Danas ćemo u zajedništvu razgovarati o jedanaestoj stavci raznih manifestacija antihrista: „Ne prihvataju orezivanje, niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu.” Konkretan sadržaj ove stavke odnosi se na to kako antihristi reaguju na orezivanje; tačnije, odnosi se na njihov stav kada se suoče s tim, i šta dalje rade i koje manifestacije pokazuju dok gaje taj stav. Da li smo već razgovarali o sadržaju koji se tiče toga kako antihristi reaguju na orezivanje? (Da, to smo razmatrali tokom razgovora o tome kako se antihristi odnose prema svojim izgledima i sudbini.) Dakle, kakav je stav antihrista prema orezivanju? Zar nismo tada razgovarali o poznatim izrekama koje antihristi izgovaraju kada su orezani? (Da.) Oni imaju dve poznate izreke za tu vrstu situacije. Jedna je: „Bog je pravedan, i ja verujem u boga, a ne u neku osobu!”, a druga je: „Ti si previše zelen da bi me orezivao. Da ne verujem u boga, ne bi me bilo briga ni za koga!” Takođe, antihristi mrze svakoga ko ih orezuje, a osim toga, čim budu orezani, sumnjaju da će biti eliminisani. Na kraju smo takođe razgovarali o tome kako oni ne samo da odbijaju da prihvate orezivanje, već i šire predstave svuda. Zar to nije ono o čemu smo razgovarali? (Jeste.)

I. Razlozi zbog kojih se antihristi orezuju

Upravo sam se nakratko osvrnuo na naš raniji razgovor o tome kako antihristi reaguju na orezivanje kada se njihovi lični interesi dovedu u pitanje. Danas ćemo razgovarati i detaljno analizirati tu temu iz drugog ugla. Razmotrićemo kakve naravi pokazuju antihristi kada se orezuju, kakav je njihov stav, kao i koja su njihova konkretna mišljenja, pa ćemo na osnovu tih mišljenja detaljno analizirati njihovu narav. Budući da se to tiče teme orezivanja, najpre hajde da razgovaramo o razlozima zbog kojih se antihristi orezuju. Orezivanje nije nešto što se radi bez osnova, pa u kom kontekstu i pod kojim okolnostima će se to dogoditi antihristu? Da li bi se to dogodilo samo zato što je ta osoba antihrist? Neki ljudi govore: „Svako ko ima status, svako ko je u centru pažnje, na kraju će biti orezan.” Da li je to tačno? (Nije.) Onda, šta to antihristi rade što dovodi do toga da budu orezani? Da li će biti strogo kažnjeni ako naprave neku običnu grešku? Zar ne treba o tome razgovarati? (Treba.) Zašto se antihristi orezuju? Teoretski gledano, antihristi imaju nadmene naravi, ne pokoravaju se istini, ne vole Božje reči niti pozitivne stvari, osećaju odbojnost prema istini, mrze istinu i neprijatelji su Boga, pa zato treba da budu orezani ili čak nemilosrdno razotkriveni. Da li je ta izjava tačna? Na osnovu njihovih manifestacija i otkrivenja, oni se mogu klasifikovati kao antihristi, pa zaslužuju da budu orezani, pa i čak nemilosrdno razotkriveni; bez obzira na to kako su orezani, nisu vredni sažaljenja, treba ih se gnušati i odbaciti ih, i svako ima pravo da ih podvrgne orezivanju. Da li je to tako? (Nije.) Da li ste sigurni? Zašto se antihristi orezuju? Upravo sam naveo nekoliko razloga za to. Neki od vas možda smatraju da ti razlozi nisu ispravni, ali niste sigurni u to zato što vi samo razumete doktrine, a ne možete da prozrete suštinu toga. Činjenica da to niste prepoznali pokazuje da niste pronikli u suštinu pitanja zašto se antihristi orezuju. Većina ljudi samo razume doktrine u vezi s tim pitanjem, i znaju u svojim srcima da antihrist treba da bude orezan i nemilosrdno razotkriven, ali njima nedostaje razlučivanje stvarnog ponašanja antihrista; to ukazuje da ne mogu da prozru suštinu tog pitanja niti suštinu antihrista. Oni koji ne poseduju istina-stvarnost razumeju samo doktrine, slepo primenjuju pravila, pa zato ne bi mogli prozreti delovanje antihrista, čak i kada bi se ono dešavalo pred njihovim očima.

Zašto bi antihristi mogli da budu orezani? Razlog je veoma jednostavan – to je zbog njihovih različitih manifestacija, kao i zbog različitih praktikovanja i ponašanja koja se otkrivaju iz njihove suštine. A koja su to praktikovanja, ponašanja i manifestacije? Prvo, antihristi uspostavljaju svoja nezavisna carstva. Zbog svoje suštine antihrista, oni se nadmeću sa Bogom za Njegov izabrani narod i bore se za teritoriju i za srca ljudi – sve ovo je deo uspostavljanja njihovih nezavisnih carstava. Kada neko uspostavlja svoje nezavisno carstvo, da li on obavlja svoju dužnost? (Ne.) On vodi svoje lično preduzeće, upravlja svojom sferom uticaja i svojim autoritetom, pokušava da stekne isključivu kontrolu nad svojom teritorijom, da formira svoju frakciju, da Božji izabrani narod navede na pogrešan put kako bi se gnušali Boga i odbacili Ga, te umesto Njega sledili njih. To nije ispunjavanje svoje dužnosti, već direktno nadmetanje sa Bogom. Kada antihrist ispoljava te manifestacije, kada čini te stvari, da li treba da bude orezan? (Treba.) Da li je to jedan od razloga zbog kojeg se antihristi orezuju? Da li je to jedna od njihovih konkretnih manifestacija? (Jeste.) Zašto onda to niste rekli malopre? Zar te reči nisu i na vašim usnama i u vašim mislima? (Jesu.) Da li je ta manifestacija u sukobu sa teoretskim razlozima koje sam upravo spomenuo? Koja je razlika između njih? (Ti razlozi su bili prilično opšti, dok je manifestacija koju je Bog upravo spomenuo detaljna – to je praktična manifestacija antihrista.) Razlozi koji su ranije spomenuti bili su opšti, to su bile samo neke doktrine; to uopšte nisu bili konkretni razlozi zbog kojih su antihristi orezani. Ta manifestacija je jedan od stvarnih razloga. Prva manifestacija je da oni pokušavaju da uspostave svoja nezavisna carstva. Druga manifestacija je njihova podmukla manipulacija. To je iste prirode kao pokušaj uspostavljanja svog nezavisnog carstva, ali konkretna praktikovanja su drugačija. Dakle, šta se podrazumeva pod podmuklom manipulacijom? Da li je to pozitivan ili negativan izraz? Da li on ima pohvalne ili pogrdne konotacije? (Pogrdne konotacije.) Šta se obično smatra podmuklom manipulacijom? Koje vrste manifestacija to obuhvata? (Antihristi rade stvari potajno kako bi učvrstili svoj status. Na primer, tokom crkvenih izbora, oni potajno lobiraju za glasove.) To je jedan od primera takve manifestacije. Ukratko, ta vrsta manifestacije znači raditi određene stvari prikriveno, bez razgovora sa drugima, bez transparentnosti, manipulisati situacijom svima iza leđa, pri čemu se posebno vodi računa da se to sakrije od Višnjeg ili viših starešina. Antihristi rade neke stvari potajno, znajući vrlo dobro da su te stvari protivne načelima i da nisu u skladu sa istinom, da te stvari nanose štetu Božjoj kući i da se Bog gnuša takvih stvari i mrzi ih. Oni i dalje uporno rade takve stvari, tako što koriste Sotonine smicalice i ljudske taktike kako bi manipulisali situacijom, a zatim deluju u tajnosti. Koji ciljevi se kriju iza činjenja stvari u tajnosti? Jedan cilj je da preuzmu vlast, a drugi cilj je da ostvare svoje interese. Kako bi postigli te ciljeve, antihristi rade stvari koje krše istina-načela, crkvena pravila, Božje namere, a više od toga i njihovu savest. U njihovim postupcima nema nikakve transparentnosti – oni kriju stvari od svih, ili ih govore samo malom broju saučesnika unutar svoje sfere uticaja, kako bi kontrolisali situaciju ili zamazali oči višim starešinama i Božjem izabranom naroda. Podmukla manipulacija znači da oni donose određene odluke i orkestriraju određene stvari, dok većina ljudi nije uopšte svesna toga, a nakon što se te stvari dogode, većina ljudi ne zna odakle one potiču ni ko ih je započeo ni šta se zapravo desilo. Zašto je većina ljudi u mraku? Zbog rđavosti i zlobnosti antihrista. Oni svojim postupcima namerno obmanjuju braću i sestre, više starešine i Višnjeg. Koliko god pokušavao da pronikneš u te stvari ili koga god pitao, niko ne zna uzrok toga, a posebno kad je reč o događajima iz daleke prošlosti, većina ljudi i dalje nema ni najmanju predstavu o tome šta se zapravo dešavalo. Ovo je podmukla manipulacija. To je uobičajena taktika koju koriste antihristi. Kada požele nešto da urade, oni to tajno smišljaju i planiraju, bez razgovora sa bilo kim drugim. Oni kuju planove u svojoj glavi ako nemaju nikoga kome veruju; ako imaju saučesnike, onda će sa njima u tajnosti smišljati i planirati, a svako unutar njihove sfere uticaja može da postane meta njihove manipulacije, njihovih spletki. Koja je glavna karakteristika ovakvog praktikovanja? To je nedostatak transparentnosti, pri čemu većina ljudi nema pravo da zna šta se dešava, dok se antihristi poigravaju tim zbunjenim ljudima, manipulišu njima i navode ih na pogrešan put. Zašto se antihristi upuštaju u podmukle manipulacije i ne postupaju otvoreno ili transparentno niti svima omogućavaju uvid u dešavanja? To je zato što oni savršeno dobro i jasno znaju da ono što rade nije u skladu sa načelima niti pravilima Božje kuće, kao i da bezobzirno čine nedela. Antihristi znaju da bi, ukoliko bi većina ljudi bila svesna toga što oni rade, neki od njih ustali protiv njih i da bi im se suprotstavili, a ako bi više starešine to saznale, bili bi orezani i otpušteni, čime bi ugrozili svoj status. Zbog toga oni u nekim stvarima koje rade pribegavaju metodi podmukle manipulacije i ne dozvoljavaju drugim ljudima da saznaju za njih. Da li su posledice njihove podmukle manipulacije korisne za delo crkve i Božji izabrani narod? Da li su poučne za sve? Naravno da nisu. Većina ljudi je navedena na pogrešan put i obmanuta, te uopšte nema koristi od toga. Da li je ta metoda podmukle manipulacije koju koriste antihristi u skladu sa istina-načelima? Da li je to postupanje u skladu sa Božjim zahtevima? (Nije.) Dakle, kada se otkriju te manifestacije antihrista koji se bave podmuklim manipulacijama, da li te antihriste treba orezati? Da li ih treba razotkriti i odbaciti? (Treba.) Upuštanje u podmukle manipulacije je jedna od konkretnih manifestacija antihrista.

Koje druge manifestacije su uobičajene kada antihristi deluju? (Antihristi ugnjetavaju i muče ljude zarad očuvanja svog statusa.) Mučenje drugih ljudi je najuobičajenija stvar za antihriste, i to je jedna od njihovih konkretnih manifestacija. Radi očuvanja svog položaja, antihristi stalno zahtevaju da ih svi slušaju i da ih uvažavaju. Ako otkriju da ih neko ne sluša ili da je prema njima neprijateljski nastrojen i da pruža otpor, oni će primeniti taktike ugnjetavanja i mučenja na tu osobu kako bi je potčinili. Antihristi često ugnjetavaju one čija se mišljenja razlikuju od njihovih. Oni često ugnjetavaju ljude koji teže istini i koji odano obavljaju svoju dužnost. Oni često ugnjetavaju relativno pristojne i čestite ljude koji im ne laskaju niti im se ulizuju. Oni ugnjetavaju one koji se ne slažu s njima ili koji im se ne pokoravaju. Antihristi ne postupaju prema drugima na osnovu istine-načela. Oni nisu u stanju da se prema ljudima odnose pravedno. Kad nekoga ne vole, kada im se čini da im se neko nije srcem pokorio, antihristi traže prilike i izgovore, čak izmišljaju razne razloge da bi tu osobu napali i mučili, pri čemu idu toliko daleko da se pozivaju na delo crkve kao izgovor kako bi je ugnjetavali. Antihristi popuštaju tek kad ljudi postanu poslušni i ne usude se da im kažu ne; popuštaju kada ljudi priznaju njihov status i moć, kada ih pozdravljaju sa osmehom, kada im izraze podršku i poslušnost i kada se ne usuđuju da imaju bilo kakve stavove o njima. U svakoj situaciji, u svakoj grupi, reč „pravednost” ne postoji u ophođenju antihrista prema drugima, niti postoji reč „ljubav” u njihovom odnosu prema braći i sestrama koji istinski veruju u Boga. Oni svakoga ko predstavlja pretnju njihovom statusu smatraju bodljom u oku i trnjem u bokovima, te će tražiti prilike i izgovore kako bi ih mučili. Ako ta osoba ne popusti, oni je muče i ne prestaju dok je ne pokore. Antihristi koji to rade drastično odstupaju od istina-načela i neprijatelji su istine. Dakle, da li oni treba da budu orezani? I ne samo to – ništa manje od razotkrivanja, prepoznavanja i klasifikovanja za njih neće biti dovoljno. Antihrist se ophodi prema svima u skladu sa svojim ličnim sklonostima, namerama i ciljevima. Pod autoritetom antihrista, svi ljudi koji imaju osećaj za pravdu, koji mogu pravedno da govore, koji se usuđuju da se bore protiv nepravde, koji se pridržavaju istina-načela, koji su istinski talentovani i učeni, koji mogu da svedoče o Bogu, suočiće se sa ljubomorom antihrista, te će biti ugnjetavani, isključeni, pa čak i zgaženi pod nogom antihrista, do te mere da se više ne mogu podići. To je mržnja kojom antihrist postupa prema dobrim ljudima i onima koji teže istini. Može se reći da su gotovo većina onih na koje je antihrist ljubomoran i koje ugnjetava pozitivne ličnosti i dobri ljudi. Većina njih su ljudi koje će Bog spasiti, koje Bog može da upotrebi, koje će Bog usavršiti. Kad antihristi primenjuju takve taktike ugnjetavanja i isključivanja na one koje će Bog spasiti, upotrebiti i usavršiti, zar oni nisu protivnici Boga? Zar oni nisu ljudi koji se opiru Bogu? Dok su ljubomorni na one koji teže istini i dok ih napadaju i isključuju, antihristi direktno ometaju delo crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Ta vrsta antihrista ne odnosi se neprijateljski samo prema ovaploćenom Bogu, već i onima koji slede Boga i onima koji teže istini. To je pravi antihrist. Da li Božji izabrani narod treba da bude u stanju da prepozna tu vrstu manifestacije antihrista? Da li oni treba da razotkriju antihriste i da ih se gnušaju i odbace ih? Može li se vrsta naravi koju imaju antihristi rešiti kroz razgovor o istini? Njihova narav je ta koja mrzi istinu i Boga, i oni apsolutno neće prihvatiti istinu niti joj se pokoriti. Stoga, jedini način da se nosimo sa takvim pravim antihristima jeste da ih razotkrijemo, da ih prepoznamo, a potom da ih se gnušamo i odbacimo ih. To je u potpunosti u skladu sa istina-načelima i sa Božjim namerama. To što antihristi na taj način muče Božji izabrani narod jasno pokazuje da se oni suprotstavljaju Bogu i da se nadmeću sa Bogom za Njegov izabrani narod. Antihristi preziru ljude koje ne mogu da navedu na pogrešan put i koje ne mogu da kontrolišu. Oni ne mogu da pridobiju te ljude, ali takođe ne dozvoljavaju ni Bogu da ih pridobije. Zar na taj način ne igraju ulogu Sotone u crkvi, koji se nadmeće sa Bogom za Božji izabrani narod i koji im donosi štetu i propast? Antihristi žele da Božji izabrani narod koji teži istini drže pod svojom kontrolom, čime sprečavaju Boga da ih pridobije, a žele takođe da sve one koji slede Boga navedu na pogrešan put i da ih nateraju da slede njih, dok im uništavaju šanse za spasenje. Samo tada će antihristi postići svoj cilj. Zar antihristi koji povređuju ljude do smrti nisu zakleti neprijatelji Boga? Vi treba da ste u stanju da ih prepoznate.

