Danas ćemo nastaviti da razgovaramo u zajedništvu o petnaestoj stavci raznih manifestacija antihrista: Oni ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu. Tokom našeg poslednjeg razgovora, podelili smo ovu temu na dva dela. Prvi deo su različite manifestacije neverovanja antihrista u Božje postojanje, koje smo dalje podelili na dve stavke: prvo, antihristi poriču Božji identitet i suštinu; drugo, antihristi poriču Božji suverenitet nad svim stvarima. Prošli put smo prvenstveno razgovarali o tome kako antihristi ne priznaju Božju suštinu niti Njegovu narav, i kako antihristi ne priznaju da je sve što Bog čini istina i da predstavlja Njegov identitet, kao i kako antihristi svakako ne prihvataju smisao i istinu iza svega što Bog čini. Antihristi obožavaju Sotonu, oni Sotonu smatraju Bogom i koriste sve Sotonine izjave i gledišta kao temelj i merilo za Božji identitet, suštinu i sve što On čini. Dakle, u svojim srcima, oni stalno uzdižu i obožavaju ono što Sotona čini, veličaju i hvale Sotonine postupke i koriste Sotonu da zauzme mesto Božjeg identiteta i suštine. Što je još gore, na osnovu njihovog priznavanja svega što Sotona čini, oni na svakom koraku preispituju i formiraju predstave i sudove o Božjim rečima i delu, te na kraju osuđuju Njegove reči i delo. Prema tome, u procesu sleđenja Boga, antihristi ne prihvataju Božje reči kao svoj život, svoju istinu niti svoj životni pravac i cilj. Umesto toga, oni se na svakom koraku suprotstavljaju Bogu i mere Božji identitet i suštinu sa stvarima kao što su njihove predstave i zamisli, Sotonina logika i razmišljanja, kao i Sotonina narav i metode. U procesu sleđenja Boga, oni neprestano imaju nedoumice i sumnje u Boga, posmatraju Ga i neprestano Mu sude, a u srcu Ga preziru, osuđuju i poriču. Sve te stvari koje antihristi rade, kao i njihove različite manifestacije, zaista dokazuju da oni nisu Božji sledbenici, istinski vernici niti ljubitelji istine i pozitivnih stvari, već da su neprijatelji istine i Boga. Kada ti ljudi dođu u Božju kuću, u crkvu, oni nisu tu da bi primili Božje spasenje niti da bi došli pred Boga i prihvatili Njegove reči kao život. Pa, šta su tu došli da učine? Kada ti ljudi dođu u Božju kuću, kao prvo, oni bar pokušavaju da umire svoju radoznalost; kao drugo, žele da prate taj trend; i kao treće, žele blagoslove. To su njihove namere i svrha dolaska i to je to. Sudeći na osnovu priroda-suštine antihrista, oni ne nameravaju da ikad prihvate Božje reči kao svoj život, ne planiraju da ikad uzmu Božje reči kao načela primene niti kao svoj životni pravac i cilj i ne planiraju da ikad promene niti napuste sopstvene stavove, kao ni da preobraze i napuste sopstvene predstave i dođu pred Boga da se potpuno pokaju i poklone se pred Njim i prihvate Ga kao svog Spasitelja. Nemaju takve namere. Oni se samo hvale pred Bogom kako su veliki, sposobni, moćni, nadareni i talentovani, kako mogu da postanu stub i kičma Božje kuće i tako dalje, želeći time da ostvare svoj cilj i budu visoko cenjeni u Božjoj kući, priznati od Boga i unapređeni u kući Božjoj kako bi utolili svoje ambicije i želje. I ne samo to, već žele i da zadovolje svoju ambiciju, želju i plan „da dobiju stostruko u ovom životu, kao i večni život u svetu koji će doći”. Da li su ikada napustili te ambicije, želje i planove? Mogu li subjektivno da razumeju, napuste i reše ta pitanja? Oni ne planiraju da to ikada urade. Bez obzira na to šta Božje reči govore ili razotkrivaju, čak i ako mogu da povežu Njegove reči sa sobom, čak i ako znaju da su njihovi planovi, misli i namere suprotni Božjim rečima, a ne u skladu sa njima, da se protive istina-načelima i da su manifestacije naravi antihrista, oni se i dalje čvrsto drže svojih stavova, ambicija i želja i ne planiraju da se ikad promene, preokrenu svoje stavove, napuste svoje ambicije i želje i dođu pred Boga da prihvate Njegovo razotkrivanje, sud, grdnju i orezivanje. Ti ljudi nisu samo nepopustljivi u svom srcu, već su i nadmeni i uobraženi – nadmeni su do te mere da su potpuno nerazboriti. Pritom, u dubini srca osećaju jaku odbojnost i mržnju prema svakoj reči koju je Bog izgovorio; oni mrze Božje razotkrivanje priroda-suštine iskvarenog čovečanstva i Njegovo razotkrivanje raznih iskvarenih naravi. Oni mrze Boga i istinu bez razloga, čak mrze i one koji streme ka istini i one koje Bog voli. To u potpunosti pokazuje da je narav antihrista zaista rđava. Njihova ničim izazvana mržnja, neprijateljstvo i otpor prema Bogu i istini, kao i njihova osuda i poricanje Boga i istine takođe nam pokazuju da antihristi zaista imaju zlobnu narav.

Te razne naravi antihrista su tipični primeri onih koje opseda iskvareno čovečanstvo, a ozbiljnost raznih naravi antihrista prevazilazi one koje poseduje bilo koji običan iskvareni pojedinac. Bez obzira na to koliko duboko ili konkretno Bog razotkriva iskvarene naravi čovečanstva, antihristi to poriču i odbacuju, ne prihvatajući to ni kao istinu ni kao delo Božje. Oni samo priznaju i veruju da je jedini način da se neko konačno ne pokoleba i da se ističe i održi na nogama u ovom društvu i usred zlih trendova do samog kraja taj da bude dovoljno zao, nemilosrdan, rđav, zlokoban i zloban. To je logika antihrista. Stoga, antihristi gaje neprijateljstvo i mržnju prema pravednoj i svetoj suštini Boga, prema Božjoj vernosti i svemoći, kao i prema drugim pozitivnim stvarima poput tih. Kako god ljudi svedočili o Božjem identitetu, suštini i svekolikom Njegovom delu i koliko god to konkretno i iskreno činili, antihristi to ne prihvataju, ne priznaju da je to delo Božje, da u tome postoji istina koju treba tražiti niti da je to najbolji obrazovni materijal i svedočenje za ljudsko znanje o Bogu. Nasuprot tome, koju god sitnicu da Sotona učini, svesno ili nesvesno, antihristi se klanjaju, diveći se tome. Kada je reč o stvarima koje Sotona čini, antihristi ih jednoobrazno prihvataju, veruju u njih, obožavaju ih i slede, bez obzira na to da li ih čovečanstvo smatra plemenitim ili prostim. Međutim, postoji jedna stvar koja uznemiruje antihriste: Buda je rekao da može učiniti da ljudi pređu u Čistu zemlju, a antihristi misle: „Čini se da je ta Čista zemlja inferiorna u odnosu na carstvo nebesko i nebo o kojima govori bog – nije baš idealna. Iako je Sotona moćan i može doneti beskonačne prednosti ljudima i namiriti sve njihove ambicije i želje, ono što ne može da učini jeste da čoveku dȃ obećanje, omogućavajući ljudima da uđu u carstvo nebesko i da zadobiju večni život. Sotona se ne usuđuje da iznese takvu tvrdnju niti to može da ostvari”. Duboko u svojim srcima, antihristi osećaju da je to nezamislivo, a u isto vreme veoma žale zbog toga. I tako, dok nerado slede Boga, oni i dalje smišljaju kako da steknu veće blagoslove i ko bi mogao da zadovolji njihove želje i ambicije. Oni kalkulišu i kalkulišu i na kraju nemaju drugog izbora osim da naprave kompromis i ostanu u Božjoj kući. Na osnovu ovih manifestacija antihrista, kakvo je njihovo gledište i stav prema Bogu? Da li imaju i trunku istinskog verovanja? Imaju li istinsku veru u Boga? Da li makar malo priznaju Božje postupke? Mogu li iz dubine srca reći „Amin” činjenici da su Božje reči istina, život i put? Bog je učinio tako veliko delo među čovečanstvom – mogu li antihristi u dubini srca da hvale Božju veliku moć i pravednu narav? (Ne mogu.) Upravo zato što antihristi poriču Božji identitet, suštinu i sva Njegova dela, oni neprestano uzdižu i svedoče o sebi tokom procesa sleđenja Boga i pokušavaju da pridobiju naklonost i srca ljudi, pa čak i pokušavaju da kontrolišu i zarobe srca ljudi i da se takmiče sa Bogom oko Njegovih izabranika. Sve te manifestacije dokazuju da antihristi nikada ne priznaju Božji identitet i suštinu niti priznaju da su čovečanstvo i sve stvari pod suverenitetom Stvoritelja. To je ono što smo prošli put detaljno analizirali vezano za stavove, manifestacije i otkrovenja koje antihristi imaju po pitanju Božjeg postojanja. Pošto antihristi imaju tvakva gledišta i manifestacije u vezi sa Božjim postojanjem, kakav je onda njihov stav prema Hristu, Božjem ovaploćenom telu? Mogu li oni zaista da veruju u Njega, da Ga priznaju i slede i da Mu se pokore? (Ne mogu.) Sudeći po tome kako se antihristi odnose prema postojanju Boga, oni gaje takav stav prema Božjem duhu, pa je suvišno reći da mora da je njihov odnos prema Božjem ovaploćenom telu još odvratniji od njihovog stava prema Njegovom duhu, sa izraženijim i ozbiljnijim manifestacijama.

II. Antihristi poriču suštinu Hrista

Danas ćemo razgovarati u zajedništvu o tome kako se antihristi odnose prema Hristu, Božjem ovaploćenom telu, na osnovu njihovog neverovanja u Božje postojanje. Opšte je priznata činjenica da antihristi ne veruju u Božje postojanje. Nakon svih ovih razgovora, razotkrivanja i detaljnog analiziranja, da li ste stekli neko konkretno razumevanje naravi i manifestacija antihrista? Bez obzira da li prihvataju dela ovaploćenog Boga, ili činjenicu da je Bog postao telo, u stvarnosti, oni poriču Božje postojanje. Dakle, kakvi su oni tačno ljudi? Tačnije rečeno, oni su oportunistički bezvernici, oni su fariseji. Neki od njih su očigledno zli, dok drugi deluju ponizno, sa prefinjenim, dostojanstvenim i plemenitim ponašanjem – oni su tipični fariseji. Kada su u pitanju ove dve vrste ljudi – oni koji deluju da su zli i oni koji deluju da su pobožni, a ne zli – ako u osnovi ne veruju u Božje postojanje, možemo li reći da su bezvernici? (Da.) Danas razgovaramo u zajedništvu o tome koja gledišta i stavove bezvernici imaju prema Hristu, koje manifestacije pokazuju prema različitim aspektima Hrista i kako možemo steći razumevanje suštine antihrista kroz ove manifestacije.

A. Odnos antihrista prema Hristovom poreklu

Kada je reč o Hristu, koji je obična osoba sa posebnim identitetom, do kojih stvari je ljudima obično najviše stalo? Prvo i najvažnije, zar mnogima nije stalo do Njegovog porekla? To je središte pažnje ljudi. Dakle, hajde da prvo razgovaramo o tome kakav je odnos antihrista prema Hristovom poreklu. Pre nego što razgovaramo u zajedništvu o tome, hajde da pričamo o tome kako je Bog isplanirao različite aspekte porekla Njegovog tela kada se ovaplotio. Kao što je dobro poznato, u Doba blagodati Hrist je začet od Svetog Duha i rođen je od device. Rođen je u krajnje običnoj, normalnoj porodici, koja bi se u današnjem smislu zvala domaćinstvo običnih građana. On nije rođen u bogatoj, uglednoj niti velikoj porodici zvaničnika – On je štaviše rođen u štali, što je bilo naročito nezamislivo i van svih očekivanja. Posmatrajući svaki aspekt porekla Božjeg prvog ovaploćenog tela, porodica u kojoj se Bog ovaplotio bila je sasvim obična. Marija, Njegova majka, takođe je bila obična, a ne izuzetna osoba, i svakako nije posedovala nekakve posebne moći niti neobične, jedinstvene talente. Međutim, vredi napomenuti da ona nije bila bezvernik niti nevernik, već Božji sledbenik. Ovo je veoma važno. Josif, Marijin muž, bio je drvodelja. Drvodelja je jedna vrsta zanatlije i imao je prosečna primanja, ali nije bio imućan niti je imao mnogo novca. Ipak, daleko od toga da je bio siromašan i mogao je da zadovolji sve osnovne potrebe svoje porodice. Gospod Isus je rođen u takvoj porodici; sudeći po današnjim merilima po pitanju prihoda i uslova života, Njegova porodica se jedva mogla smatrati srednjom klasom. Da li bi se takva porodica smatrala plemenitom ili skromnom među čovečanstvom? (Skromnom.) Prema tome, porodica u kojoj je rođen Gospod Isus bila je daleko od toga da je bila slavna, bogata ili istaknuta, a još dalje od onoga što se danas smatra višim staležom. Kada deca iz bogatih porodica ili porodica višeg staleža izađu napolje, ljudi ih obično okružuju i skupljaju se oko njih, ali porodica Gospoda Isusa bila je suprotna tome. Rođen je u porodici bez luksuznih uslova za život ili uglednog statusa. Bila je to sasvim obična porodica koja je prolazila nezapaženo i koju su ljudi ignorisali i niko im nije pevao hvalospeve niti se skupljao oko njih. Je li Hrist, u takvim uslovima i u društvenom okruženju tog vremena, bio u poziciji da stekne visoko obrazovanje ili da na Njega utiču različiti životni stilovi, razmišljanja, stavovi visokog društva i tako dalje, i da Ga zaraze? Jasno je da nije. Dobio je skromno obrazovanje, kod kuće je čitao Sveto pismo, slušao priče svojih roditelja i sa njima prisustvovao crkvenim službama. Poreklo Gospoda Isusa i okruženje u kom je odrastao nisu ni u jednom pogledu bili ni prestižni ni plemeniti kao što bi ljudi pomislili. Sredina u kojoj je odrastao bila je ista kao i kod običnog čoveka. Njegov svakodnevni život bio je jednostavan i običan, Njegovi uslovi za život su bili slični uslovima prosečne osobe, nisu bili ništa posebno i nije imao posebne, superiorne uslove života viših slojeva društva. To su bili uslovi u kojima je rođeno prvo Božje ovaploćeno telo i sredina u kojoj je On odrastao.

