Na poslednjem okupljanju, u zajedništvu smo razgovarali o tome da antihristi, pored toga što kontrolišu ljudska srca, kontrolišu i finansije crkve. Koje su bile glavne tačke o kojima smo razgovarali? (Razgovarali smo o dve glavne tačke: prva tačka je bila to što im je vlastiti imetak prioritet i što koriste crkvenu imovinu, dok je druga tačka bila njihovo rasipanje, pronevera, pozajmljivanje, korišćenje na prevaru i krađa crkvenih priloga.) Razgovarali smo o tim dvema glavnim tačkama. Danas ćemo razgovarati o četrnaestoj stavki različitih manifestacija antihrista: prema Božjoj kući se ophode kao da je njihov lični prostor. Hajde da u toj stavci pogledamo kakva su ispoljavanja antihrista, kojima se dokazuje da oni imaju suštinu antihrista. Oni se prema Božjoj kući ophode kao da je njihov lični prostor: na prvi pogled, ova dva izraza – „Božja kuća” i „njihov lični prostor” – ne daju nikakvu naznaku o zlu koje antihristi mogu da učine. Reći da se „antihristi prema Božjoj kući ophode kao prema vlastitom domu” ne daje nikakav nagoveštaj na šta se tačno taj „dom” odnosi, da li je to nešto pozitivno ili negativno, da li se koristi kao kompliment ili, pak, pežorativno. A da li zamena reči „dom” izrazom „lični prostor” ukazuje na određene probleme? Pre svega, šta nam govori izraz „lični prostor”? (Antihristi žele da imaju poslednju reč.) Šta još? (Oni se ophode prema Božjoj kući kao da je njihova sfera uticaja, negujući poslušnike i ljude iz sopstvenog domaćinstva, a zatim preuzimaju kontrolu nad crkvom.) To je takođe manifestacija antihrista. Ima li još nešto? Da li površinsko značenje tog izraza ukazuje da je to sfera uticaja antihrista, da je to mesto na kojem antihristi imaju moć i vlast, mesto na kojem antihristi sve kontrolišu, monopolizuju i drže pod kontrolom, mesto na kojem antihristi donose sve odluke? (Da.) Možemo da pročitamo takvo značenje iz tog izraza; zato što kada smo ranije razgovarali o različitim manifestacijama antihrista, mnogo smo razgovarali o detaljnom analiziranju i razotkrivanju suštine antihrista. Među tim manifestacijama najvažniji su pokušaji antihrista da kontrolišu ljude i da vladaju – iako, naravno, postoje i razne druge manifestacije.

Dakle, nakon što smo razgovarali o opštem značenju izraza „lični prostor” koji koriste antihristi, hajde da razgovaramo o tome šta se tačno podrazumeva pod „Božjom kućom”. Da li vi imate predstavu o tome šta je Božja kuća – možete li je precizno definisati? Grupa okupljene braće i sestara – da li je to Božja kuća? Da li se okupljanje ili skup ljudi koji slede Hrista i Boga smatra Božjom kućom? Da li se okupljanje koje takođe uključuje crkvene starešine, đakone i razne vođe timova smatra Božjom kućom? (Ne.) Šta je zapravo Božja kuća? (Samo crkva u kojoj Hrist vlada je Božja kuća.) (Samo okupljanje ljudi koji uzimaju Božje reči kao svoja načela primene može se smatrati Božjom kućom.) Da li su te dve definicije tačne? Vi ne možete to da objasnite. Čak i nakon svih propovedi koje ste saslušali, ne možete da date tako jednostavnu definiciju. Očigledno je da vi nemate naviku da ove duhovne izraze i rečnik shvatate ozbiljno niti da im posvećujete potrebnu pažnju. Kako ste samo nemarni! Zato dobro razmislite: šta je, tačno, Božja kuća? Ako se definiše teoretski, Božja kuća je mesto na kojem vlada istina, skup ljudi čija su načela primene Božje reči. U tom slučaju, problem je što se antihristi ophode prema kući Božjoj kao da je njihov lični prostor; oni se prema okupljanju braće i sestara koji slede Boga ophode kao da je njihova sfera uticaja, kao da je mesto na kojem oni sprovode vlast i kao da je objekat nad kojim iskazuju moć. To je doslovno značenje koje se može razaznati iz ophođenja antihrista prema Božjoj kući kao da je njihov lični prostor. Bez obzira iz kog ugla to objašnjavate ili posmatrate, ophođenje antihrista prema kući Božjoj kao prema ličnom prostoru otkriva njihovu priroda-suštinu, iz koje pokušavaju da navedu ljude na pogrešan put i da ih kontrolišu, kao i da imaju apsolutnu moć. Božja kuća je mesto na kojem Bog deluje i govori, na kojem Bog spasava ljude, na kojem Božji izabrani narod doživljava Božje delo, biva pročišćen i dostiže spasenje, na kojem se Božja volja i namere mogu nesmetano sprovoditi, kao i mesto na kojem se Božji plan upravljanja može primenjivati i ostvarivati. Ukratko, Božja kuća je mesto na kojem Bog ima vlast, na kojem vladaju Božje reči i istina; to nije mesto na kojem bilo koji pojedinac sprovodi moć, vodi svoje aktivnosti, ostvaruje svoje želje ili grandiozne planove. Međutim, ono što antihristi čine upravo je suprotno onome što Bog želi: oni ne obraćaju pažnju i ne mare za ono što Bog želi da učini, ne interesuje ih da li se Božje reči ostvaruju među ljudima, niti da li Božje reči i istina-načela mogu biti shvaćeni, sprovedeni u delo i doživljeni među ljudima; oni samo vode računa o tome da li oni sami imaju status, moć i poslednju reč; da li se njihove namere, ideje i želje mogu realizovati među ljudima. Drugim rečima, vode računa o tome koliko ljudi, unutar njihove sfere uticaja, sluša njihove reči, koliko im se ljudi pokorava i kakvu sliku, reputaciju i autoritet oni sami imaju – upravo su to ključne stvari kojima pokušavaju da upravljaju, i upravo je to ono do čega im je najviše stalo u srcu. Bog govori i deluje među ljudima, On spasava ljude, predvodi ih i snabdeva. On usmerava njihov dolazak pred Boga, razumevanje Njegovih namera, postepen ulazak u istina-stvarnost i postepeno dostizanje pokoravanja Bogu. Sve što antihristi čine upravo je suprotno tome. Bog vodi ljude da dođu pred Njega, a antihristi se oko tih ljudi nadmeću sa Bogom i pokušavaju da ih dovedu pred sebe. Bog vodi ljude da uđu u istina-stvarnost, da razumeju Božje namere i da se, korak po korak, pokore Božjoj vrhovnoj vlasti; antihristi pokušavaju da kontrolišu ljude, korak po korak, da se domognu njihovog kretanja i da ih čvrsto stave pod svoju vlast. Ukratko, sve što antihristi čine ima za cilj da Božje sledbenike pretvore u vlastite sledbenike. Nakon što pod svoju kontrolu stave smetene ljude koji ne teže istini, oni idu korak dalje i svim sredstvima pokušavaju da pod kontrolu stave one koji su u stanju da slede Boga i da odano vrše svoju dužnost. Time antihristi navode sve u crkvi da slušaju ono što oni govore, kao i da žive, da deluju, da se ponašaju i da sve čine prema njihovim željama, te da na kraju slušaju sve što oni kažu, da se pokore njihovim željama i da ispunjavaju njihove zahteve. Drugim rečima, šta god Bog želi da učini, kakav god efekat Bog želi da postigne, to je rezultat koji i antihristi žele da postignu. Rezultat koji oni žele da postignu nije da navedu ljude da dođu pred Boga i da Ga obožavaju, već da dođu pred njih i da njih obožavaju. Sve u svemu, kada antihristi dođu na vlast, oni pokušavaju da kontrolišu svaku osobu i svaku stvar unutar svoje sfere uticaja. Nastoje da kontrolišu onu sferu koju mogu da kontrolišu. Trude se da crkvu, Božju kuću i one koji slede Boga pretvore u sferu u kojoj sprovode svoju moć i u kojoj su u stanju da vladaju. To jest, Bog vodi ljude pred Sebe, dok antihrist navodi ljude na pogrešan put i takođe želi da dovede te ljude pred sebe. Cilj antihristȃ u svemu tome jeste da Božje sledbenike pretvore u svoje sledbenike, i da Božju kuću i crkvu pretvore u svoju kuću. Budući da antihristi poseduju te motive i suštinu, kakve konkretne manifestacije i ponašanje imaju, a koji ukazuju na to da su ti antihristi zaista antihristi, da su neprijatelji Boga, da su demoni i Sotone koji su neprijateljski nastrojeni prema Bogu i istini? U nastavku ćemo detaljno analizirati koje konkretne manifestacije i pristupi antihrista dokazuju da se oni prema Božjoj kući ophode kao da je njihov lični prostor.

I. Antihristi monopolizuju moć

Prva manifestacija antihristovskog ophođenja prema Božjoj kući kao da je njihov lični prostor jeste nešto o čemu smo često razgovarali, a to je ujedno i suštinska manifestacija svojstvena antihristima: antihristi najviše od svega vole status. Zašto najviše vole status? Šta predstavlja status? (Moć.) Tako je – to je ključno. Samo uz status mogu da imaju moć, a samo uz moć mogu lako da obave poslove; samo uz moć ima nade da se njihove razne želje, ambicije i ciljevi realizuju i postanu stvarnost. Dakle, antihristi su veoma lažljivi, oni su vrlo jasnovidi u takvim stvarima; ako žele da od Božje kuće naprave svoj lični prostor, prvo moraju da monopolizuju moć. Ta se manifestacija ističe. Među tim antihristima koje ste sreli, o kojima ste čuli ili koje ste videli svojim očima, koji od njih nije pokušao da monopolizuje moć? Bez obzira na to koje načine koriste – bilo da su to lukavost i lažljivost, spoljašnja smirenost i srdačnost ili primena zlonamernih i posebno nečasnih načina, ili čak nasilja – antihristi imaju samo jedan cilj: da steknu status i da potom iskoriste moć. Dakle, prva stvar o kojoj želim da razgovaram jeste to što antihristi, pre svega ostalog, pokušavaju da monopolizuju moć. Želja antihrista za moći prevazilazi takvu želju kod običnih ljudi; ona nadmašuje želju običnih ljudi iskvarene naravi. Obični ljudi iskvarene naravi samo žele da ih drugi visoko uvažavaju i da imaju dobro mišljenje o njima; vole da dominiraju u razgovoru, ali nisu toliko povređeni ako nemaju moć i obožavanje ljudi; mogu da se snađu bez obzira da li to imaju ili ne; imaju izvesnu naklonost prema moći i čeznu za njom, ali ne u istoj meri kao antihristi. A koja je to mera? Bez moći, oni su u stalnom stanju anksioznosti, ne mogu da nađu mir, pate od slabog apetita i nesanice, svaki dan im donosi samo dosadu i nemir, a u srcima im se čini kao da postoji nešto što ne uspevaju da postignu, i takođe kao da postoji nešto što su propustili. Obični iskvareni ljudi su srećni kada imaju moć, ali nisu preterano uznemireni njenim nedostatkom; mogu da se osećaju pomalo razočarano, ali su zadovoljni i time što su obični ljudi. Ako antihristi moraju da budu obični, oni ne mogu da prežive, ne mogu da nastave dalje, kao da su izgubili životni pravac i svrhu, ne znaju kako da nastave putem – životom – koji je pred njima. Osećaju da im je život samo uz status ispunjen svetlošću, da im je samo uz status i moć život slavan, spokojan i srećan. Zar to nije drugačije nego kod normalnih ljudi? Kada steknu status, antihristi postaju neuobičajeno uzbuđeni. Drugi to vide i misle: „Zašto su drugačiji nego pre? Zašto toliko zrače i sijaju? Zašto su toliko srećni?” Kada se raspitaju, ispostavi se da je to zato što imaju status, moć i poslednju reč, zato što mogu da naređuju ljudima i da koriste svoju moć, zato što imaju ugled i sledbenike. Kada imaju status i moć, nešto se menja u načinu razmišljanja antihrista.

Želja antihrista za moći ukazuje na to da njihova suština nije obična; to nije obična iskvarena narav. I zato, bez obzira na to među kojim se ljudima nalaze, antihristi će pokušati da pronađu način da se istaknu, da se pokažu, da se reklamiraju, da svakog nateraju da vidi njihove zasluge i vrline i da obrati pažnju na njih, te da sebi obezbede određeni položaj u crkvi. Kada se održavaju crkveni izbori, antihristi osećaju da im se otvorila prilika: to im je prilika da se reklamiraju, da ostvare svoje želje, da zadovolje svoje prohteve. Oni čine sve što mogu da budu izabrani za starešinu, čine sve što mogu da steknu moć, verujući da će im sticanje moći olakšati da obave poslove. Zašto će to biti lakše? Kada antihristi nemaju moć, sasvim je moguće da ti u njihovom spoljašnjem izgledu ne možeš da otkriješ njihove ambicije, želje i suštinu, zato što ih oni skrivaju i pretvaraju se, pa ne možeš da ih prozreš. Ali, šta je prvo što oni čine kada steknu status i dobiju moć? Pokušavaju da osiguraju svoj status, da prošire i učvrste moć u svojim rukama. A koje metode koriste da učvrste svoju moć i da osiguraju svoj status? Antihristi imaju mnoge metode; oni ne bi propustili takvu priliku, ne bi sedeli skrštenih ruku kad su već preuzeli vlast. Za njih je dolazak takve prilike vreme velike radosti – baš kao što su to i momenti kada primene svoju prevrtljivost i kada u potpunosti iskažu svoje sposobnosti. Nakon što je antihrist izabran, on najpre pažljivo ispituje svoju najužu porodicu i rodbinu, proveravajući ko mu je bliski srodnik, ko mu se ulizuje, ko mu je blizak, kao i ko se slaže sa njim i ko govori istim jezikom. Takođe proverava ko je čestit, ko neće stati na njegovu stranu, ko ga prijavljuje ako učini nešto što je protiv pravila i načela Božje kuće – to su oni koje će on iskoreniti. Nakon što ih je proverio, antihrist razmišlja: „Većina mojih rođaka ima dobar odnos sa mnom, slažemo se, govorimo istim jezikom; ako postanu moji podređeni i ako mogu da ih iskoristim, zar se moj uticaj neće povećati? I zar to neće učvrstiti moj status unutar crkve? Kao što kaže izreka: ’Unapređuj sposobne ne izbegavajući rodbinu‘. Svi neverujući zvaničnici moraju da se oslanjaju na pomoć svojih bliskih prijatelja i saradnika – sada, kada sam i ja zvaničnik, moram da učinim isto, to je dobra ideja. Prvo moram da unapredim svoju rodbinu. Moja žena i deca se podrazumevaju; prvo što ću učiniti jeste da im obezbedim određene položaje. Šta će moja žena da radi? Briga o prilozima u crkvi je vitalna i važna uloga – finansijska moć mora da bude u našim rukama. Tek tada ću moći slobodno i lako da trošim novac. Taj novac ne sme dospeti u ruke stranca; ako se to desi, onda će na kraju biti njegov, a troškovi će biti nadzirani i kontrolisani, što nije zgodno. Da li je osoba koja trenutno upravlja računima na mojoj strani? Spolja se čini da je ta osoba u redu, ali ko zna šta joj je u mislima. Ne, moram da smislim način da je zamenim i da omogućim svojoj ženi da upravlja računima.” Antihrist porazgovara o tome sa svojom ženom, koja kaže: „To je odlično! Sada kada si crkveni starešina, ti imaš poslednju reč o crkvenim prilozima, zar ne? Ti odlučuješ ko je zadužen za njih.” Antihrist kaže: „Ipak, u ovom trenutku nema dobrog načina da se otarasimo osobe koja trenutno upravlja računima.” Njegova žena razmisli malo, pa kaže: „Što to ne bi bilo lako? Reci da je suviše dugo na tom položaju. To je loše; moglo bi da bude velikih dugova, neurednih računa ili slučajeva pronevere. Greške se lako dešavaju kada je neko dugo zadužen za nešto; kako vreme odmiče, on oseća da ima kapital i prestaje da sluša druge ljude. Štaviše, osoba koja upravlja računima prilično je stara, lako biva smetena i često zaboravlja stvari. Ako ikada dođe do nekog propusta, to će dovesti do gubitaka. To je izuzetno važna uloga – ta osoba mora biti smenjena.” A ko treba da kaže da ona mora biti smenjena? Bilo kakav razgovor o smeni te osobe ne sme doći iz usta njega kao crkvenog starešine; braća i sestre moraju biti ti koji će predložiti antihristovu ženu. Kada se njegova za to prijavi, crkveni prilozi će njoj biti povereni. Ali, crkveno načelo nalaže da čuvanje priloga ne može da obavlja jedna osoba, već se to mora raditi zajednički, dvoje ili troje ljudi, čime se izbegava mogućnost da jedna osoba iskoristi rupu u sistemu i proneveri finansijska sredstva Božje kuće. Zato antihrist preporučuje svoju rođaku da se pridruži u čuvanju priloga, govoreći da je ona dugogodišnja vernica, da je dala mnoge priloge, da uživa dobar ugled i da joj se može verovati. Svi kažu: „Obe pripadaju tvojoj porodici. Neko izvan tvoje porodice takođe mora da bude uključen.” Zato antihrist preporučuje jednu smetenu stariju sestru da pomogne u upravljanju i kontroli finansija. Antihrist najpre stavlja finansije pod kontrolu svoje porodice, nakon čega njegova porodica konkretno upravlja načinom na koji se taj novac troši i upravlja određenim prilivima i odlivima – kontrola nad svim ovim je u njegovim rukama.