Koje druge manifestacije imaju antihristi? (Oni se protive radnim aranžmanima i jednostavno rade stvari na svoj način.) Postoje izvesne sličnosti između toga i uspostavljanja svog nezavisnog carstva i podmukle manipulacije, ali raditi stvari na svoj način je takođe još jedna konkretna manifestacija. Kako antihristi rade stvari na svoj način? (Višnji izdaje radne aranžmane koji zahtevaju da Božji izabrani narod raspoznaje lažne vođe i antihriste, ali neki antihristi ne sprovode te radne aranžmane. Umesto toga, oni koriste izgovor „možete da razlučite druge tek kad budete u stanju da razlučite sami sebe”, kako bi naterali sve da spoznaju sebe, čime sprečavaju braću i sestre da razluče lažne vođe i antihriste.) To je suprotstavljanje radnim aranžmanima Višnjeg, kao i obavljanje stvari na svoj način. Šta još? (Antihristi imaju svoje ideje o radnim aranžmanima Višnjeg. Na prvi pogled se čini kao da su oni u stanju da sprovedu te aranžmane i da razgovaraju sa braćom i sestrama, ali nikada ne nastavljaju da se interesuju o tim stvarima, niti da se raspituju o njima, već ih jednostavno zanemare nakon toga.) Kada antihristi rade stvari na svoj način, to prvenstveno znači da će, bez obzira na to kakav rad Višnji uređuje ili kakav rad Višnji zahteva da sprovode oni koji su ispod, oni to staviti na stranu, ignorisati, neće prenositi i neće sprovoditi, a zatim će raditi ono što žele, ono što su voljni da rade i ono što će im koristiti. Na primer, kada se radi o izdavanju knjiga koje sadrže Božje reči, crkvena načela o distribuciji knjiga nalažu da svako ko živi uobičajen crkveni život treba da ima svoj primerak. Ali, kada antihrist to vidi, on pomisli: „Knjiga za svakoga? Zar to ne bi bilo loše za mene? Ne može da bude jedna knjiga po osobi – moram da sprovedem i da implementiram taj rad na osnovu toga šta svaka osoba konkretno misli o meni. Ne bi trebalo da je reč samo o uobičajenom crkvenom životu, već o tome ko obično daje više priloga. Bez izuzetka, ljudi koji ne daju nikakve priloge ili koji su siromašni ne bi trebalo da dobiju knjigu. Ako me mole za jednu knjigu i sakupe nešto novca, onda ću, na osnovu toga kako se ponašaju, odlučiti da li ću im dati knjigu ili neću?” Da li je to postupanje u skladu sa načelima? Šta antihristi rade? Rade stvari na svoj način. Raditi stvari na svoj način znači uspostavljati svoja pravila mimo postojećih radnih aranžmana, postupati prema tim pravilima u svojoj lokalnoj crkvi, uopšte ne implementirati radne aranžmane i načela koje zahteva Božja kuća i umesto toga postupati u skladu sa svojim ciljevima i namerama. Oni su tobože podelili knjige, i čini se da je taj zadatak završen. Ali na čemu je to bilo zasnovano? To nije bilo zasnovano na radnim aranžmanima Božje kuće niti na crkvenim načelima, već na svojim ličnim pravilima, svojim ličnim pristupima. To znači raditi stvari na svoj način. Antihristi uopšte ne pokazuju nikakvu pokornost prema radnim aranžmanima Božje kuće; nisu u stanju da ih strogo sprovode niti da ih izvršavaju. Umesto toga, oni tajno uspostavljaju svoja brojna pravila i propise koje primenjuju i koje sprovode u svojoj lokalnoj crkvi. To nije samo uspostavljanje svog nezavisnog carstva, već je to i više od toga, raditi stvari na svoj način. Drugim rečima, kada sprovode radne aranžmane u svojoj lokalnoj crkvi, oni rade nešto svoje, nešto drugačije od radnih aranžmana koji je izdao Višnji i koji su sprovedeni u drugim crkvama. Spolja gledano, oni su odradili formalnosti, dobili su radne aranžmane i pročitali ih, ali imaju svoje metode za to kako se ti radni aranžmani konkretno sprovode. Prosto ne mare za radne aranžmane Božje kuće i otvoreno ih krše. To se zove raditi stvari na svoj način. Zašto antihristi rade stvari na svoj način? (Oni žele da imaju vlast unutar crkve i žele da imaju poslednju reč o svemu.) Tačno. Oni samo žele da imaju vlast; traže i grabe svaku moguću priliku da dobiju vlast i kontrolišu druge, da nateraju druge da ih uvažavaju, da ih slušaju i da ih se plaše. Žele da koriste svoje različita praktikovanja da kontrolišu druge, da svima stave do znanja da na tom mestu vlast imaju jedino oni i niko drugi, da ih je jednostavno nemoguće zaobići i preskočiti, i da ih niko ne može nadmašiti. Oni prvenstveno žele da kontrolišu Božji izabrani narod i da preuzmu vlast. Veoma je jasno da antihristi koji se ponašaju na taj način ne postupaju u skladu sa istina-načelima niti u skladu sa zahtevima Božje kuće. To nije nešto što starešina ili svako ko normalno obavlja svoju dužnost treba da radi. Dakle, kada antihristi ispoljavaju tu manifestaciju, da li treba da budu orezani? Da li treba da budu razotkriveni i odbačeni? (Treba.)

Koje su neke od ostalih manifestacija antihrista? (Antihristi kradu priloge, troše novac Božje kuće za svoje uživanje i uživaju u posebnim privilegijama.) Uživanje u posebnim privilegijama je jedna konkretna manifestacija. U trenutku kada antihristi steknu status, više ih ništa ne zaustavlja – oni vide druge ljude kao stvari koje treba pregaziti i u svemu što rade žele da ukradu pažnju, da izvuku maksimalnu korist. Oni se trude da steknu prednost u svemu što rade, kao i kada govore. Koje god mesto da zauzmu, žele da ono bude posebno. Kakav god tretman da uživaju u Božjoj kući, žele da to bude bolje od onoga što bilo ko drugi dobija. Žele da ih svi cene više i da imaju bolje mišljenje o njima nego o bilo kome drugom. Kada nemaju status, žele da ga prigrabe, a čim steknu status postaju neverovatno nadmeni. Svako ko im se obraća mora netremice da gleda u njih, niko ne može da hoda rame uz rame sa njima, već mora da ostane korak ili dva iza; niko ne sme da im se obraća preglasno ili preoštro, da koristi pogrešne reči niti da ih gleda na pogrešan način. Oni će cepidlačiti oko svega i imaće nešto da kažu o svemu. Niko ne sme da ih uvredi niti kritikuje; umesto toga, svi moraju da budu puni poštovanja prema njima, da im se dodvoravaju i da im laskaju. Kada antihristi steknu status, oni će se ponašati proizvoljno i samovoljno gde god da idu, i praviće se važni kako bi ih drugi cenili. Oni ne samo da uživaju u statusu i da veoma cene poštovanje drugih, već su im i materijalna zadovoljstva posebno važna. Žele da odsedaju kod domaćina koji im pružaju najbolji tretman. Bez obzira na to ko im je domaćin, oni imaju posebne zahteve u vezi s tim šta jedu, a ako hrana nije dovoljno dobra, naći će priliku da orezuju svog domaćina. Oni odbijaju da prihvate bilo kakva ispodprosečna zadovoljstva – njihova hrana, odeća, smeštaj i prevoz moraju biti iznad proseka, prosečno im jednostavno nije dovoljno. Ne mogu da prihvate stvari koje su iste kao one koje dobijaju obična braća i sestre. Ako drugi ustaju u 5 ili 6 ujutru, oni će ustajati u 7 ili 8 ujutru. Najbolja hrana i stvari moraju da budu rezervisani za njih. Čak i priloge koje ljudi daju, oni moraju prvo da pregledaju, i zadržaće sve što je lepo ili vredno, ili sve što im privuče pažnju, a ostatke će ostaviti crkvi. A postoji još jedna, najodvratnija stvar koju antihristi rade. Šta je to? Kada steknu status, njihov apetit raste, vidici im se šire i nauče da uživaju, nakon čega požele da troše novac, da kupuju, te stoga žele da prisvoje sav novac koji crkva koristi za svoj rad, da ga raspodeljuju kako se njima sviđa, da ga kontrolišu prema svojim željama. Antihristi posebno uživaju u ovakvoj vrsti vlasti i u ovakvom tretmanu, a kada imaju vlast, žele da stave svoj potpis na sve, na sve čekove i razne ugovore. Oni žele da uživaju u tom osećaju neprestanog škrabanja svog potpisa olovkom, trošenja novca kao da je voda. Kada antihristi nemaju status, niko ne može da vidi te manifestacije u njima, niti da su oni ovakva vrsta osobe, niti da imaju ovakvu narav, niti da bi činili takve stvari. Ali čim steknu status, sve ovo biva otkriveno. Ako su izabrani ujutru, oni do popodneva postaju neverovatno nadmeni, nosom paraju oblake, glava im otiče i nemaju obzira prema običnim ljudima. Promena se dešava veoma brzo. Ali zapravo, oni se nisu promenili – oni su samo razotkriveni. Ponašaju se umišljeno, a šta nameravaju da rade? Žele da žive na račun crkve, da se prepuste privilegijama statusa. Kad god neko iznese trpezu ukusne hrane, oni počnu da je halapljivo gutaju, dok zahtevaju lekovite dodatke ishrani da bi održali to svoje smrdljivo telo. Antihristi često uživaju u posebnim privilegijama; razlike su samo u stepenu ozbiljnosti. Kada bilo koja osoba koja se drži telesnih zadovoljstava postane vođa, ona želi da uživa u posebnim privilegijama. To je narav antihrista. U trenutku kada steknu status, antihristi postaju potpuno drugačiji. Sva zadovoljstva i poseban tretman koji dolaze uz status drže čvrsto i sigurno na oku, u svojim rukama, i neće ih pustiti, neće olabaviti stisak ni nad jednim delićem toga niti dozvoliti da im išta izmakne. Koja od tih manifestacija i praktikovanja antihrista je u skladu sa istina-načelima? Nijedna. Svaku od njih je mučno i odvratno gledati; ne samo da njihova praktikovanja i manifestacije nisu u skladu sa istina-načelima, već antihristi sigurno ne poseduju ni najmanju trunku savesti, razuma niti osećaja stida. Kada antihristi imaju status, osim toga što bezobzirno čine zlodela i žele da steknu vlast i status, oni ne samo da ne čine ništa što bi koristilo radu crkve ili život-ulasku braće i sestara, već uživaju u privilegijama statusa, u telesnim zadovoljstvima i u tome što se ljudi ugledaju na njih i što ih obožavaju. Neki antihristi čak nalaze ljude da im služe, tako što im drugi služe čaj koji piju, drugi im peru odeću koju nose, pa čak i imaju određenu osobu koja im trlja leđa kada se kupaju i drugu koja ih poslužuje kada jedu. Još gore, neki čak imaju unapred određen jelovnik za svaki od tri dnevna obroka, a osim toga, žele da uzimaju dodatke ishrani i da im se kuvaju razne vrste supa. Da li antihristi imaju stida? Ne, nemaju ga! Da li biste rekli da je donekle blago samo orezati takvu osobu? Da li će ih orezivanje naterati da osete stid? (Neće.) Dakle, kako se taj problem može rešiti? To je veoma jednostavno. Nakon orezivanja, razotkrijte ih i dajte im do znanja šta su oni. Bez obzira da li se oni tome pokore ili ne, trebalo bi ih otpustiti i svi bi trebalo da ih se gnušaju i da ih odbace. Kada otkrijete antihrista, možete li ga odbaciti? Da li se usuđujete da ustanete, da ga prijavite i da ga razotkrijete? (Da.) Da li se zaista usuđujete ili ne? Sada kada imaš druge koji te podržavaju, usudićeš se da ustaneš i da ih razotkriješ, ali bez podrške, da li ćeš i dalje imati tu hrabrost? Sada si na sigurnom, bez vladavine velike crvene aždaje, pa misliš: „Čega ima da se plašim? Zar nisu oni samo antihristi? Sa Bogom kao našom podrškom imam hrabrosti da razotkrijem antihrista i ne plašim se!” Međutim, to je drugačije u zemlji velike crvene aždaje. Ako razotkriješ antihrista i on izgubi svoj status, onda će se usuditi da te muči, da te izda i da te preda u ruke vlasti. Da li bi se i tada usudio da ga razotkriješ? (Možda i ne bih.) Možda i ne bi. Tvoj stav će se odmah promeniti; u tom okruženju, ne bi se usudio da razotkriješ antihrista. Dakle, da li je ispravno ne usuditi se da ga razotkriješ? To nije ispravno, nemaš svedočanstvo, i to znači da nisi pobednik; to nije nešto što sledbenik Boga treba da kaže. Pretpostavimo da ćutiš, ali tvoje srce neprestano viče: „Ti antihriste, ti đavole i Sotono, razotkriću te.” Koristiću mudrost da te se gnušam i odbacim i da te očistim iz crkve! Nisi dostojan da boraviš u Božjoj kući, ti si đavo, ti si Sotona! Iako te ne razotkrijem javno svojim rečima, gnušam te se i odbacujem te iz dubine duše. Potražiću više braće i sestara koji razumeju istinu i zajedno ćemo te odbaciti. Nećemo prihvatiti tvoje vođstvo niti tvoju manipulaciju!” Da li je to ispravan način delovanja? (Jeste.) Okruženje može da bude neprijateljsko, a javno razotkrivanje antihrista može da te dovede u opasnost, ali ne smeš da se odrekneš ili da napustiš Božji nalog, istina-načela i svoju dužnost. Kada je reč o tim antihristima koji uživaju u posebnim privilegijama, koji bez stida koriste prednosti svog statusa, treba da ih se gnušamo i odbacimo ih i da im ne dozvolimo da postanu paraziti u Božjoj kući, da dalje povređuju braću i sestre niti da ih navode na pogrešan put. Treba da ih očistimo. Resursi Božje kuće nisu namenjeni za izdržavanje tih parazita. Oni nisu dostojni da jedu u Božjoj kući niti su dostojni da uživaju u svemu što se nalazi u Božjoj kući. Zašto je to tako? Zato što su oni đavoli i zaslužuju da ih se gnušamo i da ih odbacimo. To je još jedna manifestacija antihrista – uživanje u posebnim privilegijama, besramno uživanje u posebnim privilegijama. Bez ikakvog doprinosa, čim dođu na vodeći položaj, oni prigrabe vlast, predaju se uživanju u prednostima svog statusa i primoravaju braću i sestre da im kuvaju i kupuju ukusnu hranu, dok otimaju njihovu teško stečenu imovinu i iznuđuju njihov novac i stvari. Za njih je to nešto što se podrazumeva, neprocenjiva prilika, šansa koja se neće ponoviti. Zar to nije način na koji razmišlja đavo? Kakvo besramno razmišljanje. Braća i sestre treba ovakvu vrstu osobe da orežu, da je razotkriju i da je odbace.

