Na poslednjem okupljanju smo zaključili naš razgovor o petnaestoj stavci koja se tiče različitih manifestacija antihrista. Nakon što smo razgovarali o ovih petnaest stavki, da li ste saželi različite manifestacije i suštine antihrista? Da li ste stekli osnovni koncept i razumevanje o njima? Možete li da raspoznate osobe koje poseduju suštinu antihrista? (Mogu da raspoznam relativno očigledne slučajeve, ali i dalje imam poteškoća da raspoznam one koji su prilično lukavi i podmukli.) Hajde da danas sažmemo različite manifestacije antihrista na osnovu dva aspekta: prvo, karakter antihrista, i drugo, njihovu narav-suštinu. Da li je lakše raspoznati antihriste na osnovu ova dva aspekta? (Jeste.) Ako budemo ređe razgovarali u zajedništvu i ako ne budemo davali mnogo primera, možda nećete biti u stanju da ih raspoznate; ako budemo češće razgovarali, možda ćete razumeti, ali ćete i dalje imati poteškoća da to uporedite sa antihristima kada ih vidite kako čine zlo. Sažimanje priroda-suštine antihrista i njihovo raspoznavanje na osnovu ova dva aspekta može vam to dodatno razjasniti.

I. Karakter antihrista

Prvi aspekt je karakter antihrista. Taj aspekt se konkretno odnosi na to kakvu ljudskost antihristi poseduju. Šta sve obuhvata ljudskost? Ljudskost obuhvata savest, razum, integritet, dostojanstvo i ljudsku dobrotu i zlo. Raspoznavanje karaktera antihrista uključuje različite aspekte njihove ljudskosti. Hajde da najpre razgovaramo o uobičajenim manifestacijama prisutnim u normalnoj ljudskosti, odnosno o osobinama koje normalna ljudskost treba da poseduje. Recite Mi, koji konkretan sadržaj spada u tu kategoriju? (Poštenje i dobrota.) Šta još? (Osećaj časti.) Posedovanje kako ispravnosti tako i osećaja časti od suštinskog je značaja. (Takođe, pokazivanje ljubavi, tolerancije, obzira i praštanja prema drugima.) I to je tačno. Hajde da sve to sažmemo. Pre svega, normalna ljudskost poseduje osobinu poštenja – da li je to pozitivno? (Jeste.) Pored toga, poseduje dobrotu i iskrenost, ali postoji razlika koja se tiče stepena između iskrenosti i poštenja. Da li mislite da je saosećanje nešto što bi trebalo da bude uključeno u čovekov karakter? (Jeste.) Može li se saosećanje svrstati pod dobrotu? (Može.) Osoba dobrog srca sigurno će imati saosećanja. Zatim, tu su jednostavnost i osećaj časti. Osećaj časti uključuje dostojanstvo, samospoznaju i razum. Sledeća je ispravnost. Koje su manifestacije ispravnosti? One uključuju osećaj pravde, odvratnost prema zlu, mržnju prema rđavosti i naklonost ka pozitivnim stvarima. Ako čovek poseduje samo ispravnost, to nije dovoljno; ako mu nedostaju tolerancija i strpljenje, i ako se grubo izražava i nema obzira prema stanjima i okolnostima u kojima se ljudi nalaze, to nije u redu i njegovom karakteru nedostaje nekoliko stvari. Tu su i tolerancija i strpljenje koje se, naravno, računaju kao jedna osobina i na koje se gleda kao na specifične manifestacije dobrote. To su osobine koje normalna ljudskost treba da poseduje: poštenje, dobrota, iskrenost, jednostavnost, osećaj časti, ispravnost, kao i tolerancija i strpljenje – ukupno sedam osobina. Te osobine koje normalna ljudskost poseduje mogu se koristiti za procenu da li neka osoba ima normalnu ljudskost. Međutim, danas nećemo razgovarati na temu specifičnih manifestacija osobina koje normalna ljudskost treba da ima niti o tome koje osobe poseduju te osobine. Umesto toga, razgovaraćemo o temi „šta tačno predstavlja karakter antihrista.” U poređenju sa različitim aspektima normalnog karaktera koje smo upravo pomenuli, da li antihristi poseduju neku od tih osobina, ili koje od tih osobina poseduju? (Ne poseduju nijednu.) Pošto imate takav utisak o antihristima, hajde da sažmemo koju su to elementi u karakteru antihrista koje ljude navode da ih klasifikuju kao antihriste i koji ukazuju na to da takve osobe imaju lošu ljudskost, da im nedostaje normalna ljudskost i da poseduju ljudskost antihrista. Ako čovek poseduje jednu ili dve od nekoliko manifestacija normalne ljudskosti koje smo ranije saželi, on možda ima neku normalnu ljudskost. Ako poseduje sve, onda ima najnormalniju ljudskost. Ali antihristi ne poseduju nijednu od tih osobina, pa šta tačno sadrži njihova ljudskost? Hajde da najpre porazgovaramo o tom aspektu.

A. Lažu po navici

Prva osobina sadržana u normalnom karakteru je poštenje. Da li karakter antihrista uključuje poštenje? Očigledno je da antihristi nemaju poštenu ljudskost; njihova ljudskost je sigurno u suprotnosti sa poštenjem. Koje onda elemente nenormalne ljudskosti, one koje su u suprotnosti sa poštenjem, antihristi poseduju u svojoj ljudskosti? (Oni često lažu i varaju ljude.) Možemo li reći da je često laganje isto što i laganje po navici? Zar taj sažetak nije precizniji? Ako kažemo da taj čovek uvek laže ili da nije previše istinoljubiv, to nema dovoljnu težinu. Ako koristimo izraz poput „pun laži” da bismo opisali njegov karakter, to nije dovoljno formalno. Dakle, prikladnije je korišćenje izraza „laže po navici” da bismo ga opisali i da bismo izrazili da ljudskost antihrista nije poštena. „Laganje po navici” je prva osobina – nešto što se često manifestuje i otkriva u ljudskosti antihrista. To bi trebalo da bude najčešća, lako uočljiva i prepoznatljiva osobina s kojom ljudi mogu doći u kontakt. Sad, da li vredi razgovarati o specifičnim manifestacijama laganja po navici? (Da.)

Ljudskost antihrista je nepoštena, što znači da oni uopšte nisu istinoljubivi. Sve što kažu i urade je lažno i sadrži njihove vlastite namere i ciljeve, a u svemu tome skriveni su njihovi nezamislivi i neizrecivi trikovi i spletke. Tako da su reči i dela antihrista previše zagađeni i prepuni laži. Bez obzira na to koliko često pričaju, nemoguće je znati koje su njihove reči istinite, koje su lažne, koje su tačne, a koje pogrešne. To je zato što su nepošteni, a njihov um je izuzetno komplikovan, prepun podmuklih spletki i ispunjen trikovima. Ništa od onoga što kažu nije jednostavno. Oni ne kažu ’jedan je jedan’, ’dva je dva’, ’da je da’, a ’ne je ne’. Umesto toga, u svemu okolišaju i o svemu promišljaju po nekoliko puta, razmatraju posledice i vagaju prednosti i nedostatke iz svih uglova. Zatim, koristeći jezik, menjaju ono što žele da kažu tako da sve što kažu zvuči prilično nejasno. Pošteni ljudi nikada ne razumeju šta to antihristi govore, te ih oni lako prevare i obmanu, a ko god da sa antihristima komunicira, smatra da je to iskustvo iscrpljujuće i naporno. Oni nikada ne kažu ’jedan je jedan’ i ’dva je dva’, nikada ne kažu ono što misle i nikada ne opisuju stvari onakve kakve jesu. Sve što kažu je nerazumljivo, a ciljevi i namere njihovih dela su veoma komplikovani. Ako istina ispliva na videlo – ako ih drugi ljudi prozru i otkriju njihove namere – oni brzo izmišljaju drugu laž kako bi to izbegli. Takvi ljudi često lažu, a nakon što slažu, moraju da izreknu još više laži kako bi održali tu prvu laž. Oni obmanjuju druge da bi sakrili svoje namere, i izmišljaju sve vrste izgovora i argumenata kako bi podržali svoje laži, tako da je ljudima veoma teško da razlikuju šta je istinito, a šta nije, te ne znaju kada antihristi govore istinu, a kamoli kada lažu. Kada antihristi slažu, oni ne porumene niti trepnu, baš kao da govore istinu. Zar to ne znači da oni lažu po navici? Na primer, ponekad se, spolja gledano, čini da su antihristi dobri prema drugima, da vode računa o njima i da govore srdačno tako da to zvuči ljubazno i dirljivo. Ipak, čak i kada govore na taj način, niko ne može reći da li su iskreni i uvek je potrebno sačekati po nekoliko dana da se događaji odigraju kako bi se otkrilo da li su bili iskreni. Antihristi uvek govore sa određenim namerama i ciljevima, a niko ne može da shvati šta oni tačno žele da postignu. Takvi ljudi lažu po navici i uopšte ne razmišljaju o posledicama svojih laži. Dokle god im laž donosi korist i dokle god lažima mogu da obmanu druge i da postignu svoje ciljeve, posledice ih ne zanimaju. Čim budu razotkriveni, oni će nastaviti da prikrivaju, da lažu, da obmanjuju. Načelo i metoda po kojoj se ovi ljudi ponašaju i ophode prema svetu jeste obmanjivanje ljudi lažima. Oni su dvolični i govore ono što odgovara njihovom slušaocu; ponašaju se u skladu sa onim što situacija zahteva. Lukavi su i vešti, njihova usta su puna laži i nisu vredni poverenja. Ko god da je neko vreme sa njima u kontaktu biva naveden na pogrešan put ili se uznemiri i nije u stanju da dobije opskrbu, pomoć ili pouku. Bez obzira da li su reči antihrista grube ili lepe, razumne ili apsurdne, u skladu ili u neskladu sa ljudskošću, grube ili civilizovane, suštinski su to sve laži, izvrnute reči i neistine.

Među tom vrstom ljudi koji su antihristi, laganje po navici jedno je od njihovih glavnih obeležja. Kroz njihov govor, kroz način na koji pričaju, kroz njihov način izražavanja, značenje njihovih reči i nameru koja se iza tih reči krije, vidi se da ti ljudi nemaju normalnu ljudskost i da nemaju standarde ljudskosti po kojima žive pošteni ljudi. Antihristi lažu po navici. Njihove laži i obmane mnogo su ozbiljnije nego kod većine ljudi; to nije obična iskvarena narav, nego je u njihovom slučaju već došlo do gubitka savesti i razuma i do potpunog odsustva ljudskosti. U suštini, ti ljudi su demoni; demoni često na taj način lažu i obmanjuju ljude, ništa od onoga što kažu nije istina. Kada većina ljudi laže, oni moraju da izmisle laž, moraju o tome pažljivo da razmisle; ali antihristi ne moraju ništa da izmišljaju niti da o tome razmišljaju: oni samo otvore usta i laž sama izađe – i pre nego što shvatiš, već su te nasamarili. Njihove laži i obmane su takve da onima koji sporo reaguju može da bude potrebno dva ili tri dana da shvate o čemu se radi; tek onda shvate šta je ta osoba zaista mislila. Ljudi koji ne razumeju istinu nemaju sposobnost razlučivanja. Antihristi lažu po navici: šta mislite o toj njihovoj naravi? Jasno je da to nije nešto što je deo normalne ljudskosti. Zar u tome nema nečeg demonskog? Tačnije, to je demonska narav. Laganje po navici, pričanje neistine i obmanjivanje ljudi: da li je to ponašanje naučeno u školi ili je rezultat uticaja porodice? Ni jedno ni drugo. To su njihove urođene osobine, to je nešto sa čim su se rodili. Tokom vaspitavanja dece, nijedan roditelj ne uči svoje dete da laže od malih nogu i da obmanjuje druge, niti ga neko prisiljava da laže ili da obmanjuje, a opet, postoje deca koja, kada odrastu, pričaju samo laži, koja zadrže ozbiljan izraz lica bez obzira na to kakve laži izgovore i nikada u svojoj savesti ne osećaju kajanje, nelagodnost, niti se osećaju izmoždeno zbog izgovorenih laži; ta deca, naprotiv, misle da su vrlo pametna, veoma inteligentna, osećaju se srećno, ponosno, i tajno likuju jer mogu da prevare i da obmanu druge koristeći laži i druge taktike. To je njihova urođena priroda. Antihristi su takvi po prirodi. Laganje po navici njihova je priroda-suština. Iako često učestvuju na sastancima, slušaju propovedi i besede, antihristi nikada ne promišljaju o sebi niti pokušavaju da upoznaju sebe, i bez obzira na to koliko su laži izrekli da bi prevarili druge, ne osećaju nikakav prigovor savesti, a još manje aktivno pokušavaju da traže istinu kako bi pronašli rešenje – što dokazuje da su antihristi, u suštini, bezvernici. Bez obzira na to koliko su sposobni da ljudima drže lekcije o raznim doktrinama, oni nikada te doktrine ne primenjuju na sebe, nikada detaljno ne analiziraju sebe, i bez obzira na to koliko laži izgovore ili koliko ljudi prevare, nikada to ne spominju, već se pretvaraju, stavljaju masku i nikada nemaju hrabrosti da pred drugima priznaju da su prevaranti. Pored toga, oni nastavljaju da lažu i obmanjuju ljude kad god osete potrebu za tim. Zar to nije njihova priroda? Jeste, i to se ne može promeniti. Ta priroda nije izraz normalne ljudskosti; ispravno govoreći, to je demonska priroda, to je narav Sotone, takvi ljudi su đavoli, oni su ovaploćeni demoni.

