III. Prezir prema Božjim rečima

Danas ćemo nastaviti razgovor u zajedništvu o desetoj stavki različitih ispoljavanja antihristȃ – istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće. Prošli put smo razgovarali zaključno sa trećim odeljkom ove velike teme, a ona je da antihristi preziru Božje reči. Naš razgovor i detaljna analiza ovog odeljka bili su podeljeni u tri podteme. Koje su to podteme? (Prva je da antihristi proizvoljno prepravljaju i tumače Božje reči; druga je da antihristi odbacuju Božje reči ako se one ne slažu sa njihovim predstavama; i treća je da antihristi krišom posmatraju da li se Božje reči ostvaruju.) Da li ove tri podteme čine celinu onoga što je obuhvaćeno time da antihristi preziru Božje reči? (Trebalo bi da ima još nečega.) Koje još izjave i ispoljavanja postoje? (Antihristi se sa nepoštovanjem ophode prema Božjim rečima.) Da li je ophođenje prema Božjim rečima sa nepoštovanjem jedno od njihovih ispoljavanja da preziru Božje reči? Zar ophođenje prema Božjim rečima sa nepoštovanjem nije tumačenje preziranja Božjih reči? Ovde nam nisu potrebna tumačenja, već različita ispoljavanja i praktični postupci u kojima antihristi preziru Božje reči koje možeš da vidiš i dotakneš, i za koje si čuo. Čini se da baš i ne razumete različita ispoljavanja načina na koji antihristi preziru Božje reči. Moguće je da na izvestan način doslovno razumete tri stavke o kojima sam prethodno besedio, ali ne možete da se dosetite kroz koja još ispoljavanja antihristi preziru Božje reči, zar ne? Trebalo je da se setite sva tri ispoljavanja o kojima smo prethodno razgovarali u zajedništvu. Da li su ponašanja i ispoljavanja antihrista u preziranju Božjih reči otvorena i javna? Da li ona predstavljaju ono što ispravni ljudi treba da rade? (Ne.) Ovo nisu ispoljavanja koja treba da postoje u normalnoj ljudskosti; nisu pozitivna, već negativna. Suština u osnovi ovih nekoliko ponašanja upućuje na Sotonu, na demone, na Božje neprijatelje. U načinu na koji se antihristi ophode prema Božjim rečima nema nikakve pokornosti, prihvatanja, doživljavanja, nikakvog ostavljanja po strani sopstvenih predstava ni prihvatanja Božjih reči uz jednostavnost i otvorenost – umesto toga, antihristi prema Božjim rečima oblikuju razne sotonske stavove. Narav koja se kroz ova ispoljavanja i ponašanja antihristȃ otkriva upravo je ono što Sotona otkriva u duhovnom carstvu. Ni u jednoj situaciji, ni u jednom vremenskom dobu, ni u jednoj grupi ljudi, ova ponašanja nisu pozitivna. Rđava su i negativna, i nisu ispoljavanja niti ponašanja koja bi stvoreno biće ili normalna osoba trebalo da imaju. Stoga ih karakterišemo kao ispoljavanja antihristȃ. Nakon razgovora u zajedništvu o ove tri stavke, većina ljudi mogla bi da pomisli da su ova tri ispoljavanja ono čime su verovatno obuhvaćeni svi osnovni stavovi antihristȃ prema Božjim rečima. Ipak, postoji jedna stavka koju ste prevideli: ophođenje antihristȃ prema Božjim rečima daleko je od toga da je ograničeno isključivo na ova tri pristupa. Postoji još jedno ispoljavanje i ponašanje koje takođe ilustruje da antihristi preziru Božje reči. Koje je to ispoljavanje? Da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba. Pogledamo li doslovno značenje ovoga, u mislima nekih ljudi već naviru slike koje upućuju na određene pojedince, s tim da konkretna i istinska ispoljavanja toga i dalje nisu sasvim jasna; još uvek su vrlo neodređena i uopštena. Stoga ćemo danas u zajedništvu razgovarati o tome kako se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba.

D. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba

Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba; moglo bi se reći da se i prema samoj istini antihristi ophode kao da je roba. Šta znači to da se prema njima ophode kao da su roba? To znači iznositi samo neke verbalne tvrdnje, razmetati se, a zatim na prevaru zadobiti poverenje ljudi, njihovu podršku i odobravanje radi sticanja slave, dobitka i statusa. Božje reči i istina time postaju njihove odskočne daske. Ovo je stav antihristȃ prema istini. Oni istinu iskorišćavaju, njome se poigravaju i po njoj gaze, a to je određeno priroda-suštinom antihristȃ. Dakle, šta su tačno Božje reči i istina? Kako tačno treba da definišemo istinu? Recite Mi, šta je istina? (Istina je kriterijum čovekovog ponašanja, njegovih postupaka i obožavanja Boga.) Ovo je tačna i konkretna definicija istine. Kako svi vi razumete ovu izjavu? Kako ovu izjavu treba da primenjuješ u svom svakodnevnom životu i tokom života? Kako ovu izjavu treba da doživiš? Recite ono što vam trenutno pada na pamet i što razumete bez ikakvog filtriranja ili obrađivanja. Iskazana jezikom vašeg iskustva, šta je istina? Šta su Božje reči? (Istina može da promeni čovekove poglede na život i njegove vrednosti, omogućavajući mu da proživi obličje normalne ljudskosti.) Iako to nije sveobuhvatno, sve što si rekao prenosi iskustveno shvatanje istine; to su uvidi i shvatanja koje si iskusio i rezimirao iz svakodnevnog života. Da li bi još neko želeo nešto da podeli sa drugima? (Istina može da pročisti naše iskvarene naravi, omogućavajući nam da postupamo prema načelima i da stvari obavljamo u skladu sa Božjim namerama.) Ova izjava je prilično dobra i oštroumna. Nastavite. (Istina je život, put do večnog života. Jedino stremljenjem ka istini i živeći prema njoj čovek može da zadobije život.) (Istina ljudima omogućava da se boje Boga i klone zla, da postanu istinski ljudi.) Obe ove izjave sadrže načela primene za ljudski svakodnevni život. Iako su ta objašnjenja relativno duboka i uzvišena, veoma su praktična. (Istina može razotkriti iskvarene naravi u nama, promeniti naša pogrešna gledišta o raznim stvarima i omogućiti nam da proživimo obličje istinskog čoveka.) Ove izjave su praktične i obuhvataju vrednost i značaj istine za ljude, kao i dejstva koja istina može imati na ljude. O ovome što ste svi vi pomenuli, ranije smo često razgovarali. Iako postoje razlike između onog što svaka osoba naglašava, sve to je povezano sa prethodno objašnjenom i definisanom izjavom o istini – istina je kriterijum kojim se sve meri. Može li se istina izjednačiti sa Božjim rečima? (Da.) Božje reči su istina. Na osnovu iskustvenog shvatanja koje ste sa drugima podelili u zajedništvu, možemo li reći da je istina stvarnost svih pozitivnih stvari? (Da.) Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Ona može biti život neke osobe i pravac kojim ona ide; može dozvoliti nekome da odbaci svoju iskvarenu narav, da počne da se boji Boga i kloni se zla, da postane neko ko se pokorava Bogu i ko je podobno stvoreno biće, neko koga Bog voli i koga Bog smatra prihvatljivim. Imajući u vidu dragocenost istine, kakav stav i perspektivu treba imati prema Božjim rečima i istini? To je sasvim očito: za one koji istinski veruju u Boga i imaju bogobojažljivo srce, Njegove reči su njihova pokretačka snaga. Ljudi treba da čuvaju Božje reči, da ih jedu i piju, da u njima uživaju i prihvataju ih kao svoj život, kao pravac kojim idu, kao podesnu pomoć i opskrbu; ljudi treba praktično da deluju i doživljavaju u skladu sa izjavama i zahtevima istine i da se pokoravaju svakom zahtevu i načelu koje im istina daje. Samo tako čovek može da zadobije život. Stremljenje ka istini je, pre svega, sprovođenje Božjih reči u delo i njihovo doživljavanje, a ne njihovo podvrgavanje proučavanju, analizi, nagađanju i sumnji. Budući da istina predstavlja podesnu pomoć i opskrbu za ljude i budući da može biti njihov život, oni prema istini treba da se odnose kao prema najdragocenijoj stvari. Zato što se u istinu moraju pouzdati da bi živeli, da bi udovoljili Božjim zahtevima, da bi se Boga bojali i klonili se zla i da bi u svom svakodnevnom životu pronašli put praktičnog delovanja, da bi dokučili načela praktičnog delovanja i postigli pokornost prema Bogu. Ljudi se, takođe, moraju oslanjati na istinu kako bi odbacili svoju iskvarenu narav, kako bi postali spasena i podobna stvorena bića. Bez obzira na to iz koje perspektive ili na koji način se on izražava, ljudski stav prema istini nikako ne treba da bude stav da se prema Božjim rečima i istini odnose kao prema nekom proizvodu ili čak kao prema robi koji se mogu neobavezno razmenjivati. To je ono što bi Bog želeo najmanje da vidi, i ujedno su poslednja vrsta ponašanja i ispoljavanja koja bi istinsko stvoreno biće trebalo da ima.

S kojom svrhom i namerom se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba? S kojim ciljem to zapravo rade i koji im je motiv? Kad neki trgovac nabavlja robu, on se nada da će mu ta roba doneti koristi i značajnu sumu novca koju priželjkuje. Prema tome, kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, oni se nesumnjivo ophode prema Božjoj reči kao da je materijalna stvar koja se može razmenjivati za razne koristi i novac. Oni ne cene, ne prihvataju, ne primenjuju niti doživljavaju Božje reči kao istinu, ne posmatraju Božje reči kao način života koga bi trebalo da se pridržavaju, niti kao istinu koju moraju da primenjuju kako bi odbacili svoje iskvarene naravi. Umesto toga, oni se prema Božjim rečima ophode kao da su roba. Za trgovca, najveća vrednost robe je u tome da je razmeni za novac, za željeni profit. Otud, kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, njihova namera i motiv su u osnovi isti. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba, u smislu da ih ne koriste da bi ih jeli, pili i u njima uživali, niti da bi ih doživljavali ili primenjivali, već kao dobra u svojim rukama kojima se trguje i koja se prodaju bilo kada i bilo gde, a nude se onima od kojih može da se dobije profit. Kad se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, to doslovno znači da se prema Božjim rečima ophode kao da su artikli, koji se u transakcijama koriste da bi se razmenili za novac; oni kupovinu i prodaju Božjih reči pretvaraju u sopstvenu profesiju. Posmatrajući ovo bukvalno, to istoga časa postaje jasno. Takvi postupci i ponašanja antihristȃ su sramotni, izazivaju ljudsko gađenje i gnušanje. Prema tome, koja su konkretna ispoljavanja da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba? To je ključna stvar o kojoj ćemo razgovarati u zajedništvu. Antihristi imaju neka vrlo očita ispoljavanja ophođenja prema Božjim rečima kao da su roba. Kako bi vam to bilo što jasnije i razumljivije, o svakom od njih ćemo, ipak, raspravljati ponaosob. Zašto imam ovakav pristup? Na osnovu Mog dugogodišnjeg iskustva u radu i govoru, većina ljudi ima zbrkane misli i nema sposobnost da samostalno razmišlja. S obzirom na to, smislio sam najjednostavniji i najdelotvorniji metod, a on je u tome da svako pitanje ili temu – ma šta da je posredi – objašnjavam i pojašnjavam stavku po stavku, kako bih vam pomogao da o tome dobro promislite i razmislite. Da li je to prikladan način? (Jeste.) Neki ljudi kažu: „Sve to je baš sjajno, pošteđuje nas muke da razbijamo glavu razmišljajući previše o tome. Suviše smo zauzeti i za to nemamo vremena! Svoju energiju i misli trošimo na velike stvari, a ne na ova beznačajna, tričava pitanja. To što od nas tražiš da razmišljamo o ovim sitnicama deluje pomalo kao da nas potcenjuješ i da nedovoljno koristiš naš veliki talenat.” Da li je tako? (Nije.) Pa šta je onda u pitanju? (Toliko smo mali rastom da ponekad ne možemo da shvatimo istinu, pa nam je potrebno da Bog sa nama u zajedništvu razgovara o svakoj pojedinosti, reč po reč, rečenicu po rečenicu, kako bismo nešto od istine razumeli.) Vidiš, nehotice sam opisao pravo stanje stvari, otkrivajući šta se zaista događa sa svima vama, ali tako stoje stvari. I da to nisam razotkrio, svejedno bi bilo tako. Osim ovog načina rada, drugi ne postoji. Budem li o velikim temama govorio samo jednostavno i uopšteno, govoriću uzalud i Moj će trud biti protraćen. A to je samo gubljenje vremena, zar ne? Vratimo se glavnoj temi. Kad je reč o temi da se antihristi ophode prema Božjim rečima kao da su roba, podelićemo je na nekoliko podtema kako bismo, korak po korak, objasnili i pojasnili na koji način antihristi to rade i koji su konkretni primeri i ispoljavanja koji u dovoljnoj meri dokazuju da antihristi preziru Božje reči, a ujedno potvrđuju da antihristi zaista poseduju takvu suštinu. Razgovor u zajedništvu o ovoj stavki podelićemo na dva glavna dela.