Koje su još neke manifestacije antihrista? Da li je obmanjivanje onih iznad i ispod sebe konkretna manifestacija? (Jeste.) Antihristi su u suštini rđavi; oni ne poseduju iskreno srce, ljubav prema istini niti ljubav prema pozitivnim stvarima. Oni često žive na mračnim mestima – ne postupaju iskreno, nisu direktni u svojim rečima, i rđavi su i lažljivi prema drugim ljudima i prema Bogu. Oni žele da obmanu druge, a i da obmanu Boga. Neće prihvatiti nadzor drugih, a još manje Božje ispitivanje. Kada su među drugim ljudima, nikada ne žele da iko zna šta oni u dubini duše misle i šta planiraju, kakva su osoba, kakav stav imaju prema istini i tako dalje; ne žele da drugi znaju bilo šta od toga, a takođe žele da se ulizuju Bogu, da Ga drže u mraku. Zbog toga, kada antihristi nemaju status, kada nemaju priliku da manipulišu situacijom u grupi ljudi, onda niko zaista ne može da shvati šta se krije iza njihovih reči i postupaka. Ljudi će se pitati: „O čemu oni razmišljaju svakog dana? Da li postoje neke namere iza njihovog obavljanja dužnosti? Da li pokazuju iskvarenost? Da li osećaju ljubomoru ili mržnju prema drugima? Da li imaju predrasude prema drugim ljudima? Kakvi su njihovi stavovi o onome što drugi govore? Šta misle kada se suoče sa određenim stvarima?” Antihristi nikada ne dopuštaju drugima da saznaju šta se zaista dešava sa njima. Čak i ako izgovore nekoliko reči o svom mišljenju o nečemu, biće nejasni i dvosmisleni, izbegavaće odgovore, pa drugi neće moći da shvate šta oni pokušavaju da prenesu i neće znati šta žele da kažu niti šta pokušavaju da izraze, ostavljajući sve u nedoumici. Nakon što takvi ljudi steknu status, postaju još tajnovitiji u svom ponašanju prema drugim ljudima. Oni žele da zaštite svoje ambicije, svoju reputaciju, svoj imidž i svoje ime, svoj status i dostojanstvo i tako dalje. Zbog toga ne žele da otvoreno govore o tome kako nešto rade niti o svojim motivima za to što rade. Čak i kada naprave grešku, kada pokažu iskvarenu narav ili kada su motivi i namere iza njihovih postupaka pogrešni, oni ne žele da se otvore i dozvole drugima da to saznaju, i često se pretvaraju da su nevini i savršeni kako bi prevarili braću i sestre. A sa Višnjim i sa Bogom, oni govore samo stvari koje lepo zvuče i često koriste taktike obmane i laži kako bi održali svoj odnos sa Višnjim. Kada izveštavaju Višnjem o svom radu i kada razgovaraju sa Višnjim, oni nikada ne govore ništa neprijatno, tako da niko ne može otkriti nijednu njihovu slabu tačku. Nikada neće spomenuti šta su radili dole, neće spomenuti bilo kakve probleme koji su se pojavili u crkvi, neće spomenuti probleme niti greške u svom radu, ni stvari koje ne mogu da razumeju niti da prozru. Nikada ne pitaju Višnjeg o tim stvarima niti traže pomoć od Njega, već umesto toga samo predstavljaju sliku i privid kompetentnosti u svom radu, da su sposobni u potpunosti preuzeti svoj deo posla. Ne prijavljuju Višnjem nikakve probleme koji postoje u crkvi, i bez obzira koliko haotične stvari mogu da budu u crkvi, bez obzira na veličinu grešaka koje su se pojavile u njihovom radu ili bez obzira na to šta su tačno radili dole, oni to stalno prikrivaju, tako što se trude da nikada ne dozvole Višnjem da nasluti ili da čuje bilo kakve vesti o tim stvarima; čak idu toliko daleko da prebacuju ljude koji su povezani sa tim stvarima ili koji znaju istinu o njima na udaljena mesta kako bi prikrili ono što se zaista dešava. Kakva su to praktikovanja? Kakvo je to ponašanje? Da li je to vrsta manifestacije koju bi trebalo da ima osoba koja teži istini? Vrlo jasno rečeno, nije. To je ponašanje demona. Antihristi će učiniti sve što je u njihovoj moći da sakriju, da zataškaju sve što bi moglo uticati na njihov status ili reputaciju, dok skrivaju te stvari od drugih ljudi i od Boga. To je obmanjivanje onih koji su iznad i ispod njih. Često će govoriti onima koji su ispod njih: „Oni koji su iznad imaju tako visoko mišljenje o meni i toliko me cene. Oni koji su iznad su mi dodelili te i te zadatke, poverivši mi tako važan posao. Zaista dobro brinu o meni, daju mi smernice za moj rad i zaista su preuzeli odgovornost i za moj život. Oni koji su iznad su me orezali zbog tih i tih stvari, a ja sam to prihvatio na takav i takav način i moje razumevanje toga je takvo i takvo. Pogledajte koliko me bog voli – lično me je orezao i lično me je usmeravao u mom radu.” A prema Višnjem, oni se pretvaraju da preuzimaju veliku odgovornost za svoj rad, da svim srcem brinu za braću i sestre i da su posvetili svoje srce i svu svoju snagu. Međutim, oni nikada neće izustiti ni reč o bratu ili sestri koji iznose drugačiju ideju ili mišljenje, niti o bilo kakvim greškama ili odstupanjima u njihovom radu. Čine sve što je u njihovoj moći da održe dobar odnos sa onima koji su ispod njih, dok se istovremeno trude svim silama da od Višnjeg sakriju razne istine o sebi, užasnuti time da mogu da budu odbačeni ako Višnji sazna šta se zaista dešava sa njima. Zar to nije obmanjivanje onih koji su iznad i ispod njih? Onog trenutka kada antihrist prigrabi vlast, on čini apsolutno sve što može da sakrije istinite činjenice o sebi, tako da niko ne može prozreti njegovo pravo stanje, njegovu stvarnu situaciju, njegovu stvarnu ljudskost niti radne sposobnosti. Koristiće sve vrste taktika i načina da sakriju te stvari, kako bi stekli čvrsto uporište i zauvek uživali u svojoj vlasti i prednostima statusa. Obmanjivanje onih koji su iznad i ispod čoveka je nešto što čine samo antihristi. Da li je to u skladu sa istina-načelima? Da li je to manifestacija koju bi trebalo da poseduje neko ko služi Bogu? Da li je to manifestacija koju bi trebalo da poseduje neko ko teži istini? (Nije.) Dakle, kada antihrist poseduje ovakvu manifestaciju, ovakvu narav, da li treba da bude orezan? (Treba.)

Upravo smo govorili o šest razloga zbog kojih se antihristi orezuju. Prvi je uspostavljanje njihovih nezavisnih carstava; drugi je upuštanje u prikrivene manipulacije; treći je mučenje drugih; četvrti je činjenje stvari na svoj način; peti je uživanje u posebnim privilegijama; i šesti je obmanjivanje onih koji su iznad i ispod njih. Da li postoje još neke manifestacije? (Širenje jeresi i zabluda kako bi se braća i sestre naveli na pogrešan put.) (Nikada ne uzdižu Boga i ne svedoče o Njemu, već umesto toga uvek svedoče o sebi i izgovaraju reči i doktrine kako bi ljude naveli na pogrešan put.) (Osuda, napad i mržnja prema čoveku kojeg koristi Sveti Duh.) Među te tri stvari, koja je po svojoj suštini najbliža onim šest razloga o kojima smo već razgovarali? (Stalno uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, a nikada svedočenje o Bogu.) Ta manifestacija je relativno ozbiljne prirode. Odmah posle nje je napadanje i osuđivanje čoveka kojeg koristi Sveti Duh, a zatim širenje zabluda da bi se ljudi naveli na pogrešan put. Trebalo bi da postoje i neke druge konkretne manifestacije antihrista, ali ove uglavnom predstavljaju sve, tako da danas ne moramo ulaziti u nepotrebne detalje o svakoj od njih. To nije fokus današnjeg razgovora u zajedništvu; umesto toga, današnji fokus je na tome kako antihristi ne prihvataju orezivanje niti imaju pokajnički stav kada počine išta pogrešno, već umesto toga šire predstave i javno donose sud o Bogu. Drugim rečima, stav antihrista nakon što su orezani, koren tog stava i šta je zapravo suština njihove naravi – to je ključna tačka o kojoj bi trebalo da razgovaramo. Druge stvari koje smo upravo razmatrali su manje teme koje su donekle povezane s tim. Pošto smo o njima ranije dovoljno detaljno razgovarali, danas smo samo razgovarali o njima na širok i opšti način, dok smo sumirali naš prethodni razgovor o različitim manifestacijama antihrista. Antihristi poseduju te manifestacije, te naravi i suštine, i činili su takve stvari, tako da moraju da budu orezani i odbačeni. Međutim, da li bi pravi antihrist, neko ko poseduje suštinu antihrista, priznao te stvari koje je učinio ili da bi priznao da su te njegove manifestacije zapravo manifestacije antihrista? (Ne, ne bi.) Zar si ikada video da Sotona đavo priznaje da se protivi Bogu? On nikada neće priznati da se protivi Bogu, i bez obzira na to kakve greške da je napravio, nikada neće priznati da je pogrešio. Dakle, hajde da počnemo temu današnjeg razgovora iz perspektive te suštine antihrista.

II. Kako se antihristi ponašaju kada ne prihvataju orezivanje

A. Odbijaju da priznaju da su pogrešili

Bez obzira na to koliko veliku grešku su antihristi napravili, i bez obzira na to koliko zla su počinili, nakon što budu orezani, prvo ponašanje kojem pribegavaju je potpuno odbijanje da su pogrešili, pri čemu očajnički koriste sofizam da bi se opravdali. To je njihov nedostatak pokajničkog stava kada pogreše, što se pominje u jedanaestoj manifestaciji antihrista. Antihristi nemaju stav pokajanja, pa šta oni duboko u sebi misle? Zašto nemaju pokajnički stav? (Zato što veruju da nisu pogrešili.) Tačno. Antihristi apsolutno poriču da su učinili išta pogrešno. Dakle, da li su oni u stanju da priznaju da su antihristi? To je još teže. Ako ste u stanju da napravite listu činjenica kako biste razotkrili antihriste, da li će oni biti u stanju da to prihvate? Bez trunke sumnje, oni će biti još manje u stanju da to prihvate. Kroz ove vrste manifestacija, u stanju smo da vidimo da je suština antihrista ta da se protive i izdaju Boga i da je njihova narav takva da osećaju odbojnost prema istini, da mrze istinu i da apsolutno nemaju ljubavi prema istini. Stoga, kada su razotkriveni i orezani, antihristi pre svega pronalaze različite razloge u sopstvenu odbranu, pronalaze svakakve izgovore u pokušaju da se skinu sa udice, čime postižu svoj cilj da izbegnu sopstvenu odgovornost i svoj cilj da im bude oprošteno. Antihristi se najviše plaše toga da će Božji izabrani narod raskrinkati njihov karakter, njihove slabosti i mane, njihovu Ahilovu petu, njihov stvarni kov, kao i ono za šta su kadri – pa se stoga svim silama upinju da se lažno predstave kako bi prikrili svoje nedostatke, probleme i iskvarene naravi. Kada su im zlodela demaskirana i razotkrivena, njihova prva pomisao nije da priznaju ili da prihvate ovu činjenicu, niti da učine sve što je u njihovoj moći da se iskupe za svoje greške ili da ih nadomeste, već umesto toga nastoje da smisle različite metode koje bi upotrebili da ih prikriju, da zbune i navedu na stranputicu one koji su raskrinkali njihove postupke, da ne dozvole pripadnicima Božjeg izabranog naroda da vide pravo lice stvari, da im ne dozvole da saznaju koliko su njihovi postupci naudili kući Božjoj i u kojoj meri su prekinuli i ometali rad crkve. Naravno, ono čega se najviše plaše jeste da Svevišnji to ne otkrije, jer kada Svevišnji to dozna, sa njima će se obračunavati u skladu sa načelom, za njih će sve biti završeno, predstoji im da budu odbačeni i isključeni. Stoga, kada je njihovo zlodelo razotkriveno, antihristima nije prva stvar da razmisle o tome u čemu su pogrešili, u čemu su prekršili načela, zašto su učinili to što su učinili, kakvom su se naravi rukovodili, kakve su im bile namere, u kakvom su stanju bili u tom trenutku, da li je to učinjeno zbog svojeglavosti ili zbog lažiranja njihovih namera. Umesto da to detaljno analiziraju i da, pre svega, o tome razmišljaju, oni razbijaju glavu u potrazi za načinom da prikriju stvarne činjenice. Istovremeno, daju sve od sebe da pred pripadnicima Božjeg izabranog naroda objasne svoje postupke, da im se opravdaju, da ih prevare, čineći da veliki problemi izgledaju kao mali, a da mali problemi nisu problemi, da se na blef iz toga izvuku, ne bi li se zadržali u kući Božjoj, bezobzirno čineći nedela i zloupotrebljavajući svoju moć, i nastavili da ljude navode na stranputicu i kontrolišu ih, da ih navode da se na njih ugledaju i da čine ono što im kažu, kako bi antihristi zadovoljili svoje ambicije i želje. Od početka do kraja, šta antihristi zapravo rade? Sve što antihristi rade jeste da razbijaju glavu pokušavajući da kažu nešto, da učine nešto, i zaokupljaju se poslom zarad svog statusa i ugleda, umesto da dođu pred Boga da se mole i da priznaju svoje greške i prestupe, kao i da spoznaju svoje namere i iskvarene naravi. Oni takođe ne priznaju štetu koju greške koje su napravili nanose radu crkve i braći i sestrama. Umesto toga, nastavljaju da mahnito pretražuju iznova u dubini svog srca: „Gde sam tačno pogrešio? Gde nisam bio oprezan, pa sam time dozvolio nekome da me iskoristi? Gde nisam uložio dovoljno truda niti potpuno razmotrio stvari, pa sam time dozvolio da nešto pođe po zlu, i da se pretvori u izvor kritike ili u sredstvo koje se može iskoristiti protiv mene?” Antihristi razmišljaju o tim stvarima i stalno ih analiziraju, ne mogu da jedu ni da spavaju. Ali oni nikada ne razmišljaju o sebi niti spoznaju sebe, a još manje se mole Bogu i priznaju da su učinili nešto pogrešno, i ne traže odgovore na osnovu Božje reči, ne tragaju za istinama koje bi trebalo da sprovode u delo niti tragaju za istina-načelima kojih bi trebalo da se pridržavaju. Još manje traže braću ili sestre koji razumeju istinu da bi im se otvorili u razgovoru i da bi tragali za istinom sa njima kako bi rešili probleme. Kada se suoče sa određenom stvari, oni ne tragaju niti se pokoravaju, već pokušavaju da koriste sva sredstva koja im stoje na raspolaganju kako bi sakrili svoje probleme, misleći da što manje ljudi zna o njima, to bolje, i da je očuvanje njihovog ugleda i statusa najbolja politika. Srca antihrista su tako mračna i ispunjena su buntovništvom i rđavošću, bez najmanje namere da se pokore Bogu. Antihristi uvek traže načine da spreče da njihov ugled i status budu narušeni. Bez obzira na to ko s njima razgovarao o istini da bi ih podržao i da bi im pomogao, oni to ne prihvataju, misleći u sebi: „Ja sve razumem, ne treba mi vaša pomoć! Čak i kada imam problema, bolji sam od vas. Mislite da mi možete pomoći sa ono malo što vi razumete? Stvarno precenjujete svoje sposobnosti u ovom slučaju!” Antihristi su toliko nadmeni i samopravedni. Oni čine toliko loših stvari, a ipak odbijaju da priznaju da su pogrešili ili da imaju bilo kakvih problema. U svojim srcima, oni su suviše nepopustljivi i jednostavno neće da saslušaju ništa što im iko govori. Jedino što ne mogu da izbace iz glave jeste kakav će uticaj njihovi postupci imati kasnije na njihov ugled i status. To je ono što ih najviše brine i ono što ih najviše zaokuplja.