Prva manifestacija karaktera antihrista jeste laganje po navici, što ćemo kategorizovati kao demonsku prirodu. Manifestacija te demonske prirode je da, bez obzira na vreme ili mesto, bez obzira na situaciju ili na to sa kim komuniciraju, reči koje takvi ljudi izgovaraju slične su onome što govore zmija i demoni – nedostojne su poverenja. S takvim ljudima treba biti posebno oprezan i treba imati dobru sposobnost razlučivanja, a ne brzopleto verovati rečima demona. Konkretna manifestacija njihovog laganja po navici jeste da laži samo teku sa njihovih usana; reči koje izgovaraju ne mogu da izdrže promišljanje, analizu niti razlučivanje. Antihrist može da slaže u bilo kom trenutku i veruje da po pitanju svih stvari ne sme reći ništa istinito, da sve što kaže mora da bude laž. Čak i ako ga pitaš za godine, on to razmatra, misleći: „Šta on to misli kad me pita za moje godine? Ako kažem da sam star, hoće li gledati na mene sa visine, te neće podsticati moj razvoj? Ako kažem da sam mlad, hoće li gledati na mene sa visine i reći da mi nedostaje iskustvo? Kako treba da odgovorim?” Čak i po pitanju nečeg toliko jednostavnog, on i dalje može da laže i da odbije da ti kaže istinu, pa čak može da ti uzvrati pitanjem: „Šta ti misliš?” Ti kažeš: „Pedeset godina?” „Blizu.” „Četrdeset pet?” „Još si bliže.” Da li ti da tačan odgovor? Da li, kroz njegove odgovore, saznaš koliko ima godina? (Ne.) To je laganje po navici.

Postoji još jedna manifestacija antihrista koji lažu po navici, a to je da oni lažu čak i dok daju svedočanstvo. Davanje lažnog svedočanstva prokleti je čin koji vređa Božju narav. Čak i po pitanju svedočenja, oni se usuđuju da se upuštaju u izmišljanje, laži i prevare, što zaista pokazuje njihovu nepromišljenu nebrigu za posledice i njihovu nepromenljivu prirodu! Kada vide da drugi svedoče na osnovu iskustva i razumevanja, dok oni sami to ne mogu, antihristi ih kopiraju, te govore šta god drugi da kažu i izmišljaju da su doživeli ista iskustva kao i drugi. Ako ne razumeju nešto što drugi ljude shvataju, oni tvrde da razumeju. Oni insistiraju na tome da su doživeli takva iskustva i da poseduju razumevanje i prosvećenje, iako im sve to zapravo nedostaje. Čak i ako ih Bog nije disciplinovao, oni insistiraju na tome da jeste. Čak su i po tom pitanju u stanju da lažu i da krivotvore istinu, pri čemu ne pokazuju nikakvu zabrinutost niti interesovanje, bez obzira na to koliko posledice mogu biti ozbiljne. Zar to nije laganje po navici? Štaviše, ljudi poput njih će prevariti bilo koga. Neki bi se mogli zapitati: „U svakom slučaju, antihristi su ipak ljudi: zar se ne bi suzdržali od toga da prevare one koji su im najbliži, one koji su im pomogli ili s kojima su delili poteškoće? Zar ne bi izbegli da prevare članove porodice?” Kada kažemo da oni lažu po navici, pod tim se podrazumeva da mogu da prevare bilo koga, čak i svoje roditelje, decu, i naravno, svoju braću i sestre. Mogu da prevare ljude po pitanju velikih i malih stvari, pa čak i po pitanju stvari gde bi trebalo govoriti istinu, gde to ne bi imalo posledica niti bi ih na bilo koji način pogodilo i gde nema potrebe primenjivati mudrost. Oni takođe varaju ljude i koriste laži da bi rešili male stvari zbog kojih, spolja gledano, nema potrebe lagati, gde bi izgovaranje istine bilo jednostavno i bez ikakvog napora. Zar to nije laganje po navici? Može se reći da je laganje po navici jedna od osnovnih manifestacija đavola i Sotone. Iz ove perspektive, zar ne možemo reći da ljudskost antihrista nije samo neiskrena, već je i obeležena laganjem po navici, što je čini nepouzdanom? (Da, možemo.) Ako takvi pojedinci počine neko nedelo, a zatim proliju suze nakon što ih braća i sestre orežu i iskritikuju, spolja tvrdeći da su dužni Bogu i obećavajući buduće pokajanje, da li smeš da im veruješ? (Ne smem.) Zašto ne? Najubedljiviji dokaz je da oni lažu po navici! Čak i ako se spolja pokaju, ako gorko plaču, udaraju se po grudima i zaklinju, nemoj im verovati, jer oni prolivaju krokodilske suze, to su suze kojima se služe da prevare ljude. Tužne i pokajničke reči koje izgovaraju nisu iskrene; to su brze taktike osmišljene da zadobiju poverenje ljudi prevarantskim sredstvima. Pred ljudima gorko plaču, priznaju grešku, zaklinju se i jasno iznose svoj stav. Međutim, oni koji su privatno u dobrom odnosu sa njima, oni kojima relativno veruju, kažu da nije baš sve tako kako izgleda. Iako, spolja gledano, deluje iskreno to što antihristi javno priznaju grešku i zaklinju se da će se promeniti, ono što govore iza kulisa dokazuje da to što su prethodno rekli nije bila istina, već laž osmišljena da zavaraju što više ljudi. Šta će to oni da kažu iza kulisa? Da li će priznati da je ono što su ranije rekli bila laž? Ne, neće. Širiće negativnost, iznosiće argumente i pravdaće se. To pravdavanje i raspravljanje potvrđuje da su njihova priznanja, pokajanje i zakletve sve bile laži osmišljene da prevare ljude. Može li se takvim ljudima verovati? Zar to nije laganje po navici? Oni čak mogu da izmisle ispovesti, da lažno prolivaju suze i da obećaju da će se promeniti, te je čak i njihovo zaklinjanje lažno. Zar to nije demonska narav? Čak i da kažu: „Razumem samo toliko; ostalo ne znam, te tražim Božje prosvećenje i nadam se da će mi braće i sestre pomoći kako bih postepeno stekao razumevanje”, to bi bio pošten stav i poštena izjava. Međutim, antihristi uopšte ne mogu da izgovore tako iskrene reči. Oni osećaju ovo: „Ako govorim istinito, ljudi bi gledali na mene sa visine: izgubio bih obraz i osećao bih se degradirano – zar moj ugled ne bi bio potpuno izgubljen? Ko sam ja? Mogu li priznati poraz? Čak i ako nešto ne razumem, moram da se pretvaram da to veoma dobro razumem; moram da prevarim ljude i da prvo učvrstim svoju poziciju u njihovim srcima.” Zar to nije manifestacija antihrista? Iz izvora i načina na koji antihristi govore, kao i na osnovu reči koje izgovaraju, jasno je da takvi ljudi nikada neće biti pošteni; to je izvan njihovih mogućnosti. Pošto je laganje po navici svojstveno njihovoj naravi, oni žele da prevare ljude, žele sve da sakriju i ne žele da iko zna niti da vidi prave činjenice ili stvarnu situaciju. Njihovo najdublje biće je strašno mračno. Taj aspekt karaktera antihrista može pouzdano da bude definisan kao nedostatak ljudskosti i posedovanje demonske naravi. Laži im bez napora i bez razmišljanja silaze s usana, do te mere da čak i kad pričaju u snu, oni ne govore ništa istinito – sve je prevara, sve su laži. To je laganje po navici.

Karakter antihrista lišen je poštenja. Čak i kada ne govore, u sebi razmišljaju kako da prevare i zavedu ljude, i kako da ih navedu na pogrešan put – koga da navedu na pogrešan put, šta da kažu dok to rade, koje metode da koriste kako bi započeli razgovor i koje primere da upotrebe da bi im ljudi poverovali. Bez obzira na to šta kažu ili šta misle, oni u sebi ne gaje pošten stav, pošten način ramišljanja niti poštene misli. Svaki trenutak svog života, svaku sekundu, provode u stanju u kojem žele da prevare druge ljude i da se sa njima poigravaju. Svake sekunde i trenutka oni razmišljaju kako da prevare i kako da zavedu druge ljude i kako da ih navedu na pogrešan put, a te misli ispunjavaju njihov um i najdublje delove njihove duše. Zar to nije njihova priroda? Mogu li takvi ljudi da razumeju istinu kada slušaju propovedi ili kada čitaju Božje reči? Čak i ako razumeju istinu, mogu li da je primene? (Ne mogu.) Sudeći po njihovim najdubljim mislima i po karakteru, takvi pojedinci sasvim sigurno nisu primaoci spasenja jer je sve što vole i sve o čemu u sebi i u svojim unutrašnjim svetovima razmišljaju prožeto demonskom prirodom, u suprotnosti je sa istinom i sa pozitivnim stvarima, i ne sadrži ništa što je vredno hvale. Dakle, da li antihristi zaista imaju osobinu laganja po navici u svojoj ljudskosti? (Da.) Ljudi koji lažu po navici ne primenjuju nijednu istinu. Kakve su posledice toga? Koje su konkretne manifestacije osobe koja ne primenjuje nijednu istinu? Može li takva osoba da se ponaša nemarno? Može li da se ponaša samovoljno i po sopstvenim zakonima? Može li da uspostavi nezavisna carstva? Može li da rasipa priloge? Može li da navodi ljude na pogrešan put? Može li da pridobije ljudska srca? Može da uradi sve to. To je tipičan antihrist – osoba koja laže po navici. Kada se činjenice razotkriju, bez obzira na to koliko parova očiju ih posmatra, bez obzira na to koliko ljudi kolektivno svedoči i razotkriva ih, oni odbijaju priznanje. Na kraju, pribegnu jednoj taktici kako bi se pozabavili tobom – tvrde da su zaboravili i pretvaraju se da ne znaju. U tom trenutku, u toj situaciji, oni ne mogu da izgovore ni jednu jedinu istinitu reč, niti mogu da klimnu glavom i da priznaju grešku tako što kažu: „To sam bio ja, pogrešio sam, sledeći put ću se promeniti i sigurno više neću ponoviti istu grešku.” To je antihrist, čovek koji nikada ne priznaje krivicu i nikada ne izgovara istinitu reč u bilo kom trenutku. Mogu li ljudi s takvom ljudskošću da budu spašeni? Mogu li da zadobiju istinu? Sasvim sigurno da ne mogu. Čak i ako razumeju istinu, ne mogu je dostići jer je odbacuju, opiru joj se i suprotstavljaju. Na najosnovnijem nivou, kada je reč o poštenom govoru i o priznavanju svojih grešaka, oni ne mogu da primene niti da sprovedu u delo čak ni tu najjednostavniju istinu. Kako se onda može od njih očekivati da se odreknu svog statusa, svojih izgleda i odredišta, kao i svojih sopstvenih namera? Mogu li toga da se odreknu i da se protiv toga pobune? Tek za to nisu sposobni. Ako ne mogu da izgovore ni jednu jedinu istinu, onda je još manje realno očekivati od njih da urade nešto što je teže od toga.

Da li oko vas postoje ljudi koji lažu po navici? Neki bi mogli reći: „Još nisam sreo nekoga ko laže po navici, ali osećam da bih ja mogao biti takav.” Reći ću ti istinu; u opasnoj si situaciji. Da li ljudi koji lažu po navici zadržavaju ikakav trag ljudskosti? Da li se razlikuju od demona? Da li neko od vas laže po navici? Pretpostavimo da, bez obzira na okruženje ili poreklo, šta god da se desi, neki čovek laži izgovara tako prirodno, a da mu se lice ne zarumeni niti mu srce brže zakuca, te on sve može da reši i da razreši lažima. Kada se suoči sa različitim situacijama u svetu i u svakom aspektu svog života, čim dobije priliku da nešto kaže, sve što izgovori je laž, nijedna rečenica nije istinita. Sve to sadrži namere i ciljeve i praćeno je sotonskim spletkama. To nije pošten čovek. Čovek koji je u stanju da slaže u svakoj situaciji, čak i ako mu je glava na panju – zar nije beznadežan? Sudeći po različitim načinima na koje antihristi ispoljavaju laganje po navici, njihove laži su previše brojne. Cilj njihovog govora je da prevare ljude, da ih zavedu i da ih navedu na pogrešan put. Sve njihove reči ispunjene su sotonskim spletkama i namerama, bez ikakvog ispoljavanja poštenja koje pripada normalnoj ljudskosti. Može se reći da antihristima uopšte nemaju osobinu poštenja koja je deo normalne ljudskosti. Ljudi kojima nedostaje poštenje i koji su sposobni da lažu po navici kategorizuju se kao oni koji imaju demonsku narav – oni su demoni. Takve ljude nije lako spasiti jer oni ne prihvataju istinu i teško im je da je prihvate.

