I. Antihristi kontrolišu ljudska srca

Danas ćemo razgovarati o trinaestoj stavki koja se tiče različitih načina ispoljavanja antihrista – oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi. Sudeći po raznovrsnim načinima na koje se antihristi ispoljavaju, svaka od ovih stavki dotiče se njihove naravi i suštine koja je u suprotnosti sa istinom, zlobna je i rđava. Trinaesta stavka nije izuzetak. „Oni kontrolišu blagajnu crkve, kao i srca ljudi” – na osnovu ovog načina ispoljavanja, možete videti da antihristi nisu samo ambiciozni, već i pohlepni; u svojim srcima gaje mnogo potreba. Da li su te potrebe opravdane? (Ne, nisu.) Da li je kontrolisanje srca ljudi nešto pozitivno? Očigledno, sama reč „kontrola” čoveku kazuje da to nije nešto pozitivno. U kom pogledu to nije pozitivno? Zašto je pogrešno sprovoditi kontrolu? Da li vi želite da kontrolišete srca ljudi? (Ne.) Iako to ne želite, biće situacija kada nećete moći da postupite na drugačiji način. To se zove „narav”; to se zove „suština.” Potreba antihrista da kontrolišu ljudska srca nije opravdana, niti je taj postupak pravedan i razuman; to je nešto negativno. Šta znači „kontrolisati srca ljudi”? Kontrolisanje srca ljudi nije nešto apstraktno; naprotiv, to je nešto prilično konkretno i specifično, što uključuje određene metode, ponašanje i jezik, kao i određene misli, gledišta, namere i motive. Prema tome, kako antihristi konkretno ispoljavaju kontrolu nad ljudskim srcima i kako se ta kontrola konkretno definiše? (Antihristi ispoljavaju spoljašnju patnju i plaćanje cene i to koriste kako bi osvojili odobravanje i poštovanje drugih i kako bi postigli cilj navođenja drugih na pogrešan put.) Antihristi koriste određene vrste ponašanja i ispoljavanja da bi osvojili naklonost ljudi, čime stiču mesto u ljudskim srcima i navode ih da ih poštuju. Kada antihristi osvoje poštovanje drugih, taj ishod prirodno spada u navođenje ljudi na pogrešan put. Ali, u svojim srcima, antihristi nemaju istinsku subjektivnu želju da koriste ta sredstva kako bi naveli druge na stranputicu; ono što oni žele jeste da budu poštovani – to je njihov cilj. Ima li još nešto? (Antihristi koriste male usluge kako bi naveli ljude na pogrešan put i pridobili ih, i ističu svoje sposobnosti i talente kako bi naterali druge da ih poštuju, da im se dive i da slušaju njihove naredbe. To sve rade da bi postigli svoj cilj pridobijanja ljudi i da bi stekli kontrolu nad njima.) To je jedan aspekt. (Antihristi se pretvaraju da su duhovni. Kada su orezani, ne razumeju to, ali se pretvaraju da su razumeli i da su sposobni da to i poslušaju kako bi drugi pomislili da oni marljivo teže istini i da imaju prilično veliku sposobnost duhovnog razumevanja. Oni se predstavljaju kao ljudi koji teže istini i razumeju je zato što žele da ih drugi ljudi poštuju i da se ugledaju na njih.) To je još jedan aspekt. Antihristi uvek žele da drugi vide koliko su oni duhovni i koliko su sposobni da teže istini i da joj se pokore. U stvarnosti, nemaju ni najmanje razumevanja, ali se ipak pretvaraju da imaju duhovnost kako bi naterali druge da ih poštuju i ugledaju se na njih. Takva sredstva koriste da kontrolišu srca ljudi. Ima li još nešto? (Antihristi govore o rečima i doktrinama kako bi se pokazali i istakli, da bi drugi ljudi mislili da oni razumeju istinu i da poseduju rast, i da bi ih zbog toga poštovali, obožavali i slušali. Tako kontrolišu ljude.) To je konkretan način ispoljavanja, ali reći da „oni govore o rečima i doktrinama” nije u potpunosti precizno. Antihristi nisu svesni da govore o rečima i doktrinama; oni veruju da su stvari o kojima pričaju stvarnost, da su to uzvišene teorije i propovedi i to koriste da navedu ljude na pogrešan put. Da antihristi znaju da su to samo reči i doktrine, prestali bi da pričaju o njima. Ima li još nešto? (Antihristi drsko idu protiv načela, koriste moć koju imaju na raspolaganju i lažne duhovne teorije da na prevaru zadobiju svačije poverenje i tako postignu svoj cilj – sticanje kontrole nad ljudima.) (Antihristi prekidaju vezu između Božjeg izabranog naroda i Višnjeg. Ne sprovode radne aranžmane, drže apsolutnu moć u svojoj nadležnosti i pokušavaju da uspostave svoja carstva i da kontrolišu ljude.) To je još jedan konkretan način ispoljavanja. Tačnije rečeno, oni obmanjuju Višnjeg, skrivaju stvari od onih koji su ispod njih i pokušavaju da zadobiju naklonost ljudi, ne dopuštaju drugima da sagledaju pravu situaciju i na prevaru stiču njihovo poverenje kako bi postigli svoj cilj kontrolisanja srca ljudi. Njihov cilj je da obmanu Višnjeg i sakriju stvari od onih koji su ispod njih zato što žele da spreče Višnjeg i braću i sestre da vide istinu o njima, kako bi im Višnji i braća i sestre verovali, i da bi, naposletku, braća i sestre obožavali isključivo njih – tada će ostvariti svoj cilj kontrolisanja srca ljudi. Ima li još nešto? (Antihristi sastavljaju gomilu naizgled ispravnih pravila koja ljudi treba da poštuju i koriste umesto istine, tako da ljudi poveruju da je poštovanje tih pravila isto što i primena istine. Na taj način antihristi stiču kontrolu nad srcima ljudi i vode ljude pred sobom.) Trebalo bi ih opisati kao antihriste koji sastavljaju gomilu pravila i propisa namesto istina-načela, pretvarajući se da su duhovni i da razumeju istinu kako bi ih ljudi slušali i kako bi, na taj način, postigli svoj cilj kontrolisanja srca ljudi. Da pravila koja su sastavili koriste životu crkve i da koriste ljudima u obavljanju dužnosti, da se ne protive istina-načelima i da ne nanose štetu interesima Božje kuće, tada u tome ne bi bilo ničeg pogrešnog. U ophođenju sa raznim vrstama ljudi u crkvi neophodno je, osim razgovora o istini, postaviti neka administrativna pravila kako bi se među ljudima održao red. Ako ta administrativna pravila nisu u suprotnosti sa istina-načelima, već, naprotiv, koriste ljudima, tada su to pozitivne stvari i to nije kontrolisanje srca ljudi. Ako se ta pravila predstavljaju kao istina-načela, onda postoji problem. Da li su antihristi, dakle, sposobni da formulišu pravila koja koriste ljudima i koja su u skladu sa istina-načelima? (Ne, nisu.) Pokušajte to da sažmete. (Antihristi formulišu neka pravila koja nisu u skladu sa istina-načelima i pretvaraju se da su duhovni i da razumeju istinu kako bi ih ljudi poslušali i kako bi ostvarili svoj cilj kontrolisanja srca ljudi.) To je relativno prikladno. Ima li još nešto? (Antihristi vole da iznose bombastične ideje kako bi pokazali svoju pamet i uvide i kako bi naveli ljude da ih poštuju. Na primer, nakon što su svi već porazgovarali o nekoj temi i nakon što su odlučili šta da urade u vezi sa tim, antihristi će izneti skup teorija kako bi pobili predloge svih ostalih i naterali sve ostale da ih slušaju, iako njihovo mišljenje jedva da je išta pametnije. Zatim, kako vreme prolazi, bez obzira na to o čemu se radi, niko se neće usuditi da razgovara o istini ni da traži istina-načela, i osetiće da donošenje konačne presude moraju da prepuste antihristima, te će kraju antihristi ostvariti svoj cilj kontrolisanja ljudi. Antihristi na svakom koraku iznose bombastične ideje, pobijajući predloge drugih, praveći se važni i uveravajući druge da su veoma pametni, te na taj način navode druge na pogrešan put i preuzimaju kontrolu nad njima, čime ujedno postižu svoj cilj. U prošlosti smo mnogo razgovarali o načinu na koji antihristi ispoljavaju kontrolu nad drugim ljudima i kako navode ljude na pogrešan put. Kada antihristi to rade, oni koristi širok spektar taktika, načina ispoljavanja i metoda. Ponekad koriste svoje ponašanje, ponekad reči, a u drugim slučajevima koriste određena gledišta da navedu ljude na pogrešan put. Ukratko, u pozadini svih tih stvari koje antihristi rade postoje ciljevi; nijedan od tih postupaka nije čist i otvoren i nijedan nije u skladu sa istinom. Sve to rade da bi naveli ljude na pogrešan put i da bi naterali ljude da ih poštuju i obožavaju. Šta god da antihristi naizgled urade ili kažu, sve je to samo fasada – sve su to dobra dela i stvari koje ljudi smatraju dobrim – ali u stvari, ako bi čovek istražio suštinu tih stvari, motivi i ciljevi koji čine osnovu pristupa antihrista su bez izuzetka neizrecivi, u suprotnosti su sa istinom i Bog ih se užasava.

Sudeći po načinu na koji kontrolišu srca ljudi, ljudskost antihrista je ogavna i sebična, a njihova narav je u suprotnosti sa istinom, rđava je i zlobna. Antihristi koriste sve vrste ogavnih i podmuklih trikova da bi postigli svoje ciljeve, bez ikakvog osećaja stida – to je karakteristika njihove rđave prirode. Uz to, bez obraćanja ikakve pažnje na to da li su ljudi voljni ili ne, oni uvek žele da kontrolišu ljude, da manipulišu njima i da nad njima vladaju, a da ih prethodno o tome ne obaveste ili pribave njihov pristanak. Žele da sve ono o čemu ljudi razmišljaju i sve ono čemu u svojim srcema teže bude podložno njihovim manipulacijama, žele da ljudi u svojim srcima odvoje mesto za njih, da ih obožavaju i da u svemu gledaju na njih sa divljenjem. Svojim rečima i stavovima žele da ograniče ljude i utiču na njih, i da njima manipulišu i kontrolišu ih na osnovu svojih sopstvenih želja. Kakva je to narav? Nije li to zloba? To je kao da ti tigar zgrabi vrat u svoje čeljusti – koliko god se ti trudio da dođeš do daha i da se pomeriš, ne možeš da uradiš to što želiš, već se nalaziš pod čvrstim smrtonosnim stiskom njegovih oštrih čeljusti. Koliko god se trudio da se oslobodiš, ne možeš, i iako moliš tigra da olabavi svoje čeljusti, to je nemoguće, nema mesta za pregovore. Antihristi imaju baš takvu narav. Pretpostavimo da sa njima započneš razgovor, govoreći: „Zar ne možeš da prestaneš da smišljaš načine kako da kontrolišeš ljude? Zar ne možeš da se ponašaš pristojno i da budeš sledbenik? Zar ne možeš da se ponašaš pristojno i da obavljaš svoju dužnost i držiš se svog položaja?” Da li bi oni mogli na to da pristanu? Da li bi ti, svojim dobrim ponašanjem ili koristeći svoje shvatanje istine, mogao da ih odvratiš od toga da nastave istim putem? Postoji li iko ko bi mogao da promeni njihov stav? Sudeći po zlobnoj naravi antihrista, niko ne bi mogao da promeni njihove misli i gledišta, niti bi iko mogao da promeni njihovu želju da kontrolišu srca ljudi. Niko ne može da ih promeni i sa njima nema pregovora – to se zove „zloba”. Ambicija i želja antihrista da kontrolišu ljude jeste ispoljavanje njihove suštine. Kad bi pokušao da ih preobratiš dobrim ponašanjem, da li bi to uspelo? Kad bi koristio svoje praktično iskustvo prihvatanja orezivanja, suda i grdnje da im pomogneš i da ih podržiš – da li bi oni mogli da se promene? Da li bi prestali da rade to što rade? (Ne, ne bi.) Da li ste ranije sreli takvog čoveka? (Da. Kod takve vrste čoveka, bez obzira na to gde obavlja svoje dužnosti, i premda može i po nekoliko puta da padne i da posrne, ili da se čak razboli u svrhu disciplinovanja, njegova želja za statusom se ne može promeniti. Gde god da ode, on želi da zadobije status i moć.) Ako ga promena mesta ili grupe ne bi preobrazila, kako bi bilo da se sačeka da bude stariji – da li bi se tada bar malo promenio? Da li bi se makar malo odrekao svoje težnje za moći i autoritetom, da li bi ta težnja makar malo oslabila? (Ne bi. To nema nikakve veze sa godinama; njegova narav se ne može promeniti.) Zlobna narav upravlja antihristima i kontroliše ih, pa se oni ne mogu promeniti. Čini se da je zlobna narav antihrista nešto što je više ljudi videlo i iskusilo na sopstvenoj koži. Antihristi koji kontrolišu ljudska srca su stvarnost i to je potkrepljeno stvarnim dokazima – to je prilično ozbiljna stvar. Ljudi poput njih nisu sposobni da zaborave ili ostave po strani pitanje kontrolisanja srca ljudi. Takva je priroda-suština antihrista. Subjektivno gledano, oni nisu u stanju da to ostave po strani; sa objektivne strane, niko nije u stanju da ih preobrati – oni su antihristi, do srži. Recite Mi, da li postoje antihristi koji, nakon što su izbačeni i više nisu u društvu braće i sestara, gube želju da kontrolišu srca drugih? Da li bi se antihristi promenili na osnovu promena u njihovom okruženju ili geografskom položaju? (Ne, ne bi.) Ne bi se promenili čak i da se promene vreme i mesto – to je određeno njihovom priroda-suštinom. Kontrolisanjem srca ljudi, antihristi zapravo pokušavaju da imaju vlast nad ljudima – da imaju moć da povlače poteze, da donose odluke i da kontrolišu ljude i manipulišu srcima ljudi – takva moć je ono što žele da steknu. Da bi kontrolisali srca ljudi, antihristi će koristiti raznovrsne načine i sredstva kako bi naveli ljude da ih poštuju, kako bi prevarili ljude i naveli ih na pogrešan put i kako bi se pred ljudima pretvarali, a čak će koristiti i određene načine i sredstva kako bi prikrili svoje iskvarene naravi i karakter i kako bi sprečili ljude da razotkriju ili prozru njihovu suštinu koja je odbojna prema istini i antihristima. Spolja se predstavljaju kao ljudi koji su duhovni i savršeni, bez mana ili nedostataka ili bilo kakvih tragova iskvarene naravi, te tako stižu i do svojih ciljeva, a to je da ih drugi ljudi poštuju, da gledaju na njih sa divljenjem, da ih obožavaju i dive im se, pa čak i da se na njih oslanjaju. Postizanje tih ciljeva je, u suštini, posledica njihovog kontrolisanja srca ljudi. U okviru našeg razgovara o svim naravima antihrista i načinima na koje se ispoljavaju, razgovorom je potpuno preovladala tema antihrista koji kontrolišu srca ljudi i koji se bore za moć i profit. Pošto smo već umnogome razgovarali o toj temi, neka za danas ostane na tome.

