Današnji razgovor o različitim ispoljavanjima antihrista je na dvanaestoj stavki: oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status niti nadu da će dobiti blagoslove. Ta stavka se bavi i antihristovim naravima i jedna je od njihovih konkretnih ispoljavanja. Sa površnog stanovišta, ako nema status i nema nade da će dobiti blagoslov, antihrist će želeti da se povuče. Kada jednom izgubi te dve stvari, želeće da se povuče. Čini se da je površno značenje vrlo lako razumeti – ne deluje mnogo složeno ili apstraktno, ali koja su to ovde specifična ispoljavanja? Drugim rečima, koje vrste situacija uzrokuju da antihrist želi da se povuče zbog uticaja na njegov status ili zbog nade da će dobiti blagoslove? Da li je to nešto što je vredno iscrpnog razgovora? Ako bi vas zamolili da podelite sa nama besedu o ovome, šta biste imali da kažete o njegovim specifičnim detaljima i ispoljavanjima? Neki ljudi bi mogli da kažu: „Toliko puta smo razgovarali o tome. Antihristi vole status i moć, uživaju u visokom prestižu, a cilj njihove vere je da budu blagosloveni, krunisani i nagrađeni. Ako su te nade propale i izgubljene, onda će izgubiti interesovanje da veruju u Boga i više neće želeti da imaju veru.” Da li bi vaš razgovor o tome bio jednostavan poput ovih nekoliko reči? (Da.) Da je to slučaj, kada bi ovaj razgovor mogao da se završi sa tih nekoliko izjava, onda ovaj aspekt antihristovih naravi ne bi zaslužio poseban odeljak u našoj seriji razgovora o ispoljavanjima antihrista, niti bi se doticao bilo kakve posebne priroda-suštine. Međutim, pošto se ta stavka odnosi na suštinu i narav antihrista, kao i na njihove lične težnje i stanovište u vezi sa postojanjem, onda mora da je u pitanju složena tema. Dakle, šta je tačno uključeno? Odnosno, koje stvari sa kojima se antihristi susreću uključuju njihov status i njihovu nadu da će dobiti blagoslov? Kakva su njihova stanovišta, misli i stavovi u vezi sa tim stvarima? Naravno, biće preklapanja između našeg razgovora o ovim pitanjima i naših prethodnih razgovora o antihristovim stanovištima o raznim pitanjima, ali fokus današnjeg razgovora je drugačiji i prilazi problemu iz drugog ugla. Danas ćemo posebno razgovarati o ispoljavanjima koja se pojavljuju kada antihristi izgube svoj status i svoje nade da će dobiti blagoslove, čime se može dokazati da antihristi imaju pogrešna stanovišta o težnji i da njihova vera u Boga nije istinita; ona takođe mogu potvrditi da ti ljudi zaista poseduju suštinu antihrista.

I. Odnos antihrista prema orezivanju

Najpre treba da vidimo koja ponašanja antihristi ispoljavaju prilikom orezivanja, kako se snalaze u takvim situacijama, kakvi su im stavovi, misli i stanovišta u vezi sa orezivanjem i šta oni tada konkretno govore i rade – te stvari zavređuju da ih raščlanimo i analiziramo. U zajedništvu smo popriličan broj puta razgovarali o temama koje se tiču orezivanja; radi se o uobičajenoj temi koja vam je svima poznata. Većina ljudi određeni preobražaj doživljava tek nakon višestrukog orezivanja – oni su tada u stanju da tragaju za istinom i da pri obavljanju dužnosti postupaju u skladu s načelom, a njihova vera tek tada počinje iznova da se rađa i da prolazi kroz izvesnu promenu nabolje. Može se reći da se svaki primer grubog orezivanja datoj osobi urezuje u srce i da tamo ostavlja neizbrisiv trag. Naravno, i kod antihrista svaki primer grubog orezivanja ostavlja neizbrisiv trag, ali – u čemu se ogledaju razlike? Stav antihrista prema orezivanju i razne njegove manifestacije u vezi s tim, kao i sve njegove misli, stanovišta, ideje i tome slično, koje proističu iz jedne takve situacije, potpuno su drugačiji nego kod običnog čoveka. Prilikom orezivanja nekog antihrista, prvo što će on uraditi jeste da će se iz dubine duše opirati tome i da će to odbacivati. On će se protiv toga boriti. Zašto je to tako? Zato što antihristi, zbog same svoje priroda-suštine, osećaju odbojnost prema istini, mrze je i uopšte je ne prihvataju. Sasvim prirodno, antihristova suština i njegova narav sprečavaju ga da prizna vlastite greške ili da prizna da mu je narav iskvarena. Na osnovu te dve činjenice može se zaključiti da se stav antihrista prema orezivanju ogleda u njegovom celovitom i potpunom odbacivanju i prkosu prema njemu. On iz dna duše mrzi i opire se orezivanju i ne pokazuje ni najmanji znak prihvatanja ili pokoravanja, a kamoli bilo kakvog iskrenog preispitivanja ili kajanja. Prilikom orezivanja, antihrist ne razmatra ko je taj koji ga orezuje, na šta se to orezivanje tačno odnosi, koliki je njegov deo krivice za to, koliko je očigledna njegova greška, koliko je zla počinio, niti kakve su posledice tog zlodela po rad crkve – njega ništa od toga ne zanima. Što se antihrista tiče, osoba koja ga orezuje je naprosto neko ko ga izdvaja ili mu pronalazi greške da bi ga mučio. Pritom, antihrist može čak pomisliti da je izložen maltretiranju i ponižavanju, da se prema njemu ne ophode kao prema ljudskom biću, te da ga omalovažavaju i nipodaštavaju. Nakon orezivanja, antihrist nikada ne razmišlja o tome kakvu je grešku zapravo počinio, koju je iskvarenu narav razotkrio, niti o tome da li je tragao za načelima kojih treba da se pridržava, da li je postupao u skladu sa istina-načelima, te da li je ispunio svoje obaveze u vezi sa materijom zbog koje je podvrgnut orezivanju. On ništa od toga ne analizira i ne preispituje, ne kontemplira o tome, niti o tim pitanjima uopšte razmišlja. Umesto toga, on orezivanju pristupa po svojoj volji i plahovito. Svaki put kada ga orezuju, antihrist kipti od besa, neposlušnosti i ozlojeđenosti i ne želi da sluša ničije savete. On odbija da prihvati vlastito orezivanje i nije u stanju da se vrati pred Boga kako bi samog sebe spoznao i preispitao, kako bi se pozabavio postupcima kojima je prekršio načela, poput površnosti ili divljanja prilikom obavljanja dužnosti, niti pak koristi ovu priliku da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Umesto toga, iznalazi izgovore da bi odbranio i opravdao sebe, a u stanju je čak i da kaže neke stvari da bi druge ljude potpalio i izazvao razdor među njima. Ukratko, konkretne manifestacije koje antihristi pokazuju prilikom orezivanja svode se na neposlušnost, nezadovoljstvo, otpor i prkos, a pritom se u njihovim srcima rađaju i sledeće pritužbe: „Platio sam tako visoku cenu i toliko posla obavio. Mada u nekim stvarima nisam sledio načela, niti sam tragao za istinom, ja nisam sve ovo učinio zarad sebe! Čak i ako sam u izvesnoj meri naškodio radu crkve, nisam to učinio namerno! Ko je taj što nikada ne greši? Ne možete se stalno hvatati za moje greške i neprekidno me orezivati, a da pritom ne pokažete nimalo obzira prema mojim slabostima, mom raspoloženju i mom samopoštovanju. Božja kuća uopšte ne voli ljude i tako je nepravedna! Štaviše, orezujete me zbog tako sićušne greške – zar to onda ne znači da mi niste naklonjeni i da želite da me uklonite?” Prvo što antihristima pada na pamet kad ih orezuju nije da preispitaju sebe u vezi sa greškama koje su počinili ili sa iskvarenom naravi koju su razotkrili, nego da se raspravljaju, objašnjavaju i pravdaju, iznoseći pritom razna nagađanja. Kakva nagađanja? „Platio sam tako visoku cenu obavljajući svoju dužnost u božjoj kući, a sad me orezuju. Izgleda da nema mnogo nade da ću dobiti blagoslove. Da li je moguće da bog ne želi da nagrađuje ljude, pa on koristi ovaj metod da bi ih razotkrio i uklonio? Zašto bih se uopšte trudio ako već nema nikakve nade da ću dobiti blagoslove? Zašto bih trpeo nedaće? Pošto ne mogu da se nadam blagoslovima, možda je bolje da prestanem da verujem! Zar se svrha verovanja u boga ne sastoji u sticanju blagoslova? Ako za to nema nade, zašto bih uopšte davao sebe? Možda naprosto treba da prestanem da verujem i da jednom zasvagda završim s tim? Ako ne verujem, možeš li i dalje da me orezuješ? Ne možeš da me orezuješ ako ne verujem.” Antihristi nipošto ne mogu da prihvate da ih Bog orezuje. Oni ne mogu da budu poslušni, niti mogu to da prihvate sa ispravnim gledištem i stavom. Ne mogu da kroz orezivanje preispituju sebe, niti mogu da razumeju svoje iskvarene naravi, kako bi one mogle da budu očišćene. Umesto toga, oni nagađaju, te zlonamerno i pristrasno proučavaju svrhu vlastitog orezivanja. Pažljivo motre na razvoj situacije, slušaju kakvim tonom ljudi govore, posmatraju kako ih ljudi iz okruženja gledaju, kako im se obraćaju i kakve stavove imaju, pa na osnovu toga zaključuju ima li za njih ikakve nade da dobiju blagoslove ili će pak zaista biti razotkriveni i uklonjeni. Jedno prosto orezivanje izaziva toliku količinu kontemplacije i tako velika previranja u srcima antihrista. Kad god ih podvrgnu orezivanju, njihova prva reakcija je odvratnost, dok u svom srcu osećaju odbojnost prema orezivanju, odbacuju ga i bore se protiv njega, a zatim počinju da analiziraju jezik i izraze lica ljudi oko sebe, da bi se na kraju prepustili nagađanjima. Oni upošljavaju svoj mozak, svoje misli i svoju bednu oštroumnost da bi posmatrali kako se situacija razvija, kako ih ljudi iz okruženja gledaju i kakvi su stavovi viših starešina prema njima. Na osnovu toga, oni prosuđuju koliko za njih još ima nade da budu blagosloveni, da li je preostala ijedna trunka nade da će dobiti blagoslov ili su zaista razotkriveni i uklonjeni. Kad ih sateraju u ćošak, antihristi ponovo počinju da istražuju Božje reči, nastojeći da u njima pronađu pravu osnovu, tračak nade i slamku za koju će se uhvatiti. Ako im, nakon orezivanja, neko pruži utehu i podršku, ako im srcem punim ljubavi pomogne, oni će zbog toga pomisliti da ih ljudi još uvek smatraju članovima Božje kuće, poverovaće da još ima nade da prime blagoslove i da je njihova nada još uvek jaka, pa će odagnati svaku pomisao na povlačenje. Međutim, čim se situacija promeni i čim uvide da njihove nade u vezi sa primanjem blagoslova bivaju sve mršavije i da nestaju, njihova prva reakcija biće: „Ako ne mogu da primim blagoslove, neću više ni da verujem u boga. Onaj ko voli da veruje u boga neka slobodno veruje u njega, ali ja ni u kom slučaju neću prihvatiti da me ti orezuješ, jer je sve što govoriš dok me orezuješ pogrešno. Neću ni reč da čujem, ne želim to da slušam i ne prihvatam da me orezuješ, uprkos tvojoj tvrdnji da je to nešto najkorisnije za čoveka!” Kad vide da se njihove nade u vezi s primanjem blagoslova raspršuju kao dim, da će status za kojim su tako dugo težili, kao i njihovi snovi o ulasku u carstvo nebesko uskoro da propadnu i da nestanu, antihristi ni ne pomišljaju da promene način stremljenja ili ciljeve ka kojima teže, već razmišljaju samo o odlasku i povlačenju, ne žele više da veruju u Boga i misle da više nema nikakve nade da će, u svojoj veri u Boga, biti blagosloveni. Čim nestanu njihove fantazije i nade u vezi sa nagradama, blagoslovima i krunama koje su hteli da zadobiju kad su prvi put poverovali u Boga, antihristi gube motivaciju da i dalje veruju u Boga, kao i motivaciju da daju sebe za Boga i da obavljaju svoju dužnost. A kad im ponestane motivacije, oni više ne žele da ostanu u crkvi, niti da se na taj način smušeno provlače kroz crkveni život, već bi da napuste svoju dužnost i da odu iz crkve. To je sve o čemu antihristi razmišljaju dok ih orezuju, a njihova priroda-suština je u celosti razotkrivena. Sve u svemu, ni u onome što govore ni u onome što rade antihristi nikada ne prihvataju istinu. A kakva je to narav koja ne prihvata istinu? Zar to nije narav koja oseća odbojnost prema istini? Radi se upravo o tome. Sam po sebi, jednostavni čin orezivanja prilično je lako prihvatiti. Kao prvo, osoba koja ih orezuje nema nikakve zle namere; kao drugo, sudeći po stvarima zbog kojih se antihristi orezuju, sasvim je izvesno da oni mora da su se suprotstavili uređenjima Božje kuće i istina-načelima, te da su u svom radu počinili neku grešku ili previd, usled čega je došlo do ometanja ili prekida u radu crkve. Podvrgnuti su orezivanju zbog onečišćenja svoje ljudske volje, zbog svoje iskvarene naravi i zbog toga što, usled nerazumevanja istina-načela, bezobzirno postupaju. To je sasvim normalna stvar. Širom sveta, u svakoj velikoj organizaciji, svaka grupa ili kompanija ima svoja pravila i propise, a svako ko prekrši ta pravila i propise mora biti kažnjen i zauzdan. To je savršeno normalno i savršeno ispravno. Antihrist, međutim, smatra da mu drugi ljudi, time što ga na prikladan način zauzdavaju zbog kršenja pravila i propisa, zapravo zagorčavaju život, nepravedno ga kažnjavaju, izmišljaju mu greške koje nije počinio i stvaraju mu probleme. Je li to stav prihvatanja istine? Sasvim je očigledno da nije. A da li neka ovakva osoba, čiji je stav takav da ne prihvata istinu, uopšte može da izbegne greške i izazivanje smetnji i prekida prilikom obavljanja svoje dužnosti? Naravno da ne može. Da li je takva osoba pogodna za obavljanje neke dužnosti? Strogo govoreći, nije pogodna. Malo je verovatno da će takva osoba moći kompetentno da obavi bilo koji zadatak.

Obavljanje dužnosti je prilika koju Bog daje Svom izabranom narodu kako bi se sami obučavali, ali ljudi ne znaju to da cene. Umesto toga, prilikom orezivanja imaju izlive besa; oni se bore i bune protiv toga; neposlušni su i ogorčeni. Kao da su sveci koji nikada nisu pogrešili. Ko od iskvarenih ljudi ne greši? Sasvim je normalno praviti greške. Božja kuća te jednostavno verbalno orezuje, ne smatra te odgovornim niti te osuđuje za to, a još manje te proklinje. Ponekad to orezivanje može biti prilično grubo, reči mogu da zvuče oštro ili neprijatno i tvoja osećanja mogu biti povređena. Oni koji su naneli štetu finansijama ili opremi Božje kuće biće disciplinovani od strane Božje kuće upotrebom novčanih kazni ili traženjem nadoknade – da li se to smatra grubim? Ili se to može razmotriti kao ispravno? Od tebe se ne traži da daš duplu nadoknadu, niti se od tebe iznuđuje, samo treba da vratiš isti iznos. Zar to nije veoma ispravno? To je mnogo lakše od kazni koje se izriču u nekim zemljama sveta. U nekim gradovima bićeš strogo kažnjen ako samo pljuneš na zemlju ili baciš komadić papira. Da li bi mogao da prkosiš tome ili da odbiješ da platiš kaznu? Ako odbiješ, verovatno ćeš biti poslat u zatvor, a tamo će verovatno biti još oštrijih zakonskih kazni. Takav je sistem. Neki ljudi to ne razumeju i misle da je taj način orezivanja ljudi od strane Božje kuće suviše grub i da je takav način održavanja reda među ljudima suviše oštar. Ako se takvi ljudi orežu na malo oštriji način, pa im se povredi ponos i uzburka njihova sotonska priroda, oni to smatraju nepodnošljivim, kao i da nije u skladu sa njihovim predstavama. Smatraju da, pošto je to Božja kuća, ne treba tako postupati prema ljudima, da Božja kuća treba da ispoljava toleranciju i strpljenje na svakom koraku i da dozvoli ljudima da se ponašaju bezobzirno i da rade šta im je volja. Smatraju da je sve što ljudi rade dobro i da Bog treba to da proslavi. Da li je to razumno? (Ne.) Koju priroda-suštinu ljudi poseduju? Da li su oni zaista ljudi? Finije rečeno, oni su Sotone i đavoli. Grublje rečeno, to su životinje. Ljudi ne znaju pravila ponašanja, veoma su mrzovoljni, a uz to i lenji, vole dokolicu i imaju odbojnost prema teškom radu, žele da kao mahniti rade loše stvari. Ono što najviše zabrinjava je to što mnogi koji obavljaju dužnost u Božjoj kući uvek žele da sa sobom ponesu i svetovnu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje, metode i zle trendove. Oni čak ulažu svoju energiju u istraživanje, učenje i oponašanje tih stvari, a kao rezultat toga stvaraju haos i nemir u nekim poslovima Božje kuće. To je nepodnošljivo za sve; čak i neka braća i sestre koji su novi u veri kažu da ti ljudi nisu pobožni, da su njihovi postupci deo svetskih trendova i da nisu nimalo slični postupcima hrišćana – čak ni ti novi vernici ne mogu prihvatiti postupke tih ljudi. Ti ljudi plaćaju malu cenu, imaju malo entuzijazma i malo elana i dobre volje, u Božju kuću unose sve gluposti koje su naučili i primenjuju ih na svoju dužnost i rad, a kao rezultat, izazivaju prekidanja i ometanja u radu crkve i na kraju budu orezani. Neki ljudi to ne razumeju: „Zar Bog ne kaže da će On slaviti dobra dela ljudi? Pa, zašto me onda orezuju što sam izvršio svoju dužnost? Zašto to ne mogu da razumem? Kako se ispunjavaju Božje reči? Da li je moguće da su sve to samo prazne visokoparne reči?” Zašto onda ne razmisliš o tome da li su tvoja dela dobra dela koja zaslužuju da budu proslavljena? Šta Bog traži od tebe? Da li su dužnost koju si vršio, posao koji si obavio i ideje i predlozi koje si dao u skladu sa pristojnošću svetaca? Jesu li u skladu s postavljenim standardima Božje kuće? Da li si razmišljao o svedočanstvu Božjem i o imenu Božjem? Da li si razmotrio ugled Božje kuće? Da li si razmotrio pristojnost svetaca? Da li priznaješ da si hrišćanin? Ti nisi razmotrio ništa od ovoga, pa šta si onda zapravo uradio? Da li su tvoji postupci vredni proslavljanja? Ti si napravio nered u crkvenom radu, a Božja kuća te je samo orezala, a da nije ukinula tvoju podobnost za obavljanje dužnosti. To je najveća ljubav, najistinitija ljubav. Pa ipak, ti se osećaš iznervirano. Imaš li ikakvog razloga za to? Ti si krajnje nerazuman!