Nakon što je monopolizovao finansijsku moć i preuzeo kontrolu nad imovinom, da li je antihrist postigao svoj cilj? Još nije. Najvažnije je kontrolisanje nadzornika raznih crkvenih poslova, njihovo pridobijanje na svoju stranu i preuzimanje komande. Antihrist oseća da je upravo to najvažnije; to se odnosi na to da li ljudi u svakom timu na nižim položajima rade ono što on kaže, kao i da li njegova moć prodire do najnižih nivoa. Dakle, kako on to radi? Uvodi sveobuhvatne reforme. On najpre razgovara u zajedništvu i kaže da je rad svakog prvobitnog tima imao te i te greške. Primera radi, pojavili su se određeni problemi u timu za montažu video-snimaka, pa antihrist kaže: „Te probleme je izazvao nadzornik. Ti ogromni propusti u njegovom radu i veliki problemi koje je izazvao dokaz su da nadzornik nije dorastao zadatku, te bi ga trebalo zameniti; ako se to ne učini, taj posao se ne može pravilno obaviti. Dakle, ko će ga zameniti? Da li vi imate nekoga na umu – ima li kandidata? Ko je u timu najbolji u onome što radi?” Svi razmišljaju o tome, i neko kaže: „Postoji brat koji je veoma dobar, ali ne znam da li je pogodan.” Antihrist odgovara: „Ako niste sigurni, on ne može biti izabran. Ja ću vam preporučiti nekoga. Moj sin – on ima 25 godina i diplomirao je računarstvo, specijalizovao se za specijalne efekte i video-produkciju. On je novi vernik i ne teži mnogo istini, ali su njegove profesionalne veštine bolje od svih vaših. Da li je iko od vas stručnjak u toj oblasti?” Svi odgovaraju: „Nismo ono što biste nazvali stručnjacima, ali već dugo obavljamo svoju dužnost i razumemo načela ovog rada u Božjoj kući. Da li on razume?” „Nije važno ako ne razume; može da nauči.” Ovo svima zvuči ispravno i oni se slažu sa onim što antihrist govori, svi se slažu da promovišu koga god on želi, pa je još jedna važna uloga pod njegovom kontrolom. Zatim antihristu pada na pamet da je delo jevanđelja važno za Božju kuću, a da njegov nadzornik nije neko ko je na njegovoj strani. On mora biti smenjen. Kako ga smeniti? Na isti način: pronalaženjem mana. Antihrist kaže: „Koji je krajnji ishod bio sa prošlim mogućim primaocem jevanđelja?” Neko odgovara: „Nakon što su verovali mesec dana, čuli su neku negativnu propagandu i poverovali u to, pa više nisu verovali.” Antihrist pita: „Kako su mogli tek tako da prestanu da veruju? Da li je to zato što niste jasno razgovarali o istini vizija. Ili je to zato što ste lenji, ili ste se plašili nepovoljnog okruženja i bojali se da sebe dovedete u opasnost, pa niste jasno razgovarali o stvarima? Ili je to zato što se niste blagovremeno brinuli o njima? Ili niste uspeli da im pomognete da reše svoje poteškoće?” On postavlja čitav niz pitanja, jedno za drugim. I bez obzira na to kako drugi odgovaraju ili kakvo objašnjenje daju, to nema nikakve veze; antihrist insistira na tome da nadzornik tima za širenje jevanđelja ima previše problema, da su njegove greške suviše ozbiljne, da je neodgovoran i nekvalifikovan za posao, pa ga prisilno otpušta. A kada nadzornik bude otpušten, antihrist kaže: „Ta i ta sestra je ranije takođe širila jevanđelje i ima iskustva – mislim da bi ona bila dobra.” Čuvši to, ljudi kažu: „Ona je tvoja starija sestra! Možda ume lepo da priča, ali njena ljudskost nije dobra. Ona ima veoma lošu reputaciju, ne može se koristiti.” i braća i sestre se ne slažu s tim. Antihrist kaže: „Ako se ne složite, jevanđeoski tim će biti raspušten. Ne smete više da širite jevanđelje, niste sposobni da pravilno obavljate tu dužnost. Ili to, ili izaberite odgovarajućeg vođu tima, a moja sestra će biti pomoćni vođa tima!” Braća i sestre biraju nekoga, a antihrist nevoljno pristaje, pod uslovom da njegova starija sestra bude postavljena za pomoćnog vođu tima. Uz tako postignut konsenzus, tim za širenje jevanđelja uspeva da opstane.

Bez obzira na to gde se nalaze ili kakav je posao u pitanju, antihristi moraju da ubace svoje poslušnike, ljude koji su na njihovoj strani. Čim antihristi postanu starešine i steknu status, njihov prvi zadatak nije da provere kako članovi svakog tima napreduju u svom život-ulasku niti da saznaju kako napreduje njihov rad, pa ni kako se mogu rešiti razne poteškoće na koje su naišli u svom radu i da li postoje neki nerešeni problemi ili izazovi. Umesto toga, oni posmatraju kadrovsku situaciju, ko je vođa svakog tima, ko je protiv njih u svakom timu i koji ljudi će u budućnosti biti pretnja njihovom statusu. Oni su prilično dobro informisani o takvim stvarima, ali nikada ne pitaju o situaciji u vezi sa radom crkve. Nikada ne pitaju o stanju braće i sestara, o njihovom život-ulasku, niti o tome kako napreduje crkveni život, a još manje žele da se brinu o tome. Međutim, oni su itekako svesni ljudi zaduženih za svaki tim: da li su to njihovi sledbenici, da li se slažu sa njima i da li predstavljaju pretnju njihovoj moći ili statusu. Znaju sve te detalje i veoma su ih jasno razradili. Kada je reč o onima u grupi koji su relativno čestiti i govore istinito, antihristi veruju da se od takvih osoba treba čuvati i da im ne treba davati nikakav status. Nasuprot tome, favorizuju one koji su vešti u laskanju, koji znaju kako da se umiljavaju, koji govore ugodne reči kojima podilaze drugim ljudima i koji mogu da slede naredbe kada nešto rade. Antihrist je naklonjen njima i planira da ih unapredi i da ih postavi na važne pozicije. Čak razmišlja o tome da ih vodi sa sobom gde god da ide, pri čemu im omogućava da slušaju više propovedi i da ih oblikuje u svoje sledbenike. Kada je reč o onima u crkvi koji teže istini, koji imaju osećaj za pravdu i koji se usuđuju da govore istinito, koji dosledno uzdižu Boga i svedoče o Njemu, koji se ne klanjaju rđavim silama, statusu ili autoritetu – antihristi se čuvaju od njih, odbacuju ih i gnušaju ih se, diskriminišu ih i isključuju ih u svojim srcima. Međutim, prema onima koji im laskaju, posebno prema članovima vlastite porodice, prema svojim daljim rođacima – prema onima koji mogu da se vrte oko njih odnose se kao prema svojima i tretiraju ih kao porodicu. Svi oni pod vlašću antihrista koji su u stanju da se vrte oko njih, da slede njihove znakove i uputstva kada rade nešto i da ih sprovode prema njihovim željama – ti ljudi nemaju savesti niti razuma, ni ljudskosti, a još manje bogobojažljivo srce. Oni su gomila bezvernika. Bez obzira na to kakve loše stvari čine, antihrist ih neguje, štiti ih i smatra ih svojom porodicom, dovodeći ih pod svoju vlast – na taj način se formira lični prostor antihrista.

A ko čini antihristov lični prostor? Pre svega, antihrist je glava, vođa, kralj koji poseduje apsolutni autoritet, a čija je reč neprikosnovena u tom prostoru. Ljudi koji su s njim u krvnom srodstvu, njegova uža porodica, njegovi poslušnici, ortaci, vatreni obožavaoci, drugi koji rado slede i izvršavaju njegova naređenja, i još oni koji se rado druže s njim i pridružuju se njegovim zlodelima, kao i oni koji, bez obzira na to kako su regulisani aranžmani i upravne odluke Božje kuće, bez obzira na to šta govore Božje reči i istina-načela, rado se ubijaju od posla za njih, rizikuju sebe za njih i trude se za njih – to su članovi antihristovog ličnog prostora. Kada se sve uzme u obzir, možemo zaključiti da su oni okoreli sledbenici antihrista. A šta rade svi ti članovi antihristovog ličnog prostora? Da li oni obavljaju svoju dužnost i svaki posao u skladu sa pravilima i načelima Božje kuće? Da li postupaju onako kako Bog zahteva i da li tretiraju Njegove reči i istinu kao najviše od svih načela? (Ne.) Kada takvi ljudi postoje u crkvi, mogu li istina i Božje reči da napreduju bez prepreka? Ne samo da ne mogu, već zbog uznemiravanja, obmanjivanja i sabotaže antihristove bande, Božje reči, istina koju On izražava i zahtevi koje On postavlja ljudima ne mogu da se ostvare u crkvi; oni ne mogu da budu primenjeni. Kada postoji lični prostor antihrista, Božji izabrani narod ne može da ima normalan crkveni život, niti može normalno da obavlja svoju dužnost, a još manje može da radi stvari u skladu sa istina-načelima; svaki posao u crkvi je pod kontrolom antihrista. Tamo gde je to u blažoj meri, ometanje antihrista izaziva haos, ljudi su u stanju anksioznosti, posao ne napreduje, a ljudi ne znaju kako da dobro obavljaju svoj posao niti kako da pravilno obavljaju svoju dužnost; u svemu vlada haos. U ozbiljnim slučajevima, sav posao staje, i niko ne pokazuje nikakvu brigu ili pažnju. Čak i ako nekoliko ljudi može da primeti da postoji problem, oni ne mogu da razluče da je tu nevolju izazvao antihrist. Oni su takođe ometeni i dezorijentisani zbog antihrista, ne znajući ko je u pravu ili ko greši; čak i ako ima onih koji mogu da uoče određene probleme i koji žele da progovore ili da preuzmu odgovornost za posao, oni nisu u stanju da se prihvate posla. Antihrist ugnjetava svakoga ko pokuša da ga razotkrije, ili svakoga ko ima osećaj za pravdu i pokuša da preuzme posao. Do koje mere ide u njihovom ugnjetavaju? Ako se ne usudiš da pustiš glas, ako moliš za milost, ako se ne usudiš da ga prijaviš, ako se ne usudiš da o njemu obavestiš višerangirane, ili da ukažeš na probleme u njihovom radu, da razgovaraš o istini, ili da izgovoriš reč „Bog”, onda će te antihristi poštedeti. Ako se pridržavaš načela i ako ih razotkriješ, oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da te kazne, upotrebiće sva sredstva da te osude i potisnu, pa će čak podsticati članove svog ličnog prostora, zajedno sa ostalim neodlučnima, i onim ljudima koji su beskičmenjaci, kukavice i koji se plaše sila antihrista, da te odbace i potisnu. Na kraju, neki male vere i malog rasta biće bačeni na kolena pred antihristom. To antihrista čini srećnim; postigao je svoj cilj. Kad dobije moć, da bi monopolizovao tu moć i osigurao svoj položaj, on ne samo da sve važne poslove u crkvi daje svojim rođacima i onima koji su u dobrim odnosima s njim, već istovremeno regrutuje i druge koji nisu s njim u srodstvu da mu služe i da za njega rade do iznemoglosti, s ciljem da u budućnosti zadrži svoj status i da uvek ima moć u svojim rukama. Po mišljenju antihrista, što je više ljudi u njihovom ličnom prostoru, to su njihove sile veće, a samim tim i njihova moć. A što je njihova moć veća, to se njih više plaše oni koji bi mogli da im se suprotstave, koji bi mogli da kažu „ne” i koji bi se usudili da ih razotkriju. Takvih ljudi je takođe sve manje. Što ih se ljudi više plaše, to više kapitala imaju da se nadmeću sa Božjom kućom i sa Bogom; više se ne boje Boga i ne plaše se da će se Božja kuća obračunati sa njima. Sudeći prema antihristovoj želji za moći, prema onome što on sa njom čini, i prema njegovim raznim ponašanjima, u suštini, antihrist je neprijatelj Boga; on je Sotona i đavo.