II. Antihristi kontrolišu crkvenu blagajnu

Glavna stavka o kojoj ćemo danas razgovarati jeste da, pored toga što pokušavaju da kontrolišu ljudska srca, i pored njihove ambicije i želje za moći, antihristi imaju još jedan smrtonosan način ispoljavanja. Odnosno, ispoljavaju i veliku želju za crkvenom blagajnom, želju koju možemo nazvati pohlepom. Pored njihove ljubavi prema statusu, antihristi gaje i posebnu ljubav prema novcu. Imaju ogromno i neograničeno interesovanje i zadovoljstvo u vezi sa novcem; to definišemo kao antihristi koji kontrolišu crkvenu blagajnu. Antihristi koji pokušavaju da kontrolišu crkvenu blagajnu i koji pokušavaju da kontrolišu ljudska srca su isti – oba poduhvata su podjednako nezakonita i nerazumna. Jasno je da je to nešto nečasno. Imati ambiciju i želju za kontrolom ljudskih srca već je dovoljno odvratno i užasno nečasno, a uz to, antihristi žele da kontrolišu i blagajnu crkve – to je nešto još ogavnije što se po pitanju njih dešava. Pa, kada antihristi, dakle, nastoje da kontrolišu crkvenu blagajnu, kako se to konkretno ispoljava? Da li bi to bilo lakše razaznati nego kada nastoje da kontrolišu ljudska srca? Kada antihristi nastoje da kontrolišu ljudska srca, ljudi mogu da razaznaju neke od pristupa i naravi koje pri tom koriste. Ali, ako su antihristi vrlo tajnoviti i lukavi, i ako iza toga stoje neke izjave, taktike ili sotonski trikovi koje oni javno ne otkrivaju, već samo u sebi razmišljaju o njima, tada te stvari neće biti lako uočljive. Ipak, pokušaj kontrole crkvene blagajne bi trebalo da se ispoljava na neke konkretne načine i kroz određene pristupe. Da li mislite da je te pristupe lako razaznati? Kada vidite te stvari svojim očima i čujete o njima svojim ušima, da li možete da razaznate da su to dela antihrista? (Ako su to očigledna ponašanja, onda da. Na primer, antihristi će se raspitivati ko je zadužen za čuvanje priloga i tome slično.) To bi bilo lako uočljivo jer su finansije osetljiva stvar, i većina ljudi se ne bi raspitivala o njima, osim ako to nisu pohlepni ljudi koji imaju određene planove u vezi sa tim novcem; u tom slučaju bi se interesovali i raspitivali o toj vrsti informacija. Hajde da onda razgovaramo o tome šta antihristi konkretno ispoljavaju kada pokušavaju da kontrolišu crkvenu blagajnu.

Kada se radi o temi antihrista koji kontrolišu blagajnu crkve, većina ljudi će u svojim mislima to povezati sa primerima prevare ili zloupotrebe crkvene imovine koje su videli u prošlosti, zar ne? Ili možda ima nekih ljudi koji su mladi ili koji veruju u Boga tek neko vreme, pa ne brinu previše o tim stvarima i uopšte o tome ne razmišljaju. Hajde da zato detaljno o tome porazgovaramo, kako biste mogli da razumete neka od pitanja, pravila, kao i tabue u vezi sa blagajnom crkve. Neki ljudi kažu: „Nikada se nisam interesovao niti raspitivao o pitanjima crkvene blagajne. Nemam tu vrstu pohlepe. To nema veze sa mnom i to je prilično osetljiva tema u crkvi, tako da mi je svejedno da li o tome znam nešto ili ne.” Da li je takav stav ispravan? (Ne, nije.) Zašto nije? Bez obzira na to šta biste mogli da pomislite, tema o kojoj danas razgovaramo dotiče se naravi antihrista, i sa stanovišta detaljnog analiziranja i rašlanjivanja njihove naravi, bilo bi korisno da svako od vas to razume i da to jasno shvati. Iskoristićemo ovu temu da detaljno analiziramo narav antihrista, pa hajde prvo da razgovaramo o tome kako antihristi postupaju prema imovini crkve, šta tačno crkvena imovina znači i kome, po njihovom mišljenju, pripada, kao i kako antihristi gledaju na tu imovinu i kako je raspoređuju u svojim mislima. Pre svega, kako antihristi definišu novac i razne stvari koje su crkvena braća i sestre priložili? Sudeći po njihovom karakteru, antihristi su pohlepni i njihova pohlepa je ogromna, pa prema toj imovini neće biti ravnodušni. Naprotiv, biće veoma zainteresovani za nju, pažljivo će pratiti i ispitivati koliko crkvene imovine ima, ko je zadužen za njeno čuvanje, gde se ona nalazi i koliko ljudi to zna. Kada je reč o osnovnim informacijama o crkvenoj blagajni, antihristi će za to prvo pokazati najveće interesovanje, posvećujući tome posebnu pažnju, raspitujući se unaokolo i pokušavajući da na najbolji način dođu do tih informacija. Da nisu pohlepni i da nemaju skrivene namere, da li bi ih te stvari zanimale? (Sigurno da ne bi.) Antihristi se razlikuju od ljudi sa normalnom ljudskošću u tome što njihova briga ima skriveni motiv. Njihova briga nema veze sa čuvanjem te imovine, već oni žele da je prisvoje ili da je koriste po sopstvenoj volji. Dakle, prvi način na koji antihristi ispoljavaju kontrolu nad crkvenom blagajnom jeste prioritetno prisvajanje i korišćenje crkvene imovine.

A. Prioritetno prisvajanje i korišćenje crkvene imovine

Čim antihristi steknu status, duboko u njima se rađa pogrešna i bestidna ideja: ako postanu starešine, to bi trebalo da im donese ne samo pravo da poznaju crkvenu blagajnu, već i potpunu moć da je kontrolišu. Koji je njihov cilj u preuzimanju kontrole nad blagajnom crkve? Njihov cilj je da steknu moć da prioritetno prisvajaju i koriste crkvenu imovinu. Šta znači prioritetno prisvajanje i korišćenje crkvene imovine? To znači da, sve dok su oni zaduženi za crkvu, novac i stvari koje braća i sestre prilože pod njihovim nadzorom potpadaju pod njihovo upravljanje, korišćenje i vlasništvo. Da li je ta ideja ispravna ili neispravna? Očigledno je neispravna, ali to je način razmišljanja antihrista. Nakon što postanu starešine, prvo što urade je da počnu da ulažu trud i da kuju planove u vezi sa blagajnom. Prvo, otkriju ko upravlja blagajnom, koliko ljudi upravlja blagajnom, koliko novca ima u knjigama i da li su ljudi koji upravljaju tom blagajnom njihova desna ruka i pouzdani saradnici. Ako nisu, žurno ih smene pod nekim izgovorom, a zatim postave svoje saradnike umesto njih. Da li se zaustave na tome da samo smene ljude koji su zaduženi za upravljanje blagajnom? Ne, to nije tako jednostavno. Njihove ambicije daleko su izvan toga; oni moraju sasvim jasno da se upoznaju sa brojkama koje se tiču crkvene imovine. Pored toga što pozivaju ljude da daju priloge, kako antihristi postupaju sa tom imovinom? Uzimaju novac od crkve kada treba da kupe novu odeću, pa ponovo uzimaju novac kada idu kod lekara, a ako nemaju odeće, onda biraju nekoliko boljih komada od onog što su braća i sestre donirali. Nakon što izaberu, i dalje nisu završili; oni moraju da isprobaju svaki komad odeće, zadržavajući najbolje za sebe i ostavljajući crkvi samo najlošije komade koje ne žele. Ukratko, koristiće novac crkve da pokriju svoje obroke i troškove, pa čak i troškove putovanja od samo 0,2 juana, a neki od njih će čak otići tako daleko da će iskoristiti crkveni novac za kupovinu luksuznih predmeta, zdravstvenih suplemenata, kozmetike i raznih stvari za ličnu upotrebu. Čim antihristi dođu na rukovodeće pozicije, i pre nego što obave ijedan posao, vrlo su preduzimljivi kada je u pitanju uživanje u crkvenoj imovini, i to im postaje prioritet. Nakon što antihristi počnu da uživaju u toj imovini, njihovo celokupno duhovno gledište i kvalitet života potpuno se menjaju i postaju sasvim drugačiji u odnosu na to kakvi su bili pre. U svakoj prilici, priuštiće sebi novu frizuru i masažu, ugađaće sebi, brinuće o svom zdravlju, praviće sebi supu od bilja – a čak će i razni električni aparati koje koriste biti napredniji. Čim postanu starešine, antihristi prave spisak bogatih ljudi u crkvi i onih koji su sposobni da daju priloge. Ti bogati ljudi će zatim početi da prosipaju svoj novac, a oni koji često daju priloge postaju dragoceni članovi crkve i miljenici u očima antihrista. Kada antihristi uđu u crkvu, to je isto kao kada lisica uđe u vinograd – vinograd je osuđen na propast. Lisica ne samo da će pojesti dobre grozdove, već će uništiti čitavo mesto.

Po mišljenju antihrista, novac i stvari koje su braća i sestre priložili, poznate svima kao „prilozi”, predstavljaju „javno” vlasništvo crkve. To ne znači da je to javno vlasništvo namenjeno zajedničkoj upotrebi, već da je to zajednički prilog kome su svi doprineli, ali čije se pravo na upotrebu iz praktičnih razloga dodeljuje starešinama. Iz perspektive antihrista, oni su dužni da prioritetno prisvajaju i koriste crkvenu imovinu jer su oni starešine, oni stoje na čelu, i sve u crkvi, a posebno dobre stvari, moraju da pripadaju njima i da budu pod njihovim autoritetom. Antihristi veruju: „Reći da su novac i stvari koje braća i sestre prilažu nešto što se daje bogu samo je površno izražavanje. Koliko od tih stvari Bog može da iskoristi? Može li Bog da siđe s neba da deli te priloge sa ljudima? Pa zar ne bi trebalo ljudi da odluče kako će se ti prilozi trošiti, raspoređivati i koristiti?” Takva je besramna ideja koju antihristi imaju o crkvenoj imovini. Šta je još besramnije? Oni kažu: „Bog na nebu ne može da uživa u novcu i stvarima koje su ljudi priložili na zemlji, pa kako bi te stvari trebalo da se raspodele i koriste? Zar ne bi starešine crkve trebalo da pomognu u konzumiranju i korišćenju tih stvari i uživanju u njima? To bi bilo kao da ih koristi bog na nebu.” I tako, antihristi, sasvim prirodno, priloge braće i sestara pretvaraju u svoje lično vlasništvo. Savršeno su svesni ko je šta i kada priložio – te stvari se moraju njima prijaviti i oni moraju znati za njih. Ne opterećuju se drugim pitanjima. Postoji jedna stvar koja je njima od najveće važnosti osim toga što se čvrsto drže svoje vlasti – a to je kontrola crkvene blagajne. To je ono zbog čega im se isplati da budu starešine. U načinu na koji antihristi gledaju na crkvenu imovinu i postupaju sa njom, da li postoji ijedan aspekt koji je u skladu sa istinom ili sa Božjim zahtevima? (Ne, ne postoji.) Od samog početka do danas, da li je Bog ikada rekao koji čovek treba da poseduje i koristi priloge koje su Mu braća i sestre dali? Da li je Bog ikada izjavio da crkvene starešine i delatnici, apostoli i proroci treba da imaju autoritet da prioritetno prisvajaju i koriste crkvenu imovinu? Da li je Bog rekao da upotreba i vlasništvo crkvene imovine pripada onome ko postane starešina? (Ne, nije.) Zašto onda antihristi imaju ovako pogrešno shvatanje? Pošto Božje reči ne sadrže izričite odredbe o crkvenoj imovini, zašto antihristi gaje takvo mišljenje o njoj? (Oni nemaju bogobojažljivo srce.) Da li je to tako jednostavno? Reći u ovom kontekstu da oni nemaju bogobojažljivo srce samo su prazne reči. Te reči ne dotiču narav antihrista. Da li antihristi žude za crkvenom imovinom kada nisu na poziciji starešinstva? (Da.) Možeš li onda reći da oni gube svoja bogobojažljiva srca nakon što postanu starešine? Nije valjda da imaju bogobojažljiva srca pre nego što postanu starešine? Može li čovek to da kaže? (Ne može.) To objašnjenje, stoga, ne pije vodu. Antihristi žude za crkvenom imovinom: zašto je to tako? (Oni imaju rđavu narav.) (Po prirodi su pohlepni.) (Po prirodi iznad svega teže profitu.) Da li je narav-suština antihrista to što iznad svega teže profitu? (Nije.) To je samo ispoljavanje njihovog karaktera. Dakle, hajde da detaljno analiziramo unutrašnju narav antihrista. (Ona je rđava i zlobna.) Ona je pre svega zlobna, a zatim i rđava. Šta znači zlobna? To znači da će oni nasilno prisvojiti stvari koje ne bi trebalo da budu njihove niti bi trebalo njima da pripadaju, bez obzira na to da li se drugi ljudi sa tim slažu ili šta o tome misle: to je zlobna narav. Urođena priroda-suština antihrista, tih đavola i Sotona, jeste da se takmiče sa Bogom za sve. Unutar crkve, pored toga što se bore sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda, antihristi takođe pokušavaju da otmu priloge koje su Mu ljudi dali. Spolja gledano, izgleda da su antihristi pohlepni, ali u stvarnosti, to rade zato što imaju narav i suštinu antihrista. Njihova želja da prisvoje i da proždiru novac i stvari koje su ljudi priložili Bogu – u svojoj suštini, to jeste zloba. To je isto kao kada bi ti, na primer, kupio novu, modernu i kvalitetnu jaknu, a neki čovek to vidi i kaže: „Ova tvoja jakna je bolja od moje. Ova koju ja nosim je iznošena i poderana i nije moderna. Kako to da je tvoja tako lepa?” Kad završi s pričom, on ti nasilno skine jaknu i dȃ ti svoju oštećenu. Ne bi smeo da odbiješ da se s njim zameniš – takav čovek bi te naterao da patiš, zadavao bi ti teškoće, pretukao bi te i čak bi te mogao ubiti. Da li bi se usudio da mu se suprotstaviš? Ne bi se usudio da mu se suprotstaviš, a on bi protiv tvoje volje uzeo ono što ti pripada. Pa, kakva je narav tog čoveka? To je zlobna narav. Da li postoji razlika između toga i naravi antihrista koji prisvajaju i koriste crkvenu imovinu? (Ne, ne postoji.) Mišljenje antihrista o imovini je da, čim postanu starešine i „funkcioneri” i čim imovinu crkve imaju u svojim rukama, ona njima i pripada. Bez obzira na to ko je dao prilog ili šta je priložio, antihristi će to prisvojiti za sebe. Šta znači prisvojiti nešto? To znači da, nakon što antihristi steknu kontrolu nad crkvenom imovinom – koja bi trebalo da se pravilno koristi i raspodeli u skladu sa crkvenim pravilima – jedino oni imaju isključivo pravo da je koriste. Čak i kada je ta imovina potrebna za rad crkve ili je potrebna delatnicima u crkvi, antihristi ne dozvoljavaju da se koristi. Samo njima je dozvoljeno da je koriste. Što se tiče toga kako se crkvena imovina koristi i raspoređuje, antihristi imaju poslednju reč; ako oni žele da ti koristiš tu imovinu, možeš je koristiti, a ako oni to ne žele, onda ne možeš. Ako nema dovoljno priloga u fondovima crkve i ako antihristi, nakon što prisvoje priloge, sve potroše na svoje lične troškove, oni ne mare za to što više nema novca za rad crkve. Ne uzimaju u obzir ni rad crkve ni redovne troškove crkve. Sve što oni žele jeste da prisvoje te fondove i troše ih samo za sebe, kao da je to njihova vlastita zarada. Zar to nije sramotan način delovanja? (Da, jeste.) U nekim crkvama koje se nalaze u relativno bogatim oblastima, antihristi misle: „Ovo mesto je prilično lepo. Kada su u pitanju troškovi, mogu da se bahatim i da radim šta god hoću, nema potrebe da se pridržavam crkvenih pravila i načela. Mogu da trošim novac kako god želim. Otkako sam postao starešina, konačno mogu da uživam u životu i da trošim novac bez potrebe da preračunavam troškove. Ako poželim nešto da kupim, samo treba to da kažem, ne moram o tome da brinem, a svakako ne moram ni sa kim da porazgovaram o tome.” Kada je reč o trošenju crkvenog bogatstva, antihristi su ti koji imaju svu moć, ponašaju se neodgovorno i rasipaju novac kao vodu. Pored toga što ne rade ništa u skladu sa crkvenim načelima ili radnim aranžmanima, antihristi se na isti način ophode prema crkvenoj imovini, bez ikakvih načela. Da li je moguće da oni ne razumeju načela? Ne, oni vrlo dobro poznaju načela koja regulišu raspodelu i trošenje crkvene imovine, ali ne mogu da obuzdaju sopstvenu pohlepu i želje. Kada žive kao obični ljudi bez statusa, onda su ponizni i žive jednostavnim životom, ali čim postanu starešine, smatraju da su postali veoma važni. Počinju da paze na to kako se oblače i šta jedu – više ne jedu običnu hranu, a nauče i da prepoznaju kvalitet i poznate brendove kada je u pitanju odeća. Sve mora biti vrhunskog kvaliteta; tek tada osećaju da to odgovara njihovom identitetu i statusu. Čim antihristi postanu starešine, ponašaju se kao da im sva braća i sve sestre nešto duguju i kao da svi moraju da im donose poklone. Oni moraju da imaju prednost ako se pojavi neka dobra stvar, a od braće i sestara se očekuje da svoj novac troše na njih. Antihristi veruju da starešinstvo znači da treba da imaju pravo na prioritetno prisvajanje i korišćenje crkvene imovine. Ne samo da tako misle, već se tako i ponašaju. Štaviše, oni to rade toliko ekstremno da izazivaju gađenje kod drugih ljudi. Posmatrano iz tog ugla, kakav to karakter antihristi imaju? Nakon što postanu starešine, oni žele da prisvoje priloge i da imaju prioritet u njihovom korišćenju, a da pri tom ne rade ništa. Kakav čovek je sposoban da uradi tako nešto? Samo razbojnik, tiranin ili lokalni siledžija bi tako nešto uradio.