Ima ljudi koji u Boga veruju samo dve ili tri godine, a njihovi postupci, način govora i smejanja, gledišta koja otkrivaju, pa čak i njihovi izrazi lica i pokreti kada razgovaraju sa drugima su neprijatni i to pokazuje da su oni apsolutni nevernici i bezvernici. Te ljude treba držati pod kontrolom, treba ih orezati i postaviti pravila za njih, da znaju šta je normalna ljudskost, šta je pristojnost svetaca, kakav hrišćanin treba da bude, kao i da nauče kako da budu ljudi i kako mogu da imaju ljudsko obličje. Ima nekih koji veruju u Boga osam ili 10 godina, pa čak i duže, ali sudeći po njihovim mislima i stanovištima, rečima i postupcima, kao i po načinu ponašanja prema stvarima i idejama koje im dolaze kada im se nešto dogodi, jasno je da su oni apsolutni nevernici i bezvernici. Ti ljudi su slušali dosta propovedi i imaju izvesno iskustvo i uvid; poprilično su komunicirali sa svojom braćom i sestrama i trebalo bi da imaju svoj stil svakodnevnog govora, a ipak većina njih nije u stanju da podeli svedočanstvo, a kada razgovaraju i izražavaju svoje stavove, njihov jezik je previše pojednostavljen i ne mogu ništa jasno da objasne. Oni su zaista osiromašeni, patetični i slepi – očigledno imaju krajnje jadan izraz lica. Kad takav neko vrši svoju dužnost i preuzme iole odgovornosti, uvek bude orezan. To je neizbežno. Zašto će biti orezani? To je zato što njihovi postupci previše krše istina-načela; ne mogu da dostignu savest ni razum normalnih ljudi, a govore i ponašaju se kao nevernici, kao da je nevernik unajmljen da dođe da radi u Božjoj kući. Dakle, kakav je kvalitet rada ovih ljudi u obavljanju svojih dužnosti? Koja je njegova vrednost? Postoji li neki njihov deo koji je pokoran? Zar nemaju previše problema i samo uzrokuju prekidanja i ometanja? (Da.) Zar onda ne bi trebalo orezati te ljude? (Da.) Neki ljudi pišu scenarije o životu hrišćana, o tome kako protagonista prolazi kroz progon, nevolju i razne situacije i kako cene i doživljavaju Božje reči. Međutim, tokom cele priče, protagonista se retko kad moli, a ponekad kada se suoči sa nečim, ne zna ni šta da kaže u molitvi. Ranije su neki ljudi pisali istu staru stvar, molitvu za molitvom; kada bi protagonista naišao na nešto, molio bi se: „O, Bože, sada sam tako uznemiren! Tako sam jadan, tako jadan! Molim Te, vodi me i prosveti.” Oni su samo pisali trivijalne reči poput ovih, ali suočen sa drugačijim događajem, drugačijom situacijom, drugačijim raspoloženjem, protagonista nije znao kako da se moli i nije imao šta da kaže. Zbog toga se pitam, ako ti ljudi prikazuju svoje protagoniste kako se ne mole kada naiđu na probleme, da li oni sami imaju naviku da se mole? Ako se ne mole kada se s nečim susreću, na šta se onda oslanjaju u svakodnevnom životu i obavljanju svoje dužnosti? O čemu razmišljaju? Imaju li Boga u svojim srcima? (Oni nemaju Boga u svojim srcima. Oni se oslanjaju na sopstveno razmišljanje i talente u stvarima koje rade.) Rezultat toga je da su orezani. Šta mislite kako ću Ja proceniti tu stvar? Takve ljude treba orezati. Ti ljudi, koji ne napreduju, koji imaju pameti, ali im nedostaje srca, godinama su vernici, a ipak nemaju pojma što da kažu u molitvama kada naiđu na problem; nemaju šta da kažu Bogu, ne znaju da se povere Bogu, niti s Bogom iskreno razgovaraju. Bog je Onaj koji ti je najbliži, Onaj koji najviše zaslužuje tvoje poverenje i da se osloniš na Njega, a ipak nemaš šta da mu kažeš – pa za koga čuvaš svoje najskrivenije misli? Bez obzira o kome se radi, ako nemaš šta da kažeš Bogu, kakav si onda čovek? Nisi li ti osoba koja je najviše lišena ljudskosti? Ako u scenariju nema ništa o ljudskosti protagoniste, njegovom životu kao vernika i kako on doživljava i ceni Božje reči, i tako dalje, ako je to samo prazna ljuštura scenarija, što onda želiš da pokažeš ljudima snimajući taj film? Kakva je korist od tog scenarija koji pišeš? Da li svedočiš za Boga ili za ono malo znanja i obrazovanja koje imaš? Najbolji konkretan dokaz svedočenja o Bogu je kako se čovek moli i traga i kako se menjaju njegove ideje, stavovi, stanovišta i misli o Bogu, kada ga nešto zadesi ili kada naiđe na teškoće. Nažalost, neki ljudi uopšte nemaju razumevanja za to. Oni još uvek, nakon nekoliko godina vere, ne znaju kako da se mole – nije ni čudo što još uvek nisu napredovali. Njihove profesionalne veštine se nisu poboljšale i nisu napredovali u svom život-ulasku. Zar takve ljude ne treba orezati? I tako, postoji prethodnica orezivanja ljudi. Ako odbijete da prihvatite orezivanje ili ako niste orezani, posledica toga, kao i vaš ishod, biće opasni. Srećni ste što sada imate ljude da vas orezuju i disciplinuju. Ta divna, korisna stvar, je nešto što antihristi ne mogu da prihvate. Oni misle da kada su orezani, to znači da su gotovi, da više nemaju nade, da mogu da vide kakav će im biti ishod. Oni misle da orezivanje pokazuje da više nisu cenjeni i da više nisu miljenici Višnjeg i da će verovatno biti isključeni. Tada gube motivaciju u svojoj veri i počinju da prave planove da izađu u svet i zarade mnogo novca, da prate svetske trendove, da jedu, piju i vesele se, a njihove spletke počinju da izlaze na videlo. To ih dovodi u opasnost, a njihov sledeći korak će ih dovesti do toga da pređu prag, da odu iz Božje kuće.

Kada antihrist ima status i moć u Božjoj kući, kada to može da iskoristi i ovajdi se od toga na svakom koraku, kada se ljudi na njega ugledaju i laskaju mu i kada misli da su blagoslovi i nagrade, kao i prelepo odredište na dohvat ruke, tada je on naizgled preplavljen verom u Boga, u Božje reči i Njegova obećanja čovečanstvu, kao i u delo i izglede Božje kuće. Međutim, čim su orezani, kada je njihova želja za blagoslovom ugrožena, tada razvijaju sumnje i pogrešna razumevanja prema Bogu. U tren oka, njihova očigledno obilna vera nestaje i nigde je više nema. Jedva čak mogu da skupe energiju da hodaju ili pričaju, gube interesovanje za obavljanje svojih dužnosti i gube sav entuzijazam, ljubav i veru. Izgubili su i ono malo dobre volje koju su imali i ne obaziru se ni na koga ko s njima razgovara. U trenu se pretvaraju u sasvim drugu osobu. Oni su razotkriveni, zar ne? Kada se takva osoba drži svoje nade da će biti blagoslovena, čini se da ima bezgraničnu energiju, da je odana Bogu. Oni mogu da ustaju rano i rade do kasno u noć i u stanju su da pate i plate cenu. Ali kada izgube nadu da će biti blagosloveni, oni su poput izduvanog balona. Žele da promene svoje planove, da nađu drugi put i da odustanu od svoje vere u Boga. Postaju obeshrabreni, razočarani u Boga i puni pritužbi. Da li je to izraz nekoga ko teži i voli istinu, nekoga ko ima ljudskost i integritet? (Ne.) Oni su u opasnosti. Kada naiđete na tu vrstu osoba, ako su u stanju da vam pruže uslugu, budite nežni kada ih orezujete i pronađite milozvučne reči kojima ćete ih pohvaliti. Laskajte im i naduvajte ih kao balon, pa će onda biti poletni. Možeš reći stvari poput: „Tako si blagosloven, imaš sjaj u očima, vidim da imaš bezgraničnu energiju i sigurno ćeš biti glavni oslonac u Božjoj kući. Božje carstvo nikada ne bi moglo da postoji bez tebe, kao što bi i delo Božje kuće pretrpelo gubitak bez tebe. Ali imaš samo jednu malu manu. Možeš to da prevaziđeš uz malo truda, a kada se to popravi sve će biti u redu, tada će najveća kruna od svih sigurno biti tvoja.” Kada takva osoba učini nešto pogrešno, možeš je orezati u lice. Kako to treba da uradiš? Samo reci: „Ti si tako pametan. Kako si mogao da napraviš tako banalnu grešku? To nije trebalo da se desi! Ti si najboljeg kova, najobrazovaniji si u našem timu i najprestižniji si među nama. Nije trebalo da ti budeš taj koji je napravio takvu grešku – kako neprijatno! Pazi da više ne pogrešiš tako ili će to sigurno biti bolno za Boga. Ako to ponovo učiniš, to će ugroziti tvoju reputaciju. Neću ti to reći pred svima – dajem ti to do znanja u tajnosti, tako da braća i sestre ne bi stekli nikakvu ideju o tebi. Samo pokušavam da se pobrinem za to da ne izgubiš obraz i uzimam u obzir tvoja osećanja, zar ne? Vidiš, zar Božja kuća nije puna ljubavi?” Onda kaže: „Da.” „Pa, šta je sledeće?” A on odgovara: „Nastavi da dobro obavljaš posao!” Šta misliš o tome da tako postupaš sa njima? Takve osobe samo žele da steknu blagoslove službujući, nikada ne traže istina-načela u svojim rečima ili postupcima i uopšte ne prihvataju istinu. Oni nikada ne razmišljaju o tome da li treba da govore to što govore ili da rade to što rade, ne vode računa o posledicama onoga što rade, ne mole se, ne razmišljaju, ne tragaju niti razgovaraju. Oni samo rade stvari prema sopstvenim idejama, rade šta hoće. Kada neko nečim što kaže ili učini ošteti njihov ponos ili interese, razotkrije njihove mane ili probleme ili im da razumnu sugestiju, tada se puše od besa, zameraju i žele da se osvete, a u ozbiljnijim slučajevima, žele da napuste svoju veru i odu da prijave crkvu velikoj crvenoj aždaji. Imamo način da se nosimo s tom vrstom osoba; naime, da izbegnemo da ih orežemo, a umesto toga da ih mazimo.

Upravo smo razgovarali o tome da kada se antihristi orezuju, oni to uvek povezuju sa svojom nadom da će dobiti blagoslov. Takav stav i pogled su pogrešni i opasni. Kada neko ukaže na mane ili probleme antihrista, oni osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove; a prilikom orezivanja, disciplinovanja ili prekoravanja, takođe osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove. Čim im nešto ne ide kako treba ili nije usklađeno sa njihovim predstavama, čim su razotkriveni i orezani, osećajući da je njihovo samopouzdanje pretrpelo udarac, odmah razmišljaju o tome da li još ima nade da će dobiti blagoslove. Zar nisu previše osetljivi? Nisu li previše željni da steknu blagoslove? Reci Mi, zar takvi ljudi nisu jadni? (Jesu.) Jadni su, zaista! I na koji način su jadni? Da li je dobijanje blagoslova u vezi sa njihovim orezivanjem? (Ne.) To nije povezano. Zašto onda antihristi osećaju da su izgubili nadu da će dobiti blagoslove kada su orezani? Zar to nema veze sa njihovom težnjom? Čemu oni teže? (Dobijanju blagoslova.) Nikada ne odustaju od svoje želje i namere da dobiju blagoslove. Oni su nameravali da dobiju blagoslove od početka svog verovanja u Boga i, iako su slušali mnogo propovedi, nikada nisu prihvatili istinu. Nikada nisu odustali od svoje želje i namere da steknu blagoslove. Oni nisu ispravili ili promenili svoje poglede o verovanju u Boga, a njihova namera u vršenju dužnosti nije pročišćena. Oni uvek sve rade držeći se svoje nade i namere da dobiju blagoslove, i na kraju, kada su njihove nade da će dobiti blagoslove propale, oni eksplodiraju od besa i ogorčeno se žale, konačno razotkrivajući ružno stanje svoje sumnje o Bogu i njihovo poricanje istine. Zar se ne udvaraju smrti? To je neizbežna posledica toga što antihristi ni najmanje ne prihvataju istinu, niti prihvataju da budu orezani. U svom iskustvu Božjeg dela, sav Božji izabrani narod može znati da su Božji sud, grdnja i Njegovo orezivanje, Njegova ljubav i blagoslovi – ipak antihristi veruju da je to samo nešto što ljudi govore i ne veruju da je to istina. Dakle, oni ne vide orezivanje kao lekciju iz koje treba nešto naučiti, niti tragaju za istinom ili razmišljaju o sebi. Naprotiv, veruju da se orezivanje rađa iz ljudske volje, da je to namerna patnja, opterećena ljudskim namerama i da svakako nije od Boga. Oni biraju da se odupru i da to zanemare, pa čak i proučavaju zašto bi se neko tako ponašao prema njima. Uopšte se ne pokoravaju. Oni sve što se dešava u vršenju njihove dužnosti povezuju sa dobijanjem blagoslova i nagrada, a dobijanje blagoslova smatraju najvažnijom težnjom u svom životu, kao i krajnjim i najvišim ciljem svog verovanja u Boga. Oni se doživotno drže svoje namere da dobiju blagoslove, bez obzira na to kako Božja kuća besedila o istini, i ne otpuštaju je, misleći da je vera u Boga koja nije zarad sticanja blagoslova idiotizam i ludost, da je to veliki gubitak. Misle da je svako ko odustane od svoje namere da dobije blagoslov prevaren, da bi samo budala odustala od nade da će dobiti blagoslov, a da prihvatanje orezivanja predstavlja idiotizam i nesposobnost, nešto što pametan čovek ne bi uradio. Tako razmišlja i rezonuje antihrist. Dakle, kada se antihrist orezuje, on se u osnovi veoma protivi, i vešt u izvrtanju činjenica i pretvaranju; ni najmanje ne prihvata istinu, niti se pokorava. Umesto toga, prepun je neposlušnosti i prkosa. To može dovesti do suprotstavljanja Bogu, donošenja suda o Bogu i borbe protiv Boga, a na kraju do razotkrivanja i uklanjanja.