B. Podmukli su i nemilosrdni

Pored laganja po navici, koje druge manifestacije imaju antihristi? Upravo smo razgovarali o suštinskim osobinama dobrote i iskrenosti u normalnoj ljudskosti, i sasvim je očigledno da antihristi uopšte nemaju te osobine. Sve što je svojstveno normalnoj ljudskosti antihristima nesumnjivo nedostaje; oni poseduju sve ono što je u suprotnosti sa normalnom ljudskošću, ono što je negativno. Dakle, šta je suprotno od dobrote i iskrenosti? (Podmuklost i nemilosrdnost.) Tačno, precizno ste se izrazili – podmuklost i nemilosrdnost. Antihristi nemaju osobine kao što su dobrota i iskrenost, i umesto toga, poseduju elemente podmuklosti i nemilosrdnosti koji su u suprotnosti sa dobrotom i iskrenošću. Da li postoji veza između podmuklosti i nemilosrdnosti i laganja po navici o kom smo ranije razgovarali? (Postoji.) Postoji određena veza. Kako antihristi ispoljavaju svoju podmuklost i nemilosrdnost? (Ispoljava se u njihovoj sposobnosti da izmišljaju laži i da podmeću drugima.) Izmišljanje laži i podmetanje drugima uključuje i laganje po navici i podmuklost i nemilosrdnost; te dve osobine su blisko povezane. Na primer, ako počine neko nedelo i ne žele da preuzmu odgovornost, oni stvaraju lažnu sliku, izgovaraju laži i navode ljude da poveruju da je to počinio neko drugi, a ne oni. Prebacuju krivicu na nekog drugog, primoravajući tu osobu da snosi posledice. To ponašanje nije samo rđavo i podlo, već je još podmuklije i nemilosrdnije. Koje su druge manifestacije podmuklog i nemilosrdnog ponašanja antihrista? (Oni su u stanju da muče druge ljude, da ih napadaju i da osvetnički postupaju prema njima.) Biti sposoban da mučiš druge ljude je nemilosrdno. Antihristi ulažu veliki napor da napadnu svakog i da se osvete svakom ko predstavlja pretnju njihovom statusu, ugledu ili prestižu, ili se tako ponašaju prema svakom ko im nije po volji. Ponekad čak mogu da iskoriste druge kako bi nekog povredili – to je podmuklost i nemilosrdnost. Ukratko, izraz „podmukli i nemilosrdni” ukazuje na to da su antihristi naročito zlonamerni. Njihov način postupanja i interakcije sa ljudima nisu zasnovani na savesti i oni ne žive u harmoniji i na ravnopravnoj osnovi s njima; umesto toga, u svakom trenutku traže načine da iskoriste druge ljude, da ih kontrolišu i da njima manipulišu u svoju korist. Njihov pristup odnosima s drugima nije normalan niti je iskren; umesto toga, oni koriste određena sredstva i metode da navedu ljude na pogrešan put, da ih iskoriste i da ih suptilno i bez njihovog znanja pretvore u oruđe. Nisu nimalo iskreni u svom ophođenju prema drugima, bez obzira na to da li, spolja gledano, to što rade deluje dobro ili loše. Uspostavljaju bliži kontakt sa onima koje smatraju korisnim, a udaljavaju se od onih koje smatraju beskorisnim, te na njih uopšte ne obraćaju pažnju. Čak i kad su u pitanju relativno bezazleni ili ranjivi pojedinci, oni smišljaju kako da iskoriste razna sredstva i metode kako bi takve ljude naveli na pogrešan put i uhvatili ih u zamku, da bi im ti ljudi bili od koristi. Ali, kada su ljudi slabi, kada su u nekoj nevolji ili im je potrebna pomoć, antihristi jednostavno zatvaraju oči i ostaju prema njima ravnodušni. Nikada ne pokazuju ljubav niti takvim ljudima pružaju pomoć; naprotiv, oni ih obično zlostavljaju, navode ih na stranputicu i čak smišljaju kako da ih još više iskoriste. Ako ne mogu da ih iskoriste, odbacuju ih i ne pokazuju nikakvu ljubav ili saosećanje prema njima – da li u tome ima ikakvog traga dobrote? Zar to nije manifestacija zlobe? Metoda i filozofija po kojima antihristi stupaju u odnose sa ljudima uključuju korišćenje spletki i strategija pomoći kojih koriste i varaju ljude, tako da ljudi ne mogu da ih prozru, ali su ipak voljni da za njih rade kao robovi i uvek im budu na raspolaganju. Antihristi su u stanju da zlostavljaju i da muče one koji ih razotkriju i koje više ne mogu da iskoriste. Čak su u stanju da olako svale krivicu na te ljude, da primoraju braću i sestre da te ljude napuste, a zatim da ih izopšte ili uklone. Ukratko, antihristi su podmukli i nemilosrdni, i potpuno su lišeni dobrote i iskrenosti. Nikada iskreno ne pomažu drugima niti pokazuju saosećanje ili ljubav kada se drugi suočavaju s poteškoćama. U svojim odnosima, kuju planove u sopstvenu korist i u svoju prednost. Bez obzira na to ko im se približi ili zatraži pomoć u nevolji, oni o toj osobi uvek prave proračune, misleći u sebi: „Ako toj osobi pomognem, kakvu korist mogu izvući od nje u budućnosti? Može li mi ona pomoći? Može li mi biti od koristi? Šta mogu od nje da dobijem?” Nije li sebično i podlo što uvek razmišljaju o takvim stvarima? (Da, jeste.) Koje metode će antihristi koristiti na crkvenim izborima? (Omalovažavaće druge, a sebe će uzdizati, i spuštaće one koji su bolji od njih.) Omalovažavanje drugih i uzdizanje sebe takođe je podmuklo i nemilosrdno. Pored toga, antihristi su u stanju da koriste sitne usluge kako bi privukli ljude i da se hvale svojim doprinosima kako bi zadobili poštovanje i obezbedili glasove. Šta još? (Oni ne mogu nepristrasno i objektivno da procenjuju kandidate; pristrasni su i unose svoje sopstvene predrasude.) To uključuje izmišljanje laži da bi oklevetali druge. Tokom prethodnih razgovora, spomenuli smo mnogobrojne konkretne načine na koje antihristi ispoljavaju podmuklo i nemilosrdno ponašanje. Podmuklo ponašanje karakteriše čoveka koji osmišljava mnoštvo spletki i koji se oslanja na strategiju, što za njega predstavlja načelo po kom postupa, po kom se suočava sa svetom i po kom bilo šta radi – takav čovek je lišen iskrenosti, a ispunjen lažima i prevarama. Nemilosrdnost se uglavnom odnosi na nemilosrdnost i okrutnost koje karakterišu njegove metode delovanja; on ne pokazuje milost, lišen je ljudskih osećanja, nanosi štetu drugima, a pritom je voljan da postigne svoje ciljeve po cenu da bilo koga povredi – to je nemilosrdnost i ona je u direktnoj suprotnosti s ljudskom dobrotom. Ako čovek poseduje dobrotu u svojoj ljudskosti, onda, kada se suoči s običnim stvarima, on će biti blag prema drugima kad god to može i oprostiće ljudima. Takav čovek je tolerantan prema problemima i greškama drugih, nije sitničav i prelazi preko takvih stvari kad god je to moguće. Pored toga je saosećajan i kad god vidi da drugi prolaze kroz teškoće, voljan je da pomogne, pronalazi radost u pomaganju drugima i smatra poučavanje drugih svojom ličnom odgovornošću – to je dobrota. Da li antihristi poseduju tu osobinu? (Ne.) Oni veruju: „Ako si u nevolji i ako ti ja pomognem, za to postoji cena koju treba platiti. Ako ti učinim uslugu, kakvu korist ja imam od toga? Ako saosećam s tobom, ko će saosećati sa mnom? Ako ti pomognem, hoćeš li se setiti moje dobrote? Ako tražiš od mene da se žrtvujem da bih ti pomogao, ti mora da sanjaš! Kakav je naš odnos? Kakvu korist mi možeš doneti? Jesi li mi ikada pre pomogao? Ko si ti? Da li si vredan toga da ti pomognem? Kad bi bio kraljeva kćerka ili sin bogatog čoveka, možda bi mi to što ti pomognem donelo neku slavu ili korist. Ali ti nisi ništa od toga. Zašto bih ti pomogao? Kakvu korist ja imam od toga?” Tako antihristi razmišljaju kada vide nekog u nevolji, nekog slabog ili nekog kome je potrebna pomoć. Da li je to ponašanje ljubazno? Kada vide nekog ko je u slabom stanju, ne samo da ga ismevaju i rugaju mu se, već u sebi prave proračune. Neki čak vide to kao priliku da se pokažu ili da osvoje srce te osobe. Ništa od toga nije ljubazno. Antihristi često koriste takve prilike da se pokažu. Oni neće delati ako za njih nema neke koristi, ako nemaju cilj i motivaciju. Ako nekome pomognu, žele da ga zadobiju kao svog saveznika. Ako pomognu dvema osobama i saosećaju sa njima, onda žele da zadobiju par saveznika, da zadobiju dve desne ruke. U suprotnom, neće ni prstom mrdnuti i sasvim sigurno neće pokazati ljubav prema onima kojima je potrebna pomoć.

Primarna manifestacija podmuklosti i nemilosrdnosti antihrista je to što u svemu što rade imaju naročito jasan cilj. Prvo o čemu razmišljaju jesu njihovi sopstveni interesi; a njihove metode su ogavne, grube, prljave, niske i sumnjive. Nema nikakve iskrenosti u načinu na koji nešto rade ni u načinu na koji postupaju s ljudima, niti u načelima po kojima postupaju prema njima. Način na koji se ophode prema drugima je takav da ih iskorišćavaju i poigravaju se s njima, a kada im ljudi više nisu korisni, odbacuju ih. Ako si im ti zbog nečega koristan, pretvaraju se da im je stalo do tebe: „Kako si? Da li si imao nekih teškoća? Mogu ti pomoći da rešiš svoje poteškoće. Reci mi ako imaš neki problem. Tu sam za tebe. Kako smo samo srećni što imamo tako dobar odnos!” Deluje da su veoma pažljivi. Ipak, ako dođe vreme da im više nisi ni od kakve koristi, oni će te napustiti, odbaciće te i ignorisaće te, i ponašaće se kao da te nikada ranije nisu ni sreli. Kada stvarno imaš neki problem i potražiš od njih pomoć, njihov stav se iznenada menja, njihove reči više nisu tako prijatne kao kad su ti prvobitno obećavali pomoć – zašto je to tako? Zato što im ti više nisi ni od kakve koristi. Zbog toga prestaju da ti poklanjaju pažnju. I to nije sve: ako otkriju da si uradio nešto pogrešno ili pronađu nešto što mogu da iskoriste protiv tebe, postaju prema tebi hladno cinični, pa te čak mogu i osuditi. Šta misliš o toj metodi? Da li je to manifestacija dobrote i iskrenosti? Kada antihristi ispolje tu vrstu podmuklosti i nemilorsdnosti u svom ponašanju prema drugima, da li je u tome prisutan neki trag ljudskosti? Da li imaju i trunku iskrenosti prema ljudima? Sasvim sigurno da nemaju. Sve što rade, rade u sopstvenu korist i zbog sopstvenog ponosa i ugleda, da bi osigurali svoj status i dobar glas među ljudima. Ako mogu da iskoriste nekog koga sretnu, to će i uraditi. Ljude koje ne mogu da iskoriste preziru i ne obraćaju pažnju na njih; čak i ako im sam pristupiš, oni te ignorišu i ne žele ni da te pogledaju. Ali, ako dođe vreme da im zatrebaš, njihov stav prema tebi se iznenada menja, te postaju veoma pažljivi i ljubazni, što te zbunjuje. Zašto se njihov stav prema tebi promenio? (Zato što si im sada od koristi.) Tako je: kada vide da si im od koristi, njihov stav se menja. Da li u vašoj okolini ima takvih ljudi? Kada takvi ljudi komuniciraju sa drugima, nije odmah uočljivo da rade nešto što je očigledno loše. Takođe, posmatrajući njihove svakodnevne izraze, govor i ponašanje, ne čini se da postoje neki očigledni problemi. Međutim, ako pažljivo osmotriš kako se ophode prema ljudima, posebno kako se ophode prema onima koji su im najbliži i najdraži, ako vidiš kako iskorišćavaju druge i kako se ophode prema njima nakon toga, onda na osnovu toga možeš da uočiš namere, stavove i metode antihrista u njihovim interakcijama sa drugima. Svi oni traže samo ličnu dobit, žive po filozofiji Sotone i lišeni su svake normalne ljudskosti.

Antihristi u svojoj ljudskosti poseduju osobine kao što su podmuklost i nemilosrdnost. Mogu li se oni da se slažu sa onima koji su pošteni, ljubazni i iskreni u svojim odnosima sa ljudima i stvarima? Da li žele da se približe takvim ljudima? (Ne, ne žele.) Kako gledaju na takve ljude? Oni kažu: „Svi ovi ljudi su velike budale i svi govore tako direktno. Trebalo bi dobro da razmisliš pre nego što progovoriš – zašto govoriš tako iskreno? Zašto je tvoj način govora uvek tako otvoren?” Takvi ljudi su antihristima bedno glupi i antihristi na njih gledaju snishodljivo. Kada takvi ljudi vide nekoga ko je ljubazan i ko iskreno pomaže ljudima, oni zaista pomognu toj osobi kada naiđe na neku teškoću i kada joj je potrebna pomoć, oni žele toj osobi dobro, žele da joj budu od koristi, da joj pomognu i daju joj savet – antihristi smatraju da su takvi ljudi budalasti i glupi. Antihristi ne veruju da su te pozitivne osobine ljudskosti dobre ili lepe i da je to nešto što bi ljudi trebalo da poseduju. Umesto toga, oni u sebi osećaju gađenje, odbojnost i prezir prema tim osobinama koje su suštinske za normalnu ljudskost. Oni iskrene ljude nazivaju glupim; isto kažu i za ljubazne ljude, a još više za one koji su iskreni. Oni koji relativno iskreno veruju u Boga i koji obavljaju svoje dužnosti sa relativnom iskrenošću, koji imaju dobro srce i nikada ne povređuju druge niti im nanose štetu, koji vole druge ljude i saosećaju se sa njima, koji mogu da se odreknu svoje lične koristi i da savladaju svoje teškoće kako bi pomogli drugima, koji osećaju teret i odgovornost kada vide one koji su slabi i kojima je potrebna pomoć – antihristi duboko u sebi još više preziru takve ljude. Kada je reč o onima koji su relativno iskreni u svojoj veri u Boga, koji imaju bogobojažljivo srce, koji u svemu prihvataju Božji nadzor, koji su sposobni da iskreno, odano i odgovorno obavljaju svoje dužnosti i koji pristupaju svojim dužnostima sa iskrenim stavom – antihristi duboko u sebi preziru i mrze takve pojedince, vidljivo ih izbegavaju i distanciraju se od njih. U očima antihrista, sve te pozitivne osobine koje su suštinske za normalnu ljudskost nisu ništa pozitivno: nisu vredne pohvale ni promovisanja. Umesto toga, antihristi veruju da su njihove sopstvene spletke, strategije, unutrašnji načini ophođenja sa ljudima i okrutnost vredni pohvale. Uvek, bez obzira na to šta rade, oni u sebi promišljaju i usavršavaju svoje metode i spletke. Bez obzira na veličinu problema, oni veruju da je vredno i neophodno ponašati se na taj način; u suprotnom, to bi dovelo do gubitaka i nanelo bi štetu njihovom ugledu. S obzirom na to da te osobine postoje u ljudskosti antihrista, mogu li oni da prihvate istinu? Mogu li oni da primene istinu? Oni to nikako ne mogu da urade. Bez obzira na to koliko naglašavaš iskrenost, ljubaznost i druge pozitivne stvari, i koliko god da zahtevaš od ljudi da poseduju te aspekte i da se ophode prema drugima, prema svojim dužnostima i prema različitim stvarima u skladu sa tom pozitivnom ljudskošću, duboko u srcima antihrista ukorenjeni su odbacivanje, prezir i neprijateljstvo prema svemu tome. Zašto? Zato što su antihristi potpuno lišeni tih pozitivnih stvari; ono što oni poseduju u svojoj suštini jeste podmukao i nemilosrdan karakter koji pripada demonskoj prirodi. Da li postoji razlika između tog karaktera i karaktera koji je pošten, ljubazan i iskren, kao što Bog zahteva? Ne samo da postoji razlika, već su ti karakteri u potpunoj suprotnosti jedan s drugim – dva karaktera različita po prirodi. Da li ijedna od manifestacija i otkrivanja podmuklosti i nemilordnosti antihrista odgovara normalnoj ljudskosti? Da li se poklapa sa istinom? Svakako da ne; sve su to spletke i prevare Sotone. Priroda koja se ispoljava kroz Sotonine spletke i prevare upravo je podmukla i nemilosrdna, to su osobine koje ne bi trebalo da postoje u normalnoj ljudskosti koju Bog zahteva. Na osnovu različitih manifestacija podmuklosti i nemilosrdnosti o kojima je bilo govora, razmislite da li postoje ljudi u vašoj okolini koji poseduju takvu ljudskost. Antihristi, sa tako podmuklom i nemilosrdnim karakterom, nesumnjivo bi bili sposobni da delaju. Njihova dela bila bi vidljiva, čujna i dostupna drugima. Ako su dostupna, ljudi bi trebalo da ih osete i da budu u stanju da prepoznaju i raspoznaju takve pojedince. Podmukao i nemilosrdan karakter antihrista trebalo bi da bude prilično uobičajena i očigledna manifestacija. To nije skrivena misao, ideja ili namera, već njihova otkrivena ljudskost i metode, sredstva i strategije njihovih dela. Ljudi bi trebalo da budu u stanju da opaze taj aspekt.