Jedan starešina je počinio sledeće delo. Pokušajte da razlučite šta je uradio i detaljno to analizirajte. Jednog dana sam dobio paket kineskih biljnih dijetetskih suplemenata. Pomislio sam: „Nisam nikoga zamolio da Mi ovo kupi, pa odakle je poslato? Ko je to kupio? Kako to da ne znam ništa o tome?” Raspitavši se, kasnije sam saznao da je to bio jedan starešina koji je, ne pitajući Višnjeg, samoinicijativno odlučio da to kupi. Rekao je da je taj predmet potreban Višnjem. Čuvši to, braća i sestre ispod njega su rekli: „Pošto Višnji želi da se to kupi, onda je to jednostavno, možemo samo da iskoristimo crkveni novac za to. Šta god Višnji želi da kupi, u redu je, naročito pošto je to za Boga – nemamo šta tome da prigovorimo.” Što se tiče novca koji je potrošen – čiji je to novac bio? (Novac iz Božjih priloga.) Kako je mogao biti tako širokogrud kada je u pitanju trošenje Božjih priloga? Da li je ovu kupovinu Višnji odobrio? Bez Mog pristanka, on je u tajnosti sam doneo odluku i kupio lek. I dok je obavljao tu kupovinu, nije se zaustavio da razmisli: „Da li će ovo Višnjem biti korisno? Da li je ono što kupujem primereno? Koju količinu bi trebalo da kupim? Da li će mi Višnji dozvoliti da potrošim ovaj novac?” Da li je postavio ova pitanja? (Nije.) Odmah je kupio taj predmet, a da ništa nije pitao. Otkud tolika velikodušnost? Kakav je to primer lične odanosti? On je iskoristio Božji novac da kupi nešto za Boga, smatrajući to svojom obavezom, učinio je sve što je bilo potrebno i prevazišao je sve prepreke kako bi to kupio i kako bi udovoljio Bogu. Šta, u ovom slučaju, znači udovoljiti Bogu? To znači: „Mogu prijatno da te iznenadim, a da te ništa ne pitam. Vidiš, imam tu sposobnost! Da li si znao da mogu to da uradim? Šta misliš? Nije li to lepo iznenađenje? Zar nisi srećan? Da li se osećaš utešeno?” Čiji novac si potrošio? Da li je bio tvoj? Ako je ono što si potrošio bio Božji novac, da li si dobio Božji pristanak? Potrošio si novac koji si ukrao od Boga, a zatim si rekao da želiš da prirediš Bogu lepo iznenađenje: kakva je to logika? I sa čijim novcem si bio tako velikodušan? (Sa novcem koji pripada Božjoj kući.) Biti velikodušan sa novcem koji pripada Božjoj kući znači biti velikodušan sa Božjim prilozima. Zar to nije odvratno? (Jeste.) Možda ćete osetiti odvratnost nakon što ovo čujete, ali čovek koji je u to bio uključen nije uopšte osetio odvratnost, već je bio prilično zadovoljan sobom. Nakon što je predmet bio dostavljen, razmišljao je: „Zašto nema odgovora? Učinio sam ovo predivno delo za tebe, pa zašto mi se nisi zahvalio? Kako ti se dopada predmet? Jesi li zadovoljan? Da li bi želeo da ti kupim još u budućnosti? Kakvu ocenu mi daješ? Da li ćeš me od sada stavljati na važnu poziciju? Da li si zadovoljan onim što sam uradio? Potrošio sam tvoj novac da uradim nešto za tebe – šta misliš o mojoj ljubaznosti? Jesi li srećan? Ah, molim te reci nešto. Zašto nema odgovora?” Da li je trebalo da mu odgovorim? (Nije.) Zašto ne? Taj incident se dogodio pre dosta vremena, ali sve ovo vreme nisam prestajao da zbog toga osećam odvratnost – osećam odvratnost svaki put kada pogledam tu stvar koju je kupio. Recite Mi, da li je razumno osećati odvratnost? Da li bi bilo korisno detaljno analizirati ovaj incident? (Da, bilo bi.) Kakvo je to ponašanje? Da li je to izraz odanosti? Ljubaznosti? Ili bogobojažljivosti? (Ništa od toga.) To se zove ulizivanje i poigravanje sa nekim, i znači sledeće: „Trošim tvoj novac da kupim nešto kako bih ti udovoljio i ostavio dobar utisak na tebe, kako bi me ti video u povoljnijem svetlu.” Taj starešina je želeo da Mi ugodi, da Mi laska i dodvorava Mi se, ali na kraju nije uspeo i prozreli su ga. Koje greške je počinio? Pre svega, to nije bilo nešto što sam mu ja naložio da uradi za Mene; nisam poslao nikakvu poruku da to uradi. Drugo, ako je to želeo da uradi iz dobrote svog srca, trebalo je prvo da pita i da dobije pristanak pre nego što nastavi. I, dok je to sprovodio, zar nije trebalo da se raspita o stvarima koje imaju veze sa tim i koje je trebalo da zna? Na primer, koju količinu da kupi, u kojoj vrednosti, koji kvalitet robe da kupi, kako da se novac potroši – zar nije trebalo o tome da se raspita? Raspitati se o tim stvarima značilo bi postupiti u skladu sa istina-načelima. Kakva je, dakle, priroda njegovog neuspeha da se o tome raspita? U manjoj meri, mislio je da je veoma pametan, a šire gledano, to je proizvoljno postupanje i nepromišljeno ponašanje, bez obzira prema Bogu! Nikada nisam tražio da kupi taj predmet, pa zašto je od svojih dobrih namera napravio predstavu? Zar nije tražio nevolju? Štaviše, njegov najveći problem bio je način na koji antihristi gledaju na imovinu, a to je tema o kojoj danas razgovaramo i koju detaljno analiziramo. On je verovao da je, kao starešina te crkve, kvalifikovan da uživa u prilozima koje Božji izabrani narod u crkvi daje Bogu, i da ima moć da koristi i poseduje te Božje priloge, te da ima poslednju reč u vezi s njima. On je imao moć kralja u toj crkvi i postao je lokalni tiranin. Mislio je: „Ne moram da te obavestim niti da te pitam o stvarima koje kupujem, sam ću to rešiti za tebe. Bez obzira na to da li se slažeš ili ne, sve dok osećam da bi bilo dobro to tako da uradim, i sve dok ja želim to tako da uradim, onda ću to tako i uraditi.” Kakva je on to stvar? Zar on nije antihrist? Antihristi su upravo toliko besramni. Kada je ovaj čovek dobio status i postao starešina, želeo je da postane kralj, da preuzme imovinu crkve. Mislio je da samo on donosi odluke o crkvenoj imovini i da ima moć da je preuzme i da je iskoristi. Čak je mislio da ima poslednju reč o tome da li će kupiti stvari za Mene, kao i šta će kupiti. Ali, da li je Meni potrebno da Mi ti kupuješ stvari? Šta god da koristim i kako god to da koristim, da li je tvoje uplitanje potrebno? Zar to nije nedostatak razuma? Zar to nije besramno ponašanje? Zar si zaboravio ko si? Zar to nije isto što i arhanđel koji je, nakon što je dobio status, želeo da bude ravnopravan sa Bogom? Koliko grešaka je napravio čovek koji je to učinio? Prva je bila da je raspolagao crkvenom imovinom kao sa svojom ličnom; druga je bila da je samoinicijativno doneo odluku da Mi kupuje neke stvari; treća je bila da, nakon što je sam doneo tu odluku, nije obavestio Višnjeg o tome, nije tražio Njegov pristanak niti Ga je o tome izvestio. Svaka greška je sama po sebi bila prilično ozbiljna. Ovaj antihrist je izgleda sve to vrlo glatko izveo. Čim bi nešto izrekao, njegove sluge bi poslušno izvršavale njegove naredbe. Nisu se ni zaustavili da pitaju: „Trošimo toliko novca da kupimo ovaj predmet – da li je Bog to naručio? Da li novac može da se iskoristi na taj način? Da li bi to bilo primereno? Ko je zapravo to naručio?” Te sluge to uošte nisu pitale. Da li su preuzeli bilo kakvu odgovornost? Da li su pokazali bilo kakvu odanost? Ne, nisu pokazali odanost i trebalo bi da budu isključeni. To je jedan od ranijih primera čoveka koji je koristio priloge prema svojim sopstvenim željama i bez ikakvih načela. Trošiti Božje priloge da bi se kupile stvari za Boga, bez Mog odobrenja: učiniti tako nešto znači počiniti ozbiljnu grešku.