II. Odnos antihrista prema prilagođavanju vlastitoj dužnosti

Antihristi imaju neverovatno tvrdoglav stav kada je u pitanju dobijanje blagoslova. Drže se svoje namere da dobiju blagoslove kao za goli život, a kada su orezani, opiru se i pokušavaju svim silama da to ospore i da se odbrane. Iz toga možemo utvrditi da antihristi uopšte ne prihvataju istinu. Kada ih smene ili kad su im dužnosti prilagođene, veoma su osetljivi po pitanju dobijanja blagoslova. Zašto su osetljivi na to? Zato što su srca takvih ljudi ispunjena željom i ambicijom da dobiju blagoslove. Sve što rade je zarad dobijanja blagoslova i ni zbog čega drugog. Njihova najveća želja u životu je da dobiju blagoslove. Zbog toga, kada ih smene ili kad im se dužnosti prilagode, osećaju da im je nada da će dobiti blagoslov nestala i prirodno odbijaju da se pokore i nastavljaju da se raspravljaju u svoje ime. Oni uzimaju u obzir samo svoje interese, a ne vode računa o radu Božje kuće. Na primer, neki ljudi veruju da su vešti u pisanoj reči, pa uporno zahtevaju da obavljaju dužnost koja je u vezi sa tim. Naravno, Božja kuća ih neće razočarati, Božja kuća neguje talentovane pojedince i kakve god talente ili vrline ljudi imali, Božja kuća će im dati prostora da ih iskoriste, pa tako crkva uređuje da rade posao pisanja tekstova. Ali nakon nekog vremena, otkriva se da oni u stvari ne poseduju tu veštinu i da nisu u stanju da tu dužnost obavljaju kako treba; oni su potpuno neefikasni. Njihov talenat i kov ih čine krajnje nesposobnim za taj posao. Dakle, šta treba učiniti u takvim okolnostima? Da li je moguće da ih jednostavno trpite i kažete: „Ti imaš strast i iako nemaš mnogo talenta i prosečnog si kova, sve dok si voljan i nemaš odbojnost prema teškom radu, Božja kuća će te trpeti i pustiti te da i dalje obavljaš tu dužnost. Nije važno ako to ne uradiš dobro. Božja kuća će zažmuriti na jedno oko i nema potrebe da budeš zamenjen?” Da li je to načelo po kojem Božja kuća rešava stvari? Očigledno nije. U takvim okolnostima, oni se obično raspoređuju na odgovarajuće dužnosti na osnovu njihovog kova i vrlina; to je jedna strana toga. Ali nije dovoljno zavisiti samo od toga, jer u mnogim slučajevima ljudi sami ne znaju koju dužnost treba da obavljaju, pa čak i ako misle da su dobri u tome, to ne mora nužno biti tačno i tako moraju da isprobaju i da budu obučeni tokom određenog vremenskog perioda; prava stvar je na osnovu toga odlučiti da li su efikasni ili ne. Ako se neko vreme obučavaju, a ne daju rezultate niti napreduju, a potvrdi se da ih ne vredi negovati, treba im prilagoditi dužnost i urediti za njih odgovarajuću dužnost. Preuređivanje i prilagođavanje dužnosti ljudi na ovaj način je ispravna stvar, a i u skladu je sa načelom. Ali neki ljudi nisu u stanju da slušaju uređenja Božje kuće i umesto toga uvek slede svoje telesne sklonosti u obavljanju svojih dužnosti. Na primer, pretpostavimo da neko kaže: „Moj najveći san je bio da budem književnik ili novinar, ali zbog porodičnih okolnosti i drugih razloga nisam uspeo da ga ostvarim. Ali sada u Božjoj kući radim posao pisanja tekstova. Konačno sam dobio ono što sam želeo!” Međutim, njegovo razumevanje istine jednostavno nije dovoljno dobro, ne poseduje mnogo duhovnog razumevanja, a nije dorastao ni poslu pisanja tekstova, pa je nakon što je neko vreme obavljao svoju dužnost, premešten na drugu. On se žali: „Zašto jednostavno ne mogu da radim posao koji želim? Ne dopada mi se nijedan drugi posao!” Šta je ovde problem? Božja kuća je prilagodila njegovu dužnost u skladu sa načelima, pa zašto on ne može da prihvati promenu? Nije li to problem sa njegovom ljudskošću? On ne može da prihvati istinu i ne pokorava se Bogu – to je jednostavno nedostatak razuma. On uvek obavlja svoju dužnost na osnovu svojih ličnih sklonosti i uvek želi da donosi sopstvene izbore. Nije li to iskvarena narav? Da li ti činjenica da uživaš u nečemu garantuje da to možeš dobro da obavljaš? Da li činjenica da uživaš u obavljanju određene dužnosti znači da je možeš obavljati adekvatno? Samo zato što uživaš u nečemu ne znači da ti to odgovara i možda nećeš moći da prepoznaš šta ti odgovara. Stoga, moraš da poseduješ razum i naučiš da budeš poslušan. Dakle, kada se tvoja dužnost prilagodi, kako treba da vežbaš poslušnost? S jedne strane, moraš verovati da je Božja kuća prilagodila tvoju dužnost na osnovu istina-načela, a ne na osnovu tvojih sklonosti ili predrasuda bilo kog starešine ili delatnika. Moraš da veruješ da je prilagođavanje tvoje dužnosti odlučeno na osnovu tvojih talenata, vrlina i drugih postojećih okolnosti i da nije proisteklo iz ideja jedne osobe. Treba da naučiš da budeš poslušan kada ti menjaju dužnost. Pošto si se neko vreme obučavao za svoju novu dužnost i pošto si njenim obavljanjem postigao rezultate, shvatićeš da si prikladniji za obavljanje baš te dužnosti i da je lični odabir dužnosti prema sopstvenim sklonostima bio greška. Zar se time ne rešava problem? Najvažnije od svega jeste da Božja kuća uređuje da ljudi obavljaju određene dužnosti ne prema njihovim sklonostima, već prema potrebama rada i tome da li osoba koja tu dužnost obavlja može da ostvari rezultate. Smatrate li da bi Božja kuća trebalo da uređuje dužnosti prema ličnim sklonostima? Da li treba koristiti ljude na osnovu uslova zadovoljenja njihovih ličnih sklonosti? (Ne.) Šta je od toga u skladu sa načelima Božje kuće za upotrebu ljudi? Šta je u skladu sa istina-načelima? To je odabir ljudi prema potrebama rada u Božjoj kući i rezultatima tih ljudi u obavljanju njihovih dužnosti. Ti imaš neke sklonosti i interesovanja i određenu želju da obavljaš svoje dužnosti, ali zar bi tvojim željama, interesovanjima i sklonostima trebalo dati prednost nad radom u Božjoj kući? Ako tvrdoglavo insistiraš i kažeš: „Ja moram da obavljam taj posao. Ako mi to ne dozvole, ne želim da živim, ne želim da obavljam svoju dužnost. Ako mi ne dozvole da obavljam taj posao, neću imati elana da radim bilo šta drugo, niti ću u tome davati sve od sebe”, zar to ne pokazuje da u tvom stavu prema obavljanju dužnosti postoji problem? Zar to nije potpuni nedostatak savesti i razuma? Da bi zadovoljio svoje lične želje, interesovanja i sklonosti ne ustručavaš se da remetiš i usporavaš rad crkve. Zar je to u skladu sa istinom? Kako bi se trebalo odnositi prema stvarima koje nisu u skladu sa istinom? Neki kažu: „Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog.” Da li je to ispravno? Da li je to istina? (Nije.) Kakva je to vrsta izjave? (To je sotonska zabluda.) To je pogrešna izjava, prikrivena izjava koja navodi na pogrešan put. Ako izraz „Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog” primeniš u kontekstu obavljanja svojih dužnosti, onda se opireš Bogu i huliš na Njega. Zašto je to huljenje na Boga? Zato što Bogu namećeš sopstvenu volju, a to je bogohuljenje! Pokušavaš da trampiš žrtvovanje svog ličnog ja za usavršavanje i blagoslove od strane Boga i nameravaš da se nagodiš sa Bogom. Bogu nije potrebno da ti žrtvuješ bilo šta svoje. Bog zahteva da ljudi primenjuju istinu i pobune se protiv tela. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, u tom slučaju se buniš protiv Boga i opireš Mu se. Loše si obavio svoju dužnost jer su ti namere bile pogrešne, tvoji pogledi na stvari bili su pogrešni i tvoje izjave su bile u potpunoj suprotnosti sa istinom. Ipak, Božja kuća te nije lišila prava da obavljaš dužnost; tvoje dužnosti su jednostavno promenjene jer nisi bio prikladan za prethodnu dužnost i prebačen si na dužnost koja ti više odgovora. To je potpuno normalno i lako se razume. Trebalo bi da prema tom pitanju imaš ispravan stav. Kako da imaš ispravan stav po tom pitanju? Kada se to dogodi, prvo moraš da prihvatiš način na koji te procenjuje Božja kuća. Iako ti se subjektivno može sviđati tvoja dužnost, ti joj zapravo nisi dorastao niti si vešt u tome, tako da ne možeš da obavljaš taj posao. To znači da tvoja dužnost treba da se prilagodi. Treba da budeš poslušan i da prihvatiš svoju novu dužnost. Prvo vežbaj neko vreme – ako i dalje misliš da nisi dovoljno dobar i da ti nedostaje kov, trebalo bi da kažeš crkvi: „Nisam dorastao ovoj dužnosti. Ako se ovo nastavi, to će ometati rad.” To je veoma razuman način delovanja! Šta god da radiš, ne pokušavaj da se zadržiš na toj dužnosti. To će ometati rad. Ako na vreme pokreneš to pitanje, crkva će za tebe urediti odgovarajuću dužnost na osnovu tvoje situacije. Božja kuća ne primorava ljude da obavljaju dužnosti. Nije li iskustvo prilagođavanja tvoje dužnosti dobra stvar za tebe? Pre svega, može ti omogućiti da razumno pristupiš sopstvenim sklonostima i željama. Možda si u prošlosti imao sklonost prema tome i voleo književnost i pisanje, ali posao pisanja tekstova zahteva i duhovno razumevanje. U najmanju ruku, moraš razumeti duhovnu terminologiju. Ako ti nedostaje čak i najmanje razumevanje istine, nešto malo veštine s pisanom reči neće biti dovoljno. Moraćeš da postigneš duhovno razumevanje, da razumeš duhovni rečnik i da poseduješ jezik duhovnog života stečenog kroz period iskustva. Tek tada ćeš u Božjoj kući moći da obavljaš posao pisanja tekstova. Prolazeći kroz iskustvo i kroz određene stvari, otkrićeš da ti nedostaje jezik životnog iskustva, videćeš svoj ogroman nedostatak, znaćeš svoj pravi rast i omogućićeš Božjoj kući i svojoj braći i sestrama da jasno vide tvoj kov i rast. To je dobra stvar za tebe. U najmanju ruku, to će ti pokazati koliko je jak ili slab tvoj kov i omogućiće ti da se pravilno ponašaš. Ti više nećeš imati uobrazilje o sopstvenom kovu i sklonostima. Znaćeš svoj pravi rast, videćeš tačnije i jasnije za šta si, a za šta nisi i bićeš postojaniji i praktičniji dok obavljaš svoju dužnost. To je jedan aspekt toga. Drugi, koji je najvažniji, jeste da bez obzira na to koji stepen razumevanja stekneš ili da li možeš da razumeš te stvari, kada Božja kuća napravi uređenje za tebe, moraš, u najmanju ruku, prvo usvojiti stav poslušnosti, umesto da budeš izbirljiv ili probirljiv ili da imaš sopstvene planove i izbore. To je razum koji moraš imati više od svega. Ako nisi u mogućnosti da razmisliš o tome koji zagađivači postoje u obavljanju tvoje dužnosti, to je u redu. Sve što je važno je da imaš pokornost u svom srcu i da možeš da prihvatiš istinu, da ozbiljno shvatiš svoju dužnost i pokažeš svoju odanost, kao i da, kada se pojave problemi ili kada otkriješ iskvarenost, možeš da razmišljaš o sebi, da razumeš svoje mane i nedostatke i da tražiš istinu da bi rešio svoje probleme ili otkrovenje iskvarenosti. Na ovaj način, a da toga nisi ni svestan, tvoj život i rast će, kako budeš obavljao svoju dužnost, postepeno rasti i doći ćeš do toga da svoju dužnost obavljaš na odgovarajući način. Sve dok se iskreno daješ za Boga i nikada ne prestaješ da tragaš za istinom, kako bi rešio svoje probleme, dok doživljavaš Božje delo, dobićeš Njegove blagoslove i On se neće loše ophoditi prema tebi.

Kada su njihove dužnosti prilagođene, ako je odluku donela crkva, ljudi treba to da prihvate i da budu poslušni, moraju da razmisle o sebi, da shvate suštinu problema i sopstvene nedostatke. To je veoma korisno za ljude i to je nešto što bi trebalo da se upražnjava. Kada je u pitanju nešto tako jednostavno, obični ljudi to mogu da prokljuve i pravilno tretiraju, a da ne naiđu na previše poteškoća ili nepremostivih prepreka. Kada se izvrše prilagođavanja njihovih dužnosti, ljudi bi u najmanju ruku trebalo da se pokore, da imaju koristi od razmišljanja o sebi i da imaju tačnu procenu o tome da li je njihovo obavljanje dužnosti adekvatno. Ali to nije tako za antihriste. Bez obzira na to šta im se desi, ono što oni ispoljavaju se razlikuje od normalnih ljudi. U čemu se ogleda ta razlika? Oni nisu poslušni, ne sarađuju samoinicijativno, ni najmanje ne traže istinu. Umesto toga, oni osećaju odbojnost prema prilagođavanju, opiru mu se, analiziraju ga, razmatraju i razbijaju glavu nagađajući: „Zašto mi nije dozvoljeno da obavljam ovu dužnost? Zašto sam premešten na nevažnu dužnost? Da li je to način da me razotkriju i isključe?” Misli o tome šta se dogodilo im se stalno vrzmaju po glavi, beskrajno ih analiziraju i razmišljaju o tome. Kada se ništa ne desi, oni su sasvim u redu, ali kada se nešto desi, u srcima počne da im se uzburkava kao u olujnim vodama, a glave su im pune pitanja. Možda, spolja gledano, izgleda kao da su bolji od drugih u razmišljanju, ali u stvari, antihristi su samo rđaviji od normalnih ljudi. Kako se ispoljava ta rđavost? Njihova razmatranja su ekstremna, složena i tajnovita. Ono što normalnom čoveku, čoveku sa savešću i razumom, ne bi palo na pamet, uobičajeno je za antihrista. Kada se izvrši jednostavno prilagođavanje njihove dužnosti, ljudi na to treba da odgovore sa stavom poslušnosti, da rade kako im Božja kuća kaže i da rade ono što mogu, i ma šta god radili, da to rade onako kako je u njihovoj moći, svim srcem i svom snagom. Ono što je Bog učinio nije greška. Takvu jednostavnu istinu mogu da primenjuju ljudi sa malo savesti i razuma, ali to je izvan sposobnosti antihrista. Kada dođe do prilagođavanja dužnosti, antihristi će odmah ponuditi argumente, sofizam i prkos, a duboko u sebi odbijaju da to prihvate. Šta im je u srcu? Sumnje i nedoumice; onda ispituju druge koristeći sve vrste metoda. Oni, svojim rečima i svojim delima, ispituju zalivanje, pa čak i beskrupuloznim sredstvima primoravaju i mame ljude da govore istinu i da govore iskreno. Pokušavaju da to reše: zašto li su premešteni? Zašto im nije bilo dozvoljeno da obavljaju svoju dužnost? Ko je zapravo vukao konce? Ko je pokušavao da im zabrlja stvari? U svojim srcima, oni se stalno pitaju zašto, pokušavaju da shvate šta se zaista dešava, kako bi mogli da pronađu s kim da se raspravljaju ili da poravnaju račune. Oni ne znaju da izađu pred Boga da bi razmislili o sebi, da pogledaju koji je u njima problem, ne traže razlog u sebi, ne mole se Bogu niti razmišljaju o sebi i govore sledeće: „U čemu je bio problem sa tim kako sam obavljao svoju dužnost? Da li sam bio površan i bez načela? Da li je uopšte bilo nekog efekta?” Umesto da sebi postavljaju ta pitanja, oni neprestano u svojim srcima ispituju Boga: „Zašto je moja dužnost prilagođena? Zašto se ovako ophode prema meni? Zašto su tako bezobzirni? Zašto su nepravedni prema meni? Zašto ne misle na moj ponos? Zašto me napadaju i isključuju?” Svako ovo „zašto” predstavlja živopisno otkrovenje antihristove iskvarene naravi i karaktera. Niko ne može zamisliti da će zbog tako male stvari kao što je premeštaj s dužnosti, antihristi napraviti takvu pometnju, izazvati takvu gužvu i pokušati svim sredstvima koja su im na raspolaganju da stvore tako velike talase. Zašto bi jednostavnu stvar učinili tako komplikovanom? Postoji samo jedan razlog: antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: „Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na Boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?” Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko uočiti ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od težnje za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou. Oni misle da biti stvoreno biće koje je na odgovarajućem nivou, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz. Dakle, kada se njihova dužnost prilagodi, ako je to unapređenje, antihrist će misliti da ima nadu da će biti blagosloven. Ako se radi o degradaciji, od vođe tima do pomoćnika vođe tima, ili od pomoćnika vođe tima do običnog člana grupe, predviđaju da će to biti veliki problem i misle da je njihova nada da će dobiti blagoslov slaba. Kakvo je to stanovište? Da li je to ispravan stav? Apsolutno ne. Taj pogled je apsurdan! Da li će neko zadobiti Božje odobravanje ili ne, ne zasniva se na tome koju dužnost obavlja, već na tome da li poseduje istinu, da li se iskreno pokorava Bogu i da li je odan. To su najvažnije stvari. Tokom perioda Božjeg spasavanja ljudi, oni moraju da trpe mnoge kušnje. Naročito u obavljanju svoje dužnosti, oni moraju proći kroz mnoge neuspehe i padove, ali na kraju, ako shvate istinu i budu istinski pokorni Bogu, biće neko ko ima Božje odobravanje. Po pitanju premeštaja u njihovoj dužnosti, vidi se da antihristi ne razumeju istinu i da uopšte nemaju sposobnost razumevanja.