C. Nemaju osećaj časti i ne mare za stid

U normalnoj ljudskosti postoji jednostavnost, ali da li su antihristi jednostavni ljudi? Očigledno da nisu. Podmuklost, nemilosrdnost i laganje po navici o kojima smo upravo razgovarali u suprotnosti su sa jednostavnošću. Jednostavnost je lako razumeti, pa o tome nećemo razgovarati. Hajde da razgovaramo o tome šta znači imati osećaj časti. Imati osećaj časti je nešto što bi trebalo da bude prisutno u normalnoj ljudskosti; to znači imati razum. Koji je izraz suprotan tome da neko ima osećaj časti? (Kada neko ne mari za stid.) Izraz „ne mari za stid” znači da je neko bestidan. Drugim rečima, to se može sažeti kao nedostatak osećaja časti. Koje radnje preduzimaju antihristi i koje konkretne manifestacije ili postupci pokazuju da oni nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Antihristi se otvoreno takmiče sa Bogom za status, što ukazuje na to da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid. Samo se antihristi mogu otvoreno nadmetati sa Bogom za status i za Njegov izabrani narod. Bez obzira na to da li su ljudi voljni ili ne, antihristi žele da ih kontrolišu. Bez obzira na to da li su za to sposobni, antihristi žele da se bore za status, a nakon što ga dobiju, oni žive na račun crkve, jedu i piju na račun Božjeg izabranog naroda, dopuštajući da ih Božji izabrani narod izdržava, dok sami ne rade ništa. Oni uopšte ne brinu o Božjem izabranom narodu, a ipak žele da ih stave pod svoju vlast, da ih nateraju da slušaju, da im služe i da za njih rade, i žele da uspostave svoj položaj u srcima ljudi. Ako o drugima govoriš pohvalno, ako hvališ Božju veliku dobrotu, blagodat, blagoslove i svemogućnost, antihristi su nesrećni i nezadovoljni. Uvek žele da o njima govoriš veoma pohvalno, da čuvaš posebno mesto za njih u svom srcu, da ih poštuješ i da se na njih ugledaš, i to mora biti neizveštačeno. Sve što radiš mora biti zbog njih i iz obzira prema njima. U svakom trenutku, u svemu što govoriš i radiš, moraš njih da staviš na prvo mesto, uzimajući u obzir njihove misli i osećanja. Zar nije tačno da oni nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Zar se antihristi ne ponašaju tako? (Da, tako je.) Koje još manifestacije postoje? Oni kradu i traće priloge, prisvajajući Božje priloge za sebe. To takođe pokazuje da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid – to je previše očigledno!

Kad smo kod krađe priloga, dogodio se jedan poseban incident. Neka braća i sestre su priložili stvari koje su prosleđene jednoj crkvi, a osoba zadužena za čuvanje priloga primetila je da se tu nalaze i dve neoznačene flaše namenjene za Višnjeg, bez ikakvih posebnih uputstava. Ne znajući šta su tačno ti proizvodi, ta osoba ih je bez dozvole zadržala i nije ih prosledila Višnjem. Kasnije, kada sam pitao da li su ti predmeti kod njega, rekao je da ima dve flaše. Pitao sam kako to da ih ima već spremne, a on je objasnio situaciju: „Zadržali smo ove dve flaše zbog toga što nisu imale nalepnice koje bi ukazale na to šta je u njima, niti je bilo označeno da su za višnjeg. Da su bile označene kao nešto što bismo mogli da iskoristimo, zadržali bismo ih i koristili. Kad bismo mogli da ih prodamo, prodali bismo ih.” Šta vi mislite, u čemu je ovde problem? Izvesna vredna roba prenosi se ovamo sa raznih mesta, neke stižu sa uputstvima, a mnoge bez uputstava ili oznaka. U normalnim okolnostima, ako analizirate stvari na razuman način, kome bi te predmete trebalo dati? (Trebalo bi da se daju Bogu kao prilozi.) Ljudi sa normalnom razumnošću bi trebalo tako da misle. Međutim, neko je rekao: „Te stvari nisu bile označene da su za višnjeg.” Implicitno, ta osoba je želela da kaže: „Nisu za tebe. Kakve veze imaju s tobom? Pošto nisu označene za tebe, ja imam pravo da njima upravljam. Neću ih dati tebi. Ako budem hteo da ih prodam, prodaću ih. Ako budem hteo da ih koristim, koristiću ih. Ako ne želim ni da ih koristim ni da ih prodam, samo ću ih negde ostaviti i dozvoliću da propadnu!” To je bio stav osobe koja je za to bila zadužena. Šta mislite o tom stavu? Da li postoje ljudi koji izdaleka donose tako vredne predmete u crkvu ili ih daju pojedincima, a da pritom ne navedu kome su ti predmeti namenjeni? (Ne.) Ko bi pokazao toliku ljubav da donira vredne predmete crkvi, Božjoj kući ili braći i sestrama? Do dana današnjeg nisam video nikoga ko ima toliko ljubavi, niti ikoga ko daje takav prilog ili milostinju. Čak i kad kupuješ obične i jeftine predmete, moraš da ih platiš. Dakle, u vezi sa tim vrednim predmetima, da li postoji iko ko ih tek tako daje besplatno? (Ne.) Iako ljudi koji su te predmete poslali nisu naveli kome su namenjeni, ljudi bi trebalo da znaju kome su zapravo namenjeni; to je razumnost koja bi trebalo da bude prisutna u ljudskosti. Kako bi osoba koja je za to zadužena trebalo da postupi u toj situaciji? Kako je trebalo da postupi po pitanju tih predmeta? U najmanju ruku, trebalo je da pita Višnjeg: „Da li želiš ove predmete? Ako ne, kako bi trebalo da sa njima postupimo?” Problem je mogao biti razrešen samo postavljanjem ta dva pitanja; ta dva pitanja bi ukazala na to da osoba u svom karakteru poseduje normalnu razumnost. Ali osoba zadužena za čuvanje priloga nije mogla da postavi ni tako jednostavna pitanja, niti je posedovala najosnovniju razumnost koju bi čovek trebalo da ima. Kako je mogao da poveruje da su te stvari namenjene crkvi? Čak je dodao još jednu izjavu: „Nisu označene za višnjeg.” Zar to nije problem? Šta podrazumeva izraz „nisu označene za višnjeg”? Zašto je dodao tu izjavu? (Da bi pronašao razlog za svoje neodgovorno traćenje Božjih priloga.) To je upravo to. Može li osoba koja je u stanju tako nešto da učini da zaista ima osećaj časti u svojoj ljudskosti? Jasno je da ne može. Kakva je ljudskost osobe koja nema takav karakter? Zar to nije nedostatak osećaja časti? Da li on zaista nije znao da su to prilozi? Znao je da su to prilozi, ali zbog nedostatka osećaja časti u svojoj ljudskosti, mogao je da izgovori takve reči ne mareći za stid, a nakon toga je mogao prirodno i neodgovorno da uživa u prilozima, da ih prisvaja i traći, tvrdeći da pripadaju njemu. Samo ljudi sa ljudskošću antihrista pokazuju takve manifestacije.

Antihristi nemaju savesti ni razuma; na koji još način pokazuju da nemaju osećaj časti i da ne mare za stid? Kada učine nešto loše, ne znaju da osete kajanje, niti u svom srcu osećaju krivicu. Ne razmišljaju o tome kako da poprave grešku ili da se pokaju, i čak veruju da su njihovi postupci opravdani. Kada su suočeni sa orezivanjem ili zamenom, osećaju da se prema njima nepravedno postupa. Neprestano se raspravljaju i koriste sofizam – to je nedostatak osećaja časti. Oni ne obavljaju nikakav stvaran rad; na svakom koraku drže predavanja drugima i pomoću praznih teorija navode ljude na pogrešan put, ubeđujući druge da su oni duhovni i da razumeju istinu. Takođe se često hvale koliko su se naradili i propatili, govore da zaslužuju da uživaju u Božjoj blagodati i u pažnji i brizi braće i sestara, pa zbog toga žive na račun crkve kao da je to uobičajena stvar, žele da jedu i piju ukusne stvari i da uživaju poseban tretman. Tako se ponaša čovek koji nema osećaj časti i ne mari za stid. Pored toga, iako očigledno imaju slab kov, ne razumeju istinu i nisu sposobni da pronađu načela primene, i uz to nisu sposobni ni za kakav rad, oni se hvale da su sposobni i da su dobri u svemu. Zar tim ponašanjem ne pokazuju da ne mare za stid? Iako oni očigledno nisu ništa, pretvaraju se da sve znaju kako bi ih ljudi cenili i ugledali se na njih. Ako neko ima probleme, a ne zatraži njihov savet, već pita nekog drugog, oni se naljute, postanu ljubomorni i ogorčeni, i traže da na svaki mogući način tu osobu muče. Zar to nije nemarnost za stid? Očigledno je da često lažu, imaju razne iskvarene naravi, ali se pretvaraju da nemaju iskvarene naravi, da njih Bog favorizuje i voli; na svakom koraku se pretvaraju da su vrlo sposobni da izdrže patnju, da mogu da se pokore, da mogu da prihvate istinu i orezivanje, da se ne boje teškog rada ni kritike i da se nikada ne žale – ali u stvarnosti, puni su ogorčenosti. Premda očigledno nisu sposobni da objasne bilo kakvo razumevanje ili da jasno govore o bilo kojim istinama, i premda nemaju iskustveno svedočanstvo, upuštaju se u pretvaranje i prevare i govore u prazno o svojoj samospoznaji kako bi ljudi pomislili da su vrlo duhovni i da imaju veliko razumevanje. Zar to nije nemarnost za stid? Očigledno imaju brojne probleme i lošu ljudskost, ne obavljaju svoju dužnost s odanošću i u svakom poslu koji obavljaju oslanjaju se isključivo na svoj intelekt i pamet, uopšte ne traže istinu, a ipak veruju da nose teret, da su vrlo duhovni, da imaju kov i da su superiorniji od većine ljudi. Zar to nije nemarnost za stid? Zar to nisu manifestacije nedostatka ljudskosti antihrista? Zar ne otkrivaju to često? Jasno je da im nedostaje razumevanje istina-načela, i bez obzira na to kojim poslom se bave, oni ne mogu da pronađu nikakva načela prakse, ali odbijaju da za njima tragaju ili da razgovaraju; oslanjaju se na svoju sopstvenu lukavost, iskustvo i intelekt kako bi obavili posao. Čak žele da budu starešine, da usmeravaju druge i da svi njih slušaju, a ljute se i besne kada ih niko ne sluša. Zar to nije nemarnost za stid? Zbog toga što imaju ambicije, nadarenost i malo lukavosti, uvek žele da se istaknu u Božjoj kući i uvek žele da Božja kuća njih postavi na važne pozicije i da ih usavršava. Ako ih ne usavršava, osećaju se uznemireno i ogorčeno, žale se da Božja kuća nije pravedna, da ne može da prepozna talentovane ljude i da u Božjoj kući nema nikog ko bi umeo dobro da proceni talenat i tako otkrio njihove izuzetne sposobnosti. Ako ih ne usavršava, ne žele da se trude da obavljaju svoje dužnosti, ne žele da podnose teškoće niti da plate cenu; umesto toga, samo žele da koriste svoju lukavost da izbegnu rad. U sebi se nadaju da će ih neko u Božjoj kući ceniti i uzdići, dopuštajući im da nadmaše druge i da tu ostvare svoje grandiozne planove. Zar to nisu ambicije i želje? Zar to nije nemarnost za stid? Nije li to najčešća manifestacija antihrista? Ako zaista imaš sposobnosti, treba da stremiš ka istini, da se usmeriš da valjano obavljaš svoje dužnosti, pa će te Božji izabrani narod prirodno ceniti. Ako ne poseduješ nijednu istinu, a ipak stalno želiš da se istakneš, to je previše nerazumno! Ako uz to imaš ambicije i želje i stalno želiš da daješ sve od sebe, sigurno ćeš pasti. Nakon što su nekada posedovali određeni status i ugled u društvu, neki ljudi žele da se prave važni, da imaju poslednju reč i da nateraju sve ljude da slede njihove zapovesti nakon što poveruju u Boga i uđu u Njegovu kuću. Žele da istaknu svoje kvalifikacije i reference, smatraju da im niko drugi nije ravan i da svi treba da se pokoravaju njihovoj moći. Zar to nije nemarnost za stid? Da, jeste. Kada neki ljudi postignu određene rezultate i daju neke doprinose dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, uvek žele da braća i sestre postupaju prema njima sa velikim poštovanjem, kao prema starijim, visoko rangiranim pojedincima i posebnim ličnostima. Čak žele da ih ljudi gledaju sa divljenjem, da ih slede i slušaju. Oni teže da postanu vodeća figura u crkvi; žele da odlučuju o svemu, da donose presude i da po pitanju svega imaju poslednju reč. Ako ih niko ne sluša niti prihvata ono što kažu, žele da napuste svoju poziciju, da podrivaju i da ismevaju sve ostale. Zar time ne pokazuju da ne mare za stid? Pored toga što ne mare za stid, oni su naročito zlobni – to su antihristi.