Evo još jednog primera. Voleo bih da saslušate šta su ovi ljudi uradili i da vidite da li vam to deluje uznemirujuće. Tokom okupljanja u crkvi, stolica na kojoj sam sedeo bila je previše mekana, i kada bih seo na nju, spustio bih se dosta nisko. Sto je takođe bio toliko visok da sam morao da držim leđa potpuno uspravno, a kad bih dugo tako sedeo, to bi Me umorilo. Zato sam ih zamolio da kupe stolicu koja je malo viša i koja ima nešto tvrđe sedište. Zar to nije nešto što je lako uraditi? (Da, jeste.) To je zapravo vrlo jednostavno. Prvo, trebalo je da izmere visinu stolice na kojoj sam tada sedeo, a zatim da potraže onu koja je viša za pet centimetara ili možda malo više, i da potom provere koliko je sedište mekano i pronađu onu koja ima malo tvrđe sedište. Pre svega, mogli su da pogledaju u prodavnicama, pa ako ne nađu ništa primereno, mogli su dalje da potraže na internetu. Zar to nije nešto što se lako može rešiti? Da li to predstavlja bilo kakve poteškoće? Potrošiti novac na kupovinu ne može se nazvati izazovom, a osim toga, ako nekoliko ljudi udruži svoje ideje, to bi trebalo da bude lak zadatak. Posle nekog vremena, otišao sam na drugo okupljanje u tu crkvu i pitao ih da li su kupili novu stolicu. Rekli su: „Pogledali smo, ali nismo videli ništa stvarno prikladno i nismo znali kakvu stolicu želiš.” To me je prenerazilo. Pomislio sam: „Kako ja to shvatam, ovde postoji ogroman izbor prodavnica koje prodaju sve i svašta, svih nivoa kvaliteta, tako da kupovina jedne stolice ne bi trebalo da bude tako težak zadatak. Ne očekujem previše.” Ali osoba zadužena za kupovinu je rekla: „Nije lako to kupiti; nema ni jedne jedine stolice koja odgovara specifikacijama koje si želeo. Možda možeš jednostavno da se zadovoljiš ovom koja je već ovde.” Pomislio sam u sebi: „Pa dobro, ako niste kupili, onda je to u redu, uštedećemo malo novca, tako da ću se za sada zadovoljiti ovom.” Posle nekog vremena, otišao sam na drugo mesto gde je bilo nekoliko prilično lepih stolica koje su bile udobne za sedenje, i na prvi pogled se moglo videti da su starinskog stila i dobrog kvaliteta. Zato sam to fotografisao i zamolio ih da fotografije iskoriste kao vodič za kupovinu stolice, ne postavljajući nikakve uslove u vezi sa bojom, i rekao sam im da, ako nema u prodavnicama, potraže na internetu. Čak sam precizirao da treba da traže na mestima koja prodaju kancelarijski materijal. Nakon toga su mi odgovorili: „Tražili smo na internetu, ali nije bilo nijedne. Svi proizvođači su rekli da je to zastareo model i da danas više niko ne pravi stolice u tom stilu, pa nismo nijednu mogli da kupimo.” To Me je opet prenerazilo i pomislio sam: „Ovi ljudi stvarno ne znaju da rešavaju stvari i zaista se ne možeš osloniti na njih. Dobili su da urade samo taj jedan mali zadatak, a dva puta su rekli da nisu mogli da kupe ono što sam tražio, i odbili su Me.” Zamolio sam ih da nastave da traže i da vide da li postoji nešto na drugim sajtovima. U međuvremenu, dok sam čekao, naišao sam na jednu stolicu u magacinu crkve. Stolica, koja je imala sunđerasti jastuk prekriven šarom ružičastih cvetova, nije bila u potpunosti dovršena. Imala je savršeno prav naslon, savršeno prave naslone za ruke, savršeno prave noge i savršeno ravno sedište. Svaki deo stolice bio je prav; sve na njoj je bilo pod pravim uglom. Rekao sam: „Da li je neko sam napravio ovu stolicu?” Jedna osoba je u žurbi odgovorila: „Zar tebi nije trebala stolica? Napravili smo ovu za tebe i upravo smo se spremali da ti kažemo i zamolimo te da je isprobaš.” Bili su tako strašno ljubazni, pa sam pomislio: „Naravno, probaću je.” Čvrsto sam seo na stolicu i osetio intenzivnu nelagodnost, kao da sam seo na kamen, jer je sunđer u jastuku bio izuzetno tvrd. Čovek koji je stajao pored Mene je rekao: „U redu je. Može se malo omekšati. Nije još gotova. Poboljšaćemo je, pa ćeš je ponovo testirati.” Testirati je ponovo? Ma daj! Sedenje na malom drvenom tabureu bilo bi bolje od te stolice; barem se ne bih osećao kao da sedim na kamenu. Rekao sam: „Ne, to neće ići. Nastavite da tražite ako možete. Ako ne možete ništa da nađete, onda zaboravite na to.” Tako sam ih zamolio da nastave da traže. Ljudi koji su napravili stolicu možda nisu to razumeli. Možda su pomislili: „Ukazali smo ti toliku ljubaznost, birajući materijal, stil i veličinu, i ručno smo ti napravili stolicu. Zašto ne ceniš ovaj čin ljubaznosti? A povrh svega toga, kažeš da se osećaš kao da sediš na kamenu, da je stolica tvrda. Kako to da si tako izbirljiv? Šta god da ti napravimo, trebalo bi to da koristiš i kraj priče. A ti i dalje insistiraš da kupimo stolicu. Rekli smo ti nekoliko puta da stil koji želiš ne može nigde da se nađe, ali ti i dalje insistiraš da je kupimo. Zar to ne iziskuje novac? Kako bi bilo da malo uštedimo? Napraviti stolicu mnogo je ekonomičnije; materijali nisu skupi. Šta god možemo sami da napravimo, trebalo bi da napravimo, umesto da kupujemo. Kako to da ne znaš šta znači štedeti?” Recite Mi, da li bi bilo bolje da koristim tu stolicu ili ne? (Bilo bi bolje da ne.) Kada su videli da neću koristiti stolicu koju su napravili, bacili su je u stranu i ni oni je nisu koristili. Recite Mi, da li bih povredio njihova osećanja kada je ne bih koristio? (Ne, ne bi.) Tokom svih ovih godina, nikada nisam sedeo na stolici sa jastukom koja je bila tako tvrda – bilo je to pravo iskustvo. Takva je bila velika „ljubaznost” koju su Mi ovi ljudi ukazali. Posle nekog vremena, ko zna kakvim neočekivanim spletom okolnosti, zapravo Mi je kupljena stolica, tako da su mi ti ljudi ipak ukazali neku „ljubaznost”. To je bio prvi put da sam ih zamolio da Mi nešto kupe, čuli su to direktno od Mene, a način na koji su obavili zadatak bio je odvratan. Ta kupovina jedne stolice bila je toliko teška i mukotrpna, sve je moralo da ide preko njih i da se sa njima raspravi, a uz to sam morao da vodim računa o njihovom raspoloženju. Da su bili dobro raspoloženi, možda bi Mi je kupili, a da nisu, možda ne bi, i onda ne bih mogao da je koristim. „Želiš da koristiš udobnu stolicu, ali tek treba da je nabavimo, pa možeš samo da sanjaš o tome. Koristi ovu koju je stolar napravio. Kada budemo imali udobne stolice, moći ćeš i ti jednu da koristiš.” Zar ti ljudi nisu baš takvi? Kakvi su to ljudi? Zar to nisu ljudi slabog karaktera? Samo sam ih zamolio da od datih priloga nešto kupe, sve što je trebalo da urade jeste da malo upotrebe svoje ruke i oči, ali navesti ih da obave taj zadatak je bilo tako teško i mukotrpno. Šta bi bilo da sam ih zamolio da potroše svoj novac? Isprva nisam rekao čiji novac će biti potrošen – da li su pomislili da sam mislio da treba da potroše svoj novac, te su se zbog toga toliko uplašili da su odbili da obave kupovinu? Da li je to mogao biti razlog? Kada te zamolim da nešto kupiš, zar je moguće da te teram da potrošiš svoj novac? Ako crkva ima sredstva, onda idi i kupi, a ako nema, nemoj. Ni pod razno te ne bih naterao da potrošiš svoj novac. Pa, zašto je onda bilo potrebno toliko truda da ih navedem da obave taj mali zadatak? Ti ljudi nemaju ljudskost! Kada ne pokušavaju nešto da urade i kada ne razgovaram sa njima, deluje da su ljubazni i razumni, ali kada počnu da izvršavaju zadatak, ta ljubaznost i razumnost nestaju. Ti ljudi su smeteni! Kako uopšte mogu da se slažem sa njima?

Evo još jednog primera koji uključuje temu priloga. Postoji jedno mesto koje ima malu kuhinju, gde su svi kuhinjski pribori i posuđe za zajedničku upotrebu, i ponekad, zimi, ljudi tamo ne mogu da izbegnu da dobiju grip. Rekao sam im da kupe sterilizator ili ozonizator kako bi sterilisali kuhinjske pribore i zajedničko posuđe. To bi bilo bezbedno i higijenski. Da li je to bio veliki zahtev? (Ne, nije.) Poverio sam nekom ovaj zadatak i ubrzo sam čuo da je kupljen ozonizator. Moje brige su nestale i kasnije se više nisam bavio tim pitanjem. Ali izgleda da je nešto pošlo naopako. Ispostavilo se da mašina koju je ta osoba kupila nije bila ozonizator, već mašina za sušenje vazduha. To je bila prevara, a pritom je mašina bila izuzetno lošeg kvaliteta, bez ikakvog sterilizujućeg efekta. Da li je osoba koja je bila zadužena za taj zadatak to znala? (Trebalo je to da zna.) Ali taj nitkov verovatno nije to znao. Zašto? Čovek kome sam poverio taj zadatak ga nije sam izvršio, već je pronašao posrednika da to obavi umesto njega, tako da nikada nije saznao kakav je predmet tačno kupljen, niti da li je bio dobrog ili lošeg kvaliteta. Šta mislite o načinu na koji je taj posao obavljen? Da li je to urađeno savesno ili ne? Da li je taj čovek bio imalo pouzdan? Da li je zaslužio da se na njega oslonimo? (Ne, nije.) Kakav je to bio čovek? Da li je to bio čovek sa integritetom ili ljudskošću? (Ne.) To je bio smeten čovek, pravi nitkov. I to nije kraj priče. Ubrzo nakon toga, čovek koji je bio zadužen za taj zadatak počeo je da razmišlja: „Odlično je koristiti ozonizator za sterilizaciju. Pošto mnogo ljudi koristi naše trpezarije, možda bi trebalo da kupimo ozonizator i za taj prostor. Ti si kupio jedan, pa ćemo i mi kupiti nekoliko. Ti si kupio mali za tvoju malu kuhinju, a mi ćemo kupiti velike za naše velike trpezarije.” Kada mu je ta ideja pala na pamet, razgovarao je o tome sa nekoliko drugih nitkova, i odluka je doneta. Ispostavilo se da su, nakon što su ozonizatori bili kupljeni, braća i sestre rekli da, pošto svi koriste svoje sopstveno posuđe i ne dele nikakve pribore, nema potrebe za sterilizacijom i da bi sterilizacija bila suvišna. Na kraju, mašine su ostavljene da stoje beskorisne, i čak i sada nekoliko mašina stoji u skladištu, još uvek neotpakovane. Šta mislite o načinu na koji je to sve obavljeno? Da li je to urađeno na razuman način? Zar to nije bio slučaj nekoga ko ima previše vremena na raspolaganju i ništa pametno da radi, te nalazi nasumične načine da potroši novac? Pomislivši da je Višnji dao naredbu za te kupovine, neki ljudi su čak rekli: „Nema prigovaranja! Moramo to prihvatiti od Boga. Bog toliko voli ljude da nam čak kupuje stvari koje nam ne trebaju. On je voljan da potroši ogromne sume na nas. Bog je predobar prema nama!” Ali sada znaju da su te kupovine bile rezultat tajnih operacija gomile nitkova. Rasipali su priloge na taj način, a da niko nije preuzeo odgovornost, niko nije ništa ispitao, niko nije proverio da li su te kupovine bile primerene niti je izvestio o kupovinama nakon što su obavljene. Na osnovu čega je taj čovek kupio te stvari? Na osnovu toga što sam ga zamolio da kupi sterilizator za malu kuhinju. Da li sam ga zamolio da kupi to isto za sve trpezarije? Nikada mu nisam poverio takav zadatak. Pa, koji je bio njegov motiv da kupi mašine za sve trpezarije? Zar nije postupao prema prilozima kao prema svojoj ličnoj imovini, raspoređujući ih kako je hteo? Da li je imao autoritet da ih raspoređuje? (Nije.) Pre kupovine tih mašina nije Me pitao: „Pošto smo kupili jedan za malu kuhinju, da li bi trebalo da kupimo nekoliko i za velike trpezarije?” Uz to, nakon kupovine nije izvestio koliko je ozonizatora kupljeno, koliko su ukupno koštali, niti je izvestio da braći i sestrama uopšte nisu bili potrebni. To je sve obavljeno na odvratan način. I smeten kakav je bio, i dalje je bio prkosan nakon što je bio orezan. Kako bi trebalo postupati s takvim čovekom? (Izopštiti ga iz crkve.) S obzirom na prirodu ovog događaja, ne bi bilo preterano izopštiti ga iz crkve jer je to pitanje koje se tiče priloga, a time što je dirnuo u priloge, prekršio je upravne odluke. To je bilo nepromišljeno ponašanje! Da li je mislio da je novac njegov? Da li je imao autoritet da ga koristi i rasipa? Kada sam poverio ljudima da Meni nešto kupe, stvorili su sve vrste poteškoća i bilo im je veoma teško da izvrše zadatak, a pored toga sam morao i da raspravljam sa njima o svemu. Što se tiče onoga što nisam poverio ljudima da urade ili da kupe, oni su te stvari kupili ni ne trepnuvši, bez ikakvog plana ili konsultovanja većine da li bi te stvari bile korisne – samo su rasipali novac kako im volja. Pre nekog vremena, zbog nekih posebnih okolnosti, ljudima je rečeno da kupe količinu hrane za šest meseci do godinu dana, iz straha da neće biti dovoljno. To im je kratko i jednostavno objašnjeno, te su se u roku od nedelju dana javili da su obavili kupovinu za tri dana, kupivši i organske proizvode i one koji su na putu da dobiju organski sertifikat. Kako su to uradili? Zar nisu obavili odličan posao? Nije bilo potrebe da im išta dalje govorim, stvar je bila rešena. Taj zadatak su sami veselo i spremno obavili, i pokazali su da su posebno vešti, brzi, pametni i promišljeni. Nisu samo kupili hranu koja im je bila potrebna, već i svakodnevne potrepštine. Te svakodnevne potrepštine su uključivale sve što im je bilo potrebno, uspeli su da kupe sve što možeš da zamisliš, čak i stvari poput bombona, semenki lubenice i drugih grickalica. Pomislio sam kako ti ljudi zaista znaju kako da žive; znaju kako da troše novac, a i usuđuju se da ga troše. Bili su sposobni i imali su izuzetno jake veštine preživljavanja, jače nego kod divljih životinja, i kretali su se veoma brzo, brže nego što sam očekivao. Bili su u stanju da pomere planine i mora da bi preživeli – nije bilo ničega što nisu mogli da urade. Iz tog slučaja sam shvatio da ti ljudi nisu potpuno bez mozga niti su potpuno nesposobni da obave zadatke, već da je uglavnom zavisilo od toga za koga su zadatke obavljali. Ako su obavljali zadatke za sebe, delovalo je da su posebno aktivni, pametni, brzi i efikasni – niko nije trebalo da ih opominje i nisam morao da brinem o njima. Ali kada su obavljali dužnost u Božjoj kući, bilo im je teško da obave bilo koji zadatak, nikada nisu mogli da pronađu načela i uvek bi zabrljali. Ispostavilo se da je za to postojao razlog i da je postojala ogromna razlika između toga kada su radili stvari za sebe i kada su radili stvari za Božju kuću. Za sada, nećemo govoriti o tome kakvu su narav ili suštinu posedovali ti ljudi. Dva potpuno različita stava koja su ti ljudi gajili prema obavljanju stvari otkrila su da su imali istinski slab karakter. Koliko slab karakter? Dozvolite Mi da vam to definišem, ti ljudi nisu bili ljudi, oni su jednostavno bili grupa zveri! Da li im taj opis odgovara? (Da, odgovara im.) Može biti teško prihvatiti te reči i može biti uznemiravajuće čuti ih, ali to je upravo način na koji su ti ljudi obavljali zadatke i oni su baš ta vrsta bića. To što kažem zasnovano je na činjenicama i nije neutemeljena kleveta. Kada Božja kuća koristi neke ljude, uzimajući u obzir da su mladi, donekle slabog kova i da im nedostaje utemeljenosti i rasta, neprestano će im pomagati i razgovaraće sa njima o istini i načelima. Ali, na kraju, loša narav je prosto loša narav, zver je prosto zver, i ti ljudi se nikada neće promeniti. Ne samo da neće primeniti istinu, već će postajati sve gori, kada im se ponudi prst uzeće celu šaku, i neće posedovati ni trunku stida koji je deo normalne ljudskosti. Kada nešto kupuju ili obavljaju zadatak za Božju kuću, nikada ne traže savet kako da te stvari kupe što jeftinije i uštede novac, a da pritom dobiju nešto praktično. Nikada to ne rade. Samo naslepo troše novac, nemarno kupuju stvari i samo nabavljaju neke beskorisne proizvode. Ali, kada dođe vreme da treba da obave neki zadatak za Mene ili da Mi nešto kupe, počnu ozbiljno da shvataju stvari i razmišljaju kako da smanje troškove, kako da potroše manje, a dobiju više. Misle da se na taj način drže načela i primenjuju istinu. Da li ti ljudi imaju i trunku razuma? Čak im je nejasno čiji je to novac i na koga bi trebalo da se potroši. Zar se ne ponašaju poput nitkova? Da li postoje takvi ljudi među vama? Svi oni koji ne razgovaraju sa finansijskim odeljenjem ili sa braćom i sestrama sa kojima sarađuju kada kupuju vredne ili skupe stvari za crkvu, koji prosto nastavljaju da rasipaju priloge kako im volja, koji znaju da moraju da štede novac i paze na troškove budžeta kada troše svoj novac, ali proizvoljno rasipaju novac kada troše Božje priloge – takvi ljudi su jednostavno previše grozni! Oni su previše odvratni! Zar ne? (Da.) Takve stvari Mi se gade kad god pomislim na njih. Te zveri su čak na nižem stupnju nego psi čuvari. Da li zaslužuju da žive u Božjoj kući?

