I. Antihristi ne veruju u postojanje Boga

Danas ćemo razgovarati u zajedništvu o stavci petnaest različitih manifestacija antihrista – oni ne veruju u postojanje Boga i poriču suštinu Hristovu. Ova stavka razotkriva dve manifestacije odnosa antihrista prema Bogu i Hristu koje predstavljaju suštinu antihrista. Obe manifestacije se odnose na samog Boga, uključujući u jednom smislu Duha Božjeg, a u drugom ovaploćenog Boga. Antihristi ne veruju u postojanje Boga, niti priznaju Njegovo ovaploćeno telo. To su stavovi koje antihristi gaje prema Bogu i oni predstavljaju osnovne manifestacije odnosa antihrista prema Bogu. Za sada nećemo razgovarati o suštini te dve osnovne manifestacije, već hajde da prvo razgovaramo o tome kako se manifestuje neverovanje antihrista u postojanje Boga, odnosno koje su to misli, gledišta, stavovi i konkretna ponašanja, manifestacije i pristupi koje antihristi imaju prema Bogu, a koji dokazuju da ne veruju u Njegovo postojanje. Ima li konkretnih manifestacija tog neverovanja? Neki će reći: „Neverovanje antihrista u postojanje Boga jednostavno znači da oni ne priznaju tu činjenicu i da poriču postojanje Boga. U svojim srcima veruju da Boga nema i da su Duh Božji, sȃm Bog i Stvoritelj nevidljivi i nepostojeći. Za njih je titula ’Bog’ ništavna i plod ljudske mašte. Nije li jednostavno razgovarati u zajedništvu o tome i dati objašnjenje? Kako se to odnosi na suštinu antihrista? Kako se to može konkretno manifestovati? Zar se ovde od muve ne pravi slon? Da li je to zaista tako složeno?” Da li je taj način razmišljanja ispravan? Ako bi se od vas tražilo da razgovarate u zajedništvu na temu antihrista koji ne veruju u postojanje Boga, kako biste o tome razgovarali i analizirali tako nešto? Na primer, uzmite u obzir osobu koja je posebno lažljiva. Možeš li govoriti o konkretnim manifestacijama njene lažljivosti? Ako samo kažeš: „Ova osoba je veoma lažljiva i uvek laže a da ne izgovori ni jednu istinitu reč,” da li će to onda biti kraj razgovora u zajedništvu? Koja su konkretna stanja i manifestacije lažljivosti? Kako bi analizirao lažljivost te osobe? Koje pristupe koristi u ophođenju s ljudima i rešavanju stvari u svom svakodnevnom životu? Koje metode koristi da se nosi sa svetom? Kakav je karakter te osobe? Kakav stav ima prema ljudima, događajima i stvarima? Kako se može dokazati da je ta osoba veoma lažljiva? Zar nema nekih specifičnosti? Naravno da ima specifičnosti. Ne radi se samo o tome da kažete šta je lažljivost ili koji postupci su lažljivi i ne radi se samo o objašnjavanju tog pojma, umesto toga moraš da analiziraš specifične manifestacije te osobe, njeno ponašanje, misli, gledišta, metode koje koristi za rešavanje stvari, njen karakter i tako dalje. Glavna karakteristika lažljive osobe jeste da ona nikada ne otvara svoje srce u razgovoru s bilo kim, kao i da se ne poverava čak ni najboljem prijatelju. Krajnje je nedokučiva. U stvari, takva osoba ne mora obavezno da bude stara, niti mora da bude neko ko je u životu mnogo prošao; čak i ako ima veoma malo iskustva, ona je krajnje nedokučiva. Veoma je lukava za svoje godine. Zar takva osoba nije po prirodi lažljiva? Ona se tako vešto skriva da niko nije u stanju da je prozre. Ma koliko reči da izgovori, teško je razlučiti šta je od toga istina a šta laž i niko ne može sa sigurnošću da kaže kada govori istinu a kada laže. Osim toga, takva osoba je naročito vešta u prerušavanju i sofistici. Istinu često skriva, ostavljajući lažan utisak na ljude, tako da ljudi mogu da vide samo njenu lažnu pojavu. Predstavlja se kao uzvišena, dobra, čedna i bezazlena osoba, koju svi odobravaju i koja se svima dopada, tako da je naposletku svi obožavaju i na nju se ugledaju. Ma koliko vremena da provodiš s takvom osobom, nikad ne znaš šta zaista misli. Svoja gledišta i stavove prema svakojakim ljudima, događajima i stvarima ona skriva duboko u srcu. Nikada nikome ne priča o tome. O tim stvarima nikada ne razgovara, čak ni s ljudima kojima najviše veruje. Istinu o sebi i ono što joj leži na srcu ona ne poverava čak ni Bogu, tokom molitve. Povrh svega toga, ona nastoji da se preruši u osobu dobre ljudskosti, koja je veoma produhovljena i posvećena stremljenju ka istini. Niko nije u stanju da sagleda kakva joj je narav i o kakvoj se osobi zapravo radi. To su manifestacije lažljivosti. Na primer, uzmite u obzir lenju osobu. Koje su specifične manifestacije lenjosti? Neki bi rekli: „Lenjost je kada ne radite ništa, kada samo sedite po ceo dan bez želje da se pomerite ili brinete o bilo čemu, niti da razgovarate”. Da li su to specifične, suštinske manifestacije lenjosti? (Ne, to su samo neke površne pojave.) Koje su onda suštinske manifestacije lenjosti? Pre svega, postoje dve glavne manifestacije: prvo, nespremnost takvih osoba da izdrže bilo kakve poteškoće, da nose teret ili preuzmu odgovornost bilo šta da rade, kukanje kad god im telo pati od male nelagodnosti ili se susretne sa nekom malom poteškoćom ili malo umora; drugo, averzija prema obavljanju bilo kakvog posla, želja za životom punim užitaka, davanje prednosti dokolici i prezir prema radu, traćenje svog vremena i gluvarenje, neprestano kukanje i skrivanje tamo gde ih niko ne može naći kad god moraju da rade. To su dve glavne manifestacije lenjosti; nećemo ovde raspravljati o specifičnim manifestacijama. Uzmimo, na primer, proždrljivu osobu. Koje su specifične manifestacije proždrljivosti? To je nešto u ljudskom rodu što bi trebalo da bude lako analizirati i razabrati, zar ne? (Neprestana težnja za fizičkim zadovoljstvima, želja da se uvek jede ukusna hrana, zadovoljavanje svoje žudnje za ukusnim jelima.) (Nezasitan apetit kada je u pitanju slasna hrana.) To su manifestacije proždrljivosti. Zar nema ljudi koji, kada čuju da neko mesto ima ukusnu hranu, ulažu velike napore da ga pronađu? Na primer, recimo da se negde otvara novi restoran koji nudi raznovrsna ukusna jela, ali je malo skup i daleko je, pa je do tamo potrebno sat vremena vožnje. Većina ljudi bi pomislila da se ne isplati putovati tako daleko samo zbog obroka. Ali kada bi ljudi koji vole da jedu čuli za taj restoran, pomislili bi: „Sat vremena vožnje nije puno. Nije li smisao života u jelu, piću i zabavi? Idemo da jedemo!” Međutim, kada bi od te iste osobe zatražili da se vozi sat vremena radi stvarnog posla, počela bi da razmišlja: „Zar se neću umoriti do tamo? Da li vredi provesti toliko vremena u putu radi posla? Šta ako naiđem na loše ljude? Šta ako ostanem bez goriva? Šta ću tamo jesti? Hoće li biti gotove hrane? Šta ako ne mogu da se prilagodim lokalnoj sredini? Šta ako ne mogu da spavam noću?” Ona previše razmišlja kada je u pitanju njen stvarni posao, svuda vidi poteškoće. Ali kada je u pitanju slasna hrana, spremna je da prevaziđe sve prepreke; svaka prepreka postaje nevažna i ona prestaje da razmišlja. To su konkretne manifestacije proždrljivosti. To sad samo ukratko pominjem. Neću to dalje obrazlagati.

Vratimo se na temu današnje besede. Koje su manifestacije neverovanja antihrista u postojanje Boga? Koje specifične misli, gledišta i stanja otkrivaju? Kada ih nešto zadesi, koje stavove, gledišta i ideje imaju koji dokazuju da zaista ne veruju u postojanje Boga? Zar ovo nije vredno razgovora u zajedništvu? Antihristi ne veruju u postojanje Boga; koji su detalji i specifične manifestacije tog neverovanja? (Šta god da se desi, oni ne veruju da je to Bog orkestrirao i uredio i ne mogu to da prihvate od Boga.) (Ne veruju da Bog nagrađuje dobro a kažnjava zlo, pa drsko čine zlo.) To su neke specifične manifestacije. Antihristi ne veruju u postojanje Boga. To neverovanje u postojanje Boga je poricanje. Šta to oni poriču što dokazuje da poriču postojanje Boga? (Oni poriču Božji identitet Stvoritelja.) (Oni poriču da Bog kontroliše sve i da ima suverenitet nad svim stvarima.) (Poriču da su Božje reči istina i poriču da Božje delo suda i grdnje može pročistiti iskvarenost ljudi i spasiti ih od Sotone.) Koja od ovih izjava je reprezentativna i važnija? Negiranje Božjeg identiteta i Njegovog suvereniteta nad svim stvarima – zar to nije reprezentativno? Nisu li to suštinski problemi? (Jesu.) U određenom smislu, verovanje u postojanje Boga je priznanje Božjeg identiteta i suštine. Štaviše, to je prihvatanje i priznavanje činjenice da Bog ima suverenitet nad svim stvarima, povrh temelja verovanja u Božji identitet i suštinu. Nije li to potpuno verovanje u postojanje Boga? Nisu li te dve stvari ključne? (Jesu.) To su dva najvažnija pitanja. Stoga, da bismo analizirali neverovanje antihrista u postojanje Boga, najpre treba da analiziramo dve stvari: prvo, to što antihristi odbijaju da priznaju Božji identitet i suštinu; i drugo, to što antihristi odbijaju da priznaju Božji suverenitet nad svim stvarima. Ostali aspekti su sadržani u te dve tvrdnje. Prethodno smo razgovarali o tome kako antihristi ne priznaju da je Bog istina, da su Božje reči istina, niti da Bog može da spasi ljude. Ovo je takođe činjenica. Ovde, međutim, govorim o tome da antihristi u osnovi ne veruju u Boga i da u osnovi ne veruju u Božje postojanje. Analiza toga iz perspektive antihrista koji ne priznaju Božji identitet i suštinu, i odbijaju da priznaju Božji suverenitet nad svim stvarima, biće upečatljivija i reprezentativnija.

A. Odbijaju da priznaju Božji identitet i suštinu

Počnimo tako što ćemo razgovarati u zajedništvu o prvoj tvrdnji: antihristi odbijaju da priznaju Božji identitet i suštinu. Šta je Božji identitet? Bog je Stvoritelj za sva stvorena bića, a šta je onda Njegov identitet u odnosu na sve stvari? (Suveren svih stvari.) Ova titula je takođe tačna, ali šta je pravi Božji identitet? Kada se obraćaš Bogu, možeš li Ga direktno nazvati „Suverenom svih stvari”? To je kao što je tebi identitet tvoje majke osoba koja te je rodila i odgojila, ali možeš li svoju majku nazvati „onom koja me je rodila i odgojila”? (Ne.) Kako je ti zoveš? (Mama.) To je tvoj naziv za tvoju majku. Dakle, titula Stvoritelja, Suveren svih stvari, jeste Bog, i samo se sȃm Bog može nazvati Bogom. Za sve stvorene i nestvorene stvari, Bog je Bog; Njegov identitet je Suveren svih stvari, a njegova titula je Bog. Onaj koji nosi ovu titulu je sȃm Bog, On je Bog. Samo On, koji je dostojan titule Boga, poseduje Božji identitet i suštinu. Hajde da za sada ne govorimo o reči „suština”, već o identitetu. Sȃm Bog, koji poseduje Božji identitet, čini stvari Božje, izražava Božju narav, vodi čitavo čovečanstvo i drži suverenitet nad celim čovečanstvom i svim stvarima koristeći Božje metode. Oni koji veruju u Boga i priznaju Božji identitet, imaju pogled na sve što Bog čini koji se u potpunosti razlikuje od pogleda antihrista. Oni koji mogu ispravno da razumeju sve što Bog čini usred svega, iz ovoga će videti metode Njegovog delovanja i biće još uvereniji u Njegovo postojanje među svim stvarima. Nasuprot tome, stanovište antihrista, njihov način i ugao gledanja na sve ove stvari potpuno su suprotni od onih koji veruju u postojanje Boga. Zbog toga bi antihristi radije umrli nego verovali u Božje postojanje, ili verovali da je Onaj koji je sposoban da čini sve te stvari Onaj koji poseduje Božji identitet i da je samo On dostojan da se naziva Bogom i da ga ljudi oslovljavaju imenom Bog.