Manifestacija nemarnosti za stid preovlađuje u karakteru antihrista. Većina ljudi to ispoljava do određenog stepena, ali ne samo da antihristi ispoljavaju takvo ponašanje, već oni nikada nisu u stanju da prepoznaju koliko je ta manifestacija ozbiljna po svojoj prirodi, ne kaju se, ne pokušavaju da je bolje shvate niti da se pobune protiv nje. Umesto toga, smatraju je prirodnom, što pokazuje da odbijaju da prihvate istinu. Bez obzira na to koliko svojim ponašanjem ne mare za stid, koliko je njihovo ponašanje nerazumno, odvratno i vredno prezira, oni i dalje veruju da je ono prirodno i opravdano. Smatraju da je razumno, da zbog svog dara i svojih sposobnosti zaslužuju da vode druge, da bi trebalo da se pozivaju na svoje starije godine i da bi drugi trebalo da ih slušaju zbog njihovih doprinosa; pritom uopšte ne gledaju na to kao na nešto što predstavlja nemarnost za stid. Zar nisu beznadežni? To nije normalna ljudskost; to je narav antihrista. Obični iskvareni ljudi mogu da poseduju te manifestacije i misli u većoj ili manjoj meri i u različitim stepenima ozbiljnosti, ali kroz čitanje Božjih reči, prihvatanjem i razumevanjem istine, oni prepoznaju da to nije nešto što bi normalna ljudskost trebalo da ima. Takođe prepoznaju da bi, kada im se jave takve ideje, misli, planovi ili nerazumni zahtevi, trebalo da se pobune protiv njih, da ih odbace, promene, da nauče da se pokaju, da prihvate istinu i da postupe u skladu sa istinom. U čemu je razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi? Razlika je u tome što antihristi nikada neće verovati da Bog misli da su njihove ideje, misli i želje pogrešne, da ih osuđuje i mrzi, niti će verovati da su to negativne stvari koje pripadaju Sotoni. Zbog toga, oni nikada ne odustaju od takvih misli ili uverenja. Umesto toga, istrajavaju u njima, ne bune se protiv njih i svakako ne prihvataju ono što je ispravno i pozitivno, niti dopuštaju da to postane praksa koju bi trebalo da imaju i načela kojih bi trebalo da se pridržavaju. To je razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi. Pogledajte oko sebe: bilo koji čovek koji toliko ne mari za stid, a nikada to ne prepoznaje niti je toga svestan, tipičan je antirhist.

Antihristi imaju još jednu tipičnu osobinu koju ljudi vrlo lako raspoznaju: nedostatak stida. Baš kao što je napisano u Bibliji: „Zlobnik na licu pokazuje drskost” (Priče Solomonove 21:29) – samo su antihristi zaista zli ljudi. Antihristi su bestidni; bez obzira na to koliko toga počine jer ne mare za stid, jer su neosetljivi na osećanja drugih ljudi i jer su u suprotnosti sa istinom, oni toga nisu svesni niti to prepoznaju. Ne prihvataju ono što je ispravno ili pozitivno i ne odustaju od svojih pogrešnih gledišta i postupaka; umesto toga, istrajavaju u njima do kraja. Takvi su antihristi. U kakvoj ste vi situaciji? Kada imate tako nerazumne zahteve, sramotne misli i namere i ideje kojih se Bog gnuša, da li ste svesni da Bog sve to prezire i da li ste stoga u stanju da se protiv toga pobunite i odustanete od toga? Ili, da li, nakon što čujete istinu, odbijate da ih se oslobodite, istrajavate u njima i mislite da ste u pravu? (Kada postanem svestan tih misli, u stanju sam da ih povežem sa Božjim rečima i osećam da su te misli prilično ogavne i lišene stida, i u stanju sam da se pomolim i da se pobunim protiv njih.) Oni koji mogu svesno da se pomole i da se pobune protiv takvih misli nisu antihristi; oni koji se nikada ne mole niti se bune protiv toga, već slede sopstvene misli, suprotstavljaju se Bogu u svom srcu i odbijaju da prihvate istinu, tipični su antihristi. Bez obzira na to koliko je bestidno to što su uradili, oni odbijaju to da priznaju ili da prepoznaju. Zar nije očigledno da su to ljudi koji ne prihvataju ono što je pozitivno, već vole sve ono što je negativno i rđavo? Da li ste u stanju da prepoznate u koju kategoriju vi spadate i zar nikada niste imali takve misle koje su lišene stida? (Imao sam takve misli, i nakon što sam ih postao svestan, mogao sam da se pomolim Bogu i da se pobunim protiv njih. Ponekad ih nisam bio svestan, govorio sam ili sam postupao a da nisam osećao da su te misli lišene stida, i tek sam kasnije, kada sam bio razotkriven, to shvatio, te sam mogao da se pomolim i pobunim protiv njih.) Ako niste svesni da su te stvari lišene stida, to nije problem; ali, ako ste toga svesni, a ne prihvatate istinu niti se bunite protiv sebe, onda je to ozbiljan problem. Većinu vremena vi ste obamrli, nesposobni da povežete te stvari sa Božjom rečju i nesvesni svog problema. Ali, ako odmah osetite krivicu i prekor u svom srcu kada postanete toga svesni i ako se osećate previše posramljeno da biste se suočili sa bilo kim, ako mislite da ste ogavni, bedni i slabog integriteta, ako osećate mržnju i gađenje prema sebi, te razmišljate kako da se promenite i oslobodite se svega toga, to je normalna situacija. Ako možete da se pobunite protiv sebe kada postanete svesni, onda imate nadu za spasenje. Ako postanete svesni, a i dalje se ne bunite protiv sebe, onda nemate nadu za spasenje. Da li osoba može da bude spašena zavisi od toga da li može da prihvati istinu. Neki bi mogli reći: „Ja sam obamro i tupav, slabog sam kova, ali sve dok razumem bar nešto od onoga što čujem, mogu da postupam po Božjim rečima i da se pobunim protiv sebe.” Takvi ljudi mogu da budu spašeni. Bez obzira na to koliko je valjan čovekov kov ili koliko istine razume, ako se ne pobuni protiv samog sebe, ako insistira na tome da ne primenjuje istinu niti da je prihvata, i ako joj se u srcu opire i suprotstavlja, onda je gotovo – takav čovek je beznadežan. Ne mariti za stid takođe je tipična osobina karaktera antihrista. Pogledajte da li ima takvih ljudi u vašoj okolini, a onda se preispitajte da vidite da ne spadate vi u tu kategoriju – ako stalno mislite da ste savršeni i sjajni, ako uvek sebe smatrate spasiocem, ako uvek težite da budete visoko iznad svih, ako jedva čekate da se uporedite sa drugima u bilo kojoj grupi da biste videli na koliko ste visokom položaju i, bez obzira na to da li na kraju možete da nadmašite druge ljude, želite da budete izuzetni i želite da vas drugi visoko cene, da se izdvajate iz gomile i da postanete poseban član grupe. Šta je to što te čini posebnim? Imaš li rogove na glavi, ili tri oka, ili tri glave i šest ruku? U tebi nema ničeg posebnog, pa zašto uvek osećaš kao da se ističeš i da si jedinstven? To znači da ne mariš za stid. S jedne strane, tvoje fizičke urođene sposobnosti nisu ništa posebno, a s druge strane, ni tvoj kov nije ništa posebno. Štaviše, ti si, kao i svi ostali, ispunjen iskvarenim naravima, nemaš razumevanje istine i isti si kao Sotona koji se suprotstavlja Bogu. Čime bi to mogao da se hvališ? Očigledno je da nemaš čime. Ono malo veština, sposobnosti, dara i talenata koje poseduješ nisu vredni pomena, jer ne predstavljaju normalnu ljudskost i nemaju veze sa pozitivnim stvarima. Ipak, ti insistiraš da te stvari koje nisu vredne pomena iznosiš u prvi plan, tretiraš ih kao svoje medalje časti, svuda se time hvališ kao da je to tvoja slava i kapital da bi zadobio poštovanje i uvažavanje ljudi, čak ih koristiš kao kapital da bi drugi ljudi brinuli o tebi i da bi uživao u poštovanju i naklonosti drugih. Zar time ne pokazuješ da ne mariš za stid? Ti nerazumni zahtevi, misli, namere, ideje i slične stvari koje proizlaze iz nenormalne ljudskosti i razuma, sve to je ono što ispoljava osoba koja ne mari za stid. Ako takve manifestacije dominiraju nečijom ljudskošću i ako postanu glavna osobina koja sprečava osobu da prihvati i da razume istinu, to je tipična karakteristika antihrista.

Neki ljudi troše priloge da bi kupili ukusne, visokokvalitetne i moderne stvari za braću i sestre, tvrdeći da to rade iz obzira prema njima, kako bi mogli srećno i bezbrižno da žive u Božjoj kući i da potom budu zahvalni za Božju ljubav. Šta mislite o toj ideji? Da li je to sasvim humano? (Ne, nije. Oni postupaju prema Božjim prilozima kao prema svom novcu, troše ih kako žele, umesto da priloge koriste normalno i razumno u skladu sa načelima Božje kuće.) Kakav je to problem ljudskosti? (Oni ne mare za stid.) Takvi ljudi postaju tipični antihristi čim dobiju status. Oni koriste priloge da bi se dodvorili drugima, govoreći: „Braća i sestre nemaju dovoljno odeće i žive teško. Imaju mnoge poteškoće i niko se o tome ne brine. Ja sam to primetio i ja ću za to preuzeti odgovornost. Da bi braći i sestrama bilo udobno, da bi mogli da osete božju toplinu, božju veliku ljubav i božju blagodat dok žive u njegovoj kući, božja kuća treba da potroši nešto novca kako bi se zadovoljile sve njihove životne potrebe. Dakle, moram tome da posvetim više pažnje i da pažljivo razmislim o tome šta braći i sestrama nedostaje ili šta im je potrebno. Treba kupiti termo šolje kako bi braći i sestrama bilo zgodno da piju vodu i da ih nose sa sobom kada izlaze. Treba kupiti stolice za braću i sestre: stolice treba da imaju mekane naslone kako im dugotrajno sedenje ne bi povredilo leđa. Stolice treba da budu udobne, odgovarajuće visine, ugla i mekoće. Bez obzira na cenu, ne treba štedeti kada je u pitanju briga o braći i sestrama, jer su oni stubovi božje kuće i kapital su i temelj za širenje rada božje kuće. Stoga, briga o braći i sestrama poboljšava rad božje kuće.” Većina braće i sestara se rasplače kada to čuje, preplavljena je zahvalnošću i neprestano uzvikuje da je to Božja velika ljubav. Oni koji su se pozabavili tim pitanjem osećaju toplinu u srcu kad to čuju, misleći: „Konačno, ima ljudi koji razumeju moje srce.” Šta je to? (Nemarnost za stid.) Kako takvo pružanje velikih pogodnosti braći i sestrama može da se smatra nemarnošću za stid? Da li je to kleveta? (Ne, nije.) Oni koriste novac Božje kuće da pokažu velikodušnost i da zadobiju srca ljudi, pretvarajući se da su pažljivi i puni ljubavi prema braći i sestrama. Koji je njihov pravi cilj? Blago rečeno, cilj im je da uživaju u tim pogodnostima zajedno s braćom i sestrama. Da se ozbiljnije izrazimo, cilj im je da se dodvore ljudima, da osiguraju da ih ljudi uvek pamte, da za njih imaju mesto u srcima i da se sećaju koliko su bili dobri. Da li bi tako postupali prema braći i sestrama kada bi trošili vlastiti novac? (Svakako da ne bi.) Njihova prava priroda bi se razotkrila i ne bi tako postupali prema ljudima. Sudeći po tome kako neodgovorno i prema sopstvenim željama koriste Božje priloge, oni su ljudi bez integriteta i moralnih standarda, podli su i bestidni. Mogu li zaista da postupaju ljubazno prema drugim ljudima? Kakvi su oni ljudi? (To su antihristi koji ne mare za stid.) Postoji i nešto podmuklo i nemilosrdno u toj nemarnosti za stid koju antihristi poseduju i ispoljavaju u svojoj ljudskosti – oni koriste laži da bi postigli svoje lične ciljeve. Koje su reči iz njihovih usta istinite? Iako deluje kao da veoma brinu o ljudima, da ih zaista vole i mnogo misle na njih, iza kulisa zapravo kriju zlobne namere. Sami ne plaćaju nikakvu cenu; oni troše priloge, a na kraju Božja kuća pretrpi gubitke, dok oni sami profitiraju. To je ono što antihristi rade – ne samo da ne mare za stid, već su i podmukli i nemilosrdni. Oni lažu po navici, lažu i varaju ljude gde god da odu, ne izgovarajući ni jednu istinitu reč. To je samo po sebi odvratno, a pritom se još i hvale da su bezazleni, ljubazni, dobri prema drugima, da su puni ljubavi, da su saosećajni i nesposobni da prema ikome budu surovi ili da uzvrate onima koji ih maltretiraju. Čak se, iz želje da za sebe stvore imidž i da zauzmu mesto u ljudskim srcima, hvale kako su savršeni i pristojni. Zar time ne pokazuju da ne mare za stid? To je priroda antihrista; njihova je ljudskost puna takvih stvari.