Bio jednom jedan starešina koji bi sve predmete koje su braća i sestre na različitim mestima priložili Bogu uzimao kod sebe na „čuvanje”, uključujući dragocene predmete, običnu odeću, jestive proizvode za negu zdravlja i drugo. Stavljao je na leđa torbe poznatih brendova, obuvao kožne cipele, nosio prstenje, ogrlice i mnogo toga drugog – sve što je mogao da koristi uzimao bi za sebe i koristio, a da niko za to nije dao saglasnost. Jednog dana, brat Višnji ga je upitao zašto nije predao sve predmete koje su braća i sestre sa različitih mesta priložili Bogu. On je odgovorio: „Braća i sestre su rekli da su te stvari dali crkvi, nisu rekli da su to prilozi za boga.” Čak je posebno naglasio da su date crkvi, bez reči sugerišući da, pošto je on punomoćni predstavnik crkve, Bog može da prestane da se nada da će dobiti te stvari, da one nisu za Boga, već su date na korišćenje crkvi. Da se konkretnije izrazimo, on je hteo da kaže: „Te stvari su date da bih mogao ja da ih koristim, nisu priložene za Boga. Šta ti tražiš? Da li si kvalifikovan da to tražiš?” Da li vas ljuti kada to čujete? (Da, ljuti nas.) Slušajući to, svako bi se naljutio. Recite Mi, da li iko veruje da se stvari koje braća i sestre daju crkvi prilažu crkvenim starešinama? Da li iko kaže da, kada stvari prilažu crkvi, oni ih prilažu određenom crkvenom starešini? Da li iko ima takvu nameru? (Ne.) Osim ako, kada prilažu, ne napišu: „Molim vas prosledite ovo tom i tom.” Samo tada taj predmet postaje privatno vlasništvo tog starešine. U suprotnom, sve što prilažu, bilo da je to novac ili su to predmeti, braća i sestre daju Bogu. Stvari priložene Bogu kolektivno se nazivaju prilozima. Kada su označene kao prilozi, one su namenjene Bogu na korišćenje. Kada su za Božju upotrebu, kako ih Bog koristi? Kako Bog raspoređuje te stvari? (On ih daje crkvi da ih koristi u svom radu.) Tako je. Postoje načela i određeni detalji koji se tiču njihove upotrebe u radu crkve, uključujući životne troškove za one koji obavljaju svoje dužnosti puno radno vreme u crkvi, kao i za razne troškove rada crkve. Tokom perioda Božjeg ovaploćenja, ta upotreba uključuje dve stavke: svakodnevne troškove Hrista i sve troškove rada crkve. Sad, da li, u okviru ove dve stavke, postoji ona koja kaže da se prilozi mogu pretvoriti u lične plate, nagrade, troškove i naknade? (Ne, ne postoji.) Prilozi ne pripadaju nijednoj osobi. Božja kuća mora da organizuje upotrebu i raspodelu priloga i oni se prvenstveno koriste za rad crkve. To ne uključuje da crkveni starešina, ko god on bio, ima autoritet da prisvoji priloge ili da ih koristi. Pa, kako se prilozi onda tačno koriste? Oni moraju biti raspodeljeni prema načelima koja upravljaju upotrebom crkvene imovine. Sa te tačke gledišta, zar nije sramotno što antihristi uvek žele da prioritetno prisvajaju i koriste priloge? Antihristi uvek misle da novac i predmeti koje su braća i sestre priložili pripadaju onome ko je na poziciji starešine. Zar to nije besraman način razmišljanja? (Jeste.) Izuzetno je besraman! Ne samo da su antihristi rđavi i zlobni u svojoj naravi, već im je karakter podao i slab i nemaju nimalo stida.

Kroz razgovor i priču o ovim temama i stvarima, ljudima će biti jasne istine koje treba da razumeju i primene. Međutim, ako o tome ne razgovaramo, neke istine će ljudi neizbežno razumeti samo na bukvalnom i doktrinarnom nivou i njihovo razumevanje biće isprazno. Ako u naš razgovor o istini uključimo nešto iz stvarnog života, ljudima će biti mnogo lakše da sagledaju stvari, i njihovo razumevanje istine biće konkretnije i praktičnije. Zbog toga, razgovor o tim stvarima nikako nema za cilj da bilo koga ocrni niti da mu oteža stvari. To su događaji koji su se zaista desili, i štaviše, u vezi su sa temom o kojoj razgovaramo. Dakle, određeni ljudi su postali živi nastavni materijali, oni su figure i likovi u tipičnim primerima o kojima razgovaramo i koje detaljno analiziramo. To je potpuno normalno. Istina je, po definiciji, povezana sa rečima, mislima, stavovima, postupcima i naravima koje se otkrivaju tokom ljudskog života. Ako bismo razgovarali samo o bukvalnom značenju istine i samo to objašnjavali, odvajajući je od stvarnog života, da li bi ljudi ikada mogli da zadobiju istinsko razumevanje istine? Postupajući na taj način, ljudima bi bilo mnogo teže da razumeju istinu i bilo bi im teško da uđu u istina-stvarnost. Iznošenje nekoliko tipičnih primera o kojima ćemo razgovarati i koje ćemo detaljno analizirati biće korisnije za razumevanje istine, za razumevanje načela koja bi trebalo primeniti, kao i Božjih namera i puta koji bi ljudi trebalo da slede. Zbog toga, bez obzira na sve, ovaj metod je za ljude i primeren i koristan. Ako te stvari nemaju dodira sa istinom niti sa naravi antihrista koju detaljno analiziramo, ne bih želeo da pričam o njima. Ali naravi i suštine ljudi koji su to učinili jesu povezane sa temom o kojoj razgovaramo, pa moramo o njima razgovarati kada je to potrebno. Ovaj razgovor nema za cilj da ljude uguši, da im oteža, niti da ih javno ponizi; naprotiv, cilj je da se detaljno analizira ljudska narav i suština, i što je još važnije, da se detaljno analizira narav antihrista unutar ljudskih bića. Ako, kad god se naš razgovor dotakne ove teme, jedino što vama padne na pamet jeste da je ta i ta osoba uradila to i to, i ako ne razmišljate o tome u kakvoj je to vezi sa istinom i ljudskim iskvarenim naravima, da li to dokazuje da ste razumeli istinu? (Ne.) Ako samo pamtite jednu stvar ili jednu određenu osobu, i ako u sebi gajite pristrasnost, subjektivno mišljenje i predrasude prema toj osobi, može li se reći da ste došli do razumevanja istine? To nije razumevanje istine. Pa, pod kojim onda uslovima se može smatrati da ste došli do razumevanja istine? Skoro svaki put kada razgovaramo o različitim načinima na koje se ispoljava suština antihrista i kada to detaljno analiziramo, iznosim po nekoliko priča koje služe kao tipični primeri i razgovaram sa vama o tome gde su greške u tim pričama i o tome koji put ljudi treba da slede. Ako nakon takvog razgovora i dalje ne razumete, to znači da postoji problem sa vašom sposobnošću razumevanja, da je vaš kov preslab i da vam nedostaje duhovno razumevanje. Pod kojim uslovima se, stoga, može smatrati da imate sposobnost razumevanja, da posedujete duhovno razumevanje i da ste razumeli istinu iz primera o kojima smo razgovarali? Pre svega, morate biti u stanju da se uporedite sa primerima o kojima razgovaramo i da dođete do samospoznaje, da vidite da li i vi imate takvu vrstu naravi i da li biste, ako biste imali status i autoritet, mogli da radite takve stvari, i da li i vi posedujete takve misli i stavove ili otkrivate takvu vrstu naravi. To je jedan aspekt. Pored toga, u primerima o kojima razgovaramo, morate da tražite istina-načela koja treba da razumete i kojih treba da se pridržavate na pozitivan način. To znači da treba da pronađete put koji treba da primenite, i da u tim okolnostima znate koji stav treba da zauzmete i kako da postupate na ispravan način i u skladu sa Božjim namerama. Takođe, kroz detaljnu analizu, morate biti u stanju da prepoznate da je vaša narav ista kao i narav antihrista, treba da uspostavite tu vezu i da znate kako da je razrešite. Na taj način, doći ćete do razumevanja istine, bićete osoba koja poseduje duhovno razumevanje i koja ima sposobnost da razume istinu. Ako, nakon što završite sa slušanjem priče, zapamtite sve detalje, sve uzroke i posledice, i ako budete u stanju da ih objasnite, ali ne razumete istina-načela koja ljudi treba da primene i u koja treba da uđu, i ako, kada se suočite sa određenom situacijom, ne znate kako da primenite te istine kako biste prozreli ljude i stvari i spoznali sebe, to onda znači da vam nedostaje sposobnost razumevanja. A čovek kome nedostaje sposobnost razumevanja jeste čovek kome nedostaje duhovno razumevanje.