1. Ophođenje prema Božjim rečima kao da su sredstvo za sticanje statusa, ugleda i dostojanstva

Prvi značajan aspekt ispoljavanja da se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba jeste u tome da ove reči uobičajeno koriste kao sredstvo za sticanje sopstvenog statusa, ugleda, dostojanstva, još i više za sticanje materijalnog zadovoljstva, a ponajviše novca. Kad dođu u dodir sa Božjim rečima, antihristi pomisle: „Božje reči su sjajne. Svaka rečenica je racionalna i ispravna; ove reči ljudi ne mogu da izgovore i one se u Bibliji ne mogu pronaći.” U protekla dva doba Bog nije izgovorio ove reči. Ni u Starom ni u Novom zavetu nema tako eksplicitno i jasno izgovorenih reči. U Bibliji je zabeležen samo vrlo ograničen deo Božjih reči. Posmatrajući šta Bog sada govori, sadržaj je vrlo izdašan. Antihristi u svom srcu zatim osećaju ljubomoru i zavist, pa u sebi počinju da spletkare: „Ovaj običan čovek može toliko toga da kaže; kad ću i ja moći da izgovorim te reči? Kad ću i ja, poput ovog čoveka, moći beskrajno da izgovaram božje reči?” U svom srcu osećaju takav poriv i želju. Sudeći prema ovom porivu i želji, u njihovom srcu, antihristi osećaju zavist prema ovim rečima koje izgovara Bog i poštuju ih. Koristim reči „zavist” i „poštuju”; s obzirom na formulaciju ova dva pojma, želim da kažem da antihristi Božje reči ne posmatraju kao istinu i ne nameravaju da ih prihvate, već zavide na izdašnosti tih reči, na opsežnosti njihovih delova, kao i na dubini ovih reči, što odražava dubine koje su ljudima nedostižne – i još više zavide na tome što su ovo reči koje oni sami ne mogu da izgovore. Na osnovu ovih aspekata „zavisti”, očito je da antihristi ove reči Božje ne smatraju izrazima božanstva, kao istinu ili kao život i istinu da Bog namerava da spasi i opskrbi ljudski rod. S obzirom na to da na ovim rečima antihristi mogu da zavide, jasno je da, u svom srcu, takođe žele da postanu oni koji takve reči izražavaju. Po tom osnovu, mnogi antihristi su u tajnosti uložili ogroman trud, svakodnevno se moleći, svakodnevno čitajući ove reči, beležeći, napamet učeći, rezimirajući i organizujući. U ove reči koje izgovara Bog uložili su veliki trud, praveći beskrajno mnogo zabeleški i zapisujući brojna zapažanja tokom svojih duhovnih pobožnosti, kao i moleći se nebrojeno puta da te reči upamte. Sa kojom svrhom sve ovo rade? Da bi jednog dana mogli iznenada da dobiju inspiraciju i da bi bili u stanju da beskonačno izgovaraju reči koje bi Bog rekao, kao kad se podigne ustava na brani; nadaju se da bi, poput Božjih reči, i njihove reči ljudima mogle da obezbede ono što im je potrebno, da ljudima obezbede život, da obezbede ono što ljudi treba da postignu i da ljudima postavljaju zahteve. Tako da, poput tela ovaploćenog Boga, oni mogu da stoje iz Božje perspektive i statusa i da govore iste stvari kao Bog, Njegovim tonom i načinom govora, baš kako bi oni to želeli. U ovo su antihristi uložili mnogo truda i nije preterano reći da neki od njih čak neretko potajno vade beležnice da zapišu reči koje žele da kažu, reči za koje čekaju da im ih Bog dȃ. Međutim, šta god da rade, želje antihristȃ ostaju uvek neispunjene, želje im se nikad ne ostvaruju. Ma koliko truda da ulažu, ma koliko da se mole, koliko god da beleže Božje reči odnosno kako god da ih uče napamet i organizuju, sve to je uzalud. Bog kroz njih ne progovara ni jednu jedinu rečenicu, niti im je Bog omogućio da makar i jednom čuju Njegov glas. Koliko god da za tim žude i zbog toga postaju zabrinuti, naprosto ne mogu da izgovore nijednu rečenicu Božjih reči. Što su zabrinutiji i ljubomorniji i što im više ne polazi za rukom da ostvare svoj cilj, u sebi se sve više nerviraju. Zbog čega se nerviraju i zašto su tako zabrinuti? Uviđaju da Božje reči sve više i više ljudi dovode pred Boga da prihvate Božji sud i grdnju i prihvate Njegovu reč kao život, ali nema nijedne osobe koja njih neizmerno obožava ili im se divi, kad se nađe u njihovom prisustvu. Zbog toga su zabrinuti i iznervirani. U toj svojoj iznerviranosti i zabrinutosti, ono čega antihristi mogu da se dosete i da o tome razmišljaju i dalje glasi: „Zašto ovi ljudi izvršavaju svoju dužnost u božjoj kući? Zašto je drugačije kad dođu u božju kuću u odnosu na svet nevernika? Zašto, nakon što dođu u božju kuću, većina ljudi počne lepo da se ponaša i postaju sve bolji? Zašto se u božjoj kući većina ljudi daje i plaća cenu bez ikakve naknade, pa čak i kad budu orezani, oni ne odlaze, a neki ne odlaze čak ni kad ih uklone ili izbace? U suštini, jedini razlog jesu božje reči, u pitanju su efekat i uloga koje ima knjiga ’Reč se pojavljuje u telu’.” Kad antihristi uvide ovu činjenicu, još i više počinju da zavide na Božjim rečima. Stoga, nakon što su uložili ogroman trud i još uvek nisu u stanju da govore Božje reči niti da postanu Božji glasnogovornici, antihristi pomeraju svoje težište na Božje reči: „Iako ne mogu da izgovaram reči mimo onih koje je bog rekao, ako mogu da govorim reči koje su dosledne božjim rečima – čak i ako su to samo doktrine ili šuplje priče – dokle god one ljudima zvuče ispravno, dokle god deluju u skladu sa ovim rečima božjim, zar među ljudima ne bih mogao da osiguram svoje mesto? Zar među njima ne mogu da stojim postojano? Ili ako bih reči iz knjige „Reč se pojavljuje u telu” često propovedao i objašnjavao, upotrebljavajući često ove reči da ljudima pomažem i sve što kažem i propovedam zvuči kao da dolazi iz božjih reči i ispravno je, zar time moj status među ljudima ne bi postajao sve stabilniji? Zar među njima neću steći veći ugled?” Razmišljajući na ovaj način, antihristi smatraju da su pronašli način da ostvare svoje želje za sticanjem statusa, većeg ugleda i priznanja, i vide nadu da to i postignu. Čim uoče nadu, antihristi u svom srcu osećaju potajno zadovoljstvo: „Kako sam samo pametan! Niko drugi to nije shvatio; zašto drugima to nije poznato? Tako sam pametan! Ipak, ma koliko bio pametan, o tome nikom ne smem da govorim; dovoljno je da to znam u svom srcu.” Imajući na umu takav cilj i plan, antihristi počinju da u Božje reči ulažu ozbiljan napor. Razmišljaju: „Ranije sam samo ovlaš posmatrao božje reči, ležerno sam ih slušao i govorio sam prvo što mi padne na pamet. Sad moram da promenim strategiju; to više ne mogu da radim, to je gubljenje vremena. Raniji pristup mi nije doneo nikakve rezultate; bilo bi zaista glupo da tako nastavim!” Dakle, oni se priberu, rešeni da u Božje reči ulože trud i da u najboljem svetlu prikažu svoje sposobnosti. Koje radnje antihristi preduzimaju kako bi svoje sposobnosti prikazali u najboljem svetlu? Oni ispituju Božji način govora i ton Njegovog govora, ispitujući takođe konkretan sadržaj Božjih reči u svakoj fazi i svakom periodu. Istovremeno se pripremaju kako da objasne ove reči Božje, a kad Božje reči propovedaju, kako da ih izgovaraju i objašnjavaju na način zbog koga će steći ljudsko divljenje i obožavanje. I tako, malo po malo, antihristi su u Božje reči zaista uložili mnogo truda. Ipak, jedno je sigurno: pošto su motivi u pozadini njihovog truda pogrešni i njihove namere zle, reči koje govore, ma koliko ih drugi slušali, samo su doktrine, samo su preslikane reči i rečenice Božjeg govora. Prema tome, koliki god trud da ulažu u Božje reči, sami antihristi ne postižu nikakve lične dobitke. Šta znači to da nemaju dobitke? To znači da se ne ophode prema Božjim rečima kao da su one istina. Oni ih praktično ne primenjuju, već ih samo propovedaju, pa niko u antihristima ne vidi nikakvu promenu. Njihove se pogrešne misli i gledišta ne menjaju, ne menja se njihov pogrešan pogled na život, uopšte ne shvataju svoje sopstvene iskvarene naravi i nimalo ne uspevaju da sebe uporede sa različitim stanjima čoveka koja je Bog opisao. Dakle, koliko god da ispituju Božje reči, u antihristima su uočljiva samo dva ishoda: kao prvo, iako su reči Božje o kojima govore ispravne, pa čak i njihova objašnjenja tih reči nisu pogrešna, u antihristima ne možeš da vidiš nikakvu promenu. Kao drugo, koliko god da poletno zagovaraju i propovedaju Božje reči, oni ne postižu nikakvu samospoznaju. To je jasno uočljivo. Razlog zašto antihristi ispoljavaju takvo ponašanje je u tome što, iako Božje reči često zagovaraju i drugima propovedaju, oni sami ne prihvataju da su Božje reči istina. Oni sami ove reči nisu prihvatili; jedino žele da ih iskoriste da ostvare svoje skrivene motive. Nadaju se da će propovedanjem Božjih reči steći status i koristi kakve žele, a ako bi se ljudi prema njima odnosili i obožavali ih kao da su bog, onda bi to bilo idealno. Iako još uvek ne mogu da postignu ovaj cilj ili rezultat, to je krajnji cilj svakog antihrista.