Od svih onih koji obavljaju dužnost, uvek će biti onih koji ništa ne rade dobro. Nisu dobri u pisanju članaka, jer ne razumeju istinu, a ne shvataju čak ni duhovnu terminologiju jezika koji hrišćani često koriste. Možda imaju veštine pisanja i određeno obrazovanje, ali nisu dorasli zadatku. Ako im date da lektorišu dokumenta, nakon nekog vremena postaje jasno da ni u tome nisu dobri. Nedostaje im kov i uvek nešto propuste, pa ih ponovo premestite. Onda kažu da imaju kompjuterske veštine, ali nakon što neko vreme obavljaju dužnost u toj oblasti, ni u tome ne budu dobri. Čini se da su dobri kuvari, pa tražite od njih da spremaju hranu za braću i sestre. Ispostavi se da svi kažu da su obroci koje spremaju ili preslani ili suviše bljutavi i da količinski prave previše ili premalo. Videvši da nisu prikladni za kuvanje, uredite da šire jevanđelje, ali u trenutku kada čuju da će se pridružiti timu za jevanđelje, osećaju se obeshrabreno i misle: „To je to. Izbačen sam na marginu i nema nade da ću biti blagosloven. Ne preostaje mi ništa drugo osim da plačem.” Zatim, sa negativnim i potištenim raspoloženjem, oni tonu i izopačavaju se i ne mogu svoje misli da zadrže na širenju jevanđelja i svedočenju o novom Božjem delu. Umesto toga, oni stalno razmišljaju: „Kada mogu da se vratim na dužnost pisanja tekstova? Kada ću ponovo moći da idem uzdignute glave? Kada ću moći ponovo da razgovaram sa Višnjim ili da učestvujem u donošenju odluka na višem nivou? Kada će svi biti svesni da sam ponovo starešina?” Čekaju nekoliko godina bez ponovnog vraćanja na položaj, a onda počinju da razmišljaju: „Nema svrhe verovati u Boga. Ja sam poput onih ljudi koji doživljavaju mnogo prepreka na putu da bi postali zvaničnici u svetu, zar ne?” Pri pomisli na te brojne neuspehe, oni postaju još potišteniji i osećaju se potpuno obeshrabreni. Kažu: „Posle svih ovih godina verovanja, ni jednom nisam uspeo da budem glavni starešina. Nakon što sam konačno uspeo da služim kao vođa tima, smenili su me, a ni na drugim dužnostima nisam dobro obavio posao. Zaista sam jako loše sreće – nikad mi ništa ne ide. To je isto kao da se borite sa brojnim neuspesima na putu da postanete službenik. Zašto me božja kuća ne unapredi? Moj status i reputacija su zaista dotakli dno. Niko se i ne seća ko sam, a ovi gore me nikada ne pominju. Moji slavni dani su prošli. Šta da radim u vezi sa tim što nemam uspeha? Toliko volim Boga i zaista volim crkvu i božju kuću, pa zašto onda nisam uživao u uspehu? Nema svrhe verovati u Boga. Zaista sam želeo da ostvarim svoje velike planove ovde u božjoj kući, da iskoristim svoju energiju i vrline, ali Bog me jednostavno ne postavlja na važne pozicije niti me vidi. Nema svrhe.” Šta misle pod tim što stalno dižu buku oko toga da nema svrhe? Oni misle da nema svrhe obavljati svoju dužnost, težiti promeni naravi, slušati istinu i slušati propovedi, čitati Božje reči i tražiti istina-načela. Pa, šta za njih ima smisla da rade? Imati službeni položaj, dobiti blagoslove, ispuniti svoju želju i ambiciju za blagoslovom, pokazati se na svakom koraku, biti vredan divljenja i imati prestiž. Za njih, ništa drugo nema svrhu. Kada osete da nema svrhe, kada su obeshrabreni, tada im noge same krenu prema vratima. Oni žele da napuste Božju kuću, da se povuku. To znači da su u opasnosti. Postoje neki ljudi koji obavljaju dužnost, posebno oni koji obavljaju neodređenu dužnost koja ih dovodi u česte kontakte sa nevernicima, a neki članovi te grupe su jednom nogom unutra a drugom napolju. Šta to znači? To znači da se ti ljudi mogu povući u bilo kom trenutku, a ako im se sruši poslednja linija odbrane, onda će njihova druga noga napraviti odlučujući korak i oni će se potpuno otrgnuti od Božje kuće i potpuno napustiti crkvu. Kada je reč o prilagođavanju vlastitih dužnosti, poput toga gde su premešteni, koju dužnost obavljaju, da li ta dužnost zadovoljava njihove lične želje, da li im omogućava da budu cenjeni i koji je položaj i rang njihove nove dužnosti, sve je to povezano sa namerom i željom tih ljudi da dobiju blagoslove. Na osnovu stava i pogleda koje antihristi gaje prema prilagođavanju vlastitih dužnosti, u čemu leži njihov problem? Da li je to veliki problem ili ne? (Jeste.) U čemu je problem? (Oni povezuju normalno prilagođavanje svojih dužnosti sa svojim statusom u crkvi i sa tim da li mogu ili ne mogu dobiti blagoslov. Kada se njihove dužnosti prilagode, umesto prihvatanja uređenja Božje kuće i poslušnosti tome, oni misle da gube svoj status i da ne mogu više da dobiju blagoslove, a onda osećaju da nema svrhe verovati u Boga i žele da napuste Božju kuću.) Tu je njihova najveća greška u tome što prilagođavanje vlastitih dužnosti povezuju sa dobijanjem blagoslova. To je bila apsolutno poslednja stvar koju je trebalo da urade. Zapravo, ne postoji nikakav odnos između ove dve stvari, ali pošto su srca antihrista ispunjena željom da dobiju blagoslov, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, oni će to povezati sa tim da li mogu mogu dobiti blagoslov ili ne, što znači da je za njih nemoguće da dobro obavljaju dužnost i jedino što mogu je da budu razotkriveni i isključeni. Jednostavno, oni sami sebi stvaraju probleme i stavljaju sebe na put propasti.

Kako treba da se odnosite prema pitanju obavljanja svoje dužnosti? Morate imati ispravan stav, što je preduslov da dobro obavljate svoju dužnost. To koja dužnost vam odgovara treba da bude zasnovano na vašim vrlinama. Ako ponekad dužnost koju ti je uredila crkva nije nešto u čemu si dobar ili nije nešto što želiš da radiš, ti možeš da pokreneš to pitanje i rešiš ga kroz komunikaciju. Ali ako ti možeš da obavljaš dužnost i to je dužnost koju treba da obavljaš, ali ne želiš da je obavljaš samo zato što se plašiš patnje, onda postoji problem sa tobom. Ako si voljan da poslušaš i možeš da se pobuniš protiv svog tela, onda se za tebe može reći da si relativno razuman. Međutim, ako stalno pokušavaš da kalkulišeš koje su dužnosti prestižnije i pretpostavljaš da će neke dužnosti naterati druge da te gledaju sa nipodaštavanjem, to dokazuje da imaš iskvarenu narav. Zašto imaš takve predrasude o svom shvatanju dužnosti? Možeš li možda dobro da obavljaš onu dužnost koju izabereš na osnovu sopstvenih ideja? To nije nužno tako. Ono što je ovde najvažnije je da rešiš svoju iskvarenu narav, a ako to ne učiniš, nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost, čak i ako je to ona u kojoj uživaš. Neki ljudi obavljaju svoje dužnosti bez načela, a njihovo obavljanje dužnosti je uvek zasnovano na sopstvenim sklonostima, tako da nikada nisu u stanju da reše poteškoće, uvek su smeteni u svakoj dužnosti koju obavljaju i na kraju budu isključeni. Mogu li se takvi ljudi spasiti? Ti moraš da izabereš dužnost koja ti odgovara, da je dobro obavljaš i da budeš u stanju da tražiš istinu da bi rešio svoje iskvarene naravi. Tek tada ćeš moći da uđeš u istina-stvarnost. Ako uvek težiš telesnom zadovoljstvu i nastojiš da izgledaš dobro u svojoj dužnosti, nećeš moći dobro da je obavljaš. Ako ne možeš dobro da obavljaš nijednu dužnost, onda ćeš morati da budeš isključen. Neki ljudi su nezadovoljni bez obzira na to koju dužnost obavljaju, svoje dužnosti uvek doživljavaju kao privremene, površni su i ne tragaju za istinom kako bi rešili iskvarenu narav koju otkrivaju. Kao rezultat toga, oni godinama obavljaju svoje dužnosti bez sticanja ikakvog život-ulaska. Oni postaju službenici i bivaju isključeni. Zar nisu to sami sebi prouzrokovali? Zli ljudi i antihristi nikada nemaju ispravan stav u svojim dužnostima. Šta misle kada ih premeste? „Mislite li da sam samo služitelj? Kada me koristite, terate me da vam služim, a kada završite sa mnom, samo me pošaljete dalje. Pa, tako neću pružati uslugu! Želim da budem starešina ili delatnik, jer je to jedini ugledan posao ovde. Ako mi ne dozvolite da budem starešina ili delatnik, a i dalje želite da se trudim, možete jednostavno da zaboravite na to!” Kakav je to stav? Da li se pokoravaju? Na osnovu čega pristupaju svom premeštaju na drugu dužnost? Na osnovu naprasitosti, sopstvenih ideja i iskvarene naravi, zar ne? A kakve su posledice takvog pristupa? Pre svega, da li će moći da budu odani i iskreni na svojoj sledećoj dužnosti? Ne, neće. Hoće li imati pozitivan stav? U kakvom će stanju biti? (Stanju malodušnosti.) Šta je suština malodušnosti? To je antagonizam. A šta je krajnji rezultat antagonističkog i malodušnog raspoloženja? Može li neko ko se tako oseća dobro da obavlja svoju dužnost? (Ne.) Ako je neko uvek negativan i neprijateljski nastrojen, da li je sposoban da izvrši dužnost? Bez obzira na to koju dužnost obavlja, ne može dobro da je obavi. To je začarani krug i neće se dobro završiti. Zašto je to tako? Takvi ljudi nisu na dobrom putu; oni ne tragaju za istinom, nisu pokorni i ne mogu pravilno da razumeju stav Božje kuće i njen pristup prema njima. To je nevolja, zar ne? To je sasvim prikladna promena dužnosti, ali antihristi kažu da se to radi da bi ih mučili, da se prema njima ne postupa kao prema ljudskom biću, da Božjoj kući nedostaje ljubavi, da se prema njima postupa kao da su mašine, da ih pozivaju kada su potrebni, a guraju u stranu kada nisu. Nije li to izvrnuti argument? Da li neko ko tako kaže ima savest ili razum? Nemaju ljudskost! Oni izvrću savršeno ispravnu stvar; oni potpuno odgovarajuću primenu izvrću u nešto negativno – zar to nije rđavost antihrista? Može li neko ko je ovako rđav da shvati istinu? Apsolutno ne. To je problem antihrista; šta god da im se desi, oni će o tome razmišljati izvrnuto. Zašto razmišljaju na izvrnut način? Zato što je njihova priroda-suština tako rđava. Priroda-suština antihrista je pre svega rđava, praćena njihovom zlobom, a to su njihove glavne karakteristike. Rđava priroda antihrista ih sprečava da bilo šta ispravno shvate, a umesto toga sve izvrću, idu u krajnost, cepidlače i ne mogu da se snađu kako treba ili da tragaju za istinom. Zatim, oni aktivno uzvraćaju i traže osvetu, čak šireći predstave i dajući oduška negativnosti, podstičući i mameći druge da ometaju rad crkve. Oni potajno šire neke žalbe, sude o tome kako se Božja kuća ophodi prema ljudima, o nekim njenim administrativnim pravilima, kako određene starešine rade stvari i osuđuju te starešine. Kakva je to vrsta naravi? Opaka je. Ne samo da antihristi pružaju otpor i da su drski, oni mame još više ljudi da budu drski zajedno sa njima, da stanu uz njih i bodre ih. Takva je priroda-suština antihrista. Oni čak ne mogu ispravno da se odnose prema jednostavnom prilagođavanju svoje dužnosti, niti da je prihvate i pokore joj se razumno. Umesto toga, oni prave zbrku i daju razne izgovore za sebe, od kojih su neki nepristojni i izazivaju odbojnost i gnušanje kod drugih. Nakon širenja nekih zabluda i jeresi, antihristi će pokušati da spasu situaciju u kojoj su i nateraju druge da veruju u njih. Da li će antihristi moći da se vrate, ako te mere ne uspeju? Ako ne mogu da nastave ovim putem, da li će moći da tragaju za istinom? Da li će imati bilo kakvu volju da se pokaju? Apsolutno ne. Oni će reći: „Ako vi mene sprečite da dobijem blagoslove, onda ih nećete dobiti ni vi! Ako ne mogu da dobijem blagoslove, prestaću da verujem!” U prošlosti sam govorio o tome kako su antihristi potpuno nerazumni; priroda-suština iza ove nerazumnosti je da su ti ljudi izuzetno rđavi i opaki. Stavka o kojoj sada besedimo su ispoljavanja i otkrovenja koja u potpunosti pokazuju ovu priroda-suštinu i to je najautentičniji dokaz ove priroda-suštine. Neki od ovih ljudi se naljute ako im se obaveze makar jednom prilagode, a neki od njih, nakon što su više puta premeštani i nakon što prelaze sa jedne dužnosti na drugu, ne mogu nijednu od njih dobro da obavljaju, pa na kraju misle da nema nade za dobijanje blagoslova i žele da se povuku. Ukratko, bez obzira na to kako su njihove dužnosti prilagođene, ako dođe do bilo kakvog prilagođavanja, ti ljudi će analizirati, suditi i razmišljati o njima u svojim srcima i biće sigurni samo ako otkriju da prilagođavanja nisu povezana sa sticanjem blagoslova. Čim otkriju da su prilagođavanja i najmanje povezana sa sticanjem blagoslova ili da utiču na njihovu nadu da će dobiti blagoslove, oni će odmah prkosno ustati, razotkrivajući svoju priroda-suštinu. Ako ne uspeju u tom prkosu i budu razotkriveni i odbačeni, oni će za sebe pripremiti rezervne planove i napustiti Božju kuću čvrsto i bez oklevanja, ne verujući više da postoji Bog i ne priznajući više da veruju u Boga. Njihov svakodnevni životi će se odmah promeniti i iz njih će nestati svako obličje vernika u Boga. Odmah će nastaviti da piju, puše, nose neobičnu odeću i jaku šminku i da se oblače do perfekcije. Pošto nisu mogli da uživaju u ovim stvarima kao vernici u Boga, požuriće da nadoknade ovo izgubljeno vreme. Kada razmatraju povlačenje, odmah će razmisliti o svom sledećem koraku, o tome kako mogu vredno da rade u svetu da bi napredovali, našli mesto za sebe i živeli dobar život, kao i o tome gde im je izlaz. Uskoro će pronaći izlaz za sebe, locirati sebi mesto među tim zlim trendovima i unutar tog zlog sveta i odrediti šta će da rade, bilo da je to posao, politika ili neki drugi poduhvat, koji će im omogućiti da žive boljim životom u odnosu na druge, doneti im sreću i radost tokom preostalog vremena na zemlji, učiniti njihovo telo udobnijim, omogućiti im da u potpunosti uživaju u životu i da učestvuju u zabavi i dokolici.

