II. Razlika između karaktera i narav-suštine

Prošlog puta smo saželi karakter antihrista. Možete li da navedete šta taj karakter obuhvata? (Prva stavka je laganje po navici, druga je podmuklost i nemilosrdnost, treća je nedostatak osećaja časti i nemarnost za stid, četvrta je sebičnost i podlost, peta je priklanjanje moćnima i kinjenje slabijih, a šesta je pohlepa prema materijalnim stvarima veća nego kod običnih ljudi.) Ukupno ima šest stavki. Posmatrajući ovih šest stavki, karakter antihrista lišen je ljudskosti, savesti i razuma. Njihov integritet je nizak, a karakter odvratan. Recimo da ne znaš ili ne možeš da dokučiš narav nekog čoveka, niti da li je ona dobra ili loša, ali kroz učenje o njegovom karakteru otkrivaš, na primer, da on ima odvratan karakter koji uključuje laganje po navici, nedostatak osećaja časti ili podmuklost i nemilosrdnost. Tada možeš preliminarno da ga definišeš kao osobu koja nema savest, dobro srce ili plemenit karakter, već ima lošu, veoma slabu i zlu ljudskost. Ako takvi ljudi nemaju status, mogu se okvirno svrstati u zle ljude; sudeći po njihovom karakteru, mogu li u potpunosti i temeljno da se definišu kao antihristi? Ako uzmemo u obzir samo ove manifestacije njihove ljudskosti, onda možemo sa osamdeset posto sigurnosti da ih definišemo kao antihriste. Nije da oni samo poseduju narav antihrista i nije prosto slučaj da je njihova ljudskost zla, loša i bedna, pa ih možemo preliminarno definisati kao antihriste. To je zato što niko ko je definisan kao antihrist ne poseduje valjanu ljudskost, poštenje, dobrotu, jednostavnost, ispravnost, iskrenost prema drugima niti osećaj časti; niko ko poseduje ove aspekte karaktera nije antihrist. Ljudskost antihrista je pre svega veoma loša. Oni nemaju savest i razum i sigurno ne poseduju karakter koji imaju ljudi sa ljudskošću i plemenitim integritetom. Dakle, sudeći po karakteru antihrista, ako nemaju status i ako su samo obični sledbenici ili članovi grupe koji obavljaju svoju dužnost, ali ako im je karakter veoma loš i ako poseduju te osobine karaktera antihrista, onda takve ljude možemo preliminarno svrstati u antihriste. Šta bi trebalo učiniti sa onima koje ne možemo prozreti? Takve ljude ne treba promovisati niti im davati status. Neki mogu reći: „Ako im damo status, zar to neće odrediti da li su antihristi ili ne?” Da li je ta izjava tačna? (Ne, nije.) Ako takvim ljudima damo status, oni će raditi stvari koje rade antihristi i uradiće sve ono što su antihristi sposobni da urade. Prvo, uspostaviće nezavisna carstva, a osim toga, kontrolisaće ljude. Da li će takva osoba raditi ono što je korisno za Božju kuću? (Ne, neće.) Kada takvi ljudi steknu status, u stanju su da uspostave nezavisna carstva, da se ponašaju bezobzirno, da izazivaju ometanja i prekidanja, da formiraju grupe i da sprovode svakojaka dela zlih ljudi. Staviti Božji izabrani narod u ruke zlih ljudi i prepustiti ih đavolima i Sotonama nalik je puštanju lisice u vinograd. Kada takvi ljudi preuzmu vlast, unapred je odlučeno da su bez sumnje antihristi. Ako čovek određuje da je neka osoba antihrist isključivo na osnovu njenog karaktera, mnogima koji nisu svesni stvarnih činjenica, koji ne razumeju ili ne mogu da raspoznaju narav-suštinu antihrista, to može izgledati malo preterano. Oni mogu pomisliti: „Zašto potpuno otpisati ili osuditi nekoga samo na osnovu toga? Čini se nepravednim označiti je kao antihrista pre nego što je išta učinila.” Međutim, sudeći po narav-suštini antihrista, nesumnjivo je da oni nemaju dobru ljudskost. Prvo, oni sigurno nisu ljudi koji streme ka istini; drugo, neupitno je da oni ne vole istinu; štaviše, oni nikako nisu ljudi koji se pokoravaju Božjim rečima, koji se boje Boga i klone zla. Za one koji ne poseduju takve osobine, prilično je očigledno da li je njihov karakter plemenit ili prizeman, dobar ili loš.

Na poslednjem okupljanju, razgovarali smo o raznim ponašanjima, načinima izražavanja i rešavanja problema i ostalim stvarima koje se ispoljavaju kroz karakter antihrista. Ako ne možemo u potpunosti da odredimo da li je neka osoba antihrist na osnovu njenog karaktera, onda je neophodno da dodatno razgovaramo o narav-suštini antihrista. Dok sa jedne strane ispitujemo i raspoznajemo karakter antihrista, a sa druge njihovu narav-suštinu, kombinovanjem to dvoje možemo da odredimo da li neka osoba samo poseduje narav antihrista ili je zaista antihrist. Hajde da danas sažmemo koje to narav-suštine imaju antihristi. To je presudna karakteristika koja nam omogućava da bolje identifikujemo, raspoznamo ili definišemo da li je neka osoba antihrist.