Iako je ovog puta pol ovaploćenog Boga potpuno drugačiji od prethodnog, Njegovo porodično poreklo je isto tako obično i bez istaknutog statusa. Neki pitaju: „Koliko obično?” U sadašnje doba, obično znači uobičajeno životno okruženje. Hrist je rođen u radničkoj porodici, to jest porodici koja se oslanja na platu za život i koja može da pokrije svoje osnovne potrebe, ali koja nije tako dobrostojeća kao oni imućni. Hrist je komunicirao sa običnim ljudima i bio je izložen životima običnih ljudi; živeo je u takvoj sredini, tu nije bilo ničeg posebnog. Generalno, da li su deca iz radničkih porodica u poziciji da nauče umetničke veštine? Imaju li priliku da se izlože raznim gledištima koja preovlađuju u visokom društvu? (Ne.) Ne samo da nisu u poziciji da nauče razne veštine, oni čak nemaju priliku da dođu u kontakt sa ljudima, događajima i stvarima u visokom društvu. Iz ove perspektive, porodica u kojoj se ovoga put Bog ovaplotio je sasvim obična. Njegovi roditelji su ljudi koji dane provode na pošten način, čija sredstva za život zavise od rada i poslova i koji imaju prosečne uslove za život. Takvi uslovi su najčešći u savremenom društvu. Iz perspektive nevernika, nije bilo nikakvih izvanrednih uslova u okruženju u kojem se Hrist rodio, niti je u Njegovom porodičnom poreklu ili kvalitetu života bilo ičeg vrednog hvalisanja. Neke poznate ličnosti su rođene u porodicama učenjaka; svi njihovi preci bili su prosvetni radnici i vodeći intelektualci. Odrastali su u tom okruženju, uz prateći stil i držanje porodice učenjaka. Da li je Bog izabrao slično porodično poreklo za Svoje ovaploćeno telo? Nije. I ovoga puta, ovaploćenom Bogu nedostaje ugledno porodično poreklo i istaknuti društveni status, a pogotovo superiorno životno okruženje – Njegova porodica je sasvim obična. Hajde da još ne raspravljamo o tome zašto je ovaploćeni Bog izabrao da odraste u takvoj porodici, sa takvim poreklom i u takvom životnom okruženju; za sada nećemo govoriti o značaju toga. Recite mi, zar neke ljude ne zanima da li je Hristos pohađao fakultet? Reći ću vam istinu: napustio sam školu pre polaganja prijemnog ispita i otišao od kuće sa 17 godina. Dakle, da li sam pohađao fakultet? (Ne.) Da li su za vas ovo loše ili dobre vesti? (Mislim da saznanje o tome ništa ne menja, da je nebitno da bi se sledio Bog.) To je ispravno gledište. Nikada ranije nisam ovo spomenuo, ne zato što sam to želeo da sakrijem ili prikrijem, već zato što nema potrebe da se o tome govori jer su te stvari potpuno irelevantne da bi se Bog poznavao i sledio. Iako pozadina rođenja ovaploćenog Boga, Njegovo porodično okruženje i okruženje u kome je odrastao nemaju uticaja na poznavanje Boga niti na poznavanje ovaploćenog Boga i zapravo nisu povezani s tim stvarima, zašto se ovde bavim tim problemima? Ovo se tiče jednog od antihristovih gledišta na Hrista koje danas analiziramo. Bog nije izabrao istaknuti status, plemeniti identitet niti ugledno porodično i društveno poreklo za Svoje ovaploćeno telo, a kamoli superiorno, bezbrižno, imućno, luksuzno okruženje u kojem će da odraste. Bog takođe nije izabrao porodično poreklo koje bi Mu omogućilo da stekne visoko obrazovanje ili da bude izložen visokom društvu. Uzimajući u obzir ove aspekte izbora koji je Bog napravio kada se ovaplotio, da li bi te stvari uticale na delo koje je Hristos došao da obavi? (Ne.) Posmatrajući proces, prirodu i rezultate Njegovog kasnijeg delovanja, ti aspekti ni na koji način ne utiču na Božji plan delovanja, niti na korake i rezultate, već, naprotiv, postoji određena prednost u tim aspektima Njegovog izbora, to jest Njegov izbor da se rodi u takvom okruženju korisniji je za spasenje Božjeg izabranog naroda, jer 99% njih potiče iz sličnih sredina. Ovo je jedan aspekt značaja porekla ovaploćenog Boga koji ljudi treba da razumeju.

Upravo sam govorio jednostavnim, uopštenim rečnikom o poreklu i okruženju Hristovog rođenja da biste stekli opšte znanje o tome. A sada, hajde da analiziramo kako se antihristi odnose prema poreklu ovaploćenog Boga. Prvo, antihristi potajno preziru okruženje i poreklo Hristovog rođenja i osećaju prkos. Zašto ga preziru i osećaju prkos? Zato što u sebi gaje misli i predstave. Kakav je njihov pogled na to? „Bog je stvoritelj, on je svevišnji među svim stvarima, on je iznad neba i iznad čovečanstva i svih drugih stvorenih bića. Ako je on bog, onda treba da se uzdigne na najviše mesto među čovečanstvom.” Šta misle kada kažu da se uzdigne na najviše mesto? Oni misle da on treba daleko da nadmašuje sve ostale, da treba da se rodi u uglednoj, plemenitoj velikoj porodici i da ne oskudeva ni u čemu; da treba da se rodi pod srećnom zvezdom, da poseduje apsolutnu moć, kao i autoritet i uticaj, da bude naročito imućan i milijarder. Istovremeno, trebalo bi da bude visoko obrazovan, da nauči sve što ljudi treba da znaju na ovom svetu. Na primer, kao prestolonaslednik, on bi trebalo da ima individualnu nastavu, da pohađa elitne škole i da uživa u životu višeg staleža. Ne bi trebalo da bude dete iz obične porodice. Pošto je hristos ovaploćeno telo, njegovo obrazovanje treba da nadmaši obrazovanje svih drugih, a njegovi materijali za učenje treba da se razlikuju od onih koje imaju obični ljudi. Oni misle da, pošto hristos dolazi da vlada kao kralj, on treba da nauči veštinu vladanja, da nauči kako da upravlja čovečanstvom i kontroliše ga, kao i da proučava „Trideset i šest strategija” i da nauči više jezika i neke umetničke veštine, kako bi te stvari mogao da iskoristiti u svom budućem delovanju i kako bi mogao da upravlja svim tipovima ljudi u budućnosti. Za njih bi samo takav hristos bio plemenit, veliki i sposoban da spasava ljude jer bi imao dovoljno znanja i talenata, kao i dovoljnu sposobnost da čita misli ljudi kako bi mogao da ih kontroliše. Antihristi gaje takve predstave o poreklu Božjeg ovaploćenog tela i drže se tih predstava dok prihvataju ovaploćenog Boga. Prvo, oni ne ostavljaju po strani svoje predstave kako bi iznova iz dubine srca došli do razumevanja i shvatanja onoga što Bog čini. Oni ne poriču sopstvene predstave i gledišta niti shvataju zablude koje gaje, ne dolaze do spoznaje Hrista i Božjeg ovaploćenog tela niti prihvataju sve što Hristos govori i čini sa stavom i načelom pokoravanja istini. Umesto toga, oni sve što Hristos kaže mere svojim sopstvenim predstavama i gledištima. „Ova hristova izjava je nelogična; ta je loše sročena; postoji gramatička greška u ovome; vidi se da hrist nije visoko obrazovan. Zar ne govori kao običan čovek? Kako hristos može tako da govori? Nije on kriv. Zapravo, on takođe želi da bude ugledan, da ga drugi cene, ali to jednostavno nije moguće – on ne potiče iz dobre porodice. Njegovi roditelji su bili samo obični ljudi, a to kakvi su oni bili uticalo je na to da on bude ista vrsta čoveka. Kako je bog mogao to da uradi? Zašto hristove reči i maniri ne deluju naročito elegantno i plemenito? Zašto on nema govor i manire učenjaka i prefinjenih intelektualaca u društvu, princeza i prinčeva iz viših slojeva društva? Zašto hristove reči i dela deluju nespojivo s njegovim identitetom?” Antihristi gaje takvo gledište i takav ugao posmatranja kada je reč o tome kako vide Hrista, kako vide sve Njegove reči i delo i kako se On ophodi prema ljudima, kao i kada je reč o Njegovom govoru i načinu ponašanja, stoga se u njihovim srcima neizbežno pojavljuju predstave. Oni ne samo da se ne pokoravaju Hristu, već i ne tretiraju Njegove reči ispravno. Kažu: „Može li tako običan čovek, takav plebejac, biti moj spasitelj? Može li me blagosloviti? Može li mi on doneti ikakve prednosti? Mogu li se moje želje i težnje ispuniti? Ova osoba je isuviše obična, do te mere da na nju gledaju s visine.” Što više antihristi doživljavaju Hrista kao običnog i prosečnog i misle da je Hristos vrlo normalan, to se više osećaju uzvišenim i plemenitim. Pritom neki antihristi čak prave poređenja: „Ti si mlad i ne znaš kako da se oblačiš niti kako da razgovaraš s ljudima. Ti ne znaš kako da izvučeš stvari iz ljudi. Zašto si tako direktan? Kako je išta što kažeš nalik bogu? Kako išta što kažeš pokazuje da si bog? Kako su tvoji postupci, govor, ponašanje, maniri i oblačenje nalik bogu? Mislim da ni u jednom od tih aspekata ne ličiš na boga. Hristos treba da ima više obrazovanje, da poznaje Bibliju od korice do korice, da bude rečit, ali ti se uvek ponavljaš i ponekad koristiš neodgovarajuće reči.” Nakon što su sledili Hrista dug niz godina, antihristi ne samo da nisu prihvatili Božje reči i istinu u svojim srcima, već oni nisu prihvatili ni činjenicu da je Hristos ovaploćeno telo Božje. To je isto kao da ne prihvataju Hrista kao svog Spasitelja. Umesto toga, oni u svojim srcima još više preziru ovaploćeno telo Boga, tu običnu osobu. Zato što ne vide ništa posebno u Hristu, zato što je Njegovo poreklo bilo sasvim obično i prosečno i zato što se čini da nije u stanju da im donese bilo kakvu korist u društvu ili među čovečanstvom niti da im omogući da uživaju u ikakvoj prednosti, oni počinju da Ga bezobzirno i otvoreno osuđuju: „Zar nisi samo dete takve i takve porodice? Šta je onda loše u tome što te osuđujem? Šta mi možeš? Da si imao uglednu porodicu ili roditelje zvaničnike, možda bih te se plašio. Zašto da te se plašim takvog kakav si? Dakle, čak i ako jesi hristos, ovaploćeno telo o kojem svedoči bog, ja te se ne bojim! I dalje ću da te osuđujem iza leđa i da te slobodno komentarišem. Kad god budem imao priliku, proučavaću tvoju porodicu i rodno mesto.” Ovo su omiljene stvari oko kojih antihristi dižu galamu. Oni nikada ne traže istinu, a stalno osuđuju sve što se ne uklapa u njihove predstave i zamisli i tome se opiru. Ti ljudi dobro znaju da je istina ono što Hristos izražava, pa zašto onda ne streme ka istini? Stvarno su nerazumni!