Kada je antihrist orezan i kada je njegova dužnost prilagođena, ono o čemu razmišlja je primanje blagoslova koji su veoma blisko povezani sa njima. Kada pomisle da im za to više nije preostala nada, poželeće da se povuku, da odu iz Božje kuće i da se vrate nazad u život nevernika. Na osnovu toga, očigledno je da je priroda-suština čoveka izuzetno važna, pa zar i njihova težnja i izbori nisu takođe važni? Razlika je samo u jednoj misli: jedna ispravna odluka i ti na kraju možeš da nastaviš da prihvataš Božje spasenje, dok jedan pogrešan izbor može za treptaj oka da te pretvori u nevernika, u nekoga ko nema nikakve veze sa Božjom kućom, sa Božjim delom ili njihovom dužnošću. Samo jedna misao, jedan trenutak ili jedna sitnica može potpuno da promeni nečiju sudbinu. Jedan slučajni izbor, jedna usputna mala misao ili jednostavno stanovište mogu promeniti nečiju sudbinu i odrediti gde će završiti u sledećem trenutku. Kada se ljudi nisu susreli ni sa kakvim problemom, kada se nisu suočili ni sa jednom odlukom, osećaju da razumeju mnoge istine, da imaju rast i da mogu da ostanu postojani. Ali, kada se suočiš sa odlukom, glavnim načelom ili sa velikim problemom, izbor koji napraviš, tvoj stav prema Bogu i tvoje stanovište i stav prema toj stvari će odrediti tvoju sudbinu i to da li ostaješ ili odlaziš. Izbori koje antihristi imaju tendenciju da naprave i njihove najdublje subjektivne želje u njihovim srcima, u suprotnosti su sa istinom; u tim stvarima nema potčinjavanja, samo antagonizma, nema istine niti ljudskosti, samo ljudske iskvarene naravi, kao i ljudske zablude i jeresi. Te stvari će često dovesti do pomisli kao što su napuštanje Božje kuće i uranjanje u zle trendove i u bilo kom trenutku ih mogu navesti na razmišljanje: „Ako nema nade da ću biti blagosloven, zašto ne bih napustio božju kuću? Ako je tako, neću nastaviti da verujem niti da obavljam svoju dužnost. Ako se božja kuća tako ophodi prema meni, onda više neću priznavati Boga.” Te vrste nečuveno buntovnih misli, te jeresi i zablude, te rđave ideje, često su prisutne i zadržavaju se u srcu antihrista. Zbog toga, čak i ako se ne povuku na pola puta dok slede Boga, veoma im je teško da idu tim putem do samog kraja, a većina će, zbog velikog zla koje su učinili i prekida i ometanja koje su izazvali, biti uklonjena i izopštena iz crkve. Čak i ako mogu da nateraju sebe da izdrže do kraja, u stvari, iz antihristove priroda-suštine možemo videti da je neizbežno da će se povući iz crkve. Možda čak duboko u sebi misle: „Apsolutno ne mogu ostaviti božju kuću iza sebe. Čak i ako imam takve misli, ne mogu da odem. Ostaću ovde čak do smrti. Držaću se božje kuće; slediću Boga do kraja.” Bez obzira na to što ih subjektivna volja primorava da ne napuštaju Božju kuću i što insistiraju da se moraju držati svoje subjektivne volje, na kraju su osuđeni na to da ih se Bog gnuša i odbacuje ih, kao i da svojevoljno napuste Božju kuću, jer imaju odbojnost prema istini i rđavi su do srži.

III. Odnos antihrista prema smenjivanju s dužnosti

Upravo smo razgovarali o dva ispoljavanja antihrista, jedno je kada su suočeni sa orezivanjem, a drugo kada se vrše prilagođavanja njihovih dužnosti. Fokus našeg razgovora bio je na tome kakav stav imaju antihristi kada ih takve stvari zadese i kakve odluke donose. Naravno, bez obzira na to kakvo je gledište i stav antihrista kada su orezani ili kada su njihove dužnosti prilagođene, oni uvek povezuju te stvari sa tim da li će dobiti blagoslove ili ne. Ako su sigurni da neće biti blagosloveni, da nemaju nikakvu nadu, onda će se prirodno povući. Običnom čoveku, nekome ko nema ambicije i želje, ni orezivanje niti prilagođavanje dužnosti nije zapravo velika stvar. Ni jedno ni drugo neće imati veliki uticaj na njih. Oni nisu lišeni prava da vrše dužnost, niti im je oduzeta nada da će biti spaseni, tako da za običnog čoveka nema potrebe da preterano reaguje, da bude uplašen ili povređen, niti da počne da pravi rezervne planove. Međutim, to nije tako za antihrista. On to vidi kao veoma ozbiljne stvari, jer ih povezuje sa blagoslovom, što na kraju dovodi do raznih vrsta buntovnih misli i ponašanja, a to zauzvrat dovodi do ideja i planova za povlačenje i napuštanje Boga. Antihristi mogu čak da dođu na ideju o povlačenju kada ih zadese stvari poput ovih, stvari koje su krajnje obične. Dakle, neko ko ima status i odgovoran je za važan posao u Božjoj kući, kakav bi stav imao kada bi se suočio sa smenjivanjem? Kako bi to podneo i kakav bi izbor napravio? Takve stvari su još ilustrativnije. Za antihrista, status, moć i prestiž su najvažnije vrste interesa i stvari koje on izjednačava sa sopstvenim životom. Zato, kada antihrista smene, kada izgubi titulu „starešine” i više nema status, što znači da je izgubio moć i prestiž, da više neće imati poseban tretman da bude cenjen, podržan niti će drugi moći da se ugledaju na njega, to antihrist, koji status i moć vidi kao sam život, smatra apsolutno neprihvatljivim. Kada antihrista smene, on isprva reaguje kao da ga je udario grom, kao da se nebo srušilo i kao da mu se svet raspao. Ono u šta su mogli da polažu svoje nade je nestalo, kao i njihova šansa da žive uz sve prednosti statusa, zajedno sa željom koja ih tera da pomahnitaju, radeći loše stvari. To je ono što im je najneprihvatljivije. Njihova prva misao je: „Sada kada je moj status nestao, kako će me ljudi videti? Šta će braća i sestre iz mog rodnog grada misliti o meni? Kako će me videti svi oni koji me poznaju? Hoće li mi se i dalje ulagivati? Hoće li biti tako prijateljski nastrojeni prema meni? Hoće li me podržavati na svakom koraku? Hoće li me i dalje pratiti? Da li će i dalje voditi računa o svim stvarima koje mi trebaju u životu? Kada razgovaram sa njima, da li će i dalje biti ljubazni i dočekivati me sa osmehom? Kako ću se snaći bez svog statusa? Kako ću ići putem koji sledi? Kako da steknem uporište među drugim ljudima? Sada kada sam izgubio status, ne znači li to da imam manje nade da budem blagosloven? Da li ću moći da dobijem velike blagoslove? Da li ću dobiti neku veću nagradu ili veliku krunu?” Na pomisao da su im nade da će biti blagosloveni uništene ili da su se ozbiljno smanjile, čini im se da će im glava eksplodirati, kao da im neko čekićem udara po srcu i bolno je kao da ih neko nožem seče. Kad treba da izgube blagoslov ulaska u carstvo nebesko za kojim su toliko čeznuli dan i noć, to im se čini kao strašna vest koja se pojavila niotkuda. Nemati nikakav status, za antihrista je isto što i nemati nikakvu nadu da će biti blagosloven i on postaje hodajući leš, njegovo telo se pretvara u praznu ljušturu, lišeno duše, bez ičega da ga vodi kroz život. Nemaju nikakvu nadu niti imaju čemu da se raduju. Kada se antihrist suoči sa razotkrivanjem i smenjivanjem, prvo što mu padne na pamet je da je izgubio svaku nadu da će biti blagosloven. Dakle, da li bi tada jednostavno odustali? Da li bi bili spremni da se pokore? Da li bi iskoristili tu priliku da se odreknu svoje želje za blagoslovima, da otpuste status, da dobrovoljno budu redovni sledbenici i da rado službuju za Boga, kao i da dobro obavljaju svoju dužnost? (Ne) Može li to biti prekretnica za njih? Da li bi ih ta prekretnica naterala da se razvijaju u dobrom smeru i na pozitivan način ili bi ih naterala da se razvijaju u gorem smeru i na negativan način? Na osnovu antihristove priroda-suštine, očigledno je da smenjivanje apsolutno nije početak njihovog odustajanja od želje za blagoslovima, niti je početak njihove ljubavi prema istini i njihovog traganja za istinom. Umesto toga, oni će se još više truditi da se bore za priliku i nadu da budu blagosloveni; oni će se uhvatiti za svaku priliku koja im može doneti blagoslov, koja im može pomoći da se vrate na scenu i omogućiti im da povrate svoj status. Zato će antihrist, suočen sa smenjivanjem, osim što će biti uzrujan, razočaran i neprijateljski nastrojen, kopati rukama i nogama da ga ne smene i nastojaće da preokrene situaciju, da je promeni. Boriće se svim silama da zadrže nadu da će biti blagosloveni i da zadrže svoj status, prestiž i moć u istom stanju. Kako se bore? Kroz pokušaje da se opravdaju, kroz davanje opravdanja, smišljajući izgovore i pričajući o tome kako su uradili to što su uradili, šta ih je navelo da pogreše, kako su ostajali budni cele noći da pomognu drugima i da razgovaraju sa njima i šta je bio uzrok njihovog nemara u toj stvari. Oni će u potpunosti razjasniti i objasniti svaki deo te stvari, kako bi mogli da spasu situaciju i izbegnu nesreću da budu smenjeni.

U kojim kontekstima i stvarima su antihristi najskloniji da skinu masku i otkriju svoju sotonsku prirodu? To je kada su razotkriveni i smenjeni, odnosno kada gube status. Primarno ispoljavanje koje antihristi pokazuju je da daju sve od sebe da se opravdaju i upuste u sofizam. Bez obzira na to kako sa njima razgovaraš o istini, oni se protive i odbijaju da prihvate ono što kažeš. Kada se suoče sa Božjim izabranim narodom koji razotkriva sve činjenice njihovog zlodela, oni uopšte ne priznaju te stvari, bojeći se da će, ako to urade, biti proglašeni krivim po optužnici i biti uklonjeni ili izbačeni. Dok odbijaju da priznaju optužbe protiv njih, oni čak svoje greške i odgovornosti prebacuju na tuđa leđa. Ta činjenica dovoljno pokazuje da antihristi nikada ne prihvataju istinu, ne priznaju svoje greške, niti istinski spoznaju sebe, a to još više dokazuje da je njihova priroda nadmena i samopravedna, da imaju odbojnost prema istini, da mrze istinu i da uopšte ne prihvataju istinu, tako da im nema spasa. Oni koji imaju trunku humanosti i nešto razuma mogu da priznaju i prihvate sopstvene greške, da pognu glavu kada se suoče sa činjenicama i da žale zbog zlih stvari koje su učinili; antihristi, međutim, nisu sposobni za takve stvari. To pokazuje da antihristi uopšte ne poseduju savest ili razum i da su potpuno bez ljudskosti. U svojim srcima, antihristi uvek izjednačavaju to koliko je visok ili nizak njihov status sa tim koliko će veliki ili mali biti njihovi blagoslovi. Bilo da se radi o Božjoj kući ili bilo kojoj drugoj grupi, za njih su status i klasa ljudi razgraničeni, kao i njihovi konačni ishodi; to, koliko je visok nečiji status i kolika je moć koju poseduje u Božjoj kući u ovom životu, je ekvivalentno veličini blagoslova, nagrada i krune koje će primiti u budućem svetu – te stvari su povezane. Da li takav pogled pije vodu? Bog to nikada nije rekao, niti je On ikada tako nešto obećao, ali to je vrsta razmišljanja koja se javlja kod antihrista. Za sada se nećemo udubljivati u razloge zbog kojih antihristi imaju takve misli. Međutim, u pogledu njihove priroda-suštine, rođeni su sa ljubavlju prema statusu, a takođe se nadaju da će imati slavan status i visok prestiž u ovom životu, da će posedovati moć, a žele i da nastave da uživaju u svemu tome u budućem svetu. Dakle, kako će sve ovo postići? U umovima antihrista, oni će to postići radeći neke stvari za koje su sposobni i stvari koje žele i vole da rade dok imaju status, moć i prestiž u ovom životu, a zatim razmenjujući te stvari za buduće blagoslove, krune i nagrade. To je filozofija antihrista za ovozemaljsko ophođenje i to je način na koji oni veruju u Boga i gledište koje imaju u svom verovanju u Boga. Njihove misli, pogledi i način na koji veruju u Boga nemaju apsolutno nikakve veze sa Božjim rečima i obećanjima – oni su potpuno nepovezani. Reci Mi, ti antihristi nisu baš čisti u glavi, zar ne? Nisu li oni krajnje rđavi? Oni ignorišu i odbijaju da prihvate bilo šta što govore Božje reči, smatraju da je način na koji misle i način na koji veruju u Boga ispravan i u tome nalaze zadovoljstvo, uživajući i diveći se sebi. Oni nikada ne traže istinu, niti ispituju Božje reči da vide da li se govore takve stvari ili daju takva obećanja. Antihristi uzimaju zdravo za gotovo da su prirodno pametniji od drugih ljudi, prirodno mudri, talentovani i veoma nadareni; osećaju da treba da budu istaknuta figura među drugim ljudima, da treba da budu šefovi, da drugi treba da se ugledaju na njih, da treba da imaju vlast, da vladaju nad drugima, da upravljaju svima koji veruju u Boga i da svi treba da budu tu da ih oni vode. To su sve stvari koje žele da zadobiju u ovom životu. U budućem svetu, oni takođe žele da zadobiju blagoslove koje drugi ljudi ne mogu i to smatraju samo po sebi razumljivim. Pošto antihristi imaju takve misli i poglede, zar ih to ne čini dosta besramnim? Nisu li oni pomalo gluvi za razum? Na osnovu čega ti misliš na taj način? Na osnovu čega želiš da budeš visoko cenjen od strane drugih? Na osnovu čega želiš da upravljaš drugima? Na osnovu čega želiš da imaš moć i da budeš na visokom položaju među ljudima? Da li je Bog unapred odredio te stvari ili ti poseduješ istinu i ljudskost? Da li si kvalifikovan da potvrdiš svoj status i vodiš druge samo zato što imaš određeno obrazovanje i znanje i zato što si donekle visok i zgodan? Da li te to čini kvalifikovanim za izdavanje naređenja? Da li te to čini kvalifikovanim da kontrolišeš druge ljude? Gde u Božjim rečima On kaže: „Ti si privlačan, poseduješ snagu i talente i zato treba da vodiš druge ljude i da imaš stalan status”? Da li ti je Bog dao tu moć? Da li je to Bog predodredio? Ne. Kada te braća i sestre izaberu da budeš starešina ili delatnik, da li ti daju status? Da li je to blagoslov koji zaslužuješ u ovom životu? Neki ljudi tumače uživanje u tim stvarima kao stostruko primanje u ovom životu i misle da, sve dok imaju status i moć i mogu da izdaju naređenja i upravljaju mnogim ljudima, moraju biti okruženi svitom sledbenika, kao i da uvek imaju ljude koji ih služe i vrte se oko njih gde god da krenu. Na osnovu čega želiš da uživaš u tim stvarima? Braća i sestre te biraju da budeš starešina da bi mogao da obavljaš tu dužnost, a ne da bi navodio ljude na pogrešan put, da bi bio visoko cenjen i da bi se braća i sestre ugledali na tebe, a još manje da bi imao moć i uživao u prednostima statusa, već da bi mogao da obavljaš svoju dužnost u skladu sa radnim aranžmanima i istina-načelima. Štaviše, Bog nije predodredio da neko koga su braća i sestre izabrali da bude starešina ne može biti smenjen. Da li misliš da si neko koga koristi Sveti Duh? Misliš li da niko ne može da te smeni? Dakle, šta je sporno oko tvog smenjivanja? Ako nisi izbačen, onda je to zato što su se na tebe sažalili i što ti je data šansa da se pokaješ, ali ti i dalje nisi zadovoljan. Oko čega se raspravljaš? Ako želiš da se povučeš i ne veruješ više u Boga jer su ti nade da ćeš biti blagosloven propale, onda samo napred i povuci se! Misliš li da Božja kuća ne može da se snađe bez tebe? Da će bez tebe svet prestati da se okreće? Da se bez tebe delo Božje kuće ne može ostvariti? Pa, pogrešno misliš! Gubitak bilo koje osobe neće sprečiti da se svet okreće, ili da sunce izađe – samo je Bog neophodan, a nijedno ljudsko biće nije – crkveni rad će nastaviti da funkcioniše kao i obično. Ako neko misli da crkva ne može bez njih i da Božja kuća ne može bez njih, zar nije antihrist? Navikao si da uživaš u prednostima statusa, zar ne? Navikao si da uživaš u tome da se drugi ugledaju na tebe, da budeš visoko cenjen i da ti se ulaguju, zar ne? Koliko si kvalifikovan da uživaš u tome da se drugi ugledaju na tebe? Koliko si kvalifikovan da te drugi pozdravljaju sa osmehom? Da li i ti želiš da ti se ljudi klanjaju i da te obožavaju? Ako je tako, zar to ne znači da si potpuno bez srama? Kada neki ljudi budu smenjeni sa dužnosti, oni se više uzrujavaju i više pate nego da im je umro član porodice. Sve iskopaju i raspravljaju se sa Božjom kućom, kao da niko drugi ne bi mogao da vodi crkvu, kao da su do sada jedino oni podržavali crkveni rad – to je velika greška. Božji izabrani narod koji ne napušta Boga je učinak koji se postiže Božjim rečima; oni prisustvuju okupljanjima i žive crkvenim životom jer veruju u Boga i imaju istinitu veru u Boga. Nije da Božji izabrani narod ostaje postojan i ide normalno na okupljanja zato što su ti ljudi razumeli istinu i dobro ih zalili. Crkvene starešine se smenjuju, iznova i iznova, mnoge lažne starešine i lažni delatnici bivaju smenjeni, a Božji izabrani narod prisustvuje skupovima i jede i pije Božje reči kao i obično – to nema nikakve veze sa ovim lažnim starešinama i lažnim delatnicima. Koja je svrha iznošenja tih argumenata? Zar samo ne iznosiš apsurdne i smetene argumente? Ako zaista poseduješ istina-stvarnost i mnoge probleme Božjeg izabranog naroda si rešio život-ulaskom, onda će Božji izabrani narod to znati u svom srcu; ako ne poseduješ istina-stvarnost i ne možeš da razgovaraš o istini da bi rešio probleme, onda normalan razvoj crkvenog rada nema nikakve veze sa tobom. Toliko je lažnih starešina i lažnih delatnika koji, kada budu smenjeni, nastavljaju da traže izgovore, kao da su toliko doprineli crkvi, a zapravo nisu radili nikakav stvaran posao, niti su održavali normalan red u crkvenom životu; bez njih, Božji izabrani narod nastavlja normalno da prisustvuje okupljanjima i da obavlja svoje dužnosti kao i obično. Ako ne poseduješ istina-stvarnost i ne možeš da radiš bilo kakav stvaran posao, onda bi trebalo da budeš smenjen da bi bio sprečen da nastaviš da utičeš i da odlažeš i crkveni rad i život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Božja kuća neće koristiti lažne starešine i lažne delatnike – da li si mislio da Božja kuća nema moć da te smeni? Ti si napravio takav nered u svom radu, prouzrokovao si takve nevolje i tako velike gubitke u crkvenom radu, izazvao si da se Višnji toliko zabrine; koristiti tebe donosi nevolje i čini da ljudi osete gađenje, odbojnost i gnušanje. Tako si glupav, neuk i tvrdoglav da ne zaslužuješ čak ni da budeš orezan, tako da Božja kuća želi da te izbaci, da te odmah isključi i završi sa tim. Pa ipak, ti i dalje želiš da ti Višnji da još jednu šansu da ostaneš starešina? Zaboravi! Kada je reč o lažnim starešinama i antihristima koji su bez savesti i razuma, koji počine zlo i uzrokuju ometanja, kada oni jednom budu isključeni, isključeni su zauvek. Ako možeš da radiš stvaran posao, bićeš korišćen; ako ne možeš da radiš stvaran posao, a još i činiš zlo i uzrokuješ ometanja, tada ćeš odmah biti isključen – to je načelo Božje kuće za korišćenje ljudi. Neki antihristi se ne predaju i kažu: „Smenjujete me jer ne radim stvaran posao – zašto mi ne date priliku da se pokajem?” Nije li to uvrnuti argument? Ti si smenjen jer si počinio mnogo zla, a smenjen si tek nakon što si toliko puta bio orezan i još uvek apsolutno odbijaš da se pokaješ, pa koje druge argumente možeš da izneseš? Težio si slavi, dobiti i statusu i nisi radio stvaran posao, doveo si crkveni rad u zastoj, a bilo je toliko nagomilanih problema i nisi ih rešio – koliko Višnji mora da brine zbog tebe? Dok te je Višnji podržavao i pomagao u tvom radu, ti si krišom radio stvari; radio si toliko stvari koje su u prekršaju sa načelima, stvari koje nisu pogodne za gledanje, iza leđa Višnjeg, samovoljno si trošio Božji prilog da kupiš toliko stvari koje ne bi trebalo da kupuješ, nanoseći toliku štetu interesima Božje kuće i donoseći tako veliku katastrofu crkvenom radu! Zašto nikada ne govoriš o tim zlim delima? Kada Božja kuća želi da te smeni, ti potpuno besramno kažeš: „Možete li mi dati još jednu šansu?” Da li Božja kuća treba da ti pruži još jednu šansu da bi ti i dalje divljao radeći loše stvari? Zar si lišen bilo kakvog osećaja stida da tražiš od Božje kuće da ti da još jednu šansu? Može li ti se dati još jedna šansa kada uopšte ne poznaješ svoju prirodu, a još manje ako nemaš nimalo kajanja u srcu? Takvi ljudi su besramni i ne znaju za sram – to su zli ljudi i antihristi!