Daću vam još jedan primer. Radi se o jednom čoveku koji je tek bio izabran za starešinu. Pre nego što je zaista razumeo i dokučio stvarnu situaciju različitih aspekata rada, odnosno, pre nego što se zaista posvetio svakom od različitih aspekata rada, počeo je privatno da se raspituje: „Koji ljudi su zaduženi za čuvanje priloga datih bogu u našoj crkvi? Dostavite mi listu njihovih imena. Takođe, dajte mi sve šifre i brojeve računa. Želim da shvatim koliko novca tu ima.” Nije ga interesovao nijedan aspekt rada. Ono što ga je najviše interesovalo i ono o čemu je najviše brinuo, bila su imena ljudi koji čuvaju priloge, kao i brojevi računa i šifre. Zar nešto nije krenulo naopako? On je želeo da se dokopa tih priloga, zar ne? Kada naiđete na takvu situaciju, šta bi trebalo da uradite? Pošto je postao starešina, da li to znači da crkvena imovina treba da mu se preda, da on ima pravo da zna da ona postoji i da ima moć da je kontroliše? (Ne, ne treba mu dati te informacije.) Zašto ne? Zar ne bi ti bio okrivljen za neposlušnost kad mu ne bi dao te informacije? (To što je taj čovek ispoljio je dokaz da nešto nije u redu sa njim, i zato, kako bismo zaštitili priloge date Bogu, ne možemo mu dati te informacije.) Tačno. Pošto nešto nije u redu sa njim, ne možete mu ih dati. Vaš odgovor dokazuje da Moj prethodni razgovor sa vama nije bio uzaludan i da ste ga razumeli. Zašto mu ne možete dati te informacije? Odgovornosti i dužnost starešine ne sastoje se u tome da se fokusira na priloge ili da pokušava da dođe do bilo kakvih informacija u vezi sa njima. To nije ni dužnost ni odgovornost starešine. U svim crkvama postoje ljudi koji su određeni da upravljaju prilozima i čuvaju ih. Štaviše, crkva ima stroga pravila i načela koja regulišu korišćenje priloga. Niko nema moć da prioritetno koristi priloge, a još manje ima moć da prioritetno prisvaja priloge. To važi za sve bez izuzetka. Zar to nije činjenica? Zar to nije ispravno? (Da, jeste.) Kada antihristi žele da prioritetno prisvoje i koriste priloge, to je samo po sebi pogrešno. Oni misle da bi, kao starešine, trebalo slobodno da uživaju u korišćenju priloga: da li je to istina? Taj novac pripada Bogu – zašto ga zloupotrebljavaju? Zašto uživaju u korišćenju tog novca kako im se prohte? Da li su kvalifikovani za to? Da li se Bog slaže s tim da oni koriste priloge na taj način? Da li bi Božji izabrani narod to odobrio? To što antihristi otimaju priloge i rasipaju ih, to je nešto što je određeno njihovom zlobnom naravi, to je način razmišljanja koji proističe iz njihove pohlepe i to nije nešto što je propisano Božjom rečju. Taj antihrist je oduvek želeo da stekne kontrolu nad svim prilozima, kao i nad svim informacijama o ljudima zaduženim za njihovo čuvanje i nad svim brojevima računa i šiframa. Zar to nije ozbiljan problem? Da li je želeo da zna osnovne činjenice o Božjim prilozima, da ih valjano čuva, a zatim da ih raspodeli na razuman način, čuvajući ih netaknute i ne dopuštajući nikome da ih slobodno i nepromišljeno troši? Da li je imao na umu to da učini? Da li čovek može da uoči neki znak dobre namere iz njegovih postupaka? (Ne može.) Ako čovek, dakle, zaista ne žudi za prilozima, šta će učiniti ako bude izabran za starešinu? (Najpre će proveriti efikasnost različitih aspekata rada u crkvi, kao i kako se prilozi čuvaju i da li je mesto gde se čuvaju bezbedno. Međutim, neće se raspitivati o brojevima računa, o šiframa niti o iznosima priloga.) Tako je, ali postoji još jedna stvar. Nakon što je čovek koja zaista ne žudi za prilozima izabran za starešinu, proveriće da li je mesto gde se prilozi čuvaju bezbedno, kao i da li su ljudi koji su zaduženi za njihovo čuvanje prikladni i pouzdani, da li bi oni zloupotrebili priloge i da li se prilozi čuvaju u skladu sa načelima. Prvo će to sve razmotriti. Što se tiče osetljivih informacija kao što su količina priloga i šifre, ljudi koji nisu pohlepni – pristojni i čestiti ljudi – kloniće se toga. Ali čovek koji je pohlepan to neće izbegavati, već će koristiti izgovor: „Ja sam starešina. Zar ne bi trebalo da preuzmem svaki aspekt rada? Sve ostalo je predato meni, zašto nisu i prilozi?” Koristeći moć koju ima, želeće da preuzme kontrolu nad blagajnom crkve pod tim izgovorom. To je problem. Neće obavljati svoj posao niti će pravilno ispunjavati svoje odgovornosti, niti će upravljati blagajnom crkve u skladu sa normalnim procedurama i načelima. Umesto toga, imaće svoje planove u vezi sa tim. Svako ko je sposoban da misli kao normalno ljudsko biće može to da vidi. Čim je taj starešina počeo to da radi, neko je to prijavio i zaustavili su ga. Nakon toga, ta osoba Mi je podnela izveštaj, pitajući da li je to ispravno i Ja sam rekao da jeste. To se zove zaštita interesa Božje kuće; te informacije se ne smeju dati takvom čoveku. Imati želju za kontrolom novca Božje kuće, a da pri tom nisi nimalo posla odradio – zar to nije nalik velikoj crvenoj aždaji? Kada velika crvena aždaja uhapsi braću i sestre, prvo što uradi nije da ih bije, jer se plaši da neće moći jasno da govore nakon što budu pretučeni do besvesti – prvo ih pita gde se čuva crkveni novac, ko ga čuva i koliko novca ima. Tek tada će pitati ko su starešine crkve. Njegov cilj je da prosto ugrabi novac. Ono što je taj starešina uradio i ono što velika crvena aždaja radi po prirodi je isto. On nijedan posao nije istražio niti je za ijednu stvar preuzeo teret, i obraćao je pažnju samo na blagajnu – zar to nije podlo? Dela tog podlog čoveka bila su toliko očigledna! Pre nego što je njegov status bio iole osiguran, želeo je da ugrabi novac. Zar nije bio previše nestrpljiv? Nije ni slutio da su drugi počeli da ga razotkrivaju, te je uskoro bio smenjen. Što se tiče čoveka koji se ponaša na tako očigledan način, ovo morate da zapamtite: smenite ga što pre. Nema potrebe da dalje razotkrivate bilo šta o njemu, kao što su njegove naravi, ljudskost, obrazovanje, porodično poreklo, koliko dugo veruje u Boga, da li ima temelje, kakva su njegova životna iskustva – ništa od toga ne morate da razotkrivate; ta jedna stvar je dovoljna da se utvrdi da je takav čovek antihrist. Trebalo bi svi da se udružite i da ga zajedno smenite i uklonite. Ne treba vam takav čovek na poziciji starešine. Zašto? Ako mu dopustite da vas vodi, protraćiće koliko god novca crkva da ima i sve će zloupotrebiti, i tada će doći do zastoja u radu crkve i biće nemoguće nastaviti sa radom. Ako naiđete na takvog čoveka koji je opsednut otimanjem novca, čija je pažnja uvek nepromenljivo usmerena na bogatstvo i koji je pohlepan, i ako znakovi njegove prave prirode još nisu isplivali na površinu, a svi su ga smeteno izabrali misleći da ima neki dar, da je sposoban u svom poslu, da je sposoban da povede sve ljude do ulaska u istina-stvarnost, i nisu očekivali da će, čim postane starešina, početi da trpa novac u svoje džepove, onda treba da požurite i svrgnete ga sa te pozicije. To je potpuno ispravno. Posle možete da izaberete nekog drugog. Crkva se neće raspasti ako na jedan dan nema starešinu. Božji izabrani narod veruje u Boga, a ne u nekog određenog starešinu. Recite Mi, da li se ponekad desi da braća i sestre nešto pogrešno procene? Pre nego što je taj čovek postao starešina, bilo je nemoguće uvideti da je pohlepan. U interakciji sa drugima, nije pokušavao nikog da iskoristi, trošio je svoj novac kada je kupovao stvari, a čak je davao i milostinju. Ipak, prva stvar koju je uradio kada je postao starešina bilo je da zatraži informacije o blagajni crkve. Većina ljudi ne može da potisne tu vrstu rđavog nagona – prosto neverovatno! Kako je mogao da se promeni preko noći? Nije se promenio preko noći, već je jednostavno bio takvo stvorenje od samog početka, jedina razlika je u tome što ranije nije bio u okolnostima koje bi ga razotkrile, a sada ga je ova situacija razotkrila. S obzirom da je taj čovek razotkriven, zašto biste i dalje bili milostivi prema njemu? Samo ga dobro udarute da ga oterate, što dalje to bolje! Da li smete to da učinite? (Da.) Kada je reč o ljudima koji stalno smišljaju planove u vezi sa imovinom crkve, nemojte ih birati ako ih niste u potpunosti razumeli. Ako, u trenutku neznanja, izaberete takvog čoveka a da ga niste u potpunosti razumeli, a zatim otkrijete da je on pohlepno stvorenje i Juda, treba što pre da ga izbacite i uklonite. Nemojte biti milostivi i nemojte oklevati. Ima onih koji kažu: „Iako je taj čovek pohlepan, u svim ostalim aspektima je u redu. Može da vodi ljude ka razumevanju Božje reči i može da povede ljude da normalno obavljaju svoje dužnosti.” Ali on je takav samo na kratko. Kako vreme prolazi, više neće biti takav. Neće proći ni nekoliko dana, a njegov demonski lik će se pojaviti. Sve naravi i načini ispoljavanja antihrista o kojima smo u prošlosti razgovarali će se, malo po malo, razotkriti u njemu. Zar tada već neće biti kasno da ga smenite? Rad crkve će već pretrpeti. Ako ne veruješ u ono što sam rekao i oklevaš, nemoj da počneš da kukaš kada ti bude žao. Najpre osmotri kako se čovek odnosi prema prilozima: to je najjednostavnija, najdirektnija i najjasnija strategija pomoću koje možeš da prozreš da li čovek ima suštinu antihrista. Što se tiče tema o kojima smo ranije razgovarali, morali smo da prepoznamo naravi antihrista kroz neka ispoljavanja, otkrivenja, stavove, reči i dela, i da vidimo da li imaju suštinu antihrista na osnovu njihovih naravi. Po pitanju problema o kom smo upravo razgovarali, nema potrebe to sve raditi: jednostavno je, lako i jasno doći do rešenja, i zahteva manje napora i vremena. Sve dok čovek to ispoljava – i stalno ima želju da prioritetno prisvaja priloge ili da ih prisilno oduzima – možete da budete sigurni da je on, sto posto, antihrist. Može da bude klasifikovan kao antihrist i ne može da služi kao starešina, već braća i sestre moraju da ga smene i odbace.

Upravo smo razgovarali o načinima na koje antihristi ispoljavaju prioritetno prisvajanje i korišćenje priloga, i iskoristili smo to da objasnimo i detaljno analiziramo naravi i suštinu koje antihristi izražavaju u pokušaju da kontrolišu blagajnu crkve. To je prva stavka. Prisvajanje i korišćenje – to su prvi i najosnovniji pristupi koje antihristi imaju po pitanju ckvene imovine. U okviru ove stavke, nismo konrektno razgovarali o tome kako antihristi prisvajaju i koriste crkvenu imovinu. Razgovaraćemo o tome u više detalja u okviru sledeće stavke, koja se tiče toga kako se antihristi bave traćenjem, proneverom, pozajmljivanjem, zloupotrebom i krađom priloga.

B. Traćenje, pronevera, pozajmljivanje, zloupotreba i krađa priloga

1. Traćenje priloga

Antihristi misle da im status i autoritet daju moć da prioritetno prisvajaju i koriste priloge. Pa, kada steknu tu moć, kako onda raspoređuju i koriste priloge? Da li to rade u skladu sa pravilima crkve ili u skladu sa načelima koja regulišu potrebe rada crkve? Mogu li oni to da urade? (Ne, ne mogu.) Činjenica da oni ne mogu to da urade dotiče se mnogih stvari. Kada antihristi steknu status, oni ne mogu da izbegnu obavljanje određenih stvari koje uključuju rad crkve, a deo tog rada uključuje izdvajanje i raspodelu crkvene imovine. U tom slučaju, koja su načela po kojima pristupaju raspodeli crkvene imovine? Da li je to štedljivost? Da li je to pedantnost u planiranju troškova kako bi uštedeli gde god je to moguće? Da li se trude da u svemu uzmu u obzir Božju kuću? Ne. Ako mogu da stignu do nekog mesta biciklom, oni ipak troše novac na autobus. A kad im postane neprijatno i nezgodno da stalno koriste autobus ili iznajmljeni automobil, oni počnu da razmišljaju o korišćenju novca Božje kuće za kupovinu automobila. Dok kupuju automobil, prevrću očima na jeftine modele prosečnih performansi i naročito biraju automobil visokih performansi, model poznatog brenda uvezen direktno iz inostranstva koji košta preko milion juana. Oni misle: „To nije ništa strašno, a u svakom slučaju, božja kuća plaća, a novac božje kuće je novac svih nas. Nema ničeg teškog u tome da svi zajedno kupimo automobil. Božja kuća je tako velika, celokupna vaseljena pripada bogu, pa zar je tako strašno ako božja kuća kupi automobil? U Sotoninom svetu, automobili koje ljudi voze koštaju po nekoliko miliona juana, pa je naša crkva prilično štedljiva s obzirom da kupuje automobil za samo milion juana. Osim toga, automobil nije samo za mene, čitava crkva će ga koristiti.” Čim antihristi otvore usta, ode više od milion juana, a da nisu ni trepnuli niti im je srce zadrhtalo, niti su iole osetili grižu savest. Nakon što kupe auto, počinju da uživaju u njemu. Više ne hodaju do mesta gde bi mogli da idu peške, ne idu biciklom do mesta gde bi mogli da ga voze, niti više iznajmljuju automobil da odu mesta do kojih mogu stići iznajmljenim automobilom; umesto toga, insistiraju na korišćenju svog automobila. Prave se važni, kao da su sposobni da obavljaju veliki posao. Antihristi vrlo rasipnički troše novac, sve što kupuju mora da bude najbolje, visokog kvaliteta i najmodernije. Na primer, razlika u ceni između osnovnih i visokokvalitetnih modela određene vrste mašina i opreme može da varira za nekoliko desetina hiljada juana. U takvim situacijama, antihristi će hteti da kupe visokokvalitetni model, i sve dok ne troše svoj novac, to im uopšte neće smetati. Da moraju da plate iz svog džepa, ne bi mogli da priušte ni neki osnovni jeftini model, ali kad kažete da Božja kuća plaća, tada će hteti onaj visokokvalitetni. Zar to nisu zveri? Zar nisu nerazumni? Zar to nije traćenje priloga? (Jeste.) Ljudi koji traće priloge imaju lošu ljudskost, oni su sebični i ogavni! Čim antihristi steknu moć da koriste priloge, oni žele da ih prisvoje za sebe, koristeći ih bez ikakvog obzira prema načelima i insistirajući na kupovini visokokvalitetnih stvari prilikom svake nabavke. Kada kupuju naočare, žele one visokog kvaliteta, koje blokiraju plavo svetlo i ultraljubičaste zrake i koje imaju najjasnija sočiva, a kada kupuju računar, žele najnoviji model, visokog kvaliteta. Bez obzira na to da li bi im raznovrsni alat i oprema bili od koristi u njihovim dužnostima, čim se pokrene tema kupovine takvih stvari, oni žele stvari visokog kvaliteta. Zar to nije traćenje priloga? Znaju da budu štedljivi kada je njihov novac u pitanju, bilo koji predmet će im odgovarati dokle god da je praktičan, ali kada je u pitanju kupovina za Božju kuću, tada praktičnost i ušteda novca prestaju da budu važni. Razmišljaju samo o tome da to mora biti poznati brend, to mora da ističe njihov status, te kupuju ono što je najskuplje. Zar to nije traženje vlastite propasti? Trošiti priloge kao vodu – zar to nije ono što antihristi rade? (Jeste.)

Bio je jedan čovek koji je otišao u kupovinu četkica za zube zajedno sa Višnjim bratom. Bratu je kupio četkicu koja je koštala nešto više od jednog dolara, a sebi je uzeo uvezenu četkicu koja je koštala više od petnaest dolara. Sad, zar ne biste rekli da je postojala neka razlika između Višnjeg brata i ovog običnog brata, neka nejednakost u pogledu njihovog statusa? (Da.) U logičkom smislu – da ne pominjemo stvari kao što su status, položaj ili način na koji Bog vrši raspodelu, već da samo razgovaramo o činjenici da je brat Višnji vredno radio sve ove godine – zar on ne bi trebalo da koristi nešto što je boljeg kvaliteta? Ali on nije bio zahtevan po tom pitanju. Koja je načela sledio? Biti štedljiv gde god je to moguće. Ta vrsta predmeta nije ništa prefinjeno, pa nije vredno koristiti tako skupu stvar i nema potrebe trošiti toliko novca na to, biće dovoljna i obična četkica. Sad, između ova dva čoveka postoji određena nejednakost kada su u pitanju identitet, položaj i status, a kupljen je predmet prosečnog kvaliteta za onoga koji bi trebalo da koristi bolji, dok je predmet najboljeg kvaliteta kupljen za onog koji bi trebalo da koristi prosečni. U čemu je tu bio problem? Ko je od njih dvojice imao problem? Onaj koji je koristio dobar predmet bio je čovek sa problemom. Nije bio svestan sebe i nije imao osećaj srama, i kupio bi najbolji i najskuplji predmet sve dok je kuća Božja to plaćala. Da li je taj čovek imao i trunku razuma? S obzirom da je to učinio dok je išao u kupovinu sa bratom Višnjim – donoseći te odluke pred njim – šta bi tek učinio da je išao u kupovinu sam? Koliko bi se tada rasipao? Otišao bi mnogo dalje i to ne bi bila razlika od samo desetak dolara; osmelio bi se da kupi predmete koliko god oni da koštaju, da potroši bilo koju sumu novca na njih. Na taj način je trošio priloge i novac Božje kuće; zar nije tražio svoje sopstveno razorenje? Ima onih koji misle: „Uradio sam tako veliki posao za božju kuću, preuzeo sam mnoge rizike, izdržao mnoge teškoće i nekoliko puta sam bio u zatvoru. S pravom bi trebalo da uživam u posebnom tretmanu.” Taj tvoj izraz „s pravom”, da li je to istina? U kojoj Božjoj reči je On propisao da čovek koji je bio u zatvoru ili je izdržao teškoće, ili je godinama putovao zarad Njega, treba s pravom da uživa u posebnom tretmanu, da s pravom prvi prioritetno koristi i prisvaja priloge i da ih traći po svojoj volji, i da je to upravna odluka? Da li je Bog ikada izgovorio ijednu reč u tom smislu? (Ne, nije.) Šta je onda Bog rekao o tome kako ta vrsta čoveka, zajedno sa starešinama, delatnicima i svim ljudima koji obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, treba da koristi priloge? Trebalo bi da ih koristi za normalne troškove i za normalne izdatke; niko nema posebno pravo da koristi ili da prisvaja priloge. Bog neće dozvoliti da Njegovi prilozi postanu privatno vlasništvo bilo kog pojedinca. Istovremeno, Bog nije propisao da ljudi treba da traće novac na korišćenje i raspodelu priloga. Kakav čovek traći novac? Kakvu narav ima čovek koji traći novac? To je nešto što čine zveri, tirani, nasilnici, gangsteri i ogavne bitange koji nemaju osećaj srama, to je nešto što čine antihristi. Svako ko ima barem malo ljudskosti i makar malo oseća sramotu, ne bi se spustio na taj nivo. Postoje neki ljudi koji, nakon što postanu starešine crkve, veruju da im to daje autoritet da koriste priloge i imovinu crkve. Oni žele i usuđuju se da kupe sve i svašta, i žele da prisvoje sve i svašta. Sve što kupe i sve u čemu uživaju, oni osećaju da su to i zaslužili; štaviše, nikada se ne trude da se raspitaju o ceni. A ako im neko kupi neki jeftin i običan predmet, na tu osobu će čak biti kivni i naljutiće se. To su antihristi.