Ako ljudi posmatraju i razumeju mnoge stvari koje postoje usred svega i u čitavom čovečanstvu, bilo da su vidljive golim okom ili ne, kroz Božje reči i s razumom normalne ljudskosti, otkriće da Bog vodi čovečanstvo usred svih stvari, i da On zaista postoji. Zakoni svih stvari i razvoj svih stvari se orkestriraju i uređuju unutar nevidljivog, neopisivog skupa pravila, a ko je sposoban da sve ovo orkestrira i uredi? Ni neka velika ličnost, niti neki heroj, a svakako ne prirodna formacija. Pre će biti Onaj koji je nevidljiv i neopipljiv, mada čovek može da Ga nazre; Onaj koji je suveren nad svim ovim. Ko je to? Bog. Nije li verovanje u postojanje Boga minimum razumnosti koju ljudi treba da poseduju? Nije li to najminimalnije, najosnovnije gledište i ugao iz kojeg ljudi treba da gledaju na stvari? Antihristima, međutim, nedostaje ta razumnost i zato nemaju to gledište i ne posmatraju stvari iz tog ugla. Dakle, što se tiče stvari koje je Bog orkestrirao, a koje čovečanstvo može samo da nazre i koje Bog nije izričito saopštio čovečanstvu jasnim jezikom, antihristi ih smatraju slučajnim, delom ljudskih ruku, prirodno formiranim, ili čak nečim što su ljudi izmislili i izmanipulisali. Kakogod da svedočiš o postojanju Boga, ma koliko činjenica da navedeš da dokažeš da je Bog među svim stvarima, da Bog poseduje Božji identitet i da samo Onaj koji poseduje Božji identitet može da čini te stvari, i da sve stvari uredno uređuje, te da je takav Suveren Onaj koji poseduje Božji identitet, da li će antihristi to videti na taj način? Da li bi antihristi to razumeli na taj način? (Ne.) Bez obzira na to koliko činjenica izneseš da to dokažeš, antihristi to neće ni verovati ni priznati. Čak i ako naočigled ne kažu ništa, pa čak i ako ne mogu da iznesu nikakav dokaz koji bi to opovrgao, duboko u sebi, oni se ne slažu i odbijaju da to priznaju nebrojeno mnogo puta, a iza toga stavljaju niz znakova pitanja. Oni misle da su ljudi koji veruju u Božji identitet budale i da su zavedeni, kao i da bi to mogli da čine i misle samo oni kojima nedostaje zrelo razmišljanje. Po njihovom mišljenju, čovekovu slobodnu volju treba da kontroliše sȃm čovek i da je slobodno izražava. Oni misle da ljudi treba da formiraju mišljenje o događajima koji se dešavaju usred svih stvari kakogod žele, i da te događaje treba posmatrati kroz naučne metode i sa naučne tačke gledišta, da ljudi ne treba da budu tako sujeverni, niti da koriste Božji suverenitet da objasne sve, kao ni da prilaze svemu koristeći Božji suverenitet. Na primer, u crkvi su mnoga braća i sestre doživeli brojna znamenja i čuda koja je učinio Bog od kada su primili Njegovo spasenje. Oni svedoče o tome kako ih je tada Bog vodio, kako im je Bog kroz ove događaje pokazao da On zaista postoji i da je te događaje zaista On izveo, kao i o neizmernim blagoslovima i blagodatima koje su primili kroz te događaje. Dokazi postoje, kako u svedočenjima, tako i u fizičkim dokazima. Vera onih koji veruju u Božje postojanje ojačana je tim svedočenjima i fizičkim dokazima, ali da li se stav antihrista, koji ne veruju u Božje postojanje, menja nakon što ih čuju? (Ne.) Kako znate? Jer, bez obzira koliko iskreno govoriš ili koliko ljudi može lično da potvrdi tvoje svedočenje, antihristi neće verovati. Reći će: „Osim ako to sȃm ne doživim, ako nisam video, onda ne postoji. To s čim ste se susreli i doživeli bila je samo koincidencija, slučajnost. Zar svako ne doživljava opasne ili slučajne događaje u svom životu? Da li pojava ovih koincidencija i slučajnosti dokazuje da je to učinio bog? Je li to dokazuje da je onaj ko to radi bog? Možda je to samo tvoja mašta, možda si samo imao sreće da tu bude neki dobrotvor da ti pomogne, ili možda jednostavno nije bilo tvoje vreme da umreš pa si se srećno izvukao”. Eto, da li oni priznaju stvari koje je Bog učinio među tim ljudima? (Ne.) Oni ne priznaju i ne veruju u stvari koje je Bog učinio među braćom i sestrama, niti veruju da Bog može da učini takva dela, a ni da su se stvari koje su braća i sestre doživeli zaista dogodile. Oni misle: „Kako takve stvari mogu da postoje u svetu? Ako i postoje, samo su plod ljudske mašte. Kao što izreka kaže: ’Ono o čemu razmišljaš tokom dana, sanjaćeš noću’. Sve su to samo iluzije.” Kada antihristi čuju o tome kako su braća i sestre videli neka znamenja i čuda, neke posebne Božje blagoslove i blagodati i neke stvari koje su van domašaja običnih ljudi, oni ne veruju. Dakle, mogu li antihristi verovati u prosvećenje i vodstvo koje braća i sestre zadobijaju dok doživljavaju Božje reči? Oni ni u to ne veruju. Oni ne veruju da Bog prosvećuje, prosvetljuje i vodi ljude. Oni misle da sve to dolazi iz ljudskog uma, iz čovekove analize i razumevanja zasnovanih na znanju i da to proizvodi ta iskustvena svedočenja. Oni veruju: „Ako ljudi duboko razmišljaju i svojski se trude u tom pravcu, zar neće steći neko znanje? I ja kad bih se potrudio i duboko razmišljao i promišljao o tome, onda bih, poput pisanja članka, takođe mogao da dođem do nekog iskustvenog svedočenja”. Dakle, kada je reč o iskustvenim svedočenjima braće i sestara u kojima svedoče o tome kako ih je Bog vodio, kako ih je prosvetio i prosvetlio, kako im je sudio, grdio ih, orezivao i disciplinovao i kako je Bog orkestrirao situacije da pokuša da ih oplemeni, kao i kako su na osnovu toga došli do razumevanja Božjih namera i tako dalje, antihristi ne priznaju niti veruju ni u jedno od tih dela Božjih. Oni misle da su sve te stvari nemoguće. Antihristi ne priznaju niti veruju u te događaje koji se dešavaju među braćom i sestrama. Da li to potvrđuje da je odbijanje da priznaju Božji identitet suština antihrista? U stvari, ovo nije najsnažniji dokaz da je suština antihrista odbijanje da priznaju Božji identitet.