Što se tiče naravi, prethodno smo o tome napravili konkretan sažetak – koje su to ljudske iskvarene naravi? (Nepopustljivost, nadmenost, lažljivost, odbojnost prema istini, zloba i rđavost.) To je otprilike tih šest, a ostala tumačenja naravi, poput sebičnosti i podlosti, donekle su povezana sa nekom od ovih šest ili su im slična. Recite Mi, da li postoji razlika između nečijeg karaktera i njegove narav-suštine? Koja je razlika? Karakter se prvenstveno meri pomoću savesti i razuma. Uključuje da li čovek ima integritet, da li je njegov integritet plemenit, da li ima dostojanstvo, da li poseduju ljudski moral, koji je nivo njegovog morala, da li ima granice i načela u svom ponašanju, da li je njegova ljudskost dobra ili zla i da li je jednostavan i pošten – ovi aspekti se odnose na ljudski karakter. Suštinski, karakter sačinjavaju izbori i sklonosti ka dobru i zlu, ka pozitivnim i negativnim stvarima i ka ispravnom i pogrešnom ponašanju koje ljudi ispoljavaju u svakodnevnom životu – karakter se odnosi na to. To uglavnom ne uključuje istinu; meri se samo koristeći standard savesti zajedno sa dobrom i zlom ljudskošću i zapravo ne doseže do nivoa istine. Ako se radi o naravi, ona se mora meriti pomoću čovekove suštine. Da li čovek više voli dobro ili zlo i, kada se radi o pravdi i rđavosti kao i o pozitivnim i negativnim stvarima, šta čovek ispoljava, kakvi su zaista njegovi izbori i narav koju otkriva i kakve bi mogle biti njegove reakcije – te stvari se moraju meriti pomoću istine. Ako je čovekov karakter relativno ljubazan i ako ima savest i razum, može li se reći da on nema iskvarenu narav? (Ne, ne može.) Ako je čovek veoma ljubazan, da li poseduje nadmenost? (Da, poseduje.) Ako je čovek veoma pošten, da li ima nepopustljivu narav? (Da, ima.) Može se reći da bez obzira na to koliko je nečiji karakter dobar, bez obzira na to koliko plemenit može biti njegov integritet, ništa od toga ne znači da on nema iskvarenu narav. Ako čovek ima savest i razum, da li to znači da nikada ne pruža otpor Bogu niti se buni protiv Njega? (Ne, ne znači.) Pa kako dolazi do te pobune? To je zato što ljudi imaju iskvarenu narav i u njihovoj narav-suštini postoje nepopustljivost, nadmenost, rđavost i ostalo. Dakle, bez obzira na to koliko nečiji karakter može biti dobar, to ne znači da ta osoba poseduje istinu, da nema iskvarenu narav ili da može da izbegne pružanje otpora Bogu, izdaju i buntovništvo protiv Boga i da može da se pokori Bogu bez stremljenja ka istini. Ako čovek ima dobar karakter, ako je relativno jednostavan, pošten, pravedan, dobrodušan i ako ima osećaj časti, to samo znači da može da prihvati istinu, da voli istinu i da se pokori onome što Bog čini jer poseduje karakter koji može da prihvati istinu.

Dobar ili loš karakter meri se pomoću osnovnih kriterijuma kao što su savest, moral i integritet. Međutim, čovekova narav-suština mora da se meri pomoću šest iskvarenih naravi koje smo ranije spomenuli. Ako čovek ima visok moralni standard, integritet, savest, razum i dobrog je srca, može se samo reći da je njegov karakter relativno dobar. Međutim, to ne znači da taj čovek razume istinu, da poseduje istinu niti da može da postupa u skladu sa istina-načelima. Šta se time potvrđuje? Iako on ima valjan karakter, relativno plemenit integritet i viši moralni standard po pitanju toga kako se ponaša i postupa, to ne znači da nema iskvarenu narav, ne znači da poseduje istinu niti da se njegova narav u potpunosti usklađuje sa Božjim zahtevima. Ako se čovekova iskvarena narav ne menja i ako on ne razume istinu, onda, bez obzira na to koliko je valjan njegov karakter, on nije istinski dobra osoba. Pretpostavimo da čovek iskusi relativnu promenu u naravi, to jest, da traga za istinom u svojim postupcima, da proaktivno prati istina-načela u načinu na koji postupa i da se pokorava istini i Bogu, i premda njegova iskvarena narav i dalje ponekad izbija na površinu, on otkriva nadmenost i lažljivost, a u težim slučajevima čak i zlu narav, a ipak, u celini gledano, izvor, pravac i cilj njegovih postupaka u skladu su sa istina-načelima i, kada dela, on to čini sa težnjom i pokornošću. Može li se, dakle, reći da je njegov karakter plemenitiji od karaktera onih koji ne pokazuju promenu u naravi? (Da.) Ako je čovekov karakter samo po prirodi dobar i ako je u očima drugih njegova ljudskost valjana, ali on uopšte ne razume istinu, pun je predstava i uobrazilja o Bogu, ne zna kako da iskusi Božje reči i nije svestan kako da prihvati Božju orkestraciju i uređenja, a kamoli kako da se pokori svemu što Bog čini, da li je on istinski dobra osoba? Strogo govoreći, on nije uistinu dobra osoba, ali se s pravom može reći da ima prilično valjan karakter. Šta znači imati prilično valjan karakter? To znači imati određeni integritet, biti relativno pravedan i ispravan u svojim postupcima i interakcijama sa drugima, ne iskorišćavati druge, biti relativno pošten, ne povređivati ili štetiti drugima, postupati savesno i posedovati određeni moralni standard, pored pukog izbegavanja kršenja zakona i narušavanja etičkih odnosa – to je nešto malo iznad ta dva standarda. Kada ljudi razgovaraju sa takvim čovekom, osećaju da je on relativno ispravan i ne moraju da se paze kada su sa njim jer on ne šteti drugima niti ih povređuje i ljudi su opušteni kad god su u nekoj interakciji sa njim – posedovanje tih osobina pokazatelj je prilično dobre osobe. Međutim, u poređenju sa onima koji razumeju istinu i mogu da primene istinu i da joj se pokore, takva ljudskost nije ništa plemenito. Drugim rečima, bez obzira na to koliko je čovekova ljudskost dobra, to ne može da zameni razumevanje istine niti primenu istine, a sasvim sigurno ne može da zameni promenu u naravi.