Antihristi posebno obožavaju moć i status. Da je Hrist došao iz bogate, moćne porodice, ne bi se usudili da kažu bilo šta. Ali pošto je On iz obične porodice bez moći, oni Ga se uopšte ne boje, osećaju da mogu opušteno da Ga posmatraju i da sude Bogu, Hristu, i potpuno su nonšalantni po tom pitanju. Da istinski priznaju i veruju da je ova osoba ovaploćeno telo Boga, da li bi mogli da se tako ponašaju? Da li bi neko sa iole bogobojažljivim srcem to uradio? Zar se ne bi obuzdao? (Da, bi.) Kakvi ljudi mogu da se ponašaju na ovaj način? Nije li to ponašanje antihrista? (Jeste.) Ako priznaš da je suština Hrista Sȃm Bog i da je osoba koju slediš Bog, kako treba da se odnosiš prema svemu što je u vezi sa Hristom? Zar ljudi ne bi trebalo da imaju načela? (Trebalo bi.) Zašto se onda usuđuju da krše ta načela bez i najmanje sumnje? Nije li to manifestacija neprijateljstva prema Hristu? Pošto je Hrist rođen u običnoj porodici, pored toga što su nezadovoljni Njime, antihristi istovremeno gaje i neprijateljstvo prema Njegovoj porodici i njenim članovima. I dok se to neprijateljstvo javlja u njima, oni ne staju niti se odmaraju, već se motaju oko Hristove kuće i raspituju se kad god im se ukaže prilika, kao da se bave legitimnim zanimanjem: „Da li se hrist vratio? Da li se neki deo porodičnog života promenio od hristovog pojavljivanja?” Oni zabadaju nos u te stvari na svakom koraku. Zar takvi ljudi nisu vredni prezira? Nisu li odvratni? Nisu li ogavni? Izuzetno su ogavni i podli! Ostavimo za sada po strani to kakva je njihova vera u Boga i samo razmislimo: kakvog karaktera moraju biti ljudi koji mogu da rade takve stvari i koji mogu da gaje tako podle misli? Moraju biti niskog karaktera. Svi su oni bednici, ogavni i podli do krajnjih granica! Ako ne veruješ u Hrista, možeš Mi jasno reći: „Ne ličiš na boga; ti si samo osoba. Osuđivao sam te iza leđa – šta mi možeš? Poricao sam te – šta mi možeš?” Ako ne veruješ, neću te prisiljavati na to i niko neće insistirati na tome da veruješ. Ali nema potrebe da se tajno upuštaš u te sitničave postupke. Čemu oni služe? Mogu li da ti pomognu da povećaš svoju veru? Mogu li da ti pomognu da napreduješ u životu ili da bolje razumeš Boga? Oni ne služe nijednoj od tih stvari, pa zašto se onda baviš njima? U najmanju ruku, oni koji se upuštaju u takve postupke imaju krajnje prezrivu ljudskost; oni ne veruju u suštinu Hrista niti priznaju Njegov identitet. Ako ne veruješ, onda nemoj da veruješ. Odlazi! Zašto odugovlačiš svoj boravak u Božjoj kući? Ne verovati u Boga, a ipak i dalje želeti blagoslove i gajiti ambicije i želje – to je ogavnost antihrista. Takvi ljudi, budući da su tako izrazito ogavni, sposobni su za takve „izuzetne” postupke. Bio sam odsutan od kuće preko 20 godina, a ti ljudi su 20 godina „brinuli” o njoj; bio sam odsutan 30 godina, a oni su se „brinuli” o njoj 30 godina. Pitao sam se zašto su tako „ljubazni” i besposleni. Našao sam odgovor na ovo pitanje, a to je da oni žele da se suprotstave Bogu do kraja. Oni ne veruju u Božju suštinu niti u sve ono što je On učinio. Na površini, oni deluju radoznalo i zabrinuto, ali u suštini oni prate i traže prednost, a iznutra su neprijateljski raspoloženi, poriču i osuđuju. Zašto ti ljudi i dalje veruju? Koja je svrha njihovog verovanja u Boga? Trebalo bi da prestanu da veruju i da brzo odu odavde! Božjoj kući takvi ljudi nisu potrebni. Ne trebaju da se sramote! Da li biste vi radili iste stvari pod sličnim okolnostima i uslovima? Ako biste mogli, onda ste isti kao oni, grupa antihrista odlučnih da se suprotstave Bogu do kraja i nemilosrdni do smrti, koji pokušavaju da nađu prednost, kao i dokaze o Bogu kako bi poricali Njega, Njegovu suštinu i Njegov identitet.

Šta god da Bog uradi, On nikada ne greši. Bilo da je rođen u običnom, prosečnom okruženju i kontekstu ili u uglednom, u tome ne bi bilo greške niti ičega što bi ostavilo prostora ljudima da nađu nešto što bi mogli da iskoriste protiv Njega. Ako pokušavaš da pronađeš bilo kakvu manu ili dokaz u Božjem ovaploćenom telu da dokažeš da On nije Hrist ili da Mu nedostaje Božja suština, kažem ti, ne moraš se truditi da pokušavaš i ne moraš se truditi da veruješ. Samo idi – zar tako nećeš biti pošteđen truda? Zašto sebi da toliko otežavaš život? Tvoj pokušaj da pronađeš manu ili dokaz u Hristu da bi Ga optužio, poricao ili osuđivao nije tvoje legitimno zanimanje niti dužnost i odgovornost. Bez obzira na to u kojoj je porodici Hrist rođen, u kakvom je okruženju odrastao, ili na ljudskost koju poseduje, to je bio izbor Sȃmog Boga, Stvoritelja, i nema nikakve veze ni sa kim. Sve što Bog čini je ispravno, to je istina, i urađeno je za dobrobit čovečanstva. Da Bog nije rođen u običnoj porodici već u palati, da li bi običan čovek ili neko nižeg društvenog staleža imao ikakve šanse da komunicira sa Bogom? Ne bi imao priliku. Dakle, ima li nešto loše u tome što je Bog izabrao takav način da se rodi i odraste? Ovo je ljubav koja nema premca na svetu, to je nešto najpozitivnije. Međutim, antihristi vide najpozitivniju stvar koju je Bog učinio kao znak da Ga je lako maltretirati i poigravati se sa Njim i žele da Ga stalno prate i traže nešto što bi mogli da iskoriste protiv Njega. Šta pratiš? Ako ne možeš čak ni da imaš poverenja u Hristov karakter i ljudskost, a slediš Ga kao Boga, zar tako ne potkopavaš sopstveni stav? Zar sam sebi ne otežavaš stvari? Zašto bi igrao tu igru? Je li ti zabavno? Posle sam primetio da većina ljudi koji su kasnije prihvatili Svemogućeg Boga mogu ispravno da postupaju po tom pitanju. Neki su bili radoznali kada su komunicirali sa Mnom, ali Ja sam izbegavao i ignorisao takve ljude. Ako možeš da prihvatiš istinu, mi smo jedna porodica. Ako ne možeš i stalno pokušavaš da se raspitaš o Mojim ličnim stvarima, onda idi. Ne priznajem te; mi nismo porodica, već neprijatelji. Ako, nakon što su čuli toliko Božjih reči i tolike godine primali Njegovo delo i pastirstvo, ljudi još uvek gaje takve misli o Božjem ovaploćenom telu, pa čak i deluju u skladu s njima, mora se reći da takvi ljudi imaju narav koja je antagonistička prema Bogu. Oni su rođeni neprijatelji Božji, nesposobni da prihvate pozitivne stvari.

Pre dve hiljade godina, Pavle je učinio sve da se odupre Gospodu Isusu tako što Ga je bezumno progonio, sudio Mu i osuđivao Ga. Zašto? Pošto je Gospod Isus rođen u prosečnoj porodici, bio je običan član stanovništva i nije dobio takozvano obrazovanje niti su na Njega delovali ili uticali pisari i fariseji. U Pavlovim očima, takva osoba nije bila dostojna da se nazove Hristom. Zbog čega? Zbog toga što je imao skroman identitet, bez nekog naročitog društvenog položaja i zato što je bio pripadnik niže klase u ljudskom društvu, pa stoga nije bio dostojan da se naziva Hristom niti Sinom živog Boga. Zbog toga se Pavle usudio da uloži sve napore da se odupre Gospodu Isusu, koristeći svoj uticaj, harizmu, kao i vladu da Ga osudi i odupre Mu se, da razruši Njegovo delo i uhapsi Njegove sledbenike. Dok se opirao Gospodu Isusu, Pavle je verovao da brani Božje delo, da su njegovi postupci pravedni i da on predstavlja pravednu silu. Mislio je da se ne opire Bogu već običnom čoveku. Upravo zato što je smatrao da je Hristovo poreklo skromno a ne veličanstveno, usudio se da beskrupulozno i nepromišljeno osuđuje i osudi Hrista, a u srcu je osećao poseban mir i postojanost što se tiče njegovih postupaka. Kakvo je stvorenje on bio? Čak i ako nije shvatio da je Gospod Isus bio ovaploćeno telo Božje i čak i ako nije znao da su Njegove propovedi i reči došle od Boga, da li je tako običan čovek zaslužio njegov svestrani napad? Je li zaslužio tu vrstu zlonamernog napada? Zar je zaslužio da Pavle izmišlja glasine i laži da obmane druge i da se takmiči sa Njim za ljude? Nisu li Pavlove laži bile neosnovane? Da li je bilo koji od postupaka Gospoda Isusa uticao na Pavlove interese ili status? Ne. Gospod Isus je propovedao i držao propovedi među nižim društvenim slojevima, a u isto vreme, dosta ljudi Ga je sledilo. To je bio potpuno drugačiji svet u odnosu na životno okruženje osobe poput Pavla, pa zašto je onda Pavle progonio Gospoda Isusa? To je njegova antihristova suština na delu. Pomislio je: „Bez obzira koliko su ti propovedi veličanstvene, tačne ili prihvaćene, ako ja kažem da nisi hrist, onda nisi hrist. Ako mi se ne sviđaš, proganjaću te, proizvoljno optuživati i naterati te da platiš zbog toga.” Pošto te stvari koje je Hrist posedovao u sklopu Svoje normalne ljudskosti nisu zadovoljavale Pavlove zahteve i nisu bile učinjene niti posedovane u skladu sa Pavlovim predstavama i zamislima, antihristi poput Pavla bili su sposobni da Ga beskrupulozno osuđuju, poriču i osude. Šta se na kraju dogodilo? Nakon što ga je Gospod Isus oborio, Pavle je konačno priznao: „Ko si ti, gospodine?” Gospod Isus je tada rekao: „Ja sam Isus kome se ti opireš.” Od tada, Pavle više nije verovao da je Isus običan čovek niti neko ko je bio drugačiji od Hrista zbog Svog skromnog porekla. Zašto? Pošto je svetlost Gospoda Isusa mogla da oslepi ljude, On je imao autoritet i Njegove reči su mogle da obore ljude, kao i da obore njihove duše. Pavle je pomislio u sebi: „Da li bi ova osoba koja se zove Isus zaista mogla biti bog? Može li on biti sin živog boga? On može da obori ljude, pa mora da je bog. Ali postoji samo jedna stvar – onaj koji obara ljude nije ova obična osoba koja se zove hrist, već duh božji. Dakle, bez obzira na sve, sve dok se zoveš Isus, neću ti se klanjati u znak obožavanja. Obožavam samo boga na nebu, duha božjeg.” Nakon što je oboren, Pavle je nešto spoznao. Iako je to što je oboren bila loša stvar, to ga je navelo da shvati da osoba koja se zove hrist ima poseban identitet i da je velika čast postati hrist, kao i da ko god postane hrist može da postane sin živog boga, da se približi bogu i promeni svoj odnos sa bogom, što tu običnu osobu čini posebnom i transformiše njen identitet u identitet sina božjeg. Pomislio je: „Iako si ti, Isuse, sin živog boga, šta je tu tako impresivno? Tvoj otac je bio siromašni drvodelja, a majka obična domaćica. Odrastao si među običnim ljudima i tvoja porodica je imala nizak društveni status, a ti lično nemaš posebne sposobnosti. Da li si ikada propovedao u hramu? Da li te pisari i fariseji priznaju? Kakvo si obrazovanje dobio? Da li tvoji roditelji poseduju visok stepen znanja? Nemaš ništa od tih stvari, ali svejedno si sin živog boga. Dakle, pošto ja imam tako visok stepen znanja i komuniciram sa ljudima u visokom društvu, a moji roditelji su veoma učeni, obrazovani i imaju određeno poreklo, zar meni ne bi bilo lako da postanem hrist?” Šta je time hteo da kaže? „Ako neko poput Isusa može biti hrist, zar ja, Pavle, nisam još sposobniji da budem hrist, sin živog boga, pošto sam tako izvanredan, harizmatičan, obrazovan i posedujem visoki društveni status? Dok je Isus bio živ, samo je propovedao, čitao sveto pismo, širio put pokajanja, posvuda hodao, isceljivao bolesne, izgonio demone i činio mnoga znamenja i čuda. To je sve, zar ne? Posle toga je postao sin živog boga i uzneo se na nebo. Koliko to može biti teško? Ja, Pavle, pun sam znanja i imam plemeniti društveni status i identitet. Ako budem više hodao među ljudima, kao što je Isus činio, ako povećam svoju slavu, dobijem više sledbenika i donesem korist većem broju ljudi i ako mogu da izdržim teškoće, platim cenu, snizim svoj društveni položaj, držim više propovedi, radim više i pridobijem više ljudi, neće li se onda moj identitet promeniti? Neću li se iz sina čovečijega pretvoriti u sina božjeg? Zar sin božji nije hrist? Šta je tako teško biti hrist? Nije li hrist sin čovečji koji je rođen od čoveka? Pošto je Isus mogao da postane hrist, zašto ne mogu ja, Pavle? Previše je lako! Šta god je Isus uradio, ja ću uraditi; šta god je rekao, ja ću reći; kako god da je hodao među ljudima, ja ću učiniti isto. Neću li onda imati isti identitet i položaj kao Isus? Zar neću ispuniti uslove za božje odobravanje, baš kao što je to učinio Isus?” Prema tome, nije teško videti iz Pavlovih poslanica njegovo razumevanje i percepciju Isusovog identiteta. Verovao je da je Gospod Isus običan čovek koji je radom i plaćanjem cene, a posebno nakon raspeća, dobio odobravanje Oca nebeskog i postao Sin živog Boga – da se Njegov identitet kasnije promenio. Stoga, u glavama ljudi poput Pavla, Isus nikada nije priznat kao telo koje je Bog zaodenuo na zemlji, kao ovaploćeno telo Božje među ljudima. Oni nikada ne prihvataju suštinu Hrista.