Hajde da nakratko izađemo iz okvira crkve i braće i sestara i da ispitamo kakvo je gledište antihrista na razne stvari među grupama ljudi i u stvarnom životu. Koje su to stvari? (Rađanje, starenje, bolest i smrt ljudi, kao i društvene promene, politički zaokreti i pojava katastrofa. Antihristi ne vide Božji suverenitet ni u jednoj od ovih stvari.) (Anthristi ne veruju da su ljudske sudbine u Božjim rukama, već žele da stvore prelepu domovinu vlastitim rukama.) To su konkretne manifestacije koje se tiču suštine problema. Mogu li antihristi da vide da su ljudska sudbina, život i smrt i sva iskustva kroz koja svaka osoba prolazi u životu pod Božjim suverenitetom? Oni to ne mogu da vide. Na primer, u društvu postoji poznata izreka: „Gradnja mostova i popravka puteva dovode do slepila, dok se ubice i palikuće brinu o tome da im se potomstvo razmnožava”. Da li je ova izreka suštinsko pravilo za nešto? Je li to istina? Da li je to filozofska teorija? (Ne.) Odakle onda dolazi ta izreka? Sigurno ne od onih koji veruju u Boga; to je površna pojava u životnim uslovima raznih ljudi tokom ljudskog razvoja. Ljudi veruju da svetu nedostaje pravednost, da što više dobrih dela čovek čini, veća je verovatnoća da će oslepiti i da će se češće suočavati sa odmazdom, a da što više zla čovek čini, više će napredovati i uspeti u svetu. Da li su zakonitosti razvoja raznih stvari među čovečanstvom na bilo koji način usklađeni sa tom izrekom? Postoji i izreka: „Dobri umiru mladi dok zli dožive duboku starost”. Kakvi ljudi su smislili ovu izreku? Te vrste izreka ljudi znaju kao narodne umotvorine. Kakvi ljudi mogu da izgovore te umotvorine? Veruju li oni u Boga? Da li su to ljudi koji veruju u postojanje Boga? (Ne.) Postoje određene vrste cinika koji su neuspešni u društvu i među ljudima, koji se svuda suočavaju sa preprekama, teškim sudbinama i neostvarenim težnjama i koji ne napreduju ma gde da odu. Oni misle da su donekle kompetentni i sposobni, a ipak nisu bili u stanju da se proslave, da procvetaju, da nadmaše druge, niti da odaju počast svojim precima. Gde god da odu, oni su isključeni, maltretirani i ugnjetavani, a nisu sposobni da se oslobode svega toga. Na kraju zaključuju: „Ne postoji pravednost ni u društvu ni među ljudima, ne postoji tako nešto kao što je nagrađivanje dobra i kažnjavanje zla, kao ni odmazda. Loši ljudi rade loše stvari i prođu nekažnjeni, dok dobri ljudi koji su učinili mnogo dobrih stvari, poput davanja donacija i pomoći siromašnima, na kraju prolaze bez nagrade. Dakle, nemojte biti dobri; uzaludno je. Dobri ljudi na kraju postanu slepi – umesto toga, čovek mora biti zla osoba.” Pošto su neuspešni u svetu i među grupama ljudi, oni se žale na nedostatak pravednosti i pravde u svetu i na odsustvo spasitelja u svetu. Smatraju da su im svi naneli nepravdu jer niko ne vidi njihove prednosti i stručnost i niko ih ne postavlja na važne funkcije. Oni onda formulišu tu vrstu uvrnute teorije da bi se žalili na čovečanstvo i svet. U stvarnosti, da li postoje razlozi za ta razna dešavanja? Da li postoje uzročno-posledične veze? Apsolutno! Antihristi dele isto gledište kao i ti ljudi; oni ne veruju da je Bog suveren nad svim stvarima, niti veruju da je pravedno sve nad čime Bog – koji ima identitet Božji – suvereno vlada. Stoga, antihristi ne samo da ne priznaju da sve što Bog čini predstavlja Njegov identitet, oni takođe veruju u izopačene teorije i jeresi koje kruže društvom. Oni veruju da su te izopačene teorije i jeresi istinite i da samo oni koji su u stanju da napreduju u ovom svetu, koji su obožavani i koje drugi slede, mogu da se nazovu bogovima njihovog srca i da poseduju božji identitet u njihovom srcu. Na primer, u kineskim legendama postoje ličnosti poput Carice majke Zapada, Cara od žada, Osam besmrtnih, Guanjin i Bude – njih antihristi istinski obožavaju u svojim srcima. U tim legendama, Car od žada je najveći. On ima moć da kazni grešnike u nebeskom carstvu tako što ih proteruje dole u svet smrtnika. Kada antihristi čuju to, oni osećaju veliko divljenje prema njemu, misleći: „Car od žada je zaista bog! On ima držanje, ponašanje i sposobnosti boga!” Te legende, zajedno sa takozvanim besmrtnicima kojima šira javnost prinosi darove, ostavile su dubok utisak na ljude. Oni misle: „Ovi takozvani besmrtnici imaju velike sposobnosti i moći. Zaslužuju titulu bogova. U stanju su da u nebeskom carstvu daju izjavu o razrešavanju svih nepravednih i nezadovoljavajućih stvari koje se dešavaju u svetu, a ako neko traži pravdu, on može dobiti odgovor od njih. Na primer, istorijske ličnosti kao što su Bao Gong i Guan Gong podržavaju pravdu za čovečanstvo u duhovnom carstvu. Kada je nekoj osobi učinjena nepravda, a sudovi su nepravedni, treba da iznese svoj slučaj pred Bao Gonga ili Guan Gonga i garantovano će dobiti pravdu.” Ljudi veruju da ti likovi iz narodnih priča mogu da sprovode pravdu za čovečanstvo, da kazne zle ljude i da isprave svu nepravdu na svetu, omogućavajući onima koji pate i muče se da prestanu da liju suze. Oni misle da siromašni ljudi na dnu društva, oni nesposobni i maltretirani, samo treba da prinose darove, da veruju u te ličnosti i da ih slede kako bi izbegli svu svoju patnju i rešili sva zlostavljanja i ugnjetavanja sa kojima se suočavaju. Slično tome, u svojim srcima i umovima, antihristi veruju da bogovi treba da budu kao takozvani Bodisatva i Buda i da rešavaju sve ljudske patnje i spasavaju ljude iz mora bede. Na primer, čovek čija je majka bila smrtno bolesna i kojoj medicina više nije mogla da pomogne, bio je veoma sinovski odan i nije želeo da mu majka umre, pa je svakog dana palio tri štapića tamjana i prinosio ukusnu hranu i piće statui Bodisatve Guanjin. Zatim se zavetovao: ako bi se bolest njegove majke izlečila i ako bi poživela još 30 godina, on bi se zauzvrat svojevoljno odrekao 30 godina vlastitog života, postao bi vegetarijanac do kraja svojih dana i uzdržao bi se od toga da ikada više oduzme život ijednom živom stvorenju. Nakon paljenja tamjana, klanjanja i davanja zaveta, kao i prinošenja svog iskrenog srca, bolest njegove majke je izlečena. Je li to značilo da je Bodisatva čula njegov zavet? Je li to značilo da će njegova majka živeti dodatnih 30 godina, a on 30 godina manje? Ne. Ali zato što je verovao, bio je ubeđen da je to istina. Tada je počeo da ispunjava svoj zavet postavši vegetarijanac. Jednog dana se zapitao: „Moja majka je izlečena, a njena dugovečnost više nije problem, pa da li bi mogao da prekršim svoj zavet u budućnosti? Mogu li da jedem pileći batak? Ako želim da ga pojedem, mogu.” Odmah nakon što je pojeo pileći batak, osećao se dobro i u srcu je osećao mir, ali sutradan je povraćao i dobio dijareju. Bio je bolestan nekoliko dana bez poboljšanja. Četvrtog dana se zapitao: „Da li je ovo kazna od Bodisatve? Zar mi ne dozvoljava da jedem meso? Izgleda da su stvarno važile reči koje sam ranije izgovorio – ne mogu da jedem meso!” Kada je na to pomislio, brzo je zapalio još tri štapića tamjana, prineo mnogo ukusne hrane i priznao svoj greh. Njegova bolest je izlečena sledećeg dana. Kada je video da je Bodisatva tako efikasna, još čvršće je verovao: „Kada ljudi deluju, Bodisatva gleda. Ne smem da pokušavam da je prevarim, moram da se držim svog zaveta ili da se suočim sa njenom kaznom!” Od tada je bio još ubeđeniji da je titula „Bodisatva” sveta i neprikosnovena. Dnevno je palio tri štapića tamjana i prinosio darove tokom blagdana i praznika. Vremenom se u takvoj osobi učvrstilo verovanje da su statue kojima ljudi prinose darove poput Cara od žada, Guanjin Bodisatve, Guan Gonga i tako dalje, bogovi. Njihov status u srcu takve osobe postao je još neprikosnoveniji, bez ikakvih nedoumica i sumnji. Čak i ako antihristi nisu tako nešto iskusili niti prinosili darove tim statuama ili glinenim figurama koje drže kod kuće, oni i dalje povremeno čuju ili se susreću sa takvim stvarima u svojim društvenim krugovima. Na primer, oni čuju o tome kako je Buda izlečio nečiju bolest ili delio pravdu kažnjavajući zle ljude, ili kako je neko postao bogat nakon što je feng šui majstor preuredio neke stvari u njihovoj kući, ili kako se neko konsultovao sa feng šui majstorom ili jin i jang učiteljom u vezi sa grobnicama i izborom groblja te su njihovi potomci postali visoki zvaničnici ili su uživali u velikom uspehu u karijeri, i tako dalje. Te stvari ostavljaju utisak na umove antihrista da bogovi treba da poseduju sposobnosti i moći poput tih takozvanih buda i careva sa kojima se ljudi susreću i vide u svom svakodnevnom životu. Oni čak misle da bi bogovi trebalo da budu poput onih statua kojima ljudi prinose darove i da pokazuju neka znamenja i čuda među ljudima kako bi prizvali užas i zaprepašćenje. A ako bog to ne čini, onda misle da ga ne treba smatrati bogom. Sa takvim gledištima i razumevanjima bogova, šta je koncept boga postao za antihriste? U njihovim mislima, istinski bog, i onaj koji poseduje božji identitet, jeste biće poput Cara od žada koji, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu, može da pošalje nebeske vojnike da proteraju one koji su prekršili nebeske zakone u svet smrtnika. Ili, statua kojoj ljudi prinose darove i koja im može omogućiti da se obogate i postanu visoki zvaničnici – za antihriste se takva bića takođe smatraju dostojnim posedovanja identiteta bogova. Antihristi imaju ovakvu unutrašnju percepciju i razumevanje o identitetu bogova. Dakle, kada Bog deluje u zemlji u kojoj leži velika crvena aždaja, gde se neka braća i sestre hapse, gde je crkva oštećena, a Božje delo se remeti i ometa, šta antihristi misle? „Ako je to bog, zašto bi se crkvi dešavale takve stvari? Kada se braća i sestre hapse, bog bi trebalo da prikaže vizije na nebu i da pusti gromove i gnev, zbog čega bi se zla policija koja hapsi braću i sestre iz straha razbežala kao uplašeni pacovi. Kako to da nikad nisam čuo za takve događaje? Budući da ti ljudi slede boga i da su božji izabrani narod, zašto ih bog ne spasi i ne zaštiti? Velika crvena aždaja tako besomučno i surovo progoni one koji slede boga. Zašto bog ne siđe na zemlju i ne donese pravdu čovečanstvu? Zašto bog ne sprečava veliku crvenu aždaju? Zašto ne kazni veliku crvenu aždaju? Nije valjda da bog sa božjim identitetom može samo da obezbeđuje istinu i govori o njoj? U poređenju sa Carem od žada, Bodisatvom Guanjin i Budom, izgleda da bog nema velike sposobnosti i veštine. Kažu da bog ima moć i autoritet, ali gde su ta moć i autoritet? Da li je onaj ko može da pruži samo istinu i kome nedostaju moć i autoritet boga zaista bog? Kada su braća i sestre pred hapšenjem, bog treba da podigne zid ispred zle policije, ili da ih oslepi i osakati i navede da polude ili da postanu glupi. Pre nego što se opasnost približi, bog treba da svima jasno stavi do znanja o predstojećem riziku, treba da čuju glas, da dožive snažan osećaj i da imaju jasnu misao. Zašto bog ne čini takve stvari? Zašto ne daje nikakve nagoveštaje kada se takva situacija približi? Kad ljudi trpe hapšenja, mučenja i progon, zašto bog ne zaustavi ili ne kazni te đavole i zlu policiju? Kad braći i sestrama stave lisice, kad ih udare pendrecima, zašto bog ništa ne čini? Da su to bili Car od žada ili Bodisatva Guanjin, oni nikada ne bi dopustili da njihovi sledbenici tako pate. Oni bi sigurno intervenisali i pomogli, oslepili bi zlu policiju, izobličili im lica, naterali bi ih da polude, učinili da im ruke i noge istrunu, smrtno bi ih razboleli i naterali ih da se međusobno ubijaju. Zašto bog to ne učini? Gde je bog tačno? Da li on uopšte postoji? Kada naiđu nevolje, bog ne spasava ljude čak i ako mu se mole, niti uređuje okolnosti da izbegnu opasnost. Kada zla policija muči te bespomoćne ljude, zdrav razum nalaže da bog treba da interveniše i pomogne, a ne samo da stoji skrštenih ruku, jer bogovi ne vole da vide nepravdu u svetu i bogovi bi trebalo da spasavaju ljude od bede i da sva bića izbave od patnje. Zašto ovaj bog u koga sad verujem uopšte ne radi takve stvari? Da li bog u koga verujem zaista postoji?” Nakon što su doživeli mnoge stvari, antihristi su stalno zbunjeni i sumnjičavi. Tokom svoje vere u Boga, odlaze čak i kod gatara i jin i jang majstora na proricanje, da vide šta im budućnost donosi, da provere da li će biti uhapšeni, da li će im posao ići glatko, da li će neki zlikovac pokušati da im se osveti, i da li postoji način da izbegnu zatvor ako je to njihova sudbina.