Šta antihrist radi nakon što uspostavi svoj lični prostor? Da li je strašno zabrinut o tome kako napreduje crkveni rad širenja jevanđelja? Da li ga to brine, ili da li se raspituje o tome? On samo obavlja inspekcijski obilazak, izvršavajući formalnosti, površno se izvlačeći sa nekoliko reči i ništa više. Koji je cilj njegovog inspekcijskog obilaska? Sa kojim ciljem kreće na ta daleka putovanja da vidi kako napreduju braća i sestre? Da li je to zato što mu je stalo do toga kako napreduje njihov život-ulazak? Ne. On traži da vidi da li neko unutar njegovog kruga uticaja ima nameru da mu se suprotstavi, da li ima nekoga ko ga gleda popreko, da li ima nekoga ko se usuđuje da mu kaže „ne” ili da li se neko usuđuje da ne popusti i da ne uradi kako on kaže; mora da vidi svojim očima, mora lično da upozna situaciju. To je jedan od aspekata. Štaviše, nakon što antihrist uspostavi svoj lični prostor, on sebe postavlja za zakonitog kralja, a ako kažeš da je tiranin, da je glavni nasilnik i vođa razbojnika, nije ga briga, sve dok ima status i moć. U svojoj sferi uticaja, unutar svog ličnog prostora, sva moć je u njegovim rukama, on sam donosi odluke. Istovremeno, uživa u obožavanju, divljenju i poštovanju svoje klike, kao i u njihovom laskanju, dodvoravanju, pa čak i u svim onim osećajima superiornosti i posebnim tretmanima koje mu pružaju. Da li misliš da antihrist, kada monopolizuje svoju moć, to čini samo da bi govorio sa visokog položaja? Da li to čini samo da zadovolji takvu želju? Nije. On želi nešto značajnije: želi sav tretman koji dolazi sa statusom i moći koje uživa u svom ličnom prostoru. Kada antihrist uspostavi svoj lični prostor, kada ima svoje okorele sledbenike, njegovi dani prolaze u većoj udobnosti nego dani drevnih careva. Ne mora ništa da radi: jednom rečju, njegova želja se ispunjava; jednom rečju, stvari koje želi mu se donose. Primera radi, antihrist kaže: „Danas je lepo vreme; zašto mi se toliko jede piletina?” Pre podneva, neko je već skuvao pileći paprikaš. Tokom ručka u podne, antihrist kaže: „Mi vernici ne smemo da pijemo alkohol, ali može li neko osveženje?” Čuvši reči svog starešine, sledbenici antihrista šalju nekoga da žurno ode i da kupi piće. Zar on ne dobija šta god poželi? Samo treba da ispruži ruku, da otvori usta, i stvari će mu biti donete, a sve njegove želje ispunjene. Njegovi dani prolaze u velikom komforu. Onda antihrist kaže: „Hladno je danas. Prošlogodišnji džemper su pojeli moljci, neprikladno je da ga nosim – ne izgleda dobro. Ne znam gde je ovogodišnji džemper.” Kada neko ponudi da mu kupi nekoliko džempera, antihrist kaže da ne bi trebalo olako da ih kupuje, da on mora da se prilagodi ispravnosti svetaca, i da novac mora biti potrošen u skladu sa načelima. Ubrzo nakon što je to rekao, neko je otišao da mu kupi nekoliko džempera. Kada džemperi stignu, antihrist oseća da će, ako ništa ne kaže, sve to delovati namešteno, pa kaže: „Ko je to kupio? Zar to nije kršenje načela? Zar me to ne bi stavilo u pogrešnu poziciju? Ko ih je kupio? Daću im novac.” On traži od svoje žene da prvo uzme nešto novca iz crkvenih priloga i kaže da će to vratiti kasnije kada bude imao novca. U stvarnosti, on to kaže olako; nema apsolutno nikakvu nameru da to vrati. Antihrist zaista dobija sve što poželi, uživajući u svemu što mu je servirano. A u svom srcu, da li on ima ikakav osećaj griže savesti nakon što uživa u tim stvarima? Da li oseća prigovor savesti? (Ne.) Kako bi on uopšte mogao da oseća grižu savesti? Upravo je to ono što on želi, ono za čim žudi dan i noć – kako bi to mogao da odbije? Tu prednost ne sme da protraći, ako je ne iskoristi, onda će ona da istekne i neće imati smisla; kada je iskoristi, on će i dalje reći nešto što lepo zvuči, pa osoba koja troši novac to čini drage volje, i ne usuđuje se da o tome bilo šta misli.

U svom ličnom prostoru, antihristi ne samo da dobijaju razne posebne tretmane i usluge od svojih podređenih, već i obučavaju ljude iz tog prostora da ih u potpunosti slušaju. Primera radi, ako antihrist zatraži da svi ustanu u 5 sati ujutru, svi moraju biti budni pre 5 ujutru. Oni koji se kasno probude suočiće se sa orezivanjem – oni moraju da paze da ih antihrist ne vidi. Tokom obroka, niko se ne usuđuje da sedne za sto dok antihrist ne sedne, a pre nego što on počne da koristi štapiće za jelo, niko drugi to ne sme da učini. Šta god on odluči da uradi, to mora da bude učinjeno; kako god on odluči da se nešto uradi, drugi to moraju da slede, a neposlušnost se ne toleriše. U svom ličnom prostoru, antihrist je vođa, kralj, i njegova reč je konačna – ko god ne uspe da se povinuje, biće kažnjen. Njihovi podređeni su obučeni da bez pogovora slede njihova naređenja, ne usuđujući se da im se ni najmanje suprotstave, verujući da je sve što oni zapovede opravdano i vredno – verujući da je to njihova dužnost i obaveza. Pod oznakom verovanja u Boga i izvršavanja svojih dužnosti, podređeni bespogovorno slušaju antihrista, drže ga kao kap vode na dlanu i tretiraju ga kao svog kralja i gospodara. Ako neko ima svoje mišljenje ili stav o antihristu, i ako se to stanovište razlikuje od antihristovih stavova, antihrist će se svim silama potruditi da ga opovrgne, omalovaži, detaljno analizira, osudi, pokudi i potisne, i smiriće se tek kada ta osoba postane sasvim poslušna. Antihristi cvetaju u svom ličnom prostoru, u kojem im je izuzetno prijatno. Sav novac koji braća i sestre prilažu odlazi antihristu, i sve što antihristu nedostaje oni moraju da obezbede. Braća i sestre moraju odmah da ispune potrebe antihrista kako bi on ostao srećan i zadovoljan. Antihrist je obučio te ljude da postanu pravi robovi. Njihovo najčešće propovedanje vrti se oko toga kako su patili i bili odani, naglašavajući kako ljudi treba da ih razumeju i slušaju kako bi ugodili Bogu i kako bi bili u skladu sa istina-načelima. Antihrist propoveda uzvišene propovedi, uzvikuje parole i predstavlja doktrine koje se u potpunosti poklapaju sa ljudskim predstavama i zamislima kako bi zaslužio obožavanje i divljenje drugih. Istovremeno, on efikasno sprečava da se protiv njega pojavi bilo kakva sumnja, nedoumica ili rasuđivanje, a takođe sprečava ljude da imaju pomisli o njegovom razotkrivanju ili raskrinkavanju, ili da imaju vlastite zamisli o izdaji. To osigurava da će njegova moć trajati večno, da će biti učvršćena u crkvi bez ikakvih promenljivih faktora. Zar antihrist ne razmišlja poprilično unapred? Pa, koja je onda svrha svih tih postupaka? Jednom rečju, to je moć. Bilo da su u pitanju oni unutar njegovog ličnog prostora ili oni izvan njega, bilo da su u pitanju njegovi okoreli sledbenici ili braća i sestre koji ga raskrinkavaju, čega se antihrist najviše plaši i o čemu brine? Plaši se da bi ti pojedinci mogli da razumeju istinu, da bi mogli doći pred Boga, da bi mogli da ga raskrinkaju i da ga odbace. Toga se on najviše plaši. Kada ga svi odbace, on postaje zapovednik bez vojske, gubi svoj status i ugled, a i moć mu biva oduzeta. Stoga, on veruje da svoju moć može da učvrsti jedino tako što će osigurati svoj lični prostor, što će zaključati svoje okorele sledbenike, što će oštro navoditi na pogrešan put i kontrolisati one koji ga slede, držeći ih čvrsto u šaci. Na taj način, on se čvrsto drži posebnog tretmana koji mu moć donosi. Neki antihristi su posebno lukavi u svom ponašanju i ophođenju, vešti u pridobijanju ljudi. U ličnom prostoru kojim antihrist upravlja, postoje oni koji obavljaju poslove za njega, oni koji udovoljavaju njegovim materijalnim potrebama, i oni koji prikupljaju informacije ili sređuju situaciju za njega – razne vrste pojedinaca. Ako unutar sfere uticaja antihrista nema nikoga ko je dobrog kova, nikoga ko teži istini i nikoga ko se pridržava istina-načela, antihrist može da održava dugoročnu kontrolu nad crkvom, a ljudi unutar te crkve biće u potpunosti iskvareni i navedeni na pogrešan put do te mere da se više ne mogu vratiti. Čak i ako bi Višnji poslao nekog da ispita rad, to bi bilo uzaludno. Crkva je postala neprobojna i neosvojiva pod kontrolom antihrista – njihova čvrsta tvrđava. Bez obzira na to ko razotkriva i detaljno analizira antihrista, ili bez obzira na to ko u zajedništvu razgovora o istina-načelima, oni koji su navedeni na pogrešan put neće to slušati. Umesto toga, oni će stati na stranu antihrista, suprotstavljajući se istini i osuđujući razotkrivanje i detaljno analiziranje antihrista.

Antihrist, njegovi okoreli sledbenici i članovi njegovog ličnog prostora uvek razgovaraju i ispituju stvari u vezi sa Božjom kućom: Ko je gde premešten? Ko je zamenjen? Višnji je izdao još jedan razgovor i propoved o razotkrivanju toga i toga – da li bi trebalo da to objavimo? I kako ćemo to objaviti? Kome ćemo to prvo objaviti, a kome posle toga? Da li treba da intervenišemo i napravimo neke korekcije ili izmene? Ko je nedavno bio u kontaktu sa strancima? Da li je Višnji nekog poslao dole? Da li je iko od tih ljudi imao kontakt sa našim ljudima na nižim položajima? Oni često zajedno razgovaraju o takvim stvarima; često se udružuju i kuju zavere, raspravljajući o protivmerama, spletkama i načinima da odgovore na sve radne aranžmane Višnjeg. Isto tako, oni često razgovaraju i ispituju okolnosti braće i sestara koji su ispod njih. Antihrist i članovi njegovog ličnog prostora provode ceo dan kujući zavere zajedno, kao prst i nokat. Kada su zajedno, oni ne razgovaraju o istini, niti o Božjim namerama, a još manje o radu crkve, ili kako da ispune svoju dužnost i da unaprede rad crkve, kako da usmere braću i sestre ka ulasku u stvarnost Božjih reči, ili kako da odgovore na spoljašnje situacije. Oni nikada ne razgovaraju o tim ispravnim stvarima, već ispituju ko se kome približava, o kome ti ljudi pričaju kada su zajedno, da li su pričali o starešinama iza njihovih leđa. Takođe, obraćaju pažnju na to čija je porodica bogata i da li daje ikakve priloge. To su stvari o kojima razgovaraju u tajnosti, i stalno osuđuju braću i sestre, kao i radne aranžmane Višnjeg – uvek čine sve što mogu da izigraju braću i sestre i Višnjeg. Sramno je ono što u tajnosti rade: ako to nije štetno za crkvu, onda je štetno za braću i sestre. Stalno kuju zavere ili prave pometnju oko braće i sestara koji su dobrog kova i koji teže istini, stalno pokušavaju da ponize dobre ljude ili da ukaljaju njihovo ime. Kad god antihristi nešto rade, uvek o tome razgovaraju sa ljudima iz svog tabora – tu su uvek umešane spletke i zavere. Ništa što kaže antihristova grupa ne pije vodu kad se analizira; ako se uradi pažljiva analiza, svuda se nailazi na probleme. Sa ljudima izvan antihristovog ličnog prostora, oni se suzdržavaju i oprezni su, dok unutar antihristovog prostora, ništa nije zabranjeno: osuđuju braću i sestre, osuđuju rad Božje kuće i više starešine – pa čak i Boga. Sve je dozvoljeno. Ali, kada je prisutan neko izvan tog prostora, oni prikrivaju svoje reči, ćute, suzdržavaju se, pa čak i govore tajnim jezikom koji oni spolja ne mogu razumeti. Njihov pogled ima određeno značenje, imaju lukav osmeh koji nešto znači, čak i frktanje i kašalj koji nešto znače – sve su to njihove tajne šifre. Ponekad češu glavu, ponekad diraju uši, ponekad lupkaju nogama, ponekad trljaju ruke; sve to nešto znači. To su uobičajene manifestacije antihristove grupe, razni oblici ponašanja koje ispoljavaju nakon što su monopolizovali moć u crkvi. Sudeći po njihovim raznim ponašanjima i manifestacijama, i analizirajući ih iz perspektive njihove ljudskosti, šta su ti ljudi? Zar oni nisu sledbenici lažljivosti i rđavosti? (Jesu.) Da li ti ljudi imaju ikakvog osećaja za pravdu? Da li imaju ikakvu savest ili moral? Da li su iskreni? Ne. Ti ljudi nemaju stida. Oni troše ono što braća i sestre prinose, i smatraju da ih to sleduje; istovremeno, oni sebi daju slobodu i divljaju u Božjoj kući, nanoseći štetu braći i sestrama – i ne žive samo privremeno na račun crkve, već to čine svakodnevno, iz generacije u generaciju. Zar to nisu đavoli koji jedu ljudsko meso i piju ljudsku krv? Oni nemaju stida! Antihrist i njegova grupa stalno razgovaraju o „državnim poslovima”. A da li su njihovi razgovori iza zatvorenih vrata sramni? (Jesu.) O čemu oni pričaju? Da li razgovaraju o radu crkve? Da li su opterećeni radom crkve? Na nekim mestima, crkva je pod nadzorom, a braću i sestre progone i prate velika crvena aždaja, vlada, pa čak je i većina braće i sestara stavljena pod kontrolu vlade i suočava se sa opasnošću od hapšenja i zatvaranja. Da li je antihriste briga? Da li pokušavaju da smisle način da zaštite braću i sestre, da im pomognu da izbegnu progon i patnju u zatvoru? Da li nasamo razgovaraju o tome kako da zaštite crkvene knjige, imovinu i slično, kako da zaštite crkvu od gubitaka? Ako se u crkvi pojavi Juda, da li oni reaguju brzo, hitro organizujući sigurno mesto za ugroženu braću i sestre kako bi ih zaštitili? Da li bi oni radili takve stvari? (Ne bi.) Kada ljudi imaju moć, mogu da čine dobre stvari, a mogu da čine i loše stvari. Dakle, šta antihrist čini kada ima moć? (Loše stvari.) Kakve loše stvari čini? (On nalazi načine da kazni svakoga ko ga ne sluša. Kada Božja kuća pošalje neke starešine i delatnike da se raspitaju o radu, oni će naći način da ih izbegnu ili način da steknu prednost i da im sude, da ih osude, kao i da nađu razloge da ih oteraju, da ih spreče da se raspituju o radu i da ih spreče da u tome otkriju probleme.) Neki antihristi čine upravo suprotno: plašeći se da će braća i sestre prijaviti njihove probleme, oni motre na starešine koje je poslao Višnji, goste ih dobrom hranom i pićem, te ih sprečavaju da dođu u kontakt sa braćom i sestrama na nižim položajima. Kada se starešine raspituju o braći i sestrama, oni odgovaraju: „Svi su dobro. Trenutno naš rad na širenju jevanđelja napreduje glatko. Rešili smo sve probleme koji su nastali zbog nepovoljnog okruženja i izbacili smo Jude koji su nas izdali. Uhvatili smo se u koštac sa onima koji su pokušali da ometaju rad crkve i sve smo ih uklonili, a knjige božjih reči se dostavljaju uobičajeno. Uopšte nema nikakvih problema.” Govoreći to, antihristi takođe prijavljuju nekoliko stvari o drugim ljudima. Kada Višnji pošalje nekoga da ih ispita, ako misle da ih je neko prijavio, oni će namerno prijaviti probleme te osobe kako bi skrenuli pažnju viših starešina i kako bi ih naveli da pomisle da osoba koja je prijavila antihrista ima probleme. Na taj način, oni sprečavaju starešine da saznaju šta se zapravo dešava sa radom crkve i da otkriju antihristove probleme, i naposletku izbegavaju vlastitu smenu i izlaze iz opasnosti. Cilj antihristȃ u zaštiti ličnog prostora jeste da učvrste svoju moć i da je učine delotvornom, pa tako oni neguju mnoštvo pristalica, poslušnika, okorelih sledbenika i saučesnika. Cilj odgoja takvih ljudi jeste da antihristi potpuno monopolizuju moć, te da spreče da ona oslabi ili da im bude oduzeta.