Ljudi mogu donekle da raspoznaju one koji divljaju tako što čine loše stvari i ne mare za stid, ali nije lako raspoznati da antihristi ne mare za stid. Video sam jednu posebnu manifestaciju antihrista koji ne mari za stid: često je postupao divlje i drsko, lagao je po navici, a imao je i sistematičan način govora, koji je bio organizovan i dobro uređen. Međutim, kada je trebalo da rešava zadatke, nije mogao da završi ono što je započeo, divljao je radeći loše stvari i bio je lišen svih načela. Nakon što je neko vreme obavljao dužnosti u Božjoj kući, sve što je radio nije išlo kako treba i šta god da je učinio nije valjalo. Najvažniji problem je bio taj što je i dalje želeo da navodi ljude na pogrešan put, da ostavi dobar utisak u njihovim srcima i u svakoj prilici se raspitivao šta drugi misle o njemu i da li ga poštuju. Na kraju, kada je postalo jasno da stalno pravi greške u obavljanju svojih dužnosti i da ništa ne može da uradi kako treba, Božja kuća ga je izbacila. On ne samo da nije prepoznao te očigledne manifestacije, već se pretvarao da je nevin kada je bio izbačen. Šta znači to pretvaranje da je nevin? To znači da on nikada nije priznao zle postupke koje je počinio u prošlosti – svoje laži, lukavstva i navođenje drugih na pogrešan put, kao i to kako je stvorio nezavisno kraljevstvo i stavio crkvu pod kontrolu svoje porodice, kako je divljao čineći loše stvari i kako je postupao bez načela, nikada nije tražio istinu, pa je čak, pored drugih zlodela, radio i ono što mu je bilo po volji – i da uopšte nije bio sposoban da prepozna svoje zle postupke. Naprotiv, verovao je da je toliko godina obavljao svoju dužnost u Božjoj kući, da je toliko propatio, da je platio visoku cenu, da je proveo mnogo vremena i uložio toliko energije, a da je ipak, na kraju, dospeo do tačke da ima lošu reputaciju, da ga svi preziru, da ga niko nije žalio niti se sa njim saosećao, niti bi se iko zalagao za njega. Zar to nije osoba koja se pretvara da je nevina? Kakva je to ljudskost koja se tim pretvaranjem ispoljava? (Tako se ponaša osoba kojoj nedostaje razum i koja ne mari za stid.) Tačno. Smatrao je da su stvari koje je radio i dužnosti koje je trebalo da obavlja njegove zasluge. Potpuno je poricao sve što je radio a što nije bilo u skladu sa istina-načelima ili što je izazivalo ometanja i prekidanja, i na kraju se pretvarao da je nevin. Tako se ponaša čovek koji ne mari za stid i on je tipičan antihrist. Da li ste ikada sreli takve ljude? Bez obzira na to šta im poverite da urade ili koje zadatke im date, oni traže da regrutuju snage, da osnuju nezavisno kraljevstvo i da zadrže druge neprimetnim kako bi oni sami bili u centru pažnje. Žele da nadmaše sve, ništa što ikome kažu nije istinito, a oni koji ih slušaju ostaju nesigurni po pitanju toga koje njihove izjave su istinite, a koje lažne. Kada na kraju budu izbačeni, oni čak smatraju da su nevini i nadaju se da će ih neko braniti. Mislite li da bi ih neko branio? (Ne, ne bi.) Kad bi ih neko branio, to bi morao da bude neko ko je neupućen u prave činjenice, neki glupan, osoba koju su oni naveli na pogrešan put ili čovek koji je isti kao oni.

D. Sebični su i podli

Antihristi nemaju savest, razum ili ljudskost. Ne samo da su besramni, već takođe imaju još jednu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Nije teško shvatiti doslovno značenje njihove „sebičnosti i podlosti”: slepi su za sve osim za svoje interese. Sve u vezi sa njihovim ličnim interesima zadobija njihovu punu pažnju, pa su spremni da zarad tih interesa pate i plate cenu, da im se potpuno posvete i predaju. Zažmuriće na jedno oko i neće obraćati pažnju ni na šta što nema veze sa njihovim ličnim interesima; drugi mogu da rade šta im je volja – antihristi ne mare za to da li neko svojim ponašanjem prekida ili ometa, oni misle da to nema nikakve veze sa njima. Bolje rečeno, oni gledaju svoja posla. Ali ispravnije je reći da su ovakve osobe podle, niske i pokvarene; mi ih definišemo kao „sebične i podle.” Kako se ispoljava sebičnost i podlost antihrista? Potrudiće se da urade ili kažu sve što je potrebno i voljno će podneti svaku patnju ako će to doprineti njihovom statusu ili reputaciji. Ali zato potpuno ignorišu rad koji je uredila Božja kuća i rad koji doprinosi rastu života Božjeg izabranog naroda. Čak i kada zli ljudi prekidaju, ometaju i čine svakakve vrste zla, čime ozbiljno utiču na rad crkve, oni ostaju ravnodušni i nezainteresovani, kao da to nema nikakve veze sa njima. A ako neko otkrije i prijavi da je neka zla osoba počinila zla dela, oni kažu da nisu ništa videli i prave se ludi. Ali zato pocrvene od besa ako neko njih prijavi i razotkrije da oni ne obavljaju stvarni posao, već samo teže slavi, dobitku i statusu. Hitno sazivaju sastanke da bi razgovarali o tome kako da odgovore i sprovode istrage da bi saznali ko je radio iza njihovih leđa, ko je bio predvodnik i ko je učestvovao u tome. Neće jesti ni spavati dok god ne isteraju stvari na videlo i dok problem ne bude potpuno rešen – čak će biti srećni jedino kada smaknu sve one koji su ih prijavili. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Da li oni učestvuju u radu crkve? Prosto i jednostavno rečeno, oni postupaju zarad sopstvene moći i statusa. Sami vode svoje poslove. Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kada im je problem ispred nosa, rešavaju ga samo površno. Tek kada ih Višnji oreže i naredi im da reše problem, oni nevoljno urade malo stvarnog posla kako bi Višnji imao šta da vidi, ali će ubrzo zatim nastaviti sa svojim poslom. A kada su u pitanju rad crkve i važne stvari iz šireg konteksta, oni ne pokazuju interesovanje, već te stvari zanemaruju. Oni ignorišu probleme koje otkriju, a kada ih upitaju o problemima, daju površne odgovore ili zamuckuju i oklevaju, te ih rešavaju veoma nevoljno. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Štaviše, bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti.

Neke starešine ne rade nikakav stvaran posao; da bi izveštavali Višnjeg, da bi izbegli orezivanje i otpuštanje i da bi osigurali svoj status, ulažu veliki napor sa braćom i sestrama, navodeći ih da im služe. U svom radu izgovaraju samo reči i doktrine, ne razgovaraju o istina-načelima, ne rešavaju stvarne probleme, ne pomažu drugima od srca niti uzimaju u obzir teškoće drugih ljudi, i nikada ne obraćaju pažnju na stvarne poteškoće s kojima se ljudi suočavaju dok obavljaju svoje dužnosti i u svom život-ulasku. Ne podržavaju nikoga ko je negativan. Osim što suzbijaju i ukoravaju, oni samo izgovaraju doktrine i uzvikuju svoje parole. Koji je njihov cilj? Oni ne vode računa o Božjem teretu, već umesto toga žele da iskoriste rezultate dužnosti koje braća i sestre obavljaju, kako bi sebe ukrasili i kako bi osigurali svoj status. Ako braća i sestre pokažu valjane rezultate u obavljanju dužnosti, oni su zadovoljni. Sebi pripisuju zasluge pred Višnjim, a u sebi hvale svoju vrlinu i misle da su valjano obavili svoje dužnosti. Pored toga, izveštavaju Višnjeg o mnogim teškoćama sa kojima su se susreli dok su obavljali taj posao, o tome kako im je Bog otvorio put, kako su vodili braću i sestre da zajedno vredno rade i da prevaziđu te teškoće, kako su im pomogli da završe taj posao, kako su se pridržavali načela i kako su uklonili zle ljude. Takođe ističu cenu koju su platili i doprinos koji su dali u svom radu, obaveštavajući Višnjeg da je zahvaljujući njihovim naporima posao dobro obavljen. Implicitno, oni Višnjem govore sledeće: „Moje starešinstvo je opravdano i doneli ste pravu odluku kada ste me izabrali za starešinu.” Nije li to ispoljavanje sebičnosti i podlosti? Ljudi koji ispoljavaju ljudskost koja je sebična i podla često koriste nekoliko doskočica. Na primer, nakon što se uredi da dobiju starešinstvo nad crkvom, uvek govore: „Naš crkveni život je tako dobar i tako divan u mojoj crkvi. Moja braća i sestre su imali divan i dubok život-ulazak, i svi imaju životna iskustva. Pogledajte koliko vole boga i kako su samo valjano obavili naš posao.” To su doskočice antihrista. Sudeći po tim rečima, očigledno je da braću i sestre u crkvi za koju su odgovorni tretiraju kao svoje ovce, kao i da u crkvi koju kontrolišu sve smatraju svojim privatnim vlasništvom. Zar time ne pokazuju da ne mare za stid? Zašto se to ponašanje karakteriše kao da ne mare za stid? Svako ispoljavanje sebičnosti i podlosti proizilazi iz ponašanja koje je lišeno stida. Dakle, biti sebičan i podao znači isto što i biti lišen stida. Ljudi koji ispoljavaju sebičnost i podlost sasvim sigurno ne mare za stid. Kada im se poveri starešinstvo i odgovornost nad crkvom, usmeravanje Božjeg izabranog naroda u obavljanju njihovih dužnosti i obavljanje konkretnog posla, oni prema svemu tome postupaju kao prema svom privatnom vlasništvu. Niko ne može da se umeša; oni imaju poslednju reč u svemu. Antihristi smatraju Božji izabrani narod, rad crkve, crkvene objekte i imovinu svojim privatnim vlasništvom. To je samo po sebi problematično. Njihov cilj je da preuzmu imovinu Božje kuće i da dominiraju nad Božjim izabranim narodom. Štaviše, na te stvari gledaju kao na kapital koji im služi da se takmiče sa drugima i uopšte se ne ustručavaju da prodaju interese Božje kuće i da nanesu štetu Božjem izabranom narodu. Da li mislite da antihristi poseduju savest i razum? Da li imaju mesta za Boga u svojim srcima? Da li imaju srce koje se boji Boga i koje Mu se pokorava? Nipošto. Dakle, nazvati antihriste Sotoninim slugama ili demonima na zemlji nije ni najmanje preterano. U srcu antihrista nema ni Boga ni crkve i oni sigurno nemaju obzira prema Božjem izabranom narodu. Recite Mi, tamo gde postoje braća i sestre i tamo gde Bog dela, kako takva mesta ne nazvati Božjom kućom? Na koji način to nisu crkve? Ali antihristi razmišljaju samo o stvarima u okviru svoje sfere uticaja. Ne zanimaju ih druga mesta niti se o njima brinu. Čak i ako otkriju problem, ne obraćaju pažnju na to. Štaviše, kada nešto krene po zlu na određenom mestu i kada nešto prouzrokuje gubitke u radu crkve, oni ne obraćaju pažnju na to. Kada ih pitate zašto to ignorišu, nude apsurdne besmislice, govoreći: „Ne komentariši ono što nije tvoje briga.” Njihove reči zvuče razumno, čini se da razumeju granice u onome što rade i čini se da nemaju spoljašnje probleme, ali šta je tu suština? Suština je njihovo ispoljavanje sebičnosti i podlosti. Sve što rade, rade samo u svoju korist, samo za svoju slavu, dobit i status. Oni uopšte ne obavljaju svoje dužnosti. To je još jedna arhetipska karakteristika antihrista – sebični su i podli.