Karakter se odnosi na savest, moral i integritet ljudi. Da bi se procenio čovekov karakter, treba proceniti njegovu savest, moral i integritet. Ali, na šta se odnosi i kako se meri narav? Narav se meri pomoću istine, pomoću Božjih reči. Pretpostavimo da je čovekov karakter u svim aspektima veoma dobar, svi veruju da je on dobra osoba i može se reći da je u očima iskvarenog čovečanstva savršen i potpun i da se čini kao da nema mane ni nedostatka; ali kada se meri pomoću istine, ono malo od njegove takozvane dobrote jedva da je vredno pomena. Kada se ispita negova narav, može se naići na nadmenost, nepopustljivost, lažljivost, rđavost, pa čak i na odbojnost prema istini, a još više na ispoljavanje zlobne naravi. Zar to nije činjenica? (Da, jeste.) Kako se meri čovekova narav-suština? Meri se pomoću istine, tako što se procenjuje čovekov stav prema istini i Bogu. Na taj način se iskvarena narav tog čoveka temeljno i u potpunosti otkriva. Mada ljudi mogu da smatraju da je to čovek koji ima savest, integritet i visoki moralni standard, i mada je među ljudima on uzdignut poput sveca ili savršenog čoveka, kada se nađe pred istinom i pred Bogom, njegova iskvarena narav se otkriva, lišen je bilo kakve vrline i pokazuje se da deli iste iskvarene naravi kao i ostatak čovečanstva. Kada Bog izrazi istinu, kada se pojavi pred ljudima i kada dela, oni ispoljavaju jednu te istu iskvarenu narav kao i drugi ljudi – nepopustljivost, nadmenost, lažljivost, odbojnost prema istini, rđavost i zlobu. Zar takvi ljudi nisu savršeni? Zar oni nisu sveci? Zar nisu dobri ljudi? Oni su dobri samo u očima drugih; pošto ljudi nemaju istinu i pošto poseduju iste iskvarene naravi, standard po kom se međusobno mere zasniva se samo na savesti, integritetu i moralu, a ne na istini. Kako izgleda čovekov karakter kada se ne meri istinom? Da li je on zaista dobra osoba? Očigledno da nije, jer osobi koju su drugi ljudi procenili i ocenili kao dobru ne manjka nijedna iskvarena narav. Pa kako se razvijaju i otkrivaju ljudske iskvarene naravi? Kada Bog ne izrazi istinu niti se pojavi pred čovečanstvom, deluje da ljudske iskvarene naravi ne postoje. Međutim, kada Bog izrazi istinu i kada se pojavi pred ljudima, iskvarene naravi takozvanih svetaca ili savršenih osoba u očima drugih potpuno se razotkrivaju. Iz te perspektive, ljudske iskvarene naravi koegzistiraju sa njihovim karakterom. Nije da ljudi imaju iskvarenu narav samo kada se Bog pojavi; naprotiv, kada Bog izrazi istinu i kada se pojavi i dela među ljudskim rodom, njihova iskvarena narav i ružnoća se razotkrivaju. U tom trenutku ljudi počinju da shvataju i da otkrivaju da se iza dobrog karaktera krije i iskvarena narav. Dobri ljudi, savršeni ljudi ili sveci u očima drugih poseduju iskvarenu narav kao i svi drugi i to ništa manje od bilo koje druge osobe – iskvarene naravi ovih ljudi čak su skrivenije nego kod drugih ljudi i oni imaju veću sposobnost da navedu druge na pogrešan put. Pa, šta tačno predstavlja iskvarena narav, a šta narav-suština? Iskvarena narav čoveka jeste njegova suština; čovekov karakter predstavlja samo neka površinska pravila ponašanja i ne odražava čovekovu ljudskost-suštinu. Kada govorimo o čovekovoj ljudskost-suštini, mislimo na njegovu narav. Kada razgovaramo o čovekovom karakteru, mislimo na očigledne aspekte kao što su da li taj čovek ima dobre namere, da li je dobrog srca, kakav je njegov integritet i da li poseduje moralne standarde. Da li sada razumete šta znači karakter, a šta znači narav-suština? To se može implicitno dokučiti samo srcem; ne može se definisati jednom rečju ili frazom. To je veoma složena stvar. Ako se definiše i objasni previše usko, može da deluje standardizovano, ali je zapravo nejasno. Neću to definisati, već ću ovako objasniti, a ako to implicitno dokučite u svom srcu, razumećete.

Ukupno ima šest iskvarenih naravi čoveka: nepopustljivost, nadmenost, lažljivost, odbojnost prema istini, zloba i rđavost. Od ovih šest naravi, koje su relativno ozbiljne, a koje su uobičajene ili česte, blaže u pogledu stepena i manje intenzivne u određenim okolnostima? (Nepopustljivost, nadmenost i lažljivost su nešto blaže.) Tako je. Čini se da imate izvesnu percepciju i razumevanje raznih manifestacija čovekovih iskvarenih naravi. Iako ove tri naravi takođe pripadaju iskvarenim naravima koje poseduje čovečanstvo iskvareno Sotonom i, u pogledu suštine, Bog ih takođe prezire, ne odgovaraju istini i opiru se Bogu, one su po pitanju intenziteta relativno blage i površne, takoreći, učestalije su; njih u različitim stepenima poseduje svaki pripadnik iskvarenog ljudskog roda. Pored te tri naravi, odbojnost prema istini, zloba i rđavost su uporedno daleko ozbiljnije u pogledu stepena. Ako se kaže da su prve tri obične iskvarene naravi, onda su ove druge tri izuzetne iskvarene naravi, koje su po pitanju stepena ozbiljnije. Šta znači da su one ozbiljnije? To znači da su te tri iskvarene naravi ozbiljnije kada je reč o okolnostima, suštini i o meri do koje se pojedinci suprotstavljaju Bogu, bune protiv Boga i protive Mu se. Te tri jesu ozbiljnije naravi koje ljudi manifestuju direktnim negiranjem istine, negiranjem Boga, vikanjem protiv Boga, napadanjem Boga, ispitivanjem Boga, prosuđivanjem o Bogu i tome slično. Po čemu se ove tri iskvarene naravi čoveka razlikuju od prve tri? Prve tri su češće, to su osobine iskvarenih naravi koje imaju svi iskvareni ljudi. Svaki pojedinac, bez obzira na uzrast, pol, mesto rođenja, rasu ili etničku pripadnost, poseduje ove tri naravi. Druge tri su u različitoj meri i u većem ili manjem stepenu prisutne kod svakog čoveka, u zavisnosti od njegove suštine, ali u okviru iskvarenog čovečanstva samo antihristi poseduju ove tri naravi – rđavost, odbojnost prema istini i zlobu – u najekstremnijem stepenu. Osim antihrista, obični iskvareni ljudi samo do određenog stepena ili u određenim sredinama ili posebnim okolnostima otkrivaju rđavost, odbojnost prema istini i zlobu. Iako imaju te naravi, oni nisu antihristi. Njihova suština nije zlobna ni rđava, a sigurno nije ni odbojna prema istini. To ima veze sa njihovim karakterom. Takvi ljudi su relativno dobrodušni, imaju integritet, ispravni su, imaju osećaj časti i tome slično – njihov karakter je relativno dobar. Stoga, oni samo povremeno ili samo u određenim sredinama i okolnostima otkrivaju te tri ozbiljne iskvarene naravi. Međutim, te naravi ne dominiraju njihovom suštinom. Na primer, kada pojedinci koji imaju obične iskvarene naravi postupaju površno u obavljanju svojih dužnosti i suoče se sa Božjom disciplinom, oni mogu da odbiju da joj se pokore, misleći: „I drugi su površni; zašto oni nisu disciplinovani? Zašto sam ja taj koji prima ovakvu disciplinu i grdnju?” Kakvu narav otkriva to što odbijaju da se pokore? To je očigledno zlobna narav. Oni se žale na Božju nepravdu i pristrasan tretman, što pomalo liči na suprotstavljanje Bogu i vikanje protiv Boga – to je zlobna narav. Zlobna narav tih ljudi otkriva se u takvim situacijama, ali razlika je u tome što ti ljudi imaju dobro srce, imaju svest o savesti, integritet i relativno su ispravni. Kada se žale protiv Boga i otkrivaju zlobnu narav, njihova savest stupa na snagu. Kada njihova savest počne deluje, ona ulazi u sukob sa njihovom zlobnom naravi, te oni počnu da razvijaju određene misli: „Ne bi trebalo da razmišljam na ovaj način. Bog me je mnogo blagoslovio i ukazao mi je blagodat. Ne ukazuje li to na manjak savesti da ovako razmišljam? Nije li to suprotstavljanje Bogu i ranjavanje Njegovog srca?” Zar to nije posledica njihove savesti? U tom trenutku, njihov dobar karakter počinje da deluje. Čim njihova savest počne da radi, polako jenjavaju i njihov bes, žalbe i odbijanje da se pokore, te na kraju oni to sve odbace i isključe. Zar to nije posledica delovanja njihove savesti? (Jeste.) Dakle, da li oni otkrivaju zlobnu narav? (Da.) Oni otkrivaju zlobnu narav, ali pošto takvi pojedinci imaju savest i ljudskost, njihova savest može da obuzda njihovu zlobnu narav i da ih navede da postanu razumni. Kada postanu razumni i smire se, razmisliće i shvatiće da su i oni sposobni da se suprotstave Bogu. U tom trenutku, bez njihovog znanja, pojaviće se u njima osećaj dugovanja i kajanja: „Malopre sam bio previše impulsivan, suprotstavljajući se Bogu i buneći se protiv Njega. Nije li Božja disciplina Njegova ljubav? Nije li to Njegova milost? Zašto sam se ponašao tako nerazumno? Zar nisam naljutio Boga? Ne mogu da nastavim to da radim; moram da se molim Bogu, da se pokajem, da odustanem od zla koje činim i da okončam svoju pobunu. Pošto priznajem da sam postupao površno, moram da prestanem da budem površan, moram ozbiljno da se bavim stvarima i da tragam kako da ponudim svoju odanost kroz svoja dela, kao i koja su načela za obavljanje moje dužnosti.” Nije li to posledica njihovog dobrog karaktera? Nesumnjivo je da ti ljudi imaju i zlobnu narav, ali kroz dejstvo njihove savesti i vaganjem stvari uz pomoć njihove razumnosti, njihov dobar, istinoljubiv karakter na kraju prevlada. Ovi pojedinci poseduju zlobu u okviru svojih iskvarenih naravi, pa da li se može reći da stoga poseduju zlobnu suštinu? Može li se reći da je njihova suština zlobna? Ne. Objektivno rečeno, iako iskvarene naravi koje oni otkrivaju uključuju zlobu, s obzirom da imaju savest, razumnost i relativnu ljubav prema istini, njihova zloba je samo vrsta iskvarene naravi, a ne njihova suština. Zašto to nije njihova suština? Zato što ta njihova iskvarena narav može da se promeni. Premda otkrivaju ovu vrstu iskvarene naravi i mogu da se suprotstave Bogu i da se pobune protiv Njega, bilo to dugotrajno ili samo na kratko, delovanje njihove savesti, integriteta, razuma i tome slično u njihovom karakteru sprečava da njihova zlobna narav dominira njihovim ponašanjem ili njihovim stavom prema istini. Koji je krajnji ishod? Oni bez pogovora mogu da priznaju svoje grehe, da se pokaju, da postupe u skladu sa istina-načelima, da se pokore istini i da prihvate Božju orkestraciju. Iako otkrivaju zlobnu narav, krajnji ishod je da se ne bune protiv Boga niti se protive Božjoj suverenosti – oni se pokoravaju. To je manifestacija običnog iskvarenog čoveka. Takvi ljudi poseduju samo iskvarene naravi; oni nemaju narav-suštinu antihrista. To je tačno.