Antihristi su u Božje reči uložili veliki trud; kad ovo čuju, neki ljudi bi to mogli pogrešno da razumeju i da se upitaju: „Znači li to da je antihrist svaki onaj koji ulaže trud u Božje reči?” Ako to tumačiš na ovaj način, nemaš duhovno razumevanje. Koja je razlika između truda koji ulažu antihristi u Božje reči i truda koji ulažu oni koji streme ka istini? (Namera i svrha su drugačiji. Antihristi ulažu trud u Božje reči radi sopstvene koristi i statusa, da bi zadovoljili lične ambicije.) Kakav to trud ulažu antihristi u Božje reči? Oni uče napamet delove Božjih reči koji se slažu sa njihovim predstavama, uče kako da Božje reči objasne pomoću ljudskog jezika i zapisuju neke duhovne beleške i shvatanja. Takođe pročišćavaju, rezimiraju i organizuju razne Božje izjave, poput onih za koje ljudi smatraju da se relativno slažu sa ljudskim predstavama, onih za koje se lako zapaža da imaju ton Božjeg govora, nekih reči o tajnama i nekih Božjih reči koje su neko vreme popularne i često se propovedaju u crkvi. Osim što ih uče napamet, organizuju, rezimiraju i beleže svoja zapažanja, jasno je da postoji još mnogo toga, uključujući neke neobične aktivnosti. Nema cene koju antihristi neće platiti da bi stekli status, zadovoljili svoju ambiciju i postigli svoj cilj da kontrolišu crkvu i da budu bog. Često rade do kasno u noć i bude se u cik zore, uvežbavajući svoje propovedi po čitavu noć sve do u sitne sate, a uz to pribeleže i tuđe briljantne izjave – sve to skupa kako bi se opremili doktrinom koja im je potrebna da bi držali uzvišene propovedi. Svakodnevno razmišljaju o tome kako da upriliče ove uzvišene besede, premišljajući se koje bi Božje reči bilo najkorisnije da odaberu, koje će to reči nadahnuti divljenje i veličanje među Božjim izabranim narodom, a onda te reči uče napamet. Zatim razmatraju kako da te reči protumače na način koji pokazuje njihovu pronicljivost i briljantnost. Da bi Božju reč zaista utisnuli u svoje srce, trude se da po nekoliko puta slušaju Njegovu reč. Sve to čine uz svu prilježnost studenata koji se bore za svoje mesto na fakultetu. Kad neko drži dobru propoved ili neku koja donosi određeno prosvetljenje ili neku koja nudi određenu teoriju, antihrist će ih prikupiti i objediniti i od njih napraviti sopstvenu propoved. Nema tog truda koji će antihristu biti prevelik. Koji onda motiv i namera stoje u pozadini ovog njegovog truda? Da bude u stanju da propoveda Božje reči, da ih govori jasno i s lakoćom, da njima tečno vlada, kako bi drugi mogli da vide kako je antihrist od njih produhovljeniji, kako više ceni Božje reči, kako više voli Boga. Na taj način antihrist može da stekne divljenje i obožavanje nekih ljudi u svom okruženju. Antihrist oseća da to vredi uraditi, da je to vredno svakog truda, cene ili teškoće. Nakon što su u periodu od dve, tri, pet godina ulagali ovaj napor, antihristi postepeno postaju sve upućeniji u način Božjeg govora i sadržaj i ton Njegovih reči; neki antihristi mogu čak da oponašaju Božje reči ili da izdeklamuju nekoliko rečenica tih reči čim otvore usta. Naravno, to za njih nije najvažnije. Šta je najvažnije? Budući da po svojoj volji mogu da oponašaju i deklamuju Božje reči, njihov način govora, ton, pa čak i intonacija sve više liče na one kod boga, sve više i više su kao hristovi. Zbog toga se antihristi raduju u svom srcu. Zbog čega se raduju? Sve više osećaju kako bi bilo divno biti bog, uz toliko mnogo ljudi koji ih obožavaju i okružuju – kako bi veličanstveno to bilo! Sva ova dostignuća pripisuju Božjim rečima. Smatraju da su Božje reči te koje su im dale ovu priliku, koje su ih nadahnule, a još više smatraju da su zahvaljujući Božjim rečima naučili da oponašaju Božji način govora i Božji ton. Zbog toga se na kraju sve više i više osećaju poput boga, sve više se približavajući identitetu i statusu božjem. Više od svega, izrazito divnom smatraju svoju sposobnost da oponašaju Božji način govora i ton, da govore i žive s Božjim načinom govora i intonacijom, smatraju da su to trenuci u kojima najviše uživaju. Antihristi su dostigli ovu tačku – da li biste rekli da je ovo opasno? (Da.) U čemu se krije ta opasnost? (Oni žele da budu bog.) Želeti da budeš bog je opasno, baš poput Pavla, koji je rekao da je Hristos za njega život. Kad jednom izgovori takve reči, čovek se ne može iskupiti. Antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su one put do toga da postanu bog. Šta su tokom ovog procesa antihristi učinili? Uložili su mnogo truda, potrošili su mnogo energije i vremena na Božje reči. Tokom ovog perioda, ispitivali su i analizirali Božje reči, neprekidno ih čitajući, učeći napamet i organizujući. Čak su oponašali Božji način govora i ton dok su čitali Njegove reči, naročito često korišćene rečenice u Božjem govoru. Kakva je suština svih ovih postupaka? Ovde to opisujem kao suštinu trgovca koji kupuje robu po veleprodajnim cenama; odnosno, antihristi koriste najjeftiniji način da Božje reči pretvore u materijalnu stvar koju poseduju. Kad Božje reči čitaju, oni ih ne prihvataju kao istinu, niti kao put na koji ljudi treba da zakorače i da ih kao takve posmatraju. Umesto toga, oni ove reči, način i ton govora na sve načine nastoje da nauče napamet, u pokušaju da sebe pretvore u one koji takve reči izražavaju. Nakon što se osposobe da Božji ton i način govora oponašaju i nakon što se osposobe da ovaj način i ton govora u potpunosti koriste u svom govoru i postupcima, antihristima dok žive među ljudima nije cilj da odano izvršavaju svoju dužnost, da stvari obavljaju prema načelima niti da budu odani Bogu. Umesto toga, oponašajući Božji ton i način govora i propovedanjem ovih reči Božjih, oni žele da zagaze duboko u ljudska srca i da postanu predmet ljudskog obožavanja. Teže tome da se popnu na presto u ljudskim srcima i da tamo vladaju kao carevi, da manipulišu ljudskim mislima i ponašanjem i time postignu cilj da kontrolišu ljude.

Ako antihriste koji ulažu trud u Božje reči u opisu poredimo sa trgovcima koji jeftino kupuju Božje reči kao robu, nije li onda to što antihristi oponašaju Božje reči, što koriste Božji način govora i ton da propovedaju Njegove reči isto što i prodavanje reči Božje kao robe? (Jeste.) Nijedan trgovac robu ne nabavlja da je kasnije ne bi prodavao. Svrha s kojom nabavlja ova dobra i poseduje ih jeste u tome da od tih artikala dobije veći profit, da ih razmeni za više novca. Stoga, veliki trud koji antihristi ulažu u Božje reči i njihov stav prema njima nisu ništa drugo do njihovo ponašanje nalik trgovcima koji ih nabavljaju služeći se najjeftinijim, najisplativijim i najcelishodnijim sredstvima, pretvaraju ih u sopstveno vlasništvo, a zatim ih prodaju po visokoj ceni i stiču željene koristi. A koje su to koristi? To su veliko poštovanje od strane ljudi, njihovo obožavanje, divljenje i posebno njihovo sledbeništvo. Prema tome, u crkvi se uobičajeno može zapaziti pojava da čovek koji u osnovi ne primenjuje Božje reči i koji sebe ne poznaje ima mnogo sledbenika, mnogo onih koji se na njega oslanjaju i koji ga obožavaju. Koji je razlog za to? Razlog je taj što je ovaj čovek slatkorečiv, rečit i što s lakoćom ljude navodi na pogrešan put. On Božje reči ne primenjuje, ne izvršava stvari prema načelima, a osim toga crkveni posao ne izvršava i ne sprovodi uređenja koja dolaze od Višnjeg. Ali zašto, ipak, na neke ljude ostavlja dobar utisak? Kad njega zaista nešto zadesi, zašto ga tako mnogo ljudi štiti i staje mu u odbranu? Zašto ga, kad je starešina, neki ljudi brane? Zašto se neki ljudi tako silovito opiru njegovom uklanjanju? To da čovek prepun mana, prepun Sotonine iskvarene naravi i koji nikad ne primenjuje istinu u crkvi ipak može da ima takav tretman isključivo je zato jer je taj čovek isuviše vešt u svom govoru, previše dobar u pretvaranju i izrazito vičan tome da ljude navodi na stranputicu – antihristi su upravo takvi ljudi. Možemo li u tom slučaju takve ljude nazvati antihristima? Da, takvi ljudi su sasvim sigurno antihristi. Oni često čitaju Božje reči, često ih uče napamet i propovedaju, često koriste Božje reči da drugima drže predavanja i da ih orezuju, i preuzimaju Božju perspektivu i stavove kako bi ljudima držali pridike, navodeći ih da im budu sasvim poslušni i pokorni, i ostavljajući ljude sasvim bez teksta nakon što ih čuju kako izgovaraju te velike doktrine. Ipak, takvi ljudi jesu upravo oni koji sebe nikad ne spoznaju i koji stvari nikad ne rešavaju prema načelima. Ako se nađu u ulozi starešine, njima nadređene starešine postaju neefikasne. U crkvi koja je pod njihovim rukovodstvom postaje nemoguće shvatiti pravo stanje stvari. Uz njihovo prisustvo, radni aranžmani Božje kuće, načela i zahtevi koje je uspostavila Božja kuća, ne mogu se sprovesti. Zar takvi ljudi nisu antihristi? Da li Božje reči oni posmatraju kao istinu? (Ne, ne posmatraju ih.) Uložili su trud u čitanje Božjih reči i neke od njih mogu da izdeklamuju. Na okupljanjima, tokom razgovora u zajedništvu, oni često pominju Božje reči, a u svoje slobodno vreme slušaju snimke recitovanja Božjih reči. Kad drugima govore, samo oponašaju Božje reči i ne govore ništa drugo. Sve što propovedaju i govore je besprekorno. Zbog spolja naizgled tako savršenog čoveka, takozvane ispravne osobe, radni aranžmani, zahtevi i načela Božje kuće koji do njega stignu nailaze na prepreku. Ljudi koji su mu podređeni, osim njega, nikog ne priznaju. Osim što njega poštuju, i nejasnog boga na nebesima, oni koji su mu podređeni ne slušaju nikog drugog i sve druge ignorišu. Zar ovo nije antihrist? Kojim sredstvima se poslužio kako bi sve ovo postigao? Iskorišćavao je Božje reči. Oni koji su zbunjeni u svojoj veri, kojima fali duhovno razumevanje, koji su neuki, oni zbrkanih misli, kao i oni koji ne streme ka istini, bezvernici i oni poput trske koju njiše vetar, posmatraju antihrista kao duhovnu osobu. Reči i teorije koje propoveda antihrist smatraju istina-stvarnošću i antihrista posmatraju kao predmet svog sledbeništva. I dok slede antihrista, oni veruju da slede Boga. Svoje sledbeništvo antihrista koriste da zamene sledbeništvo Božje. Neki ljudi čak kažu: „Naš starešina još nije govorio ni besedio; čak i ako čitamo Božje reči, sami ne možemo da ih razumemo.” „Naš starešina nije ovde – Bogu se zbog nečega molimo, ali ne možemo da dobijemo svetlost; čitamo Božje reči, ali ne možemo da shvatimo put. Moramo da sačekamo da se naš starešina vrati.” „Naš starešina je ovih dana zauzet i nema vremena da rešava naše probleme.” Bez svog gospodara, ovi ljudi ne znaju kako da se mole niti kako da jedu i piju Božje reči, oni ne uče kako da tragaju i da se u Boga uzdaju, kao ni da u Božjim rečima samostalno pronađu put primene. Bez svog gospodara, oni su poput slepaca, kao da im je srce iščupano. Umesto sopstvenih očiju, srca i pluća, imaju svog dragocenog gospodara. Veruju da njihov gospodar zna najbolje da jede i pije Božje reči. Kad njihov gospodar nije tu, oni nisu zainteresovani da sami jedu i piju Božje reči i moraju da sačekaju da im se gospodar vrati da im molitveno čita i rastumači Božje reči kako bi sami mogli da ih shvate. Duboko u sebi, ovi ljudi veruju da je njihov gospodar njihov glasnik koji može da im pomogne da dođu pred Boga. Postignu li takvo „dejstvo”, za antihriste je to vredno najveće radosti u dubini njihovog srca: „Sve ove godine truda konačno su mi se isplatile; vreme koje sam uložio na kraju nije bilo uzaludno. Onima koji su istrajni trud se zaista isplati – uz dovoljno istrajnosti čak se i od gvozdene šipke može napraviti igla. Ovaj se trud isplatio!” Pošto čuju da njihovi sledbenici bez njih ne mogu da žive, duboko u sebi antihristi ne osećaju nikakvu krivicu. Umesto toga, potajno se raduju i razmišljaju: „Božje reči su sasvim sigurno sjajne. Moja odluka u prošlosti je bila ispravna; valjan je bio trud uložen svih ovih godina, pa je moj pristup tokom ovih godina potvrđen i doneo je plodove.” Potajno osećaju zadovoljstvo. Ne samo da ne osećaju krivicu, žaljenje niti mržnju zbog svojih zlih postupaka, već postaju još više ubeđeni i uvereni da je njihov pristup ispravan. Stoga, u narednom periodu, u svom budućem životu, planiraju da kao i ranije proučavaju Božji način govora i ton, da tome pristupe još marljivije nego ranije i da još opširnije i dublje oponašaju Božji način govora i izbor reči.