Bez obzira na to koliko pogrešnih stvari antihristi činili, bez obzira na to kakve pogrešne stvari činili, bilo da pronevere, da rasipaju ili da zloupotrebljavaju Božje priloge, ili ako remete i ometaju rad crkve, praveći veliki nered i izazivajući Božji gnev, oni uvek ostaju smireni, pribrani i potpuno bezbrižni. Bez obzira na to kakvo zlo antihristi čine ili kakve posledice to donosi, oni nikada odmah ne dolaze pred Boga da priznaju svoje grehe i da se pokaju, niti dolaze pred braću i sestre sa stavom da se ogole i otvore kako bi priznali svoje greške, kako bi spoznali svoje prestupe i iskvarenost, i kako bi zažalili zbog svojih loših dela. Umesto toga, oni razbijaju glavu da nađu razne izgovore kako bi izbegli odgovornost i prebacili krivicu na druge da bi povratili sopstveni obraz i status. Ono što ih brine nije rad crkve, već da li su njihov ugled i status oštećeni ili pogođeni na bilo koji način. Oni uopšte ne razmatraju niti razmišljaju o tome kako da nadoknade gubitke nanete Božjoj kući zbog svojih prestupa, niti pokušavaju da nadoknade svoj dug prema Bogu. Drugim rečima, oni nikada ne priznaju da su u stanju da učine nešto pogrešno niti da su napravili grešku. U srcima antihrista, proaktivno priznavanje grešaka i pružanje iskrenog prikaza činjenica je nesposobnost i glupost. Ako njihova zla dela budu otkrivena i razotkrivena, antihristi će priznati samo trenutnu neopreznu grešku. Oni nikada neće priznati sopstveno zanemarivanje dužnosti i neodgovornost, pa će pokušati da prebace odgovornost na nekog drugog kako bi uklonili mrlju sa liste svojih dela. U ovakvim trenucima, antihriste ne zanima kako da nadoknade gubitke nanete Božjoj kući, kako da se otvore, kako da priznaju svoje greške ili kako da daju objašnjenje o tome Božjem izabranom narodu. Oni su zaokupljeni time da nađu načine da veliki problemi izgledaju kao mali, a mali problemi kao beznačajni. Oni daju objektivne razloge kako bi ih drugi razumeli i saosećali sa njima. Svim silama se trude da povrate svoj ugled u umovima drugih ljudi, da minimiziraju izuzetno negativan uticaj svojih prestupa na sebe, da ne dopuste da Višnji ima loš utisak o njima, i da osiguraju da ih Višnji nikada ne pozove na odgovornost, da ih otpusti, da detaljno analizira situaciju niti da se uhvati u koštac sa njima. Da bi povratili svoj ugled i status, kako njihovi sopstveni interesi ne bi bili povređeni, antihristi su spremni da podnesu bilo koju količinu patnje i smisliće svaki mogući način kako bi rešili bilo koju poteškoću. Od samog početka svog prestupa ili greške, antihristi nikada nemaju nameru da snose bilo kakvu odgovornost za pogrešne stvari koje čine. Nikada nemaju nameru da priznaju, da razgovaraju o tome, da razotkriju ili da detaljno analiziraju motive, namere i iskvarene naravi koje se kriju iza pogrešnih stvari koje čine, te zasigurno nikada nemaju nameru da nadoknade štetu koju nanose radu crkve i gubitak koji nanose život-ulasku Božjeg izabranog naroda. Stoga, bez obzira iz kog ugla gledate na stvar, antihristi su ljudi koji tvrdoglavo odbijaju da priznaju svoja loša dela i radije bi umrli nego što bi se pokajali. Antihristi su besramni i bezobrazni do te mere da za njih više nema nade za iskupljenje, i oni nisu ništa manje nego žive Sotone. Bez obzira na to koliko velike greške naprave unutar crkve, oni se prse i hodaju uzdignute glave, potpuno su ravnodušni prema tome, verujući da nisu učinili ništa pogrešno i bez imalo namere da se pokaju. Oni nikada ne liju suze zbog nedela koja su počinili niti ikada osećaju tugu ili kajanje zbog tih stvari. Nasuprot tome, oni osećaju bol ili tugu ako se nenamerno razotkriju, čime omogućavaju većini ljudi da vidi njihova prava lica i da ih odbace. Nakon što su napravili greške i nakon što su njihovi postupci naneli štetu Božjem izabranom narodu i radu crkve, svaka reč koju izgovore i sve što rade nije da bi ispravili te greške ili nadoknadili gubitke, već da bi se sakrili iza sopstvenih namera i smišljali sve moguće načine da se brane, da izvedu predstavu i šou. Njihov cilj je da navedu što više ljudi da vidi da ono što su učinili nije bilo namerno, da su samo bili neoprezni na trenutak, kako bi dobili njihov oproštaj, kako bi ih naveli da govore u njihovo ime, i kako bi stekli poverenje i naklonost Božjeg izabranog naroda, i time postigli svoj cilj potpunog povratka.

Neki antihristi, nakon što budu orezani, ne razmišljaju o sebi da bi razumeli zašto su orezani, da bi otkrili gde je zaista ležala njihova greška u onome što je razotkriveno, i kako bi to trebalo da isprave ubuduće. Umesto toga, oni iskorišćavaju to što su orezani, razgovaraju sa drugima o tome kako su prihvatili orezivanje, kako su iz toga naučili lekciju, kako su bili u stanju da se pokore i kako su stekli naklonost Višnjeg nakon što su s Njim imali bliži susret. Istovremeno, ovi antihristi takođe stvaraju lažnu sliku o sebi tako što razgovaraju o tome kako su prihvatili orezivanje da bi širili svoje nezadovoljstvo i predstave o Višnjem. Na taj način ostavljaju utisak na ljude da Višnji nema načela prema kojima orezuje ljude, da to čini nasumično i da je nemilosrdan, da ne uzima u obzir ljudska osećanja i slabosti, te da su se, uprkos svemu tome, oni u potpunosti pokorili, da su i dalje bili u stanju da daju sve od sebe u poslu koji im je poveren, da nisu postali negativni, slabi ili prkosni, niti da su digli ruke od svega. Kada antihrist govori sve te stvari, to ne samo da ne navodi ljude da se pokore istini i da voljno prihvate orezivanje, već naprotiv, izaziva kod njih predstave i mišljenja o Bogu, te ih navodi da budu oprezni prema Njemu, dok istovremeno razvijaju zavist, divljenje i poštovanje prema samom antihristu. Kada se proizvedu ta dva rezultata, najveći propusti koji ljudi prave jesu da previđaju koje su prestupe antihristi počinili, šta su pogrešno uradili, i činjenicu da su naneli gubitke radu crkve i Božjoj kući jer nisu bili sposobni u svom poslu i bezobzirno su činili nedela. Ovo je jedna od taktika antihrista – lažna protivoptužba, kako bi druge naveli na pogrešan put. Oni nikada ne spominju činjenicu da su naneli toliko nevolja radu Božje kuće i takve velike gubitke životima braće i sestara zato što su bili nemarni u svojoj dužnosti, zato što su bili nerazumni i neznalice, zato što su pokušavali da uspostave svoje nezavisno carstvo. Nikada ne priznaju niti detaljno analiziraju te stvari, nikada ne pominju istinite činjenice o tim stvarima, nikada ne spominju razlog zbog kojeg su bili otpušteni, niti razlog zbog kojeg su bili orezani. Samo govore o tome kako ih je Višnji orezao, koliko je okrutno bilo orezivanje Višnjeg, koliko je oštro Višnji govorio sa njima, koliko su plakali, kako su bili žrtveni jarci i koliko su patili, kako su uprkos svemu to izdržali kao i uvek, nastavljajući da bez greške obavljaju svoju dužnost. Od početka do kraja, da li antihristi ikada imaju i najmanju nameru da priznaju svoja loša dela? Nemaju. Kada glupavi i neuki ljudi, koji ne znaju stvarnu situaciju i ne razumeju istinu, čuju o tome, pomisle: „Višnji nema nikakvih načela prema kojima orezuje ljude. Bez obzira na to koliko dobro neko radi svoj posao ili bez obzira na to koliku cenu plaća, svejedno će biti orezan, a nakon toga ne sme da pokaže nikakvu slabost, on mora samo da se pokori.” Nakon jednog kruga antihristovog razgovora i navođenja na pogrešan put, i nakon što uloži značajan trud u ono što radi, rezultat koji postiže jeste da u srcima ljudi izazove pogrešno razumevanje i oprez prema Bogu. Stoga, kada budu orezani, ljudi će osećati više antipatije i otpora, umesto da bolje razumeju Božje srce ili da sa radošću prihvate orezivanje, nakon čega bi upoznali svoju iskvarenu narav, svoju glupost i neznanje, i nakon čega bi spoznali ko su oni zaista. Tokom tog antihristovog razgovora, da li on ikada pominje šta je pogrešno učinio? Da li ikada pokazuje makar malo stava kojim priznaje svoja loša dela? Ni najmanje. Tokom celog procesa, on nikada ne priznaje sopstvenu grešku. Da li ste ikada čuli da je neki antihrist, nakon što je otpušten, priznao da je njegova greška nanela gubitak Božjoj kući? (Nismo.) Da je ta osoba zaista bila antihrist, ne bi to priznala. Ranije smo govorili o nekoliko antihrista, poput one „žene vođe” i nekoliko drugih poznatih antihrista, čija su dela dovela do gubitka desetina hiljada Božjih priloga, ali na kraju nikada nisu priznali da su učinili išta pogrešno. Oni nisu izustili ni reč o tome šta su pogrešno učinili, već su samo krivili druge da je teško sarađivati sa njima. Svu odgovornost, loša dela i krivicu prebacili su na tuđa pleća, dok su sebi pripisali zasluge za sve dobre stvari, za sve što je ispravno urađeno i za sve ispravne odluke. Tokom svih tih incidenata, iako su antihristi bili glavni i odgovorni, tvrdili su da su sve greške počinili drugi ljudi. Ako je to slučaj, šta su oni onda radili? Antihristi nanose gubitke Božjoj kući, a drugi ljudi moraju da preuzmu odgovornost za to. Pa ipak, kad god se postigne i najmanji uspeh, antihristi se odmah pojavljuju, tvrdeći da su to oni uradili, željni da to saznaju svi u crkvi, čak i nevernici. Kada naprave i najmanju grešku, oni žurno traže žrtvenog jarca da na njega prebace odgovornost. Velike probleme predstavljaju kao male, a male probleme beznačajne, pri čemu pokušavaju da svaki problem saseku u korenu. Sve to rade da niko ne bi saznao o tome, da bi svi što pre to zaboravili, i da niko ne bi znao šta se zapravo dogodilo. Tako mogu odmah da povrate poštovanje drugih i da brzo povrate svoj prvobitni status i moć. Kada antihrist učini nešto pogrešno, bez obzira na to koliko ga ljudi praktično orezuju ili bez obzira na to koliko pogađaju u srž problema, on će pružati otpor, protiviće se i potpuno će odbijati da to prihvati. Čak i ako postoje svedoci ili dokazi, on će tvrdoglavo odbijati da prizna svoje greške i u svom srcu neće priznati niti prihvatiti orezivanje. Antihrist će reći: „Čak i ako sam pogrešio u ovome, i drugi ljudi su bili umešani. Zašto se oni ne orezuju, već samo ja? Zašto se samo ja pozivam na odgovornost, a ne i ostali?” Bez obzira na to koliko je orezivanje u skladu sa istinom i stvarnošću, antihristi će osećati da su nepravedno optuženi, da im se čini nepravda, da ne bi trebalo tako da se postupa prema njima nakon što su toliko propatili i platili toliku cenu, i da ne bi trebalo da se tako okomljuju na njih zbog jedne male greške. Oni veruju da ne bi trebalo da prihvate takvu vrstu orezivanja. Ako ih običan brat ili sestra orezuje, odmah će uzvratiti i pružiti otpor, izgubiće živce i pokazaće svoju plahovitost, a možda će se čak i usuditi da dignu ruku na njih. Ako ih Višnji orezuje, nerado će ćutati, ali će se iznutra osećati neverovatno povređeno. Nezadovoljni su i nevoljni, i često će iznositi iskrivljene argumente, govoreći: „Pretpostavljam da je to samo moja loša sreća što ste vi saznali za ovo. Zapravo, mnoge starešine na svim nivoima i braća i sestre su činili takve strašne stvari za koje vi ne znate, a ja sam taj koji je uhvaćen. Eto koliko je loša moja sreća!” Bez obzira na to kako Višnji ili braća i sestre orezuju antihriste, oni to ne mogu tek tako da prihvate, ne mogu da priznaju istinu o tome i da preuzmu odgovornost. Kao da bi ih priznavanje odgovornosti i onoga što se zaista dogodilo ubilo. Oni nikada neće priznati da su pogrešili, da su odgovorni za određene stvari, a još manje da je to nanelo veliki gubitak Božjoj kući. Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) To je narav antihrista.