Na putu vere, odnosno dok veruju i slede Boga, kod antihrista se uvek rađaju predstave o Božjem identitetu i suštini i uvek se pitaju zašto Bog samo govori a ne pokazuje znamenja i čudesa. Iako antihristi takođe čitaju Božje reči, njihova namera nije da traže ili prihvate istinu, već ih čitaju sa stanovišta proučavanja i prosuđivanja. Kao rezultat toga, odnosno što više ispituju, oni ne samo da ne uspevaju da razviju istinsku veru, već umesto toga postaju još sumnjičaviji i gaje više predstava o ovaploćenom Bogu. Njihova glavna predstava je da veruju da hrist treba da poseduje natprirodnu ljudskost. Oni misle: „Ako hrist ima normalnu ljudskost i ne čini nikakva znamenja ni čudesa kako se može dokazati da je on bog?” U srcima antihrista bog je samo duh božji i bog je samo telo koje može da pokazuje znamenja i čuda. Ako telo poseduje samo normalnu ljudskost i ne čini znamenja i čuda, onda čak i ako može da izrazi istinu, ono se ne smatra bogom. Stoga nije iznenađujuće što antihristi uvek sumnjaju u suštinu ovaploćenog Boga. Ma koliko mu se stvari dešavalo, tip čoveka koji je antihrist nikada ne pokušava da se njima bavi tragajući za istinom u Božjim rečima, a kamoli da stvari nastoji da posmatra kroz Božje reči – a to je u potpunosti zbog toga što ne veruje da je svaka Božja reč istina. Ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo o istini, antihristi za to ostaju sasvim neprijemčivi i, samim tim, imaju pogrešan stav sa kakvom god situacijom da se suoče. Oni tvrdoglavo odbijaju da sopstvene predstave ostave po strani naročito kada je reč o tome na koji način pristupaju Bogu i istini. Bog u koga veruju je bog koji izvodi znamenja i čuda, natprirodni bog. Svakog koji je u stanju da izvodi znamenja i čuda – bilo da je reč o Bodisatvi Guanjin, Budi ili Mazu – oni nazivaju bogovima. Oni veruju da su samo oni koji mogu da izvode znamenja i čuda bogovi koji poseduju identitet bogova, a da oni koji ne mogu, ma koliko istina izražavali, nisu nužno bogovi. Oni ne razumeju da je izražavanje istine Božja velika moć i svemogućnost; naprotiv, oni misle da je samo izvođenje znamenja i čuda velika moć i svemoć bogova. Dakle, što se tiče praktičnog dela ovaploćenog Boga, izražavanja istine da osvoji i spasi ljude, zalivanja, pastirskog čuvanja i vođenja Božjeg izabranog naroda, omogućavajući im da zaista iskuse Božji sud, grdnju, kušnju i oplemenjivanje i da dođu do razumevanja istine, da odbace svoje iskvarene naravi i postanu ljudi koji se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga i tako dalje – za antihriste je sve to delo čoveka, a ne Boga. Prema razmišljanju antihrista, bogovi treba da se kriju iza oltara i da navedu ljude da im prinose darove, da jedu hranu koju su im ljudi prineli, da udišu dim tamjana koji im pale i da im pruže pomoć kada su u nevolji, pokazujući da su vrlo moćni; da im bez odlaganja pruže pomoć u granicama onoga što je njima razumljivo i da zadovolje njihove potrebe onda kada ljudi traže pomoć i kada su ozbiljni u svojim molbama. Za antihriste je samo takav bog istinski bog. Dok s druge strane, sve što Bog danas radi nailazi na njihov prezir. Šta je razlog tome? Sudeći po priroda-suštini antihrista, ono što je njima potrebno nije delo zalivanja, pastirskog čuvanja i spasenja koje Stvoritelj vrši nad stvorenim bićima, već blagostanje i ispunjenje njihovih težnji u svemu, da ne budu kažnjavani u ovom životu i da odu u raj u svetu koji dolazi. Njihovo gledište i potrebe potvrđuju suštinu njihove mržnje prema istini. Antihristi vole rđavost, natprirodno i čuda, pa čak obožavaju postupke i đavolske reči Sotone i zlih duhova – dakle negativne i rđave stvari – kao božanske i kao istinu. Oni ih prihvataju kao predmete doživotnog obožavanja i težnje i kao stvari koje bi trebalo da budu cenjene i propagirane u svetu. Shodno tome, njihove predstave i stavovi o Božjem identitetu nikada se neće promeniti dok budu sledili Boga. Ako takvi ljudi ne mogu da ostvare svoje ambicije u Božjoj kući, ako nisu unapređeni ili iskorišćeni i ne uspeju da postignu brz i veliki uspeh, oni će biti spremni da izdaju Boga bilo kad, u svakom trenutku i na svakom mestu. Neki od ovih ljudi veruju 10 godina, neki 20, i čovek bi pomislio da imaju temelj i da ne bi napustili Boga, ali zapravo, oni su spremni da izdaju Boga i da se vrate u sekularni svet u svakom momentu. Čak i ako ne napuste crkvu, njihova srca su se već udaljila od Boga i izdala Ga. Kad god okolnosti dozvole ili se ukaže prilika, oni će otići i verovaće u lažne bogove i zle duhove. Ako imaju priliku da steknu meteorski uspeh, da postanu visoki funkcioneri, da se proslave i da uživaju u slavi i bogatstvu, neće oklevati da napuste crkvu i da slede trendove sekularnog sveta. Neki antihristi se pitaju: „Ako je on bog, zašto trpi progon i gonjenje velike crvene aždaje? Ako je on bog, zašto ne prikaže znamenja i čuda da bi uništio veliku crvenu aždaju? Velika crvena aždaja je zarobila i progonila toliki Božji izabrani narod. Zašto ih bog ne zaštiti i ne izbavi od progona Sotone?” To je baš kao što su feriseji judaizma mislili: „Ako je Isus bog, kako je mogao biti razapet? Zašto nije mogao da se spase?” Antihristi to nikada ne razumeju jer ne prihvataju istinu, niti veruju da će Božje reči sve ostvariti. Oni veruju samo u ono što vide i nemaju veru ni u vrednost ni u značaj svega što je prikazano delima koje je Bog učinio. Oni ne veruju da je svaka reč koju Bog izrazi istina i da će se svaka Njegova reč ispuniti i ostvariti; oni ne veruju da se Božja mudrost sprovodi na osnovu Sotoninih spletki, niti da Bog koristi veliku crvenu aždaju da Mu služi kao kontrast koji otkriva Njegovu svemoć i mudrost. Oni ne veruju da je Bog suveren nad svime i da Božje reči sve ostvaruju, pa da li antihristi i dalje veruju u Boga? Ne veruju. Antihristi su ljudi koji poriču i opiru se Bogu; oni su potpuni bezvernici.

Koji su osnovni razlozi zašto antihristi odbijaju da priznaju Božji identitet? Jedan je da Bog ne ispravlja svu nepravdu u svetu, ne sprovodi pravdu za čovečanstvo, niti odmah kažnjava one koji čine zlo, kao što antihristi u svojim predstavama zamišljaju da bi trebalo; da se svakodnevno dešavaju mnogi nepravedni događaji među svim stvarima nad kojima Bog drži suverenitet, a ipak se čini da je Bog prema njima ravnodušan i da ne progovara ni jednu jedinu reč niti čini išta kao odgovor na to. U očima antihrista, ništa se od onoga što vide da se dešava u svetu, u okviru stvari sa kojima se oni susreću, ne uklapa u njihove predstave i ne bi trebalo da se dešava. Zašto misle da se te stvari ne bi smele dešavati? Oni misle: „Ako bog postoji, zašto ne vodi računa o tim stvarima? Ako bog postoji, zašto toliko zlih ljudi i dalje dobro živi? Zašto bogati postaju bogatiji, a siromašni siromašniji? Zašto bogati ljudi svaki dan jedu raskošna jela i toliko uživaju, dok mnogi još uvek moraju da prose za hranu? Zašto bezazlene ljude maltretiraju, ugnjetavaju i iskorišćavaju? Zašto neki ljudi službuju i znoje se, radeći više od osam sati dnevno za tako malu platu, dok drugi za sat vremena zarađuju više nego što bi jedan čovek mogao da zaradi za ceo životu? Zašto se bog ne pozabavi ovim društvenim i svetskim nepravdama? Zašto se jedni rađaju sa srebrnom kašikom u ustima, a drugi u siromaštvu i iscrpljenosti? Zašto neki ljudi mogu celog života da uživaju u slavi i bogatstvu i brižnoj ljubavi svoje porodice, a drugi ne mogu bez obzira što su rođeni u istoj društvenoj sredini?” To su večno nerešive zagonetke u srcima antihrista. Oni misle da, pošto veruju u Boga, treba da predaju Bogu sve stvari koje ne mogu da prozru i koje ne razumeju i sve te zagonetke koje ne mogu da reše kako bi im On obezbedio rešenja, a da bi oni trebalo da nađu odgovore u Božjim rečima. Međutim, posle tri do pet godina verovanja u Boga, oni ne mogu da nađu te odgovore i posle osam do 10 godina verovanja, oni i dalje ne mogu da ih nađu. Posle 20 godina verovanja, pitaju se: „Zašto još uvek nisam dobio nijedan odgovor? Zašto bog nije rešio te probleme? Zašto se bog ne ponaša kao Bodisatva Guanjin ili Car od žada? Bog ima autoritet i moć, kao i božji identitet, tako da on treba da radi te stvari! Naročito u crkvi, gde se zli ljudi često pojavljuju i ometaju i prekidaju rad, dok neki čak i kradu priloge bez ikakvih posledica. Neki ljudi često lažu, a neki šire predstave i glasine, a da ne dožive božju disciplinu ili kaznu; drugi naglo prestaju da veruju u boga i odlaze u društvo da rade, te posle nekoliko godina postanu bogati, a da ih nikada ne zadese teška vremena. Neki vernici žive gore od ljudi koji ne veruju u boga. Štaviše, oni koji veruju u boga pate, mnogi od njih su proganjani, nemaju mogućnosti da se vrate svojim domovima i žive u siromaštvu i bedi. Nije valjda to smisao verovanja u boga? Nije valjda to vrednost sleđenja boga? Nije valjda to svakodnevni život koji bog želi da podari ljudima? Kada se ljudi susretnu sa stvarima koje ne mogu da dostignu, zašto bog ne učini nešto čudesno da im pomogne da razumeju i da odmah shvate? Postoje mnoge stvari koje ljudi ne razumeju i ne znaju zašto se bog ponaša tako kako se ponaša. Zašto bog ne upali svetiljku da osvetli ljudska srca? Zašto ljudima ne da inspiraciju? Kada ljudi počine zlo i ometaju i prekidaju rad, bog ne ustaje i ne proklinje te zle ljude direktno, niti ih tera da se suoče sa kaznom. Nisam video mnogo slučajeva gde bog radi takve stvari. Ponekad je ljudima potrebno božje prosvećenje, prosvetljenje i opskrba, pa zašto onda ne mogu da osete ili vide boga? Gde je bog?” Svako to „zašto” ostaje bez odgovora u srcima antihrista. Oni ne razumeju zašto se te stvari i pojave nikada ne menjaju, ne preokrenu, a još manje poboljšaju. Smatraju da verovanje u Boga treba potpuno da preobrazi ljude, odnosno da bi njihov ceo život, držanje, misli, a posebno kvalitet života, njihove sposobnosti i talenti, trebalo da se razvijaju u pozitivnom pravcu. Zašto ne mogu da vide ove promene nakon 10 ili 20 godina posmatranja? Stvari o kojima ljudi maštaju ili sanjaju u svojim predstavama nikada se ne razreše niti ostvare nakon što počnu da veruju u Boga. Dakle, šta je smisao verovanja u Boga? Kakvu vrednost ima verovanje i sleđenja Boga? Ta pitanja ostaju nerešena i bez odgovora u srcima antihrista i ne ostvaruju se niti ispunjavaju onako kako to antihristi zamišljaju, tako da bog kojeg antihristi imaju na umu nikada ne postoji. I naravno, Onaj koji poseduje Božji identitet je zauvek osporavan u umovima antihrista.