Današnji antihristi su poput Pavla. Prvo, oni dele iste misli, ambicije i metode, kao i još jednu stvar – zajedničku crtu gluposti. Odakle proizlazi njihova glupost? Proizilazi iz njihovih ambicija i želja. Kada antihristi gledaju na ovaploćeno telo Božje, bez obzira iz kog ugla, oni ne vide suštinu Boga u Hristu. Kako god gledali, oni iz toga ne mogu zadobiti istinu niti razumeti Božju narav. Kako god gledali, uvek veruju da je Hrist običan čovek. Po njima, da je Hrist sišao direktno sa neba naočigled svih, on ne bi bio običan; misle da bi bilo zaista neobično i neverovatno da se Hrist, koji uopšte nema poreklo niti korene, pojavi tako iz vedra neba među ljudima! Stvari koje ljudi ne mogu da dokuče, koje su neverovatne, upravo su ono što utoljava ambicije, želje i radoznalost antihrista. Oni bi radije sledili takvog hrista nego običnog čoveka koji može da izrazi istinu i da im podari život. Nakon što su Ga posmatrali neko vreme, antihristi nisu verovali da ima ičeg više u svemu što Hrist čini upravo zato što je rođen od čoveka i zaista jeste obična osoba, odnosno normalna, praktična osoba koja ne privlači dovoljno pažnje niti govori na način koji potresa nebo i zemlju. Nakon što su izdvojili neke obrasce, oni počinju da oponašaju Hrista. Imitiraju Njegov ton, Njegov način govora i Njegovu intonaciju. Neki čak imitiraju određene reči koje On koristi, pa čak i Njegovo disanje i kašalj. Neki ljudi pitaju: „Da li je to oponašanje posledica neznanja?” Nije. Šta je uzrok? Kada antihristi vide da tako običan čovek kao što je Hrist, koji samo izgovara neke obične reči, ima toliko sledbenika i toliko ljudi koji Mu se pokoravaju, zar se tada u dubini njihovih srca ne pojavljuju neke misli povodom toga? Da li se vesele Bogu, raduju zbog Njega i hvale Ga, ili su ozlojeđeni, ogorčeni, neprijateljski raspoloženi, zavidni i ljubomorni? (Zavidni su i ljubomorni.) Oni misle: „Kako si postao bog? Zašto ja nisam bog? Koliko jezika govoriš? Možeš li činiti znamenja i čuda? Šta možeš doneti ljudima? Koje darove i talente poseduješ? Koje sposobnosti imaš? Kako si naveo toliko ljudi da te slede? Ako su tvoje sposobnosti sve što je bilo potrebno da navedeš toliko ljudi da te slede, onda će mene, sa mojim sposobnostima, slediti još više ljudi.” Znači antihristi žele na to da usredsrede svoje napore. Oni se, dakle, u potpunosti slažu sa Pavlovim mišljenjem da je san da postaneš hrist ostvariv.

Kada Bog kaže ljudima da budu poslušni ljudi i poslušna stvorena bića, antihristi osećaju poseban prezir prema tim rečima, govoreći: „Sve što bog kaže je dobro i ispravno, ali to što ne dozvoljava da postanemo hrist je pogrešno. Zašto ljudi ne mogu postati hrist? Nije li hrist samo neko sa božjim životom? Dakle, ako prihvatimo božje reči, primimo njegovo zalivanje i pastirsko čuvanje i posedujemo božji život, zar ne možemo i mi da postanemo hrist? Ti si obična osoba rođena od ljudi, kao i mi. Na osnovu čega ti možeš da budeš hrist, a mi ne možemo? Zar nisi postao hrist kasnije u životu? Ako patimo i platimo cenu, čitamo više božjih reči, posedujemo božji život, govorimo iste reči koje govori bog, radimo ono što bog želi da uradi i oponašamo ga, zar ne možemo i mi da postanemo hrist? Šta je tu tako teško?” Antihristi nisu zadovoljni time da slede Hrista i da postanu obični Hristovi sledbenici, niti da budu stvorena bića pod vrhovnom vlašću Stvoritelja. Njihove želje i ambicije ih podstiču: „Ne budite običan čovek. Slediti hrista i biti mu poslušan na svakom koraku je manifestacija nesposobnosti. Osim hristovih reči i božjih obećanja, trebali biste da imate veće težnje, kao da nastojite da postanete sin božji, prvorođeni sin, sȃm hrist, da vas bog puno koristi, ili da budete stub u božjem carstvu. Kakvi su to sjajni i inspirativni ciljevi!” Šta mislite o tim idejama? Da li ih vredi podržati? Da li su one nešto što normalni ljudi treba da poseduju? (Ne.) Upravo zato što antihristi imaju takvo shvatanje Hristovog identiteta i suštine, oni ne shvataju ozbiljno sopstvene reči niti dela otpora, osuđivanja, testiranja, poricanja i osude Hrista. Oni misle: „Šta je tu tako strašno ako nekog osuđuješ? Ti si samo osoba, zar ne? Ti priznaješ da si osoba, pa šta je loše u tome da te osuđujem, procenjujem ili da ti sudim? Šta je loše u tome da te pratim ili proučavam? Imam slobodu da radim te stvari!” Oni to ne vide kao opiranje Bogu niti suprotstavljanje Njemu, što je veoma opasno gledište. Stoga, mnogi antihristi su se na taj način suprotstavljali Hristu 20 ili 30 godina, stalno se takmičeći sa Njim u svojim srcima. Reći ću ti istinu – ti si slobodan da radiš šta god želiš, ali ako se, kao Božji sledbenik, tako beskrupulozno odnosiš prema ovaploćenom telu Božjem, onda je jedno sigurno: ti ne maltretiraš osobu, ti se otvoreno buniš protiv Boga i suprotstavljaš Mu se – ti se protiviš Bogu. Sve što se dotiče Božje suštine, naravi, dela, a posebno Božjeg ovaploćenog tela, odnosi se na upravnu odluku. Ako se tako beskrupulozno ponašaš prema Hristu i tako Ga beskrupulozno osuđuješ i sudiš Mu, onda da ti kažem, tvoj kraj je već određen. Ne očekuj da će te Bog spasiti. Bog ne može da spasi nekoga ko se otvoreno buni protiv Njega i beskrupulozno Mu se suprotstavlja. Takva osoba je Božji neprijatelj, ona je Sotona i đavo, i Bog je neće spasiti. Požuri i idi kod onoga za koga misliš da te može spasiti. Božja kuća te neće obuzdavati, njena vrata su širom otvorena. Ako misliš da te Pavle može spasiti, idi kod njega; ako misliš da sveštenik može, idi kod njega. Ali jedno je sigurno: Bog te neće spasiti. Ono što ti radiš je tvoja sloboda, ali to da li će da te Bog spasi je Njegova sloboda i On ima poslednju reč. Da li Bog ima tu moć? Ima li On tu slavu? (Ima.) Ovaploćeni Bog živi među ljudima, On svedoči da je Hrist, dolazi da obavi delo poslednjih dana. Neki ljudi prepoznaju Božju suštinu i slede Ga svim srcem, tretiraju Ga kao Boga i pokoravaju Mu se kao Bogu. Drugi žele da Mu se tvrdoglavo opiru do samog kraja: „Koliko god ljudi veruje da si ti hrist, ja neću verovati. Bez obzira šta kažeš, neću te svim srcem smatrati bogom. Tek kada vidim da bog zaista govori i svedoči o tebi, kada mi bog na nebu lično gromoglasnim glasom kaže: ’Ovo je moje ovaploćeno telo, moj voljeni, moj dragi sin’, priznaću te i prihvatiću te kao boga. Tek kada lično čujem i vidim boga na nebu kako govori i svedoči o tebi, prihvatiću te, inače to nije moguće!” Nisu li takvi ljudi antihristi? Kada taj dan zaista dođe, čak i ako priznaju Hrista za Boga, biće to njihov dan kazne. Oni su se opirali Bogu, bunili protiv Njega i bili neprijateljski nastrojeni prema Njemu na svakom koraku – da li se ti postupci mogu otpisati jednim potezom? (Ne mogu.) Dakle, ovde postoji izjava koja je istinita, a to je da će Bog uzvratiti svakom čoveku prema njegovim delima. Ti ljudi ne samo da će se suočiti sa odmazdom, već nikada neće čuti Boga kako im lično govori. Da li to zaslužuju? Bog želi da svedoči ljudima o Sebi, da se prikaže ljudima i istinskim stvorenim bićima, otkrivajući se kao stvarna ličnost, govoreći i izgovarajući reči. On se ne javlja đavolima niti im govori i izgovara reči. Dakle, antihristi nikada neće imati priliku da vide Božju stvarnu ličnost niti da svojim ušima čuju Njegove reči i izjave. Oni nikada neće dobiti tu priliku. Da li će im onda biti teško u budućnosti? (Da.) Zašto? Antihristi, ova bestidna bića, protive se Bogu i bune se protiv Njega na svakom koraku i preziru, sude, pa čak se i podsmevaju svemu onome što On čini. Dakle, kako će se Bog odnositi prema njima? Hoće li se prema njima odnositi ljubazno i oprostiti im? Hoće li ih blagosloviti? Hoće li im dati Svoje obećanje? Hoće li ih On spasiti? Praktično govoreći, mogu li takvi ljudi dobiti Božje prosvećenje i vođstvo? U ovom životu, oni neće primiti Božje prosvećenje i prosvetljenje niti Njegov prekor i disciplinu, kao ni Njegovu opskrbu života. Oni neće biti spaseni i u svetu koji dolazi, platiće visoku cenu za svoja zla dela, uvek i doveka. Ovo je njihov ishod. Antihristi će imati isti ishod kao Pavle.

B. Odnos antihrista prema Hristovoj normalnosti i praktičnosti

Upravo smo razgovarali u zajedništvu i detaljno analizirali prvu manifestaciju antihrista koji poriču suštinu Hrista, a to je kakav je odnos antihrista prema Hristovom poreklu, kakve stavove i shvatanja gaje i kakve postupke preduzimaju. Analizirali smo različite manifestacije antihrista da bismo identifikovali suštinu takvih ljudi. Što se tiče još jednog aspekta Hrista – Njegove normalnosti i praktičnosti, kakve stavove imaju antihristi, kakve postupke preduzimaju i kakve naravi i suštine pokazuju? Sada ćemo analizirati drugu manifestaciju antihrista koji poriču suštinu Hrista, a to je odnos antihrista prema Hristovoj normalnosti i praktičnosti. Kada je u pitanju normalnost i praktičnost, većina ljudi bi trebalo da ima određene ideje i shvatanja. Na primer, kada ne pijete vodu i ne jedete tri dana, ali ne osećate ni glad ni žeđ već se zapravo osećate fizički jačim i energičnijim nego ranije – da li se to računa kao normalnost i praktičnost? Normalni ljudi se osećaju umorno nakon što pešače četiri ili pet kilometara; ako Hrist ne oseća umor ni posle 40 kilometara pešačenja niti Ga noge bole, nego je čak lak kao pero i ima više energije, da li se to može smatrati normalnim i praktičnim? Ako se Hrist ne prehladi kada je izložen hladnoći i nikada se ne razboli ni pod kojim okolnostima, ako Njegove oči mogu da emituju svetlost koja je nekoliko desetina puta jača od bilo koje jake svetlosti kojoj su izložene, ako Mu se oči ne umore i ne postane kratkovid ma koliko dugo gledao u kompjuter, ako Ga sunčeva svetlost ne zaslepi bez obzira koliko dugo gleda u nju i ako Mu ne treba baterijska lampa kada hoda noću, iako drugima treba, i ako Njegove oči bivaju sve svetlije kako dan odmiče – da li se sve to smatra normalnim i praktičnim? Ništa od toga nije ni normalno ni praktično, to je nešto opšte poznato s čim se ljudi često susreću. Normalnost i praktičnost znači osećati žeđ nakon što dugo niste pili vodu, osećati se umorno nakon što ste puno pričali, osećati bol u nogama nakon što ste dugo pešačili i osećati se tužno i prolivati suze nakon što čujete tužne i srceparajuće vesti – to je normalnost i praktičnost. Dakle, kako tačno glasi precizna definicija normalnosti i praktičnosti? Definicija glasi da je normalnost i praktičnost ono što je u skladu sa normalnim potrebama i instinktima tela i ne prelazi tu granicu. Ono što je u skladu sa sposobnostima i opsegom normalne ljudskosti, racionalnošću normalne ljudskosti i emocijama normalne ljudskosti, kao što su sreća, bes, tuga i radost, spada u okvire normalnosti i praktičnosti. Hrist je telo koje je Bog zaodenuo na zemlji; On, kao i svaki normalan čovek, ima normalan govor i ponašanje, normalnu životnu rutinu i raspored. Ako ne spava tri dana i tri noći, spavaće mu se i poželeće da spava čak i na nogama; ako ne jede ceo dan, osetiće glad; i ako dugo pešači, biće umoran i neće želeti ništa drugo nego da se uskoro odmori. Na primer, Ja se takođe osećam umorno nakon tri ili četiri sata okupljanja i razgovora u zajedništvu sa vama i Meni je isto potreban odmor. To je normalnost i praktičnost tela, ono se u potpunosti poklapa sa karakteristikama tela i raznim manifestacijama i instinktima normalne ljudskosti, uopšte nije natprirodno. Dakle, takvo telo ima mnogo manifestacija i otkrivenja ljudskosti, a spoljašnji način života i životna rutina ljudskosti tog tela ne razlikuju se od onoga što svaki običan, normalan čovek ispoljava i otkriva, u potpunosti su isti. Bog je stvorio ljudski rod, a Božje ovaploćeno telo poseduje iste osobine i normalne, praktične životne instinkte kao i ljudski rod, On uopšte nije natprirodan. Ljudi ne mogu da prođu kroz zidove ili zatvorena vrata, a ovaploćeni Bog je isti. Neki ljudi kažu: „Zar ti nisi ovaploćeni bog? Zar ti nisi hrist? Zar ti ne poseduješ suštinu boga? Da li te zaista mogu zaustaviti zaključana vrata? Trebalo bi da možeš da prođeš kroz zatvorena vrata. Ljudi osećaju umor nakon pet kilometara pešačenja, ali ti ne bi trebalo da osećaš umor čak ni nakon 40 kilometara pešačenja; ljudi jedu tri obroka dnevno, ali ti bi trebalo da možeš da ne jedeš 30 dana, da pojedeš obrok samo kada želiš i da ne jedeš kada ne želiš, a da opet možeš da propovedaš na okupljanjima i da živiš energičnije od drugih. Razbolevanje je deo ljudskog života, ali to ne bi trebalo da važi za tebe. Pošto si ti hrist, trebalo bi da imaš stranu koja se razlikuje od običnih ljudi, samo tada bi bio dostojan da se nazivaš hristom, samo bi to dokazalo da poseduješ suštinu Boga”. Da li je ovo tačno? (Ne.) Zašto nije tačno? To su ljudske predstave i zamisli, a ne istina.