Antihristi se prema Božjoj kući ophode kao da je njihov lični prostor, a prvo što urade nakon preuzimanja starešinstva jeste da monopolizuju moć. Da li ste se vi setili nekih primera kako antihristi monopolizuju moć? (Ranije je postojao jedan crkveni starešina koji je bio antihrist. Kad god bi neko ukazao na njegove probleme ili kad god bi ga neko razotkrio, on bi tu osobu ugnjetavao i oduzimao joj knjige Božjih reči. Otišao sam u određene grupe koje su se okupljale u njegovim crkvama da bih saznao više o toj situaciji. Taj antihrist, plašeći se da njegova zla dela mogu izaći na videlo, pokušao je da me otera i da iskoristi priliku da me optuži za tajno prisustvovanje okupljanjima bez njegove dozvole. Kasnije su više starešine poslale nekoga da to istraži, a antihrist me je oklevetao, govorio loše o meni, pa me je čak stavio u kućni pritvor, naredivši braći i sestrama da se ne druže sa mnom. U to vreme, taj antihrist je, u saradnji sa jednim starešinom i jednim delatnikom, kontrolisao osam crkava. Na kraju, nakon nekoliko meseci razgovora i razlučivanja, braća i sestre su najzad proterale tu grupu antihrista.) Tako antihristi deluju. Šta god da oni rade u crkvi, usmereno je ka tome da se dočepaju moći i da kontrolišu ljude. Posebno su osetljivi na svakoga ko predstavlja pretnju njihovom statusu i moći. Njihov njuh za takve stvari izuzetno je izoštren, i oni odmah shvataju da su te stvari nepovoljne za njih i da ugrožavaju njihov položaj. Zar to nije rđavo? Zašto su antihristi toliko osetljivi na takve stvari? Zašto drugi to ne primećuju? To je povezano sa njihovom prirodom; samo antihristi mogu da budu svesni tih stvari. To potvrđuje jednu činjenicu: antihristi imaju tu vrstu suštine. Njihova žeđ za moći je izuzetna, i oni poseduju jedinstvenu žudnju. Kada neko dođe u crkvu u kojoj oni vladaju, proučavaće tu osobu, razmišljajući: „Da li ova osoba predstavlja pretnju mom položaju i ugledu? Da li je ovde da me unapredi ili da me ukloni? Da li je ovde da istražuje moje probleme ili da uobičajeno razgovara o poslu?” Prvo pokušavaju da otkriju te stvari. Oni su posebno osetljivi na takva pitanja jer imaju posebnu naklonost i žudnju za položajem i moći; oni žive za moć i status. Oni misle da će, ako izgube moć, ako imaju manji broj sledbenika i ako postanu zapovednici bez vojske, život izgubiti smisao. Stoga, kada je reč o statusu i moći koju su stekli, bilo da su zaduženi za tri, pet ili deset crkava, antihristi veruju u parolu: što više, to bolje. Oni apsolutno neće predati svoju moć drugim ljudima. Smatraju da im to s pravom pripada, da je to nešto za šta su se borili, da je to nešto što su stekli putem prevrata i strategije. Ako drugi žele da to dobiju, moraju da budu spremni da daju svoje živote u zamenu za to. To je poput velike crvene aždaje – ako bi neko predložio demokratske promene da okonča njenu diktaturu, pozivajući Komunističku partiju da sprovede poštene izbore, šta bi velika crvena aždaja rekla? „Demokratija? Morao bi da je zameniš za glave dvadeset miliona ljudi! Komunistička partija je stekla svoju moć krvlju nebrojenih pojedinaca. Ako želiš da zgrabiš vlast, moraćeš da je platiš krvlju i životima tolikog broja ljudi!” Antihristi su isti takvi. Ako želiš da se oni odreknu vlasti, nije dovoljno da sa njima razgovaraš o istini da bi popustili; oni će se boriti i sukobiti sa tobom. Bez obzira na to koliko podle bile njihove metode ili sredstva, oni moraju da zaštite svoju moć. Ako se svi Božji izabranici ne probude i ujedine da razotkriju i uklone antihriste, oni to neće učiniti. Zar antihristi naprosto nisu suviše rđavi? To u potpunosti potvrđuje i prikazuje rđavu i zlobnu narav antihrista. Bez obzira da li su oni nad kojima vladaju voljni ili nisu, da li se istinski pokoravaju ili ne, da li su spremni da slušaju i da slede, antihriste to ne zanima. Oni na silu koriste svoju moć da ugnjetavaju i da kontrolišu ljude. Niko ne sme da se suprotstavi: svako ko se ne pokori biće kažnjen. To su antihristi.

Upravo smo razgovarali o određenim konkretnim primenama i manifestacijama monopolizacije moći od strane antihrista. Zar iz tih primena i manifestacija ne možemo videti da antihristi poseduju zlobnu i rđavu narav i suštinu? Da li iko može da ih promeni? Da li će ih ubeđivanje, uticanje na njihove emocije, iznošenje istine Božjih reči, orezivanje, ili pokušaj da ih promenite kroz iskrena osećanja naterati da odustanu od primene monopolizovanja moći? (Neće.) Neki ljudi kažu: „Antihristi su samo ljudi sa iskvarenom naravi. Ljudi imaju ljudske emocije. Ako im se emocionalno obratiš, ako im logično objasniš stvari i razjasniš prednosti i nedostatke, onda kada shvate razloge, možda neće postupati na takav način. Možda će priznati svoje greške, možda će se pokajati i prestati da koračaju putem antihrista. Možda neće uspostaviti svoj lični prostor unutar Božje kuće, niti će privući svoje okorele sledbenike kako bi monopolizovali moć u Božjoj kući i upuštali se u te aktivnosti koji nisu u skladu sa ljudskošću i moralom.” Da li se na antihriste može uticati na taj način? (Ne može.) Da li je iko ikada promenio antihrista? Neki kažu: „Možda ih majka nije pravilno vaspitala od malih nogu, možda su bili razmaženi. Sada, ako njihova majka porazgovara s njima, ili ako osoba s najvećim ugledom u porodici, ili ona koja je najduže vernik, pokuša da ih ubedi, možda će oni prestati da čine ono što antihristi obično čine.” Da li je to istina? (Nije.) Zašto nije? (Ubeđivanje ne funkcioniše; što više govorite, to oni više negoduju. Ako ih tada razotkriješ i ako ih podvrgneš orezivanju, oni će te mrzeti.) Tačno. Zar nisu već dosta slušali Božje reči i istinu? Neki antihristi veruju već deset ili dvadeset godina bez ikakve promene. Dosta su čitali Božje reči, pa zašto onda nije došlo ni do kakve promene? Zato što su im srca ispunjena zlom – čak ni Bog ih ne spasava, pa mogu li onda ljudi da ih promene pomoću ono malo znanja i doktrine koje imaju? U ljudskom društvu, države imaju obrazovanje, a u društvu postoje zakoni, što podstiče ljude da uče da budu dobri i da izbegavaju činjenje zločina. Ali, zašto to ne može da promeni ljude? Da li su državno obrazovanje i sistemi imali ikakav pozitivan uticaj na društvo? Da li te stvari koje promoviše država imaju ikakav obrazovni značaj ili vrednost za čovečanstvo? Da li su delotvorne? (Nisu.) Da li su pravna odeljenja svake zemlje, poput maloletničkih popravnih domova i zatvora, koji su najviša i najstroža mesta za disciplinovanje ljudi, promenili suštinu ljudi? Uzmimo za primer neke silovatelje, lopove i nasilnike – oni idu u zatvor i izlaze iz njega toliko puta da postaju povratnici – da li se na kraju promene? Ne, niko ne može da ih promeni. Suština čoveka se ne može promeniti. Slično tome, ni suština antihrista se ne može promeniti. Primena monopolizacije moći predstavlja suštinu antihrista, a ta suština se ne može promeniti. Kakav je Božji stav prema toj nepromenljivoj vrsti osobe? Da li On čini sve što je u Njegovoj moći da ih promeni i da ih spase, a zatim da postigne preobražaj njihove prirode? Da li Bog sprovodi to delo? (Ne.) Sada kada razumete da Bog ne sprovodi tu vrstu dela, kako vi treba da se ophodite prema antihristima? (Odbacite ih.) Prvo, prosuđujte i detaljno analizirajte; kada ih prozrete, odbacite ih. Ne odbacujte nekoga samo na osnovu vaših predstava i uobrazilja, misleći da su arogantni, samopravedni i nalik antihristu. To neće biti dobro; ne smete da budete slepi. Kroz kontakt, istragu i prosuđivanje, postepeno ustanovite i potvrdite da je neko antihrist. Prvo, razgovarajte o njima i detaljno ih analizirajte pred svima, raspoznajte ih, a zatim se ujedinite sa onima u crkvi koji teže istini i koji imaju osećaj za pravdu kako biste ih odbacili. Prvo ih raspoznajte i detaljno analizirajte, a zatim ih odbacite – to je najbolji pristup u postupanju sa antihristima. Šta bi trebalo da učiniš ako si neke antihriste, vešte u licemerju i prilično lažljive, kroz kontakt s njima istražio i prozreo, potvrđujući da su zaista u pitanju antihristi, ali braća i sestre ih ne poznaju dobro, te im i dalje nedostaje pravo rasuđivanje, pa kada ti govoriš o njima i kada ih sa braćom i sestrama detaljno analiziraš, oni ne samo da ne veruju ili ne priznaju da su to antihristi, već čak kažu: „Ti imaš predrasude prema njima; to je tvoje lično mišljenje”? Ako ti kažeš: „U svakom slučaju, ja sam ih prepoznao, oni me neće navesti na pogrešan put niti ograničiti, neću slušati šta govore i sigurno im neću biti poslušan. Da li ćete ih vi prozreti ili ne – to nije moja briga. Rekao sam vam o njihovim manifestacijama i stvarima koje čine, pa bez obzira na to da li vi u to verujete ili ne, bez obzira na to da li ste to saslušali ili niste, moja odgovornost je u svakom slučaju ispunjena. Ako vas oni navedu na pogrešan put i ako vas kontrolišu, ako slušate šta govore i ako ih sledite, onda zaslužujete da snosite posledice i s pravom ste nesrećni!” – da li je ovaj pristup prihvatljiv? Da li se to računa kao ispunjavanje vaše odgovornosti? Da li se to računa kao odanost Bogu? (Ne.) Šta onda treba da učinite? Takve stvari su neizbežne; takva pitanja će se definitivno pojaviti. Neki ljudi, bez obzira na to koliko propovedi saslušali, ne mogu da razumeju istinu, i nisu u stanju da povežu manifestacije antihrista sa propovedima koje su slušali, niti da ih razluče. Kada je jasno kao dan da je neko antihrist, braća i sestre jednostavno ne mogu da ga prozru i još uvek su na pogrešnom putu. Ako ih antihrist lično ne povredi, potisne, izgrdi, oreže ili se ponaša loše pred njima, oni neće priznati da je zaista u pitanju antihrist. Čak i ako drugi iznose činjenice ili predoče dokaze, oni neće poverovati. Moraju svojim očima da vide šta antihristi čine i lično da dožive zlostavljanje antihrista pre nego što to mogu da priznaju. Šta treba učiniti u toj situaciji? (Pustite ih da slede antihriste i da iskuse zlostavljanje; probudiće se tek nakon što budu zlostavljani.) Zar to nije malo grubo? (To nije grubost prema njima. Takvi ljudi ne mogu da razumeju istinu kroz razgovor, pa mogu da steknu svest i da se probude samo kroz lično iskustvo zlostavljanja. Stoga, to je jedini način ophođenja prema takvim ljudima.) To je načelo. Neki ljudi ne razumeju kada im govoriš na pozitivan način; njima nedostaje sposobnost da to shvate. Na primer, ako im kažeš: „Ta oblast je opasna; ako hodaš noću sam, možda ćeš naići na pljačkaše. To se dogodilo nekolicini ljudi. Nemoj ići u šetnju noću; vrati se rano!” Oni ne veruju u to i insistiraju da šetaju noću bez pratnje. U tom slučaju, pusti ih da hodaju sami, ali ih potajno zaštiti, tako što ćeš se zapravo pobrinuti da ne upadnu u nevolju. To je ispunjavanje tvoje odgovornosti. Kada se pojavi stvarna nevolja, možeš da ih zaštitiš, da sprečiš da im se dogodi bilo kakva nevolja i da im pomogneš da nauče lekciju i da je zapamte. Na kraju će poverovati da je ono što si rekao bilo ispravno. Stoga, ti ljudi, koje su antihristi naveli na pogrešan put i koji ne mogu da ih razaznaju bez obzira na to koliko se o istini razgovara, moraju da dožive ozbiljnu štetu, da nauče lekciju i da je zapamte kako bi razvili sposobnost rasuđivanja. Oni koji su smeteni i koji ignorišu savete ne mogu da prozru rđavost i zlobu antihrista, već ih tretiraju kao braću i sestre, tako se i ophode se prema njima, pomažu im s ljubavlju i odnose se prema njima iskreno, govoreći im iz srca. Zbog toga oni postaju žrtve antihrista. Neki ljudi moraju da budu povređeni ne jednom, već nekoliko puta, pre nego što razviju sposobnost rasuđivanja. Onda, kada razgovaraš sa njima i kada ih podržavaš, oni ti veruju. To je delotvorna metoda, i neki ljudi moraju da pate po tom pitanju. Ranije je postojala izvesna smetena osoba koja nije imala moć rasuđivanja i koja nije dobro prihvatila kada je Božja kuća smenila antihrista. Zla dela antihrista bila su očigledna, i čak su bili klasifikovani kao takvi. Svi su to priznali osim te smetene osobe, i niko nije mogao da u zajedništvu razgovara s njom. Na kraju je i ona otišla za antihristom. Nakon nekog vremena, pretrpevši tešku štetu, vratila se u suzama, priznajući da je antihrist zaista bio užasan. U stvari, antihrist je oduvek bio tako loš, ali pošto je taj čovek imao dobar osećaj u vezi sa antihristom i želeo je da mu se dodvori, tolerisao je i prilagođavao se svemu što je antihrist činio. Kada je antihrist izgubio status, on je počeo da se ophodi prema antihristu kao prema sebi ravnom, i počeo je da ima mišljenja o nekim stvarima koje je antihrist činio. Njegova perspektiva se promenila, te je počeo da uviđa probleme. Na kraju, čak i kada su ga zamolili da ponovo sledi antihrista, on je to direktno odbio – bio je spreman da umre radije nego da sledi antihrista, zato što je doživeo veliku štetu i prozreo antihrista. Zapravo, ono što je on prozreo bilo mu je već ranije saopšteno, ali je odbijao to da prihvati ili prizna. Nije se moglo pomoći. Takvi ljudi moraju da idu zaobilaznim putem i da pretrpe više teškoća – njihova patnja je zaslužena. Zašto kažem da je zaslužena? Mislim na sledeće: kada imaš blagoslove, ali odbijaš da uživaš u njima, te insistiraš na patnji, tu se ništa ne može, moraš prvo da izdržiš teškoće i da patiš. To je zaslužena patnja.