Neke starešine i delatnici uopšte ne mogu da rade nikakav stvarni posao, a ne mogu ni nakon usmeravanja i pomoći Višnjeg. Ne mogu ni opšte poslove dobro da obavljaju, a to pokazuje da im previše nedostaje kov. Višnji takođe mora redovno da ispituje i pregleda sve aspekte rada i traži od braće i sestara da odmah prijave sve probleme; Višnji takođe treba da vrši provere, daje smernice i da besedi o načelima u vezi sa svim aspektima rada. Nakon što Višnji završi besedu o načelima, neki ljudi i dalje ne znaju kako da obavljaju stvari i obavljaju ih loše, a neki čak i pomahnitaju radeći loše stvari; bez obzira na posao koji obavljaju, oni nikada ne tragaju za Višnjim, nikada ne prijavljuju nikakve probleme Višnjem, umesto toga samo rade stvari krišom – u čemu je tu problem? Kakva je priroda tih ljudi? Da li oni vole istinu? Da li ih vredi negovati? Zaslužuju li i dalje da budu starešine i delatnici? Prvo, oni ne tragaju pre nego što nešto urade; drugo, oni ne prave nikakve izveštaje dok to rade; i treće, ne daju povratne informacije nakon što to urade. Ponašaju se tako sramotno, a ipak ne žele da budu otpušteni i ne popuštaju nakon što su otpušteni – zar tim ljudima nema pomoći? Recite Mi, nije li većina ljudi kojima je nemoguće pomoći potpuno besramna i gluva za svaki razum? Ne rade ništa dobro, a lenji su i žude za udobnošću; kada obavljaju bilo kakav posao, samo pomeraju usta da izdaju komande, a kada jednom progovore, više ništa drugo ne rade. Oni nikada ne nadgledaju, ne proveravaju niti prate rad i osećaju antipatiju i ogorčenost prema svakome ko radi te stvari i žele da nateraju tu osobu da pati – zar to nisu klasični antihristi? To je sramota antihrista; oni ne znaju šta su, ponašaju se tako sramotno, a ipak žele da budu blagosloveni; oni i dalje žele da se nadmeću sa Božjom kućom i Višnjim i još žele da se svađaju – zar se, čineći tako, ne udvaraju smrti? Kada takav ološ od ljudi bude smenjen, oni budu vrlo ogorčeni i neposlušni. Zaista su bez stida i bez i trunke razuma! Dok obavljaju svoju dužnost, divljaju, radeći loše stvari, prekidaju i ometaju crkveni rad, a kada budu otpušteni, ne samo da odbijaju da priznaju svoje greške, već i odgovornost prebacuju na tuđa pleća i traže da neko drugi preuzme krivicu umesto njih, govoreći: „Oni su to uradili, ja nisam jedini odgovoran za ovo. Svi su zajedno razgovarali o toj stvari, a ja nisam bio taj koji je vodio.” Oni uopšte ne preuzimaju odgovornost, kao da će preuzimanjem odgovornosti biti osuđeni i isključeni i da će potpuno izgubiti svaku nadu da će biti blagosloveni. Stoga bi radije umrli nego da priznaju svoje greške i priznaju da su direktno odgovorni i umesto toga insistiraju na tome da odgovornost prebace na tuđa leđa. Sudeći po njihovom načinu razmišljanja, oni će se boriti protiv Boga do samog kraja! Da li su to ljudi koji prihvataju istinu? Da li su to ljudi koji prihvataju Božji sud i grdnju? To što su u stanju da se bore protiv Božje kuće na ovaj način pokazuje da nešto ozbiljno nije u redu sa njihovom naravi. Kada je u pitanju način na koji pristupaju svojim greškama, pre svega, ne traže istinu, a drugo, ne razmišljaju o sebi; oni takođe prebacuju odgovornost i kada ih Božja kuća na određeni način definiše i razreši njihove dužnosti, oni se bore protiv Božje kuće i šire svoje žalbe i negativnosti svuda gde idu, pokušavajući da pridobiju simpatije Božjeg izabranog naroda. Oni veruju u Boga, ali Mu se protive – zar se ne udvaraju smrti? Ti ljudi su zaista gluvi za svaki razum! Pa šta ako budu razrešeni dužnosti i izgube status? Nisu izopšteni, a njihovo pravo na život nije oduzeto; oni mogu da se pokaju, da počnu iznova i ponovo ustanu bilo da su propali i pali. Antihristi ne mogu da private čak ni tako jednostavnu stvar – ti ljudi zaista ne mogu biti spaseni! Naravno, kada neki antihristi budu smenjeni, oni naizgled nevoljno slušaju i ne deluju previše malodušno niti pokazuju ikakav antagonizam, ali da li to znači da prihvataju istinu i da se pokoravaju Bogu? Ne, ne rade to. Antihrist ima antihristovu narav i suštinu i to je ono što ih razlikuje od normalnog čoveka. Iako naizgled ne govore ništa nakon što su otpušteni, u svom srcu nastavljaju da se opiru. Oni ne priznaju svoje greške i koliko god vremena prošlo, nikada neće moći istinski da spoznaju sebe. To je odavno dokazano. Postoji još nešto o antihristu što se nikada ne menja: bez obzira gde obavljaju stvari, oni žele da budu drugačiji, da se drugi ugledaju na njih i da ih poštuju; čak i ako nemaju legitimno mesto i titulu crkvenog starešine ili vođe tima, oni i dalje žele da budu daleko iznad drugih u smislu svog položaja i vrednosti. Bez obzira na to da li umeju da rade posao, kakvu ljudskost ili životno iskustvo imaju, oni će smisliti svakakva sredstva i uložiti puno truda da se pokažu, da obezbede naklonost ljudi, da osvoje njihova srca, da ih namame i navedu na pogrešan put, da bi stekli njihovo poštovanje. Zašto antihristi žele da im se ljudi dive? Iako su otpušteni, misle da je „oslabljeni medved ipak jači od jelena” i da ostaju orao koji leti iznad kokošaka. Nije li to nadmenost i samopravednost antihrista i šta je kod njih drugačije? Ne mogu da se pomire sa tim da budu bez statusa, da budu običan vernik i običan čovek, da jednostavno dobro obavljaju svoju dužnost sa nogama na zemlji, da ostanu na svom mestu ili da samo dobro obavljaju posao, pokazujući svoju odanost i dajući sve od sebe u poslu koji im zapadne. Te stvari nisu ni blizu da ih zadovolje. Oni nisu voljni da budu takva osoba niti da rade takve stvari. Koja je njihova „velika težnja”? To je da ih drugi poštuju, da se ugledaju na njih i da imaju moć. Dakle, čak i ako nema određenu titulu u imenu, antihrist će se boriti za sebe, govoriti za sebe i pravdati se, čineći sve što mogu da se ispolje, plašeći se da ih ljudi neće primetiti ili da niko neće na njih obratiti pažnju. Oni će iskoristiti svaku priliku da postanu poznatiji, da povećaju svoj prestiž, da nateraju više ljudi da vide njihove talente i vrline i pokažu da su superiorniji od drugih. Dok rade ove stvari, antihristi su spremni da plate bilo koju cenu da bi se razmetali i hvalili, da bi naterali sve da misle da su, čak i ako nisu vođe, i nemaju status, ipak superiorniji od običnih ljudi. Tada će antihristi postići svoj cilj. Oni nisu voljni da budu obična osoba; oni žele moć i prestiž i da budu daleko iznad drugih. Neki ljudi kažu: „Ovo je nezamislivo. Kakva je korist od statusa, prestiža i moći?” Nekome sa razumom, moć i status su beskorisni i nisu stvari kojima treba da se teži. Ali antihristima koji gore od ambicije, status, moć i prestiž su od vitalnog značaja; niko ne može da promeni njihovo gledište i niko ne može da promeni način na koji žive i njihove ciljeve postojanja – to je priroda-suština antihrista. Stoga, ako vidiš nekoga ko pravovremeno obavlja svoju dužnost i štiti svoj status kada ga ima, a i dalje želi da učini sve što može da zaštiti sopstvenu reputaciju kada nema status – osobu te vrste nije moguće spasiti i ona je skroz na skroz antihrist.

Pre i posle razrešenja antihrista, kada i dalje ne uspevaju da steknu status, kao ni moć i prestiž koji žele uprkos nizu napora, oni neće otpustiti status niti svoju želju za blagoslovima. Oni neće ostaviti te stvari po strani i okrenuti se tome da teže ka istini ili da dobro obavljaju svoju dužnost na prizeman i dobar način. Oni se nikada neće istinski pokajati za ono što su pogrešili, već će umesto toga ponavljati procene poput: „Ima li nade da ću steći status u budućnosti? Bez statusa, ima li ikakve nade da ću biti blagosloven? Da li će moja želja za blagoslovima biti zadovoljena? Kojeg sam ranga u Božjoj kući, u crkvi? Gde sam ja u hijerarhiji?” Kada zaključe da nemaju veliki ugled u crkvi, da na njih većina ljudi ne gleda blagonaklono i da ih mnogi čak koriste kao negativan primer učenja, osećaju da im je prestiž u crkvi potpuno uništen, da nemaju podršku većine ljudi, da ih ne može odobriti većina ljudi i da njihova nada da će biti blagosloveni praktično ne postoji. Kada sve ovo uvide, kada dođu do ovih zaključaka u svojoj proceni, neće biti mišljenja i stava da treba da odlože svoje namere i želje i da se istinski pokaju Bogu ili da se potpuno predaju službovanju za Boga i obavljaju svoju dužnost odano. To nije ono što im je u mislima – a šta je onda? „Pošto neću ostvariti svoje težnje niti imati bilo kakav status u Božjoj kući, u crkvi, zašto bih onda nastavio da idem ovom slepom ulicom? Ljudi mogu imati koristi od promene lokacije. Stvari bi mogle izgledati bolje za mene ako odem negde drugde. Zašto ne bih otišao sa ovog mesta koje mi je slomilo srce? Zašto ne bih ostavio ovo mesto gde ne mogu da ispunim svoje težnje, gde je teško da ostvarim svoje težnje?” Kada antihrist pomisli na te stvari, zar to ne znači da će napustiti crkvu? Da li biste želeli da neko takav ode ili da ostane? Treba li ih ubediti da ostanu? (Ne treba ih ubeđivati i neće ostati čak i ako ljudi pokušaju da ih ubede.) Niko ih ne može naterati da ostanu – to je istina. Šta je uzrok ovome? Uzevši sve u obzir, antihristi ne vole istinu, pa će im ostajanje u Božjoj kući samo naneti bol. To bi bilo kao da pokušavate pridobiti prostitutku, drolju, da pomaže svom mužu i školuje svoju decu, da bude čestita žena, dobra supruga i dobra majka. Da li bi mogla da radi te stvari? (Ne.) To je pitanje nečije prirode. Dakle, ako vidiš da antihrist želi da se povuče, onda šta god da radiš, ne pokušavaj da ga ubediš u suprotno, osim ako ne postoji određena situacija u kojoj kaže: „Iako sam antihrist, želim da službujem za Božju kuću. Nateraću sebe da ne činim nikakvo zlo i pobuniću se protiv Sotone.” Da li ih u tom slučaju treba oterati kao muvu? (Ne.) U tom slučaju možemo pustiti stvari da idu svojim prirodnim tokom, ali se mora primeniti jedna procedura: više ljudi mora da nadgleda i pazi na tog antihrista i na prvi znak nevolje, poput one da žele da počine zlo, moraju brzo da se očiste. Ako ne mogu da podnesu da ih drugi nadgledaju i paze, a smatraju da se prema njima loše postupa i nisu voljni da službuju, kako onda treba postupati sa takvom osobom? Trebalo bi da im pomognete na njihovom putu i kažete: „Ti si talentovan i treba da odeš u svet nevernika i ostvariš svoje velike planove. Ti si riba koja je prevelika za ovaj ribnjak, crkva ti ne odgovara. Ti ne možeš da raširiš svoja krila ovde; ovaj posao je nedostojan tvojih talenata. Ako se vratiš u svet, možda ćeš biti unapređen, zaradićeš mnogo novca i postaćeš bogat. Možda ćeš postati slavna ličnost!” Brzo ih ohrabri da odu. Ako teže bogatstvu i statusu i žude za prednostima statusa, onda neka se vrate u svet da rade i zarađuju novac, da bi potom postali zvaničnici i uživali u svom telesnom životu. Neki bi možda mogli da se zapitaju da li je postupanje na ovaj način s njima postupanje bez srca punog ljubavi. Zapravo, čak i ako im ne kažeš takve stvari, antihristi će u svojim srcima pomisliti: „Hm, jednog dana unapređen, a sledećeg otpušten. Dobio sam status, a ipak me posmatraju, nadgledaju i orezuju – kako to boli! Nije mi teško da pronađem tu vrstu statusa. Da ne verujem u Boga bio bih bogat i do sada bih skočio na društvenoj lestvici; barem bih na opštinskom nivou bio na nekoj funkciji. Rođen sam da budem zvaničnik. Izvanredan sam bez obzira šta radio u svetu; sve radim dobro, mogu da izgradim ime u bilo kojoj industriji i preduzimljiv sam.” Čak i ako im ti ne kažeš takve stvari, oni će ih reći i zato treba brzo da izgovoriš neke prijatne reči koje žele da čuju i ohrabriš ih da brzo napuste crkvu – to će svima koristiti. Antihristi teže statusu, moći i prestižu; oni ne žele da budu obični ljudi, već uvek žele da budu daleko iznad drugih, sve dok konačno ne unište svoj ugled i položaj i ne budu prokleti od Boga. Dakle, da li ste voljni da budete obični ljudi? (Da.) Biti običan čovek je zapravo smisleno. Ne težiti za slavom i dobiti, nego se zadovoljiti pravim životom, živeti u miru i radosti, biti utemeljen u srcu – to je pravi put u životu. Ako neko uvek želi da bude superioran i da bude daleko iznad drugih, onda je to jednako tome da se ispeče na vatri i stavi u mlin za meso – takvi traže nevolju. Zašto imaju takva osećanja? Da li je dobro biti daleko iznad drugih? (Ne, nije.) To nije dobro. Pa ipak, antihristi insistiraju da izaberu taj put. Šta god da radite, ne idite tim putem!