Kad antihristi čitaju Božje reči, njihovo težište i namere potpuno su suprotni nego kod onih koji streme ka istini. Oni koji streme ka istini, bez obzira na Božji način govora, jedino su zainteresovani za to da shvate Božje namere, istina-načela i ono čega ljudi treba da se pridržavaju i šta treba da slede. Nasuprot njima, antihristi ove stvari potiskuju u pozadinu svog uma i zanemaruju ih, osećajući čak odbojnost prema rečenicama koje se na njih odnose, i potajno protivreče rečenicama i pojmovima koji se tiču tih stvari. Nakon što postignu određene „rezultate”, oni nastavljaju da se dublje i pedantnije upuštaju u ispitivanje Božjeg načina govora i tona, u nijanse Njegove intonacije, u Njegov izbor reči, ne preskačući čak ni pojedinosti o Njegovom korišćenju gramatike i uobičajene sintakse, upotrebljavajući isti pristup kao i ranije. Da bi se što više približili svom cilju, antihristi u svom srcu potajno donose odluku da još jače, intenzivnije i dublje ispituju Božje reči, ispitujući svrhe i ciljeve u pozadini Božjeg govora, pa čak ispitujući i način na koji se Bog – Govornik koji se obraća ljudskom rodu i celoj vaseljeni – izražava. Antihristi neumorno ispituju svaki aspekt Božjeg govora, u pokušaju da oponašaju Božji govor i da sebe predstave kao nekoga ko poseduje Božju suštinu, ko poseduje ono što Bog ima i što On jeste i ko poseduje Božju narav. Čini se da se sve ovo odvija tako prirodno i glatko; oni rade i postupaju u pravcu svojih ciljeva kao da se to samo po sebi podrazumeva i – takođe, baš kao da se to samo po sebi podrazumeva i da toga nisu ni svesni – preobražavaju se u boga, u predmet divljenja i sledbeništva za druge. Oni ispituju kako Božje reči dotiču ljudska srca i razotkrivaju njihove iskvarene naravi, kako Božje reči razotkrivaju razna ljudska stanja, i još više kako Božje reči kod ljudi postižu dejstvo. Sa kojom svrhom sve ovo ispituju? Da bi ušli u ljudska srca, da bi dokučili njihovo stvarno stanje i da bi ih, dok temeljno sagledavaju njihove unutrašnje misli, naveli na pogrešan put i kontrolisali. Kad Božje reči razotkrivaju ljudske iskvarene naravi i udaraju na njihove slabe tačke, antihristi razmišljaju: „Ove reči, ovaj način, toliko su sjajni i predivni! I ja želim da ovako govorim, želim da koristim ovaj način govora i da se prema ljudima na ovaj način ophodim.” Tokom svog dugogodišnjeg čitanja Božjih reči i upoznavanja sa njima, svoju želju i žudnju da postanu bog antihristi sve više smatraju svojim jedinim ciljem vere u Boga. Prema tome, koliko god Božje reči govorile o tome da se od ljudi zahteva da streme ka istini i da stvari izvršavaju prema načelima, kao i o svim ostalim stvarnostima pozitivnih stvari, antihristi to ne prihvataju i to zanemaruju. Oni nepopustljivo streme sopstvenom cilju, radeći ono što žele prema sopstvenim motivima za postupanje, kao da niko drugi nije važan. Nijedna rečenica Božjih reči ne dotiče njihovo srce niti menja njihov pogled na život i njihovu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, a još manje ih ijedna rečenica, ijedna propoved ili ijedna izjava od Boga nagoni da steknu pokajničko srce. Bez obzira na to šta Božje reči razotkrivaju, bez obzira na to koje čovekove iskvarene naravi razotkrivaju, antihristi jedino ispituju Božji način govora, Njegov ton i dejstva koja kod ljudi Božje reči treba da postignu i tome slično – sve same stvari koje nisu povezane s istinom. Prema tome, što su više izloženi Božjim rečima, sve je snažnija unutrašnja želja antihrista da budu bog. Koliko je snažna ova želja? Dostiže tu tačku da čak u sopstvenim snovima deklamuju Božje reči, razgovarajući često sami sa sobom i vežbajući da propovedaju Božje reči korišćenjem Njegovog načina govora i tona. U dubini svog srca, oni neprekidno ponavljaju Božji način govora i ton, kao da su zaposednuti. Takvi su antihristi. Koliko god da su konkretne, ozbiljne ili iskrene Božje reči, koliku god pomoć ili nadahnuće da nude ljudima, antihristi prema svemu tome ostaju ravnodušni i sve to zanemaruju. Oni ove Božje reči ne cene. Gde im je srce? Oni su usredsređeni na to kako da oponašaju Božje reči na način koji će ljude navesti da ih obožavaju. I što im je ova želja snažnija, sve više se nadaju da će čuti Božji glas i moći da shvate svrhu, želju i misli u pozadini svake rečenice koju Bog izgovara – čak i Njegovo najdublje razmišljanje. Što su intenzivnije žudnje i želje antihrista, oni sve više žele da oponašaju Božji način govora i sve više teže tome da se brzo, u što kraćem roku, preobraze da budu što sličniji bogu, da poseduju božji način govora i ton. I ne samo to, neki čak žele da u svojim postupcima usvoje božji stil i držanje. Antihristi se nalaze u takvom stanju, živeći svakodnevno prema ovim mislima, idejama, namerama i motivima. Šta oni rade? Sebe svakodnevno primoravaju da idu putem ka tome da postanu bog, da postanu hristos. Smatraju da je ovaj put ispravan, da je to svetao put. Dakle, bilo da je to na okupljanjima ili na druženjima, koliko god da drugi u zajedništvu razgovaraju o svom shvatanju Božjih reči i o svojim osećanjima o doživljavanju Božjih reči, antihriste ništa ne može da dotakne niti da promeni njihove ciljeve i želje. Oni koračaju putem ka tome da postanu hristos, ka tome da postanu bog, kao da su zaposednuti, kao da su pod kontrolom nekog nevidljivog bića, kao da nose nevidljive okove. Kakav je ovo način razmišljanja? Zar nije podao? (Jeste.)

Čitajući Božje reči, antihristi upijaju svaki njihov aspekt kao sopstvenu imovinu, ophodeći se prema njima kao da su roba koja može da im donese veće koristi i više novca. Kad se ova roba proda, kad se ovim stvarima razmeću, oni dobijaju koristi koje žele. I što više to čine, u sebi osećaju veće zadovoljstvo; što više to rade, sve veća je i jača njihova želja da budu bog. Kakav je ovo stav, kakva je ovo situacija? Zašto je tako snažna želja antihrista da budu bog? Je li to nešto čemu ih je neko naučio? Ko ih je podstakao ili uputio? Da li to Božje reči zahtevaju? (Ne.) To je put koji su antihristi sami izabrali. I premda nemaju nikakvu spoljnu pomoć, poriv im je tako snažan – zašto je to tako? To je određeno njihovom priroda-suštinom. Antihristi neumorno, bez oklevanja i bez izvinjenja ovim putem koračaju bez ikakve spoljne pomoći; koliko god da ih osuđuješ, nema svrhe; koliko god da ih detaljno analiziraš, oni to ne shvataju niti razumeju; kao da su zaposednuti. Ove stvari su određene njihovom prirodom. Odnos antihristȃ prema Božjim rečima, spolja posmatrano, deluje kao da u njemu nema otpora ni klevete. Oni se trude – čak i više od prosečne osobe. Ako ne znaš o čemu u sebi razmišljaju niti znaš koji put slede, sudeći prema njihovom spoljnom izgledu, reklo bi se da je način na koji se ophode prema Božjim rečima ispunjen čežnjom – makar bi se ovaj izraz mogao upotrebiti da se to opiše. No, može li se suština nekog čoveka sagledati samo na osnovu njegovog spoljnog izgleda? (Ne.) Pa, odakle se može sagledati? Iako deluje kao da oni čeznu za Božjim rečima, često ih čitajući i slušajući, pa čak i učeći napamet i, iako sudeći prema ovim spoljnim postupcima, oni ne treba da budu svrstani u antihriste, da li u stvarnim situacijama oni zaista primenjuju Božje reči? (Ne.) Nakon što pročitaju Božje reči i nauče ih napamet, kad se suoče sa stvarnim situacijama, oni bi ponekad mogli da citiraju pasus Božjih reči ili da izdeklamuju nekoliko Njegovih rečenica, katkad čak i tačno. Ipak, posmatrajte šta rade nakon što citiraju Božje reči, kojim putem idu i kakve odluke donose kad se nađu u raznim situacijama. Ako to podrazumeva njihov status ili nešto što bi moglo da ugrozi njihov ugled ili imidž, oni prema Božjim rečima neće nipošto postupati. Štitiće svoj sopstveni imidž i status. Učine li nešto pogrešno, oni to nikako neće priznati. Umesto toga, pronaći će svakakve načine da to prikriju ili da problem izbegnu, uopšte to ne pominjući, pa čak i svaljujući krivicu na druge za nešto što su sami učinili umesto da priznaju svoju sopstvenu grešku. Oni ulažu trud u čitanje Božjih reči i u očuvanje svog statusa, ali kad je reč o stavljanju po strani sopstvenih interesa i podnošenju fizičke patnje kako bi se primenjivala istina i postupalo prema istina-načelima, posmatrajte koje odluke donose. Ako treba da postupaju prema načelima, da zaštite interese Božje kuće, koga god time povredili ili uvredili, hoće li to učiniti? Neće nipošto. Njihova prva odluka je uvek da zaštite sebe. Čak i ako znaju ko je pogrešio odnosno ko je učinio zlo, tu osobu neće razotkriti. Možda će se u svom srcu čak potajno radovati. Bude li zle ljude neko razotkrivao, oni će te zlikovce čak uzimati u odbranu i za njih iznalaziti razna opravdanja. Jasno je da su antihristi ljudi koji uživaju u tuđoj nesreći. Bez obzira na situaciju sa kojom se suoče, posmatrajte kakve odluke donose i kojim putem idu. Ako odluče da postupaju prema istina-načelima, u tom slučaju je to što su jeli i pili Božje reči urodilo plodom. U suprotnom, koliko god da jedu i piju Božje reči odnosno koliko god da ih dobro nauče napamet, beskorisno je – oni Božje reči i dalje ne posmatraju kao istinu. Osim toga, da li antihristi poznaju sebe? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Ali antihristi čak priznaju sopstvenu nadmenost i samopravednost, govoreći da su đavoli i Sotone.” Oni ove stvari samo govore, ali šta zaista rade kad se nađu u nekoj stvarnoj situaciji? Ako neko radi zajedno sa antihristom i kaže nešto ispravno, nešto što je u skladu sa istina-načelima i što protivreči pogrešnoj stvari koju je rekao antihrist, i ako ta osoba odbije da se složi sa onim što kaže antihrist, taj antihrist će smatrati da su mu imidž i status ugroženi. Kakvu odluku u tom slučaju donosi? Da li bi mogao da odluči da sebe zanemari kako bi tu drugu osobu saslušao i postupio prema istina-načelima? Nipošto to ne bi mogao. Pa, jesu li te ispravne reči koje govore od ikakve koristi? Da li one odražavaju njihovu stvarnost, njihov pravi rast, njihove odluke ili put kojim idu? Ne, te reči se ne rađaju iz njihovog iskustva; to su naprosto reči koje su naučili. To što izlazi iz njihovih usta samo su doktrine, varljive reči. Čim su uključeni njihov status ili lični interes, prvi izbor antihristȃ je uvek u tome da sebe sačuvaju i zaštite, da druge otupe i navedu ih na stranputicu, da izbegnu da preuzmu ikakvu odgovornost ili da priznaju ikakav prestup. Uzimajući u obzir ove suštine antihristȃ, da li oni streme ka istini? Čitaju li Božje reči da bi razumeli istinu i stigli do tačke u kojoj mogu da primenjuju istinu? Ne. S obzirom na namere i ciljeve s kojima čitaju Božje reči, antihristi neće nikada dostići njihovo razumevanje. Razlog za to je što Božje reči ne čitaju kao istinu koju treba razumeti, već kao sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. I premda antihristi izričito ne navode: „Želim da budem bog, želim da budem hristos”, njihov cilj da postanu hristos očit je iz suštine njihovih postupaka i suštine načina na koji se ophode prema Božjim rečima. Kako se to može sagledati? Oni koriste Božje reči i ono što vide da Bog otkriva, kao što su Božje odlike i biće i tako dalje, da bi ljude navodili na stranputicu, da bi na pogrešan put navodili one koji ne shvataju istinu, neuke, one malog rasta, one koji ne streme ka istini, bezvernike, pa čak i neke zle ljude. Oni ove ljude drže u uverenju da oni sami poseduju istinu, da su ispravni ljudi i da su ličnosti dostojne divljenja i oslonca. Antihristima je cilj da ove ljude navedu da u njih polože svoje nade i da se njima obraćaju, a kad se to dogodi, u sebi osećaju zadovoljstvo.

Antihristi nikad ne priznaju da je Bog jedinstven; nikad ne priznaju da su Božje reči istina, niti ikad priznaju da samo Bog može da izrazi istinu. Sudeći prema njihovom stavu prema Božjim rečima, trudu koji ulažu u Božje reči i njihovoj želji da budu bog, da postanu hristos, antihristi smatraju da je čoveku lako da postane bog, da je to nešto ljudima dostižno. Oni kažu: „Ovaploćeni bog se naziva hristom samo zato što može da izgovori nešto božjih reči, zar ne? Nije li on samo glasnogovornik božjih reči? Nije li reč samo o tome da ima mnogo sledbenika? Prema tome, ako neki drugi čovek među ljudima takođe ima isti status i ugled, ako i njega podjednako mnogo ljudi obožava i na njega se ugleda, zar ne može i on da uživa u hristovom tretmanu, u božjem tretmanu? Mogućnost da se uživa u hristovom tretmanu, da se uživa u tretmanu nekoga ko ima božji identitet i suštinu, zar to čoveka ne čini bogom? Ima li ičeg teškog u tome?” Dakle, želja antihrista da budu bog je suštinska; oni imaju istu ambiciju i suštinu kao i Sotona. Baš zato što su antihristi i zato što poseduju suštinu antihristȃ oni prema Božjim rečima ispoljavaju ovakve reakcije. Antihriste usrećuje to što se Bog ovaplotio; ljudi mogu da čuju Njegove reči i mogu istovremeno da Ga vide. On je običan čovek koji se može dotaći i videti, i baš zato što ovaj običan, beznačajan i neupadljiv čovek može toliko da govori i otud se naziva Bogom, antihristi uviđaju da im se konačno ukazala prilika da i sami postanu bog. Da ovaj običan čovek ne govori, antihristi bi smatrali da su im prilično tanke nade da postanu bog ili hristos. Međutim, upravo zato što je ovaj običan čovek izgovorio Božje reči i izvršio Božje delo, predstavljajući Boga koji među njima spasava ljude, antihristi to vide kao svoju šansu, kao priliku koja se može iskoristiti i to im pruža više naznaka da oponašaju Božji govor, Njegov ton i način govora, pa čak i Njegovu narav, pretvarajući sebe postepeno sve više u nekog nalik bogu, sve više u nekog nalik hristu. Pa tako, u dubini svog srca, antihristi osećaju da sve više i više postaju nalik bogu, da su sve sličniji bogu. Osećaju tako veliku zavist prema Bogu koga drugi poštuju, slede i u koga se u svim stvarima uzdaju, prema Bogu koga ljudi u svemu traže i na Njega se ugledaju. Oni zavide na identitetu i ličnoj vrednosti Hrista. O čemu u svom srcu antihristi razmišljaju? Zar dubine njihovog srca nisu mračne i rđave? Nisu li dubine njihovog srca ogavne, pogane i sramne? (Jesu.) One su krajnje odbojne!