2. Pronevera priloga

Još jedan način na koji antihristi ispoljavaju pokušaj da kontrolišu blagajnu crkve jeste pronevera. Trebalo bi da je termin „pronevera” lako razumljiv. Da li pronevera znači uzeti imovinu crkve i dati je braći i sestrama ili je rasporediti za crkveni rad kako bi se upotrebila na pravi način? (Ne, ne znači to.) Šta onda znači „pronevera”? (Znači ne trošiti imovinu na primeren način, već je koristiti svojevoljno ili u tajnosti.) Iako je ispravno reći „koristiti je u tajnosti,” to nije naročito konkretan izraz. Ako čovek koristi crkvenu imovinu u tajnosti kako bi pokrio troškove života onih koji obavljaju svoje dužnosti puno radno vreme, u tome nema ničeg pogrešnog i to nije pronevera. Pronevera se osuđuje i nije u skladu sa načelima. Na primer, neke crkvene starešine preuzmu kontrolu nad crkvenim novcem, i kada nemaju sredstava da njihova deca odu na fakultet, a ni kod kuće nemaju toliko novca, oni dođu pred Boga da se mole, govoreći: „O bože, dopusti mi da prvo priznam grešku i da te molim za oproštaj. Ako moraš nekoga da kazniš, onda molim te, kazni mene, a ne moje dete. Znam da to nije ispravno, ali trenutno sam u teškoj situaciji, pa moram to da učinim. Uvek si darežljiv u svojoj blagodati, pa se samo nadam da ćeš mi ovog puta progledati kroz prste i dati mi svoj blagoslov. Nedostaje mi dvadeset ili trideset hiljada juana za školarinu mog deteta, i čak i nakon što sam nekako skrpio novac i pozajmio sa svih strana, još uvek nemam dovoljno. Mogu li da iskoristim tvoj novac da platim školarinu svog deteta?” A potom, nakon što završe molitvu, osećaju se prilično smireno i, misleći da je Bog to odobrio, uzimaju novac za ličnu upotrebu. To je pronevera, zar ne? Ako se novac ne koristi za ono za šta bi trebalo da se koristi, već se koristi na nekom drugom mestu, pri čemu se krše načela koja upravljaju upotrebom priloga u Božjoj kući, to se zove „pronevera”. Kada im član porodice oboli i treba mu novac, ili kada im ponestane sredstava u poslovnim transakcijama, oni počnu da kuju planove o prilozima i u srcu se mole, govoreći: „O bože, molim te oprosti mi, nisam nameravao to da uradim, moja porodica stvarno prolazi kroz teškoće. Tvoja ljubav je beskonačna poput okeana i beskrajna poput neba i ti ne pamtiš ljudske prestupe. Nakon što potrošim ovaj novac, vratiću ti duplo kada porodični posao donese zaradu, pa te molim da mi dozvoliš da ga iskoristim.” Tako koriste priloge namenjene Bogu. Bez obzira da li je u pitanju rođak ili prijatelj, dok god te starešine imaju novac u svojim rukama, daće im ga, a da pri tom neće postupati u skladu sa načelima niti će tražiti saglasnost drugih, a kamoli da će razmišljati o činjenici da su to prilozi namenjeni Bogu. Umesto toga, sami će doneti odluku, uzeće novac iz crkve i koristiće ga u druge svrhe. Zar to nije pronevera? (Jeste.) To je pronevera. Sad, neki ljudi vrate novac u celosti nakon što su u tajnosti proneverili priloge; da li to znači da više nisu krivi za greh pronevere priloga? Da li to znači da ih možemo osloboditi krivice? Ili, ako su u trenutku pronevere imali svoje razloge za to, ako je postojao određeni kontekst ili teškoća, i nisu imali drugu opciju osim da pronevere novac, da li možemo tu proneveru da im oprostimo i da ih ne osudimo? (Ne, ne možemo.) U tom slučaju, greh pronevere priloga je ozbiljan! Da li je to išta drugačije od onoga što je Juda uradio? Zar ljudi koji proneveruju priloge nisu slični Judi? (Jesu.) Kada njihova deca idu na fakultet, kada neko iz njihove porodice obavlja poslovne aktivnosti, kada starijoj osobi treba medicinska pomoć, ili kada nemaju đubriva za poljoprivredne aktivnosti, u svim tim situacijama oni žele da troše crkveni novac. Neki čak uništavaju priznanice za priloge koje su dali braća i sestre, a zatim trpaju novac u svoje džepove i troše ga kako žele, a da ne osećaju ni trunku stida niti im srce iole brže zakuca. Neki čak prihvate priloge od braće i sestara na sastancima, a zatim, čim se sastanak završi, odu i tim novcem kupuju stvari. A ima neke braće i sestara koji im ipak dopuštaju da zadrže novac, iako su ih svojim očima videli kako proneveruju priloge, a da niko za to ne preuzima odgovornost i niko ne istupa da to zaustavi. Svi se boje da ne uvrede te starešine, te samo nemo posmatraju dok oni troše. Pa dobro, da li si taj novac priložio Bogu ili nisi? Ako daješ milostinju drugim ljudima, trebalo bi jasno reći da taj novac ne nudiš Bogu i tada ga Bog neće upamtiti. Zatim, što se tiče toga kome taj novac pripada, ko ga troši i kako se troši, te stvari nemaju nikakve veze sa Božjom kućom. S druge strane, ako je taj tvoj novac zaista priložen Bogu, a neki čovek ga je potrošio i protraćio pre nego što je crkva imala priliku da ga upotrebi, a tebi nije ni najmanje stalo do toga, nisi se trudio da to zaustaviš niti da prijaviš, onda, u tom slučaju, u tebi postoji problem, umešan si u greh tog čoveka, i kada on bude osuđen, ni ti nećeš moći da se izvučeš.

3. Pozajmljivanje priloga

Sve što uključuje proizvoljno korišćenje priloga, nepravilnu potrošnju i trošenje priloga neizbežno se odnosi na upravne odluke i ima kvalitet kršenja istih. Prilikom upravljanja imovinom crkve, ima onih koji bi mogli reći: „Imovina crkve samo tu stoji. Danas banke imaju razne investicione programe, poput obveznica i fondova, koji daju dobre kamate. Ako uzmemo novac od crkve i uložimo ga, i na tome malo zaradimo, zar ne bismo time doneli korist božjoj kući?” Onda, bez ikakvog razgovora, bez pristanka bilo koga u crkvi, oni odluče da sami daju novac na zajam. Koja je svrha toga? Lepo rečeno, to je zarađivanje određene kamate za Božju kuću, briga o Božjoj kući; ali u stvarnosti, ti ljudi gaje sebičan motiv. Oni žele da pozajme novac bez ičijeg znanja, a da zatim, na kraju, vrate glavni iznos Božjoj kući, dok će kamatu zadržati za sebe. Ta osoba, u tom slučaju, gaji nelojalnu nameru, zar ne? To se zove pozajmljivanje priloga. Može li se pozajmljivanje priloga smatrati pravilnim korišćenjem istih? (Ne, ne može.) Ima drugih koji kažu: „Bog voli čovečanstvo, božja kuća je topla. Ponekad, kada našoj braći i sestrama nedostaje novac, zar ne možemo da im pozajmimo Božje priloge?” Neki ljudi tada sami donose odluku, a neki antihristi čak vrše pritisak na braću i sestre i podstiču ih, govoreći: „Bog voli čovečanstvo, bog daje život, On daje čoveku sve, pa ne bi bilo strašno ako pozajmimo malo novca, zar ne? Pozajmljivanje novca našoj braći i sestrama da prebrode hitne potrebe, da im pomognemo da prođu kroz životne poteškoće, zar to nije božja namera? Ako bog voli čovečanstvo, kako ljudi ne mogu voleti jedni druge? Hajde, pozajmi im novac!” Kada to čuje, velika većina neupućenih ljudi kaže: „Naravno, ako ti tako kažeš. U svakom slučaju, ovaj novac pripada svima, pa ćemo na to gledati kao da svi nekom pomažemo.” I tako, jedan čovek koji uzvikuje velike ideje i gomila ulizica koji mu se dodvoravaju, na kraju dovedu do toga da novac ode. Dakle, da li važi ono što si rekao da je „taj novac priložen Bogu”? Ako važi, onda taj novac već pripada Bogu i sada je osvećen, i bilo bi pravilno koristiti ga prema načelima koja je uspostavio Bog. Ako ne važi, ako novac koji prilažeš ne važi, kako to onda postupaš u vezi sa tim prilogom? Da li je to samo igra? Da li se šališ sa Bogom i varaš Ga? Nakon što si stvari koje želiš da priložiš postavio na oltar, ti počinješ da osećaš zavist jer su te stvari tamo postavljene, a Bog ih ne koristi i izgleda kao da Mu zapravo i ne trebaju. Pa kada tebi zatrebaju, ti ih uzimaš i koristiš za svoje potrebe. Ili si možda priložio previše te, osetivši kajanje, uzimaš nešto od toga nazad. Ili možda nisi jasno razmišljao kada si davao prilog, a sada kada si otkrio da ti te stvari zapravo trebaju, uzimaš ih nazad. Kakva je priroda takvog ponašanja? Taj novac i te stvari-kada ih neko priloži Bogu, to je isto kao da ih je postavio na oltar; a šta su stvari koje su postavljene na oltar? To su prilozi. Čak i ako je to samo kamen ili zrno peska, zemička na pari ili čaša vode, čim je postavljen na oltar, taj predmet pripada Bogu, a ne čoveku, i nijedan čovek više ne sme da ga dotakne. Bilo da taj predmet priželjkuješ za sebe ili misliš da možeš opravdano da ga iskoristiš, nijedan čovek nema pravo na njega. Ima onih koji kažu: „Zar bog ne voli čovečanstvo? Šta bi se desilo kada bi i čovečanstvu dao udela? Trenutno ti nisi žedan i ne treba ti voda, ali ja jesam, pa zašto ne bih mogao malo da popijem?” Ali tada moraš da vidiš da li se sa tim Bog slaže. Ako se Bog slaže, to dokazuje da ti je dao pravo i da imaš pravo to da koristiš; ali ako se Bog ne slaže, onda nemaš pravo to da koristiš. U situaciji kada nemaš pravo, kada ti Bog nije dao pravo, korišćenje nečega što pripada Bogu bilo bi kršenje velikog tabua, što je ono što Bog najviše prezire. Ljudi uvek govore da Bog ne toleriše uvrede koje čovek počini, ali nikada nisu shvatili kakva je zapravo Božja narav, ili šta od onoga što rade nesumnjivo vređa Njegovu narav. Po pitanju Božjih priloga, mnogi ljudi ih stalno imaju na umu, žele da ih koriste ili raspodele po svojoj volji, da ih upotrebljavaju, poseduju, pa čak i da ih traće po sopstvenoj volji; ali kažem ti, gotov si, ti zaslužuješ smrt! Takva je Božja narav. Bog nikome ne dozvoljava da takne Njegovu imovinu; takvo je Njegovo dostojanstvo. Postoji samo jedna situacija u kojoj Bog daje ljudima pravo da koriste priloge, a to je pravilna upotreba priloga prema crkvenim pravilima i prema načelima koja regulišu njihovu upotrebu. Bogu je prihvatljivo ako se čovek drži unutar tih granica, ali svako odstupanje van tih granica bila bi uvreda Božje naravi i kršenje upravnih odluka. To pravilo je toliko strogo da ne ostavlja prostora za pregovore i ne postoji drugi način. Stoga, oni koji se upuštaju u radnje kao što su traćenje, pronevera ili pozajmljivanje priloga smatraju se antihristima u Božjim očima. Zašto se prema njima postupa sa takvom strogošću da se smatraju antihristima? Ako neko ko veruje u Boga može da ode toliko daleko da se usudi da dodirne, koristi ili da svojevoljno traći predmete koji pripadaju Bogu i koji su osvećeni, kakav je to čovek? Takav čovek je Božji neprijatelj. Samo bi Božji neprijatelji imali takav stav prema Njegovim stvarima; nijedan običan iskvareni čovek ne bi to uradio, čak ni životinja ne bi to uradila; tako nešto bi počinili samo Božji neprijatelji, Sotona i velika crvena aždaja. Da li preterujemo kad to kažemo? Ne, to je činjenica i u potpunosti je tačno. Kako sotonski rod može da dodiruje stvari koje pripadaju Bogu? Takvo je Božje dostojanstvo!

4. Zloupotreba priloga

Postoje neki ljudi koji, pod raznim izgovorima, traže novac i stvari od Božje porodice, govoreći: „Našoj crkvi nedostaje jedna stolica, pa hajde da nam je kupite. Neki od braće i sestara u našoj crkvi nemaju računar koji mogu da koriste za obavljanje svojih dužnosti, pa hajde nam kupite „mekintoš” računar. Često kontaktiramo ljude tokom rada, pa ne možemo da funkcionišemo bez telefona, pa hajde nam kupite „ajfon”. Ali ne možemo imati samo jedan, to bi bilo previše nezgodno, jer ponekad moramo da stupimo u kontakt sa različitim ljudima. Uz to, jedna linija je previše podložna praćenju, pa će obavljanje posla biti moguće samo ako imamo nekoliko linija.” I tako neki od tih ljudi imaju po četiri ili pet mobilnih telefona i nose po dva ili tri laptopa odjednom; izgledaju vrlo impresivno, ali je njihov radni učinak slab. Kako su došli do svih tih stvari? Sve su ih dobili na prevaru. Ranije smo pričali o jednoj glupoj ženi koja je bila tipični antihrist. Kada je Božja kuća renovirala crkvenu zgradu, ona se udružila sa jednim čovekom da zloupotrebom iskoriste novac crkve, prouzrokujući značajne gubitke Božjoj kući. Kada je taj čovek sprovodio renovaciju, on je uzeo deo za sebe, baš kao što bi to učinio neki neverni izvođač radova, kupujući najskuplje stvari i trošeći mnogo dodatnog novca. Kada su neki ljudi primetili da nešto nije u redu, ta glupa žena mu je pomogla da to prikrije i sakrije, i zajedno su na prevaru uzeli novac od Božje kuće. Na kraju su uhvaćeni i oboje su bili izopšteni. Time su sami sebi navukli propast i uništili svoje živote. Da li im je kukanje iole pomoglo? Pošto se sve tako završilo, zašto su se uopšte ponašali tako na početku? Kako to da ta glupa žena nije promislila dok je zloupotrebljavala priloge? Da li je bilo preterano to što ju je Božja kuća izopštila i što ju je naterala da vrati novac? (Ne, nije.) To je i zaslužila! Takva osoba ne zaslužuje sažaljenje. Za nju nema milosti. A onda, tu je i starešina o kojoj smo ranije razgovarali. U tajnosti je uzela dobar deo crkvenog novca i pozajmila ga neverniku. Kasnije je i njen slučaj bio rešen. Možda ima onih koji u sebi misle: „Zar nije samo pozajmila malo novca? Neka ga vrati i gotovo. Zašto je ukloniti? To znači da jedna prilično dobra osoba u tren oka postane nevernik, i mora da ode da zarađuje za život. Tako je jadna!” Da li je ta osoba jadna? Zašto umesto toga ne kažeš da je odvratna? Zašto ne sagledaš to što je uradila? To što je učinila je dovoljno da ti se zgadi do kraja života, a ti je sažaljevaš! Kakvi su to ljudi koji je sažaljevaju? Sve su to glupaci i ljudi koji pokazuju bezrezervnu ljubaznost prema svima.