Božje ovaploćeno telo je normalno i praktično – sve aktivnosti kojima se bavi Njegova normalna ljudskost, pa i Njegov svakodnevni život, govor i držanje, sve su to realnosti pozitivnih stvari. Na početku, kada je Bog stvorio ljude, On ih je obdario tim normalnim, praktičnim instinktima; tako da Božje ovaploćeno telo isto tako nikada ne bi prekršilo te zakone. To je razlog i osnova zašto su Hristova normalnost i praktičnost pozitivne stvari. Bog je stvorio ljude i načinio je sve njihove manifestacije i instinkte tačno po Svojim željama. Bog je dao čoveku te instinkte i to su zakoni čovekovog svakodnevnog života – da li bi Bog učinio da Njegovo ovaploćeno telo bude protiv ovih zakona normalnosti i praktičnosti? Jasno je da ne bi. Bog je stvorio čovečanstvo i Bog je takođe suština ovaploćenog tela – Oni potiču iz istog izvora, pa su načela i svrha Njihovog delovanja takođe isti. Zbog Hristovih manifestacija normalnosti i praktičnosti, On se, naravno, u očima masa čini kao krajnje obična osoba. Njemu u mnogim stvarima nedostaje moć predviđanja i dalekovidosti koje ljudi zamišljaju da On poseduje i On ne može da učini da stvari nestanu niti da se pojave, kako ljudi zamišljaju, a još manje može da nadmaši obične ljude, da prevaziđe sposobnosti i instinkte tela, ili da prevaziđe normalno razmišljanje ljudi i radi neke stvari koje niko ne može da uradi, kao što ljudi zamišljaju. Suprotno tim zamislima, čovek nije mogao golim okom da uoči da je ta obična osoba otkrila ili ispoljila i jedan jedini nagoveštaj Boga od početka Njegovog dela do danas. Osim Njegovog govora i dela, čovek golim okom nije mogao da uoči bilo kakav nagoveštaj Boga niti otkrivenja identiteta i suštine Boga u bilo kojoj od Njegovih normalnih ljudskih aktivnosti. Kako god ljudi gledali na Njega, On im se uvek čini kao običan čovek. Zašto? Razlog je jednostavan: ono što čovek vidi je tačno; Božje ovaploćeno telo je zaista normalna, praktična osoba, normalno, praktično telo. Takvo, spolja normalno i praktično telo, doživljava progon i gonjenje velike crvene aždaje kao i ostali ljudi, bez ijednog mesta gde bi mogao glavu da spusti ili gde bi mogao da se odmori. U tome se On ne razlikuje od bilo kog drugog čoveka i nije izuzetak. Dok doživljava takav progon, On se takođe skriva gde god može; On ne može da postane nevidljiv niti da pobegne pod zemlju; On ne poseduje natprirodne moći kako bi izbegao te opasnosti. Jedino što On može da uradi jeste da unapred dobije informacije o njima, a zatim da brzo pobegne. Kada se ljudi suoče sa opasnim situacijama, oni osećaju uznemirenost i strah, da li mislite da Hrist oseća strah? Mislite li da oseća uznemirenost? (Da.) U pravu ste; kako znate? (Svaka normalna osoba bi osećala uznemirenost u toj situaciji.) Tako je. Ovo ste vrlo dobro sročili. Vi zaista razumete normalnost i praktičnost, ovo ste savršeno shvatili. Hrist će takođe osećati uznemirenost i strah u tim situacijama, ali da li će pokazati kukavičluk? Hoće li se uplašiti vladajuće stranke? Hoće li On napraviti kompromis? Neće. On će samo osećati uznemirenost i strah, i poželeće da brzo pobegne iz te jazbine demona. Sve su to manifestacije Hristove normalnosti i praktičnosti. Naravno, postoji još dosta manifestacija Hristove normalnosti i praktičnosti, kao što je povremena zaboravnost, zaboravljanje imena ljudi nakon što ih dugo ne vidi, i tako dalje. Normalnost i praktičnost su samo osobine, instinkti, znaci i obeležja normalne, obične osobe. Upravo zato što Hrist poseduje normalnu, praktičnu ljudskost, instinkte za preživljavanje i sve karakteristike tela, On može normalno da govori i radi, da normalno komunicira sa ljudima, da vodi ljude na normalan i praktičan način, kao i da upućuje i pomaže ljudima kako da započnu posao obavljanja svoje dužnosti na normalan i praktičan način. Upravo zbog Hristove normalnosti i praktičnosti, svi stvoreni ljudi više osećaju praktičnost Božjeg dela, imaju koristi od tog dela i dobijaju opipljivije i korisnije prednosti. Hristova normalnost i praktičnost su obeležja normalne ljudskosti, oni su neophodni da bi se Njegovo ovaploćeno telo uključilo u sve normalne poslove, aktivnosti i ljudski život i, što je još važnije, oni su nešto što je potrebno svima koji slede Boga. Međutim, antihristi ne shvataju Hristovu normalnost i praktičnost na ovaj način. Antihristi veruju da je Hrist samo obična osoba jer je normalan i praktičan i zato što je previše sličan čoveku – što znači da On nije dostojan da se naziva sinom božjim, otelovljenjem boga među ljudima niti hristom, jer je previše normalan i praktičan, praktičan do te mere da ljudi ne mogu da vide bilo kakav nagoveštaj niti suštinu boga u Njemu. Antihristi kažu: „Može li takav bog spasiti ljude? Da li je takav bog dostojan da se naziva hristom? Ovaj bog se previše razlikuje od boga! Nedostaje mu više elemenata čovekove predstave o bogu: prvo, nije natprirodan, poseban niti misteriozan; drugo, ne poseduje supermoći niti sposobnost da pokaže moćnu silu; treće, po izgledu ne liči na boga, ne poseduje Božji identitet, dostojanstvo niti suštinu, i tako dalje. Ako se nijedan od ovih elemenata ne može videti u njemu, kako on može biti bog? Da li to što izgovori tih nekoliko reči i obavlja to malo posla znači da je on bog? U tom slučaju, suviše je lako postati bog, zar ne? Kako obično, normalno telo može biti bog?” To je nešto što antihristi nikada neće moći da prihvate.

Dok Sam proživljavao progon velike crvene aždaje u kontinentalnoj Kini, Ja sam, zajedno sa više braće i sestara, često morao da se krijem gde god da smo išli, bez ikakve lične slobode. Ponekad, kada bismo čuli vesti o opasnosti, morali bismo brzo da bežimo. Pod tim okolnostima, niko od ljudi koji su bili sa Mnom nije postao slab. Šta je bio razlog tome? Da li su bili glupi? Da li su bili maloumni? Nisu, to je bilo zato što su čvrsto verovali da su prepoznali suštinu ovaploćenog Boga. Oni ne samo da nisu imali predstave ili osude povodom Hristove normalnosti i praktičnosti, već su pokazivali obzir i razumevanje prema ovim osobinama i shvatali su ih na ispravan način. Kakvu god patnju da je Hrist trpeo, oni su je trpeli zajedno s Njim i bez obzira na to kakav je progon i gonjenje Hrist doživljavao, oni su Ga i dalje sledili bez prigovora, nikada ne oslabivši zbog tih okolnosti. Samo je na nekim mestima gde bih odlazio bilo određenih pojedinaca koji su – znajući da Sam pobegao u žurbi da izbegnem opasna okruženja i da verovatno nemam gde drugde da odem niti nekog drugog ko bi Me primio – mislili u sebi: „Hm! Tvrdiš da si hrist, božje ovaploćeno telo, a pogledaj u kakvom si jadnom stanju. Kako ti možeš biti dostojan da budeš hrist? Na koji način ličiš na boga? Misliš da možeš spasiti druge? Trebalo bi da požuriš i da prvo spasiš sebe! Može li sleđenje tebe doneti blagoslove? To se čini nemogućim! Ako tvoje reči mogu spasiti druge, zašto onda ne mogu spasiti tebe? Pogledaj se sad, nemaš gde ni glavu da spustiš, a pomoć moraš da tražiš od nas ljudi, od moćnih ljudi. Ako si bog, ne bi trebao da budeš tako jadan. Ako si božje ovaploćeno telo, trebao bi da imaš mesto koje možeš nazvati domom!” Dakle, takvim ljudima te stvari nikada ne ulaze u glavu. Ako jednog dana vide da se jevanđelje o carstvu širi u inostranstvu i da ga mnogi ljudi u raznim zemljama prihvataju i ako vide da je velika crvena aždaja pala, da Božji sledbenici hodaju uzdignute glave i da ih više niko ne progoni, da oni vladaju i poseduju moć i da se niko ne usuđuje da ih maltretira, sigurno bi potpuno promenili svoj uobičajeni stav i više ne bi gajili predstave o Bogu koji vlada u telu. Zašto bi došlo do tako nagle promene? Ti pojedinci se oslanjaju isključivo na ono što vide svojim očima; oni ne veruju da su Božje reči istina, da je On svemoguć niti da će se sve što kaže ostvariti. Da li takvi ljudi veruju u Boga? U šta oni veruju? (U moć.) Da li Hrist ima moć? Među iskvarenim ljudskim rodom Hrist nema moć. Neki ljudi kažu: „Zar bog nema autoritet? Ako je hristova suština bog, zašto onda on ne poseduje božji autoritet? Autoritet je mnogo veći od moći, pa zar i on ne bi trebalo da ima moć?” Šta je cilj dela ovaploćenog Boga? Šta je dužnost ovaploćenog Boga? Da se razmeće svojom moći? (Ne.) Stoga, kao i svaka normalna osoba, On trpi odbacivanje, uvrede, klevete i neprijateljstvo od ovog sveta – Hrist mora da trpi sve te stvari, On nije izuzet od njih.