Kada obična, iskvarena osoba, još nema utemeljenje u svojoj veri u Boga, kada nije razvila pravu veru u Boga i nema mnogo vere i rasta – kada se takva osoba suoči sa neuspehom, misliće loše o sebi i misliće da je Bog ne voli, da je se gnuša. Gledajući sebe kako udaraju u zid i podbacuju na svakom koraku, nesposobni da udovolje Bogu, osećaće se obeshrabreno; takođe, osetiće neku slabost i negativnost, a ponekad će im pasti na pamet da napuste crkvu. Ali to nije isto što i prkositi. To je vrsta misli koju neko dobije kada je očajan i obeshrabren i to je potpuno drugačija stvar od antihristovog povlačenja. Kada antihrist hoće da se povuče, radije će umreti nego da se pokaje, ali kada je obična iskvarena osoba obeshrabrena i razmišlja o napuštanju crkve, uz pomoć i zajedništvo drugih, uz svoju aktivnu saradnju, uz molitvu i traganje, kao i uz čitanje Božjih reči, te Božje reči mogu postepeno uticati na njih, promeniti ih, uticati na to da li ostaju ili odlaze, kao i na njihovu odluku i njihov um. U isto vreme, Božje reči im takođe mogu pomoći da postepeno razviju pokajanje, pozitivan stav i volju da istraju, omogućavajući im da postepeno postanu jaki. To je ispoljavanje procesa život-ulaska za normalnu osobu. S druge strane, antihristi će se boriti do gorkog kraja. Oni se nikada neće pokajati i radije će umreti nego priznati da su pogrešili, radije će umreti nego spoznati sebe, radije će umreti nego odustati od želje za blagoslovima. Oni ne poseduju ni najmanji deo život-ulaska. Dakle, nekom takvom, ko nije voljan da službuje ili ko to ne radi dobro, samo ga posavetujte da napusti crkvu. To je mudra odluka i najmudriji način da se reši takva stvar. Čak i ako im ne savetuješ da to učine, da li ćeš moći da ih nateraš da ostanu? Možeš li da promeniš njihov metod težnje ili njihovo gledište? Nikada nećeš moći da promeniš te stvari. Postoje neki ljudi koji su podsticani da ostanu, a pomaže ih i podržava Božja kuća, jer su njihova negativnost, slabost i iskvarene naravi koje su razotkrili zajedničke svim običnim iskvarenim ljudima i spadaju u okvire normalnosti. Kroz razgovor o Božjim rečima, uz pomoć i podršku drugih, oni postepeno mogu da postanu jaki, da steknu rast, razviju veru u Boga i budu iskreni u vršenju svoje dužnosti. To je vrsta osobe kojoj treba da pomognemo i koju nagovaramo da ostane. Međutim, za antihriste koji ne žele da službuju ili koji ne službuju dobro, ohrabri ih da odu, jer, mnogo pre nego što im ti savetuješ da odu, oni su to već želeli ili su bili na ivici da u bilo kom trenutku odu. To su različita ispoljavanja i misli koje antihristi imaju kada se suoče sa otpuštanjem i žele da se povuku.

IV. Ponašanje antihrista kada nisu unapređeni

Postoji još jedan tip ljudi koji ne teži ka istini. Pošto ljudi ove vrste ne teže ka istini, oni ne obavljaju važne dužnosti i samim tim retko doživljavaju orezivanje u Božjoj kući; nikada nisu doživeli da budu smenjeni sa svojih dužnosti, i naravno, veoma retko ih preraspoređuju na neke druge dužnosti. Međutim, ako ni nakon nekoliko godina verovanja u Boga još uvek nisu unapređeni, počinju često da procenjuju koliko ima nade da će biti blagosloveni. Naročito kada vide Božje reči koje govore: „Oni koji ne teže ka istini ne mogu postići spasenje,” osećaju da su njihove nade da će biti blagosloveni veoma slabe i počinju da razmišljaju o povlačenju. Neki od tih ljudi koji nikada ne teže ka istini poseduju neka znanja i vrline, a pošto nisu unapređeni, osećaju se nezadovoljno i počinju da se žale; žele da se povuku, ali se plaše da će izgubiti priliku da budu blagosloveni, ali ako se ne povuku, i dalje neće biti unapređeni – osećaju se zaglavljeni između čekića i nakovnja. Šta vi mislite o tome? Iako ovi ljudi ne teže ka istini, neki među njima su relativno temeljni i ambiciozni; bez obzira na to koju dužnost obavljaju, uvek su voljni da steknu relevantna stručna znanja, uvek žele da budu unapređeni u Božjoj kući i žude za danom kada će moći da se istaknu i time zadobiju status i razne prednosti koje žele. Naizgled, čini se da su ljudi ove vrste u blizini drugih ljudi tihi, neprimećeni, marljivi i savesni, a ipak su im srca ispunjena ambicijom i željom. Koji je njihov moto? Prilika dolazi onima koji su za nju spremni. Oni naizgled prolaze potpuno neprimećeni i ne pokazuju se, ne takmiče se i ne grabe se za stvari, a ipak u srcu imaju „veliku težnju”. Zato, kada vide da neko napreduje i postaje starešina ili delatnik u crkvi, osećaju se malo više uznemireno i razočarano. Bez obzira na to ko je unapređen, negovan ili mu je dodeljena neka važna uloga, za njih to uvek dođe kao udarac. Čak i kada je neko veoma cenjen, hvaljen i podržavan od strane braće i sestara, oni su ljubomorni i nesrećni u svom srcu, a neki od njih će nasamo čak pustiti suzu, često se pitajući: „Kada ću ja biti veoma cenjen i nominovan? Kada ću biti poznat po gore navedenom? Kada će starešina videti moje vrline, moje zasluge, moje darove i talente? Kada ću biti unapređen i negovan?” Osećaju se uznemireno i negativno, ali ne žele da nastave ovako, pa nasamo podstiču sebe da ne budu negativni, da imaju snagu volje da istraju, da budu neustrašivi pred neuspesima i da nikada ne odustaju. Često upozoravaju sebe: „Ja sam osoba sa velikom težnjom. Ne smem biti voljan da budem prosečna, normalna osoba, ne smem biti voljan da se zadovoljim užurbanim, osrednjim životom. Moja vera u Boga mora biti izuzetna i mora doneti velika ostvarenja. Ako nastavim da živim ovako tih i prosečan život, onda je to tako kukavički i zagušujuće! Ne mogu biti takva osoba. Radiću duplo više, dobro iskoristiti svaki trenutak, više čitati i recitovati Božje reči, sticati znanje i više proučavati ovu profesiju. Moram da postignem sve što drugi ljudi mogu da urade, i moram biti u stanju da besedim o stvarima o kojima drugi ljudi mogu da besede.” Posle nekog vremena napornog rada, dolaze crkveni izbori, ali oni još uvek nisu izabrani. Svaki put kada crkva traži nekoga da ga neguje, unapredi i dodeli mu važnu ulogu, oni ne budu izabrani; svaki put kada pomisle da se nadaju da će biti unapređeni, na kraju budu razočarani, a svako razočaranje uzrokuje da se osećaju utučeno i negativno. Oni veruju da je u njihovoj veri u Boga blagoslov veoma udaljen od njih, pa se u njihovom umu javlja ideja o povlačenju. Međutim, nisu voljni da se povuku, već žele da se još jednom žestoko trude i bore. Što se više trude i bore na ovaj način, to više žude da ih neko preporuči, da budu unapređeni. Tu žudnju osećaju sve više i više, a ono što na kraju dobiju zauvrat je i dalje razočaranje; eto, tako ih muči njihova sujeta i želja da budu blagosloveni. Svako razočaranje im se čini kao da su spaljeni i kaljeni u vatri. Ne mogu da dobiju ono što žele; žele da se povuku, ali osećaju da ne mogu; ne mogu da dokuče ono što žele da dokuče, a sve što im preostaje je razočaranje, utučenost i beskrajno čekanje. Oni žele da se povuku, ali se plaše da će izgubiti velike blagoslove i što više žele da očajnički zgrabe blagoslove, manje su u stanju da ih zgrabe. Rezultat toga je da padaju u stanje u kojem se neprestano bore između nade u blagoslove i patnje zbog razočaranja i to ih jako boli. Ali da li će se moliti Bogu zbog toga? Ne, neće. Oni misle: „Od kakve je koristi molitva? Braća i sestre me ne hvale i starešine nemaju visoko mišljenje o meni, pa može li Bog da napravi izuzetak i da mi dȃ važnu ulogu?” Oni znaju da će im polaganje nade u druge doneti razočaranje, kao i da nije bezbedno da u Boga polažu nadu da će biti blagosloveni. Pošto su videli kako Božje reči govore: „Oni koji ne teže ka istini ne mogu postići spasenje”, osećaju se utučeno i razočarano. U crkvi na njih niko ne obraća pažnju i ne vide nikakvu nadu. Kada pogledaju svoje lice i dalje ne vide nikakvu nadu da će dobiti blagoslov, pa misle: „Da se povučem ili da ostanem? Zar zaista nema nade da ću biti blagosloven?” Godine prolaze dok oklevaju i razmišljaju o tim stvarima iznova i iznova, a još uvek nisu u stanju da budu unapređeni ili postavljeni na važnu poziciju. Žele da se nadmeću za status, ali smatraju da to nije baš razumno ili ispravno; neprijatno im je da to urade, ali ako se ne nadmeću za status, kada će uopšte dobiti unapređenje ili neku važnu ulogu? Oni razmišljaju o ljudima koji, kao i oni, veruju u Boga, prisustvuju okupljanjima i zajedno sa njima obavljaju dužnosti. Toliko njih je unapređeno i dodeljene su im važne uloge, dok oni sami ne mogu da dobiju važnu ulogu koliko god se trudili; zbunjeni su i nedostaje im put kojim bi išli napred. Nikada ne besede niti bilo kome otvoreno govore o svojim idejama, svojim stanjima, svojim mislima i pogledima, svojim devijacijama i nedostacima – potpuno su zatvoreni. Čini se da govore prilično razumno i postupaju donekle racionalno, ali su njihove unutrašnje ambicije i želje veoma intenzivne. Oni se žestoko trude i bore, trpe patnju i plaćaju cenu da bi ostvarili svoje ambicije i želje i u stanju su da sve daju zarad nade da će biti blagosloveni. Međutim, kada ne mogu da vide rezultat koji žele da postignu, postaju ispunjeni neprijateljstvom i gnevom prema Bogu, Božjoj kući, pa čak i prema svima u crkvi. Mrze sve jer ne vide koliko se oni trude, jer ne vide njihove vrline i dobre strane, a mrze i Boga što im ne pruža prilike, što ih ne unapređuje i što im ne daje važnu ulogu. Mogu li oni voleti svoju braću i sestre sa takvom ogromnom ljubomorom i mržnjom koja se rađa u njihovim srcima? Mogu li oni da slave Boga? Mogu li se odreći svojih ambicija i želja kako bi prihvatili istinu, dobro obavili svoju dužnost stojeći čvrsto na zemlji i kako bi bili prosečna osoba? Mogu li doneti takvu odluku? (Ne.) Ne samo da nemaju tu rešenost, već nemaju čak ni želju da se pokaju. Nakon što su se toliko godina skrivali na taj način, njihova mržnja prema Božjoj kući, prema braći i sestrama, pa i prema Bogu, postaje sve jača i jača. Koliko jaka postaje njihova mržnja? Nadaju se da njihova braća i sestre nisu u stanju da dobro obavljaju svoje dužnosti, nadaju se da će doći do zastoja u radu Božje kuće i da će Božji plan upravljanja propasti, a čak se nadaju i da će velika crvena aždaja uhvatiti njihovu braću i sestre. Oni mrze svoju braću i sestre, a mrze i Boga. Oni se žale da Bog nije pravedan, proklinju svet jer nema Spasitelja, a njihovo demonsko lice je potpuno razotkriveno. Ovakav tip osobe je obično jako dobro prikriven i oni umeju vrlo dobro da se zamaskiraju, pretvarajući se da su ponizni, nežni i puni ljubavi, dok su u stvari vuk u jagnjećoj koži. Nikada ne otkrivaju svoju tajnu zlobnu nameru, niko ne može da prozre kroz njih i niko ne zna kakvi su u stvari ili šta misle. Oni koji se neko vreme druže sa njima mogu da vide da su oni veoma ljubomorni ljudi, da se uvek takmiče sa drugima i da stavljaju sebe u centar pažnje, da su toliko nestrpljivi da nadmaše druge i da zaista žele da osvoje prvo mesto u svemu što rade. Tako izgledaju spolja, ali da li su zaista takvi? U stvari, njihova želja za blagoslovima je još jača; oni se nadaju da, dok oni tiho naporno rade, dok se daju i plaćaju cenu, drugi mogu da vide njihove dobre strane i njihove radne sposobnosti i da im se na taj način može dati važna uloga u Božjoj kući. I šta je rezultat toga što im je data značajna uloga? To što svako može mnogo da ih ceni i što konačno mogu da ostvare svoju veliku težnju; oni mogu biti izvanredna figura među ostalima, neko koga svi mnogo cene i na koga se ugledaju, a sve njihove godine napornog rada, plaćanje cene i stremljenja će biti vredni toga – to su ambicije i želje koje ovi ljudi gaje duboko u svom srcu.

Ljudi ove vrste ne teže ka istini, a ipak uvek žele da budu unapređeni i da im se dȃ važna uloga u Božjoj kući. U svom srcu veruju da što više neka osoba ima radne sposobnosti, što više važnih pozicija dobija, što je više unapređuju i cene u Božjoj kući, to su veće šanse da dobije blagoslove, krunu i nagrade. Oni veruju da ako neko nije naročito sposoban u svom poslu ili ako nema konkretnu jaču stranu, onda nije kvalifikovan da bude blagosloven. Smatraju da nečiji darovi, jače strane, sposobnosti, veštine, stepen obrazovanja, radna sposobnost, pa čak i takozvane vrline i zasluge u njihovoj ljudskosti koje su cenjene u spoljnom svetu, kao što su rešenost da nadmaši druge i nepokoran stav, mogu poslužiti kao prednost za primanje blagoslova i nagrada. Kakav je to standard? Da li je to standard koji je u skladu sa istinom? (Ne) To nije u skladu sa standardima istine. Dakle, nije li to Sotonina logika? Nije li to logika rđavog doba i rđavih svetskih trendova? (Jeste.) Sudeći po logici, metodama i kriterijumima kojima se ovakvi ljudi služe u procenjivanju stvari, kao i po njihovom stavu i pristupu tim stvarima, reklo bi se da nikada nisu čuli niti čitali Božje reči, kao da su potpuno neuki po tom pitanju. Ali, u stvari, oni svaki dan slušaju, čitaju i molitveno čitaju Božje reči. Pa zašto se njihovo stanovište nikada ne promeni? Jedno je sigurno — ma koliko slušali ili čitali Božje reči, nikada u svom srcu neće biti sigurni da su Božje reči istina i da su one kriterijum za merenje svega; tu činjenicu neće shvatiti niti prihvatiti iz srca. Zato, koliko god njihovo gledište bilo apsurdno i puno predrasuda, oni će ga se zauvek držati, i koliko god da su Božje reči ispravne, odbaciće ih i osuditi. To je opaka priroda antihrista. Čim ne uspeju da dobiju važnu ulogu, a njihove želje i ambicije ostanu neispunjene, otkriva se njihova prava ćud, pokazuje se njihova opaka priroda i žele da poreknu postojanje Boga. U stvari, čak i pre nego što poreknu postojanje Boga, oni poriču da su Božje reči istina. Upravo zato što njihova priroda-suština negira istinu i poriče da su Božje reči kriterijum po kome se sve meri, oni su u stanju da tako neprijateljski gledaju na Boga i razmišljaju o poricanju, izdaji i odbacivanju Boga, kao i napuštanju Božje kuće, kada ni posle svog tog njihovog kalkulisanja, spletkarenja i teškog rada nisu postavljeni na važnu poziciju. Iako se ne čini da se sa drugima bore za moć i profit ili da idu svojim putem, ili da otvoreno uspostavljaju svoje nezavisno carstvo ili upravljaju sopstvenim statusom, možemo videti iz njihove priroda-suštine da su antihristi skroz na skroz. Oni misle da je svaka njihova težnja ispravna i šta god da govore Božje reči, njima te reči nisu vredne ni pomena ni slušanja, a svakako ni upotrebe. Kakav su ološ takvi ljudi? Božje reči uopšte nemaju uticaja na njih; ne pokreću ih, ne dodiruju njihova srca niti ih privlače. Dakle, šta oni vrednuju? Darove, talente, sposobnosti, znanje i strategije koje ljudi poseduju, kao i njihove ambicije, velike planove i poduhvate. To su stvari koje oni cene. Šta su sve te stvari? Da li su to stvari koje Bog ceni? Ne. To su stvari koje iskvarena ljudska bića poštuju i cene, a to su takođe stvari koje Sotona ceni i obožava. Oni su upravo u suprotnosti sa Božjim putem, Njegovim rečima i onim što On zahteva od ljudi koje spasava. Ali takvi ljudi nikada nisu mislili da te stvari potiču od Sotone, da su rđave i da su protiv istine. Umesto toga, oni neguju sve te stvari, drže ih se čvrsto i odlučno i gledaju na njih kao da su one iznad svega ostalog, koristeći ih da njima zamene težnju ka istini i prihvatanje istine. Nije li to nečuveno buntovno? I na kraju, šta će biti jedini ishod njihove nečuvene buntovnosti, toga što su tako nerazumni? Ti ljudi će biti van spasenja i niko neće moći da ih promeni. Oni su predodređeni za takav ishod. Reci Mi, nisu li to ljudi koji samo potajno prikupljaju svoju snagu i čekaju svoje vreme? Načelo kojeg se drže je da će zlato pre ili kasnije zasijati, da moraju da nauče da tajno prikupljaju snagu, čekaju svoje vreme i čekaju pravu priliku, a u međuvremenu se pripremaju, planiraju svoju budućnost i svoje želje i snove. Sudeći po načelima kojih se drže, njihovim načelima opstanka, ciljevima kojima teže i onim za čim žude u svojoj unutrašnjoj suštini, ti ljudi su skroz na skroz antihristi. Neki ljudi kažu: „Ali zar antihristi ne osnivaju svoja nezavisna carstva i ne bore se za status?” Pa, da li su ljudi poput ovih sposobni da uspostave nezavisno carstvo nakon što steknu moć? Da li su sposobni da muče ljude? (Da.) Kada bi bili na vlasti, da li bi bili sposobni da rade stvari u skladu sa istina-načelima? Da li bi bili sposobni da teže ka istini? Da li bi mogli da dovedu ljude pred Boga? (Ne.) Šta bi se desilo kada bi ovakvi ljudi dobili važan položaj? Unapređivali bi ljude koji su nadareni, rečiti i obrazovani, bez obzira na to da li ti ljudi mogu da obavljaju posao; oni bi unapređivali ljude koji su slični njima, dok bi držali podalje sve one prave ljude, koji imaju duhovno razumevanje, koji teže ka istini i koji su pošteni. Kada se dogodi takva situacija, zar se kod takvih ljudi ne razotkriva suština antihrista? Zar to ne postaje veoma očigledno? Ima ljudi koji nisu baš razumeli kada sam na početku rekao da su antihristi svi oni koji žele da se povuku kada ne dobiju važnu ulogu i nemaju nadu da će biti blagosloveni. Ali, da li sada možete da vidite da su oni antihristi? (Da.)