Nakon što antihristi budu orezani zbog toga što su pogrešili, oni to ne prihvataju i ne pokoravaju se iz dubine srca, niti razumeju istinu i istina-načela kojih bi trebalo da se pridržavaju, niti priznaju da je i on u stanju da učini nešto pogrešno. Njihova glavna karakteristika je da nisu ubeđeni, da ne prihvataju i da ne priznaju. Antihristi se ponašaju tako uglavnom zato što veruju da su savršeni ljudi, da nisu u stanju da učine nešto pogrešno. Za njih je onaj ko ih optužuje za grešku taj koji greši – to je osoba koja ima pogrešno gledište, koja gaji drugačiju perspektivu i stav po tom pitanju. Antihristi misle da svako ko ih orezuje čini to zato što još nije video njihove vrline, da im otežava stvari, da pronalazi greške u njima i da ih namerno uzima na zub. Zar to nije vrsta naravi koju ima antihrist? (Jeste.) Antihrist neće prihvatiti da bude orezan zbog toga, niti će pokazati ikakvo kajanje, prvenstveno zato što sebe nikada nije video kao nekog ko može da pogreši – on veruje da je savršen i da jedino on nije u stanju da pravi greške. To podrazumeva da antihristi definitivno veruju da su pravedni, da su sveci. Kad bi oni zaista priznali da su iskvarena osoba, onda bi trebalo da priznaju da poseduju iskvarenost, da su u stanju da čine pogrešne stvari i da kao ljudska bića neizbežno prave greške. Neki ljudi se čine prilično bezazlenim, ali postoji nešto u njihovoj ljudskoj naravi što ljudi u svojim predstavama smatraju vrlinama, a to su takmičarski duh i izuzetna želja da nadmaše druge. Ti ljudi imaju odličnu samokontrolu i veoma visoke zahteve prema sebi. Vrlo su strogi prema sebi; u svemu što rade zahtevaju savršenstvo i samo najbolje, ne dopuštajući ni najmanju grešku niti previd. Istovremeno, oni nesvesno veruju da ne mogu pogrešiti, jer su izuzetno oprezni u svemu što čine, odlični su u razmišljanju o stvarima i to čine krajnje temeljno; sve rade besprekorno, dok svaku stvar razmatraju detaljno i savršeno. Zbog toga veruju da nikada neće pogrešiti. Kada bivaju orezani, ono što im je najteže da prihvate jeste činjenica da su u stanju da naprave grešku. Zato takvi ljudi ne znaju kako da razmišljaju o sebi, niti će to ikada učiniti. Oni vide takmičarski duh i želju da nadmaše druge u svojoj ljudskosti kao pozitivne stvari, i pridržavaju ih se kao da su istina-načela. Misle da, ako rade stvari i obavljaju svoje dužnosti na osnovu tih načela, nikada neće pogrešiti, a čak i ako se greške dogode, to vide kao stvar perspektive, kao različita mišljenja ljudi, i smatraju da to zasigurno ne znači da je ono što su uradili pogrešno. Stoga, nije bitno ko ih orezuje, nije bitno da li se orezivanje ili ono što je otkriveno slaže sa činjenicama – oni to neće prihvatiti. Ako otkriju da su zaista učinili nešto pogrešno, hoće li to priznati? (Neće.) Oni to neće priznati, odmah će zaćutati i biće poslednji koji će to ikada pomenuti. Više nikada to neće pomenuti. Ako se antihristi suoče sa nekim ko otkriva neke greške ili mane u njihovom radu, i vide da ne mogu da se sakriju od toga, pretvaraće se da nastavljaju da istražuju ko je napravio grešku, i neočekivano, nakon dužeg pretraživanja, otkriva se da su oni bili odgovorni. Ako neko kaže: „Ti si to uradio, a ne neko drugi; samo si to zaboravio,” kako bi antihrist odgovorio na to? Šta bi trebalo da uradi normalna osoba u tim okolnostima? Normalna osoba, koja oseća stid, trebalo bi da pocrveni u licu, da se oseća posramljeno i neprijatno, i da odmah to prizna, govoreći: „Zaboravio sam na to. Ja sam to uradio, to je bila moja greška. Hajde odmah da smislimo kako da to nadoknadimo i ispravimo, da se greška ne bi nastavljala.” Osoba koja ima stid, savest i razum odmah bi priznala svoju grešku, a zatim bi je rešila i ispravila. S druge strane, antihrist je besraman. Onog trenutka kada neko otkrije da je on taj koji je počinio grešku, onog trenutka kada ga neko razotkrije i sazna za to, on će odmah promeniti ploču i smišljati razne načine da izbegne priznanje svoje greške, da izbegne prihvatanje činjenice da je on taj koji je napravio tu grešku – govoriće očigledne laži i braniti svoj slučaj. Svima oko njega će to biti neprijatno i neugodno, ali antihrist neće osećati ništa. On će velike probleme prikazati kao male, a male probleme kao beznačajne, a zatim to nikada više neće pominjati. U tom slučaju, njihova glupost je razotkrivena, te će oni otvoreno poricati svoju grešku i lagati pred tolikim ljudima, pokušavajući da izbegnu odgovornost, a da im lice ne pocrveni od stida i da im srce ne preskoči. Da li antihristi imaju ikakav stid? (Nemaju.)

Neki antihristi, odmah nakon što su otpušteni, puni su pritužbi; osećaju gubitak, osećaju da više nemaju status, da ih niko ne poštuje niti da im služi, i da više ne mogu uživati u pogodnostima statusa. Oni osećaju da sve cene koje su platili i da sva njihova prošla patnja nisu vredni toga, i njihova srca su ispunjena osećajem nepravde. Međutim, ne osećaju ni trunku krivice zbog manifestacija koje su pokazali kada su bili orezani, niti zbog bilo čega što su pogrešno učinili. Osećaju da je to nepravedno, njihova srca su puna pritužbi i prigovora, kao i pogrešnih razumevanja prema Bogu. Oni ne samo da odbijaju da priznaju svoju grešku i ne samo da nemaju nameru da isprave svoju krivicu, ili da prihvate to što su orezani, da prihvate to otpuštanje, već naprotiv, misle: „Bog nije pravedan. Bez obzira na to koliko je neko patio ili bez obzira na to koliko veliku nepravdu je pretrpeo, on nema gde to da ispriča. To je tako bolno! Čak se ni na boga ne može osloniti, nemam na koga da se oslonim. Čak i ako u budućnosti nastavim da obavljam dužnost u božjoj kući, moraću da postupam s krajnjim oprezom – nikome se ne može verovati.” Oni su puni odbrambenog stava i pogrešnog razumevanja prema Bogu. Kakva je to vrsta naravi? Bez obzira na to koliko su stvari pogrešno uradili, koliko su veliku štetu naneli radu crkve ili koliko su ugrozili rad crkve, oni misle da se te stvari mogu jednostavno zanemariti i neće preuzeti nikakvu odgovornost niti priznati bilo kakvu grešku sa svoje strane. Umesto toga, oni će uzeti svaku mrvu pritužbe koju imaju, bilo koju sitnu, bezvrednu cenu koju su platili će preuveličati do krajnosti, verujući da ih je Božja kuća izneverila i da ih je Bog pogrešno optužio. Gubitak koji je njihova greška nanela Božjoj kući je potpuno nebitan u njihovim umovima. Oni misle: „Nema potrebe to računati niti se time zamarati. Ko bi to nazvao gubitkom? Koji starešina ionako ne rasipa neke od priloga? Kako sam ja jedini? Koji starešina nikada ne nanosi nikakve gubitke Božjoj kući? Koji su božji prilozi? Taj novac pripada svima, pa ako je drugim ljudima dozvoljeno da ga troše, zašto meni nije? Drugim ljudima je dozvoljeno da ga rasipaju, a meni nije? Ako govorimo o gubicima nanetim božjoj kući, drugi ljudi nanose mnogo više gubitaka nego ja. Zašto sam samo ja tako oštro orezan i otpušten? Kada je reč o nepostupanju u skladu sa načelima i nesmotrenom činjenju nedela, neki ljudi su u tome mnogo gori od mene, pa zašto oni nisu otpušteni kada su orezani? Kada je reč o plaćanju cene, ja sam platio veću cenu od većine ljudi. Kada je reč o iskrenosti, čija se može uporediti s mojom? Šta je sa propovedima? Održao sam ih više nego bilo ko drugi. A što se tiče razumevanja istine, ko je razume onoliko koliko ja? Kada je reč o prihvatanju orezivanja od strane višnjeg, ko to prihvata više od mene? Kada je reč o odricanju, ko se odrekao više nego ja? Kada je reč o pomaganju braći i sestrama i o rešavanju njihovih problema, ko to čini više od mene? Kada je reč o trudu i radu u crkvi, niko mi ne može parirati. Kada je reč o tome za koga braća i sestre glasaju, koga podržavaju i odobravaju, ko dobija više glasova od mene?” Vidiš, to su poređenja koja antihristi prave. Kada se tek suoče sa orezivanjem, antihristi govore samo o stvarima koja su u to uključena. Ako bi antihrist priznao sve greške koje je počinio i sva istina-načela koja je prekršio, ako bi mogao da prihvati i pokori se orezivanju, ako bi od tada postupao u skladu sa načelima i dao sve od sebe da nadoknadi gubitak koji je naneo radu crkve, da li bi Božja kuća i dalje istraživala njegove postupke? Da li bi ga to osudilo? Da li bi ga to bacilo u pakao? Ima li potrebe da se antihrist toliko trudi da objašnjava sebe i da se pravda? Ima li potrebe da nastavi da se žali na svoje nevolje na ovako zaobilazan način? Zar je zaista moguće da antihristi nemaju iskvarenu narav i da nisu u stanju da prave greške? Nakon što su čuli toliko propovedi, zar još uvek nemaju pojma kakvi su zapravo? Nakon što budu malo orezani, oni se osećaju povređeno – da nisu učinili nikakvo zlo, ko bi bio voljan ili ko bi želeo da ih oreže? Osim toga, da nisu bili starešine koji snose odgovornost, ko bi bio voljan da ih oreže? Bog daje ljudima pravo na slobodan izbor, dozvoljavajući im da žive crkvenim životom. Kada je reč o tome kojim putem će ljudi ići i čemu će težiti, to je njihova lična stvar. Niko se neće mešati u to. Ali trenutno, kao starešine u Božjoj kući, kao nadzornici, ako naprave grešku, gubici koji to nanesu Božjoj kući neće biti mala stvar, a ako izgovore nešto pogrešno, uticaj koji to ima na Božji izabrani narod takođe neće biti mala stvar, jer je odgovornost koju oni nose drugačija od odgovornosti običnog čoveka. Zato je savršeno normalno da ih Višnji orezuje. Da li bi Višnji to činio da oni nemaju taj status ili da nisu preuzeli tu odgovornost? Koliko je običnih vernika Višnji orezao? Zbog toga što oni nose veliku odgovornost, a obim njihovog rada je takođe veoma veliki, kad god naprave grešku, uticaj je veoma velik, pa je sigurno da će biti orezani. To je sasvim normalno. Ako ne mogu da prihvate čak ni to da budu orezani, da li su onda uopšte kvalifikovani da budu starešine? Oni su nekvalifikovani za to, nisu kvalifikovani da ih braće i sestre izaberu – nisu dostojni toga! Kada naprave grešku, nemaju čak ni hrabrosti da preuzmu odgovornost za nju, da je priznaju. Nemaju čak ni toliko razuma, pa kako onda mogu da budu starešine? Oni su nekvalifikovani i nedostojni!

Upravo zato što poseduju suštinu antihrista, antihristi ne mogu da priznaju da su pogrešili, i zato, kada budu orezani, nisu voljni da preuzmu odgovornost niti da tragaju za istina-načelima. S obzirom na to da nisu voljni da urade te stvari, i odbijaju da priznaju svoja loša dela, da li su u stanju da sprovedu istinu u delo? Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Apsolutno ne. Stoga, kada je antihrist starešina, osim što vodi sopstveno preduzeće, on ne može učiniti ništa što bi koristilo delu Božje kuće i nikada neće postupati u skladu sa istina-načelima, niti će ikada obavljati posao u skladu sa radnim aranžmanima Božje kuće. Bilo da je antihrist orezan zbog male greške ili zbog velike greške koja je nanela velike gubitke radu crkve, on nije u stanju da prizna svoju grešku i ne može da prizna da je počinio prestup i da u tom slučaju duguje Bogu. Naprotiv, bez obzira na okolnosti, antihristi bi radije umrli nego priznali da imaju bilo kakve veze sa gubicima koji su time nastali. Neće priznati da snose najveću odgovornost, da su njihovi postupci bili pogrešni, da su izabrali pogrešan put, niti će priznati svoju grešku namernog činjenja zla uprkos tome što su dobro znali istinu. Još manje će priznati da imaju neizbežnu odgovornost po tom pitanju. Neće priznati da su imali pogrešne namere kada su delovali, da nisu mogli sarađivati ni sa kim, da su postupali samovoljno i proizvoljno, da su uživali u prednostima statusa, da su bili nemarni u svojoj dužnosti i da su naneli gubitke radu Božje kuće. Umesto toga, nakon što su pogrešili, oni će na svakom koraku objašnjavati koliko su patili, da su bili u zatvoru ali da nikada nisu postali Jude, koliku su cenu platili i kakve su velike doprinose dali radu Božje kuće. Oni će širiti i objavljivati ove stvari svuda. Osim što će javno isticati svoje doprinose i cenu koju su platili, oni će takođe širiti da je Božja kuća pogrešila i da je bila nepravedna u njihovom orezivanju, kao i u načinu na koji se ophodila prema njima. Osim toga što nemaju pokajnički stav, oni će svuda iznositi sud o Bogu i o tome kako se Božja kuća ophodila prema njima. Ako sve više ljudi poveruje u ono što antihrist govori, ako sve više ljudi pokuša da ga brani, da prizna i da prihvati cenu koju je platio za Božju kuću, i da poveruje da je Božja kuća bila nepoštena i da je nepravedno postupila prema njemu, tada će on postići svoj cilj. Antihrist nikada neće posustati u tome što radi, a kamoli se suzdržati od toga. On nema srce koje se boji Boga, a kamoli nameru da se pokaje. Nakon što učini nešto pogrešno, ne samo da odbija da to prizna, već naprotiv, pokušava da izbegne odgovornost, dok se istovremeno više brine o svom budućem odredištu. Kada antihristi vide da je njihovo odredište ugroženo ili čuju da Božja kuća više neće negovati ljude poput njih, oni će u dubini svog srca osetiti još veću mržnju prema ljudima koji su ih orezali i razotkrili, i prema ljudima koji su ih osramotili. Tokom celog procesa njihovog orezivanja, antihristi se uopšte neće pokajati. Ako zaista otkriju da njihov status i odredište neće biti sigurni, da se njihove želje i ambicije nikada neće ostvariti, onda će se ogoliti i početi tajno da šire svoje predstave i negativnost. Oni će osuđivati braću i sestre ili višerangirane starešine koji su ih orezali, a takođe će osuđivati i napadati čoveka kojeg koristi Sveti Duh, govoreći da on nije imao razloga da ih oreže i da im uopšte nije dozvolio da sačuvaju obraz. Oni su naprosto nerazumni. Takve osobe ne mogu da shvate istinu niti da imaju makar malo bogobojažljivog srca, bez obzira na to koliko propovedi čuju; ne mogu da poseduju čak ni savest niti razum koji bi trebalo da imaju, bez obzira na to koliko godina veruju u Boga. Oni su zaista jadni i odvratni! Od trenutka kada antihrist bude oštro orezan zbog bezobzirnog činjenja nedela, on nikada ne priznaje da je pogrešio. Umesto toga, on je ispunjen osećajem nepravde dok se žali i osuđuje Božju kuću zbog nepravednog postupanja prema njemu. Na kraju, počinje otvoreno da širi svoje predstave, ne ustručavajući se da glasno negoduje protiv Božje kuće, te konačno biva izopšten. Da li postoji makar malo normalne ljudskosti u ponašanju antihrista u bilo kojoj od tih faza? Šta je sa savešću i razumom? Da li ima ikakvih manifestacija ljubavi prema istini i pozitivnim stvarima? Da li ima makar malo bogobojažljivog srca? Ne, ništa od toga nije prisutno. Antihrist je krajnje odvratan, bez trunke stida i potpuno nerazuman! Kada više ne može da uživa u prednostima statusa, on sebe otpisuje kao beznadežan slučaj i počinje da se ponaša nepromišljeno. Bez obzira na to koliko je nekompetentan u svom poslu i bez obzira na to koliko mu nedostaje radne sposobnosti, on i dalje želi da uživa u prednostima statusa i u poštovanju od strane drugih. Antihristi smatraju status i ugled važnijim od svog života, pa bez obzira na to koliko veliku grešku naprave, ne osećaju nikakvu krivicu. Da li su oni uopšte ljudi? Oni su vuk u jagnjećoj koži. Spolja imaju ljudsku kožu i izgledaju kao osoba, ali iznutra nisu ljudska bića. Zaista su gnusni – oni su gadni i odvratni!