Oni koji istinski streme ka istini, ne samo da nemaju predstave o Hristovoj normalnosti i praktičnosti – naprotiv, oni takođe češće vide Božju divotu u tim osobinama i kroz njih bolje razumeju pravu suštinu Boga i pravu suštinu Stvoritelja. Njihovo razumevanje Boga postaje dublje, praktičnije, iskrenije i tačnije. S druge strane, antihristi često nisu voljni da slede takvog Hrista zbog Njegove sveukupne normalnosti i praktičnosti, misleći da mu nedostaju natprirodne sposobnosti i da se ne izdvaja od običnih ljudi, štaviše, doživljava ista životna okruženja kao i ljudski rod. Antihristi ne samo da nisu u stanju da sve to rado prihvate i da na osnovu toga shvate Božju narav, nego osuđuju i opiru se tome, štaviše, oni iznose optužbe po tom pitanju. Na primer, kada neko uradi nešto što se kosi sa načelima, ako Ja ne pitam za to i niko Mi o tome ne kaže, onda Ja neću znati za to – nije li ovo manifestacija koja spada u okvire normalnosti i praktičnosti? (Jeste.) Oni koji poseduju ispravno razumevanje i normalnu ljudskost bi Mi objasnili stvari jasno i temeljno, a zatim bi Mi dozvolili da se pozabavim njima kako god smatram da treba. Antihristi čine sasvim suprotno; posmatraju Me svojim očima i testiraju Me tako što iz Mene izvlače stvari. Zatim misle u sebi: „Pošto ne znaš za tu stvar, to olakšava njeno rešavanje – imao sam plan kako da postupim s tobom u slučaju da znaš za to, a imao sam i drugi plan kako da postupim s tobom u slučaju da ne znaš; ako bi se radilo o velikom problemu, potrudio bih se da zvuči kao mali problem, a onda bih ga sveo na ništa tako što bih te držao u potpunom mraku i dozvolio da se stvari smire – pošto nisi svestan problema, nema potrebe i ne moraš da znaš za njega u budućnosti. Ja ću se pobrinuti za to. Kada jednog dana saznaš za to, već će se sve odviti onako kako sam nameravao i šta ćeš tada moći da mi uradiš?” Koji se ljudi na ovaj način odnose prema Hristu? Jesu li oni dobri ljudi? Da li su to ljudi koji streme ka istini? Da li poseduju ljudskost i integritet? (Ne.) Bilo je nekih starešina koji su činili određene stvari; samovoljno su unapređivali pojedince u crkvi, rasipali priloge, obavljali prekomerne, neselektivne kupovine i bez obzira na to koliko novca je potrošeno ili koji su se značajni problemi pojavili, oni nisu ni reč rekli o tome. Išao Sam tamo mnogo puta i nikada Me nisu konsultovali niti pitali o tim stvarima, jednostavno su sȃmi donosili odluke; nisu Mi dopustili ni da izvršim bilo kakvu proveru i bio Sam primoran da izvlačim informacije iz njih. Tretirali su Me kao autsajdera: „Kad si već tu, samo ćemo ti podneti izveštaj i reći ono šta možeš i sȃm da vidiš. Što se tiče stvari koje smo uradili iza tvojih leđa, bolje ti je da ne pokušavaš da saznaš za bilo koju od njih. Nećemo ti dozvoliti da se mešaš niti da se raspituješ”. Bez obzira koliko Sam ih puta posetio, nikada Mi nisu dozvolili da se raspitujem. U strahu da ne počnem da postavljam pitanja, namerno su prikrivali istinu lažnim rečima koje fino zvuče, pribegavajući varljivosti. Udružili su se, postigli konsenzus i razmenjivali značajne poglede; održavali su ujedinjeni front i nisu prijavljivali međusobne probleme, štiteći jedni druge. Kada Sam saznao za stvari koje rade iza Mojih leđa i želeo da ih pozovem na odgovornost, nastavili su da štite jedni druge, ne govoreći ko je odgovoran, praveći se glupim i igrajući se rečima sa Mnom. Koju su grešku napravili? Mislili su: „Osim njegovog normalnog, jednostavnog razmišljanja i njegove obične, normalne ljudskosti, hrist – ova obična osoba – nema ništa vredno hvale niti natprirodne moći. U tom slučaju, možemo da učinimo neke male poteze iza tvojih leđa i da se opušteno bavimo sopstvenim poduhvatima. Mi kontrolišemo crkveni novac, pa ćemo jednostavno da kupimo šta god mi želimo. Ne moramo uopšte da tražimo nečiji potpis, možemo samo proizvoljno da odobrimo kupovine, bez potrebe za revizijom, i da trošimo novac na ležeran način. Zar hrist nije bog? Možeš li da držiš stvari pod kontrolom? Radićemo šta hoćemo; osim kada si ti u blizini, a ostatak vremena je ovo naše područje!” Kako su se odnosili prema Hristovoj normalnosti i praktičnosti? Zar ga nisu smatrali za nekog koga je lako maltretirati? Mislili su: „Sve dok ti poseduješ normalnu ljudskost, ne plašimo se da te maltretiramo. Ako ne poseduješ natprirodnu ljudskost, mi te se ne plašimo.” Kakvi su to ljudi bili? Sudeći po njihovoj ljudskosti, da li bi se oni smatrali dobrim ljudima? Da li bi važili za ljude koji poseduju moral i ljudskost? Da li bi važili za ljude koji poseduju plemeniti integritet? Šta su oni zapravo bili? Nisu li oni bili grupa bezbožnika? Koga su ti ljudi predstavljali kada su radili u Božjoj kući? Oni čak nisu predstavljali čoveka, oni su predstavljali Sotonu. Činili su stvari za Sotonu, bili su njegove sluge i saučesnici; bili su tu da ometaju i uništavaju rad Božje kuće, nisu obavljali svoje dužnosti već su činili zlo. Po čemu se ova grupa Sotoninih saučesnika razlikovala od velike crvene aždaje koja hapsi, progoni i zlostavlja Božji izabrani narod? Velika crvena aždaja vidi da je Božje ovaploćeno telo samo običan čovek, da On nije nimalo zastrašujući, pa samovoljno pokušava da Ga uhvati, a kada Ga uhvati, pokušaće da Ga ubije. Zar se ovi Sotonini saučesnici, ti antihristi, nisu na isti način odnosili prema Hristu? Nije li njihova suština ista? (Jeste.) Šta je Hrist predstavljao u njihovom verovanju? Jesu li verovali u Njega kao Boga ili kao čoveka? Da su Hrista smatrali Bogom, da li bi se prema Njemu odnosili na taj način? (Ne.) Postoji samo jedno objašnjenje: oni su videli Hista kao čoveka, kao nekoga koga mogu neobavezno osuđivati, varati, poigravati se s njim, prezirati ga i tretirati ga kako žele; to znači da su bili veoma smeli. Ako kategorišemo takve drske ljude, da li ih možemo svrstati u kategoriju i grupu stvorenih bića, Božjeg izabranog naroda, Njegovih sledbenika, ljude koje On može usavršiti i ljude koje On može da spasi? (Ne.) Gde bi trebalo odložiti takvo smeće? U Sotonin tabor. Ljudi u ovoj grupi su klasifikovani kao antihristi. Oni su se odnosili prema Hristu kao prema običnoj osobi, ponašali su se svojevoljno i nepromišljeno i imali su apsolutnu moć u okviru svog uticaja, misleći: „Šta god da je problem, sve dok te ne tražim i ne obaveštavam o tome, ti nemaš pravo da se mešaš i nikada nećeš saznati za to”. Recite mi, da li Hrist ima pravo da se pozabavi njima? (Da.) Koji bi način bio prikladan da se ovo uradi? (Da se izbace iz crkve.) Mora se tako postupiti sa antihristima i Sotonama; ne sme im se pokazati popustljivost. Kada takvi ljudi veruju u Boga, bez obzira na to šta Bog čini, kako ljude opskrbljuje istinom ili kakav posao obavlja, oni se na to ne obaziru. Ako im nedostaje moć, oni smišljaju načine da je dobiju, a kada su na vlasti, nastoje da budu ravnopravni sa Hristom, da podele svet sa Njim, da se takmiče ko je bolji i da se bore sa Njim za status. Oni, u okviru svog uticaja, žele da izazovu Hrista, govoreći: „Želim da vidim čija reč ima veću težinu, tvoja ili moja. Ova crkva je moj teren; trošiću crkveni novac kako god želim, kupiću šta god želim i rešavaću stvari onako kako ja želim. Za koga god odlučim da nije dobar, znači da nije dobar. Koristiću koga god želim i niko ne sme da dira ljude koje ja odlučim da koristim. Ako neko to učini, nikada neću odustati – čak i ako bog kaže da želi, ja to neću dozvoliti!” Nije li ovo izazivanje smrti?

Ako ljudi steknu bolje razumevanje Božje divote, kao i jasnije i tačnije razumevanje Božje praktičnosti i suštine kroz normalnu i praktičnu ljudskost ovaploćenog Boga, onda su to ljudi koji streme ka istini i oni koji poseduju ljudskost. Međutim, neki ljudi ne smatraju Hrista Bogom zbog Njegove normalne, praktične strane. Ponašaju se drskije i smelije pred Njim, imaju više hrabrost da se slobodno ponašaju i sve su opsednutiji mislima da nadmaše Hrista i kontrolišu Božji izabrani narod. Smatraju da imaju kapital sa kojim mogu da preziru Hrista i da se takmiče s Njim, kao i dokaze na osnovu kojih mogu Hrista da smatraju čovekom. Oni misle da se, nakon što pribave te dokaze, ne moraju plašiti Hrista i da mogu slobodno da Ga kritikuju, da neobavezno razgovaraju i smeju se sa Njim, da se stavljaju u ravnopravni položaj sa Njim i da sa Njim razgovaraju o svojoj porodičnoj situaciji i brigama. Neki čak kažu: „Podelio sam s tobom svoje unutrašnje misli, slabosti i iskvarene naravi, pa reci mi nešto o tvom stanju. Pričao sam ti o svojim iskustvima pre i nakon što sam poverovao u boga i o tome kako sam prihvatio božje delo, pa podeli svoja iskustva sa mnom.” Šta pokušavaju? Zar oni ne vide ovaploćenog Boga kao previše običnog i normalnog, pa žele da Ga pretvore u člana porodice, drugara, prijatelja ili komšiju? Koliko god Hrist bio normalan i praktičan, Njegova suština se nikada neće promeniti. Bez obzira na Njegove godine, gde je rođen, kakve su Njegove kvalifikacije i iskustvo u poređenju sa tvojim i da li ti se čini uzvišenim ili beznačajnim, nikada nemoj zaboraviti da će se On uvek razlikovati od tebe. Zašto je to tako? On je Bog koji živi u spolja normalnom i praktičnom telu; Njegova suština će večno biti drugačija od tvoje; Njegova suština je suština vrhovnog Boga koji će zauvek i uvek biti iznad svih ljudi. Ne zaboravi to. Na površini, On izgleda kao obična i normalna osoba, zove se Hrist i On ima Hristov identitet, ali ako Ga u svom verovanju smatraš čovekom i gledaš na Njega kao na običnu osobu, kao na pripadnika iskvarenog ljudskog roda, ti si u opasnosti. Hristov identitet i suština se nikada ne menjaju, Njegova suština je suština Boga, a Njegov identitet je uvek identitet Boga. Činjenica da On živi u ljusci normalnog, praktičnog tela ne znači da je član iskvarenog ljudskog roda, da ljudi mogu da manipulišu Njime i da Ga kontrolišu, niti da mogu da budu jednaki sa Njim i da se takmiče sa Njim za moć. Sve dok Ga ljudi vide kao čoveka i vrednuju Ga koristeći ljudske načine i gledišta i pokušavaju da Ga pretvore u prijatelja, njihovog parnjaka, kolegu ili višeg službenika, oni sebe stavljaju u opasan položaj. Zašto je to opasno? Ako vidiš Hrista kao običnog, normalnog čoveka, tvoja iskvarena narav će početi da isplivava. Od trenutka kada Hrista budeš smatrao čovekom, tvoja zla dela će početi da se razotkrivaju. Zar ovo nije opasan deo? Sve dok ljudi vide Hrista kao čoveka i misle da je normalan i praktičan, da Ga je lako prevariti i da je poput ljudskog roda, oni se ne boje Boga i u tom trenutku se njihov odnos sa Bogom menja. U šta se taj odnos pretvara? Njihov odnos više nije odnos stvorenog ljudskog bića i Stvoritelja, više nije odnos sledbenika i Hrista, i više nije odnos predmeta spasenja i Boga, već postaje odnos Sotone i Suverenog nad svim stvarima. Ljudi se suprotstavljaju Bogu i postaju Njegovi neprijatelji. Kada na Hrista gledaš kao na čoveka, ti takođe menjaš svoj identitet pred Bogom i svoju vrednost u Njegovim očima; ti potpuno uništavaš svoje izglede i sudbinu svojim udovoljavanjem vlastitim željama, buntovništvom, svojom rđavošću i nadmenošću. Bog će te priznati, voditi i darovati ti život i šansu da postigneš spasenje pod uslovom da si stvoreno biće, Hristov sledbenik i osoba koja je prihvatila Božje spasenje. U suprotnom, tvoj odnos sa Bogom će se promeniti. Kada ljudi gledaju na Boga, Hrista, kao na osobu, zar se ne šale? Ljudi to obično ne vide kao nešto problematično, oni misle: „Hrist je rekao da je on obična i normalna osoba, pa šta je loše u tome ako se prema njemu ponašamo kao prema osobi?” U stvari, nema ništa loše u tome, ali postoje ozbiljne posledice. Ako se prema Hristu ponašaš kao prema osobi, to će ti doneti mnoge koristi. U jednom pogledu, to podiže tvoj položaj, a u drugom, to sužava razdaljinu između tebe i Boga, osim toga, nećeš biti toliko rezervisan u Božjem prisustvu, osećaćeš se opušteno i slobodno. Imaćeš svoja ljudska prava, slobodu i osećaj vrednosti sopstvenog postojanja, kao i osećaj sopstvenog prisustva – zar to nije dobro? Nema ništa loše u u tome kada na ovaj način postupaš prema stvarnoj osobi, to pokazuje da imaš dostojanstvo i integritet. Čovek ne treba lako da se klanja; ljudi ne treba olako da kleknu, popuštaju niti da priznaju svoju inferiornost bilo kojoj osobi – zar to nisu zakoni ljudskog opstanka i ljudska pravila igre? Mnogi primenjuju ove zakone i pravila igre u komunikaciji sa Hristom. To donosi nevolje i vrlo je verovatno da će uvrediti Božju narav. To je zato što je priroda-suština svih pripadnika ljudskog roda ista, bez obzira na rasu. Samo se Hrist razlikuje od čovečanstva. Iako Hrist ima izgled normalnosti i praktičnosti i poseduje stil života i rutine normalnog, praktičnog čovečanstva, Njegova suština je drugačija od bilo kog iskvarenog čoveka. On je upravo zbog toga kvalifikovan da zahteva da se Njegovi sledbenici ophode prema Njemu na način koji On očekuje. Osim Hrista, nijedna druga osoba nije kvalifikovana da koristi ove metode i standarde da postavlja zahteve ljudima. Zašto? Zato što je Hristova suština Sȃm Bog i zato što je Hrist, ta obična, normalna osoba, normalno telo koje je Bog zaodenuo, Božje ovaploćenje među ljudima. Samo na osnovu toga, posmatrati Hrista kao osobu je progrešno, tretirati Ga kao osobu je još pogrešnije, a prevariti Ga, poigravati se s Njim i boriti se protiv Njega kao da je osoba je još gore. Antihristi, ta banda rđavih pojedinaca koji mrze istinu, ostaju zauvek nesvesni ovog značajnog problema i jasne greške. Zašto je to tako? Zato što je njihova priroda-suština suština antihrista. Oni se bore sa Bogom u duhovnom carstvu, bore se sa Njim za status, nikada Mu se ne obraćaju kao Bogu niti se prema Njemu ponašaju kao takvom. Oni u Božjoj kući ponavljaju takvo ponašanje, tretirajući Hrista na isti način. Njihov se predak tako ponašao prema Bogu, pa nije iznenađenje što ne mogu a da se ne ponašaju na taj način. Budući da oni ne mogu a da se ne ponašaju na taj način i da je njihova priroda-suština ustanovljena, da li takve ljude Bog ipak može spasiti? Zar ih ne bi trebalo očistiti i proterati iz Božje kuće? Zar ih sav Božji izabrani narod ne bi trebao odbaciti? (Da.) Da li još uvek imate predstave o tome da Božja kuća osudi, očisti i isključi takve pojedince? (Ne.) Jesu li za žaljenje? (Ne.) Zašto nisu za žaljenje? Odvratni su i ispunjeni mržnjom, tako da nisu za žaljenje.