Kada monopolizuju moć, antihristi prvenstveno poveravaju važne zadatke onima koji ih bezuslovno slušaju. Oni zatim obučavaju one pojedince koji se još uvek kolebaju, koji imaju povodljiv um, pridobijajući ih na svoju stranu. Kad ti pojedinci prođu primerenu obuku i kada postanu članovi ličnog prostora antihrista, antihrist može biti siguran. Kada je reč o ostalima, koje antihrist ne može da iskoristi, on ih potpuno napušta, isključujući ih iz svog prostora. Svi oni koji ga bezuslovno slušaju smatraju se njegovim okorelim sledbenicima, vernim članovima njegovog ličnog prostora. On te pojedince smatra svojim sledbenicima, pristalicama i ljudima od poverenja. Njihova moć vlada unutar te grupe; to jest, efektivno se sprovodi kroz nju. Stoga se može reći da kada antihristi monopolizuju moć, pretvarajući Božju kuću u svoj lični prostor, oni ulažu značajan napor. Oni preduzimaju razne radnje i plaćaju značajnu cenu za to, ali je rezultat te cene neprijateljstvo sa Bogom, sa istinom, i sa svom braćom i sestrama koji teže istini. Koja je vrednost i značaj te moći? Ona leži u činjenici da antihristi stiču kapital da se bore protiv Boga i Njegove kuće, da uspostavljaju svoje uporište, da formiraju nezavisna carstva i da samostalno koriste veliku moć.

II. Antihristi manipulišu okolnostima

Ranije smo u zajedništvu razgovarali o prvoj manifestaciji antihrista koji se prema Božjoj kući ophode kao da je njihov lični prostor: o monopolizovanju moći. Kada je reč o monopolizovanju moći, prvenstveno smo razgovarali o konkretnim načinima na koje antihristi stiču moć, o tome kako učvršćuju svoj status nakon što ga steknu i o tome kako dalje konsoliduju tu moć, i na kraju, o tome kako tu moć koriste. Osim monopolizovanja moći, drugo konkretno praktično delovanje antihrista koji se prema Božjoj kući ophode kao da je njihov lični prostor jeste manipulisanje okolnostima. Doslovno značenje manipulisanja okolnostima treba da bude lako razumljivo, pa na šta se odnose te „okolnosti”? Nakon što antihrist monopolizuje moć, nakon što uspostavi svoj lični prostor i okupi svoje okorele sledbenike, poslušnike i sferu uticaja, može li on dozvoliti drugima da se mešaju u njegov posao? Da li može dozvoliti drugima da se uključe ili da se mešaju u poslove i sferu uticaja koju on nadgleda? (On to ne dozvoljava.) Moć je za antihrista život. U njegovoj sferi uticaja, sve mora biti po njegovom diktatu. Bez obzira na to šta se dešava unutar njegove sfere uticaja, on mora da izgradi i da kontroliše ljude i stvari koji su u to uključeni, kao i konačni ishod tih stvari. Sve mora da bude u skladu sa njegovim željama i da udovoljava njegovim potrebama, a da mu pritom ne nanese nikakve gubitke. Na primer, ako se on ne meša, ne upliće ili ne manipuliše određenom stvari, već pusti da se ona normalno razvija sama od sebe, onda bi mogao da stekne lošu reputaciju ili bi neko mogao da ga prijavi i da ga suoči sa otpuštanjem. U tom slučaju bi njegov status mogao biti ugrožen i moć koju poseduje bi tada mogla nestati. Stoga, sve vrste stvari, velike i male, koje se dešavaju unutar crkve, antihrist mora sam da rešava. Te stvari uključuju njegov ugled i status, kao i njegovu moć. Kada je reč o stvarima koje nisu povezane sa njegovom moći, on može da izabere da ih ne gleda ili da zažmuri na njih. Posebno kada je reč o Božjoj kući, o život-ulasku braće i sestara, o crkvenom životu i raznim sličnim stvarima, sve dok one ne dotiču njegov status i moć i sve dok ne uključuju njegovu komunikaciju sa Višnjim, on se ne zamara njima, ne istražuje ih, niti se brine o njima. Primera radi, broj ljudi koje tim za širenje jevanđelja pridobija svakog meseca ključan je za njega, zato što to utiče na njegov status. Ako prijavljeni broj svakog meseca može da osigura njegov status, on će učiniti sve što je u njegovoj moći da dostigne tu cifru kako bi zaštitio svoj status, dok su druge stvari nebitne za njega. Na primer, recimo da oblast koju antihrist nadgleda treba da pridobije sto ljudi mesečno pod uobičajenim okolnostima. Međutim, ako broj pridobijenih ljudi, zbog nepovoljnih okolnosti, zbog posebnih situacija koje su se desile tog meseca, ili zbog nekih ljudi koji su još uvek u fazi ispitivanja, bude manji od sto, onda antihrist ulaže napor po tom pitanju i postaje zabrinut. Zbog čega je on zabrinut? Da li se oseća opterećenim i zabrinutim zato što vidi da se širenje Božjeg jevanđelja ne odvija glatko? Da li je to zato što oni koji šire jevanđelje nemaju osećaj odgovornosti i rade površno, pa se brine kako da ih zaliva i kako da to reši? Ili je zabrinut zbog nedostatka ljudstva za širenje jevanđelja i brine kako bi ga mogao prilagoditi i uvećati? Ne, on nije zabrinut zbog tih stvari. On je zabrinut kako da podigne taj broj na sto, a da Višnji ne otkrije njegove nepoštene metode. Ako je stvaran broj samo osamdeset umesto sto, a antihrist to uistinu prijavi, Višnji bi mogao poslati nekoga da istraži i da sazna više o toj situaciji. Dakle, kako antihrist može da prijavi broj tako da Višnji ne reaguje? On prijavljuje devedeset osam ljudi. Neko kaže: „Ne možeš tako da lažiraš; to je varanje, to je neprihvatljivo.” Antihrist odgovara: „U redu je. Ja donosim odluke; ako se išta desi, preuzeću odgovornost za to.” Zašto je on prijavio baš taj broj? Da li se iza toga krije neko dublje značenje? Da li je to pažljivo razmotrio? Jeste. Prijaviti sto ljudi kada je stvarni broj samo osamdeset preveliko je odstupanje, koje bi otežalo prikrivanje laži kasnije. Međutim, ako prijavi devedeset osam, Višnji će videti da je to ispod sto, ali to deluje kao verodostojan broj, te Višnji neće zatražiti proveru, što osigurava bezbednost antihristovog statusa. Ponekad, ako pridobije sto ljudi, antihrist se usudi da prijavi dvesta. Ako Višnji pošalje nekoga da to istraži, on ima načine da se nosi s tim. Antihrist tvrdi da je dodatnih sto ljudi trenutno u fazi ispitivanja i da će biti pridobijeni sledećeg meseca. Ako Višnji ne pošalje nikoga da to proveri, antihrist onda pronalazi način da istakne svoj doprinos. Ponekad, ako nije pridobio ni jednu osobu tokom celog meseca, on čak lažno prijavljuje da je pridobio trideset ili pedeset ljudi, a zatim smišlja način da to nadoknadi sledećeg meseca. Ukratko, kada je reč o prijavljivanju broja ljudi pridobijenih širenjem jevanđelja, antihrist to može da falsifikuje, može da laže o njima, da vara i da koristi nepoštene metode. Kako se brojka prijavljuje i koja brojka se prijavljuje direktno nalaže antihrist. Zar to nije manipulisanje okolnostima?

Antihrist koristi svoj status i svoju moć da stalno remeti i ometa obavljanje dužnosti Božjeg izabranog naroda. On potiskuje i isključuje svakoga ko deluje na osnovu načela i ko efikasno obavlja svoju dužnost. S kojom svrhom on tako postupa? Svrha je manipulisanje okolnostima; on uspostavlja totalnu kontrolu, pokoravajući one koji su ispod njega i obmanjujući Višnjeg. Koji je njegov cilj u manipulisanju okolnostima? Da spreči otkrivanje istine, da spreči ljude da saznaju istinu, da prevari Višnjeg, da prikrije stvarno stanje svog rada, kao i da prikrije da li je uopšte obavio neki stvarni posao i kako ga je obavio. Njegov cilj u manipulisanju okolnostima jeste da, između ostalog, prikrije činjenice, da sakrije istinu i da sakrije svoje zle namere, kao i da sakrije svoja zla dela, svoje divlje prkosne postupke i istinu o tome kako ne radi i ne može da radi nikakav stvarni posao. Primera radi, kada je Božjoj kući potrebna određena suma novca, i kada se antihrist raspituje o tome koliko priloga njegova crkva čuva, on prvo pita koliko je potrebno Božjoj kući. Ako kažeš da ti treba nekoliko hiljada, on tvrdi da ima samo nekoliko stotina; ako kažeš da ti treba desetine hiljada, on će reći da ima samo nekoliko hiljada. U stvarnosti, on drži desetine hiljada juana u crkvenim prilozima i ne želi da ih se odrekne. Zar on ne gaji zle namere? Šta on želi da uradi? Želi da prisvoji te priloge za vlastitu upotrebu. Da li se to računa kao manipulisanje okolnostima? (Da.) Antihrist manipuliše okolnostima do te mere da se ne odriče čak ni priloga. Ako pitaš da li njegova crkva ima nekoga ko je vešt u pisanju, muzici ili video-produkciji, on bi mogao reći: „Imamo nekoga ko je vešt u pisanju, a ima sedamdeset osam godina. Bivši je novinar sa ozbiljnim stomačnim problemima.” U stvarnosti, ta osoba je u svojim tridesetim godinama, u punoj snazi i ne pati ni od kakvog ozbiljnog stomačnog oboljenja. Zašto antihrist ne popušta stisak? Zašto daje lažne informacije? On želi da manipuliše okolnostima. On veruje da bi puštanje takvog talenta uticalo na njegovu vladavinu; takođe želi da zadrži te talentovane pojedince. Da li ti talentovani ljudi zaista pripadaju njemu? (Ne.) Onda, zašto ih ne pušta? Zašto ne ustupi te vešte ljude kada su potrebni u radu Božje kuće, već čak ide toliko daleko da lažira informacije? On želi da navede ljude na pogrešan put kako bi osigurao svoj status – on zaista manipuliše okolnostima. On ne pita da li su te osobe voljne da obavljaju te dužnosti, niti istinito predstavlja okolnosti tih ljudi Božjoj kući. Umesto toga, on ih zadržava za svoje potrebe, a čak i kada ih ne koristi, i dalje ih uskraćuje Božjoj kući. Primera radi, ako je Božjoj kući potreban video producent iz crkvenih redova, antihrist to vidi i pomisli: „Da ustupim nekoga ko je vešt u produkciji video materijala – zar bih mogao da propustim tako dobru priliku? Svako vuče vodu na svoju vodenicu: moja ćerka, sin i nekoliko rođaka razumeju ponešto o video-produkciji, pa ću ih angažovati bez obzira na to da li ispunjavaju zahteve Božje kuće ili ne.” Kada se ukaže dobra prilika, kao što je angažovanje ljudi, antihrist daje prednost svojim rođacima i prijateljima, pri čemu ne ostavlja ništa za strance. Zar to nije manipulisanje okolnostima?

Na osnovu gore pomenutih primera, na šta se tačno odnosi antihristovo manipulisanje okolnostima? Zar to ne znači da antihrist uspostavlja potpunu dominaciju, pri čemu kontroliše i manipuliše svima i svime? Sve je u njegovim rukama, i on ima poslednju reč u svemu; on je taj koji kontroliše situaciju, koji upravlja i koji manipuliše iz senke. To je manipulisanje okolnostima. Kada Višnji pošalje nekoga u crkvu antihrista da izvidi situaciju, pa ta osoba poželi da razgovara sa nekoliko ljudi i da vidi kako braća i sestre napreduju u svom život-ulasku i u obavljanju svojih dužnosti, kao i da proveri da li su materijali poput knjiga Božjih reči i snimaka propovedi podeljeni svakom čoveku iz Božjeg izabranog naroda, antihrist kaže: „Nema problema, odvešću vas u domove dvoje braće i sestara.” Ko su to dvoje ljudi? Zar nisu oboje iz antihristovog prostora? (Da, jesu.) To dvoje ljudi su njegova mlađa sestra i mlađi brat njegove žene. Nakon što osobu koju je poslao Višnji antihrist odvede u ta dva doma, to dvoje ljudi kažu: „Naš crkveni život je odličan, i imamo sve vrste video-snimaka propovedi, razgovora i svedočanstava. Naš crkveni starešina je već nekoliko dana odsutan zbog crkvenog posla i još se nije vratio kući.” Ko god da je taj ko dolazi u njegovu crkvu, on ne može da shvati ni delić stvarne situacije. Antihrist prikriva sve u vezi sa stvarnom situacijom u crkvi: probleme koji su se pojavili, zle ljude koji prekidaju i ometaju, one koji površno obavljaju svoje dužnosti, zadatke u kojima je došlo do propusta i tako dalje. Ono što vidiš kada odeš tamo samo su prizori koji izgledaju prijatno – sve je to lažna slika. Samo je jedna stvar vredna pažnje: ako osoba koju je poslao Višnji pita da li postoji odgovarajuće mesto za čuvanje crkvenih priloga i da li neke od tih priloga treba preuzeti, antihrist brzo izjavljuje da crkveni prilozi ne iznose mnogo. Kada je u pitanju sav ostali rad, antihrist govori pozitivno, jedino u situaciji koja se tiče priloga, on prekida razgovor pre nego što druga osoba uopšte progovori. Antihrist kontroliše crkveno osoblje koje je pogodno za obavljanje svih vrsta dužnosti, dok istovremeno pruža priliku nekim ljudima koje on favorizuje ili onima koji ne ispunjavaju uslove da obavljaju dužnost u Božjoj kući, posebno određenim osobama sa lošom ljudskošću i u kojima deluje zao duh, ili drugima koji u osnovi nemaju duhovno razumevanje, čija je ljudskost odvratna, koji svoje dužnosti obavljaju površno, koji nemaju temelj u svojoj veri u Boga i koji su poput nevernika. Osim što površno obavljaju svoje dužnosti, ti ljudi takođe ometaju i prekidaju, pri čemu krše red, a neki ne mogu da podnesu teškoće i žele da napuste Božju kuću. Neki čak šire glasine i propagiraju predstave, a drugi ne izvršavaju svoje dužnosti kako treba, već provode dane gledajući televizijske drame ili gomilu drugih besmislenih video-snimaka. I šta se na kraju dešava? Neki od tih ljudi bivaju udaljeni. Među onima koji su udaljeni, više od devedeset pet posto ima lošu ljudskost. Koliko je loša njihova ljudskost? Izuzetno loša – nedostaje im ljudskost, a neki uopšte ne veruju u Boga. Odakle su došli ti ljudi? Zar ih nije sve obezbedila crkva? Budući da ih je obezbedila crkva, mora da postoji problem sa ljudima koji su ih obezbedili. Ne može se isključiti mogućnost da su neki od tih ljudi antihristi, a da pojedinci koji su poslati mogu da budu rođaci, poslušnici ili okoreli sledbenici antihrista. Zar to nije slučaj? Može li osoba koja zaista ima ljudskost i trunku savesti da se prema važnom pitanju obezbeđivanja talentovanih pojedinaca odnosi s pažnjom? Može li da bude malo odgovorna? Može li da isključi neke od svojih sebičnih motiva? Osoba koja ima ljudskost i savest apsolutno može to da postigne, a postoji samo jedna vrsta ljudi koja to ne može – to su antihristi. Oni žele da sve dobre stvari zadrže za sebe, te kategorički odbijaju i odbacuju saradnju s drugima u bilo čemu što im ne ide u korist – takvi su antihristi.