Uzmimo za primer rđave naravi: koja je najrđavija narav koju ljudi otkrivaju pred Bogom? To je proveravanje Boga. Neki ljudi se brinu da možda neće imati dobro odredište i da im ishod možda neće biti zagarantovan jer su, nakon što su poverovali u Boga, skrenuli sa puta, počinili neko zlo i mnoge prestupe. Brinu se da će otići u pakao i neprekidno strahuju za svoj ishod i odredište. Stalno su uznemireni i uvek razmišljaju: „Hoće li moj budući ishod i odredište biti dobri ili loši? Hoću li otići dole u pakao ili gore na nebo? Da li sam ja jedan od božjih ljudi ili sam služitelj? Hoću li propasti ili ću biti spašen? Moram da nađem koje Božje reči govore o tome.” Oni vide da su sve Božje reči istina i da sve Njegove reči razotkrivaju ljudske iskvarene naravi, ali ne nalaze odgovore koje traže, pa nastavljaju da razmišljaju gde bi još mogli da se raspitaju. Kasnije, kada nađu priliku da budu unapređeni i kada dobiju važnu ulogu, žele da ispitaju stav Višnjeg, misleći: „Kakvo je mišljenje višnjeg o meni? Ako je njegovo mišljenje povoljno, to dokazuje da se bog nije setio zla i prestupa koje sam počinio u prošlosti. To dokazuje da će me bog ipak spasiti, da još uvek imam nade.” Zatim, sledeći svoje zamisli, otvoreno kažu: „Tu gde smo mi, većina braće i sestara nije baš vešta u svojim profesijama i tek neko vreme veruju u boga. Ja verujem u boga najduže. Pao sam i doživeo neuspeh, imao sam neka iskustva i naučio neke lekcije. Ako dobijem priliku, spreman sam da preuzmem veliki teret i da pokažem obazrivost prema božjim namerama.” Oni te reči koriste kao test da vide da li Višnji ima nameru da ih unapredi ili ih je napustio. U stvarnosti, oni ne žele iskreno da preuzmu tu odgovornost ili teret; oni te reči izgovaraju isključivo da bi ispitali teren i da bi videli ima li još nade da budu spašeni. To je proveravanje. Kakva se narav krije iza tog pristupa proveravanjem? To je rđava narav. Bez obzira na to koliko dugo je taj pristup razotkriven, kako ga sprovode ili do koje mere ga primenjuju, u svakom slučaju, narav koju otkrivaju sasvim sigurno je rđava jer takvi ljudi imaju mnogo misli, sumnji i briga tokom čitavog postupka. Kada otkriju tu rđavu narav, šta oni rade što pokazuje da su oni ljudi sa ljudskošću, da mogu da primene istinu i što potvrđuje da poseduju samo tu iskvarenu narav, a ne rđavu suštinu? Nakon što urade i kažu takve stvari, oni koji imaju savest, razum, integritet i dostojanstvo osećaju nelagodu i bol u srcu. Muče se, misleći: „Toliko godina verujem u Boga; kako sam mogao da Ga proveravam? Kako i dalje mogu da budem zaokupljen svojim odredištem i da koristim takav metod da iznudim nešto od Boga i nateram Ga da mi da jasan odgovor? To je isuviše podlo!” Osećaju nelagodu u srcu, ali delo je počinjeno i reči su izgovorene – ne mogu ih povući. Zatim shvataju: „Iako možda imam malo dobre volje i imam osećaj za pravdu, i dalje sam sposoban za tako podla dela; to su dela podle osobe! Nije li to pokušaj proveravanja Boga? Nije li to ucenjivanje Boga? To je zaista podlo i bestidno!” Koji bi bio razuman korak u takvoj situaciji? Da li treba doći pred Boga u molitvi i ispovediti svoje grehe ili se tvrdoglavo držati sopstvenih pristupa? (Treba se pomoliti i ispovediti.) Dakle, tokom čitavog procesa, od trenutka kada su došli na ideju do tačke kada su delovali, pa nadalje do njihove molitve i ispovesti, koja etapa predstavlja normalno otkrivanje iskvarene naravi, koja predstavlja delovanje savesti, a koja etapa je primena istine? Etapa od zamisli do delovanja pod upravom je rđave naravi. Dakle, nije li etapa introspekcije pod upravom delovanja njihove savesti? Oni počinju da se preispituju, osećaju da je ono što su uradili bilo pogrešno – to rade pod dejstvom savesti. Zatim slede molitva i ispovedanje, što je takođe pod upravom njihovog integriteta, savesti i karaktera; sposobni su da osete kajanje, da se pokaju, da osećaju dug prema Bogu i takođe su u stanju da razmisle o sopstvenoj ljudskosti i iskvarenoj naravi i da ih razumeju, kao i da dostignu tačku u kojoj mogu da primene istinu. Zar ne postoje tri etape? Od otkrivanja iskvarene naravi do delovanja njihove savesti, a zatim do sposobnosti da odbace zlo koje čine, da se pokaju, da odbace sopstvene telesne želje i misli, da se pobune protiv svoje iskvarene naravi i primene istinu – to su tri etape koje obični ljudi sa ljudskošću i iskvarenim naravima treba da postignu. Zbog toga što imaju svest o svojoj savesti i imaju relativno dobru ljudskost, ti ljudi mogu da primene istinu. Biti sposoban da primeniš istinu znači da takvi ljudi imaju nadu za spasenje. Drugim rečima, verovatnoća spasenja relativno je visoka za one sa dobrom ljudskošću.