5. Krađa priloga

I poslednje ispoljavanje antihrista koji kontrolišu blagajnu crkve jeste krađa priloga. Neki neupućeni ljudi, kada daju priloge, drže se načela „neka leva ruka ne zna šta radi desna”, a onda sredstva koja prilažu stave u ruke osobi za koju nisu ni sigurni da joj mogu verovati. Oni kažu: „Suma koju ovog puta prilažem prilično je velika, pa nemoj da iko drugi za to sazna, i nemoj je upisivati u knjigu blagajne. To činim pred Bogom, a ne pred drugim ljudima. Dovoljno je da Bog zna za to. Ako bi braća i sestre saznali, verovatno bi me obožavali. Tako da, to radim u tajnosti da bih izbegao njihovo poštovanje.” Nakon što to učine, osećaju se prilično zadovoljno sobom, misleći: „Dao sam svoj prilog principijelno, diskretno i hladnokrvno, van svake evidencije i bez znanja bilo koga od braće i sestara.” Ali, tako nepromišljen postupak otvorio je prostor pohlepnim ljudima da to iskoriste. Čim je prilog predat, antihrist kojem su ga dali odlazi i polaže ga u banku, kao da je taj novac njegov. Čak će osobi koja daje prilog reći: „Sledeći put kada daješ prilog, moraš to da uradiš na isti način. Način na koji to radiš je ispravan i u skladu sa načelima; kada daje prilog, čovek to treba da radi neupadljivo. Božja kuća je rekla da se ne pozivaju ljudi da daju priloge. To znači da traži od ljudi da budu neupadljivi, da ne govore o svojim prilozima čak ni nakon što ih daju, niti da otkrivaju iznos koji su dali, a još manje da govore kome su ga dali.” Da li čovek koji je dao taj prilog ume da prozre ljude? Zašto bi napravio tako glup potez? Bez ideje o tome koliko ljudsko srce može da bude rđavo i opako, položio je svu svoju veru u tu osobu, a na kraju mu je novac ukraden. To je slučaj u kom je neko antihristu dao priliku da ukrade novac. Ali, da li postoji slučaj u kom je antihrist u stanju da ukrade novac a da mu to nije omogućeno? Da li postoje slučajevi gde neko, dok se bavi računima, namerno upiše pogrešan iznos ili upiše manji iznos, te, malo po malo, potajno izvuče novac kada ljudi ne obraćaju pažnju? Ima dosta takvih ljudi. Takvi ljudi pohlepno žude za bogatstvom, slabog su i zlobnog karaktera, i sposobni su da učine bilo šta ako imaju priliku. Postoji izreka: „Prilike su za one pripremljene.” Ljudi koji nisu pohlepni ne obraćaju pažnju na te stvari, ali pohlepni ljudi to uvek rade. Njihov um neprestano kuje planove i u potrazi je za prilikama koje mogu da iskoriste kada je reč o novcu, smišljajući kako mogu da iskoriste situaciju i potajno troše novac.

Bila je tu jedna glupa žena. Jednom, dok sam razgovarao sa njom, pomenuo sam da crkva želi da odštampa neke knjige i pitao sam je da li zna nešto o štampanju. Odgovorila je izrekavši gomilu teorija i odmah dodala: „Obično štampari daju proviziju kada štampaju knjige. Ako posao prepustimo neverniku, sigurno će se desiti nešto sumnjivo, a i ta osoba će sigurno sebi obezbediti dobru zaradu sa strane.” Dok je govorila, počela je da se osmehuje od uha do uha. Oči su joj zasijale, obrve su joj se podigle, a obrazi zarumeneli, i postala je srećna i uzbuđena. Pomislio sam: „Ako ti možeš da obaviš ovaj posao štampanja, onda ga preuzmi, i reci Mi onoliko koliko znaš o tome. Zašto se toliko raduješ?” Ali, kad sam počeo da razmišljam o tome, shvatio sam – ovde se radi o nekom profitu. Uopšte je nije zanimalo kako će štampanje biti obavljeno, koje će se knjige štampati, kakvog će kvaliteta biti ili kako da pronađe štampariju – sve što ju je zanimalo bilo je da se ugradi. Ništa još nije bilo urađeno, a već je govorila o uzimanju procenta. Pomislio sam: „Siromaštvo te sigurno izluđuje. Kako možeš da se nadaš da ćeš dobiti procenat za štampanje knjiga za Božju kuću? Kada se radi distribucija knjiga, Božja kuća ne zaradi ni dinar, sve se deli besplatno, a ti hoćeš da uzmeš svoj deo?” Zar se ta žena nije igrala sa životom? Pre nego što je Božja kuća uopšte pristala da joj poveri taj posao, dok sam se samo raspitivao, ona je već govorila o uzimanju procenta. Ako bi joj zaista poverili posao, ne bi se zaustavila na uzimanju procenta i vrlo lako bi mogla da uzme sav novac – koliko god da joj daš, za toliki iznos bi te prevarila, toliko bi ukrala. Da li preterujem? Ta luda žena zaista je bila prava napast, zar ne? Ako Mene pitaš, ona je bila kriminalac i gangster koji bi se usudio da ugrabi svaki mogući novac. Hajde da za trenutak ostavimo po strani pitanje da li se Bog sa tim slaže i da samo pitamo braću i sestre da li ona to rešava savesno, da li oni mogu da prihvate način na koji ona postupa i da li Božji izabrani narod može da joj oprosti.

Zatim, tu su neki ljudi koje Mi je odbojno i spomenuti. Kada preuzmu neki posao za Božju kuću, udružuju se sa nevernicima kako bi podigli cenu, primoravajući Božju kuću da plati preveliku sumu i da pretrpi gubitak. Ako kažeš da na to nećeš nasesti ili da se nećeš složiti sa njihovim predlogom, oni se uznemire i pokušavaju na sve moguće načine da te ubede ili da te odgovore i da uzmu novac od crkve. Kada je novac isplaćen nevernicima, a oni dobili svoju zaradu, i kada je njihov ugled takođe porastao, srećni su kao da su upravo dobili na lutriji. To je kao da grizu ruku koja ih hrani, traće priloge i nikada ne teže da zadobiju ni najmanju korist za Božju kuću. Zašto su one glupe žene koje su bile zadužene za štampanje knjiga bile otpuštene? Zato što su nanele gubitak Božjoj kući i zato što su se ponašale nepromišljeno. Kada su pregovarale sa nevernicima, spustile su cenu što je više moguće, do te mere da je cena bila niža čak i od troškova proizvodnje, toliko niska da je postala odbojna i da nevernici više nisu želeli da posluju sa njima. Na kraju su nevernici nevoljno pristali, ali je kvalitet bio znatno kompromitovan. Recite Mi, da li postoji ijedna osoba koja bi rado poslovala sa gubitkom? Ljudi u ovom svetu moraju da prežive, i kada posluju, moraju da zarade dovoljno novca da pokriju svoje troškove života i rada, pored troškova proizvodnje. Te žene nisu dozvolile da ti nevernici bilo šta zarade, pregovarale su na nerazuman način i ubijale cenu što su više mogle, sve vreme misleći da štede novac za Božju kuću. Pa, kako se to na kraju završilo? Druga strana je na kraju smanjila kvalitet štampe i poveza. Da nisu na tome nadoknadili deficit, zar ne bi pretrpeli gubitak? Da su morali da pretrpe gubitak, da li bi obavili posao? Da li bi mogli sebi da priušte da te žene izvuku bolji kraj u pogodbi? Ne, to bi bilo nemoguće. Kad bi dozvolili da te žene izvuku bolji kraj, to ne bi bilo poslovanje, to bi bila dobrotvorna akcija. Te glupe žene nisu mogle to da prozru, obavile su zadatak za Božju kuću na taj način i napravile su potpuni haos. Na kraju su još bile pune izgovora, govoreći: „Razmišljala sam o Božjoj kući. Štedela sam novac za Božju kuću. Ušteđen dinar je zarađen dinar!” Pričale su gluposti! Da li su znale šta su industrijski standardi? Da li su znale šta znači ustaljena praksa i razumnost? I tako, koji je bio konačan rezultat? Neke od knjiga su bile veoma lošeg kvaliteta, stranice su počele da ispadaju nakon nekoliko okretanja i cela knjiga bi se raspala, što ju je činilo nemogućom za čitanje, tako da nije bilo druge nego da se sve ponovo štampa. Da li je to uštedelo novac ili je koštalo više? (Koštalo je više.) To je bila katastrofa koju su te glupe žene prouzrokovale.

Činjenica da antihristi postupaju prema prilozima bez ikakvih načela i ljudskosti predstavlja jasan dokaz njihove rđave i opake naravi. Sudeći po načinu na koji pristupaju prilozima i svemu što pripada Bogu, narav antihrista zaista je protivna Bogu. Oni sa krajnjim prezirom gledaju na priloge koji pripadaju Bogu, poigravajući se njima i postupajući s njima kako im se prohte, ne pokazujući ni trunku poštovanja i postupajući bez ikakvih granica. Ako tako postupaju prema stvarima koje pripadaju Bogu, kako li onda postupaju prema Sâmom Bogu? Ili prema rečima koje On izgovara? Odgovor je očigledan. To je priroda-suština antihrista, suština antihrista kojom dominiraju rđavost i zloba; to je pravi antihrist. Zapamtite ovo – kada je reč o nekome ko je sposoban da traći, proneveri, pozajmi, zloupotrebi ili ukrade priloge, nema potrebe osmotriti bilo šta drugo što ta osoba ispoljava. Sve dok ispoljava makar jednu od tih kategorija, to je dovoljno da se ta osoba smatra antihristom. Ne morate se raspitivati niti istraživati, a još manje ih ispitivati da biste videli da li su oni ta vrsta ljudi i da li bi u budućnosti bili sposobni tako nešto da urade. Sve dok se uklapaju makar u jednu od tih kategorija, osuđeni su da budu antihristi, da budu Božji neprijatelji. Svi pažljivo osmotrite – bilo da je to starešina koga ste već izabrali ili starešina koga ste odlučili da izaberete ili neko od ljudi za koje smatrate da su prilično dobri, ko god pokazuje takvo ponašanje ili takvu sklonost, sasvim je izvesno da je to antihrist.

Da li ste izvukli neku vrstu pouke iz ovoga o čemu sam danas govorio? Da li ste zadobili razumevanje istine? Ne možete jasno da govorite o tome, pa ću vam reći kakvu pouku treba da izvučete. Ne smeš da kuješ nikakve planove u vezi sa stvarima koje ljudi prilažu Bogu. Kakve god da su te stvari, bile one vredne ili ne, bilo da ih možeš iskoristiti ili ne, bilo da su dragocene ili ne – ne smeš da kuješ nikakve planove u vezi sa njima. Izađi i zaradi novac ako si sposoban – zarađuj koliko god hoćeš, niko se neće u to mešati, ali nikako ne smeš da kuješ nikakve planove o Božjim prilozima. Trebalo bi da imate tu vrstu budnosti; trebalo bi da imate tu vrstu razumnosti. Gore navedeno je jedna pouka. Druga pouka je da svako ko se upusti u traćenje, proneveru, pozajmljivanje, zloupotrebu i krađu priloga pripada Judinom soju. Ljudi koji su tako postupili i koji su počinili takva dela već su uvredili Božju narav i Bog ih neće spasiti. Ne bi smeo da imaš nikakva pusta maštanja u vezi s tim. Ja sam to tako postavio i Bog će te stvari sprovesti. To je odlučeno i nema mesta za pregovore. Neki će reći: „Pronevera koju sam ja izvršio dogodila se u određenom kontekstu – bio sam mlad i neuk kada sam neoprezno potrošio taj novac, ali nisam prevario božju kuću za previše novca, samo sam ukrao dvadeset do trideset, ili trideset do pedeset juana.” Ali nije stvar u iznosu; problem je u tome što, kada to činiš, objekat tvojih postupaka je Bog. Dotakao si se Božjih stvari, a to je neprihvatljivo. Božje stvari nisu zajednička imovina, one ne pripadaju svima, one ne pripadaju crkvi, one ne pripadaju Božjoj kući. One pripadaju Bogu i te pojmove ne smeš mešati. Bog ne misli tako niti ti je rekao: „Moje stvari i prilozi pripadaju crkvi i crkva treba da ih rasporedi”. A još manje: „Svi prilozi koji se daju Meni pripadaju crkvi, Božjoj kući i pod nadležnošću su braće i sestara. Ko god želi da ih koristi, samo treba to da prijavi.” Bog tako nešto nije rekao, On to nikada nije rekao. Pa, šta je Bog rekao? Nešto što je priloženo Bogu pripada Bogu i onog trenutka kada je ta stvar stavljena na oltar, ona zauvek pripada Bogu i nijedan čovek nema pravo ni moć da je neovlašćeno koristi. Kovati planove o prilozima i baviti se proneverom, zloupotrebom, krađom, pozajmljivanjem i traćenjem priloga – sve te radnje osuđuju se kao uvrede Božjoj naravi, kao postupci antihrista, i ravne su grehu huljenja na Svetog Duha, što ti Bog nikada neće oprostiti. Takvo je dostojanstvo Boga i ljudi ne smeju to da potcenjuju. Kada opljačkaš ili nešto ukradeš od drugih ljudi, zakon te može osuditi na jednu do dve godine, ili tri do pet godina, i nakon što odležiš u zatvoru tri do pet godina, više nećeš biti kriv ni za kakav zločin. Ali, kada uzmeš i koristiš Božje stvari, Božje priloge, to je večni greh u Božjim očima, greh koji se ne može oprostiti. Uputio sam ti ove reči i ko god ih prekrši, moraće da snosi posledice. Kada dođe vreme, bolje ti je da se ne žališ da ti nisam rekao. Svoje reči sam ti danas i ovde jasno izložio, ukucao sam ih poput eksera u dasku, i to će se i ostvariti. Na tebi je da li ćeš verovati u to ili ne. Ima onih koji kažu da se ne boje. Pa, ako se ne bojiš, sačekaj da vidiš kako će se stvari odigrati. Nemoj čekati da budeš kažnjen, jer će tada biti prekasno da plačeš, škrgućeš zubima i udaraš se po grudima.

24. oktobar 2020. godine