Suština sebičnosti i podlosti antihrista je očigledna; njihove manifestacije ove vrste su posebno istaknute. Crkva im poveri određeni posao, i ako im taj posao donosi slavu i korist i ako im omogućava da se pokažu, veoma su zainteresovani i voljni da ga prihvate. Ako je to posao za koji im niko neće izraziti zahvalnost, posao koji uključuje uvredu drugih, ili im neće omogućiti da se pokažu niti donosi korist njihovom ugledu, dobiti ili statusu, oni u tom slučaju nemaju nikakvo interesovanje za njega i neće ga prihvatiti, kao da taj posao nema nikakve veze sa njima i kao da to nije posao koji bi oni trebalo da obavljaju. Kada naiđu na poteškoće, nema šanse da će tragati za istinom da ih reše, a još manje će pokušati da sagledaju širu sliku i uzeti u obzir rad crkve. Na primer, u okviru delokruga rada Božje kuće, na osnovu celokupnih potreba posla, može biti određenih kadrovskih premeštaja. Ako nekoliko ljudi treba da bude premešteno iz crkve, kako bi razuman starešina crkve trebalo da postupi po tom pitanju? U čemu je problem ako ga zanima samo interes njegove crkve, a ne celokupni interes i ako uopšte nije voljan da te ljude premesti? Zašto, kao starešina crkve, nije sposoban da se pokori centralizovanim uređenjima Božje kuće? Da li takav čovek vodi računa o Božjim namerama? Da li obraća pažnju na širu sliku posla? Ako ne razmišlja o radu Božje kuće u celini, već samo o interesima svoje crkve, zar on nije veoma sebična i podla osoba? Starešina crkve bi trebalo bezuslovno da se pokori suverenosti i uređenjima Boga, kao i centralizovanim uređenjima i koordinaciji Božje kuće. To je ono što je u skladu sa istina-načelima. Kada to zahteva rad Božje kuće, bez obzira o kome se radi, svi treba da se pokore koordinaciji i uređenjima Božje kuće i nikako ne smeju da budu pod kontrolom ijednog pojedinačnog starešine ili delatnika kao da pripadaju njima ili kao da su podložni njihovim odlukama. Poslušnost Božjeg izabranog naroda prema centralizovanim uređenjima Božje kuće sasvim je prirodna i opravdana i ta uređenja niko ne sme da ospori, osim ako pojedinačni starešina ili delatnik ne organizuje proizvoljan premeštaj koji nije u skladu sa načelom, u kom slučaju se to uređenje ne mora poslušati. Ako se organizuje normalan premeštaj u skladu sa načelima, tada celokupan Božji izabrani narod treba da budu poslušan i nijedan starešina niti delatnik nemaju pravo niti bilo kakav razlog da pokušaju bilo koga da kontrolišu. Da li biste rekli da postoji neki posao koji nije posao Božje kuće? Da li postoji neki posao koji ne uključuje širenje jevanđelja Božjeg carstva? Sve je to posao Božje kuće, svaki posao je jednak i ne postoji posao koji je „tvoj” i „moj”. Ako je premeštaj u skladu sa načelom i na osnovu zahteva crkvenog rada, onda bi ti ljudi trebalo da idu tamo gde su najpotrebniji. A ipak, kakav je odgovor antihrista kada se suoče sa takvom situacijom? Oni pronalaze različite izgovore i razloge da zadrže te odgovarajuće ljude pored sebe, te ponude samo dvoje običnih ljudi, a zatim pronađu neki izgovor da te pritisnu, ili kažu kako ima puno posla, ili da nemaju dovoljno ljudi, da je teško pronaći ljude, i da će, ako se te dve osobe premeste, to loše uticati na posao. Potom te pitaju šta treba da rade, te, ako se organizuje premeštaj tih ljudi, zbog njih imaš osećaj kao da im nešto duguješ. Zar to nije način na koji delaju đavoli? Tako se ponašaju nevernici. Ljudi koji uvek pokušavaju da zaštite svoje interese u crkvi – da li su oni dobri ljudi? Da li su to ljudi koji postupaju u skladu sa načelom? Nipošto. Oni su nevernici i bezvernici. I zar to nije sebično i podlo ponašanje? Ako se neko ko je dobrog kova premesti sa položaja gde mu je antihrist nadređeni kako bi obavljao neku drugu dužnost, antihrist se u sebi tome uporno opire i odbija da se to desi – on želi od svega da odustane i nema entuzijazma da bude starešina ili glava grupe. Kakav je to problem? Zašto antihristi nemaju poslušnosti prema uređenjima crkve? Oni misle da će premeštaj čoveka koji je njihova „desna ruka” uticati na rezultate i napredak njihovog posla i da će to naposletku uticati na njihov status i ugled, što će ih prisiliti da više rade i da više trpe kako bi rezultati bili zagarantovani – a to je poslednje što bi želeli da rade. Navikli su se na udobnost i ne žele više da rade niti više da trpe, te ne žele da puste tog čoveka da ode. Ako Božja kuća insistira na premeštaju, mnogo se žale i čak žele da odustanu od svog sopstvenog posla. Zar to nije sebično i podlo? Božja kuća treba centralno da rasporedi Božji izabrani narod. To nema nikakve veze ni sa jednim starešinom, glavom grupe ili pojedincem. Svi moraju da postupaju u skladu sa načelom; to je pravilo Božje kuće. Antihristi ne postupaju prema načelima Božje kuće, oni stalno kuju planove u korist svog statusa i interesa i teraju braću i sestre dobrog kova da im služe kako bi učvrstili svoju moć i status. Zar to nije sebično i podlo? Spolja gledano, to što zadržavaju ljude dobrog kova pored sebe i ne dopuštaju Božjoj kući da ih premesti deluje kao da razmišljaju o crkvenom poslu, ali u stvari oni misle samo na svoju moć i status i uopšte ne razmišljaju o radu crkve. Boje se da će loše obaviti crkveni posao, da će biti smenjeni i da će izgubiti svoj status. Antihristi ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće, misle samo na svoj status, štite svoj status bez obzira na cenu interesa Božje kuće i brane svoj status i interese na štetu rada crkve. To je sebično i podlo. Kada se suoči sa takvom situacijom, najmanje što čovek treba da uradi jeste da razmišlja koristeći svoju savest: „Svi ovi ljudi su iz Božje kuće, oni nisu moje lično vlasništvo. Ja sam, takođe, član Božje kuće. Kakvo pravo ja imam da sprečavam Božju kuću da premešta ljude? Trebalo bi da razmislim o celokupnim interesima Božje kuće, umesto da se fokusiram samo na posao u okviru mog delokruga odgovornosti.” Tako bi trebalo da razmišljaju ljudi koji poseduju savest i razum i to je razum koji bi trebalo da imaju oni koji veruju u Boga. Božja kuća se bavi radom kao celinom, dok se crkve bave pojedinačnim poslovima. Stoga, kada Božja kuća traži od crkve nešto posebno, najvažnije što starešine i delatnici mogu da urade jeste da poslušaju uređenja Božje kuće. Lažne starešine i antihristi nemaju takvu savest i razum. Svi su prilično sebični, misle samo na sebe i ne misle na rad crkve. Razmatraju samo trenutne koristi koje su im pred očima, ne razmišljaju o širem spektru rada Božje kuće i stoga su potpuno nesposobni da poslušaju uređenja Božje kuće. Izuzetno su sebični i podli! Imaju čak dovoljno smelosti da prouzrokuju smetnje u Božjoj kući i čak se usuđuju da se tvrdoglavo drže svojih principa; to su ljudi koji imaju najveći nedostatak u pogledu ljudskosti, to su zli ljudi. Takvi su antihristi. Oni uvek postupaju prema crkvenom poslu, prema braći i sestrama, pa čak i prema svim resursima Božje kuće koji spadaju u njihov delokrug odgovornosti kao prema svom ličnom vlasništvu. Veruju da imaju pravo da odluče kako će se te stvari rasporediti, premeštati i koristiti i da Božjoj kući nije dozvoljeno da se meša. Kada te stvari dođu u njihove ruke, kao da postanu vlasništvo Sotone, nikome nije dozvoljeno da ih dodirne. Oni su glavni, velike zverke i ko god dođe na njihovu teritoriju mora da se ponaša poslušno, krotko i u skladu sa njihovim naredbama i uređenjima, i mora da prima uputstva na osnovu njihovog izraza lica. To je ispoljavanje sebičnosti i podlosti u okviru karaktera antihrista. Oni ne vode računa o radu Božje kuće, uopšte ne slede načela i misle samo na svoje interese i status – što su sve obeležja sebičnosti i podlosti antihrista.

Postoji još jedna situacija. Bilo da je reč o novcu ili o stvarima koje su braća i sestre priložili, u normalnim okolnostima, bez obzira na iznos, sve to treba predati Božjoj kući. Međutim, neki antihristi pogrešno veruju da „novac koji su priložila braća i sestre iz naše crkve pripada našoj crkvi i da naša crkva treba da ga čuva i koristi. Niko nema pravo da se meša u to kako ga koristimo ili raspoređujemo, a svakako niko nema kvalifikacije ni da ga uzme.” Dakle, ako ih pitaš koliko je crkva primila u prilozima, oni će se pribojavati da ćeš priloge možda uzeti i neće ti reći stvarnu sumu. Neki ljudi bi se mogli zapitati: „Šta znači to što se plaše da će im prilozi biti oduzeti? Da li žele sami to da potroše?” Ne nužno. Oni misle: „I našoj crkvi je potreban novac. Ako nam prilozi budu oduzeti, kako ćemo obavljati naš posao?” Višnji ima načela po pitanju toga, pa zašto ne slediš načela kada se time baviš? On ostavi dovoljno da imaš za svoje potrebe u radu, a ostatak Božja kuća ravnomerno raspoređuje. Ti resursi nisu privatno vlasništvo crkvenih starešina; oni pripadaju Božjoj kući. Međutim, neki antihristi zadržavaju te stvari, prisvajaju ih kao svoje i ne dozvoljavaju nikome drugom da ih koristi kako bi zadovoljili svoje ambicije i želje, i radi sopstvenog posla i obezbeđivanja resursa unutar svog domena. Zar to nije ispoljavanje sebičnosti i podlosti? To je još jedan tipičan i poseban način na koji se ispoljava karakter antihrista.

Ti antihristi su loši i zli, ružni, rđavi, niski i podli. Puko pričanje o njima izaziva gađenje i bes. Oni spolja mogu da izgledaju kao ljudska bića i mogu prijatno da govore, i čini se kao da razumeju i da su savladali sve vrste doktrina, ali čim nešto preduzmu, razotkriva se njihova ružna i zla ljudskost koja vređa oči. S obzirom da svaki antihrist u svom karakteru poseduje te ružne i zle osobine, to znači da je sposoban da počini takva zlodela. Zato se nazivaju antihristima. Da li ova logika ima smisla? (Da.) Drugim rečima, prisustvo tih zlobnih i rđavih naravi u njihovom karakteru omogućava im da čine zlodela antihrista, čime se svrstavaju u tu kategoriju. Tako stvari stoje. Ako je neki čovek antihrist, da li bi bilo tačno opisati njegovu ljudskost kao ljubaznu, pravednu, poštenu i iskrenu? Svakako da ne bi. Ako neki čovek laže po navici, on poseduje svojstvo antihrista. Ako je neko podmukao i nemilosrdan, takođe ima osobinu antihrista. Ako je neko sebična i podla osoba koja se isključivo vodi ličnom koristi, ako divlja čineći zlodela i ako ne mari za stid, onda je to zao čovek. Ako takva zla osoba dođe na vlast, tada postaje antihrist.

E. Priklanjaju se moćnima i kinje slabije

Ljudskost antihrista takođe poseduje nešto što je i gnusno i odvratno – oni se priklanjaju moćnima i kinje slabije. Ako u crkvi ili na svetu postoje određene poznate ličnosti ili ljudi koji imaju moć ili status, bez obzira na to ko su ti ljudi, antihristi prema njima gaje beskrajnu zavist i divljenje, pa im se čak i ulizuju. Kada veruju u hrišćanstvo, tvrde da su i određeni politički čelnici vernici, a kada prihvate ovu etapu Božjeg dela u poslednjim danima, tvrde da su tu etapu prihvatili i određeni sveštenici iz uglednih veroispovesti. Šta god da rade, uvek tome daju impresivan naziv, uvek poštuju i oponašaju poznate ličnosti i osećaju se zadovoljno tek kada su uspeli da se priklone nekoj poznatoj ličnosti ili nekome ko ima status. Kada su u pitanju ljudi sa statusom, bez obzira na to da li su dobri ili loši, antihristi im se neumorno ulaguju, laskaju im i dodvoravaju im se. Čak su spremni da im služe čaj i da im iznose noćne posude. S druge strane, kada su u pitanju oni bez statusa, bez obzira na to koliko su ti ljudi pravedni, pošteni i ljubazni, antihristi ih maltretiraju i gaze po njima kad god za to imaju priliku. Često se hvale kako je ta i ta osoba poslovni rukovodilac u društvu, kako je otac tog i tog bogat, koliko novca taj i taj čovek ima i kolika je velika porodica ili kompanija tog i tog, naglašavajući njihovu istaknutost u društvu. Kada su u pitanju lažne starešine i antihristi u crkvi, bez obzira na to koja zlodela da čine, antihristi ih nikada ne prijavljuju, ne razotkrivaju niti ih raspoznaju. Umesto toga, slede ih izbliza, radeći sve što im se kaže. Oni postaju sledbenici, pešadinci i robovi starešine koga slede. Kada dolaze u dodir sa ljudima koji imaju moć, uticaj, bogatstvo i status, čini se kao da su vrlo podređeni, ponizni i nesposobni. Izuzetno su poslušni i pokorni, klimaju glavom i slažu se sa svime što ti ljudi kažu. Međutim, kada su u pitanju obični ljudi bez statusa, antihristi se ponašaju potpuno drugačije, koriste nadmoćan ton kad govore, žele da budu superiorni, da deluje kao da su nepobedivi, jači i viši od bilo koga drugog, zbog čega se teško raspoznaju bilo kakvi problemi, mane ili slabosti u njima. Kakav je to karakter? Ima li to neke veze sa podmuklim, nemilosrdnim ponašanjem koje je lišeno stida? (Da, ima.) Priklanjati se moćnima i kinjiti slabije – zar to nije ružna i zla strana ljudskosti antihrista? Da li mislite da su ljudi sa takvom ljudskošću pravedni? (Ne.) Da li su stvari koje govore onima sa statusom i moći istinite? Da li su stvari koje govore slabima istinite? (Ništa od toga nije istinito.) Dakle, ova stavka ima neke veze sa laganjem po navici. Sudeći po toj stavci, karakter antihrista je krajnje odvratan i oni poseduju dva potpuno različita lica. Takva osoba ima nadimak – „kameleon.” Oni nikada ne postupaju prema ljudima na osnovu istina-načela, ljudskosti ili pitanja da li ti ljudi streme ka istini u okviru Božje kuće. Umesto toga, različito postupaju prema ljudima isključivo na osnovu njihovog statusa i uticaja. Kada su u pitanju oni koji imaju status i sposobnost, antihristi čine sve što mogu da im se ulizuju, da im laskaju i da im se približe. Čak i ako ih ti ljudi tuku ili grde, oni to spremno podnose bez ikakvih žalbi. Čak neprestano priznaju svoju beskorisnost i postaju ponizni, iako je ono što zaista misle u sebi potpuno drugačije od njihovog spoljašnjeg ponašanja. Ako čovek koji ima status i ugled progovori, čak i ako je to jeres i zabluda Sotone koja nema nikakve veze sa istinom, antihristi će to slušati, klimaće glavom u znak saglasnosti i površno će to prihvatati. S druge strane, ako neko nema sposobnost ili status, bez obzira koliko tačne reči takav čovek izgovara, antihristi će ga ignorisati i gledaće ga sa visine. Čak i ako ono što taj čovek govori odgovara načelima i istini, oni to neće slušati, već će umesto toga to opovrgavati, ismevaće mu se i rugati. To je još jedna osobina koja se može pronaći u karakteru antihrista. Sudeći po njihovim načinima i načelima ponašanja i ophođenja prema svetu, takvi pojedinci se mogu definitivno klasifikovati kao nesumnjivi bezvernici. Ispoljavanje njihovog karaktera je priprosto, odvratno i bedno.