Šta razlikuje antihriste od onih koji imaju narav antihrista? U prvoj etapi, ono što antihristi spolja otkrivaju u osnovi je identično otkrivenjima bilo kog iskvarenog čoveka, ali naredne dve etape se razlikuju. Na primer, kada čovek otkrije zlobnu iskvarenu narav dok biva orezan, sledeći korak zahteva da njegova savest počne da deluje. Međutim, antihristi nemaju savest, pa o čemu će oni razmišljati? Kakve manifestacije će imati? Oni će se žaliti da je Bog nepravedan, tvrdeći da Bog pokušava da im nađe grešku i da im na svakom koraku stvara poteškoće i nevolje. Nakon toga, tvrdoglavo će odbijati da se pokaju, odbijaće da priznaju čak i svoje najočiglednije greške ili iskvarene naravi, nikada neće priznati svoje greške, pa će još jače prionuti na sve to što rade i na svaki način će pokušavati da nastave sa svojim delima u tajnosti. Sudeći po iskvarenim naravima koje antihristi otkrivaju, kakav je njihov karakter? Oni nemaju savest, ne znaju da se preispituju i otkrivaju zlobu, pakost, napadnost i osvetu. Izmišljaju laži da sakriju činjenice, prebacivajući odgovornost na druge; smišljaju spletke da uhvate druge u zamku, skrivajući prave činjenice od braće i sestara; energično se brane i pravdavaju, iznoseći naširoko svoje argumente. To je nastavak njihove zlobne naravi. Ne samo da im nedostaje svest o savesti i da se ne preispituju, ne promišljaju o sebi niti razumeju sami sebe, već sve što rade još više pojačavaju, nastavljaju da otkrivaju svoju zlobnu narav, viču protiv Božje kuće, viču protiv braće i sestara, i, što je još ozbiljnije, protive se Bogu. Nakon nekog vremena kada se situacija smiri, da li će se pokajati i ispovediti svoje grehe? Mada je incident već prošao, prave činjenice su otkrivene i neosporno je da je odgovornost njihova, te bi oni trebalo da je snose – da li oni to mogu da priznaju? Da li su u stanju da osete kajanje i da li imaju osećaj dugovanja? (Ne.) Oni istrajavaju u svom protivljenju, misleći: „U svakom slučaju, nikada nisam bio kriv, ali čak i da jesam, moje namere su bile dobre; čak i ako sam bio kriv, ne mogu biti jedini odgovoran. Zašto ne krivite druge – zašto mene izdvajate? Gde sam pogrešio? Nisam namerno uradio ništa pogrešno. Svi vi ste pravili greške, pa zašto sebe ne pozivate na odgovornost? Štaviše, ko može da prolazi kroz život a da ne počini neke greške?” Da li se oni kaju? Da li se osećaju dužnima? Oni se ne osećaju dužnima i nisu pokajnički nastrojeni. Neki čak kažu: „Platio sam tako visoku cenu – zašto niko od vas to nije primetio? Zašto me niko nije pohvalio? Zašto mi nije dodeljena nagrada? Kada se nešto desi, uvek mene krivite i tražite mi grešku. Zar ne tražite samo način da me osudite?” To je njihov način razmišljanja i njihovo stanje. Očigledno je da je to zlobna narav – oni nepokolebljivo odbijaju da se pokaju, odbijaju da priznaju činjenice čak i kada su im pred očima i uporno se protive. Premda možda ne psuju nikoga naglas, u sebi su to možda bezbroj puta uradili – psuju starešine jer su slepi i psuju braću i sestre jer nisu dobri ljudi, jer su im se dodvoravali kada su imali status, a sada kada su ga izgubili, ne obraćaju pažnju na njih, ne razgovaraju sa njima, niti im se čak osmehuju. Oni čak proklinju Boga u svom srcu i sude o Bogu, govoreći da nije pravedan. Od početka do kraja, narav koju otkrivaju je zlobna, bez ikakvog delovanja savesti i bez ikakvog nagoveštaja kajanja ili pokajanja. Sasvim sigurno nemaju nameru da se promene, da tragaju za istina-načelima, da dođu pred Boga kako bi ispovedili grehe i pokajali se, niti imaju nameru da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima. Umesto toga, uporno se raspravljaju, protive se i žale. I antihristi i ljudi koji su u stanju da se pokaju otkrivaju iste iskvarene naravi, ali zar ne postoji razlika u prirodi tih otkrivenja? Koja od ovih grupa poseduje narav antihrista, a koja suštinu antihrista? (Ljudi koji nisu u stanju da se pokaju poseduju suštinu antihrista.) Ko su oni koji su sposobni da se pokaju? To su iskvareni ljudi koji imaju narav antihrista, ali nisu antihristi. Ljudi koji imaju suštinu antihrista su antihristi, dok su oni koji imaju narav antihrista obični iskvareni ljudi. Koju od ove dve grupe čine zli ljudi? (Oni sa suštinom antihrista.) U stanju ste to da raspoznate, zar ne? Zavisi od toga ko od njih ne pokazuje ni najmanji nagoveštaj toga da ih njihova sopstvena savest optužuje, ko od njih se uporno raspravlja bez namere da se promeni ili preispita, i ko od njih bezobzirno sudi i iznosi svoje argumente kada učini nešto pogrešno i kada se suoči sa okolnostima kao što su orezivanje, smenjivanje ili disciplinovanje, i tako dalje. Da nema nikoga ko bi ih obuzdao, da li bi prestali da delaju? Ne bi. Njihova srca bila bi ispunjena negativnošću i protivljenjem i rekli bi: „Pošto se ljudi prema meni nepravedno odnose, a Bog mi ne ukazuje blagodat niti dela u moju korist, ja ću u budućnosti svoju dužnost odraditi nemarno. Čak i ako valjano obavim svoju dužnost, neću dobiti nagradu, niko me neće pohvaliti i opet ću biti orezan, tako da ću je obaviti površno. Nemojte ni da pomišljate da tražite od mene da rešavam stvari prema načelima, ili da u svom radu razgovaram i sarađujem s drugima, ili da tragam za istinom! Ostaću ravnodušan, ni ohol ni ponizan. Ako me zamolite da nešto uradim, uradiću to; ako me ne zamolite, samo ću otići. Ponašajte se kako god želite; ja ću biti onakav kakav jesam. Nemojte od mene tražiti previše; ako vaši zahtevi budu visoki, ignorisaću ih.” Zar to nije nastavak zlobne naravi? Da li su takvi ljudi u stanju da se pokaju? (Ne, nisu.) To je manifestacija onih koji imaju suštinu antihrista. Isto je kao kada antihristi otkriju zlobnu narav, oni se takođe nikada ne preispituju jer nemaju savest. Bez obzira na to kakvu iskvarenu narav otkrivaju ili kakve namere, želje i ambicije imaju kada im se nešto dogodi, njih nikada ne obuzdava njihova savest. Prema tome, kada dođe pravi i povoljan trenutak, oni rade ono što žele. Bez obzira na ishod njihovih dela, oni se ne menjaju, drže se i dalje svojih gledišta i bez ikakvog osećaja krivice zadržavaju svoje ambicije, želje i namere, kao i sredstva i metode po kojima su oduvek postupali. Zašto ne osećaju krivicu? Zato što takvi ljudi nemaju savest, nemaju osećaj časti i potpuno su bestidni; u njihovoj celokupnoj ljudskosti, ne postoji ništa što može da obuzda njihove iskvarene naravi i ne postoji ništa što mogu da iskoriste kako bi procenili da li su iskvarene naravi koje otkrivaju ispravne ili pogrešne. Dakle, kada ti ljudi otkriju zlobnu narav, bez obzira kako drugi na to gledaju ili kakav je proces i ishod, od početka do kraja, oni ne osećaju krivicu, ne osećaju ni tugu ni kajanje, nemaju osećaj dugovanja i u svom srcu se sigurno ne menjaju. To su antihristi. Sudeći po ovim primerima, koja je najočiglednija osobina antihrista? (Njihov nedostatak savesti i razuma.) Do kakve manifestacije dovodi taj nedostatak savesti i razuma? Kakav je rezultat naravi koje otkrivaju? (Oni ne mogu da se preispitaju niti da se pokaju.) Da li su ljudi koji ne mogu da se preispitaju niti pokaju u stanju da primene istinu? Nikada!