Kod antihrista je verovanje u Boga suviše okaljano. U stvarnosti, antihristi istinski ne veruju u Boga; sve je to pretvaranje. Oni veruju u Boga kao što nevernici obožavaju đavole i idole. Teško prihvataju sve što Bog čini i uvek gaje sumnje i pitanja. Oni te sumnje i pitanja kriju u svojim srcima i ne usuđuju se da ih iznesu, a vešti su i u pretvaranju, pa koliko god godina verovali u Boga, ostaju okoreli bezvernici. Oni mere Boga i sve Njegove postupke svojim fantazijama, svojim raznim zamislima i predstavama o Bogu, kao i nekim tradicionalnim ljudskim znanjem i predstavama o moralu. Oni koriste te stvari kao merilo Božjeg identiteta, kao i da li On postoji ili ne. I kakav je konačni rezultat? Oni poriču postojanje Boga i ne priznaju identitet i suštinu ovaploćenog Boga. Nije li merilo po kojem antihristi određuju da li ovaploćeni Bog poseduje identitet i suštinu Boga pogrešno? Iskreno rečeno, antihristi poštuju znanje i slavne, velike ličnosti, tako da nikada nemaju prigovore ili bilo kakvu odbojnost prema stvarima koje dolaze od tih slavnih, velikih ličnosti. Dakle, zašto preziru Hrista kada vide da je On normalna i obična osoba i zašto počnu da osećaju odbojnost i mržnju kada vide da Hrist izražava toliko mnogo istina? To je zato što ono što poštuju i obožavaju uopšte nije pozitivno, ni jedan jedini deo. Šta vole antihristi? Oni vole bizarnost, rđavost, čuda i natprirodne stvari, dok su normalnost i praktičnost Boga, Božja istinska ljubav prema čoveku, Božja mudrost, odanost, svetost i pravednost osuđivani u očima antihrista. Na primer, da bi braća i sestre razvili sposobnost rasuđivanja i naučili lekciju u praksi, Bog je orkestrirao situaciju. O kakvoj situaciji je reč? Uredio je da među njima živi neko ko je bio opsednut demonom. U početku, način na koji je taj čovek govorio i radio stvari bio je normalan, kao i njegova razboritost; uopšte nije delovao problematično. Ali nakon jednog perioda saradnje, braća i sestre su otkrili da je sve što je govorio bilo besmisleno i bez prave strukture i reda. Kasnije su se desile izvesne natprirodne stvari: uvek bi braći i sestrama govorio da je video ovu ili onu viziju i primio takvo i takvo otkrivenje. Jednog dana mu se, na primer, otkrilo da mora da napravi zemičke na pari – morao je – a sutradan je slučajno morao da izađe, pa je poneo lepinje sa sobom. Kasnije mu je u snu otkriveno da mora da krene na jug; neko ga je tamo čekao, udaljen desetak kilometara. Otišao je da pogleda, a upravo tamo je bila jedna osoba koja se izgubila; svedočio je toj osobi o Božjem delu poslednjih dana i oni su to prihvatili. Stalno je primao otkrivenja, stalno je čuo neki glas, natprirodne stvari su se uvek njemu dešavale. Kada se radilo o tome šta će da jede, gde će da ide, šta će da radi, s kim će da komunicira, on redovno nije sledio zakone normalnog ljudskog života niti je tražio reči Božje kao temelj ili načelo, kao ni ljude sa kojima će da razgovara. Uvek se oslanjao na svoja osećanja i čekao glas, ili otkrivenje, ili san. Da li je taj čovek bio normalan? (Ne.) Činilo se da je imao ustaljen ritam što se tiče tri obroka koja je svakodnevno jeo, kao i dnevnu rutinu, a ipak je uvek čuo glasove. Neki ljudi su ga prepoznali i rekli da su to manifestacije zaposednutosti zlim duhom. Braća i sestre su ga malo-pomalo raspoznavali sve dok jednog dana nije doživeo erupciju mentalne bolesti, počeo da priča ludosti, a zatim pobegao gol i razbarušene kose, psihotičan. Time je stvar bila konačno rešena. Zar sada braća i sestre nisu stekli uvid u konkretne manifestacije zlog duha na delu i demonske opsednutosti, kao i sposobnost raspoznavanja istih? Naravno, neki od njih su se i ranije susreli sa takvim stvarima, i već su znali da rasuđuju o njima, dok drugi dugo nisu verovali u Boga i nisu prošli tako nešto, pa su stoga verovatno bili zavedeni. Ali bez obzira na to da li su bili zavedeni ili su imali sposobnost rasuđivanja, da Bog nije uredio takvo okruženje, da li bi mogli imati istinsku sposobnost rasuđivanja o delu ili zaposednutosti zlim duhom? (Ne.) Dakle, koja je bila svrha i značaj Boga koji je uredio to okruženje i učinio te stvari? Trebalo je da im omogući da praktično steknu sposobnost rasuđivanja i nauče lekciju, kao i da znaju kako raspoznati one koji imaju delo zlih duhova ili koji su opsednuti demonima. Kada bi se ljudima samo reklo šta je delo zlog duha – kao kada nastavnik predaje iz knjige i samo govori o teorijama iz udžbenika, a da ne natera svoje učenike da rade bilo kakve praktične vežbe ili obuku – ljudi bi razumeli samo neke doktrine i iskaze. Možeš jasno objasniti šta je delo zlog duha i koje su njegove konkretne manifestacije samo kada tome lično svedočiš, odnosno kada to vidiš svojim očima i čuješ svojim ušima. A onda kada ponovo sretneš takve ljude, moći ćeš da ih prepoznaš i odbaciš; moći ćeš da pristupiš takvim stvarima i da se sa njima nosiš na pravi način. Dakle, nije li ono što dobijaš u takvom okruženju mnogo praktičnije od onoga što dobijaš prisustvom na okupljanjima i slušanjem propovedi po ceo dan? Ljudi koji poseduju normalno razmišljanje i razumnost i streme ka istini imaće ispravno razumevanje načina na koje Bog čini ove stvari. Neće se žaliti govoreći: „Zašto Bog dozvoljava da se zli duhovi pojave u crkvi? Zašto me Bog nije unapred upozorio? Zašto On ne očisti zle duhove?” Oni se zbog toga neće žaliti, nego će biti zahvalni, hvaliće Boga zbog Njegovog odličnog i mudrog dela i govoriti o tome koliko Bog voli čoveka! Međutim, antihristi ne prihvataju istinu, a u isto vreme njihova srca su ispunjena predstavama i uobraziljama o Bogu, osim toga, oni se zaista klanjaju đavolima i idolima u svojim srcima i upoređuju i mere sve što istiniti Bog čini sa onim što čine njihovi idoli. Dakle, kada naiđu na takve situacije, prvo se zapitaju: „Je li ovo božje delo? Kako možete biti tako glupi? Kako je bog mogao dozvoliti da se zli duhovi pojave u crkvi?” Nije li to pogrešno shvatanje? Prvo, oni poriču da je to Božje delo, a takođe misle: „Bog to definitivno ne bi uradio. Bogovi ne žele da ljudi pate. Kada Bodisatva Guanjin vidi ljude kako pate, njene statue liju suze; ona želi da izbavi sva bića od patnje, da svaku osobu dovede pod ime Bude i da ih oslobodi od svih patnji ljudskog sveta. Bogovi treba da budu saosećajni, da brinu o svom izabranom narodu i da ne dozvoljavaju da se zli duhovi pojave u crkvi. Ovo svakako ne može biti božje delo.” Kada se takve stvari dogode, antihristi u svojim srcima prvo još više sumnjaju u Božji identitet, dok istovremeno ne žele da prihvate Božja dela nebrojeno mnogo puta, pa im čak i sude i osuđuju ih. Oni se takođe podsmevaju braći i sestrama koji to prihvataju od Boga, govoreći: „Vi budale i dalje verujete da je sve božje delo. Jedan bog se ne bi tako ponašao! Bog treba da čuva i brine o svojim jaganjcima i da ih štiti svojim rukama. Bogovi su utočišta za ljude; ljudi ne bi trebalo da trpe sve te nevolje. Ljudima ne bi trebalo da se dešavaju ikakve negativne i loše stvari, tako bogovi rade.” Srca antihrista su ispunjena sumnjama, poricanjima, predstavama i osudom Boga. Shodno tome, šta god da Bog učini u njihovim očima je pogrešno i nije ono što bi Bog trebao da čini, a to je za njih dokaz i sredstvo da osude i poriču Boga. U tome se potpuno razotkriva priroda-suština njihovog opiranja Bogu. Na primer, kada braća i sestre trpe mučenje i progon KPK-a, policija zagreva električne žigove dok se ne usijaju i pritiskaju ih uz njihova tela, što izaziva toliku bol da se oni onesvešćuju i ledi krv u žilama svih prisutnih. Šta antihristi misle kada vide ovu scenu? „Ove Sotone i đavoli su previše okrutni! Nemaju ljudskosti, nemaju ni sažaljenja ni samilosti. Njihove metode su previše surove, ne mogu da podnesem to da gledam! Da sam tamo, rashladio bih žigove, pretvorio ih u pamuk i pustio ih da nežno, toplo i blago dodiruju ljudska tela, kao ruka boga koja miluje svoja jaganjca, čineći da ljudi osete njegovo saosećajno srce, njegovu ljubav i toplinu i inspirišući ih da imaju više vere i odlučnosti da ga slede. Ali ljudska bića su samo ljudska bića – nemoćni smo da bilo šta uradimo dok gledamo kako naša braća i sestre i sunarodnici toliko pate. A gde je bog? Zašto bog smesta ne zaustavi ruke ovih Sotona i đavola? Zašto ne ohladi usijane žigove? Kada žigovi dodirnu braću i sestre, zašto bog ne učini da oni ne osećaju bol? Da je to Bodisatva Guanjin, ona bi to sigurno uradila; ona ne želi da vidi kako živa bića zlostavljaju i ubijaju jedni druge, ne želi da vidi da iko od njih trpi čak i malo maltretiranja ili boli. Ona ima na umu sva bića, njeno srce je šire od neba, a njena ljubav je bezgranična. To je pravi bog! Zašto se bog ne ponaša tako? Ja nisam bog, nemam tu sposobnost. Da sam ja bog, ne bih dozvolio da moj narod ovako pati.” Ma šta da ih zadesi, antihristi imaju svoje stavove, tvrdnje, mišljenja, pa čak i „briljantne ideje”. Šta god da im se desi, oni to nikada ne povezuju sa Božjim rečima, nikada ne traže istinu da bi razumeli Boga, da bi svedočili o Bogu, da bi potvrdili Božji identitet, kao i gde i kako se suština Boga koji poseduje identitet Boga izražava – antihristi ne postupaju na taj način. Umesto toga, oni na svakom koraku mere i takmiče se sa Bogom koristeći gledišta Sotone, raznih zlih duhova ili Bodisatve Guanjin i Bude. Šta je krajnji rezultat toga? Antihristi negiraju Boga na svakom koraku, poričući Njegove postupke i suštinu, smisao i vrednost svega što čini i kako to izgrađuje ljude. Oni poriču rezultat koji Bog namerava da postigne kod ljudi delujući na taj način, kao i postojanje Božjih namera. Negirajući značaj i vrednost svega što Bog čini, zar antihristi ne poriču Božji identitet? (Poriču.) Ove manifestacije i suština antihrista, misli koje otkrivaju, njihov gnev, kao i zahtevi, nezadovoljstvo i pitanja koja imaju o Bogu kada ih stvari zadese, i tako dalje, sve su to konkretne manifestacije antihrista koji ne priznaju Božji identitet. To su činjenice.

Koju ste suštinu antihrista uočili kroz ovaj razgovor u zajedništvu i analizu koje smo upravo uradili o manifestacijama i izvorima kojima antihristi poriču Božji identitet? Jeste li primetili da su antihristi cinični prema ovom svetu i da vole pravičnost i pravednost? Da li su antihristi ljudi koji poseduju blagonaklonu ljudskost, saosećanje, milost, veliku ljubav i koji mrze rđavost? (Ne.) Kakvi su onda ljudi antihristi? (Oni su zli ljudi koji imaju odbojnost prema istini i mrze je, koji se suprotstavljaju Bogu na svakom koraku.) To je jedan aspekt. Šta još? Zar antihristi u potpunosti ne odobravaju društvenu izreku: „Gradnja mostova i popravka puteva dovode do slepila, dok se ubice i palikuće brinu o tome da im se potomstvo razmnožava”? Ne znači li to da oni žale zbog stanja u svetu i sažaljevaju čovečanstvo? Kakva je priroda njihovog slaganja sa ovom izrekom? Zar ova izreka ne sadrži nešto nalik pritužbi na nepravednost Neba? Iako ne mogu ništa da učine povodom toga, antihristi gaje takvu ogorčenost i emocije i žale se da je Nebo nepravedno: „Zar se ne kaže da je nebo pravično i da nebo ima oči? Zašto onda oni koji čine dobro na ovom svetu ne ubiraju nagrade, a zli napreduju? Gde je pravičnost u ovom svetu? Kako je došlo do nepravde u ovom svetu? To je zato što je nebo slepo i nepravično!” Implicitno značenje ovoga je da kod Boga ne postoji pravičnost i da su samo Buda i Guanjin pravični. Prema tome, srca antihrista ispunjena su ogorčenošću, pritužbama, poricanjem i osudom onoga što praktični Bog čini. Šta je izazvalo sve to? Koji je razlog tome? Izazvano je suštinom antihrista. Kakva je to suština? Konkretno rečeno, srca antihrista su puna predstava i zamisli o definiciji boga; ne znaju niti razumeju kako tačno praktični Bog deluje i spasava ljude. Njihova procena svega što Bog čini zasniva se na njihovim vlastitim predstavama i uobraziljama. I na čemu se one zasnivaju? One su u potpunosti zasnovane na raznim jeresima i zabludama koje je čovečanstvu usadio đavolji kralj Sotona. Bez obzira na to koliko su te jeresi i zablude rđave ili pristrasne, one su u skladu sa ljudskim predstavama, psihološkim zahtevima i emocionalnim potrebama i upravo te stvari postaju antihristovi standardi za sopstveno ponašanje i merilo za sve stvari, kao i njihov standard po kojem se meri Bog; antihristi greše u samom korenu. Drugi važniji razlog je taj što antihristi vole moć i raskoš. Na primer, recimo da je osoba rođena u palati i da svakodnevno uživa u vrhunskom tretmanu, jede najbolju hranu i nosi najbolju odeću, ne mora ništa da radi i dobija šta god želi. Da li ljudi koji veruju u Boga streme ovakvom životu? Normalna osoba će osetiti mrvicu zavisti ili ljubomore, ali će tada pomisliti: „Ovo je sve odredio Bog. Gde god nas Bog postavi, tu živimo. Takav život nam neće nužno odgovarati. Može li se verovati u Boga u takvom okruženju? Može li se razumeti istina i zadobiti spasenje? Teško. Ono što nam je Bog dao je dovoljno; sve dok možemo da verujemo u Boga i dok smo u takvim uslovima da možemo da čitamo Božje reči, vršimo svoju dužnost i na kraju postignemo spasenje, to je najradosnija stvar.” Ali, da li bi antihristi tako mislili? (Ne bi.) Oni bi pomislili: „Zašto moj otac nije bio car? Da je moj otac bogat čovek ili car, moj život bi zaista bio vredan življenja. Zašto je njegov otac car? Zašto živi bezbrižnim životom, ne brinući o hrani ili odeći, dobijajući šta god želi, dok su mu novac i moć uvek na raspolaganju? Nebo je nepravično! Nije toliko sposoban, a nema ni talenta, ni obrazovanja, ni mozga. Na osnovu čega je dobio sve te stvari? Zašto ih ja ne mogu dobiti? Ako ja ne mogu da dobijem te stvari, a drugi mogu, mrzeću ih! A ako ne mogu da ih mrzim, onda ću mrzeti nebo zato što je nepravično i što mi je uredilo lošu sudbinu. Mrzeću svoju lošu sreću, mrzeću podlu osobu koja mi blokira put i mrzeću loš feng šui u svojoj kući!” Šta im prolazi kroz glavu? Jednom kada se mržnja pojavi u srcima antihrista, iz usta im mogu izaći svakojaki pogrešni argumenti.