Pored stalne želje antihrista da uspostave potpunu kontrolu i da diktiraju stvari u crkvi, postoji jedan još odvratniji aspekt njihovog manipulisanja okolnostima. Da li antihristi udruženi sa svojim okorelim sledbenicima mogu da se pokore uređenjima Božje kuće, da pravilno obavljaju svoje dužnosti, da podržavaju rad Božje kuće i da ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze? (Ne, ne mogu.) Zato sam rekao da se oni udružuju. Kada se kaže da se udružuju, postaje očigledno da sve što zajedno govore i rade uključuje zakulisne dogovore. Naizgled, ti ljudi deluju prijateljski, poštuju starije i izuzetno su ljubazni, učtivi su i puni poštovanja jedni prema drugima, kao i pristojni i dobrog karaktera. U stvarnosti, sve je to površno, dvolično i licemerno. Zašto mogu da budu toliko učtivi i da pokazuju najveće poštovanje i pristojnost jedni prema drugima? Postoji razlog za to. Svrha njihovog udruživanja nije da uče jedni od drugih kako bi nadomestili svoje slabosti niti da se međusobno podržavaju u ulasku u istina-stvarnost kako bi sledili Božju volju i dobro obavljali crkveni posao. Umesto toga, udružuju se radi međusobnog iskorišćavanja, zavisnosti i pomoći. Oni se udružuju jer više ljudi znači više moći, a više moći olakšava rešavanje stvari i omogućava lakše rešavanje privatnih stvari. Dakle, kada su zajedno, oni deluju veoma prijateljski, kao da su bliska porodica. Starije osobe oslovljavaju učtivo, a one svojih godina zovu „sestro” ili „brate”, izgovarajući te reči s naklonošću i putpuno u skladu s društvenom konvencijom. Ako neko nije upoznat s činjenicama date situacije, mogao bi čak i da pohvali njihovu ljubav, međusobnu pomoć i oslanjanje jednih na druge; čini se da su u teškim trenucima spremni da pruže ruku i da pomognu jedni drugima, i prilično srećno i zadovoljno govore: „Svi smo mi porodica; verujemo u istog boga.” Dok govore, razmenjuju poglede pune ljubavi, što dodatno potvrđuje da su zaista porodica i bliska grupa. Dakle, šta tačno rade kada se udružuju? Na primer, jedna od starijih sestara je generalna direktorka u jednoj kompaniji i ima brojne društvene veze i kontakte. Ona je mnogo učinila za ljude u antihristovom prostoru, i većini je činila neke usluge, pa je nazivaju svojom „starijom sestrom”. Kad god se nekome nešto dešava kod kuće, recimo da im se sin upisuje na fakultet ili da im ćerka traži posao, zasigurno će se konsultovati s njom i od nje tražiti pomoć da to reše. Ako je neko hospitalizovan, a u crkvi postoji osoba koja radi u bolnici i koja može da mu pomogne da nabavi uvozne lekove, antihrist tu osobu odmah smatra bliskim poverenikom i delom porodice. Oni se udružuju da bi obavljali takve zadatke, da iskoriste jedni druge i da stvaraju situacije u kojima svi dobijaju. Stoga, kada su zajedno, čini se kao da su u izuzetno dobrim i skladnim međusobnim odnosima, kao da su izuzetno srećni i da se nikada ne svađaju. Međutim, iza te usklađenosti, svaka osoba potajno gaji skrivene motive, i razmišlja o tome kako da iskoristi drugu stranu, kako da upotrebi druge, i kako istovremeno može nekome pomoći, okoristiti se od toga i uzvratiti uslugu nekom drugom. Kad antihrist uspostavi svoj prostor i stekne svoje okorele sledbenike, on ima svoj tim i svoju „porodicu” koja mu pomaže u svim svakodnevnim sitnicama. Primera radi, kada je reč o pronalaženju posla, o odlasku na fakultet, o dobijanju unapređenja, o suočavanju sa ozbiljnom bolešću, o selidbi, pa čak i o pronalaženju nekoga ko će posredovati i platiti jemstvo za nečiji izlazak iz zatvora – postoji neko ko se bavi svim tim stvarima. Iz perspektive antihrista, zar ti „članovi porodice” nisu korisni? Zar se na njih ne može osloniti? Zar ne mogu da se oslanjaju jedni na druge i da se uzajamno pomažu? (Mogu.) Stoga, ono što vidimo unutar takvog prostora nije interakcija ljudi koji se vode Božjom rečju kao svojim načelom, niti ljudi koji postupaju prema svojoj savesti, koji žive prema Božjoj reči, koji obožavaju Boga, koji normalno komuniciraju jedni s drugima, koji iskreno razgovaraju u zajedništvu, koji otvaraju svoja srca i koji se razotkrivaju, koji spoznaju svoje iskvarene naravi i razgovaraju o njima ili koji uče jedni od drugih kako bi nadomestili svoje nedostatke – ničega od toga nema. Ta banda, taj prostor, jeste prostor antihristove grupe na kojem istina nema moć, na kojem Sveti Duh ne deluje i na kojem Božje reči ne postoje u srcima ljudi. Umesto toga, antihristova grupa ovde živi zadovoljno, udobno i sa užitkom, tretirajući ga kao svoj dom. U stvarnosti, to nije ni Božja kuća niti crkva; to je društvo, antihristova grupa.

Antihristi pretvaraju crkvu u svoj vlastiti prostor, pri čemu ga transformišu u društvenu grupu i u svoju bandu. Oni se upuštaju u destruktivna i zlonamerna dela, a govore i deluju isključivo koristeći taktike i metode nevernika. Svaki od njih je slatkorečiv, lakomislen u govoru, pun grubosti, podmukao i rđav, te odbija da prihvati istinu. Spolja se pretvaraju da su uglađeni, civilizovani, učtivi, disciplinovani, pa čak i lepo vaspitani, dobrog kova i karaktera. Međutim, svaki od njih je zapravo podmuklog, lukavog, niskog i rđavog karaktera. Oni se udružuju jedni s drugima, uspostavljaju veze, takmiče se za uticaj, veličaju rasipništvo i naglašavaju zajedničke i lične odnose u društvu. Obraćaju pažnju na to ko ima veći uticaj, viši status i više ugleda u društvu, kao i na to ko ima najbolje strategije. Iz njihovog govora i ponašanja ne možeš razaznati nikakvo iskreno verovanje; a tek što se ne vidi ni najmanje mesto za Božje reči i istinu u njihovim srcima. Njihovo verovanje je puka igra i prevara. Ti rđavi karakteri pretvorili su crkvu u društvenu grupu, u prostor u kojem se rđavi karakteri udružuju, gde bez prestanka govore ovakve zvučne reči: „Mi verujemo u boga, obavljamo svoje dužnosti u božjoj kući, sledimo boga na ovaj način, doprinosimo dobrobiti naše braće i sestara na ovaj način, pomažemo im i podržavamo ih na ovaj način, i volimo jedni druge na takav i takav način”. Svim tim rđavim načinima kojima navode ljude na pogrešan put i hvataju ih u zamku, uz još razne niske metode, oni nanose štetu braći i sestrama, a ipak veruju da obavljaju svoju dužnost, da pomažu braći i sestrama, da slave Boga i da svedoče o Njemu. Malo ljudi shvata da iza tih postupaka i ponašanja leži suština antihrista koji manipulišu okolnostima. Antihristi stavljaju one koji slede Boga pod svoju vlast, pretvarajući crkvu u vlastiti prostor, u društvenu grupu, u organizaciju ljudi pod Sotoninom vlašću. Može li se takva organizacija i dalje smatrati crkvom? Jasno je da ne može. Zar ponašanje antihrista nije krajnje odvratno? Da li ste ikada videli antihristovu grupu poput ove? Šta osećaš kada si među njima? Spolja deluju učtivo i ljubazno – ali, kada s njima razgovaraš o istini i o Božjim namerama, stav koji pokazuju je posebno odbojan i nezainteresovan, u suprotnosti s njihovom spoljašnjom učtivošću i ljubaznošću. Kada sa antihristima razgovaraš o istini, oni te doživljavaju kao stranca, a kada razgovaraš o radu crkve, taj im je osećaj još jači. Kada nastaviš da razgovaraš o istina-načelima koja treba primenjivati prilikom obavljanja dužnosti, oni se osećaju frustrirano i nezainteresovano, i tada otkrivaju svoje demonsko obličje, češu se po glavi, zevaju, a oči im suze. Zar to nije nenormalno? Zašto se njihovo demonsko obličje pojavljuje čim počneš da govoriš o istini? Zar svako od njih nema mnogo ljubavi u srcu? Kako mogu da izgube interesovanje kada počneš da govoriš o istini? Zar se time ne otkrivaju? Zar nemaju veliki entuzijazam i odanost prema obavljanju spoljašnjih zadataka? A ako su odani, zar ne poseduju stvarnost? Ako imaju stvarnost, onda bi trebalo da budu srećni kada čuju da ljudi govore o istini, trebalo bi da žude za njom. Zašto je njihovo stanje uvek nenormalno, čak do te mere da bivaju opsednuti zlim duhovima? To pokazuje da su njihove uobičajene skladne interakcije, kao i njihova učtivost i ljubaznost, potpuno lažne. Upravo Božje reči suda, i istine koje On izriče, u potpunosti ih razotkrivaju. Tada iz njih izbija bes, i stanje im je sasvim drugačije od uobičajenog, pa počinju da čine zlo i da ometaju. Tada ih Bog predaje Sotoni i više se ne brine o njima. U svojim bezbrojnim đavolskim postupcima, antihristi su pokazali svoje pravo lice.

Antihristi koji manipulišu okolnostima zaista su stvarnost. U blažim slučajevima, jedna osoba manipuliše određenim brojem ljudi; u težim slučajevima, jedna grupa manipuliše određenim brojem ljudi i svim ostalim stvarima. Broj stvari i okolnosti kojima jedna osoba može da manipuliše ograničen je; stoga, da bi proširili svoje snage i osigurali svoj položaj, antihristi moraju da obuče tim ljudi. Potrebno im je da privuku i kontrolišu grupu ljudi koja će im asistirati, koja će osigurati njihov status i moć, i pomoći im da manipulišu okolnostima. Kada antihristi uspostave svoju grupu, njihova sfera uticaja se širi, što im omogućava da manipulišu većim brojem stvari, a njihovo uplitanje postaje obuhvatnije. Kao posledica toga, broj žrtava se povećava. Šta treba da učinite ako se susretnete sa grupom antihrista sposobnom da manipuliše okolnostima? Da li ste ikada videli takvu grupu? Glavne članove te grupe obično čini četiri ili pet pojedinaca, ili više od deset. Svaki je odgovoran za različite zadatke. Na primer, postoje oni koji su specijalizovani za kadrovske promene, koji upravljaju finansijama, koji se bave Višnjim i koji odmah prikrivaju stvari za antihrista šta god da se desi; postoje i oni koji daju savete iz senke, koji smišljaju loše stvari kako bi naudili ljudima, koji su specijalizovani za širenje glasina, koji seju razdor, koji pomažu zlikovcima da čine zlo, koji prikupljaju informacije, pa čak i oni koji pribavljaju koristi i pružaju im medicinsku negu. Ukratko, u ovoj grupi, za svaku ulogu postoji neko ko će je igrati. Antihristi zanemaruju pojedince koji nemaju uticaj, koji su bezazleni i jednostavni, i kojima nedostaje sposobnost da se rešavaju stvari u društvu. Umesto toga, oni za zvaničnike ili za vođenje velikih poslova u društvu naročito biraju vernike sa statusom, ugledom, uticajem i iskustvom – ljude koji su videli svet, koji su sposobni da završe posao i koji mogu da im pribave dobre stvari. Na primer, ako neki automobil košta 5 miliona dinara, sposobna osoba koja ume da posluje na tržištu mogla bi da nabavi polovni automobil za antihrista po upola nižoj ceni, koji će biti jednako dobar kao i onaj novi. Da li će antihrist uključiti takvu osobu u svoju grupu ako se zbliži s njom? (Hoće.) Antihristi dovode ljude poput ovih. Koji je njihov cilj? Oni teže da transformišu Božju kuću, mesto Božjeg dela, u društvenu grupu i da osiguraju da se Božje delo i istina ne mogu sprovesti među ljudima – žele da ostvare vlastite ciljeve. Ako obična vernica veruje u Boga svim srcem i dušom, ako može da se odrekne svoje porodice i karijere, ako je bezazlena i jednostavna, i ako nema sposobnost da rešava stvari, da li bi antihrist želeo nju? (Ne bi.) Ako njen muž i sin mogu da zarađuju novac u poslu, ako imaju uticaj u društvu, i ako se niko ne usuđuje da ih maltretira, da li starija žena poput nje ima ikakvu vrednost za antihrista? Iako ona možda nema suštinsku vrednost u očima antihrista, njena porodica je ta koja je veoma vredna. Ona ne oskudeva u novcu, njen dom može da ugosti braću i sestre, a ako se nešto desi, može da traži od svoje porodice da pomogne u rešavanju situacije. Takva osoba je vredna antihristu. Antihrist čini sve što je moguće da privuče takvu osobu i da je navede na pogrešan put kako bi je pridobio na svoju stranu i iskoristio. Antihrist tačno procenjuje ljude koji su mu korisni. On ne mari niti ceni one koji imaju iskrenu veru, koji iskreno veruju u Boga ili imaju dobar karakter, i koji su odani u obavljanju dužnosti, a kada su pastirski čuvani i zalivani, mogu da napreduju i da iskreno plate cenu. Što si ti pravedniji i što više savesti i razuma imaš, to oni osećaju veću odbojnost prema tebi. Ako govoriš istinito i direktno, oni osećaju odbojnost i gađenje prema tebi. Kada te vide, oni te zaobilaze u širokom luku. Ako stupiš u interakciju s njima, oni razmenjuju površnu ljubaznost, ali iz srca govore jedino ako si im vredan. Oni preferiraju ljude koji su im vredni, one koji su korisni za njihovu moć i status. Ako neka osoba može da im bude od koristi, da im pomogne da sprovode stvari, da prikrivaju istinite činjenice, da čine loše stvari dok pronalaze odgovarajuće izgovore za njih, i da braću i sestre navode na pogrešan put, a da to niko ne primeti, da niko to ne može da razotkrije ili prozre, ta osoba postaje predmet njihovog iskorišćavanja i regrutovanja. Ako čovek, bez obzira na to s kim razgovara, uvek govori laskave reči, peva hvale onima sa autoritetom, prati svakoga ko ima status i ne pokazuje nikakvo rasuđivanje prema bilo kome, da li ga antihrist koristi? Takav čovek ima vrednost za antihrista, ali se on prema njemu ophodi oprezno. On ne veruje potpuno onima koji mu laskaju i ne dopušta im da znaju određene stvari. Ako su sastanci rangirani po hijerarhiji, antihrist isključuje takve pojedince iz važnijih okupljanja. Okupljanja manjeg značaja ili obična okupljanja mesta su na kojima takvi kolebljivi pojedinci mogu da učestvuju. To je zato što bi, ako se pojavi neki drugi starešina, ti kolebljivi pojedinci mogli da izdaju i razotkriju antihrista u bilo kom trenutku. Antihrist je prevrtljiv u ophođenju sa takvim ljudima, pa ih koristi u zavisnosti od situacije. Stoga, kada je reč o manipulisanju okolnostima, antihrist je veoma oprezan. On pristupa takvim stvarima sistematično i odmereno, te pažljivo razmatra kako da deluje i koje ljude da upotrebi. U svom umu pravi razliku između onih koji su bliski poslušnici i onih koji su obični polušnici.