Čovek koji samo ima narav antihrista ne može biti klasifikovan kao neko ko je u suštini antihrist. Samo oni koji imaju priroda-suštinu antihrista istinski su antihristi. Svakako, postoje razlike u ljudskosti između te dve grupe ljudi, i pod upravom različitih vrsta ljudskosti, njihovi stavovi prema istini takođe nisu isti – a kada stavovi koje ljudi imaju prema istini nisu isti, putevi koje biraju su različiti; a kada ljudi biraju različite puteve, načela koja pritom nastaju i posledice njihovih dela takođe se razlikuju. Budući da je čoveku koji samo poseduje narav antihrista savest na delu, da on ima razum i osećaj časti, i da, relativno rečeno, voli istinu, kada otkrije svoju iskvarenu narav, on zbog toga sebe u srcu prekoreva. U takvim trenucima, on je u stanju da se preispita i da spozna sebe, i u stanju je da prizna svoju iskvarenu narav i svoje otkrivanje iskvarenosti, što mu omogućava da se pobuni protiv tela i svoje iskvarene naravi, i da počne da primenjuje istinu i da se pokorava Bogu. Međutim, sa antihristom to nije slučaj. Budući da antihristi nemaju savest na delu niti su svesni savesti, a još manje poseduju osećaj časti, kada otkriju svoju iskvarenu narav, oni ne mere prema Božijim rečima da li je njihovo otkrivenje ispravno ili pogrešno, niti da li je njihova narav iskvarena ili je to normalna ljudskost, niti da li im je narav u skladu sa istinom. Nikada to ne preispituju. Pa, kako se onda ponašaju? Oni bez izuzetka smatraju da su iskvarena narav koju otkrivaju i put koji biraju ispravni. Misle da je sve što rade ispravno, da je sve što kažu ispravno; odlučno se drže svojih stavova. Tako da, bez obzira na to koliko je velika greška koju možda naprave, koliko je ozbiljna iskvarena narav koju možda otkriju, oni neće prepoznati ozbiljnost situacije, a sasvim sigurno neće razumeti ni iskvarenu narav koju su otkrili. Naravno, takođe neće ostaviti svoje želje po strani niti će se pobuniti protiv svojih ambicija ili svoje iskvarene naravi u korist toga da izaberu put kao što je put pokoravanja Bogu i istini. Ova dva ishoda ukazuju na to da, ako čovek koji ima narav antihrista u svom srcu voli istinu, on ima mogućnost da dostigne razumevanje istine i da je primeni, kao i da dostigne spasenje, dok čovek koji ima suštinu antihrista ne može da razume istinu niti da je primeni, niti može da dostigne spasenje. Po tome se te dve grupe razlikuju.