Neki ljudi kažu: „Slušali smo Te kako neprekidno govoriš o antihristima, ali kako to da nikada nismo videli takvu osobu? Da li nam samo pričaš priče? Govoriš o stvarima u koje je teško poverovati?” Mislite li da takvi ljudi postoje? (Da.) Koliko njih ste upoznali? Jeste li i vi sami jedni od njih? (I mi pokazujemo ova stanja i otkrivamo takve aspekte. Oni nisu tako ozbiljni kao kod antihristȃ, ali im je priroda-suština ista.) Smatrate li da je opasno imati ovakva stanja? (Da.) Ako znate da je to opasno, morate da se promenite. Da li je lako promeniti se? Zapravo to može biti podjednako lako i teško. Ako Božje reči uzimaš kao istinu koje se treba pridržavati, jednostavno kao što je Gospod Isus rekao: „Samo recite ’da’ kada nešto tvrdite, i ’ne’ kada nešto poričete”, onda zaista možeš da se pokaješ. Na primer, Bog ti kaže da nešto primeniš, uz reči: „Nakon jela, oliži činiju da izgleda kao da je oprana. Time se štedi hrana i ujedno je higijenski.” Da li je ovo uputstvo jednostavno? Može li se lako primeniti? (Da.) Ako Bog uputi takav zahtev, samo tih nekoliko rečenica, ne ulazeći u ljudske poteškoće ili njihova stanja, niti govoreći o iskvarenim naravima i ne praveći razliku između različitih okolnosti, kako bi ti sproveo i primenio ovu jednu stvar? Za tebe su ove rečenice Božje reči, one su istina i nešto čega treba da se pridržavaš. Ono što treba da radiš jeste da svakodnevno, nakon svakog jela, poštuješ Božji zahtev – u tom slučaju slediš Božji put, posmatraš Božje reči kao istinu, kao nešto što treba da poslušaš. Postaješ osoba koja primenjuje Božje reči i u ovoj najjednostavnijoj stvari odbacio si narav antihrista. S druge strane, nakon što čuješ ovih nekoliko reči, s njima bi prećutno mogao da se saglasiš i da ih zapamtiš, s tim da kad, nakon jela, u činiji zapaziš nekoliko preostalih zrnaca pirinča, pomisliš: „Zauzet sam drugim stvarima!” i da činiju ostaviš takvom kakva jeste. Pri sledećem obroku, ponavljaš to isto. Tih nekoliko uputstava od Boga imaš na umu, ali nema tog dana u kome zaista nameravaš da ih primeniš. I kako vreme prolazi, te reči zaboravljaš. Dakle, ne samo da Božje reči nisi primenjivao, već si ih i odbacio. Kakvom te to osobom čini? Ako ne primenjuješ ove reči, jesi li neko ko sledi Božji put nakon što čuje Njegove reči? Jesi li neko ko stremi ka istini? Jasno je da nisi. Ako neko ne stremi ka istini, može li se on okarakterisati kao antihrist? Ne primenjivati istinu, da li je to nužno isto što i biti antihrist? (Nije.) Ova vrsta ljudi posmatra Božje reči poput vetra koji im samo para uši, kao nešto nevažno, ne primenjuju ih i o njima mnogo ne razmišljaju – oni ih naprosto zaboravljaju. To nije antihrist. A tu je još jedna vrsta ljudi koji, nakon što čuju ova uputstva od Boga, pomisle: „Da oližem činiju nakon jela? Kako ponižavajuće! Pa nisam prosjak, a osim toga, nije baš da nema nikakve hrane. Sasvim sigurno to neću uraditi! Oni koji su spremni da oližu svoje činije samo neka izvole.” Kad neko kaže: „Ovo je Božji zahtev”, oni razmišljaju: „Čak i ako to jeste božji zahtev, neprihvatljivo je. Bog ne bi trebalo da zahteva takve stvari. Ove reči nisu istina! Bog izgovara i one reči koje nisu vredne pažnje, koje su nelogične i nisu toliko velike. Svi božji zahtevi prema ljudima nisu nužno istina. Ovaj konkretan zahtev mi baš i ne izgleda kao istina. Gospod Isus je rekao: ’Zato što Mi je onaj ko sledi volju Moga Oca, koji je na nebesima, i brat i sestra i majka.’ Ovakve reči su istina! Olizati činiju nakon jela da bude higijenski? Dovoljno bi bilo oprati je vodom. Zašto bi od nas tražio da ližemo činije? Ovaj zahtev se ne uklapa u moje predstave ili uobrazilje; i nigde ne bi bio prihvatljiv. Da me natera da oližem činiju – malo sutra! Zar se tako definiše higijena? Svoju činiju perem vodom i koristim dezinfekciono sredstvo – za mene je to higijena!” Nakon što čuje ove reči, ova vrsta ljudi ima sopstvene misli i unutrašnji otpor; čak se prepuštaju podsmehu i kleveti. Pošto ove reči dolaze od Boga, ne usuđuju se da ih otvoreno osuđuju, ali to ne znači da o njima nemaju nikakvo mišljenje niti predstave. Kako se ispoljavaju njihova mišljenja i predstave? Oni ove reči ne prihvataju niti primenjuju; o njima imaju sopstvene misli i u stanju su da ih osuđuju i da o njima formiraju predstave. Dakle, kad završe s jelom i zapaze da neki ljudi olizuju svoje činije, oni će se od toga suzdržati, gajeći u sopstvenom srcu čak i prezir prema onima koji praktično postupaju prema Božjim rečima. Oni spolja otkrivaju ruganje i podsmeh, pa čak i stav koji se ogleda u tome da tuđe ponašanje žele da isprave. Ne samo da ne postupaju prema onome što Bog govori, već se ponašaju upravo suprotno, upuštajući se u postupke koji su tome direktno oprečni. Svoje postupke koriste da poreknu Božje zahteve, da se opiru onome što je Bog rekao, a nastoje i da svojim postupcima privuku više pažnje, ubeđujući više ljudi da je pogrešno ono što Bog govori i da je samo njihov način ispravan, navodeći više ljudi da se opiru Božjim rečima i da ih osuđuju. Oni naprosto ne postupaju kako je Bog naložio; svaki put nakon jela, oni ne samo da vodom isperu svoju činiju, već je i više puta operu dezinfekcionim sredstvom i deterdžentom za sudove, a zatim sterilišu u uređaju za dezinfekciju. I dok to rade, oni nesvesno daju i određene izjave, poručujući svima: „Lizanjem činije se zapravo ne uklanjaju mikrobi, a to se ne postiže ni pranjem vodom. Jedino se korišćenjem dezinfekcionog sredstva, u kombinaciji s visokom temperaturom, činija može temeljno sterilisati. To je higijenski.” Oni ne samo da odbijaju da prihvate ono što Bog kaže i da praktično postupaju kako Bog nalaže, nego čak koriste sopstvene reči i postupke da bi se opirali onome što Bog nalaže, da bi to osuđivali i ocenjivali. Da stvari budu još ekstremnije, oni koriste određena mišljenja koja smatraju ispravnim kako bi podstakli i na prevaru naveli više ljudi da im se pridruže u opiranju Božjim zahtevima, u njihovoj osudi i oceni. Kakvu ulogu oni ovde igraju? Ta uloga nije u tome da navedu što više ljudi da slušaju Božje reči i bezuslovno se pokore Bogu, ni da razreše ljudske predstave kad one nastanu, niti da reše protivrečnosti između ljudi i Boga ili ljudske iskvarene naravi kad se te protivrečnosti pojave. Umesto toga, oni više ljudi podstiču i na prevaru navode da osuđuju Boga, da im se pridruže u analizi i ispitivanju ispravnosti Božjih reči. Spolja deluju kao da su zagovornici pravde, kao da se bave onim što izgleda ispravno. Ipak, da li ovo ispravno ponašanje dolikuje nekome ko sledi Boga? Da li je to ljudski osećaj za pravdu? (Ne.) Onda, šta je tačno, kod ove vrste ljudi, suština koja se nalazi u osnovi njihovog ponašanja? (Oni imaju suštinu antihristȃ, đavolȃ.) Ti pojedinci ne samo da Božje reči ne smatraju istinom, već, što je još sramnije, mogu da se prerušavaju u duhovne ljude, koristeći često Božje reči da druge podučavaju i da time sebe ulepšavaju i stiču divljenje. Oni sami Božje reči ne primenjuju, niti ih posmatraju kao istinu koju treba doživeti i sprovoditi. Ipak, oni često strogo i svečano drugima govore: „Bog je rekao da nakon jela oližete svoje činije; to je dobra navika i time se štedi hrana.” Uz svaku reč i rečenicu, oni viju barjak na kome piše „bog je rekao”, „ovo je božja reč” ili „ovo je istina”, ali oni sami to uopšte ne prihvataju niti primenjuju. Osim toga, oni stvaraju različite osude i pogrešna tumačenja Božjih reči. To je ono što antihristi rade.