B. Odbijaju da priznaju da im je narav iskvarena

Kada antihristi budu orezani, oni ne samo da se ne kaju, već takođe šire predstave i otvoreno osuđuju. Prvi glavni razlog za to je da oni odbijaju da priznaju da su pogrešili. Koji je drugi razlog? Antihristi ne priznaju da im je narav iskvarena. Zar to nije ozbiljnije i konkretnije od odbijanja da priznaju da su učinili išta pogrešno? Minimum znanja koje treba da poseduje svako ko prihvata Božje delo, svako ko prihvata Njegov sud i grdnju, jeste da najpre prizna da su ljudi iskvareni, da ih je Sotona iskvario, da nemaju razum i ljudskost, da ne poseduju istinu niti poznaju Boga i da su vrsta koja se protivi Bogu. Samo antihristi nikada ne bi priznali da su suviše duboko iskvareni i da iskvareni ljudi pripadaju Sotoni, a još manje bi ikada priznali da su oni đavoli i Sotone. Posebno u trenucima kada je većina ljudi u stanju da razmišlja o sebi, da spozna sebe i da prihvati orezivanje, antihristi ne mogu čak ni da priznaju da im je narav iskvarena – to je ozbiljan problem. Zašto kažem da je to ozbiljno? Budući da antihristi nisu u stanju da priznaju istinu i ne veruju da su Božje reči istina, oni iz dubine svog srca odbijaju da prihvate sve što je rečeno u Božjim rečima. Neki ljudi kažu: „Kako možeš reći da oni odbijaju da to prihvate? Priznali su da su đavoli i Sotone, da su Božji neprijatelji.” Kako se to računa kao priznanje? Čak i nevernik bi mogao reći da nije dobra osoba, ali da li se to računa kao priznanje iskvarene naravi? Ne računa se. Istinsko priznanje posedovanja iskvarene naravi znači prvo spoznati kakva ste osoba. Takođe znači da budete u stanju da se poistovetite sa različitim iskvarenim naravima koje je Bog u različitoj meri opisao, kao i da dalje priznate različite iskvarene naravi koje otkrivate dok ste u različitim stanjima. Zar to nisu neke konkretne manifestacije? (Jesu.) Ali antihristi ne poseduju te stvari, zato što ne priznaju Božje reči, već ih preziru. Zato oni samo saslušaju Božje reči koje razotkrivaju iskvarene naravi čovečanstva, i to je sve; nikada ne razmišljaju o sebi, ne analiziraju sebe detaljno, niti porede sebe sa tim rečima u dubini svog srca. Drugim rečima, oni ne analiziraju detaljno i ne upoređuju svoje različite manifestacije, namere, misli i perspektive u odnosu na te Božje reči; uopšte ne čine te stvari. Šta znači to što oni ne čine te stvari? To znači da su za njih te reči koje je Bog izgovorio samo jedan način gledanja na stvari, drugačija perspektiva – one su za njih jednostavno drugačiji način opisivanja čovekovih naravi, ličnosti, postupaka i suštine, a nikako nisu kriterijum za određivanje čovekovih naravi. To je tačan način da se opiše kako antihristi ne smatraju Božje reči za istinu. Antihristi u svojim umovima imaju samo približno razumevanje Božjeg razotkrivanja raznih iskvarenih naravi čovečanstva, ali to nikada ne prihvataju duboko u svojim srcima. Pošto to ne prihvataju, kada ih nešto zadesi, da li su u stanju da koriste Božje reči da sputaju svoju narav, da promene svoja praktična delovanja i da isprave svoje pogrešne perspektive? Apsolutno ne. Antihristi ne prihvataju istinu, što znači da ne priznaju da im je narav iskvarena. Uzmimo za primer nadmenost – Božje reči koje razotkrivaju tu narav govore o nekim načinima na koje se ona manifestuje i otkriva u čoveku. Osoba koja teži istini i koja priznaje da su Božje reči istina, upoređivaće svoje ponašanje i narav sa tim Božjim rečima. Antihristi će iznova upoređivati te stvari, a zatim priznati: „Ja imam nadmenu narav. To je narav koju sam otkrio kada sam ovo učinio. Ove moje misli, postupci i stavovi su nadmeni. Ovi moji načini na koje se ophodim prema drugima, na koje obavljam posao i na koje pristupam mojoj dužnosti su nadmeni.” Zar to nije priznavanje da su Božje reči istina? (Jeste.) Oni posmatraju Božje reči kao standard i koriste ih za poređenje sa svojim ponašanjem, a kada pronađu vezu, nesvesno priznaju da imaju iskvarenu narav, da je sve što Bog kaže istinito i da uopšte nije lažno. Nećemo za sada razmatrati da li ljudi mogu da koriste Božje reči kako bi ispravili svoju iskvarenu narav nakon što su priznali da je imaju. Hajde prvo da razgovaramo samo o tome da li ljudi priznaju da im je narav iskvarena. Kada je reč o priznanju, većina ljudi koja poseduje racionalnost, savest i normalno razmišljanje mogu da dobiju prosvećenje i prosvetljenje iz Božje reči, a zatim nesvesno da prihvate i da kažu „amin” na Božje reči, da priznaju da su Božje reči istina i samim tim da priznaju da su iskvarena ljudska bića sa iskvarenom naravi i da se poklone pred Bogom. Nakon što priznaju da im je narav iskvarena, imaće ispravan, odgovarajući stav prema Bogu i istini, a posebno prema orezivanju. Drugim rečima, dok priznaju da im je narav iskvarena, kada budu orezani, biće u stanju da se nesvesno i podsvesno pokore tom orezivanju iz srca i biće voljni da ga prihvate. Čak ima i nekih ljudi koji žude za tim da ih drugi sputaju i disciplinuju orezivanjem, i oni vrlo prirodno razvijaju pozitivna osećanja prema orezivanju; imaju pozitivan, proaktivan stav prema tome. To su normalni ljudi. Jedini nenormalni ljudi su antihristi; takvi ljudi ne prihvataju Božje reči, često s prezirom frkću na njih i protive im se, sude im i osuđuju ih u svojim srcima. Stoga, oni imaju isti stav prema Božjem razotkrivanju i karakterizaciji čovekovih iskvarenih naravi. Koji je to stav? Uzmimo, na primer, da Bog kaže da ljudi imaju nadmenu narav i da govori o njenim konkretnim manifestacijama. Kada antihristi čuju o tim konkretnim manifestacijama, oni ne samo da odbijaju da to prihvate, već idu korak dalje i preziru te konkretne manifestacije o kojima Bog govori. Zašto bi to radili? Zato što slede logiku Sotone, to jest, Sotonin stav prema istini i pozitivnim stvarima. Oni govore: „Ti to nazivaš nadmenošću, ali među onima koji su sposobni, ko nije razmetljiv? Među ljudima sa liderskim talentom, ko ne govori nametljivo? Među ljudima sa statusom, ko nije pomalo razmetljiv? Nijedna od tih stvari nije previše značajna. Sve te stvari su savršeno normalne u svetu nevernika, ali vi ovde pravite od muve slona. Takođe, da li se delovanje bez razgovora sa drugima zaista računa kao nadmenost? Da li je to stvarno samovolja? Ljudi koji su sposobni treba da donose odluke, a sposobnost monopolizacije vlasti naziva se kompetentnost. Kakva je korist od razgovora sa vama, običnim ljudima? Šta vi znate? Dakle, ja nisam nadmen, samo sam kompetentan i sposoban. To se zove liderska sposobnost, i to je urođeni talenat. Ja imam toliko veliku nadarenost da mogu učiniti sve. Bez obzira na okolnosti ili na grupu u kojoj se nalazim, mogu da preuzmem kontrolu – to znači biti talentovani pojedinac! Talentovane pojedince ne treba gaziti, niti ih treba razotkrivati. Umesto toga, bez obzira u kojoj se grupi nalaze, treba ih preporučivati, uzdizati ih i davati im važne uloge! Pošto su sposobni, talentovani pojedinci sa liderskim sposobnostima treba da imaju držanje vođe, poglavara. Ako sakriju te stvari, zar to nije pretvaranje?” Oni koriste to iskrivljeno rasuđivanje i te jeresi da sude i osude Božje razotkrivanje nadmene naravi. Dakle, bez obzira na to šta ti govoriš, nikada neće priznati razne manifestacije iskvarenih naravi koje je Bog opisao i definisao. Oni misle: „Ono što je bog rekao je samo jedan način gledanja na stvari. To je prilično pozitivno, pravoverno i tradicionalno, ali ne može se definisati kao istina. To odgovara samo nekim ljudima. Primera radi, neki ljudi su prilično bezazleni i nemaju nikakav talenat, niti su sposobni ni pametni, a povrh toga nemaju nikakve liderske sposobnosti. Ako nemaju odgovarajućeg partnera, oni moraju da se konsultuju sa drugima kada deluju, a ako to ne učine, ne mogu da preuzmu svoj posao – to je vrsta osobe kojoj odgovaraju božje reči.” Ovakvi argumenti su sve sotonske jeresi i zablude.

Antihristi nikada ne veruju da su Božje reči istina, pa svaki put kada ih čuju, oni samo otaljavaju; baš kao fariseji, koriste Božje reči kako bi održali privid. Oni ne prihvataju Božje reči duboko u svojim srcima, niti čine Božje reči svojim životom i ciljem za svoje praktično delovanje. Zbog toga, kada antihristi pogreše, neće priznati da su učinili nešto pogrešno kada ih orezuješ i kada ih razotkrivaš zbog toga, a još manje će to prihvatiti kada ih orezuješ u vezi sa naravi i suštinom koju su otkrili po tom pitanju. Baš kao što odbijaju da priznaju da su učinili išta pogrešno, kada antihristi otkriju iskvarenu narav, uvek će imati neki razlog, neki izgovor, neko objašnjenje kako bi porekli da imaju iskvarenu narav. Primera radi, kada otkriju nadmenu narav po određenom pitanju, kažu da su bili u žurbi, da su loše izabrali reči i da su malo podigli glas. Kada neko kaže da su bili neiskreni po drugom pitanju i da nisu bili otvoreni, oni kažu da većina ljudi ima loš kov, a da su rekli šta se dešava, drugi ih ne bi razumeli i pogrešno bi shvatili ono što su rekli, i zato nisu bili otvoreni. Bez obzira na to kakvu iskvarenu narav otkriju, uvek mogu da nađu izgovore i objašnjenja. Sve u svemu, bez obzira na to kakvu iskvarenu narav otkriju, bez obzira na to koliko je ona očigledna ili ozbiljna, nikada neće priznati da je to iskvarena narav. Antihristi često lažu, govoreći jedno ljudima u lice, a drugo iza njihovih leđa, pa niko ne može da utvrdi i niko ne zna kada govore istinu, a kada lažu. Međutim, nikada neće priznati da su lažljivci, radije nego poštene osobe. Naprotiv, oni se često pravdaju i objašnjavaju kako su potpuno bezazleni, kako su posebno iskreni prema drugima i, kada druga osoba ima bilo kakve poteškoće, kako žele da joj pomognu zbog dobrote svog srca. Antihristi ne samo da ne priznaju da im je narav iskvarena, već uvek pokušavaju da se prikažu u boljem svetlu, hvaleći se kako su dobre, ljubazne osobe. Ne samo da ne priznaju da im je narav iskvarena, već se istovremeno i hvale kako su odlični u radu sa ljudima, kako su vešti u pridobijanju ljudske naklonosti i u osvajanju ljudskih srca. Hvale se kako su strateški vešti i sposobni kada je reč o postupanju i govoru među ljudima, kako niko ne može da ih nadmaši i prevaziđe, kako niko nije kompetentniji za njihov posao. Kada antihrist plati malu cenu, kada je u stanju da propoveda neke uzvišene doktrine i teorije, kao i da nakratko učini nešto što ljude navodi na pogrešan put i što navodi većinu ljudi da ga cene, onda će pomisliti da je uspešno prikrio svoju iskvarenu narav i da je uspeo da navede ljude da je zanemare. Dakle, na osnovu tih manifestacija antihrista, kao i na osnovu te vrste razumevanja i stava koji gaje prema svojoj iskvarenoj naravi, kada budu orezani, njihova prva reakcija će biti da se tome suprotstave i odupru, da učine sve što mogu da očiste svoje ime. Osim toga što odbijaju da priznaju gubitke koje su naneli radu crkve, oni će takođe odbiti da priznaju iskvarenu narav koju su otkrili po tom pitanju, kao i grešku koju su počinili pod uticajem svoje iskvarene naravi. Imajući u vidu tu manifestaciju i suštinu antihrista, da li je moguće da oni postignu promenu svoje naravi? (Nije.)