III. Narav-suština antihrista

U današnjem razgovoru u zajedništvu naglasak je i dalje prvenstveno na tome da sažmemo šta tačno predstavlja narav-suština antihrista. Među šest ljudskih iskvarenih naravi o kojima smo upravo razgovarali, koje tri se koriste za preciznu klasifikaciju ljudi koji imaju narav-suštinu antihrista? (Odbojnost prema istini, zloba i rđavost.) S obzirom da smo obim suzili na te tri naravi, u ovom zajedništvu nećemo govoriti o prve tri. Dakle, da li ljudima koji imaju narav-suštinu antihrista nedostaju iskvarene naravi kao što su nepopustljivost, nadmenost i lažljivost? (Ne.) Zašto se onda prve tri naravi ne koriste za klasifikaciju narav-suštine antihrista? (Zato što obični iskvareni ljudi takođe poseduju prve tri, a one ne predstavljaju čovekovu suštinu.) To je veoma precizan sažetak. Kada se radi o temi narav-suštine, prve tri iskvarene naravi relativno su blaže, dok one koje zaista mogu da sažmu narav-suštinu antihrista jesu poslednje tri – odbojnost prema istini, zloba i rđavost. Te tri iskvarene naravi mogu preciznije da klasifikuju narav-suštinu antihrista. Premda se prve tri ne koriste za klasifikaciju suštine antihrista, antihristi poseduju svaku od te tri iskvarene naravi i to u ozbiljnijem stepenu nego kod običnih ljudi. Odbojnost prema istini, zloba i rđavost mogu da se koriste kako bi saželi i okarakterisali njihovu nepopustljivost i kako bi opisali stepen njihove nepopustljivosti. Takođe, te tri naravi mogu da se koriste da sažmu i okarakterišu njihovu nadmenost i lažljivost. Očigledno je da su glavne karakteristike narav-suštine antihrista odbojnost prema istini, zloba i rđavost.

A. Rđavost

Među ove tri iskvarene naravi – odbojnost prema istini, zloba i rđavost – rđavost je najopštiji sažetak naravi u narav-suštini antihrista i to je najčešća osobina u narav-suštini antihrista. Zašto se rđavost koristi za opisivanje narav-suštine antihrista? Ako se kaže da su antihristi prilično rđavi, onda, sudeći po njihovim mislima, o čemu to oni svakodnevno razmišljaju, šta govore i šta rade što dokazuje da su to ljudi čija je suština rđava? Zar to nije pitanje o kojem treba razmišljati? (Jeste.) Onda našu analizu i posmatranje treba da započnemo od onoga o čemu oni razmišljaju, od njihovog govora i načina ponašanja i od toga kako se ophode prema svetu, da bismo procenili da li u njima zaista postoji rđava suština. Hajde da najpre osmotrimo o čemu to antihristi svakodnevno razmišljaju. Neki ljudi duboko u sebi misle: „U ovoj grupi ljudi ne važim za najsposobnijeg ni najtalentovanijeg, pa kako onda mogu da steknem veću popularnost, da pridobijem svačije poštovanje, da donesem slavu svojim precima i da dobijem oreol iznad glave? Kako mogu da ubedim druge i da ih nateram da me slušaju i da mi se dive? Čini se da je imati status dobra stvar. Neki ljudi zaista govore sa autoritetom, te im dolaze ljudi koji imaju probleme – zašto niko ne dolazi kod mene? Zašto me niko ne primećuje? Pametan sam, imam ideje, stvarima pristupam metodički i sposoban sam da koristim rasuđivanje – zašto niko ne obraća pažnju na mene niti me visoko ceni? Na koji način mogu da se istaknem? Kada će svi dolaziti kod mene po pomoć i podržati me?” O čemu ti ljudi razmišljaju? Da li razmišljaju o pozitivnim ili negativnim stvarima? (O negativnim.) Kada neki ljudi vide da drugi imaju dobar međusobni odnos, oni pomisle: „Kako to da je njihov odnos tako dobar? Moram da pronađem način da posejem razdor i da im pokvarim odnos; na taj način neću biti izolovan i imaću nekog pored sebe.” Šta ti ljudi rade? Bez obzira na metodu koju koriste, sve se svodi na sejanje razdora. Kada vide nekoga ko sa entuzijazmom i energijom obavlja svoju dužnost i da zadobija svetlost bez obzira na to šta radi dok obavlja dužnost, oni postaju ljubomorni i razmišljaju kako tu osobu da sabotiraju, kako da je obeshrabre i učine da se oseća negativno. To su negativne misli, bez obzira na to da li se na osnovu njih dela ili ne. Postoje i ljudi koji misle: „Kako novi starešina gleda na mene? Moram da mu se približim. Naš odnos nije baš sjajan i nismo previše bliski, pa kako bih mogao da mu se dodvorim? Imam nešto novca, pa ću saznati šta mu treba i onda ću mu to kupiti. Ali ako mu treba kompjuter, nisam voljan baš toliko da potrošim; ako jednog dana prestane da bude starešina, zar taj novac neće biti bačen? Ako mu treba nešto poput rukavica ili odeće, to mogu da priuštim i to vredi troška. Novac treba trošiti na prave stvari, a ne rasipnički. Takođe, moram da mu laskam i da mu ugodim ne samo praznim rečima već i stvarnim delima – moram da pazim na to šta taj starešina voli. Pored toga, svaki dan ću mu poslužiti hranu kad dođe vreme za jelo i oprati njegove sudove kada završi. Ako starešina nekoga kritikuje, ja ću se složiti i ponoviti njegove reči; ako starešina nekoga pohvali, hitro ću preporučiti tu osobu i pohvaliti njene vrline.” O čemu ti ljudi razmišljaju? (O dodvoravanju starešini i laskanju.) Postoje i oni koji, dok rade u Božjoj kući, misle: „Drugi rade naporno i savesno; ja moram da budem lukav, ne smem da budem budalast i ne smem previše da se iscrpljujem. Ako u budućnosti božjoj kući ne budem od koristi, zar onda sav ovaj trud neće biti uzaludan? Zar neću raditi uzalud? Ali ako uopšte ne budem radio, božja kuća će me otpustiti. Šta da radim? Kada je starešina prisutan, radiću najviše što mogu, oznojiću se i dopustiti da starešina to vidi; kada ga nema, otići ću u toalet, popiću vode, otići ću napolje u šetnju ili ću pronaći neki kutak da se odmorim. Ako drugi iskopaju tri lopate zemlje, ja ću iskopati pola; ako drugi noseći stvari idu napred-nazad tri ili pet puta, ja ću to uraditi jednom. Odmaraću se i otaljavati kad god mogu. Ne bi trebalo da budem toliko savestan; ako se razbolim ili iscrpim od previše rada, ko će se sažaliti na mene? Ko će se brinuti o mom zdravlju? Da li će se starešina pobrinuti za to? Da li će se bog pobrinuti za to? Da li će bog biti odgovoran to? Zato, dok radim, moram da otkrijem gde mogu da radim najupadljivije. Kada želim da se izvučem, moram da pronađem mesto gde ima najmanje šanse da me otkriju i gde ima najmanje šanse da privučem pažnju.” O čemu ti ljudi razmišljaju? (O izbegavanju rada i o tome kako da postupe lukavo.)