C. Odnos antihrista prema Hristovoj skrušenosti i skrivenosti

Odnos antihrista prema Hristovoj normalnosti i praktičnosti manifestuje se na mnogo načina, a mi smo upravo izložili neke konkretne primere. Ovde ćemo zaključiti naš razgovor u zajedništvu o tom aspektu. Što se tiče drugog aspekta Hrista – Njegove skrušenosti i skrivenosti – antihristi još uvek pokazuju svoju jedinstvenu narav-suštinu i poseduju iste suštinske manifestacije i pristupe kao i u svom odnosu prema Hristovoj normalnosti i praktičnosti. Oni i dalje ne mogu da prihvate ove stvari od Boga niti da ih prihvate kao pozitivne stvari, već ih preziru, čak im se rugaju i osuđuju ih, a onda ih poriču. To je serija iz tri dela: prvo posmatraju, zatim osuđuju i na kraju poriču. Sve su to uobičajene radnje antihrista; to je određeno suštinom antihrista. Šta su skrušenost i skrivenost? U doslovnom značenju, to ne bi trebalo da bude teško razumeti – to je kad ne volite da se hvalite niti da se razmećete, kad ne privlačite pažnju i ostanete nepoznati. Ovo se tiče naravi ovaploćenog Boga i unutrašnje ličnosti Boga. Na osnovu izgleda, ljudima ne bi trebalo da bude teško da primete: Hrist nema ambicija, On ne pokušava da prigrabi vlast, On nema želju za vlašću, On ne zarobljava ljudska srca, niti uči da čita misli; Hrist govori jednostavno, direktno i jasno, i nikada se ne služi ispitivačkim rečima ili trikovima da ljudima izmami prave misli. Ako ljudi žele nešto da kažu, mogu; ako ne, On ih ne primorava. Kada Hrist razotkriva iskvarene naravi ljudi i različita stanja, On govori direktno i jasno ukazuje na njih; štaviše, Hristov način rešavanja stvari veoma je jednostavan. Oni koji su komunicirali sa Mnom bi trebalo da imaju takav utisak i kažu: „Ti si prilično direktan, bez ikakve taktike za ovozemaljsko ophođenje. Uprkos tome što imaš status, Ti kao da nemaš osećaj superiornosti ni u jednoj grupi.” Ova izjava je zaista tačna; Ja ne uživam da budem u centru pažnje niti u tome da uvećavam Svoju slavu pred drugima. Da zaista nemam ovaj status i da Bog nije svedočio o Meni, Moja unutrašnja ličnost bi bila da ostanem na začelju mase, ne želeći da Me drugi vide i ne želeći čak da drugi znaju da li imam neke posebne veštine, jer kad bi ljudi znali, oni bi Me pratili naokolo, što je problematično, a teško je i nositi se s tim. Dakle, gde god da idem, čim ljudi počnu da Me prate, tražim načine da ih navedem da se raziđu, razgovaram o stvarima kada je to potrebno, a kada nije, brzo ih vraćam na njihova prava mesta da rade ono što treba da rade. Iskvarenim ljudima je to nezamislivo: „Mi, ljudi, Te volimo i toliko Te podržavamo! Toliko smo opčinjeni Tobom! Zašto ne prihvataš tu našu ljubav?” Kakve su to priče? Rekao sam ti sve što treba da ti kažem, pružio ključne smernice, a sad idi radi ono što bi trebalo da radiš, ne kruži oko Mene, ne volim to. S njihove tačke gledišta, ljudi misle: „Bože, pošto Si uradio tako veliko delo, ne osećaš li se i Ti često samozadovoljno? Zar se i Ti stalno ne osećaš superiorno pored toliko sledbenika? Ne želiš li da stalno uživaš u specijalnom tretmanu?” Ja kažem da se nikada nisam tako osećao; da nikada nisam svestan toga da imam toliko sledbenika, da se ne osećam superiorno i da nemam predstavu koliko je visok Moj položaj. Recite Mi, koliko bi obično jedna normalna osoba bila svakodnevno ushićena da je u takvoj poziciji? Zar ne bi znala ni šta da jede ni šta da obuče? Zar ne bi lebdela kao po oblacima po ceo dan? Zar se ne bi uvek nadala da će je ljudi svuda pratiti? (Nadala bi se.) Konkretno, oni koji poseduju nekakve sposobnosti uvek bi pronašli načine da održavaju sastanke, da uživaju u osećaju pažnje i u aplauzu tokom govora, misleći da to prevazilazi radost jedenja mesa i pijenja vina. Pitam Se, zašto se Ja ne osećam tako? Zašto ne mislim da je to dobro? Zašto ne volim taj osećaj? Na svetskoj muzičkoj sceni, one sa malo talenta, posebno one koji umeju da pevaju i plešu, nazivaju boginjama, bogovima, kraljevima muzike, kraljicama muzike, pa čak i očevima, majkama i dekama. Ovo nisu dobri nazivi. Štaviše, neki ljudi se osećaju nezadovoljno kada ih zovu „Sjao^[a] Vang” ili „Sjao Li”, misleći da im to umanjuje status, pa traže načine da povećaju svoj status kako bi u budućnosti naveli ljude da ih nazivaju kraljem ili kraljicom. To je iskvareni ljudski rod. Neki ljudi, nakon što poveruju u Boga, kažu da vernici ne bi trebalo da budu tako drski kao nevernici, da ih ne treba zvati bogom, kraljem ili kraljicom, da moraju biti neupadljivi i ponizni. Oni veruju da je pomalo vulgarno da sebe direktno nazivaju Poniznim, da to nije dovoljno nisko niti skromno, pa sebe nazivaju Sićušnim, Sitnim, Prašinom, Malim, a neki čak i Zrnom peska i Nanometrom. Oni se ne fokusiraju na istinu, već razmišljaju o vulgarnostima, sa imenima kao što su Mali korov, Izdanak, pa čak i Prljavština, Blato, Balega i tako dalje. Svako to ime je neprijatnije i jadnije od prethodnog, ali mogu li nešto da promene? Vidim da su i ljudi sa tim imenima veoma nadmeni, loši, a neki su čak i zli ljudi. Oni koji su tako imenovani ne samo da nisu postali ni niži ni ponizniji, već su ostali drski, rđavi i zlonamerni.

Prvi put kada je Bog postao telo da bi delovao na zemlji, Njegovo delo je bilo jednostavno i kratko, ali to je bila neophodna i važna etapa dela spasavanja ljudskog roda. Međutim, nakon što je Gospod Isus bio razapet, On je oživeo i uzneo se na nebo, a da se više nije pokazao čovečanstvu. Zašto se On ponovo nije pokazao čovečanstvu? To je skrušenost i skrivenost Božja. Po normalnoj ljudskoj logici, Bog se ovaplotio i patio je trideset tri i po godine, trpeći odbacivanje ljudi, njihovu klevetu, osudu, zlostavljanje i tako dalje, i trebalo je da se vrati među ljude da uživa u plodovima Svoje pobede i slave nakon što je razapet i oživeo. Trebalo je da živi još trideset tri i po godine ili čak duže, uživajući u tome da Ga čovečanstvo obožava i ugleda se na Njega, kao i u statusu i tretmanu koje je zaslužio. Međutim, Bog to nije učinio. U ovoj etapi dela, Bog je došao tiho i nečujno, bez ikakvih ceremonija, i za razliku od ljudi koji traže da se njihovo prisustvo oseti kad god imaju malo sposobnosti, Bog ne bi želeo da objavi svetu: „Ja sam ovde, Ja sam Sȃm Bog!” Bog za Sebe nije izgovorio nijednu takvu reč, nego se tiho rodio u štali. Osim trojice mudraca koji su došli da se poklone Bogu, ostatak života Gospoda Isusa Hrista bio je ispunjen nevoljama i stradanjima, koja su se završila tek Njegovim raspećem. Bog je zadobio slavu i oprostio čovekove grehe – to znači da je učinio veliko delo za čovečanstvo jer je pomogao ljudima da pobegnu od greha i mora patnji i da je On Iskupitelj čovečanstva. Dakle, logično je da je Bog trebao da uživa u obožavanju, divljenju i klanjanju čovečanstva. Međutim, Bog je otišao tiho i nečujno, bez ijednog zvuka. Tokom protekle dve hiljade godina, Božje delo se stalno širilo. Proces ove ekspanzije bio je ispunjen teškoćama, krvoprolićem, osudama i klevetama čitavog čovečanstva. Ali, bez obzira na stav čovečanstva prema Bogu, On je nastavio da izražava istinu i nikada nije odustao od Svog dela spasenja čoveka. Štaviše, tokom ove dve hiljade godina, Bog nikada nije upotrebio jasne reči da Se vozglasi, da kaže da je Gospod Isus Njegovo ovaploćeno telo i da čovečanstvo treba da Ga obožava i prihvata. Bog samo koristi najjednostavniji metod i šalje Svoje sluge da propovedaju jevanđelje carstva nebeskog svim narodima i na svim mestima, dozvoljavajući većem broju ljudi da se pokaju, dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje i tako dobiju oproštaj za svoje grehove. Bog nikada nije upotrebio ikakve suvišne reči da kaže da je On dolazeći Mesija; naprotiv, dokazao je kroz činjenice da je sve što je učinio delo Sȃmog Boga, da je spasenje Gospoda Isusa spasenje Sȃmog Boga, da je Gospod Isus iskupio celo čovečanstvo i da je On Sȃm Bog. U sadašnjem ovaploćenju, Bog je došao među ljude na isti način i u istom obliku. Božje ovaploćenje je ogroman blagoslov za čovečanstvo, neverovatno retka prilika i, čak ponajviše, to je sreća za čovečanstvo. Ali šta to znači za Sȃmog Boga? To je najbolnija stvar. Možete li razumeti to? Suština Boga je Bog. Bogu, koji poseduje Božji identitet, prirodno nedostaje nadmenost i umesto toga On je veran, svet i pravedan. Dolaskom među čovečanstvo, On se mora suočiti sa različitim čovekovim iskvarenim naravima, što znači da su svi ti ljudi koje On želi da spasi ti koje mrzi i smatra odvratnim. Bogu nedostaje nadmena narav, rđavost i varljivost, On voli pozitivne stvari, On je pravedan i svet, ali On se suočava upravo sa grupom ljudi koja je protivna i neprijateljski nastrojena prema Njegovoj suštini. Šta Bog najviše daje? Svoju ljubav, strpljenje, milost i toleranciju. Božja ljubav, milost i tolerancija su Njegova skrušenost i skrivenost. Iskvareno čovečanstvo misli: „Bog čini tako veliko delo, stiče tako veliku slavu i On je suveren nad toliko mnogo stvari, pa zašto se onda ne oglasi ili ne vozglasi?” Za ljude, to izgleda lako, samo pucneš prstima; kada učine dobro delo, desetostruko ga preuveličaju, kada učine nešto što je iole dobro, oni to naduvaju dva-tri puta, beskonačno uvećavajući to što su uradili i misle da što više detalja iznesu, to bolje. Ali te stvari nisu u Božjoj suštini. Bez obzira na to šta Bog radi, u tome ne postoji nijedna od čovekovih takozvanih „transakcija”; Bog ne želi ništa da traži, On ne „traži naknadu” kako to ljudi nazivaju. Bog nema želju za statusom kao iskvareno čovečanstvo, On ne kaže: „Ja sam Bog; Ja radim šta hoću, i bez obzira šta radim, vi morate da pamtite Moju dobrotu, morate ozbiljno da shvatite stvari koje radim i da Mi uvek odajete poštu”. Bogu nedostaje upravo takva suština; On nema ambicije, On nema nadmenu narav iskvarenog čovečanstva i On se ne vozglašava. Neki kažu: „Ako se Ti ne vozglasiš, kako ljudi mogu znati da si Ti Bog? Kako oni mogu da vide da Ti imaš status Boga?” To je nepotrebno; to može postići Božja suština. Bog poseduje suštinu Boga; koliko god da je ponizan i skriven, koliko god da je tajanstven i koliko god da je milostiv i tolerantan prema čovečanstvu, krajnji efekat Njegovih reči, Njegovog dela, Njegovih postupaka i tako dalje jeste da stvoreni ljudi prihvate suverenitet Stvoritelja, da Mu se klanjaju i obožavajući Ga i da se voljno pokore suverenitetu i uređenju Stvoritelja. To je određeno Božjom suštinom. A upravo je to nešto što antihristi ne mogu da postignu. Imaju ambicije i želje, kao i nadmene, opake i rđave naravi, nedostaje im istina, a ipak žele da poseduju i kontrolišu ljude, kao i da ih nateraju da im se pokore i obožavaju ih. Sudeći po suštini antihrista, nisu li oni rđavi? Antihristi se bore sa Bogom za Njegov izabrani narod, hoće li se Bog boriti sa njima? Da li Bog ima tu suštinu? Da li Bog stiče obožavanje i pokornost stvorenih ljudi boreći se za njih? (Ne.) Kako On to stiče? Stvorena bića je stvorio Bog; samo Stvoritelj zna šta je čovečanstvu potrebno, šta treba da poseduje i kako čovečanstvo treba da živi. Na primer, recimo da je neka osoba napravila mašinu. Samo njen pronalazač zna njene nedostatke i mane i kako da je popravi. Ko god pokuša da napravi njenu imitaciju, to ne zna. Isto tako, čovečanstvo je stvorio Bog; samo Bog zna šta je ljudima potrebno, samo Bog može spasiti čovečanstvo i samo Bog može preobraziti iskvarene ljude u istinske ljude. Bog sve to čini ne svojim autoritetom, ne samoobjavama i samoopravdavanjima, niti suzbijanjem, dovođenjem u zabludu ili kontrolom ljudi; Bog ne koristi ta sredstva i metode, već to koriste samo Sotona i antihristi.