Sreo sam neke antihriste koji prave greške u svom poslu, koji su lenji, koji ne izvršavaju svoje obaveze i zanemaruju konkretne zadatke, a pri tom i dalje naređuju ljudima, bezobzirno čine nedela i rade po svome. Kada takvi antihristi budu orezani zbog toga, naizgled se čine vrlo poslušnim, ali u tajnosti se uopšte ne kaju. Sudeći po njihovom stavu koji nije pokajnički, oni ni najmanje nisu prihvatili orezivanje. Sudeći po tome što ne prihvataju orezivanje, oni nikada nisu ispitali kakve sve manifestacije iskvarenih naravi poseduju. Umesto toga, nakon što su orezani, oni nastavljaju da rade šta im je volja, rade po svome, bave se prikrivenim manipulacijama, obmanjuju one koji su iznad i ispod njih, uspostavljaju svoja nezavisna carstva i uživaju u posebnim privilegijama, a da se pri tom ni najmanje ne menjaju. Zašto se ni najmanje ne menjaju? Upravo zato što nimalo ne priznaju da im je narav iskvarena, niti prihvataju istinu. Dakle, oni zgrabe priliku da dobiju veliku moć i da maksimalno iskoriste tu moć. Onda koriste to vreme da rade šta god žele, da se svim silama trude da čine loše stvari i da ometaju rad Božje kuće i podrivaju normalan red Božje kuće. Dok uživaju u svim vrstama materijalnih pogodnosti iz Božje kuće, oni uopšte ne čine nikakva dobra dela. Osim što obavljaju neki površan posao, šta oni rade krišom? Oni sazivaju okupljanja, propovedaju reči i doktrine, pa čak se i mešaju u stvari koje ih se ne tiču – osim toga, samo naređuju ljudima. Ne obavljaju ni jedan od konkretnih poslova koji im je Višnji dodelilo, i ne pojavljuju se lično kako bi pružili detaljna uputstva, nadzor ili smernice. Oni jednostavno naređuju ljudima oko sebe s visine, a povremeno, kad stvarno nemaju drugog izbora, pojaviće se na radnom mestu da obave neke stvari i da daju neka uputstva. To je samo privremeno pokazivanje entuzijazma, a ubrzo nakon toga nema ih nigde. Kada nekoga unaprede ili postave na neku funkciju, niko ne sme da kaže da ta osoba nije dobra niti da se tome usprotivi, a antihristi nikada neće proveravati ili nadgledati rad te osobe. Bez obzira na to koliko loše stvari čini osoba koju su unapredili ili koju su postavili, oni ne dozvoljavaju nikome da je razotkrije, niko ne može da je otpusti i nikome nije dozvoljeno da je prijavi. Svako ko prijavi tu osobu postaće njihov protivnik. Bez obzira na to koliko velike gubitke osoba koju oni koriste nanese radu crkve, bez obzira na to koliko velika ometanja izazove, antihristi će dati sve od sebe da je zaštite, a ako u tome ne uspeju, onda će pohitati da se ograde od te osobe i da se brzo odreknu odgovornosti. Šta god antihristi radili, bilo da je to u lice drugim ljudima ili iza njihovih leđa, potpuno im nedostaje bogobojažljivo srce. Oni su bezvernici, demoni i žive Sotone. I dalje besramno žele da zauzmu položaj i da uživaju u prednostima statusa; oni su paraziti koji besplatno žive na račun Božje kuće. Ima čak i onih koji se, kada budu orezani i vide da neće biti u stanju da zadrže svoj status, osećaju obeshrabreno, razočarano i potišteno. Zašto se osećaju potišteno? Zašto se osećaju obeshrabreno? Zato što ne mogu da zadrže svoj status, nestala im je prilika da uživaju u posebnim privilegijama i posebnom tretmanu, niko ih više ne ceni, a njihovi dani igranja sa vlašću su završeni. Oni će morati da počnu sve sami da rade – više neće imati priliku da samo stoje i da izdaju naređenja. Ne osećaju kajanje niti uznemirenost zbog zlih posledica koje je izazvala njihova iskvarena narav. Umesto toga, oni su uznemireni, liju suze i osećaju gubitak zbog toga što više ne mogu da uživaju u prednostima statusa. Ima čak i onih koji, nakon što su otpušteni, bezobrazno iznova traže još jednu šansu. Recite Mi, može li se takvim ljudima dati još jedna šansa? Šta oni nameravaju da urade sa tom šansom? Da žive na račun crkve, da budu paraziti i da postupaju bezobzirno. Kad bi im se dala još jedna šansa, da li bi spoznali svoju iskvarenu narav? Da li bi bili u stanju da spoznaju sebe? (Ne bi.) Kad bi dobili još jednu šansu, da li bi osećali malo stida? Da li bi se njihov karakter promenio? Da li bi, uz još jednu šansu, počeli da rade stvari u skladu sa istina-načelima i više ne bi pokušavali da uspostave svoja nezavisna carstva? (Ne bi.) Ne bi učinili ništa od toga – zar nisu gotovi? Ako biste vi bili orezani i ako bi to bila tako ozbiljna stvar da Višnji nije imao drugog izbora nego da vas otpusti, o čemu biste razmišljali? (O tome da zaista treba da budem otpušten, jer mi je narav toliko rđava, učinio sam toliko mnogo stvari koje krše načela i koje su protivne Bogu, počinio sam toliko zla i naneo sam toliko gubitaka radu crkve. Treba da budem otpušten.) Osoba koja poseduje razum najpre bi razmišljala o sebi: „Šta sam zapravo radio tokom tog vremena? Zašto sam orezan? Da li sam orezan zbog tih stvari koje sam činio i da li su reči koje je ta osoba izgovorila dok me orezivala zaista tačne? Kako da ih prihvatim? Kako da pristupim tom orezivanju?” Onda bi ispitali šta su zaista učinili, da li je u njihovim postupcima bilo primesa ljudske volje, da li je u njima bilo savesti i razuma, da li je ono što su uradili bilo u skladu sa istina-načelima, koliko je toga što su uradili bilo u skladu sa Božjim zahtevima, a koliko stvari su uradili po svojoj volji. Osoba sa razumom treba da ispita te aspekte, a ne da se opterećuje time da li je izgubila svoj status, da li je Božja kuća bila pravedna prema njoj, šta će ljudi misliti o njoj ako nema status ili kakve će izglede i odredište imati. Osoba sa razumom ne bi se opterećivala takvim stvarima.

Koliko su neki antihristi besramni? Ako, nakon što su ti antihristi otpušteni, braća i sestre više nisu toliko puni poštovanja prema njima, ako nisu toliko topli ili ljubazni, i umesto toga su hladni i ignorišu ih, ti antihristi neće biti u stanju da to podnesu. Zašto su toliko osetljivi na te stvari, a nisu toliko osetljivi na svoju iskvarenu narav? Da li je to deo njihove naravi? Da li oni imaju dostojanstvo? Da li imaju stida? (Nemaju.) Dve najdragocenije odlike čovečanstva jesu stid i pravednost. Nema ni traga od tih stvari kod antihrista. Antihristi su besramni, i bez obzira na to koliko iskvarene naravi otkrivaju ili koliko zla počine, oni apsolutno ništa ne osećaju, ne osećaju nikakvu krivicu, ali još uvek žele da produže svoj boravak i da besplatno žive na račun Božje kuće. Nakon što su orezani i razotkriveni, nakon što su otpušteni i nakon što više nemaju nikakav status, oni i dalje žele da ih braća i sestre poštuju s uvažavanjem i učtivošću. Zar to nije nerazumno? Da li vam ta manifestacija antihrista zvuči odvratno? (Da, zvuči.) Svaka osoba oseća gubitak kada je orezana, posebno ako je otpuštena i ako je izgubila svoj status. Oseća da je dovedena u nezgodnu situaciju i da je pomalo osramoćena pred drugima i previše postiđena da se suoči sa bilo kim. Međutim, osoba koja zna za stid neće iznositi iskrivljene argumente. Šta znači ne iznositi iskrivljene argumente? To znači biti u stanju suočiti se sa svime na ispravan način, bez razmišljanja i priče o stvarima na iskrivljen način, već umesto toga iskreno priznati stvari koji su učinjene pogrešno, te suočiti se sa situacijom pravično i racionalno. Šta znači pravično i racionalno? To znači da, pošto si orezan zbog nečega, mora postojati problem sa onim što si učinio – ostavimo po strani koju iskvarenu narav imaš, recimo samo da ako si pogrešio po tom pitanju, onda sigurno snosiš neku odgovornost za to; a pošto imaš odgovornost, trebalo bi da je preuzmeš na sebe i da priznaš da si to učinio. Kada to priznaš, treba da ispitaš sebe i da se zapitaš: „Koju iskvarenu narav sam otkrio u tome? Ako me nije vodila iskvarena narav, da li su onda moji postupci bili zatrovani ljudskom voljom? Da li je to izazvano glupošću? Da li je to imalo ikakve veze sa mojom težnjom, sa putem kojim idem?” Biti u stanju da ovako ispitaš sebe jeste imati racionalnost, znati za stid, gledati na stvari na pravedan, objektivan način, na način koji je veran činjenicama. Upravo je to ono što antihristi nemaju. Kada bivaju orezivani, oni prvo pomisle: „Kako možeš toliko nemilosrdno da orezuješ dostojanstvenog starešinu poput mene pred toliko ljudi, čak otkrivajući moju sramotnu tajnu? Gde je moj ugled kao starešine? Zar ga nisi uništio time što si me orezao? Ko će me od sada slušati? Ako me niko ne sluša, kako mogu da imam bilo kakav status kao starešina? Zar to ne bi značilo da sam samo figura? Kako ću onda uživati u prednostima statusa? Zar više neću moći da uživam u onome što braća i sestre nude?” Da li je ta ideja ispravna? Da li je to u skladu sa istinom? Da li je to opravdano? (Nije.) To je nedostatak razuma i iznošenje iskrivljenih argumenata. Šta podrazumevaš pod ugledom? Šta je starešina? Sigurno nisi lišen iskvarenosti? Šta misliš pod „otkrivanjem tvoje sramotne tajne”? Šta je tvoja sramotna tajna? To je tvoja iskvarena narav. Tvoja iskvarena narav je ista kao i kod bilo koga drugog – to je tvoja sramotna tajna. Nema ničeg drugačijeg kod tebe, nisi superiorniji od drugih. Božja kuća je samo videla da imaš malo kova i da možeš da obaviš neki posao, pa te je unapredila i gajila, i dala ti poseban teret, malo više da poneseš. Ali to uopšte ne znači da, kada imaš status, više nemaš iskvarenu narav. Ipak, antihristi se hvataju za to, govoreći: „Sada kada imam status, ne treba da me orezujete, posebno ne pred toliko ljudi, što bi omogućilo većini da sazna moju pravu situaciju.” Zar to nije iskrivljen argument? Gde se taj pristup može primeniti? U društvu, kada nekoga uzdižeš, moraš da ga hvališ kao savršenog i da mu stvoriš sliku savršenstva, bez i najmanje mane. Zar to nije obmanjujuće? Da li bi Božja kuća to radila? (Ne bi.) To je ono što Sotona radi, i takođe ono što antihristi zahtevaju. Sotona je lišen razuma, a antihristi su, slično tome, lišeni razuma po tom pitanju. Ne samo to, već iznose iskrivljene argumente i postavljaju preterane zahteve. Da bi zaštitili svoj status, oni traže od Višnjeg da vodi računa o tome kako ih orezuje i u kojim prilikama ih orezuje, i kakav ton koristi. Da li je to neophodno? Oni su iskvarena ljudska bića i orezuju se zbog nečega što je stvarno i istinito – kakva je potreba da se to radi na poseban način? Zar njihovo uzdizanje ne bi štetilo braći i sestrama? Da li bi oni, zli ljudi kakvi jesu, trebalo da budu uzdignuti i da im se štiti status, kako bi mogli bezobzirno da čine nedela među onima koji su ispod njih i da uspostavljaju svoja nezavisna carstva? Da li bi to bilo pravedno prema braći i sestrama? Da li je to pokazivanje odgovornosti prema njima? To nije način pokazivanja odgovornosti prema njima. Dakle, antihrist koji se ponaša na taj način, razmišlja na taj način i postavlja takve zahteve, samo iznosi iskrivljene argumente i namerno izaziva nevolje, potpuno lišen stida. Kada bude orezan zbog nečega što je pogrešno učinio, antihrist ne priznaje da mu je narav iskvarena, niti ispituje koja iskvarena narav ga je navela da učini tako nešto. Nakon što iznesu gomilu iskrivljenih argumenata, antihristi ne samo da odbijaju da ispitaju sebe, već razmišljaju i o protivmerama. „Ko je to prijavio? Ko je to dojavio višnjem? Ko je prijavio starešinama da sam ja to uradio? Moram da saznam ko je to bio i da ga naučim pameti. Moram da ga ukorim na okupljanjima i da mu pokažem koliko sam strašan.” Kada su orezani, antihristi će učiniti sve što mogu da se odbrane, da nađu izlaz, razmišljajući: „Ovog puta sam bio neoprezan i razotkriven sam, pa moram da dam sve od sebe da se to ne ponovi sledeći put i da isprobam drugačiji pristup kako bih obmanuo i one koji su iznad i braću i sestre koji su ispod, tako da niko od njih ne bude svestan. Kada uradim nešto dobro, trebalo bi da požurim da istupim i pripišem sebi zasluge, ali kada napravim grešku, moram brzo da prebacim odgovornost na nekog drugog.” Zar to nije besramno? To je krajnje besramno! Kada normalna osoba bude orezana, duboko u svom srcu, priznaje sebi: „Nisam dobar – imam iskvarenu narav. Nema se više šta reći. Moram da razmislim o sebi.” Ta osoba u tišini odlučuje da postupi prema onome što Bog zahteva ako ponovo naiđe na ovakvu situaciju. Bez obzira da li to mogu postići ili ne mogu, u svakom slučaju, kada su orezani, antihristi to prihvataju u svom srcu na racionalan način, a njihova racionalnost im govori da su zaista učinili nešto pogrešno i da, pošto imaju iskvarenu narav, moraju to da priznaju. Oni se pokoravaju u srcu, bez ikakvog otpora, pa čak i ako se osećaju malo povređeno, njihov glavni stav je pozitivan. U stanju su da ispitaju sebe, da osete kajanje i da odluče da se potrude da ubuduće ne ponove istu grešku po tom pitanju. S druge strane, antihrist ne samo da ne oseća kajanje, već pruža otpor u srcu i ne samo da nije u stanju da se okane zla koje čini, već čak pokušava da nađe drugi način da nastavi da bezobzirno čini nedela, nastavljajući sa svojim zlim ponašanjem. Kada su orezani, oni ne ispituju svoju iskvarenu narav, izvor svog lošeg dela, svoje namere ili različita stanja i perspektive koje su se pojavile u njima kada je otkrivena njihova iskvarena narav. Nikada ne ispituju te stvari niti razmišljaju o njima, i ne prihvataju kada im neko drugi daje predloge i savete ili kada ih razotkriva. Umesto toga, pojačavaju svoje napore u pronalaženju raznih načina, sredstava i taktika da prevare one koji su iznad i ispod njih, kako bi mogli da zaštite svoj status. Pojačavaju svoje napore u ometanju Božje kuće i koriste svoj status kako bi činili zlo. Za njih zaista nema nade!

Kada antihristi preuzmu bilo koji deo posla, oni su površni i žmure na zle ljude i na one koji ometaju rad Božje kuće, ili čak mogu da ih prikrivaju, da im popuštaju i da ih štite. Nakon što budu otpušteni, da li će se antihristi promeniti kada budu obavljali neku drugu dužnost? (Neće.) Zašto je to tako? (Zbog problema sa njihovom priroda-suštinom.) Nakon što počine tako tešku grešku, oni se i dalje ne kaju i još uvek gaje predstave i pritužbe u svom srcu, pa da li je moguće da budu imalo iskreni u bilo kojoj dužnosti koju obavljaju? Bezobzirno čine nedela u svojoj dužnosti, čak i pre nego što imaju ikakve predstave i pritužbe, pa kada gaje te stvari, da li je moguće da budu iskreni u svojoj dužnosti? (Nije moguće.) A bez iskrenosti, hoće li biti površni? Hoće li bezobzirno činiti nedela? (Hoće.) Neki od vas možda nisu uvereni, zato dobro pogledaj, i doći će dan kada ćeš biti uveren. Antihrist nikada ne može da se promeni, i bez obzira gde je postavljen, uvek će biti loš. Nakon što je neko ko teži istini orezan zbog otkrivanja iskvarene naravi, on prolazi kroz neke promene. Njegovo stanje postaje sve bolje i bolje, njegov stav postaje sve proaktivniji, njegova perspektiva postaje sve pozitivnija, ciljevi i smer njegove težnje postaju sve ispravniji, sve više razvija bogobojažljivo srce, a njegova ljudskost čini se sve dostojnija poštovanja. Nasuprot tome, što je antihrist više orezan, to sve više raste njegovo unutrašnje ogorčenje, postaje sve oprezniji, sve više se u srcu oseća povređenim, a njegove predstave, mržnja i žalbe prema Bogu postaju sve veći. Kada nije orezan, njegovo telo je u stanju da plati malu cenu, ali kada je mnogo orezan, nema čak ni malo iskrenosti. Antihrist je zaista izgubljen slučaj! Posmatrajte ovo – svako ko je ovakav uvek propoveda da bi podržao druge, ali uopšte ne deluje praktično niti ima ikakvog ulaska – ovo je jedna karakteristika. Druga karakteristika je da, bez obzira na posao koji obavlja, kada stekne status, može da pokaže neku inicijativu i entuzijazam, ali uvek je površan i bezobzirno čini nedela u svom radu. Kada izgubi status, ogoljava se, otpisuje svoju situaciju kao beznadežnu, pa čak postupa drsko i bezobzirno, i ponaša se kao bezakonički divljak, potpuno lišen bogobojažljivog srca. Među celim čovečanstvom, ta vrsta osobe je klasičan antihrist. On je u stanju da vrlo jasno i logično detaljno analizira stanje drugih ljudi, na način koji je lako razumeti i koji ostavlja utisak na vas da i on ima takvo razumevanje sebe. Ali kada napravi neku grešku, kada otkrije iskvarenu narav i kada ti pokušaš da ga razotkriješ i detaljno analiziraš, pogledaj kakav stav ima. On će biti potpuno nespreman da to prihvati i razmišljaće o svakom mogućem načinu da to opovrgne i da odbrani sebe, ne priznajući ništa. Niko neće moći da ga dotakne, a svako ko ga pogodi u živac ili razotkrije neki njegov problem, naći će se u nevolji i biće tretiran kao njegov neprijatelj.