Pošto smo upravo analizirali ispoljavanja ova tri tipa ljudi, koji od tih tipova je najproblematičniji? (Poslednji tip.) Ovaj tip ljudi sȃm ne primenjuje Božje reči i prepun je svakakvih otpora i osuda prema Božjim rečima. Osim toga, ti ljudi Božje reči koriste da druge navode na stranputicu i da ostvare sopstvene ciljeve. Takvi ljudi su antihristi. Bez obzira na aspekt Božjih reči, čak i ako se te reči slažu sa njihovim predstavama, oni Božje reči ne posmatraju kao istinu; to posebno važi za one reči Božje koje su potpuno oprečne ljudskim predstavama, tradicionalnoj kulturi i filozofiji – antihristi ovim rečima pridaju još manju važnost. Zašto bi propovedali Božje reči ako ih ne smatraju važnim? Oni Božje reči žele da iskoriste kako bi ispunili sopstvene ciljeve. Među tri navedena tipa ljudi, poslednji tip je najopasniji. Šta je sa prvim tipom ljudi? (Oni slušaju Božje reči i primenjuju ih.) Mislite li da su bez mozga svi oni koji slušaju i primenjuju Božje reči? Gledano spolja, zar nije pomalo glupo biti strogo poslušan prema svemu što Bog kaže i što ljude primorava da rade? (Nije.) Oni koji primenjuju Božje reči su najpametniji. Drugi tip ljudi se usredsređuje na postupke; oni ne primenjuju istinu, već samo postupaju shodno svojoj volji i donekle službuju. Ne obraćaju pažnju na značenje niti na zahteve i merila Božjih reči. Oni ne shvataju Božje namere niti Njegov unutrašnji glas, već se usredsređuju samo na činjenje. Oni razmišljaju: „Znam da nam Ti želiš dobro. Sve što kažeš je ispravno. Treba da se pokorimo onome što kažeš i da to primenjujemo; Ti se samo usredsredi na to da govoriš, a svi mi ćemo slušati.” Ali u stvarnosti, oni ne shvataju ozbiljno ono što Bog kaže niti detaljne zahteve koje Bog ima prema ljudima. Samo se ponašaju nepromišljeno. Nepromišljeno ponašanje ponekad može da dovede do divljeg i beskrupuloznog ponašanja, do toga da izazove prekide i ometanja; može da dovede do opiranja Bogu. Opiranje Bogu u velikoj meri ponekad dovodi do velikih nevolja, a to sa svoje strane može dovesti do uništenja. Ovo je najozbiljnija posledica za one koji ne streme ka istini, a neki ljudi mogu dostići ovu tačku. Treći tip ljudi, antihristi, nepokolebljivi su sledbenici Sotone. Oni nikada, bez obzira na sve, ne primenjuju istinu. Čak i ako je ispravno ono što kažeš, oni to neće slušati, a kamoli onda kad imaju sopstvene predstave. Oni su zakleti neprijatelji Božji, zakleti neprijatelji istine. Gledano spolja, najlukavije i najpronicljivije deluju ovi ljudi. Oni sve razaznaju i ispituju, o svim stvarima promišljaju i nastoje da ih otkriju. Ipak, nakon tolikog ispitivanja, na kraju ispituju Samog Boga, stvarajući predstave i mišljenja o Njemu. Šta god da Bog uradi, ako to nije u skladu sa njihovim viđenjem stvari, oni to bez izuzetka osuđuju; odbijaju da to primenjuju, bojeći se da bi to moglo da im našteti. S druge strane, oni koji spolja izgledaju glupi, kao da im manjka inteligencije, rade upravo ono što Bog kaže. Izgledaju izuzetno jednostavno i pošteno, razmenjuju sa drugima otvoreno čak i ono što ne treba razmenjivati, prijavljuju čak i ono što se ne mora prijavljivati, pokazujući ponekad čak i donekle naivno ponašanje. Šta to pokazuje? To pokazuje da je srce takvih ljudi otvoreno prema Bogu, da prema Njemu nije zatvoreno ni zabarikadirano. Rasprava o ovom jednostavnom primeru ima za cilj jedino da vam pomogne da shvatite šta je antihrist i kakav je zapravo njegov stav prema Božjim rečima. Cilj je u tome da vam pomogne da razaznate kakva su tačno vrsta ljudi antihristi, a koji tip ljudi ne primenjuje istinu i pritom nisu antihristi. Da steknete takvu pronicljivost. Naveo sam ovaj primer samo kako bih vam olakšao da bolje shvatite temu o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Nije reč o tome da od vas zaista tražim da nakon jela oližete svoje činije. Niti sam odredio da je lizanje činije isto što i higijena ili štednja hrane. Ne morate to da radite; ne smete to pogrešno da shvatite.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o dodatnoj stavki u vezi sa načinom na koji antihristi preziru Božje reči: antihristi se ophode prema Božjim rečima kao da su roba. Kad je reč o robi, to podrazumeva prodaju, trgovinu, profit i novac. To što se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba nešto je što nipošto nikada ne bi trebalo da se radi, to je krajnje grešno. Zašto? Na samom početku okupljanja, svako je u zajedništvu sopstvenim rečima sa drugima podelio svoje shvatanje Božjih reči i istine, rezimirajući to najjednostavnijim izrazima. Sve u svemu, Božje reči su istina. Za ljudski rod, istina je od suštinske važnosti. Istina može biti čovekov život, ona ljude može spasti i vratiti ih iz mrtvih i čoveku omogućiti da postane podobno stvoreno biće. Vrednost istine za ljudski rod ne može se izmeriti rečima, materijalnim stvarima niti novcem. Zaslužuje da se neguje i čuva i dostojna je da čoveku bude smernica, pravac i cilj u njegovim postupcima, ponašanju, životu i celokupnom postojanju. Iz istine, između ostalog, ljudi treba da steknu put primene, kao i put da se boje Boga i klone zla. Za ljude je istina isto što i sȃm život. Zajedno sa istinom, u istom dahu se ne sme pominjati nijedan materijalni predmet ni bogatstvo. U ovom materijalnom svetu ili u čitavom vaseljena-svetu, ne postoji ništa što je vredno da se uporedi sa istinom, niti bilo šta što s njom može da se izjednači. Iz ovoga je jasno da je ljudskom rodu, kome je potrebno spasenje, istina najdragocenija imovina i da je ona neprocenjiva. Ipak, zapanjuje činjenica da postoje pojedinci koji se prema ovoj neprocenjivoj stvari ophode kao da je roba koja se prodaje i razmenjuje za profit. Mogu li se takvi pojedinci okarakterisati kao đavoli, kao Sotone? Nego šta! U duhovnom carstvu, takvi pojedinci su đavoli i Sotone; među ljudima, oni su antihristi.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima načina na koji se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba namenjena prodaji radi sticanja ličnih koristi. Naravno, to je izgovoreno u određenom smislu i ne odgovara u potpunosti doslovnom značenju – nije jasno uočljivo da se oni prema Božjim rečima ophode kao da su roba namenjena prodaji. Ipak, sudeći prema njihovom ponašanju, pristupu i njihovoj suštini, oni su se prema Božjim rečima već ili sa najvećom sigurnošću zaista ophodili kao da su roba, kao da su materijalna stvar koju treba posedovati. Kad se Božje reči nađu u njihovom vlasništvu, oni ih posmatraju kao artikal u svojoj maloj radnji, prodajući ga u pogodnom trenutku svakome kome je on potreban i stičući od njega profit. Kakve koristi od toga stiču antihristi? U te koristi se ubrajaju njihov ugled, da ih drugi izrazito poštuju i obožavaju, da im upućuju poglede divljenja, da im drugi nude zaštitu, kao što je zaštita njihovog statusa i obraza. Čak i kad budu uklonjeni i isključeni, ljudi će ustajati u njihovu zaštitu i uzimati ih u odbranu. Ovo su koristi koje antihristi izvlače iz Božjih reči. Ove koristi jesu upravo ono što antihristi žele i čemu streme, o čemu su dugo spletkarili u svom srcu. Ovo je suština antihristȃ. Njihovim postupcima i ponašanjem upravlja i gospodari njihova priroda, a iz ovih ispoljavanja može se uvideti priroda-suština antihristȃ.

2. Prodaja knjiga sa Božjim rečima radi sticanja ličnog profita

U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati o drugom aspektu, a to je stvarno ponašanje i pristup antihrista koji se prema Božjim rečima ophode kao da su roba. Ovaj pristup obuhvata onaj tip antihrista koji se prema raznim vrstama knjiga sa Božjim rečima ophodi kao da su roba. Kad dobije ove knjige sa Božjim rečima, on smatra da je stekao kapital da zaradi novac, budući da poseduje imovinu koja mu je za to potrebna. Ove knjige, u kojima su odštampane Božje reči, postaju njegova imovina, roba koju namerava da prodaje i predmeti koje koristi za ostvarenje prekomernog profita. Antihristi zadržavaju ove knjige, a ne raspodeljuju ih prema načelu koje nalaže Božja kuća, već nastoje da neprimereno steknu profit u skladu sa sopstvenim namerama. Koje je načelo raspodele knjiga u Božjoj kući? Da se one raspodeljuju svima koji vole da čitaju Božje reči i koji su žedni istine, kao i da se to čini besplatno. Bez obzira na to koliko ljudi ih dobija odnosno koliko knjiga se raspodeli, to je uvek besplatno. Kad se u hrišćanstvu veruje u Boga, Biblija nije besplatna; ona mora da se kupi. Ali sada, ove reči Božje i ove knjige Božja kuća besplatno raspodeljuje, a to je ključno. Međutim, problem nastaje kad antihristi dođu u posed ovih knjiga i ne raspodeljuju ih besplatno, shodno načelu. U uobičajenim okolnostima, oni koji imaju imalo bogobojažljivo srce ove bi knjige, shodno načelu, raspodeljivali besplatno, ne naplaćujući novac za njih niti nastojeći da neprimereno stiču prekomerni profit. Međutim, jedino antihristi, nakon što te knjige pribave, pomišljaju da im se ukazala poslovna prilika. Otud nastaju njihova ambicija i pohlepa: „Davati tako debele, fine knjige besplatno – zar to nije gubitak? Nije li glupo da se od njih ne zaradi neki novac? Osim toga, ove se knjige ne mogu kupiti nigde drugde, a većina ljudi koji veruju u boga želela bi da ih čita, bez obzira na cenu.” Kad jednom shvate da ljudi imaju takav mentalitet, antihristima počinju da padaju na pamet određene misli: „Ne smem da ispustim ovu priliku da zaradim novac; takve prilike teško nailaze. Pri raspodeli knjiga, ljude treba da podelim u kategorije i da naplaćujem više imućnima, umerenu cenu za one prosečne, a manju cenu za siromašne ili da im ih uopšte ne raspodeljujem, da pritom dajem popust onima koji mi laskaju i naplaćujem više onima sa kojima se dobro ne slažem.” Da li je to u skladu sa propisima Božje kuće za raspodelu knjiga? (Nije.) Ovo se naziva poslovanjem. Antihristima padaju na pamet ovakve zamisli; ostavimo po strani činjenicu da li knjige raspodeljuju prema propisima i načelima Božje kuće, pa porazgovarajmo prvo o tome kako se oni ophode prema Božjim rečima. Nakon što se knjige sa Božjim rečima nađu u njihovim rukama, da li ih oni cene? (Ne.) Oni nisu zainteresovani za način života ili istinu o kojima se govori u Božjim rečima; ne cene ih niti su u pogledu njih imalo radoznali. Samo površno prelistavaju ove knjige, nehajno ih listaju i ovlaš pregledaju njihove stranice: „U njoj se samo govori o tome kako bog obavlja delo suda nad ljudima, kako je osvojio grupu ljudi i kako ljudima daje dobro odredište. Kad je reč o budućnosti ljudskog roda, takvih pojedinosti tamo nema, pa ova knjiga nije toliko zanimljiva. Iako ova knjiga nije previše zanimljiva, mnogi ljudi su voljni da je pročitaju. To je dobro; od toga mogu da zaradim.” Kad im knjige sa Božjim rečima dopadnu šaka, one postaju roba, što nagoveštava da će mnogi ljudi, makar deo ljudi, morati da potroše novac da kupe ove knjige. Pod maskom da veruju u Boga, da obavljaju posao Božje kuće i da su zaduženi za raspodelu knjiga sa Božjim rečima, antihristi se ubacuju i besplatnu raspodelu ovih knjiga od strane Božje kuće pretvaraju u transakciju, u kupoprodaju. Kad je reč o Bogu, Njegove izgovorene reči se daju besplatno svakome ko pažljivo sluša Njegove reči; one su besplatne i ne zahtevaju nikakvu razmenu. Od ljudi se samo zahteva da prihvate, primenjuju i doživljavaju Božje reči, da postignu pokornost ovim rečima i postanu ljudi koji se boje Boga i klone zla. Bog je tada zadovoljan, Njegov je cilj ostvaren, a Njegove reči nisu izgovorene uzalud. On u tome pronalazi utehu. Ovo je Božja želja i ujedno cilj Njegovog šest hiljada godina dugog dela upravljanja koje se obavlja nad čovekom, najlepša želja Stvoritelja za stvorena bića. Onima koji Ga slede Bog besplatno i neprekidno daje Svoje reči, ono što On ima i što jeste i Svoje namere. Ovo je tako čist, sveti čin, tako veličanstveno delo; u sebi ne sadrži nikakvu transakciju. Za svakog čoveka koji pažljivo sluša Božje reči i za njima žudi, svaka rečenica koju Bog izgovara je neprocenjiva. Ljudi od Boga besplatno dobijaju istinu i Njegove reči i duboko u svom srcu Bogu žele da se oduže, da udovolje Njegovim namerama i omoguće Mu da oseti utehu, kako bi Njegovo veliko delo uskoro moglo da se dovrši. Ovo je prećutni sporazum koji treba da postoji između Stvoritelja i stvorenog ljudskog roda. Međutim, antihristi ovu stvar pretvaraju u transakciju. Oni iskorišćavaju priliku što Bog govori i što dela, kao i ljudsku potrebu da budu opskrbljeni Božjim rečima, da bi težili ličnom dobitku, pribavljanju novca i koristi koje ne bi trebalo da dobiju. Zar zbog takvog ponašanja čovek ne zaslužuje da bude proklet? Iz kojih Božjih izjava si video ili čuo da Bog ljudskom rodu govori u zamenu za naknadu? Koliko naplaćuje za rečenicu, koliko za pasus, za propoved, za knjigu ili za jedan slučaj orezivanja ili suda i grdnje, ili oplemenjivanja ili opskrbe životom? Da li je Bog ikad izgovorio takve reči? (Nije.) Bog nikada nije rekao takve stvari. Svaka rečenica, pasus i tekst koje je izgovorio Bog, svaki slučaj orezivanja, grdnje i suda, kušnje i oplemenjivanja koje ljudi od Boga dobijaju, kao i njihova opskrba i hranjenje Božjim rečima, i tako dalje – sve to, šta se od toga može izmeriti novcem? Šta od toga ljudi mogu da dobiju u zamenu za novac ili materijalne stvari ili plaćanjem telesne cene? Ništa od toga. Sve što Bog čini, sve istine koje Bog izražava su neprocenjive. Upravo zato jer su neprocenjive, jer nema tog novca niti materijalnih stvari koje bi ljudi mogli da razmene za ono što Bog ima i što jeste, Bog kaže da Svoje reči ljudima daje besplatno. Ipak, antihristi ne mogu da uvide neprocenjivu i dragocenu prirodu istina i onoga što Bog ima i što jeste a što On izražava; umesto toga, oni nastoje da od tih reči neprimereno pribave prekomerni profit, a to je krajnje sramno!