Nakon toliko razgovora, kakvo je vaše shvatanje Božje skrušenosti i skrivenosti? Šta su Božja skrušenost i skrivenost? Da li je skrivenost namerno prikrivanje Njegovog identiteta, namerno skrivanje Njegove suštine i Njegovih stvarnih okolnosti? (Ne.) Da li je skrušenost nešto odglumljeno na izveštačen način? Da li je to uzdržavanje? Je li to pretvaranje? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Ti si ovaploćeni Bog, kako neko sa tako plemenitim statusom može da nosi tako običnu odeću?” Ja kažem da Sam samo običan čovek, živim običan život; sve u vezi sa Mnom je obično, pa što ne bih mogao da nosim običnu odeću? Neki kažu: „Ti si Hristos, ovaploćeni Bog. Tvoj status je plemenit – ne omalovažavaj Sebe.” Kažem, kakvo omalovažavanje? Ne precenjujem niti omalovažavam Sebe; Ja sam ono što jesam, radim ono što treba da radim i kažem ono što treba da kažem – šta nije u redu s tim? Nije ispravno ni precenjivanje ni omalovažavanje; precenjivanje je nadmenost, omalovažavanje je pretvaranje i varljivost. Neki kažu: „Ovaploćeni Bog treba da ima držanje slavne ličnosti, a Tvoj govor i ponašanje treba da budu otmeni. Pogledaj frizure, odevne kombinacije i šminku tih moćnih žena u društvu, to su ljudi sa statusom, to su oni o kojima ljudi imaju visoko mišljenje!” Kažem, šta je status? Kakve veze ima da li se ljudi ugledaju na Mene? Nije Me briga za to; Meni je odvratno i mučno kada se ugledaš na Mene. Nipošto ne smeš da se ugledaš na Mene. Drugi kažu: „Pogledajte te preduzetnice u društvu, one se tako prefinjeno i elegantno oblače. Vidi se na prvi pogled da su to moćne, elitne ličnosti – što ne naučiš od njih?” Zašto bih učio nešto što Mi se ne sviđa? Nosim odeću koja odgovara Mojim godinama, zašto da se pretvaram? Zašto da učim od drugih? Ja sam Ja, za koga da se pretvaram? Nije li to obmana? Reci mi, kakvo bi obličje, izgled, govor i ponašanje ovaploćenog Boga odgovarali Njegovom identitetu? Imate li standarde za to? Mora da imate, inače ne biste na Hrista gledali na takav način. Ja imam Svoje standarde – da li Moji standardi prevazilaze okvire istina-načela? (Ne.) Zašto neki ljudi uvek imaju predstave o tome šta Ja nosim ili jedem, stalno sumirajući i donoseći presude o Meni – nije li to odvratno? Zašto Me vide tako? U njihovim očima, pogrešno je šta god da Hrist uradi, sve je negativno, uvek ima nečeg sumnjivog u tome. Koliko mora da su rđavi! Sudeći po ovom nizu različitih identiteta, različitih pogleda na Boga – od Duha Božjeg, suštine Sâmog Boga, do ljudskosti ovaploćenog Boga – u Božjoj suštini nema nadmenosti niti ikakvih Sotoninih ambicija i želja, a još manje čovekovog takozvanog nagona za statusom. Osim Njegove sopstvene suštine, najistaknutija odlika onoga što Bog poseduje, od Božjeg Duha do Njegovog ovaploćenog tela, jesu Njegova skrušenost i skrivenost. Ova skrušenost nije glumljena, ova skrivenost nije namerno izbegavanje; ovo je Božja suština, ovo je Sȃm Bog. Bilo da je Bog u duhovnom carstvu ili ovaploćen kao čovek, Njegova suština se ne menja. Ako neko na osnovu toga ne vidi da ovaploćeni Hrist poseduje suštinu Božju, kakva je to osoba? Nedostaje joj duhovno razumevanje, ona je bezvernik. Kada ljudi pogledaju Božju suštinu skrušenosti i skrivenosti, oni misle: „Izgleda da Bog nema baš tako veliki autoritet. Reći da je Bog svemoćan ne zvuči baš verodostojno, sigurnije je reći da je Bog moćan. Budući da On nema tako veliki autoritet, kako može da ima suverenitet nad čovečanstvom? Pošto On nikada ne pokazuje Božji status i identitet, može li da pobedi Sotonu? Kaže se da Boga ima mudrost – može li mudrost odlučiti sve? Šta je veće, mudrost ili svemoć? Može li mudrost pokolebati svemoć? Može li mudrost uticati na svemoć?” Ljudi razmišljaju o tim stvarima, ali ne mogu da proniknu u njih niti da ih razumeju. Neki ljudi gaje određene sumnje u svojim srcima, a zatim ih postepeno vare, neprestano tražeći i pokušavajući da razumeju kroz svoja iskustva i tako nesvesno stiču perceptivno znanje. Samo antihristi, nakon što posumnjaju u sve ove aspekte Božje suštine, sve ove manifestacije i sve Njegove postupke, ne samo da ne uspeju da shvate da je to skrušenost i skrivenost Božja, da je to ono što je ljupko kod Boga, već naprotiv, oni još više sumnjaju u Boga i još Ga oštrije osuđuju. Oni sumnjaju u Božji suverenitet nad svime, sumnjaju da Bog može pobediti Sotonu, sumnjaju da Bog može spasiti čovečanstvo, sumnjaju da se Božji plan upravljanja za šest hiljada godina može uspešno završiti, a još više sumnjaju u činjenicu da će se Bog pokazati svim ljudima uz Svoju slavu. Nakon što posumnjaju u te stvari, šta rade? Oni ih poriču. Dakle, antihristi kažu: „Hristova skrušenost i skrivenost ne znače ništa, nisu dostojni ni hvale ni veličanja, niti su božja suština. Takva skrušenost i skrivenost nisu stvari koje bog poseduje; hristova skrušenost i skrivenost su manifestacije njegove nemoći. U svetu, čim neko ima iole neki status, krunisan je za kralja, markiza ili cara. Hrist je uspostavio svoje carstvo i ima toliko sledbenika, dok u isto vreme ekspanzija rada na jevanđelju cveta – zar to ne znači da se hristova moć povećava? Ali sudeći po njegovim postupcima, on nema nameru da uveća svoju moć, niti da poseduje takvu moć. Kao da nema sposobnost da poseduje tu moć, da poseduje hristovo carstvo. Mogu li onda steći blagoslove ako ga sledim? Mogu li postati gospodar sledećeg doba? Mogu li vladati nad svim državama i narodima? Može li on da uništi ovaj stari svet, ovo iskvareno čovečanstvo? S obzirom na hristov običan izgled, kako on može da postigne velike stvari?” Takve sumnje se uvek rađaju u srcima antihrista. Hristova skrušenost i skrivenost su stvari koje svi iskvareni ljudi, naročito antihristi, nisu u stanju da prihvate, odobre niti vide; antihristi uzimaju Božju skrušenost i skrivenost kao dokaz za svoje sumnje u Božji identitet i suštinu, kao dokaz i razlog za poricanje Božjeg autoriteta, poričući tako Božji identitet i suštinu, kao i suštinu Hrista. Nakon poricanja Hristove suštine, antihristi počinju da deluju protiv Božjeg izabranog naroda u okviru svoje nadležnosti, bez milosti, bez popustljivosti i bez straha, a pritom ni najmanje ne poriču niti sumnjaju u sopstvene sposobnosti, veštine ili ambicije. Unutar njihove sfere uticaja, unutar sfere u kojoj mogu da deluju, antihristi šire svoje kandže, kontrolišu one koje mogu da kontrolišu i navode na pogrešan put one koje mogu da navedu; uopšte se ne obaziru na Hrista i Boga, potpuno raskinuvši sa Bogom, Hristom i Božjom kućom.

O čemu prvenstveno razgovaramo u zajedništvu kada je u pitanju stavka o odnosu antihrista prema Hristovoj skrušenosti i skrivenosti? Božja skrušenost i skrivenost – koje ljudi treba da razumeju – u očima antihrista su najpovoljniji uslovi da rade šta god žele i da uspostave nezavisno carstvo u Božjoj kući. Bog je skriven u telu, a ova faza delovanja tokom poslednjih dana razlikuje se po formi od one iz Doba blagodati. Iako Bog u ovoj fazi ne čini ni čuda ni znamenja, On je izgovorio mnogo više reči, nebrojeno više reči. Bez obzira na to kako Bog deluje, sve dok je ovaploćen, Njegovo delovanje dolazi uz ogromno poniženje. Samo takav Bog, koji poseduje božansku suštinu, može istinski da Se ponizi i sakrije da bi postao običan čovek kako bi obavljao Svoje delo, jer poseduje suštinu skrušenosti i skrivenosti. Nasuprot tome, Sotona je apsolutno nesposoban za tako nešto. Kakvo bi telo Sotona zaodenuo da obavlja delo među ljudima? Prvo, ono bi bilo impozantnog izgleda i bilo bi opako, varljivo i rđavo; zatim, moralo bi da ovlada raznim strategijama i tehnikama da se poigrava sa ljudima i manipuliše njima, kao i raznim varljivim trikovima, i moralo bi da bude dovoljno nemilosrdno i zlonamerno. Moralo bi stalno da bude viđeno među ljudima i da se svuda nađe u centru pažnje, iz straha da ga možda neko ne zna, i stalno bi moralo da se trudi da uveća svoju slavu i da se promoviše. Biće zadovoljno kada ga ljudi konačno nazovu kraljem ili carem. Ono što Bog čini je upravo suprotno od onoga što čini Sotona. Bog nastavlja da pokazuje strpljenje i da se krije, i dok to čini, On unosi Svoje reči i Svoj život u ljude koristeći milost i blagost Stvoritelja, tako da ljudi mogu da shvate istinu, budu spaseni i postanu istinska stvorena bića sa normalnom ljudskošću i normalnim ljudskim životom. Iako je ono što Bog čini neprocenjivo za čovečanstvo, Bog to smatra Svojom odgovornošću. Dakle, On je lično postao telo i neumorno opskrbljuje, pomaže, podržava, prosvećuje i prosvetljuje ljude poput majke ili oca. Naravno, On takođe grdi, sudi, prekoreva i disciplinuje ljude, gledajući kako se iz dana u dan menjaju, kako iz dana u dan žive normalnim crkvenim životom i kako iz dana u dan rastu u životu. Dakle, sve što Bog čini je stvarnost pozitivnih stvari. Među čovečanstvom, ljudi hvale cenu koju je Bog platio, Njegovu veliku silu i Njegovu slavu, ali u Božjim rečima, kada je On ikada rekao ljudima: „Učinio sam to i to za čovečanstvo, toliko sam toga žrtvovao; ljudi Me moraju hvaliti i veličati Me”? Da li Bog postavlja takve zahteve čovečanstvu? Ne. Ovo je Sȃm Bog. Bog nikada nije koristio uslove da bi pravio razmenu sa ljudima, govoreći: „Smestio sam Hrista među vas, morate se dobro ophoditi prema Njemu, slušati Njegove reči, pokoriti Mu se i slediti Ga. Ne izazivajte ometanja ili prekidanja, uradite sve što vam On kaže da uradite, kako vam On kaže da to uradite i kada se sve ostvari, svi ćete dobiti zasluge.” Da li je Bog ikada rekao tako nešto? Da li je to Božja namera? Ne. Naprotiv, antihristi su ti koji uvek pokušavaju da raznim sredstvima zavedu, obuzdaju, kontrolišu i ovladaju svime u vezi sa ljudima, da nateraju ljude da napuste Boga da bi došli pred njih. Antihristi su ti koji svuda objavljuju i oglašavaju kad god učine neko malo delo. Antihristi ne samo da ne mogu da razumeju, prihvate, hvale ili veličaju Božju skrušenost i skrivenost, već preziru i hule na te stvari. To je određeno narav-suštinom antihrista.

Danas smo razgovarali u zajedništvu o tri manifestacije toga kako antihristi poriču suštinu Hrista. Hajde da ovde zaključimo naš razgovor o tome. Imate li pitanja? (Ne.) U redu, zbogom!

21. novembar 2020. godine

a. Govornici kineskog jezika stavljaju „Sjao” ispred prezimena osobe koja je mlađa od njih.