Na površini, antihristi deluju tako dobroćudno, ali zapravo nijedna od stvari koje obožavaju i kojoj streme nije pozitivna. Poslovice i izreke koje propovedaju mogu zvučati kao da žale zbog stanja u svetu i sažaljevaju čovečanstvo i kao da gaje dobru volju u svojim srcima, ali su zapravo okoreli đavoli i Sotone. Ako steknu moć i uzdignu se u ovom svetu, da li su sposobni da čine zlo? Jesu li sposobni da budu dobri ljudi? Oni su lisci puni strašnih grehova. Pošto ne mogu da steknu moć i ne napreduju mnogo u svetu, pomalo se osećaju kao da im je učinjena nepravda i onda počinju da veruju u Boga i da Ga slede. Međutim, oni u suštini uopšte ne žele da streme ka istini, a pogotovo ne vole pozitivne stvari, već imaju averziju prema njima, a vole zle sile, moć, luksuzan život i zle trendove u svetu. Samim tim, oni preziru sve što je izrazio i uradio Bog koji poseduje Božji identitet i suštinu, i takvim stvarima sude, osuđuju ih i klevetaju. Bez obzira koliko je Božje delo vredno ili značajno za ljude, oni ga ne priznaju niti ga prihvataju. Oni ne samo da ne prihvataju Božji identitet i suštinu, već žele i da imitiraju boga, pretvarajući se da su spasitelj koji može da izbavi sva bića od patnje, koji može osigurati da oni koji grade mostove i popravljaju puteve ne oslepe, da ubice i palikuće budu kažnjeni i da ne mogu imati potomke koji se razmnožavaju, a da ljudi koji su na dnu društvene lestvice i trpe patnje više ne pate i da imaju gde da reše svoje pritužbe. Oni žele da eliminišu sav bol na svetu i izbave ljude od bede. Antihristi zaista gaje „univerzalnu ljubav” i beskonačnu „veliku ljubav” u dubini svog srca! Kad se sve sabere i oduzme, koji je tačno razlog zašto antihristi ne priznaju Božji identitet i suštinu? Kažu: „Šta god bog uradio, on nije nalik bogu. Ja sam najsličniji bogu; najkvalifikovaniji sam da budem bog. To je zato što ono što bog čini ne odgovara mom ukusu niti je u skladu sa ukusima i potrebama masa; samo ja mogu da razumem potrebe i umove masa, samo ja mogu da izbavim sva bića od patnje i samo ja mogu biti spasitelj čovečanstva.” Njihove ambicije i suština su razotkriveni, zar ne? Šta je zapravo pravi oblik antihrista koji poseduju takve ambicije i suštinu? To je arhanđel, đavolji Sotona. Oni poriču Božji identitet i ne veruju u postojanje Boga jer i sami žele da budu bog. Veruju da su njihove misli ono što bog treba da misli, a da su njihove manifestacije, narav i suština velike ljubavi ono što bog treba da poseduje. Misle da je bog samo neko ko poseduje takvo gledište da žali zbog stanja u svetu i sažaljeva čovečanstvo videvši sve nepravde u svetu. Oni misle da Bog u koga veruju nema te osobine, da su samo oni takvog uma i tako velikog srca, te poseduju tu vrstu vrline i veliku ljubav. To je suština antihrista, razne manifestacije i suština njihovog odbijanja da priznaju Božji identitet. Prema tome, ako poštuješ antihriste kao bogove i obožavaš ih, oni se neće ljutiti na tebe. Ako ih slediš, govoreći da poseduju identitet i suštinu bogova, da imaju isti um i veliku ljubav kao Buda i da su bogovi, biće srećni i potpuno zadovoljni tobom. Ovo je suština antihrista. Nije li ta suština koju antihristi pokazuju rđava? Ma koliko da veličaš Božje ime i Njegova čudesna dela i svedočiš o svemu što je Bog učinio i o ceni koju je platio za spasenje čoveka, oni će biti prkosni u srcu, govoreći: „Ne mogu to da podržim. Ja to ne vidim tako; to su sve puste želje i ljudska mašta.” Kada svedočiš o Bogu, Njegovoj mudrosti, Njegovoj svemoći, Njegovoj mukotrpnoj nameri da spasi čovečanstvo i o ceni koju je On platio i kada svedočiš o Njegovoj suštini, Njegovom identitetu i svemu što je Stvoritelj učinio za čovečanstvo, samo jedna vrsta ljudi se oseća nelagodno, a to su antihristi. A šta oni misle? „Zašto uvek pričaš o bogu? I ja sam te puno puta zalivao i podržavao te. Voleo sam te, pomagao ti, kupovao lekove kada si bio bolestan i podržavao te, razgovarao s tobom i pravio ti društvo kada su te drugi napustili. Zašto mene ne hvališ?” Čim neko svedoči o Bogu ili Ga hvali, antihristi se uznemire i mrze ih iz zavisti. Šta normalni vernici Božji osećaju kada čuju da Ga neko hvali? Prvo će reći „Amin” na ono što je ta osoba rekla i na iskustveno svedočenje koje su sa njima podelili. Osim toga, pažljivo će slušati, misleći: „Bog je tako delovao na njih – Bog je tako velik, On zaista voli čoveka! I ja ću tragati za istinom ako budem naišao na slične situacije u budućnosti. Oni povređuju Boga takvim ponašanjem; i ja sam se tako ponašao u prošlosti, samo nisam bio svestan toga. Dužan sam Bogu! Bog koji se ponaša na ovaj način je koristan za ljude, a ja to nisam shvatao. Izgleda da sam manjeg rasta od te osobe, da moje razumevanje nije čisto i da sam lošeg kova. Molim se Bogu da me prosveti i vodi, budući da sam osoba malog rasta. Kako to da ta osoba nije postala slaba pred kušnjama? Imala je vođstvo Božjih reči. Da sam se ja suočio sa takvim okolnostima, postao bih slab i možda bih čak i posrnuo. Bog je bio blagonaklon prema meni tako što je primetio moj mali rast i nije me suočio sa takvom situacijom. Sve što Bog čini je dobro!” Ali antihristi su nesrećni kada to čuju: „Šta? Sve što bog radi je dobro? Gde je ta dobrota? Ako je sve što bog čini tako dobro, zašto su ljudi negativni i slabi? Ako je sve što bog čini dobro, zašto su neki ljudi izbačeni? Ako je sve što bog čini dobro, zašto se stalno prekida i ometa širenje jevanđelja i vršenje dužnosti? Toliko sam dobrih dela učinio; naprezao sam se, davao priloge i pridobijao ljude kada sam propovedao jevanđelje. Zašto me niko ne hvali? Zašto mi bog nije dao nešto zauzvrat, neku nagradu? Ako je ljudima neprijatno da me hvale u lice, u redu je ako to samo rade iza mojih leđa. Zašto me niko ne hvali niti mi odaje priznanje? Zar nemam nikakve zasluge?” Uznemire se. Ako neko hvali običnog čoveka, antihristi neće ništa naročito osećati. Ali čim neko svedoči o Božjoj velikoj moći, velikoj ljubavi i mudrosti, ili o Božjem identitetu, antihristi osećaju mržnju i ljubomoru. Kad god je neko voljan da se pokori Bogu, da bude istinsko stvoreno biće i da bude osoba koja neće prekoračiti svoje granice i pokorava se vrhovnoj vlasti Stvoritelja, antihristima se to ne sviđa, pa govore: „Zašto se ti tako voljno i aktivno pokoravaš bogu? Zašto ti je tako teško da slušaš bilo šta što kažem? Ono što ja kažem nije pogrešno!” Vole da im ljudi budu sledbenici, da ih hvale na svakom koraku, da su im imena tih antihrista uvek na usnama, da ih čuvaju u srcu, da čak i sanjaju o njihovoj dobroti i snazi i hvale ih svima koje sretnu. Ako se razbole i ne pojave se, ljudi će reći: „Šta ćemo bez tebe? Bez tebe smo zbunjeni; ne možemo da nastavimo da verujemo niti da živimo!” Kada bi antihristi čuli ovo, bili bi presrećni, a da bi to čuli bili bi spremni da podnesu bilo kakvu patnju ili da danima ne jedu niti spavaju. Ali ako ih niko ne hvali, ne uzima ih za uzor, ne obožava ih niti ih ne shvata ozbiljno, oni se osećaju uznemireno i gaje mržnju u svojim srcima – ovo je tipičan antihrist. Ukratko, antihristi nikada neće priznati Božji identitet. Oni ne prihvataju Božji identitet i suštinu, a kamoli ono što je učinio među njima Onaj koji poseduje Božji identitet i suštinu, i ne priznaju niti prihvataju dela koja je Bog učinio među ljudima.

B. Odbijaju da priznaju Božju suverenost nad svim stvarima

Sledeće, hajde da razgovaramo u zajedništvu o drugoj manifestaciji iz „Oni ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu”, a to je da antihristi odbijaju da priznaju Božju suverenost nad svim stvarima. Za antihriste, Tvorac koji poseduje Božji identitet jednostavno ne postoji, On je samo mit. Da li onda antihristi mogu da priznaju činjenicu da Stvoritelj ima suverenitet nad svim stvarima? Podrazumeva se da oni ne priznaju tu činjenicu. Oni je ne priznaju, a to je takođe zasnovano na činjenicama. Antihristovo verovanje, znanje i shvatanje Boga zasnivaju se na ljudskim predstavama i uobraziljama, na nekim ljudskim percepcijama i shvatanjima idola, kao i na jeresima i zabludama koje ti idoli koriste da zavedu ljude. Da li su predstave, uobrazilje, jeresi, zablude i druge stvari u srcima antihrista u skladu ili u suprotnosti sa činjenicom da Bog ima suverenitet nad svim stvarima? Oni su, naravno, u suprotnosti sa tom činjenicom. Idoli kojima ljudi prinose darove dovode ih u zabludu, iznoseći neke jeresi i zablude koji su u skladu sa ljudskim predstavama, uobraziljama i ukusima, kako bi stekli čvrsto uporište među čovečanstvom, kao što su „Buda je blagonaklon”, „Nebo neguje živa bića”, „Bolje je spasiti jedan život nego izgraditi pagodu od sedam spratova” i „Ono što je suđeno mora se desiti, a ono što nije suđeno ne treba forsirati”. Šta još? (Bog je metar iznad tebe.) Gde je metar iznad tebe? To je u vazduhu, gde živi Sotona. Šta je ovaj „bog”? (To je Sotona.) A koja je ono izreka koju budisti često koriste? (Dobro se dobrim vraća, a loše rđavim; te stvari će biti uzvraćene kada za to dođe vreme.) Ljudi ove relativno pozitivne izreke i filozofske teorije koje se često izgovaraju u svetu smatraju istinom, ali u stvari, da li su te reči istina? Postoji li ikakva veza između njih i istine? (Ne.) Kao „Dobro se dobrim vraća, a loše rđavim; te stvari će biti uzvraćene kada za to dođe vreme” – šta znači „dobro se dobrim vraća”? Na šta se odnosi „dobro”? Da li je to pravda, istina ili malo čovekove dobre volje? (To je čovekova dobra volja.) Da li se malo čovekove dobre volje zaista dobrim vraća? Ne mora da znači. „Gradnja mostova i popravka puteva dovode do slepila” – gradnja mostova i popravka puteva su dobra dela, zašto onda dovode do slepila? Da li postoji nagrada za ta dela? (Ne.) „Loše rđavim” – ubijanje i podmetanje požara su loši, pa da li se vraćaju rđavim? (Ne.) Zašto ne? „Dok se ubice i palikuće brinu o tome da im se potomstvo razmnožava” – ove reči pobijaju „loše rđavim”. „Te stvari će biti uzvraćene kad za to dođe vreme” – šta znači „kad za to dođe vreme”? Šta znači to „kad dođe”? Kada ljudi ne razumeju istinu, oni te reči i izreke smatraju pozitivnim stvarima i istinama. Ljudi praznih srca i bez izvora duhovne hrane uzimaju te takozvane ispravne reči kao svoju duhovnu hranu, kao neku vrstu duhovne utehe, da bi se utešili: „U redu je, ima nade u životu, još uvek ima pravičnosti i pravednosti u ovom svetu i još uvek postoji neko ko će podržati pravdu. Još uvek je moguć pravičan ishod, a na kraju će biti doneta izjava o razrešavanju svega toga.” Da li te izreke predstvaljaju istinsko razumevanje Božjeg suvereniteta nad svim stvarima? Jesu li to istinske manifestacije ljudi koji priznaju činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima? (Ne.) Da li su izreke ili poslovice koje ljudi govore povezane sa činjenicom da je Bog suveren nad svim stvarima? (Ne.) Zašto ne? (Ove reči nisu istina.) Vaš odgovor to dokazuje na teorijskom nivou, ali šta je osnovni uzrok? Osnovni uzrok teško da je tako jednostavan kao ta doktrina, teško da se može objasniti samo u toj jednoj rečenici. Budući da pitanje Božjeg suvereniteta nad svim stvarima nije tako jednostavno, kako ga treba razumeti? Kao što smo ranije razgovarali u zajedništvu, antihristi ne priznaju Božju suverenost nad svim stvarima. Bez obzira na to šta antihristi posmatraju, oni to uvek pažljivo istražuju i analiziraju iz perspektive posmatrača i materijaliste kome su novac i moć život. Ako čovek bilo šta posmatra iz takve perspektive i sa takvog stanovišta, neće li se promeniti suština problema? Zar ona neće biti drugačija? Šta će biti krajnji rezultat ako neko posmatra zakone i pravila razvoja svih stvari iz perspektive materijaliste? Zar materijalistički pogled na svet neće proizvesti ljudske filozofije, strategije, metode i pristupe za ovozemaljsko ophođenje? Zar neće proizvesti pravila igre? (Hoće.) To je rezultat i tu je suština problema.