Priklanjanje moćnima i kinjenje slabijih tipičan je metod koji ljudi poput antihrista koriste u društvenim interakcijama. Oni vode živahne razgovore i ulaguju se nevernicima, ali kada se okrenu i vide braću i sestre, nemaju šta da kažu i nemaju zajednički jezik sa njima. To su antihristi. Kada se razgovara o stvarima koje se tiču vere u Boga, obavljanja dužnosti, život-ulaska ili promene naravi, nemaju ništa da kažu i nisu zainteresovani. Međutim, kada se govori o nevernicima, posebno o onima koji su bogati i uticajni, o političarima, društvenoj eliti, muzičkim i filmskim zvezdama, društvenim trendovima ili o stvarima koje se tiču hrane i zabave, postaju izuzetno pričljivi i ne mogu da se zaustave. Čini se da posebno žude za takvim životom i za takvim društvenim statusom. Iako takvi ljudi veruju u Boga, to je samo zbog njihovih ličnih poteškoća, skrivenih namera i ciljeva. Oni veruju u Boga isključivo radi blagoslova i čak i nakon što su poverovali u Boga, ne mogu da se oslobode takvog ponašanja. Zato, kada se govori o stvarima kao što su hrana i zabava, oni postaju entuzijastični. Kada razgovaraju sa braćom i sestrama, to je potpuno druga priča. U dubini svog srca i svoje duše, oni gledaju sa visine na one koji veruju u Boga, na one koji streme ka istini i na one koji su pošteni i pravedni. Oni diskriminišu i preziru takve ljude. Kada antihristi vide starešine u crkvi, oni pomisle: „Oni ne liče na starešine; uopšte ne podsećaju na zvaničnike. U poređenju sa svetskim zvaničnicima, daleko su inferiorniji, nedostaju im držanje i stil!” Ako saznaju da neke starešine nemaju visok nivo obrazovanja, u srcu ih diskriminišu. Šta mislite da osećaju kada vide Mene? Na prvi pogled, misle: „Hristos, ovaploćen bog, niko je i ništa, nema visoko obrazovanje, nije mnogo visok, njegov izgled nije privlačan, nedostaje mu držanje, a njegov način oblačenja je običan. Svi kažu da on ima istinu; to je jedina stvar vredna pažnje i nema ništa drugo što je impresivno u vezi sa njim. Pogledajte šta moćni ljudi nose u društvu! Koje marke su tvoja odeća i obuća? Kakva ti je frizura? Da li si se šišao u poznatom salonu? Koliko je koštala jedna frizura?” Kažem: „Ne trošim ni dinar na šišanje; šišam se sam kod kuće.” Oni kažu: „Ideš li na kozmetičke tretmane? Odsedaš li u hotelima? Sa koliko zvezdica? Da li si ikada bio na luksuznom krstarenju?” Ja kažem: „Ne znam ništa o tim stvarima.” Oni kažu: „Onda si stvarno prilično neupućen. Sa svojim plemenitim identitetom i statusom, zašto ne znaš ništa i ne razumeš ništa u vezi sa luksuznim i prestižnim stvarima u svetu? U tvojoj situaciji, trebalo bi malo da doživiš te stvari. Barem bi mogao da odeš u prestižni kozmetički salon, da odsedneš u hotelu sa pet zvezdica i da odeš na luksuzno krstarenje. U najmanju ruku, trebalo bi da letiš u prvoj klasi.” Kada Me vide, imaju loše mišljenje o Meni, ali moraju da priznaju jednu stvar, a to je: „Nikada nisam čuo ništa od onoga što si rekao ranije tokom okupljanja. Moram da slušam ono što govoriš.” Ali nakon okupljanja, više Me ne prepoznaju. Baš kao vuk: kada ga nahraniš, okrene se i ugrize te. To je njegova priroda. Kada antihristi vide običnu braću i sestre koji nemaju novca ili uticaja, koji prosto vole istinu i spremni su da streme ka istini i koji dobrovoljno obavljaju svoje dužnosti, oni ih preziru i isključuju. Kada pogledaju Hrista i vide običnu osobu, nekoga ko je u svakom pogledu, po svom izgledu, pojavi i držanju, obična i prosečna osoba, da li mogu odmah da promene svoju unutrašnju narav i stav? (Ne, ne mogu.) Njihov stav prema stvarima zasnovan je na njihovoj naravi. S obzirom da im nedostaje normalna ljudskost, njihov stav prema Hristu nesumnjivo je isti kao i prema običnoj osobi. Nemaju ni najmanjeg poštovanja; to je određeno njihovom suštinom i njihovom naravi. Ispoljavanje ovog aspekta ljudskosti antihrista jednako je odvratno i gnusno kao i kada su u pitanju drugi aspekti.

Različite osobine u karakteru antihrista o kojima smo upravo razgovarali pojedinačno mogu da otkriju dobrotu ili zlobu, kao i superiornost ili inferiornost njihovog karaktera. Da li je karakter osobe koja laže po navici superiorna ili inferiorna? (Inferiorna.) Da li je ljudskost sebične i podle osobe dobra ili loša? (Loša.) Da li je ljudskost osobe koja ne mari za stid dobra ili loša? (Loša.) Da li je karakter podmukle i nemilosrdne osobe superioran ili inferioran? (Inferioran.) Kakav je karakter osobe koja samo zna kako da se priklanja moćnima i kinji slabije, koja se pridržava samo takvih načela? (Odvratna.) Takve osobe su krajnje odvratne, ne samo da im nedostaje normalna ljudskost, već bi se tačno moglo reći da to nisu ljudi – oni su ološ, oni su đavoli. Svako ko je lišen i najmanje savesti i razuma je đavo, a ne ljudsko biće.

F. Pohlepniji su prema materijalnim stvarima od običnih ljudi

Postoji još jedna manifestacija u ljudskosti antihrista: pohlepniji su prema materijalnim stvarima od običnih ljudi. To jest, imaju naročito veliku želju i potrebu za materijalnim stvarima – njihove želje nemaju granice. Ispunjeni su težnjama za ekstravagantnim životnim stilom i nezajažljivo su pohlepni. Neko bi mogao reći: „Većina antihrista to ne ispoljava.” Iako se to ne ispoljava, ne znači da toga nema u njihovoj ljudskosti. Kada takvi ljudi steknu status, koja su njihova načela po pitanju onoga što jedu, kako se oblače i kako izgledaju? Čim steknu status, sve mora da bude po njihovom, pronalaze prilike, postavljaju određene uslove i njihov život postaje drugačiji. Počinju da budu izbirljivi u vezi sa hranom, naglašavajući raskoš i luksuz. Insistiraju na tome da nose i koriste predmete poznatih marki, a kuće u kojima žive i automobili koje voze moraju biti vrhunski i luksuzni. Čak i kada kupe vozilo za svakodnevnu upotrebu, ono mora biti opremljeno luksuznim dodacima. Neki bi možda pitali: „Ako nemaju novca, zašto pridaju toliko značaja tim stvarima?” Samo zato što nemaju novca ne znači da ne teže takvim stvarima ili da ta želja ne postoji u njihovoj ljudskosti. Dakle, kada antihristi steknu kontrolu nad prilozima u Božjoj kući, oni ih bezobzirno rasipaju. Žele da kupe sve i da uživaju u svemu, do tačke bestidnosti i do stepena koji je teško kontrolisati. Moraju da piju čaj visokog kvaliteta u pozlaćenim šoljama, njihovi obroci moraju da budu raskošni banketi, insistiraju na konzumiranju ženšena najvišeg kvaliteta i uvek koriste samo najnovije modele računara i telefona svetskih brendova. Nose naočare koje koštaju hiljade juana, troše stotine na frizuru, a plaćaju hiljade ili više za masaže i saune. Ukratko, zahtevaju da sve bude vrhunsko i poznate marke, želeći da uživaju u onome u čemu uživaju slavni i moćni ljudi. Kada antihristi steknu status, sve to što je ružno postaje očigledno. Tokom okupljanja, ako samo tri do pet ljudi sluša njihove propovedi, smatraju to nedovoljnim i insistiraju da bude prisutno tri do pet stotina ljudi. Kada drugi kažu da su spoljne okolnosti nepovoljne i da je već prilično dobro to što se okupilo od tri do pet ljudi, oni odgovaraju: „Ovo neće ići – zašto tako malo ljudi sluša moju propoved? Ovo nije vredno mog vremena. Trebalo bi da kupimo veliku crkvenu zgradu koja može da primi desetine hiljada ljudi za dostojanstveniju propoved.” Zar ne izazivaju svoju smrt? To je ono što antihristi rade. Zar se ne ponašaju kao da ne mare za stid? Imaju izuzetno nekontrolisanu želju za luksuznim životom i materijalnim stvarima, što je još jedna osobina u karaktera antihrista. Čim neko spomene gurmansku hranu, luksuzne automobile, brendiranu odeću i skupe predmete, njihove oči zasvetle od pohlepe, a njihova želja izlazi na površinu. Kako se rađa ta želja? Ona je nesumnjivo otkrivenje njihove demonske naravi. Neki antihristi možda nisu baš pri novcu, i kada vide nekoga kako nosi luksuzan nakit ili dijamantski prsten od dva ili tri karata, njihove oči zasvetle, te pomisle: „Da ne verujem u boga, mogao bih nositi onaj od pet karata.” Razmišljaju o tome kako nemaju čak ni prsten od jednog karata, osećaju se uznemireno i počinju da misle da nije vredno verovati u Boga. Ipak, nakon daljeg razmišljanja, pomisle: „U budućnosti ću primiti velike blagoslove zbog svoje vere u boga. Mogao bih da imam dijamant od pet stotina karata i da ga nosim na glavi.” Zar nemaju želje? Kada na TV-u vide bogate ljude kako nose dizajnersku odeću i krstare luksuznim brodovima, misle da je to neverovatno blaženo, romantično, plemenito i vredno zavisti. Sline nad tim, govoreći: „Kada ću postati takva osoba, titan među ljudima? Kada ću uživati u takvom životu?” Gledaju to iznova i iznova dok ne pomisle da verovanje u Boga stvarno nije zanimljivo. Ali onda ponovo razmišljaju i pomisle: „Ne smem ovako da razmišljam. Zašto verujem u boga? ’Čovek mora da izdrži najveće poteškoće da bi postao najveći čovek.’ U budućnosti, moj život će biti mnogo bolji od njihovog. Oni idu na luksuzna krstarenja, ali ja ću leteti luksuznim avionom ili u luksuznom letećem tanjiru – otići ću na Mesec!” Da li su takve misli imalo razumne? Da li se slažu sa normalnom ljudskošću? (Ne, ne slažu se.) To je još jedan element u ljudskosti antihrista – izuzetno nekontrolisana želja za materijalnim stvarima i luksuznim životnim stilom. Kada to steknu, postaju nezajažljivo pohlepni, imaju pogled i prirodu grabljivca i žele da poseduju te stvari zauvek. U ljudskosti antihrista, nije samo reč o zavisti prema moćnima; oni takođe žele materijalne stvari i visokokvalitetan život. Normalna ljudskost ima razumne potrebe za životom i materijalnim stvarima: ljudi normalne ljudskosti imaju svoje svakodnevne potrebe, potrebu za radom i za životnim okruženjem, kao i fizičke potrebe. Dovoljno je da su te potrebe zadovoljene i smatra se da je relativno normalno prilagoditi te potrebe shodno svojim kapacitetima i ekonomskim uslovima. Međutim, potreba antihrista za materijalnim stvarima i uživanjem u njima nenormalna je i nezajažljiva. Neki antihristi posebno teže visokom kvalitetu života – kada žive u porodici domaćina gde se služi jednostavna hrana, osećaju se pomalo razdraženo. Štaviše, ako ljudi u toj porodici streme ka istini, ako su prilično pošteni i ne laskaju im, ne podilaze im niti im govore ono što žele da čuju, antihristi postaju još više zgroženi, misleći: „Gde mogu da nađem dobru hranu i da boravim u velikoj kući? Ko ima dobre uslove za život? Ko ima automobil i može da me vozi unaokolo i da me pokupi kako ne bih morao da hodam?” Uvek se bave takvim stvarima. Da li ima takvih ljudi u vašoj okolini? Da li ste vi takva osoba? (Takve stvari su prisutne i u našoj ljudskosti.) Možete li da ih obuzdate? Uživanje u udobnosti nije isto što i nezajažljiva pohlepa; treba biti umeren, a da to pritom ne ometa obavljanje nečije dužnosti. To je ljudskost koju poseduju normalni iskvareni ljudi. Međutim, antihristi ne primenjuju umerenost; oni su nezajažljivi i naviknuti na pljačku. Da li imate nešto da dodate po pitanju ove manifestacije? (Bože, videla sam antihrista ranije. U to vreme, jedna sestra joj je kupila više od deset jakni, sve poznatih marki, a ta žena antihrist ih je nosila jednu po jednu, menjajući jaknu svaki put kada je izlazila. Kasnije je postala starešina i iskoristila je Božje priloge da kupi limuzinu. Neko joj je čak kupio lepu kuću da bi je posebno ugostio, a kada je išla u kupovinu, ta sestra domaćin ju je sledila. Ako bi joj se svidela neka odeća, samo bi pokazala na nju i njena domaćica bi požurila da je kupi. Kada bi se vratila kući, unapred bi pozvala porodicu domaćina i rekla da želi da jede knedle. Vreme kuvanja knedli moralo je da bude tačno isplanirano – ne previše rano jer bi se knedle ohladile i ne previše kasno jer bi morala gladna da ih čeka nakon što stigne kući. Bila je kao carica udovica; njen način života bio je izuzetno luksuzan. Kasnije je ta žena antihrist bila izbačena.) Pogledajte kako su ti ljudi bili neuki i glupi, kupujući kuću i limuzinu za antihrista! Antihristi veruju da ljudi dolaze na ovaj svet da bi uživali u stvarima i da, ako se čovek ne prepusti uživanju u tim stvarima, proživeo je život uzalud. To je njihovo načelo i teorija. Da li je ta teorija tačna? To je isključivo gledište nevernika, zveri i mrtvih ljudi bez duha. Ljudi koji veruju u Boga, a još uvek imaju takve stavove, potpuni su bezvernici i nevernici. Kada takvi ljudi steknu status, oni postaju antihristi do srži, a bez statusa, oni su zli ljudi.

Laganje po navici, podmuklost i nemilosrdnost, nedostatak osećaja časti i nemarnost za stid, sebičnost i podlost, priklanjanje moćnima i kinjenje slabijih i pohlepa prema materijalnim stvarima veća nego kod običnih ljudi – to su tipični, vrlo zastupljeni i očigledni aspekti u karakteru antihrista. Dok se neka od ovih manifestacija može u izvesnoj meri pojaviti kod običnih ljudi, oni time mahom ispoljavaju iskvarenu narav ili su to manifestacije nenormalne ljudskosti, ili nedostatak ljudskosti koji proizilazi iz iskvarenosti Sotonom. Kroz čitanje Božjih reči, ovi ljudi razvijaju svest o savesti i razvijaju sposobnost da se odreknu tih stvari, da se protiv njih pobune i da se pokaju. Te osobine u njihovom slučaju nemaju dominantnu ulogu i neće uticati na njihovo stremljenje ka istini niti na obavljanje njihovih dužnosti. Samo antihristi odbijaju da prihvate istinu, bez obzira na to koliko propovedi čuju. Osobine i karakteristike sadržane u njihovoj ljudskosti neće se promeniti i zato se takvi ljudi u Božjoj kući osuđeni i zato nikada ne mogu da budu spašeni. Zašto ne mogu da budu spašeni? Ljudi sa takvim karakterom ne mogu da budu spašeni jer odbijaju da prihvate istinu i jer su neprijateljski nastrojeni prema istini, prema Bogu i prema svim pozitivnim stvarima. Oni nemaju preduslove ni ljudskost koji su potrebni za spasenje i stoga su ti pojedinci osuđeni da budu isključeni i bačeni u pakao.

12. decembar 2020. godine