Pojedini antihristi, da bi mučili ljude, da bi uspostavili sopstveni ugled i prestiž i primorali druge da osećaju njihov užas i moć, uskraćuju Božje reči, ne raspodeljuju ih braći i sestrama koji su im potčinjeni. Pa tako, u pojedinim crkvama u kojima ovi zli ljudi i antihristi drže vlast, braća i sestre su bez Božjih reči koje bi čitali odnosno bez Božjih propovedi koje bi slušali. Zar takvi ljudi na zaslužuju da budu prokleti? Kako su se ophodili prema Božjim rečima? Kao da su njihova lična svojina. Bog Svoje reči daje onima koji iskreno veruju u Boga i slede Ga; one nisu date isključivo jednom pojedincu i sasvim sigurno nisu u ličnoj svojini nijednog pojedinca. Božje reči se izgovaraju celom ljudskom rodu i niko ne može da iz bilo kog razloga ili pod bilo kojim izgovorom uskrati Božje reči. Ipak, antihristi igraju upravo takvu ulogu, kršeći normu da bi to činili. Nakon što dobiju snimke najnovijih propovedi, neki antihristi ih prvo sami preslušaju, i pošto otkriju neku novu svetlost i postojanje nekog sadržaja koga nisu bili svesni, odlučuju da ovu seriju propovedi ne raspodeljuju onima za koje su zaduženi. Bez ičijeg znanja, oni uskraćuju snimke propovedi. Koja je svrha tog uskraćivanja? Svrha je da se tokom okupljanja razmeću, što je istovetno bavljenju prodajom. Kroz ovaj čin razmetanja, kad ljudi koji su im potčinjeni čuju sadržaj koji nikada ranije nisu čuli, sve te nove stvari, oni o antihristima počinju da imaju visoko mišljenje i time je cilj antihristȃ ostvaren. Neosporno je da u crkvama širom sveta sasvim sigurno postoje neki ljudi koji pravovremeno ili u potpunosti ne raspodeljuju propovedi razgovora u zajedništvu ili snimke; takvi ljudi zasigurno postoje. Osim toga, neki antihristi raspodeljuju knjige sa Božjim rečima na temelju ljudskih stavova prema njima samima, dajući ih onima koji su im bliski ili im laskaju. Iako su knjige besplatne, ne može svako lako da ih dobije; u rukama antihristȃ načelo besplatne i pravovremene raspodele dovedeno je u pitanje, u zavisnosti od različitih uslova. Oni bi nevoljno mogli da daju knjige onima koji su uz njih ili ih slušaju, ali ne nužno i blagovremeno; kad je reč o onima koji se ne slažu sa njihovim gledištima ili im se čak protive, antihristi bi mogli selektivno da im daju knjige ili da im ih uopšte ne daju. Antihristi ne samo da nastoje da u raspodeli knjiga sa Božjim rečima neprimereno stiču prekomerni profit, već to koriste i kao način da privuku ljude, zadobiju ih, kao i da druge tlače i muče – kadri su za svakakva zlodela. Ljudima su čak u stanju i da prete, govoreći im da bi onima koji o njima loše govore, koji ih na izborima ne izaberu ili protiv njih glasaju, mogli da uskrate Božje reči. Stoga se, iz straha da blagovremeno neće moći da dobiju knjige sa Božjim rečima ili snimljene propovedi, neki ljudi užasavaju ovih antihrista. Čak i ako antihristi čine zlo, a sami ti ljudi trpe nepravedan tretman, oni se ne usuđuju da ih prijave, iz straha da će ih antihristi tlačiti i mučiti, da će izgubiti kontakt sa Višnjim i da će propustiti zalivanje i opskrbu od Višnjeg. Postoje li takvi ljudi? Naravno, i te kako postoje. Antihristi se upuštaju u svakakva loša dela; ne samo da se bore za moć i profit, formiraju klike i uspostavljaju svoja nezavisna carstva, već to ne zaobilazi ni raspodelu Božjih reči. Iskorišćavaju sve ono što im omogućava da neprimereno pribavljaju koristi i stiču status i moć; ništa toga nije pošteđeno, pa ni Božje reči. Da li se nešto slično dogodilo i u vašoj crkvi, u vašem okruženju? Onima koji su im potčinjeni, neki antihristi prete rečima: „Ako me ne izabereš, ako me prijaviš višnjem, ako ti se ne dopadam, ako cinkariš i ja to saznam, više nećeš dobiti nijedan snimak propovedi. Prekinuću ti snabdevanje, ostaćeš bez hrane, ostaviću te da umreš od žeđi i od gladi!” Zar ova narav antihristȃ nije podmukla? Izrazito je podmukla! Oni su u stanju da urade svakakve loše stvari.

Ako naiđete na takve antihriste, kako ćete se sa njima nositi? Da li se usuđujete da ih prijavite Višnjem? Da li se usuđujete da se ujedinite i odbacite ih? (Da.) Sada kažeš da se usuđuješ, ali kad se zaista susretneš s njima, možda se ne bi usudio; ustuknuo bi, razmišljajući: „Mali sam rastom, mlad sam, slab i usamljen. Ako se antihristi zaista udruže da me maltretiraju, zar sa mnom ne bi bilo svršeno? Gde je Bog? Ko bi slušao moje pritužbe? Ko bi se bavio mojim pritužbama i osvetio me? Ko bi ustao u moju odbranu?” Zašto imaš tako malu veru? Postaješ plašljiv kad se suočiš sa antihristom, a šta bi bilo kad bi ti Sotona lično zapretio – da li bi tada prestao da veruješ u Boga? Šta bi učinio da ti antihrist ne dȃ Božje reči? A šta kad bi te naterao da mu novcem platiš za knjige sa Božjim rečima? Šta bi bilo ako bi ti svaki put kad ti daje knjige sa Božjim rečima antihrist zagorčavao život i govorio grubosti? Da li je tu situaciju lako rešiti? Dopusti da ti kažem jednu mudru strategiju: kad god se približi vreme za raspodelu knjiga, pozovi tog antihrista u stranu, pa mu poletno uputi milozvučne reči, energično ga hvali i udeli mu komplimente kako bi stekao njegovo poverenje. Kad ti raspodeli knjige sa Božjim rečima i snimke propovedi, pronađi priliku da ga prijaviš Višnjem. Ako nema načina da ga prijaviš Višnjem, potraži priliku da se udružiš sa pronicljivom braćom i sestrama da biste tog antihrista ograničili i sputali. Ovim se zaista otklanja šteta po crkvu i to je najviše u skladu sa Božjim namerama. Neki bi mogli da pitaju šta ako antihrist otkrije ovaj plan? Ako ovaj put nisi siguran, sačekaj sledeću priliku. Kad stekneš hrabrost i stvore se pravi uslovi, tad treba da deluješ. Ukratko, ako se plašiš da će antihrist preseći tvoju ishranu, onda nemoj u početku da praviš veliku predstavu. Ne izlaži se riziku i ne dozvoli antihristu da te prozre. Kad stekneš dovoljan rast, kad imaš prikladne ljude, prave ljude i više ljudi koji mogu da stanu uz tebe u protivljenju tom antihristu, koji mogu da razaznaju i odbace tog antihrista, tada možeš da raskrstiš sa antihristom. Kako vam zvuči ova strategija? (Dobro.) Neki bi mogli reći: „Zar to nije obmanjivanje drugih? Zar Bog ne želi da budemo pošteni ljudi? Ovo ne izgleda pošteno.” Da li je ovo obmanjivanje drugih? (Nije.) Ovo je poigravanje s đavolom. Kad je reč o postupanju sa antihristom, svaki metod je dozvoljen, jer on je đavo.