Kako materijalista gleda na moć? On veruje da ako osoba želi da stekne moć ona, prvo, treba da ima strategije, drugo, treba da bude u stanju da manipuliše svim vrstama ljudi, treće, treba da bude okrutna i četvrto, mora da bude promenljiva. Nije li to gledište materijaliste? Ima li u tome ikakvog nagoveštaja pokoravanja Božjem suverenitetu? (Nema.) Kako su materijalisti došli do tih shvatanja moći? Zar ta shvatanja nije proizvela suština antihrista? (Jeste.) Koja suština antihrista? Recite Mi, da antihristi nemaju rđavu suštinu, da li bi smislili reči „biti u stanju da manipuliše ljudima”? Da li bi mislili da „trebaju da imaju strategije”? Da li bi rekli da „moraju biti promenljivi”? Da nemaju opaku suštinu, da li bi rekli da „treba da budu okrutni”? (Ne bi.) To određuje suština antihrista. Da li su različite misli koje proizvodi njihova suština samo ideje koje postoje u njihovim glavama, ili su njihova načela za ovozemaljsko ophođenje i njihovo ponašanje u svakodnevnom životu isti? (Njihova načela za ovozemaljsko ophođenje su ista.) Oni stalno prave sažetke u svom svakodnevnom životu i među grupama, tako da njihove strategije postaju sve zrelije i iskusnije, da bi na kraju postale dijabolične. Šta znači dijaboličan? To znači biti dovoljno okrutan, dovoljno nemilosrdan i dovoljno zloban. Da li ih njihove manifestacije okrutnosti, nemilosrdnosti i zlobe mogu naterati da se pokore Božjoj suverenosti i uređenju? Ni slučajno. Stoga, bez obzira da li su mladi ili stari, antihristi sve rade na osnovu sopstvenih filozofija, zakona, pravila igre, strategija i iskustva. Je li sve ovo u skladu ili je u suprotnosti sa činjenicom da je Bog suveren nad svim stvarima? (U suprotnosti.) Kada antihristi sprovode sve te zakone koje su proizveli kroz svoje sažetke, koji je njihov princip i cilj? Koja je njihova motivacija? Kažu: „Ako hoćeš da dobiješ ono što želiš, moraš da naučiš da radiš šta god je potrebno i da budeš spreman na sve, da budeš dovoljno okrutan, dovoljno nemilosrdan i dovoljno zloban, kao što kaže izreka: ’Nema gospode među uskogrudima, pravi čovek mora da bude nemilosrdan’.” Šta ovo znači? To znači: „Kakva suverenost boga? Kakvo čekanje na uređenja neba? Ne postoje takve stvari! Koji zvaničnik ili monarh nije došao do tog položaja svirepim i brutalnim sredstvima? Zar se ovi položaji ne stiču borbom i ubijanjem?” Posmatrajući ovo njihovo gledište, da li antihristi priznaju činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima? (Ne.) U svetu nevernika, antihristi imaju takav pogled na ovaj zakon opstanka. Dakle, dok su u crkvi, da li će koristiti iste strategije u svom delovanju? Da li će se pridržavati istih životnih pravila? To se neće ni najmanje promeniti. Čak i kada antihristi dođu u crkvu, oni se nikada ne obuzdavaju niti reformišu, oni to apsolutno ne čine. Kažu: „Ako želite da nadmašite druge, morate naučiti da imate strategije. Kada su svi tu, posebno kada su u blizini ljudi na položaju, morate dati sve od sebe da se pokažete i dozvolite onima koji su glavni, starešinama i onom višnjem da to vide. Tada ćete imati šansu da budete unapređeni i postavljeni na važne pozicije i imaćete priliku da nadmašite ostale. Pored toga, morate naučiti da se ponašate drugačije kada ste u blizini ljudi u poređenju sa onim kada niste, morate naučiti da se bavite obmanama. Radite dobre stvari pred ljudima, a u tajnosti radite užasne, loše, mračne stvari i stvari koje ljudi ne vole. Nikada ne dozvolite da vas neko prozre. Ljudima morate pokazati svoju najbolju stranu i morate se dobro maskirati. Bez obzira koliko ste istinski loši, morate to dobro prikriti. Ne gubite podršku ljudi. Jednom kada izgubite njihovu podršku, prekasno je – tada nećete imati nikakvu šansu.” Antihristi žive po takvim strategijama i zakonima opstanka i u crkvi.

Kako antihristi gledaju na svedočenja braće i sestara koji su doživeli i spoznali Božju suverenost nad svim stvarima? Antihristi kažu: „Ljudi imaju mozak, misli i obrazovanje, pa su uređivanjem i sastavljanjem proizveli ta iskustvena svedočenja. U stvari, ljudi su sva ta iskustvena svedočenja zamislili i ona su sva lažna i sva su nemoguća. Mogao bih i ja da dam iskustveno svedočenje kad bih ga izmislio. Mogao bih da napišem 10 ili 20 članaka o iskustvenom svedočenju. Samo neću time da se zamaram. Mislite li da ne mogu da prozrem vaše sitne planove? Zar ne radite to samo da bi se pravili važni? Vi to nazivate lepim imenom kao svedočenje o bogu, svedočenje o božjem imenu i svedočenje o božjoj suverenosti nad svim stvarima i kažete da svedočite za boga, ali u stvari, to radite samo da biste svedočili za sebe i da biste nadmašili ostale.” Oni ne priznaju verodostojnost svih tih svedočenja o delu koje je Bog učinio nad ljudima. Kada su u pitanju različita okruženja i situacije u spoljnom svetu i uslovi u svakoj zemlji, antihristi ne mogu da sagledaju kako Bog deluje, a kada je reč o tome da Bog održava, menja ili uređuje okruženja spoljnog sveta, oni ne mogu da sagledaju smisao toga što On čini. Oni veruju da su reči: „’Bog je suveren nad svim stvarima’ samo prazna, visokozvučna izjava. U stvarnosti, bez obzira u koju zemlju odeš, ti se moraš povinovati vladi te zemlje, zar ne? Ti si podložan ograničenjima vlade i zakona te zemlje, zar ne? Ne znači li to da izjava da je bog suveren nad svim stvarima pada u vodu? Bez obzira na to kako on sprovodi svoju suverenost, može li on nadjačati vladu i zakone bilo koje zemlje?” Dakle, čim su okruženje i situacija u spoljnom svetu nepovoljni za crkvu i rad crkve, antihristi se potajno raduju i smeju se tome, otkrivajući svoja demonska lica. Kada rad crkve teče nesmetano, a Bog ga blagosilja i vodi, i kada sve ide kako treba, kada nema mešanja od strane okruženja spoljnog sveta, a stanje braće i sestara postaje sve bolje i bolje, srca antihrista su nemirna i nestrpljiva i u njima se pojavi neverovatna zavist, nelogodnost i prezir. Zašto osećaju prezir? Oni ne veruju da Bog može biti suveren nad svim ovim. Crkva je Božja kuća, to je mesto gde Bog vrši svoje delo upravljanja, gde Bog spasava čovečanstvo, gde se Božja volja sprovodi neometano i gde se Božje reči mogu ostvariti i potvrditi u ljudima. Kada crkva radi dobro, to pokazuje stvarnost Božjeg autoriteta i potvrđuje činjenicu da Božja suverenost nad svim stvarima postoji i da je istinita. Čim ova činjenica postoji i čim je potvrđena, to je antihristima šamar u lice. Nakon što dobiju šamar u lice, da li antihristi osećaju radost, mir i utehu u svojim srcima, ili se osećaju prkosno i ogorčeno? (Osećaju se prkosno i ogorčeno.) O čemu razmišljaju u svojim srcima? Oni mrze Boga i poriču Boga. Ako na površini deluje kao da stanje crkve, kao i braće i sestara nije baš dobro, jer su ti ljudi proganjani, ugnjetavani, isključeni i bez ikakvog statusa u društvu, antihristi su prilično srećni i zadovoljni u srcima, ali kada Božje delo i crkveni život napreduju i neprestano se razvijaju, antihristi nisu srećni. Zašto nisu srećni? Zato što to suviše protivreči njihovim predstavama, to je nešto što nisu očekivali. Božja suverenost i Božje reči ispunjeni su i ostvareni, potkopavajući njihove stavove, pa su tužni. Na osnovu razmišljanja i stavova koje antihristi pokazuju, kao i njihovog osećanja nezadovoljstva, zar ne gaje isto stanovište kao velika crvena aždaja? Nije li njihova priroda-suština ista kao kod velike crvene aždaje? Potpuno je ista.