Kada antihrist dođe u kontakt sa strancem, kao što je neki viši starešina ili neko ko mu nije dobro poznat, on prvo ispituje karakter te osobe, ispituje da li ona ima određene težnje ili hobije, da li ima istinsku veru, koliko godina veruje u Boga, da li poseduje istina-stvarnost ili sposobnost da ga raspozna, i da li nosi breme za život-ulazak. On procenjuje i posmatra svaki aspekt, a zatim koristi razne metode da izvuče reči iz te osobe i da je testira. Ako vidi da je osoba smetena, spušta gard i ignoriše je. Međutim, ako osoba deluje pronicljivo i ako ju je teško prozreti, oseća da mora biti oprezan. Antihristova kontrola nad okolnostima znači da on želi da preuzme kontrolu nad svime, da želi da ima poslednju reč u svemu, uključujući i to da sve vrste ljudi budu pod njegovom kontrolom. Pravila Božje kuće za njih postaju beznačajna, kao parče starog papira, a Božje upravne odluke i narav za njih uopšte ne postoje, kao da su vazduh. Njihove ambicije i želje prevazilaze kontrolisanje i navođenje ljudi da ih slušaju; idu toliko daleko da kontrolišu svaki događaj koji doživljava svaka osoba, kao i sve što se dešava pred njihovim očima, i unutar i izvan njihove sfere uticaja. Koja je svrha te kontrole? Da osiguraju svoju moć i status, kao i svoj ugled. Jedna fraza najbolje opisuje antihristovo manipulisanje okolnostima: sve je pod njihovom kontrolom. Stoga se antihrist ne usuđuje da previdi bilo koju stvar, bila ona velika ili mala. On se ne usuđuje da išta previdi, želi da učestvuje i da se meša u sve što je povezano sa njegovim statusom ili sferom uticaja, te ne propušta nijednu pogodnost. Želi da bude aktivno uključen u mnoga pitanja unutar crkve i da prati kako se stvari razvijaju. Primera radi, ako ga neki ljudi zaista ne slušaju ili mu se ne pokoravaju, već uvek imaju mišljenje o njemu, antihrist pronalazi načine da ih kazni. Ali, ako ne može da nađe izgovor za njihovo orezivanje, šta on tada radi? Pronalazi način da kontroliše knjige i snimke propovedi poslate iz Božje kuće. Na osnovu poslušnosti određuje ko će odmah primiti te materijale. Ako ga tokom tog perioda ne slušaš ili pokažeš nepovoljno ponašanje, on tvrdi da su resursi ograničeni i neće ih poslati tebi. Antihrist prati tvoje ponašanje. Ako dobro razmisliš, ako prozreš i ako shvatiš psihologiju antihrista; ako dobrovoljno priznaš svoje greške i približiš se antihristu, on će naći izgovor da kaže: „Ovog puta, Božja kuća je poslala dovoljno resursa za sve, i ti si uključen.” Međutim, ako vidi da se ponovo distanciraš nakon nekog vremena, on će te ipak kazniti. Neće te čak ni obavestiti kada stigne novi materijal, jednostavno ti neće dati ništa, a možda čak nađe izgovor da ti oduzme ono što si prvobitno imao. Posebno kada antihrist otkrije da neko možda zna za njegova tajna nedela i da bi mogao da ga prijavi, on preduzima preventivne mere, proaktivno priznaje svoje greške i saopštava drugima svoju samospoznaju. Za to najpre koristi blag pristup. Kada antihrist vidi da blag pristup ne funkcioniše i kada oseti određenu nesigurnost u svom srcu, misleći da bi ta osoba ipak mogla da ga prijavi, on će uložiti velike napore da okupi što više ljudi kako bi tu osobu opkolili i nasilno joj zapretili. To se nastavlja sve dok ta osoba ne popusti i ne da do znanja da ga neće prijaviti – tek tada antihrist odustaje. U nekim slučajevima, antihrist čak može prvi da razotkrije druge. Pošto se boji da bi drugi mogli da ga razotkriju i prijave, on preduzima preventivne mere, namerno stiče prednost nad drugom osobom, iznosi lažne optužbe i postavlja joj zamku. Kasnije, nalazi izgovor da izoluje i izopšti tu osobu, prekidajući njenu komunikaciju sa Višnjim i sa crkvom. Sada se antihrist oseća sigurno i više ne mora da brine. Zar to nije manipulisanje okolnostima? (Jeste.) Može se reći da antihristovi postupci u takvim stvarima nisu samo jedan ili dva izolovana slučaja, niti korišćenje samo jedne ili dve metode. Kako bi manipulisao okolnostima, obezbedio svoj status i osigurao da njegov prostor ne bude ugrožen, antihrist čini mnoga zla dela. Primera radi, on menja kadrovske sisteme i uređenja unutar crkve. Kako bi kontrolisao više ljudi, seje razdor među braćom i sestrama, pri čemu navodi braću i sestre da napadaju i osuđuju jedni druge. Čak podstiče svoje sledbenike da opkole braću i sestre koji imaju više osećaja za pravdu; takođe tvrdi pred braćom i sestrama da ga Višnji visoko uvažava. Štaviše, antihrist piše pisma Višnjem u kojima se hvali svojim odličnim radom i tvrdi da je stekao samospoznaju, da može dobrovoljno da razotkrije svoje probleme i tako dalje. On piše pisma i izveštava o svojim problemima, sve u pokušaju da zadobije naklonost Višnjeg. Koristi razna sredstva i metode da manipuliše okolnostima, da kontroliše svoje okorele sledbenike, da obmanjuje braću i sestre, a istovremeno da obmanjuje i Božju kuću. To su razne prakse koje antihristi koriste kako bi kontrolisali okolnosti unutar crkve. Naravno, postoji još mnogo konkretnih praktičnih delovanja, ali ona neće biti navedena ovde. Ukratko, te stvari koje se odnose na to kako antihristi kontrolišu crkvu uobičajene su, a uobičajena su i različita praktična delovanja koja oni ispoljavaju

III. Antihristi sondiraju ljudska srca i preuzimaju kontrolu nad njima

Osim monopolizovanja moći i manipulisanja okolnostima, koji još postupci potvrđuju da se antihristi ophode prema Božjoj kući kao prema vlastitom prostoru? Kada je reč o monopolizovanju moći, u zajedništvu smo prvenstveno razgovarali o nekim aspektima kadrovskih pitanja, dok se manipulisanje okolnostima uglavnom odnosi na kontrolisanje razvoja događaja. Antihristovo monopolizovanje moći jeste jedna spoljna akcija, a i manipulisanje okolnostima je takođe nešto spoljašnje što ljudi mogu da vide – ove aspekte je lako kontrolisati. Međutim, postoji jedna stvar koju je izuzetno teško kontrolisati. Koja je to stvar? (Kontrola ljudskih srca i misli.) Reci Mi, da li je to tačno? (Da, jeste.) Biblija kaže: „Srce je varljivo više od sveg drugog” (Knjiga proroka Jeremije 17:9), što znači da je ljudsko srce najteže kontrolisati. Da li bi antihristi pokušali da kontrolišu ono što je najteže kontrolisati? Možda bi rekli: „Pošto je ljudsko srce najprevrtljivije i najteže kontrolisati, neću da ga kontrolišem. Neka misle šta hoće; dokle god imam moć, dokle god imam kontrolu nad ljudima, to je dovoljno. Kontrolisaću samo njihove postupke i ponašanje, a njihovim mislima neka upravlja Bog; nemam ja tu sposobnost, pa se time neću ni zamarati?” Da li bi antihristi napravili ovakav kompromis? (Ne, ne bi.) Sudeći po suštini antihrista, njihova je ambicija da kontrolišu celokupnu ličnost. Najteže im je da kontrolišu upravo ljudsko srce, a to je ujedno i ono što najviše žele da kontrolišu. Oni hvataju ljude u zamku svoje moći, preuzimajući potpunu kontrolu nad svime: u kom pravcu se događaji odvijaju, koliko je ljudi uključeno, o kojim stvarima je reč, ceo tok razvoja tih događaja i njihovi ishodi – sve se razvija prema onome što su oni pokrenuli i prema željama njihovog srca. Postoji ipak još jedno pitanje, a to je: šta ljudi misle u svojim srcima? Šta misle o antihristima? Da li imaju ili nemaju dobar utisak o njima? Da li ih vole ili ne ih vole? Da li u svojim srcima veruju da su to zaista antihristi? Da li razaznaju i preziru njihove postupke? Kada ljudi spolja pokazuju poštovanje prema antihristima i laskaju im, šta oni zaista misle u svojim srcima? Da li je ono što im je u srcima zaista u skladu sa njihovom spoljašnjom pojavom? Da li su ti ljudi iskreno poslušni antihristima? To je pitanje koje antihriste veoma muči. Što ih više muči, to više traže odgovore. To je treća manifestacija antihristovog ophođenja prema Božoj kući kao prema vlastitom prostoru – ispitivanje ljudskih srca i preuzimanje kontrole nad njima.

Da li je lako ispitivati ljudska srca i preuzeti kontrolu nad njima? Ispitivanje ljudskih srca i preuzimanje kontrole nad njima predstavljaju dva različita stepena delovanja ili ponašanja kada se nešto radi. Kada antihrist ima svu moć i kad kontroliše ceo tok razvoja događaja i njegov ishod, kada on kontroliše te stvari, onda ono što ljudi pod njegovim uticajem ili u njegovoj sferi uticaja zaista misle u svojim srcima – tj. da li ga tretiraju kao Boga ili kao savršenu osobu, da li gaje mržnju, mišljenja ili predstave o njemu, i da li ga raspoznaju – ono što ljudi istinski misle u svojim srcima, sve te stvari je veoma teško dokučiti. Šta antihrist onda radi? On posmatra one koji su pod njegovim uticajem, te daje neke pogodnosti ili, pak, izgovara nekoliko milozvučnih reči svakome ko je lišen rasuđivanja i koga je lako iskoristiti. Ti ljudi su poput gumene lopte: što ih više udaraš, to više odskakuju i skupljaju više energije. Antihrist takve osobe koristi kao pijune. Za šta ih koristi? On koristi te pijune da za njega ispituju srca ljudi. Može da kaže pijunu: „U poslednje vreme, sestra Li i njena ćerka daju manje priloga našoj crkvi. Ranije su davale prilično mnogo, ali sada ne dolaze često. Šta one rade u poslednje vreme? Da li su imale kontakt sa strancima? Da li im se nešto dešava kod kuće? Idi, pogledaj i ponudi im podršku.” Ta osoba posećuje dom sestre Li i razgleda unaokolo, razmišljajući: „Nema nepoznatih lica ovde. Izgleda da dve sestre vode prilično miran život. Ne izgleda kao da su naišle na bilo kakve poteškoće. Zašto ne dolaze na naša okupljanja? Da istražim još malo.” Ta osoba pita: „Da li ste u poslednje vreme imali neku novu svetlost kod kuće? Osećam se slabo u poslednje vreme; porazgovarajte malo sa mnom.” Videvši da je osoba došla da traži istinu i pomoć, sestre se upuštaju u razgovor s njom i kažu: „U poslednje vreme smo stekle novo prosvetljenje da vernici u Boga ne bi trebalo da slede druge ljude niti da se uvek oslanjaju na njih; kada se suočimo sa izazovima, trebalo bi da dođemo pred Boga u molitvi; to je najveća mudrost. Ljudi su nepouzdani, čovek se samo na Boga može osloniti; On može ljudima da podari istinu, život i put kojim treba da idu – ljudi to ne mogu učiniti. Nekada sam se uvek oslanjala na druge, ali kasnije, u razgovoru sa sestrom…” Posetilac odgovara: „U razgovoru sa sestrom? Gde je ta sestra? Ona nije član crkve?” Sestre kažu: „Ona nije baš strankinja; ona je sestra iz naše crkve koja se vratila nakon što je nekoliko godina obavljala dužnost na drugom mestu.” Posetilac upita: „Zar to ipak nije kontakt sa strancem? Ti si se brzopleto družila sa strancima; moraš to da prijaviš crkvi!” Prikupivši ove informacije, ta osoba otkriva dva ključna podatka: prvo, te dve sestre ne žele da budu bliske sa starešinom i pokazale su određeno rasuđivanje prema njemu; drugo, imale su kontakt sa nekim izvan date crkve, i ta osoba im je nešto rekla; detalji su nejasni, sestre ne žele ništa da kažu o tome, namerno to prikrivaju, što znači da njihova odanost starešini slabi i da su počele da se distanciraju od njega. Kada se ta osoba vrati i podnese svoj izveštaj antihristu, da li je antihrist srećan što to čuje? Da li bi pomislio: „Odlično, moji podređeni su konačno pokazali neko rasuđivanje prema meni?” (Ne, ne bi.) Šta bi on pomislio? „To je loše. Te dve sestre su nekada bile poslušne, bile su iskrene vernice u crkvi i mnogo su doprinosile. Otkako je ta nepoznata osoba počela da komunicira s njima, malo su se odmetnule. Da li će nastaviti da daju priloge u budućnosti? To je problematično i rizično.” Antihrist se oseća uznemireno. Zašto je uznemiren? (Ljudi ga razaznaju i više ga ne slušaju.) Upravo tako, srca ljudi više nisu pod njegovom manipulacijom i kontrolom; oni doživljavaju promenu u srcu i on se zato oseća uznemireno. Ranije su te dve sestre bile bezazlene i jednostavne, bile su prilično poslušne i tek su pomalo rasuđivale o njemu; šta god da je rekao, prihvatale su bez razmišljanja. Sada, kada su doživele promenu u srcu, kada su razvile rasuđivanje i kada se drže na distanci, moguće je da ga odbacuju, a možda čak nameravaju i da ga prijave – to priziva nevolju. Nije li to konkretna manifestacija načina na koji antihristi ispituju ljudska srca i preuzimaju kontrolu nad njima?