Plašite li se antihristȃ? Pretpostavimo da u tvojoj blizini, u tvojoj crkvi, zaista postoji antihrist. Primetio si ga; ima moć i status i mnogo ljudi ga podržava. Ima kliku, nekoliko odanih sledbenika. Da li bi ga se plašio? Neki kažu da bi ga se plašili. Je li u redu plašiti se? Za takav strah postoji makar jedan dobar i ispravan razlog. Zašto to kažem? Ako ga se plašiš, to makar pokazuje da u svom srcu veruješ da je on zao, da može da te muči i da ti naudi, da on nije dobra osoba niti neko ko stremi ka istini – da makar u svom srcu o njemu imaš takvo razumevanje i razlučivanje. Iako možda nećeš moći da ga označiš kao antihrista ili da razaznaš da je on antihrist, barem znaš da on nije dobra osoba, neko ko stremi ka istini, ispravna ili dobrodušna osoba, ili poštena osoba, pa ga se plašiš. Osim demona, kakvih se još ljudi najčešće plaše normalni i obični ili bezazleni ljudi? (Zlih ljudi.) Svi se plaše zlih ljudi. U svom srcu makar znaš da je taj čovek zao. Na temelju toga, posmatraj njegovo ponašanje prema Božjim rečima i prema istina-načelima; posmatraj da li primenjuje istinu i razaznaj njegova različita ponašanja, pa kroz njegova ponašanja shvati i razaznaj njegovu suštinu. Ako konačno možeš da utvrdiš da je on antihrist, tvoj strah će tada obuhvatiti još jednu komponentu – pronicljivost prema njemu. Iako ga se u svom srcu možda plašiš, nećeš biti na njegovoj strani i u svom srcu ćeš ga odbaciti – da li je to dobra ili loša stvar? (Dobra je.) Ako od tebe zatraži da zajedno sa njim činiš zlo, hoćeš li to prihvatiti? Da li ćeš u svom srcu prema tome imati razboritost? Ako od tebe zatraži da mu se pridružiš u klevetanju Boga ili Njegovom osuđivanju, da li ćeš to prihvatiti? Ako od tebe zatraži da se s njim udružiš da mučite druge i da određenim pojedincima ne dajete knjige sa Božjim rečima, da li ćeš to prihvatiti? Iako ne možeš biti stoprocentno siguran da nećeš prihvatiti da radiš ove stvari, makar ćeš u svom srcu imati razboritost o njegovim postupcima. Možda nevoljno ili pod prinudom s njim uradiš neke stvari, ali će to biti samo zato što si bio prisiljen i to neće biti dobrovoljno; makar nećeš biti glavni izvršilac, već ćeš u najgorem slučaju biti pomagač u njegovim zločinima. Iako ga ti lično možda nećeš razotkriti niti provocirati, nećeš postupati kao njegov sledbenik niti kao saučesnik. U izvesnoj meri, ovo je odbacivanje antihrista. Većina ljudi, zbog svog straha od zlih ljudi i antihristȃ, u stanju je da samo čini ustupke kako bi sebe zaštitila, tako da je već dovoljno dobar i sȃm uspeh ako to učiniš kao neku prolaznu, privremenu meru. Ipak, da li se dostizanje ovog nivoa podvodi pod to da si postojan u svom svedočenju? Da li se računa kao da se pridržavaš istina-načela? Da li se računa kao da si porazio Sotonu? U Božjim očima se ne računa. Pa, kako možeš početi da budeš postojan u svom svedočenju? Svima vama nedostaje put i samo činite ustupke kako biste sebe zaštitili: „Oni čine zlo, ali se ja ne usuđujem da im se pridružim u činjenju zla; plašim se da ću biti kažnjen. Oni su zli ljudi; čine loše stvari da muče ljude. Ipak, u redu je sve dok i sȃm nikoga nisam mučio. Za to zlo neću biti okrivljen.” Ako, u najboljem slučaju, možete ovo da učinite, i to samo je već prilično dobro; samo si onaj koji hoće da ugodi drugima, držiš se umerenog pristupa i nisi sposoban da svedočiš. Šta, dakle, treba da se učini da bi svedočio? U doktrinarnom smislu, trebalo bi da odbaciš zle ljude, da odbaciš i razotkriješ antihriste i da sprečiš antihriste da divljaju čineći loše stvari u Božjoj kući i da nanose gubitke Božjoj kući. Ipak, znate li konkretno kako da to uradite? (Da to prijavimo Višnjem i kažemo Mu za to.) Da li je to sve što po pitanju odgovornosti i obaveza možete da ispunite? Je li to celokupno svedočanstvo u kome možete da budete postojani, celokupan rast koji imate? Osim da prijavite antihrista, šta još možete da učinite? (Prvo možemo da prikupimo činjenice o antihristovom upornom ponašanju i zlodelima, a zatim, na temelju ovih činjenica, da sa braćom i sestrama u zajedništvu razgovaramo o razaznavanju antihrista. Nakon što braća i sestre postanu pronicljivi u odnosu na tog antihrista, svi oni mogu da preduzmu mere da razotkriju antihrista i nakon toga možemo da ga izbacimo iz crkve.) Ovi koraci i postupci su ispravni, ali šta je sa nekim posebnim slučajevima? Ti govoriš iz ugla starešine, ali šta ako se neki običan vernik susretne sa antihristom? Zar to nije kao da jajetom nasrćeš na stenu? Šta biste uradili u takvim situacijama? Dozvolite Mi da vam ispričam priču o evidentiranju i prijavljivanju prihoda i rashoda. Neki čovek je bio zadužen za vođenje računa, jednog za spoljnu upotrebu, a drugog za internu upotrebu. Jednog dana došlo je do neslaganja od dvesta dolara na internom računu. Kasnije je došao nadzornik da proveri račune i uočio je to neslaganje; rekao je: „Ugasi interni račun. Zadrži samo ovaj eksterni, pa tako neće biti nikakvog dokaza.” Jedan od tamošnjih ljudi se tome usprotivio, rekavši: „To je prilog. Koliko god da je novca u pitanju, to je Božji novac; ne možeš to da uradiš.” Nadzornik je na to oćutao, dok je neki drugi čovek prokomentarisao: „Šta je dve stotine dolara? Kad se antihristi upuštaju u proneveru, to su desetine hiljada odjednom.” I tako su ovi ljudi rešili tu stvar. Ipak, nakon toga, jedan čovek je osećao da je ovaj pristup pogrešan i prijavio je to višoj grupi za odlučivanje. Grupa za odlučivanje je saopštila da dve stotine dolara nisu značajna suma i da su previše zauzeti da bi se time bavili. Kad je to prijavljeno crkvenim starešinama, ni oni se time nisu pozabavili, već su čitavu tu stvar zanemarili. Čovek koji je to prijavio osećao se uznemireno, govoreći: „Kako svi ovi ljudi mogu da budu ovakvi? Kako prema prilozima Bogu mogu da budu tako neodgovorni? Tako se otvoreno upuštaju u prevaru!” Zbog toga je bio uznemiren. Jednoga dana, kad sam te ljude posetio, taj čovek Mi je prijavio ovaj problem, uz reči da je čovek koji vodi knjige bio nemaran, da je na računu napravio haos i da je na kraju došlo do neslaganja. Iako ovaj problem nije bio previše ozbiljan, stavovi svih uključenih ljudi su se razlikovali. Ti takozvani nadzornici i starešine problemom se nisu pozabavili. Ne samo da nisu otpustili tog knjigovođu, već su pronašli i izgovor da ga zaštite. Čovek koji je prijavio ovaj problem nastavio je da ga i dalje prijavljuje; ipak, mnogi ljudi se na njega nisu obazirali. Recite Mi, kakav je mentalitet imao ovaj čovek kad je prijavio problem? Da je imao isti stav kao i drugi čovek – onaj koji je rekao: „To je samo dvesta dolara, zašto podižeš toliku galamu oko toga? Kad se antihristi upuštaju u proneveru, to su desetine hiljada odjednom” – da li bi ga ipak prijavio? Ne bi. Da je rekao: „To nije moj novac; ko god hoće da se bavi proneverom neka to i radi – on će za to biti odgovoran. Osim toga, ja nisam ništa proneverio, pa ne treba da snosim ovu odgovornost”; ili „Već sam to prijavio grupi za odlučivanje i crkvenim starešinama i svi su me ignorisali, pa sam učinio što je do mene i neću time više da se gnjavim” – da je imao ovakav stav, da li bi to i dalje mogao tako neumorno da prijavljuje? Sasvim sigurno ne bi; većina ljudi bi se, u najboljem slučaju, zaustavila nakon što to prijavi grupi za odlučivanje. Ali baš u trenutku kad je ovaj čovek to prijavio grupi za odlučivanje, čuo je Moju besedu o pričama o Noju i Avramu. Bio je dirnut nakon što ju je čuo, razmišljajući: „Nakon što je čuo Božje reči, Noje ih se pridržavao dugi niz godina bez popuštanja. A ja nailazim na ovu manju teškoću i ne mogu da budem istrajan – to nije ono što čovek treba da radi!” Pa je nastavio uporno da prijavljuju sve dok to na kraju nije stiglo do Višnjeg i onda se Višnji pozabavio ovim problemom. Mislite li da među vama postoji mnogo takvih ljudi? Ako biste se susreli sa takvom situacijom, koliko vas bi bilo istrajno poput ovog čoveka? Da li biste i vi smatrali da dvesta dolara nije mnogo, da to nije velika stvar i shodno tome mislili da nema potrebe tako čvrsto se pridržavati načela ili biti toliko ozbiljan, te da možete da sačekate dok se ne pojavi neko veliko neslaganje, pa da to prijavite? Da li biste razmišljali: „Kako bilo, ja sam ispunio svoju odgovornost. Na starešinama je hoće li se time baviti ili neće. Ja sam samo običan vernik, imam tek toliku moć i tek toliko mogu da učinim. To sam prijavio, ispunio sam svoju obavezu; ostalo me se ne tiče”? Zar ne biste tako razmišljali? A da vas neko tlači, ne biste se usudili da to prijavite, zar ne? Tokom procesa prijavljivanja problema, ovaj se čovek suočio sa tlačenjem, pri čemu su neki ljudi u njega upirali prstom i osuđivali ga, pronalazeći uvek načine da ga muče. Koliko zlonamerni moraju biti ovi ljudi! Sećam se tih nekoliko osoba – zašto ih se sećam? Jeli su hranu Božje kuće i uživali u svim istinama kojima je Bog opskrbljivao, a ipak su imali takav stav prema prilozima Bogu. Mogu li se oni smatrati ljudima Božje kuće? Nisu dostojni toga! Od njih se nije tražilo da budu postojani u svom svedočenju jer nemaju taj karakter. Ali pošto nisu mogli da urade ni ono što je trebalo, da li su i dalje zasluživali da ostanu u Božjoj kući? Treba li takvi ljudi da budu upamćeni? Da li vam se dopadaju takvi ljudi? (Ne.) Pa, kakvi vam se ljudi dopadaju? (Oni koji se pridržavaju načela, oni koji su do kraja istrajni u tome da zaštite interese Božje kuće.) Zgrožen sam tim ništarijama koje se uplaše pred nečim strašnim, ali zato pred bezazlenim ljudima ne povijaju kičmu. Gade mi se i oni koji ujedaju ruku koja ih hrani, oni koje istina ne zanima i posebno oni koji su tolike godine slušali propovedi ali nisu shvatili nimalo istine niti su se i najmanje promenili, a ipak se duboko u svom srcu opiru Bogu i pred Njim su na oprezu. Ako ne bude jasnih slučajeva da su ti ljudi učinili zlo, oni možda ne budu označeni kao antihristi, ali mi se gade. U kojoj meri mi se gade? Podjednako kao i antihristi. Zašto? Antihristi se ophode prema Božjoj reči kao da je roba namenjena prodaji, trgovini i razmeni, da se iz nje stekne profit. Iako ovakav tip čoveka iz Božjih reči možda ne stiče profit, na osnovu stava koji ima u ophođenju prema Božjim rečima možemo posredno da zaključimo da je on isti kao antihristi, da ne sledi Božji put niti da uopšte poseduje jednostavan i najosnovniji stav kakav treba da ima prema prilozima Bogu, te da on ujeda ruku koja ga hrani. Kakvo je ovo stvorenje? On je Juda koji izdaje Gospoda i svoje prijatelje. O čemu razmišljate nakon što ste čuli ovu priču? Možete li u takvim situacijama da se pridržavate načela i da zadržite svoj stav? Ako si ništarija, uvek se povlačiš, uvek uplašen pred silom antihristȃ, bojiš se da će te oni mučiti, plašiš se da njihova sila može da ti naudi i uvek si u svom srcu uplašen, nedostaje ti mudrost da na ovo odreaguješ, čineći uvek ustupke antihristima, ne usuđujući se da ih prijaviš ili razotkriješ, ili da se s drugima ujediniš kako bi ih odbacio, onda nisi neko ko može da bude postojan u svom svedočenju o Bogu – ništarija si, stvorenje koje ujeda ruku koja ga hrani. Kad se antihristi prema Božjim rečima ophode kao da su roba, upotrebljavajući ih da neprimereno za sebe pribave prekomerni profit, da ti prete i prekinu tvoju ishranu, ako u takvim situacijama i dalje ne možeš da ih odbaciš, da li si ti pobednik? Zaslužuješ li da budeš Hristov sledbenik? Ako ti čak nedostaje sposobnost da dobiješ reči i duhovnu hranu koju ti Bog besplatno daje, i ne možeš čak ni da jedeš i piješ ove stvari niti da u njima uživaš, koliko te to čini bezvrednim?

Činjenice o kojima sam upravo besedio neka su od ispoljavanja antihrista koji se prema Božjim rečima ophode kao da su roba. Antihristi ne jedu i ne piju Božje reči i ne prihvataju istinu, već samo prelistavaju i ovlaš pregledaju Božje reči kako bi se njima okitili. Ophode se prema Božjim rečima kao prema sopstvenoj imovini i ličnom vlasništvu, kako bi mogli da se upuštaju u transakcije da pribave novac i koristi kakve oni žele, i tako mogli da kontrolišu slobodu pripadnika Božjeg izabranog naroda da čitaju, jedu i piju Božje reči. Takvi antihristi su zli ljudi, đavoli, bezvernici; slika su i prilika nevernika! Koji god takav da se pojavi u Božjoj kući treba da bude izbačen, da zauvek bude izbačen! Usuđujete li se da odbacite takve ljude kad na njih naiđete? Usuđujete li se da se ujedinite i da ih razotkrijete? Oni treba da budu razotkriveni; treba da budu odbačeni. U Božjoj kući vlada istina. Ako takav rast ne poseduješ, to dokazuje da Božje reči i istina u tebi nisu postali život. Ako si plašljiv, plašiš se Sotona, bojiš se zlih ljudi, radije bi da činiš ustupke kako bi sebe očuvao umesto da se boriš protiv antihristȃ, pa čak i ako to znači da ne jedeš i ne piješ Božje reči niti da ih zadobijaš, onda zaslužuješ da umreš od gladi i niko te u tom slučaju neće sažaljevati. Ako se susretnete sa takvim situacijama, koje odluke treba da donosite i kako treba praktično da postupate? Treba odmah da ih razotkrijete. Božje reči nisu roba; obezbeđuju se svim pripadnicima Božjeg izabranog naroda, nisu privatno vlasništvo nijednog pojedinca. Niko nema pravo da uskraćuje Božje reči niti da ih zadržava kao svoje vlasništvo. Božje reči treba da se raspodeljuju besplatno i bez ikakve naknade svim izabranicima koji slede Boga. Svako ko ih uskraćuje, ko nastoji da iz njih neprimereno stiče prekomerni profit ili ko u vezi sa Božjim rečima ima lične planove zaslužuje da bude proklet. To su ljudi protiv kojih pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da ustanu kako bi ih razotkrili i odbacili, takvi ljudi treba da budu uklonjeni i isključeni.

Da li ove dve stavke o kojima sam danas besedio u dovoljnoj meri ilustruju način na koji antihristi preziru Božje reči? (Da.) Antihristi se prema Božjim rečima nikada ne ophode kao prema istini, niti ih neguju, čuvaju ili posmatraju kao reči Stvoritelja. Umesto toga, oni na svakom koraku pokazuju svoje nečuvene, ogavne, pogane namere. Samo žele da iskoriste Božje reči da bi postigli svoje nečuvene ciljeve, i bilo da je reč o materijalnim ili nematerijalnim stvarima, Božje reči žele da iskoriste da za sebe neprimereno pribave profit, da dobiju novac i materijalne stvari ili da postignu sopstveni cilj da ljude navode da im se dodvoravaju, da se na njih ugledaju, da ih obožavaju i njih slede. Bog se od ovih stvorenja zgražava i ljudi treba da ih odbace. Kad god bilo ko takve pojedince otkrije ili otkrije da se takve stvari događaju, on treba da ustane da ih razotkrije i odbaci, da spreči da ti ljudi stoje postojano među Božjim izabranim narodom. Neki kažu da bi prijavili Višnjem kad bi se suočili sa takvim stvarima, ali je to previše pasivno i sporo. Ako te stvari samo prijaviš Višnjem, onda si tako bezvredan! Pojeo si i popio toliko Božjih reči i čuo toliko propovedi, a znaš jedino da prijavljuješ – to znači da si rastom i previše mali! Sigurno imaš i druge metode da se nosiš sa antihristima? Prijaviti to Višnjem je poslednje sredstvo, korak koji se preduzima samo kad je krajnje neophodno. Ako si brojčano nadjačan, nadmašen i nedostaje ti pronicljivost, i nisi siguran da li je neko antihrist, možda se nećeš usuditi da razotkriješ njegova različita ispoljavanja i postupke. Ali ako si siguran da je on antihrist i ipak se ne usuđuješ da ustaneš da se protiv njega boriš, odbaciš ga i poraziš, zar nisi tako bezvredan? Ne koristiš onaj delić istine koji razumeš. Jesi li siguran da je ono što razumeš i čuješ istina? Ako jesi, zašto se ne usuđuješ da autoritativno i pravedno ustaneš i boriš se protiv antihristȃ? Nije baš da su antihristi državni organi – zbog čega ih se plašiš? Osim ako ne postoji opasnost da bi mogli da te predaju državnim organima ako ih grubo razotkriješ – pod tim okolnostima, treba da budeš pažljiv, da ih ne provociraš i da koristiš mudre metode da potajno kritikuješ i diskredituješ antihriste, postepeno ih uklanjajući. Zar nije impresivnije tiho ih uklanjati? (Jeste.) U redu, to bi bilo sve u današnjem razgovoru u zajedništvu. Doviđenja!

12. septembar 2020. godine