Kada neki ljudi budu smenjeni sa svog položaja starešine i čuju da Višnji govori da neće biti negovani ili korišćeni ponovo, osećaju se neverovatno tužno i gorko plaču, kao da su isključeni – kakav je to problem? Da li to što ih ne neguju ili ne koriste ponovo znači da su isključeni? Znači li to da oni tada ne mogu postići spasenje? Da li su im slava, dobit i status zaista toliko važni? Ako su oni neko ko teži ka istini, onda bi trebalo da razmišljaju o sebi kada izgube svoju slavu, dobit i status i da osete istinsko kajanje; treba da izaberu put težnje ka istini, da okrenu novi list, a ne da se toliko nerviraju ili plaču. Ako znaju u svom srcu da ih je Božja kuća smenila zato što ne rade stvarni posao i ne teže ka istini, i čuju kako Božja kuća govori da neće ponovo biti unapređeni, onda bi trebalo da osećaju stid što Bogu duguju i što su Boga izneverili; trebalo bi da znaju da ne zaslužuju da ih Bog koristi, pa se tako može smatrati da imaju trunku razuma. Međutim, oni postaju negativni i uznemireni kada čuju da ih Božja kuća neće negovati ili ponovo koristiti, a to pokazuje da teže slavi, dobiti i statusu i da nisu neko ko teži ka istini. Njihova želja za blagoslovima je toliko jaka, a oni toliko cene status i ne rade stvarni posao, tako da bi trebalo da budu smenjeni i trebalo bi da razmisle o svojoj iskvarenoj naravi i da je shvate. Trebalo bi da znaju da je put kojim idu pogrešan, da idu putem antihrista težeći statusu, slavi i dobiti, da ne samo da ih Bog neće odobriti, već će i uvrediti Njegovu narav, i da će ih Bog kazniti ako počine neko zlo. Zar nemate i vi taj problem? Zar ne biste bili nesrećni ako bih sada rekao da nemate duhovno razumevanje? (Da.) Kada neki ljudi čuju starešinu višeg nivoa kako kaže da nemaju duhovno razumevanje, osećaju da nisu sposobni da razumeju istinu, da ih Bog sigurno ne želi, da nemaju nade da će biti blagosloveni; međutim, uprkos činjenici da su tužni, oni su i dalje u stanju da normalno obavljaju svoju dužnost – takvi ljudi imaju malo razuma. Kada neki ljudi čuju kako neko za njih kaže da nemaju duhovno razumevanje, postaju negativni i više ne žele da obavljaju svoju dužnost. Oni misle: „Kažete da nemam duhovno razumevanje – zar to ne znači da nema nade da ću biti blagosloven? Pošto u budućnosti neću dobiti nikakve blagoslove, u šta još da verujem? Neću prihvatiti da me nateraju da pružam uslugu. Ko bi se trudio za tebe ako ne dobija ništa zauzvrat? Nisam toliko glup!” Da li takvi ljudi poseduju savest i razum? Oni uživaju u tolikoj Božjoj blagodati, a ipak ne znaju kako da se oduže, a ne žele ni da služe. Takvi ljudi su gotovi. Oni ne mogu ni da služe do kraja i nemaju pravu veru u Boga; oni su bezvernici. Ako imaju iskreno srce za Boga i istinsku veru u Boga, onda bez obzira na to kako ih procenjuju, to će im samo omogućiti da spoznaju sebe istinitije i tačnije – treba da pristupe tom pitanju na ispravan način i ne dozvole da to utiče na njih da slede Boga ili da vrše svoju dužnost. Čak i ako ne mogu da dobiju blagoslove, i dalje bi trebalo da budu voljni da služe Bogu do kraja; takođe, trebalo bi da budu srećni da to čine bez prigovora i trebalo bi da dozvole Bogu da ih orkestrira u svemu – samo tada će posedovati savest i razum. Hoće li osoba dobiti blagoslov ili doživeti katastrofu u Božjim je rukama; Bog je suveren nad tim i uređuje to, i to nije nešto što ljudi mogu da traže ili da rade na tome. Zapravo, zavisi od toga da li ta osoba može da sluša Božje reči, da prihvati istinu i da dobro obavlja svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima – Bog će uzvratiti svakoj osobi u skladu sa njenim delima. Ako neko ima toliko iskrenosti, kao i svu snagu koju može da sakupi posvećuje dužnosti koju treba da obavlja, onda je to dovoljno i zaslužiće Božje odobravanje i blagoslov. Nasuprot tome, ako neko ne obavlja svoju dužnost na odgovarajući način, pa čak i čini svakakva zla, a ipak želi da primi blagoslove od Boga, zar takvom ponašanju ne fali razuma? Ako smatraš da nisi dovoljno dobro postupio, da si uložio mnogo truda, ali da još uvek nisi u stanju da se nosiš sa načelima i osećaš da duguješ Bogu, a On te ipak blagosilja i pokazuje ti milost, zar to ne znači da ti Bog pokazuje naklonost? Ako Bog želi da te blagoslovi, to je nešto što niko ne može da ti oduzme. Možda misliš da nisi baš dobro postupio, ali po Božjoj proceni, On kaže da si iskren i da si dao sve od sebe, pa želi da ti pokaže milost i blagoslovi te. Ništa što Bog radi nije pogrešno i ti moraš da hvališ Njegovu pravednost. Bez obzira na to šta Bog radi, to je uvek ispravno; čak i ako imaš predstave o tome šta Bog čini i veruješ da svojim postupcima ne pokazuje nikakvu obzirnost prema ljudskim osećanjima i da to nije po tvojoj volji, ti treba i dalje da slaviš Boga. Zašto bi to radio? Vi ne znate zašto, zar ne? To je zapravo vrlo lako objasniti: to je zato što je Bog Bog, a ti si čovek; On je Stvoritelj, ti si stvoreno biće. Ti nisi kvalifikovan da zahtevaš od Boga da postupa na određeni način ili da se On ophodi prema tebi na određeni način, dok je Bog kvalifikovan da tebi postavlja zahteve. Blagoslovi, blagodati, nagrade, krune – kako i kome se sve to daje zavisi od Boga. Zašto to zavisi od Boga? Te stvari pripadaju Bogu; oni nisu imovina u zajedničkom vlasništvu čoveka i Boga koja se može ravnopravno podeliti između njih. One pripadaju Bogu i Bog ih daruje onima kojima je obećao da će ih darivati. Ako Bog ne obeća da će ih darovati tebi, ti i dalje treba da Mu se pokoriš. Ako iz tog razloga prestaneš da veruješ u Boga, koje probleme će to rešiti? Hoćeš li prestati da budeš stvoreno biće? Možeš li pobeći od Božje suverenosti? Bog i dalje ima suverenost nad svim stvarima i to je nepromenljiva činjenica. Identitet, status i suština Boga nikada se ne mogu izjednačiti sa identitetom, statusom i suštinom čoveka niti će se te stvari ikada promeniti – Bog će zauvek biti Bog, a čovek će zauvek biti čovek. Ako je osoba u stanju da to razume, šta onda treba da uradi? Trebalo bi da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima – to je najracionalniji način da se stvari odvijaju, a osim toga, ne postoji drugi put koji se može izabrati. Ako se ne pokoriš, onda si buntovan, a ako si prkosan i raspravljaš se, onda si nečuveno buntovan i trebalo bi da budeš uništen. To što si u stanju da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima pokazuje da imaš razum; to je stav koji ljudi moraju da imaju i samo takav stav treba da imaju stvorena bića. Na primer, recimo da imaš malu mačku ili psa – da li su ta mačka ili taj pas kvalifikovani da zahtevaju da im kupuješ razne vrste ukusne hrane ili zabavne igračke? Da li postoje mačke ili psi koji su toliko nerazumni da postavljaju zahteve svojim vlasnicima? (Ne.) A, postoji li ijedan pas koji bi odlučio da ne bude sa svojim vlasnikom nakon što vidi da pas u tuđoj kući ima bolji život od njega? (Ne.) Njihov prirodni instinkt je da misle: „Moj vlasnik mi daje hranu i smeštaj, tako da moram da čuvam kuću svog vlasnika. Čak i ako mi moj vlasnik ne daje hranu ili mi daje hranu koja nije baš ukusna, ipak moram da pazim na njegov dom.” Pas ne gaji nikakve neprimerene misli da ode van tog mesta. Bez obzira na to da li je njegov vlasnik dobar prema njemu ili ne, pas je tako srećan kad god se njegov vlasnik vrati kući, neprestano maše repom, beskrajno radostan. Bez obzira na to da li ga vlasnik voli ili ne i da li mu kupuje ukusne stvari za jelo ili ne, on se uvek ponaša isto prema svom vlasniku – i dalje čuva njegov dom. Sudeći po tome, zar ljudi nisu gori od pasa? (Da.) Ljudi uvek postavljaju zahteve Bogu i uvek se bune protiv Njega. Šta je koren tog problema? To je da ljudi imaju iskvarene naravi, ne mogu da ostanu na mestu stvorenih bića i tako gube svoje instinkte i postaju Sotone; njihovi instinkti se pretvaraju u sotonski instinkt da se protive Bogu, da odbace istinu, da čine zlo i da se ne pokore Bogu. Kako se njihovi ljudski instinkti mogu povratiti? Moraju se naterati da imaju savest i razum, da rade ono što čovek treba da radi, da obavljaju dužnost koju treba da obavljaju. To je kao kada pas čuva dom, a mačka lovi miševe – bez obzira na to kako se njihov vlasnik ophodi prema njima, oni koriste svu snagu koju imaju da urade te stvari, bacaju se na te zadatke, ostaju na svom mestu i u potpunosti koriste svoje instinkte, pa ih njihov vlasnik voli. Kada bi ljudi uspeli to da urade, onda Bog ne bi imao potrebu da kaže sve ove reči ili izgovara sve ove istine. Ljudi su tako duboko iskvareni, lišeni su razuma i savesti i imaju nizak nivo integriteta. Njihove iskvarene naravi uvek izazivaju nevolje, razotkrivaju se u njima, utiču na njihove izbore i razmišljanja, čineći ih buntovnim protiv Boga i nesposobnim da Mu se pokore, tako da uvek imaju svoje subjektivne želje, ideje i sklonosti, pa istina nikada ne može preuzeti kontrolu u njima niti postati njihov život. Sve to je razlog zašto Bog mora da im sudi, da ih kuša i oplemenjuje Svojim rečima – zato da bi mogli biti spaseni. S druge strane, antihristi uvek imaju negativne uloge među ljudima. Oni su demoni i sotone skroz na skroz; oni ne samo da ne prihvataju istinu, već ni ne priznaju da imaju iskvarene naravi, a i silno su grabežljivi, želeći da dobiju blagoslove, krunu i nagrade od Boga. Koliko daleko idu u svojoj borbi? Do te mere da su apsolutno besramni i potpuno nerazumni. Ako se, nakon činjenja svakojakih zlih stvari, razotkriju i isključe, oni će u svojim srcima gajiti ljutnju. Proklinjaće Boga, proklinjaće starešine i delatnike, a mrzeće crkvu i sve prave vernike. Time se u potpunosti otkriva ružno lice svih zlih ljudi i antihrista.

Dvanaesta stavka različitih ispoljavanja antihrista glasi: oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status niti nadu da će dobiti blagoslove. Govorićemo jednostavnim rečima o tome šta znači povlačenje. Bukvalno značenje povlačenja je povlačiti se sa jednog mesta na drugo – to je poznato kao „povlačenje”. U Božjoj kući uvek ima ljudi koji ne vole istinu, dobrovoljno napuštaju crkvu i braću i sestre jer imaju odbojnost prema tome da prisustvuju okupljanjima i da slušaju propovedi i nisu voljni da obavljaju svoju dužnost – to se zove povlačenje. To je povlačenje u bukvalnom smislu te reči. Međutim, kada je neko zaista definisan u Božjim očima kao da se povukao, zapravo se ne radi samo o tome da je napustio Njegovu kuću, da se više ne može videti ili da je obrisan sa crkvenih spiskova. Činjenica je da ako čovek ne čita Božje reči, onda bez obzira na jačinu njegove vere i bez obzira na to da li se on prepoznaje kao vernik u Boga, to dokazuje da u svom srcu ne priznaje da Bog postoji niti da su Njegove reči istina. Za Boga, ta osoba se već povukla i više se ne računa kao član Njegove kuće. Oni koji ne čitaju Božje reči su jedna vrsta ljudi koji su se povukli. Drugi tip su ljudi koji nikada ne učestvuju u crkvenom životu i koji nikada ne učestvuju u aktivnostima koje se odnose na crkveni život, kao što je kada braća i sestre pevaju himne, molitveno čitaju Božje reči i razgovaraju u zajedništvu o svojim ličnim iskustvima i razumevanju. Bog te ljude vidi kao da su se već povukli. Postoji još jedna vrsta: oni koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Kakav god zahtev da im postavi Božja kuća, kakav god posao treba da obave, koju god dužnost treba da izvrše, u velikim i malim stvarima, čak i u nečemu tako jednostavnom kao što je da povremeno prenesu poruku – oni to ne žele da učine. Oni, samoproglašeni vernici u Boga, ne mogu da obavljaju čak ni one poslove za koje bi se mogla zatražiti pomoć nevernika. To je odbijanje prihvatanja istine i odbijanje izvršavanja dužnosti. Koliko god da ih braća i sestre podstiču, oni to odbijaju i ne prihvataju; kada im crkva odredi neku dužnost, oni je ignorišu i navode brojne izgovore da je odbiju. To su ljudi koji odbijaju da obavljaju dužnosti. Za Boga, takvi ljudi su se već povukli. Njihovo povlačenje nije zbog toga što ih je Božja kuća uklonila ili obrisala sa svojih spiskova, već zato što oni sami nemaju istinitu veru – oni ne priznaju da su vernici u Boga. Svako ko se uklapa u jednu od ove tri kategorije je neko ko se već povukao. Da li je to tačna definicija? (Da.) Ako ne čitaš Božje reči, da li se smatraš vernikom u Boga? Ako ne živiš crkvenim životom, ako ne komuniciraš ili se ne družiš sa svojom braćom i sestrama, da li se računaš kao vernik? Još manje. Osim toga, ako odbiješ da izvršiš svoju dužnost, a čak ni ne ispuniš svoje obaveze kao stvoreno biće, onda je to još ozbiljnije. To su tri tipa ljudi za koje Bog smatra da su se već povukli. Ne radi se o tome da su oni proterani ili uklonjeni iz Božje kuće; naprotiv, oni su se svojevoljno povukli i svojevoljno odustali. Njihovo ponašanje u potpunosti otkriva da ne vole niti prihvataju istinu i da su klasični primeri ljudi koji samo žele da se najedu hleba i koji se nadaju blagoslovima.

17. oktobar 2020. godine