Kada antihrist primeti bilo šta neobično, on odmah šalje svoje poslušnike ili sledbenike da ispitaju situaciju i da otkriju njene uzroke. Ako nema promene, ako su ljudi ostali isti i nisu doživeli promenu u srcu, tada se on oseća umireno; više nije uznemiren niti napet. Međutim, ako otkrije nešto neobično, nešto što mu je nepoznato, što nije pod njegovom manipulacijom, što nije onako kako je zamišljao, onda je to problematično. Antihrist se zabrine i uznemiri, te će u žurbi preduzeti neke mere. Koji je cilj njegovih mera? On želi da ljudi budu njegovi istomišljenici, da nema promena u njihovom srcu. Ljudi moraju da mu otkrivaju svoje misli i da mu stalno podnose izveštaje, čime izražavaju odanost, odlučnost i iskrenost. On mora neprestano da kontroliše promenljive misli i ideje u srcima ljudi, kao i pravac i načela njihovog razmišljanja. Čim primeti da neko gaji neslaganje, mora odmah da preduzme mere kako bi tog čoveka promenio. Ako se on ne može promeniti i ako mu ne može postati prijatelj, onda će mu postati neprijatelj. Koje su posledice postajanja antihristovim neprijateljem? Biće podvrgnuti kazni i ugnjetavanju. To je jedan pristup. Postoji i drugi pristup. Antihrist je uvek sumnjičav prema onima oko sebe, nikada ne može u potpunosti da ih proceni, te se boji da bi ljudi mogli da ga prozru i prijave, i pita se u svom srcu: „Da li si video kada sam ukrao priloge i radio stvari po svome? Ako si to video, da li si to mogao da prozreš? Da li bi me prijavio?” Neki antihristi su čak i seksualno promiskuitetni iza kulisa, i razmišljaju: „Ko zna za te stvari? Šta misle oni koji znaju za to? Da li da se pretvaram na neki način, da stvorim lažan utisak, pa da testiram te ljude, da izmamim njihove najdublje misli i da vidim šta iskreno misle?” Da li bi antihristi činili takve stvari? Rđavim ljudima poput antihrista takvo postupanje je druga priroda; oni su prirodno nadareni za to – rade to izvanredno. Antihrist okuplja ljude i kaže: „Danas sam sve vas pozvao ovde samo da bismo ispitali moje nedostatke u radu koji sam u poslednje vreme obavljao u crkvi i da razgovaramo o mojoj spoznaji iskvarenih naravi koje sam otkrio. Govorite otvoreno, ne ustručavajte se. Neću vas osuditi. Hajde da razgovaramo otvoreno, od srca, i licem u lice. Ako sam nešto učinio, promeniću se; ako nisam, prihvatiću to kao upozorenje da ubuduće to ne činim. Sve u božjoj kući je otvoreno, neskriveno i ogoljeno. Mi sve činimo pred bogom, i nema potrebe da iko bude na oprezu u odnosu na druge. Braćo i sestre, budite spokojni. Ja ću početi ispitivanjem samog sebe. U poslednje vreme, zbog svoje lenjosti i želje za telesnim udobnostima, nisam dobro obavljao posao. Širenje jevanđelja nije išlo dobro u poslednje vreme, i nisam obraćao mnogo pažnje na crkveni život. Bio sam zauzet širenjem jevanđelja i nisam mogao da nađem vremena za druge stvari. Naravno, ja sam odgovoran. Oslanjajući se na svoje zamisli, mislio sam da će braća i sestre sami regulisati crkveni život i da neću morati mnogo da brinem. Svi ste vi odrasli, a božje reči su vrlo jasne, pa sam se svim srcem posvetio širenju jevanđelja. Međutim, ni u tome nisam bio dobar. Moram da priznam svoje greške pred braćom i sestrama, da tražim vaš oprost i da molim za božji oprost. Evo, dozvolite mi da se poklonim pred svima vama.” Svi to vide i pomisle u sebi: „On se promenio; ne čini se tako lukavim kao pre. Zašto je danas toliko iskren? Nešto nije u redu. Ne treba da donosim brzoplete zaključke; videću šta će sledeće reći.” Antihrist nastavlja, govoreći da prepoznaje da je on sam đavo, Sotona, priznaje da nije obavio nikakav stvarni posao, izražava spremnost da bude na raspolaganju Višnjem i da prihvati svaku kritiku ili ukor od braće i sestara. On ide još dalje i kaže: „Čak i ako me otpuste i ne dozvole mi da vodim crkvu, spreman sam da budem jedan od najnižih. Preporučujem da sestra Li iz naše crkve i njena ćerka preuzmu moj posao.” On je već izabrao svog naslednika. Zar njegov stav nije prilično iskren? Da li uopšte ima potrebe za sumnjom? Dok to govori, on čak počinje da plače. Zatim dovodi svoju ženu i kaže: „Tokom tog vremena, ni ti nisi obavljala nikakav stvarni posao, već si samo prekidala i ometala, pa čak i slepo orezivala braću i sestre. I ti bi trebalo da budeš otpuštena.” Antihrist upire prstom u sebe, a zatim u svoju porodicu, izazivajući kod ljudi osećaj da je on iskren. Kada svi to čuju, neko kaže: „Zapravo, mi vas već dugo prosuđujemo. Vi se ne konsultujete s nama; vas nekoliko tajno raspravlja o stvarima i zajedno donosi odluke. To nije u skladu sa načelima rada u Božjoj kući. Štaviše, vi ste među sobom odlučili ko će biti starešina bez našeg znanja – mi čak nemamo ni pravo da to znamo. Osoba koju ste izabrali ne samo da ne obavlja stvaran posao, već i ometa, a vi je ne otpuštate.” Braća i sestre jedno za drugim iznose svoja mišljenja. Kada antihrist to sasluša, on pomisli: „Loše stoje stvari! Međutim, dobro je što svi odjednom iznose svoje prave misli. To će koristiti mom budućem radu. Da nisu progovorili i da su mi umesto toga zaboli nož u leđa, direktno napisavši prijavu višnjem bez mog znanja, onda bih bio gotov, zar ne? Srećom, upotrebio sam ovu taktiku, pametan sam i imam brze reflekse, te sam na vreme doznao njihove stavove.” Zatim nastavlja, izjavljujući pompezno: „Hvala vam, braćo i sestre, na vašem poverenju i na tome što ste danas iskreno kritikovali moje greške. Svakako ću ih promeniti u budućnosti. Ako to ne učinim, neka kazna i prokletstva padnu na moju glavu.” Antihristovo ispitivanje ljudskih srca i preuzimanje kontrole nad njima nije ograničeno samo na prisluškivanje i provirivanje kroz vrata. U ozbiljnim situacijama, on ima keca u rukavu. Kakvog keca? On primenjuje demokratiju i slobodu, pri čemu daje ljudima dovoljno slobode govora, dozvoljava im punu slobodu da izraze svoje stavove i najdublje misli, ohrabruje ljude da iskažu svoja najdublja osećanja, čak i ako su to prigovori. Zatim se okomi na slabosti onih koji imaju drugačije ideje od njega ili drugačija mišljenja o njemu i zbriše ih sve odjednom. Kako vam zvuči ovaj pristup antihrista? Izuzetno je rđav! Zar ne podseća pomalo na pristup velike crvene aždaje? Oni su u suštini ista grupa, dele istu priroda-suštinu. Zar velika crvena aždaja ne postupa baš tako? Gledati kako antihrist postupa isto je kao gledati ružno lice velike crvene aždaje.

Antihristi su vešti u korišćenju prijatnih i ispravnih reči, kojima ljude mame i navode da im se povere. Nakon što ispitaju i izvuku istinske situacije iz ljudi, koji je rezultat? Da li će se antihristi pokajati zato što su im ljudi rekli te istinite reči? Da li će dići ruke, prestati da čine zlo, odreći se svoje moći, napustiti svoju želju za moć i raspustiti svoj prostor? Nikada. Umesto toga, oni će pojačati svoje napore. Nakon što učine sve što mogu da bi preuzeli kontrolu nad ljudskim srcem, zadržavaju one koji se slažu s njima i rešavaju se svih onih koji se ne slažu. Ne možemo isključiti mogućnost da su, u crkvi, neka braća i sestre uklonjena, izopštena ili da su im knjige Božjih reči oduzete pod takvim okolnostima. Tim pojedincima je učinjena nepravda. Šta ta oštećena braća i sestre treba da urade? Da li treba da prestanu da veruju u Boga zato što se u Božjoj kući pojavio antihrist koji ih je ovako kaznio i verovanje učinio nemogućim? Mogu li to da urade? (Ne, ne mogu.) Da li je prikladno praviti kompromise ili pognuti glavu pred antihristima ili pred mračnim i rđavim silama? Da li je to put koji vi treba da izaberete? (Ne, nije.) Pa, koji onda put vi treba da izaberete? (Da razotkrijete i prijavite antihriste.) Kada otkriješ da je neko antihrist, dozvoli Mi da ti kažem: ako je njihov uticaj značajan, i mnoge starešine i delatnici slušaju njih a ne tebe, i ako ih razotkriješ, vrlo je moguće da ćeš biti izolovan ili uklonjen. Tada moraš pažljivo da razmotriš svoju strategiju. Ne suprotstavljaj im se sam; šanse nisu na tvojoj strani. Počni tako što ćeš stupiti u kontakt sa nekolicinom ljudi koji razumeju istinu i imaju sposobnost rasuđivanja, te zatraži razgovor s njima. Ako se usaglasite, obratite se još dvojici starešina ili delatnika koji mogu da prihvate istinu i da postignu dogovor. Zajedničkim delovanjem nekolicine ljudi razotkrijte antihrista i suočite se s njim. Na ovaj način imate šansu za uspeh. Ako je uticaj antihrista prevelik, možete takođe da napišete prijavu Višnjem. To je najbolji pristup. Ako nekoliko starešina i delatnika zaista pokuša da vas potisne, možete im reći: „Ako ne prihvatite naše razotkrivanje i prijavu, iznećemo to pitanje Višnjem i On će se pobrinuti za vas!” Time povećavate svoje šanse za uspeh, jer se oni neće usuditi da deluju protiv vas. Kada se suočavaš sa antihristima, moraš da usvojiš ovaj pouzdan pristup – nikada ne deluj sam. Ako nemaš podršku nekolicine starešina i radnika, i ako ne možeš da napišeš prijavu i da je predaš Višnjem, tvoji napori su osuđeni na propast. Antihristi su izuzetno podmukli i lažljivi. Ako nemaš dovoljno dokaza, uzdrži se od delovanja protiv njih. Ubeđivanje ili rasprava s njima beskorisni su, beskorisno je i pokazivanje ljubavi u pokušaju da ih promeniš, a ni razgovor s njima o istini neće uspeti; nećeš moći da ih promeniš. U situaciji kada ne možeš da ih promeniš, tvoj najbolji smer delovanja nije iskren razgovor s njima, niti ubeđivanje i čekanje da se pokaju. Umesto toga, razotkrij ih i prijavi bez njihovog znanja, dopusti da se Višnji pobrine za njih, te ohrabri više ljudi da ih razotkriju, da ih prijave i da ih odbace, što će na kraju dovesti do toga da budu iskorenjeni iz crkve. Zar to nije dobar pristup? Ako im je cilj da izmame tvoje unutrašnje misli, da te ispitaju i da vide da li možeš bilo kako da ih razaznaš, šta bi trebalo da uradiš ako si ih već prepoznao kao antihriste? (Ne bi trebalo da govorim iskreno sa njima, već da za sada sledim njihove reči, ne dopuštajući im da otkriju da sam ih prepoznao, a zatim bi trebalo da ih u tajnosti razotkrijem i prijavim.) Kakav je ovaj pristup? (Dobar.) Moraš da prozreš spletke đavola i Sotone, kao i da izbegneš aktiviranje njihovih zamki ili upadanje u njihove jame. Kada se suočavaš sa Sotonama i đavolima, moraš da koristiš mudrost i da se uzdržiš od iskrenog razgovora sa njima. To je zato što iskreno možeš da govoriš samo Bogu i istinskoj braći i sestrama. Nikada ne bi trebalo iskreno da govoriš Sotonama, đavolima ili antihristima. Jedino je Bog dostojan da razume šta je u tvom srcu, da ima suverenost nad njim i da ga istražuje. Niko, a posebno ne đavoli i Sotone, nije kvalifikovan da kontroliše ili ispituje tvoje srce. Stoga, ako đavoli i Sotone pokušaju da iz tebe izvuku istinu, imaš pravo da kažeš „ne”, da odbiješ da odgovoriš i da zadržiš informacije – to je tvoje pravo. Ako kažeš: „Ti đavole, želiš da izvučeš reči iz mene, ali neću ti govoriti istinu, neću ti reći. Prijaviću te – šta mi možeš? Ako se usudiš da me mučiš, prijaviću te; ako me mučiš, Bog će te prokleti i kazniti!” Da li to funkcioniše? (Ne, ne funkcioniše.) Biblija kaže: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi” (Matej 10:16). U takvim situacijama, moraš da budeš mudar kao zmija; treba da budeš mudar. Naše srce je pogodno samo da ga Bog istražuje i poseduje, pa treba da bude dato samo Njemu. Samo je Bog dostojan našeg srca, dok Sotone i đavoli to ne zaslužuju! Prema tome, da li antihristi imaju pravo da znaju šta je u našim srcima ili o čemu razmišljamo? Oni nemaju to pravo. Koji je njihov cilj kada pokušavaju da izvuku istinu iz tebe i da te ispituju? Njihov cilj je da te kontrolišu; moraš to jasno da prepoznaš. Zato nemoj iskreno da razgovaraš s njima. Moraš naći načine da ujediniš više braće i sestara, pa da ih zajedno razotkrijete i odbacite, da ih svrgnete s njihovog položaja, kao i da im nikada ne dozvolite da uspeju. Iskorenite ih iz crkve, uskratite im svaku priliku da ponovo ometaju i da vladaju u Božjoj kući.

Antihristovo ispitivanje ljudskih srca i preuzimanje kontrole nad njima jesu surova stvarnost. Sudeći po suštini antihrista, očigledno je da im je bavljenje takvim aktivnostima prirodno i prilično uobičajeno. U raznim crkvama, antihristi često šalju svoje poverenike da se infiltriraju među braću i sestre, da istražuju podatke i da sakupljaju interne informacije. Ponekad se informacije koje prikupljaju odnose na kućne trivijalnosti ili na neobavezne razgovore među ljudima, koji uopšte nisu važni. Međutim, antihristi uvek dižu buku oko tih stvari, podižući ih čak na nivo misli i gledišta, kako bi odmah shvatili promene u razmišljanjima i stavovima ljudi. Cilj je da lako mogu da preuzmu kontrolu nad okolnostima i situacijom svake osobe, reagujući odmah na svaku promenu. Antihristi su posebno precizni u svojim postupcima koji se tiču moći i statusa. Do koje mere su precizni? Kada je reč o tome kakav stav svaki pojedinac ima o postupanju po raznim pitanjima, kao i prema materijalnim stvarima, novcu, statusu, verovanju u Boga, obavljanju dužnosti i napuštanju posla – oni žele da sve to znaju kao svoj dlan. Kada to znaju kao svoj dlan, antihristi ne koriste istinu da bi obezbedili ljudima ono što im je potrebno, da bi promenili pogrešne stavove ljudi ili rešili probleme. Umesto toga, oni to koriste da služi vlastitom statusu, moći i prostoru. To je svrha antihrista u ispitivanju ljudskih srca i preuzimanju kontrole nad njima. Za antihriste, sve što rade čini se smislenim i vrednim, ali upravo te navodno smislene i vredne stvari Bog osuđuje. Upravo one izdaju Boga i u neprijateljstvu su s Njim.

7. novembar 2020. godine