Kada antihrist ima status, u stanju je da podnese malo teškoća i plati malu cenu da bi ga zaštitio. On je takođe u stanju da pokaže ljubazno lice, saosećanje za sve pod kapom nebeskom, kao da želi da spase svakoga – licemerno lice. Međutim, onog trenutka kada izgubi svoj status, sva njegova dobronamernost nestaje, a ipak i dalje želi da se drži toga i da uživa u podršci, poštovanju i posebnoj pažnji koju je uživao u prošlosti. Antihristi su naprosto krajnje besramni! U kojoj god grupi da se antihrist nalazi, on ne pruža ni najmanju pomoć ili pouku nikome, a ipak još uvek želi da uživa u podršci i poštovanju svih ostalih. Bez obzira na to ko drugi priznaje da ima iskvarenu narav, antihrist neće progovoriti i neće reći da je i on ima, niti će govoriti o tome koju je iskvarenu narav otkrio u prošlosti. On nikada detaljno ne analizira sebe, a kada je sateran uza zid, reći će samo nešto poput ovog: „Da, ja sam demon, ja sam Sotona,” i to je sve. Samo izgovori nekoliko takvih zvučnih, praznih reči. Ako ga pitaš: „Koje konkretne manifestacije i otkrovenja demonskog i sotonskog poseduješ? Kakve motive i namere imaš kada deluješ?”, onda neće reći ništa. Zar antihristi nisu Sotona? Otkako je došla na vlast, velika crvena aždaja je počinila bezbrojna zla i tokom svoje vladavine je neprestano priznavala i ispravljala svoja loša dela, sve vreme konstantno pojačavajući zlostavljanje svog naroda. Kada vidiš kako ona priznaje svoja loša dela, možda pomisliš da će se pokajati i okrenuti novi list, da ima stav priznanja, te da verovatno neće ponovo počiniti takve greške. Ali sudeći po onome što se dešava nakon toga i kako se stvari razvijaju, velika crvena aždaja priznaje svoja loša dela samo zarad zaštite ugleda i statusa, pripremajući teren da zadrži vlast i da čini još strašnije stvari kojima tlači svoj narod. Antihristi su isti – oni poseduju istu priroda-suštinu kao đavoli, Sotona i velika crvena aždaja. Oni su vešti u prerušavanju i po navici su lažovi; ne znaju za stid, osećaju odbojnost prema istini i pozitivnim stvarima, i ni najmanje ne prihvataju istinu. Osim toga, oni govore samo stvari koje zvuče lepo, a rade sve vrste loših stvari. Među braćom i sestrama antihristi često govore prave stvari i rade stvari koje na površini izgledaju ispravno, ali kada se od njih zatraži da izričito postupaju u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima kako bi sprovodili radne aranžmane Božje kuće, onda neće učiniti ništa od toga, već će nestati bez traga. Ako ih ostavite bez nadzora, smernica ili podsticaja, oni će bezobzirno činiti nedela i uspostaviti svoje nezavisno carstvo. Da bi ostvarili svoj cilj zadržavanja vlasti, podneće svaku teškoću i platiti bilo koju cenu. Iz toga možemo videti da antihristi imaju drugačiju priroda-suštinu, a to je da su sebični i ogavni. Osim što plaćaju malu cenu kada rade nešto za sebe, ako se od njih zatraži da nešto učine ili da kažu nešto za braću i sestre, za kuću Božju, bez ikakve naknade, da li će oni biti toliko dobrog srca? Da li će preuzeti taj teret? (Neće.) Dakle, kada je reč o stvarima koje je Višnji zatražio od njih da sprovedu, kada dođe vreme da se proveri taj posao, oni neće sprovesti ništa od toga. Zašto je to tako? Zato što bi to zahtevalo od njih da se umaraju i pate; morali bi da plate cenu, a verovatno ne bi imali mnogo koristi od toga. Dakle, oni to jednostavno neće uraditi. Ako bi većina ljudi imala koristi od toga, ako bi većina ljudi dobila neke pogodnosti, da li bi antihrist bio voljan da plati cenu za to? Ne bi. Kada bi to bilo nešto zbog čega bi ih većina ljudi poštovala i slavila, nešto zbog čega bi ih obožavala i hvalila, i ako bi se to dobro delo koje su učinili pamtilo generacijama, kako bi oni postupili? Smesta bi skočili na noge i učinili to radosnije nego iko drugi. To je besramno, zar ne? Sotona, đavo, istinski je besraman. Počinio je nebrojena zla, a ipak želi da mu svi budu duboko zahvalni, da ga ljudi blisko slede i obožavaju. Toliko tlači ljude, a ipak želi da ga oni hvale. Antihristi su isti. Nije važno koliko je propovedi antihrist čuo niti koliko doktrina razume, ako od njega zatražiš da obavi određeni posao ili dužnost a da pri tom ne bude površan, on to ne može. Ako ga zamoliš da se uzdrži od uspostavljanja sopstvenog nezavisnog carstva ili od bezobzirnog činjenja nedela, on to ne može. Ako ga zamoliš da se uzdrži od uživanja u pogodnostima statusa, od žudnje za udobnošću, od uživanja u statusu i u posebnim privilegijama, on to ne može. Ako ga zamoliš da ne muči druge ili da ne laže, on to ne može. Ako ga zamoliš da ne rasipa priloge i da štiti interese Božje kuće, on to ne može. Ako ga zamoliš da ne svedoči o sebi, on to nikada neće biti u stanju da učini; ako ga zamoliš da plati malu cenu za Božji izabrani narod a da zauzvrat ne dobije ništa ili da obavi malo posla u tajnosti, on to neće biti u stanju da učini. Šta su antihristi u stanju da učine? Oni su u stanju da bezobzirno čine nedela, da uspostavljaju svoje nezavisno carstvo, da svedoče o sebi, da rasipaju priloge, da žive na račun crkve, da muče druge, da uzvikuju slogane, da govore doktrine, da šire jeresi i zablude kako bi ljude naveli na pogrešan put i tako dalje – njima je lako da čine te stvari. Ima li takvih oko vas? Čim se domognu vlasti, čim steknu i najmanji delić moći, žele da se dočepaju novčanika Božje kuće; bez obzira na to šta kupuju, žele da nabave stvari koje su visokog kvaliteta, koje su skupe i markirane, i o tome ne razgovaraju ni sa kim niti slušaju šta bilo ko drugi ima da kaže. Čim im se da malo moći, oni u njoj uživaju. Kada im se da malo moći, žele da formiraju klike i rade stvari po svome, i odbijaju da slušaju Višnjeg ili bilo koga drugog. Kada im se da malo moći, osećaju se kao da su postali bog, i žele da svedoče o sebi kako bi ih drugi podržali, i požele da formiraju frakciju, da formiraju svoju grupu. Kada im se da malo moći, žele da braća i sestre budu čvrsto kontrolisani u njihovim rukama. Ako rad u Božjoj kući zahteva da neko bude udaljen od njih, to će biti veoma teško. Moraju to da odobre, i neko će morati o tome da razgovara sa njima, ali neće prihvatiti stav te osobe koji im se ne dopada. Žele da ceo svet zna da imaju moć i uticaj, i svi moraju da budu puni poštovanja i uvažavanja prema njima. To je opštepoznata činjenica. Antihrist nikada neće priznati da ima iskvarenu narav. Posmatrajte ovo – vidite da li oni koji ne priznaju da imaju iskvarenu narav mogu da se pokaju nakon što učine nešto pogrešno i otkriju iskvarenu narav, i u kom pravcu se razvijaju i kakav put na kraju biraju, kako se ponašaju dok obavljaju svoju dužnost i dok komuniciraju sa drugima, kako se odnose prema statusu i koji su njihovi načini i metode za obavljanje stvari. Da li ćete biti u stanju da to razlučite? Ako možete da dođete do zaključaka o tim stvarima, onda imate određeno rasuđivanje.

C. Odbijaju da priznaju da su Božje reči istina i kriterijum po kojem se sve ocenjuje

Postoji i treći razlog zbog kojeg antihristi odbijaju da priznaju orezivanje i zbog kojeg nemaju pokajnički stav kada pogreše, a to je da odbijaju da priznaju da su Božje reči istina i kriterijum po kojem se sve ocenjuje. Prilično smo detaljno razgovarali u zajedništvu o prethodna dva razloga; treći razlog se malo razlikuje od prva dva u doslovnom značenju. Ali, u suštini, prva dva razloga su povezana sa razlogom zbog kojeg antihristi odbijaju da priznaju da su Božje reči istina, pa naš razgovor može da bude kratak i sažet. Kada je antihrist orezan, i ti sa njim razgovaraš o istina-načelima i načelima za činjenje stvari, da li će on biti u stanju to da prihvati nakon što sasluša? (Neće. ) Bez obzira na to kada antihrist čuje istinu, on će uvek imati isti stav prema njoj – osudu i otpor. Šta su istina-načela? Oni su standard po kojem se ocenjuje kako nešto treba činiti. Sve dok se to u potpunosti čini u skladu sa istinom Božjih reči, ono što osoba čini biće principijelno. To je činjenje stvari u skladu sa načelima. Ako je tvoj razgovor u skladu sa istina-načelima, antihrist to apsolutno neće prihvatiti. Što je tvoj razgovor pozitivniji, praktičniji, pravedniji, ispravniji i zasnovan na činjenicama, to će biti neprihvatljiviji za antihrista. On će odgovoriti iskrivljenim argumentima, odbijajući da prihvati istinu ili činjenice. Ako mu kažeš kako da postupa da bi ispunio svoje odgovornosti po tom pitanju, on će ti govoriti o tome kako je patio i platio cenu; ako mu kažeš kako da postupa u skladu sa istina-načelima, on će ti govoriti o tome koliko je puteva prešao, koliko je patio i koliko je pričao. Ako mu kažeš kako da bude poštena osoba, kako da postupa i obavlja dužnost iskrenim i čistim srcem, on neće biti zainteresovan i ignorisaće te. Kada deluje, on će se fokusirati samo na taktike, šeme i smicalice. Sve u svemu, antihrist ima svoj poseban skup jedinstvenih načela za svoje postupke, te bez obzira na to koliko su ona pogrešna, niska, smešna i apsurdna u očima drugih ili u očima Božjim, on se nikada neće umoriti od pridržavanja tih metoda i načela. On neće prihvatiti Božje reči kao istina-načela, niti će se odreći svojih načela, pa bez obzira na to da li ga orezuješ, razotkrivaš ili otpuštaš, njegovi kriterijumi, perspektive i pogledi za ocenjivanje stvari nikada se neće promeniti. Neki od tih kriterijuma su iz ljudske nauke, neki su iz znanja, neki su iz tradicionalne kulture, a neki su iz zlih trendova ovog sveta, ali bez obzira na to koliko pogrešne te stvari mogu da budu, antihrist ne može da ih napusti. On će prihvatiti bilo koje zle trendove i bilo koje izreke i perspektive koje su popularne u društvu, ali Božje reči ili istina nikada neće biti njegov kriterijum za ocenjivanje svih stvari i događaja, za ocenjivanje svega. Dok sledi Boga i dok besplatno živi na račun Božje kuće, on poriče i osuđuje istinu. Dok poriče i osuđuje istinu, poštuje i gleda sa divljenjem na sve vrste jeresi i zabluda iz sveta. Jedine stvari koje ne može da prihvati su Božje reči i istina. Sudeći po toj suštini antihrista, iako prisustvuju okupljanjima, iako čitaju Božje reči i obavljaju dužnost tokom svog verovanja, jedno je sigurno – njihova narav se nikada neće promeniti, niti će se promeniti njihove perspektive koje potiču iz sveta i zlih trendova. Ako zatražiš od antihrista da govori o život-ulasku ili da promeni narav, zapitaćeš se zašto njegove reči zvuče toliko bizarno, odvratno i neugodno. Zvučaće kao reči stranca, i on je jednostavno smetena osoba koja nema duhovno razumevanje, ali se pretvara da je duhovna i da poseduje život. To je zaista krajnje odvratno! Može li neko ko nikada nije priznao Božje reči kao istinu niti je prihvatio Božje reči kao svoj život da poseduje život? To je šala, zar ne? Pogledajte oko sebe i proverite da li postoji neko ko stalno govori: „Ta i ta poznata ličnost je ovo rekla; u toj i toj knjizi je ovo rečeno; u toj i toj televizijskoj drami je ovo rečeno; u tom i tom remek-delu je ovo rečeno” ili „naša tradicionalna kultura je ovakva; tamo odakle ja dolazim, mi ovako kažemo; u našoj porodici imamo ovo pravilo” i tako dalje i tako dalje. Pogledajte ko uvek ima čitavu gomilu ovakvih stvari da kaže, ko ostaje nepomičan nakon što čuje Božje reči, te izgovara samo smetene reči, apsurdne reči i reči koje nemaju duhovnog razumevanja kada pokušava da razgovara o svom shvatanju Božjih reči, i ko, iako nema poimanje niti razumevanje Božjih reči, pokušava na silu da ih sastavi i da se pretvara da je duhovan. To je krajnje odvratno! Ti ljudi veruju u Boga već mnogo godina, slušali su propovedi i prisustvovali okupljanjima godinama, ali je ipak neverovatno da i dalje ne znaju da imaju iskvarenu narav i nisu otkrili da imaju pogrešne perspektive, niti da su njihove pogrešne perspektive u potpunosti suprotne i kontradiktorne Božjim rečima. Koji je razlog za to? To je treći razlog zbog kojeg antihristi odbijaju da prihvate orezivanje i svoj nedostatak pokajničkog stava kada pogreše: odbijaju da priznaju da su Božje reči istina i kriterijum po kojem se sve ocenjuje. To je koren problema.

Zašto antihristi odbijaju da prihvate orezivanje? Zašto se, kada se suoče sa nečim, ne pokaju, već umesto toga šire razne predstave i čak osuđuju Boga? Razlozi su vrlo jasni: prvo, antihristi ne priznaju da mogu da pogreše; drugo, nikada ne priznaju da im je narav iskvarena; treće, odbijaju da priznaju da su Božje reči istina i kriterijum po kojem se sve ocenjuje. Ako svi oni koji ne prihvataju orezivanje, svi oni koji jasno otkrivaju iskvarenu narav kada prave greške, svi oni koji često nanose štetu Božjem izabranom narodu, svi oni koji odlažu život-ulazak nebrojenog Božjeg izabranog naroda i nanose gubitke u radu Božje kuće nemaju kajanje niti pokajnički stav kada budu orezani, onda je jedna stvar sigurna, a to je da poseduju sve ove tri manifestacije antihrista. Je li tako? (Tako je.) Postoje ukupno tri razloga zbog kojih antihristi odbijaju da prihvate orezivanje. Pročitajte ih ponovo. (Prvo, antihristi ne priznaju da mogu da pogreše; drugo, nikada ne priznaju da im je narav iskvarena; treće, odbijaju da priznaju da su Božje reči istina i kriterijum po kojem se sve ocenjuje.) Postoje ukupno tri razloga. Detaljno smo razgovarali o prva dva razloga. Poslednji se malo razlikuje od prva dva po doslovnom značenju, ali suštinski, prva dva su povezana sa tim da antihristi odbijaju da priznaju da su Božje reči istina, pa o tom razlogu nećemo detaljnije razgovarati. U redu, hajde da ovde završimo naš današnji razgovor. Doviđenja! (Doviđenja, Bože!)

19. septembar 2020. godine