Što se tiče celog sveta, svih stvari, kao i zakona i pravila kojih se pridržavaju sva stvorena bića, antihristi misle: „Priroda i godišnja doba nastali su davno. Ako je dugo hladno, postaće vruće; ako je dugo vruće, postaće hladno. Kada dođe vreme da lišće opadne, ono će opasti kada dune vetar. Nije li sve to sasvim normalno? Kako je to božja suverenost? Kako je to zakon koji je uspostavio bog? Šta mogu božji zakoni? Ljudi su pobili toliko životinja bez mnogo posledica; čovečanstvo i dalje nastavlja da živi kao i pre, zar ne? Kažu da je bog suveren nad svim stvarima, pa kako ja ne vidim kako to bog ima suverenitet nad njima? Kažu da je Bog suveren nad svim stvarima, ali zašto zli ljudi uvek napreduju, dok dobri nikada ne dobijaju prednost?” Na kraju zaključuju da: „Nema spasitelja na ovom svetu; čovečanstvo je to koje upravlja svetom. Ovim svetom vladaju velike ličnosti i lideri zemalja sveta, a ti ljudi su oni koji menjaju pejzaž ovog sveta. Bez tih velikih i sposobnih ljudi, svet bi bio osuđen na propast. Što se tiče toga da je bog suveren nad svim stvarima, ja to ne mogu da vidim. Kako je bog suveren nad njima? Zašto ne mogu to da osetim? Zašto to ne mogu da razumem? Zašto božja suverenost nad svim stvarima sadrži mnoge stvari koje su u suprotnosti sa ljudskim predstavama?” Oni to ne mogu ni priznati ni prihvatiti. Kada je u pitanju Božja suverenost nad svim stvarima, načina na koji je Bog suveren nad svim stvarima, naravi koju Bog otkriva u svojoj suverenosti nad svim stvarima, Božjih načela delovanja, Božja suština i tako dalje, ljudi koji streme ka istini mogu da shvate samo delić toga tokom svog života. Ipak, to je dovoljno da se pokore Stvoriteljevoj suverenosti i uređenju, da se pokore svim rečima koje je Stvoritelj izgovorio i da priznaju Stvoritelja kao Boga. Čak i ako neki ljudi mogu da shvate delić toga, nemoguće je da u potpunosti razumeju, jer se mnoga Božja dela vrše iz Njegovog statusa i identiteta i uvek će postojati nesklad između tih dela i misli i spoznaje stvorenih ljudski bića. A ono malo što ljudi mogu da razumeju kroz stvari koje doživljavaju tokom života, mogu da shvate samo oni koji streme ka istini, oni sa uvidom i sposobnošću da shvate istinu. Što se tiče onih lošeg kova, kojima nedostaje uvid i uopšte ne vole istinu, njima je nedostižan čak i taj delić razumevanja. Često se kaže da su Božje misli više od ljudskih. To znači da ljudi uvek zaostaju za Stvoriteljevim mislima, a njihovo sticanje delića razumevanja je Božja blagodat. Što se tiče onih koji streme ka istini, to mogu da postignu samo oni koji prihvataju završnu fazu Božjeg dela, nakon što čuju mnoge Božje reči i razumeju i iskuse mnoge istine – to zahteva celoživotni trud. Što se tiče antihrista, koji u osnovi poriču Božji identitet, oni po svojoj suštini ne vole istinu niti pozitivne stvari, a još manje vole bilo šta što se tiče Božjeg identiteta i suštine, tako da nikada neće stići dotle da priznaju činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima. Priznavanje te činjenice izgrađeno je na temelju razumevanja i stremljenja ka istini, ali antihristi poriču istinu, imaju odbojnost prema istini, mrze Boga, a još više Božji identitet i suštinu. Dakle, za njih će činjenica da Bog ima suverenitet nad svim stvarima uvek biti nepostojeća. Šta znači „nepostojeća”? To znači da ovi glupani nikada neće uvideti niti razumeti činjenicu da Bog ima suverenitet nad svim stvarima. Prema tome, oni je ne mogu ni shvatiti. Mnoge stvari su sadržane u činjenici da je Bog suveren nad svim stvarima, i dotiču mnoge istine, kao i Božju mudrost i Božji identitet i suštinu. Kako Bog orkestrira svim stvarima usred svega nad čim je suveren? Kako to Njegov um planira i sprovodi u smislu metoda, vremena i Božjeg razmatranja tih stvari? Sudeći na temelju ovih aspekata, Božja suverenost nad svim stvarima nije jednostavna stvar; radi se o prilično složenim odnosima. Glupani poput antihrista koji jednostavno nemaju duhovno razumevanje i ne prihvataju istinu, nikada neće razumeti način na koji Bog drži suverenitet nad svim stvarima. Oni to nikada neće razumeti, pa mogu li onda to priznati? (Ne mogu.) Neki kažu: „Oni to ne priznaju jer ne mogu da razumeju. Kad bi mogli da razumeju, zar to ne bi i priznali?” Ovo je samo zaključak; zaključci se samo slažu sa logikom, oni nisu nužno u skladu sa činjenicama. Dakle, šta je istina u tim činjenicama? Antihristi nikada neće priznati činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima. Hajde da za sada ne pričamo o antihristima, već o arhanđelu, Sotoni, đavolu, velikoj crvenoj aždaji. Ona progoni Božji izabrani narod, oštećuje crkvu i ometa Božje delo. Kada joj Bog pošalje katastrofe i natera je da počne da juri naokolo u panici, izbezumljena, ne znajući šta će, ona nije u stanju da se izbori i konačno izgovara molbu za milost: „Nikada se više neću boriti protiv neba.” Koju informaciju možemo izvući iz te izjave? Velika crveni aždaja priznaje postojanje Neba i Boga, ali se njena priroda ne menja; iako priznaje Božje postojanje, ona se i dalje protivi Bogu i suprotstavlja Mu se. Kada ne može da pobedi Boga, moli za milost, govoreći da se više neće boriti sa Nebom. Ali, da li je ona zaista poražena i moli za milost? Ne, kad se oporavi, nastaviće da se bori; to je njena priroda, a njena priroda se ne menja. Antihristi imaju istu prirodu.

Kako antihristi gledaju na Božju suverenost nad sudbinom čovečanstva u okviru Njegove suverenosti nad svim stvarima? Ovde se radi o veoma mikroskopskoj materiji. Kada je reč o Božjoj suverenosti nad svim stvarima, koncept „sve stvari” je makroskopski i suviše širok; antihristi ne mogu to da prihvate, oni su slepi za to i ne mogu to da prozru. Dakle, da li se antihristi pokoravaju tome da Bog ima suverenitet nad njihovim sopstvenim sudbinama? Da li oni to shvataju? Da li oni to razumeju? Mogu li to priznati? Još manje. Antihristi veruju da su sve dobre stvari u njihovom stvarnom životu obezbedili sopstvenim naporima. Na primer, ako se upišu na fakultet, oni to pripisuju dobrom uspehu u učenju, verujući da su rođeni da pohađaju prestižni fakultet. Ako žive dobro i dobro zarađuju, oni smatraju da su stvoreni za bogaćenje, jer su im gatare govorile da će imati prosperitetni život i da će imati sreću da postanu službenici i da finansijski dobro stoje. Kada stvari krenu naopako, ili ne kako su se nadali, i pate, oni počinju da se žale: „Zašto mi stvari idu tako loše? Zašto je moja sudbina tako loša? Imam užasnu sreću!” Oni tumače i posmatraju te stvari iz ljudske perspektive. Ako sve ide glatko, pa postanu veliki i moćni, oni se razmeću na svakom koraku, zauzimaju žestok i preteći stav, i ponašaju se drsko i nadmeno; ali kada stvari ne idu kako su oni zamislili, oni okrivljuju Boga i druge ljude i pokušavaju da nađu način da preokrenu stvari i da se izvuku iz situacije. Kažu da je sve što Bog odredi i čini dobro, ali kada su sami, oni razbijaju glavu pokušavajući svim sredstvima da preokrenu stvari, da se izvuku iz situacije ili da je promene, govoreći: „Odbijam da verujem da je moja sudbina tako loša, da sam tako užasne sreće. Odbijam da verujem da je svet toliko nepravedan, da sposobna osoba poput mene neće na kraju ugledati svetlost dana, da moje vreme da zablistam nikada neće doći. U stvari, sudbina je samo prazna školjka, to je samo izreka; sve zavisi od sopstvenih napora i borbe. Kao što izreka kaže: ’Čovek mora da izdrži najveće teškoće da bi postao najveći među ljudima.’ Ovo je najuzvišenije verovanje; nikada ne bih smeo da ga zaboravim, moram da ga iskoristim da se motivišem.” Iznova i iznova govore da je sve što Bog čini dobro, da je Bog suveren nad svime i da se pokoravaju Božjim orkestracijama i uređenjima, ali na kraju kažu: „Čovek mora da izdrži najveće teškoće da bi postao najveći među ljudima.” Na površini, oni govore duhovne reči, ali u tajnosti, načela koja primenjuju, praktikuju i slede su Sotonine filozofije za ovozemaljsko ophođenje, logika i razmišljanje. Ima li u tome ikakvog pokoravanja? (Ne.) Ovako antihristi gledaju, razumeju i pristupaju činjenici da je Bog suveren nad svim stvarima. Na osnovu tih manifestacija i primera, da li antihristi priznaju i veruju u činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima, ili sumnjaju i osuđuju? (Sumnjaju i osuđuju.) Bez obzira na to šta govore, na osnovu njihovih stvarnih manifestacija, antihristi suštinski preziru činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima i ne veruju u nju. Neki antihristi čak daju apsurdne izjave: „Kako možete da ne težite ničemu i da samo pasivno čekate božju suverenost? Zar ne morate sami da kuvate obroke? Možete li samo da čekate otvorenih usta da pite padnu s neba? Bez obzira na to koliki suverenitet bog ima, ljudi i dalje moraju naporno da rade i da nešto preduzmu, zar ne?” Antihristi ne samo da odbijaju da priznaju činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima, oni je takođe poriču i pogrešno tumače. Koja je svrha njihovog pogrešnog tumačenja? Oni traže osnovu i opravdanje da se beskrupulozno bore za sve pogodnosti koje žele. Na osnovu različitih manifestacija antihrista, kakvo je njihovo istinsko gledište na činjenicu da je Bog suveren nad svim stvarima? Neverica, poricanje i osuda – to je njihovo istinsko gledište.

U dve tačke o kojima smo danas razgovarali u zajedništvu, prvenstveno smo detaljno analizirali manifestaciju antihrista koji ne veruju u postojanje Boga. Nakon što ste slušali ovaj razgovor, da li ste stekli neko razumevanje? Koji ljudi imaju takve probleme? Koji tip osobe poseduje narav antihrista, ali ne i suštinu antihrista i može da se promeni? Koji ljudi imaju iste probleme, ali poseduju suštinu antihrista i ne mogu da se promene, već zauvek ostaju neprijatelji Božji i nisu predmet spasenja nego uništenja? Da li i vi pokazujete te manifestacije? Mislite li da možete da se promenite? Možete li da prihvatite istinu i da je iskoristite da promenite i zamenite te misli? (Možemo.) Koji ljudi ne mogu da se promene? Postoji tip osobe koja, kada vidi nevernike koji žive luksuznim životom, koji žive u velikim kućama sa uređenim enterijerom poput palate i imaju nekoliko luksuznih automobila, dođe u iskušenje i jadikuje: „Sjajno je biti bogat, biti službenik, biti sposoban! Zašto je tako sposoban? Zašto je tako srećan? Kako je zaradio svoj novac?” Kad god vide da neko ima društveni status, posebno im laskaju, dodvoravaju im se i pokušavaju da im ugode, spremni da učine sve za njih, da postanu servilni preko svake mere. Oni posebno vole zle trendove u društvu i često žele da budu deo njih i tužni su kada ih vera u Boga spreči u tome. Štaviše, osećaju se kao da ih je svet napustio; osećaju se usamljeno, bespomoćno, da nema šta da ih održi, da ne mogu da nađu utehu i često se osećaju kao da im je srce slomljeno. Drugi tip osobe oseća veliko divljenje kada vidi one sa novcem i moći kako uživaju u uspehu dok se bave svojim poslovima u društvu i često to javno hvali, govoreći: „Ubili su osobu, ali zato što imaju novac i veze, proveli su samo par dana u zatvoru i izašli. To je prava sposobnost!” Oni veoma poštuju i ugledaju se na takve ljude u društvu. Još jedan tip osobe posvećuje posebnu pažnju i veoma joj je stalo do osetljivih političkih tema u društvu, pa čak i jako želi da se uključi i baci na neki posao koji se tiče politike. Takvi i slični ljudi duboko u sebi imaju isti stav prema Bogu kao i antihristi: ne veruju u postojanje Boga, ne priznaju Božji identitet niti činjenicu da Bog ima suverenitet nad svim stvarima. Ti ljudi pripadaju istoj bandi kao i antihristi. Oni ne pripadaju crkvi niti Božjoj kući i na kraju će biti očišćeni. Oni ne mogu da se slažu sa onima koji veruju u Boga i put kojim hodaju je u neskladu sa Božjim zahtevima. Svi ti ljudi su opasni; čak i ako još nisu učinili nikakvo zlo i još uvek nisu otvoreno poricali i osuđivali Boga niti Mu sudili i nisu otvoreno obmanjivali ljude niti se borili za status u crkvi, oni poseduju suštinu antihrista jer u osnovi ne priznaju Božji identitet, a još manje činjenicu da Bog ima suverenitet nad svim stvarima. Oni su deo rđavih sila i deo Sotonine bande. Oni poštuju rđavost i svaku jeres ili zabludu koju promovišu đavoli i Sotona, kao i svaki zli trend koji se pojavi, postane popularan i se širi u svetu. Oni ne pripadaju Božjoj kući niti crkvi i nisu predmeti Božjeg spasenja. Ti ljudi su istinski neprijatelji Božji, oni su antihristi.

14. novembar 2020. godine