1. Šta antihristi rade ljudima

Kakav je karakter ljudi koji tokom čitavog dana imaju rđave misli? To je karakter niskog integriteta i podmuklosti. Sudeći po njihovoj naravi, šta je to? (To je rđavost.) Ima li išta časno u prirodi tih stvari o kojima razmišljaju? Ima li ičega što zvuči plemenito, otvoreno i iskreno? Ima li ičeg valjanog? (Ne, nema ničeg.) Dakle, kratko rečeno, prva stvar koja se ispoljava u rđavoj naravi ljudi koji imaju narav-suštinu antihrista jeste da oni po ceo dan misle samo na zlo. Bez obzira na to da li se suočavaju sa većim ili manjim problemom, njihove misli su ispunjene zlom. Konkretno, oni ljudima rade određene stvari, a takođe imaju različite manifestacije i postupke usmerene ka Bogu. Dakle, šta oni rade ljudima? Kakve postupke razvijaju u svojim mislima? Iz ovih nekoliko primera koje smo upravo spomenuli, da li možete da vidite kako takva osoba neprestano spletkari protiv drugih? Takvi ljudi neprekidno spletkare, i svako sa kim imaju posla ili sa kim su u kontaktu postaje predmet njihovih intriga. Drugo, mada ponekad ne pričaju dok nešto rade, načini, metode i izvori njihovih postupaka nisu iskreni i oni ne primenjuju istinu – to je samo iluzorna pojava. Kakva je priroda toga i kakvi su to postupci? To je prevara i pretvaranje, a takođe i iskušavanje drugih. Pošto su u stanju da se pretvaraju i da varaju ljude, da li su takođe u stanju da ljude namame i navedu ih na pogrešan put? (Da, jesu.) Pored toga, takvi ljudi su u stalnoj borbi sa drugima oko statusa, ugleda, obraza i sopstvenih interesa. Bore se za slavu, za to ko će imati poslednju reč, za to ko ima više ideja, čije su ideje mudrije i razumnije, ko ima više podrške od drugih i ko može zadobiti više koristi – za to se takmiče. Čak i bez statusa, oni i dalje spletkare protiv ljudi na taj način, pa šta se onda dešava kada imaju status? Tada ljudi pod njihovom dominacijom neprestano trpe mučenje; oni pridobijaju i privlače one koji ne vole istinu, a napadaju i isključuju one koji mogu da prihvate istinu, s ciljem da ih svi slušaju i da im se pokoravaju; oni uvek stvaraju grupe i u njima seju razdor, tako da na kraju svi pripadnu njima. Sve to spada u sferu njihovog mučenja. Antihristi po čitav dan misle o zlu i svaka narav koju otkriju je zla. Dakle, da li je tačno reći da je narav takvih ljudi rđava? (Da, jeste.) U grupi gde svako zna svoje mesto, gde se svako drži svog posla i radi ono što treba, čim se pojavi antihrist, on iznutra seje razdor tako što govori loše o osobi A pred osobom B i obrnuto i stavlja ih u sukob. Zar to nije rezultat sejanja razdora? Dakle, koje su neke manifestacije spletkarenja antihrista? Na primer, kada se u crkvi održavaju izbori, obični ljudi bez ambicija mogu da pomisle: „Ko god da bude izabran, pokoriću se tome; kome god Bog da dozvoli da bude starešina, podržaću ga i neću prouzrokovati smetnje niti praviti probleme.” Ali ljudi koji imaju zle namere ne razmišljaju tako. Ako vide da nema nade da oni pobede na ovim izborima, oni u sebi počinju da kalkulišu: „Moram svima da kupim nešto lepo. Šta ovih dana nedostaje u crkvi? Kupiću prečišćivač vazduha i postaviti ga u prostor za okupljanje, tako da, kad svi udahnu svež vazduh, pomisle na mene. Na taj način, kada dođe vreme za izbore, zar neću biti prvi kandidat na kojeg će pomisliti? Dakle, neću postupati niti trošiti novac uzalud.” Razmišljajući o tome, brzo kupe najjeftiniji i najlepši prečišćivač vazduha. Pored toga, oni misle: „U ovom periodu moram da budem oprezan. Ne smem da kažem nešto pogrešno i ne smem da govorim stvari koje su negativne i koje ljudima nisu poučne; moram da izgovaram laskave reči kad god sretnem ljude i da često hvalim druge izgovarajući nešto poput: ’Izgledaš zaista dobro! Stvarno stremiš ka istini! Iako ne veruješ u Boga toliko dugo kao ja, više stremiš ka istini od mene. Tvoja ljudskost je dobra, a ljudi sa dobrom ljudskošću kao ti mogu biti spaseni – za razliku od mene.’ Treba da izgledam skromno i da hvalim druge kao da su u svim aspektima bolji od mene, i treba da ih navedem da osete da su dobili dovoljno poštovanja.” Zar to nije spletkarenje? Antihristi takve stvari rade bez napora; obični ljudi ne mogu da ih nadmaše u spletkarenju. Koja je izreka među nevernicima? (Prodali su te, a ti im još i pomažeš da prebroje novac.) Antihristi rade takve stvari i većina ljudi je predmet njihove izdaje i njihovog spletkarenja.

Recite Mi, da li antihristi prihvataju da budu orezani? Da li priznaju da imaju iskvarenu narav? (Ne, oni to ne priznaju.) Oni ne priznaju da imaju iskvarenu narav, ali kada bivaju orezani, i dalje se pretvaraju da poznaju sebe. Kažu za sebe da su đavo i Sotona, da su lišeni ljudskosti i da imaju slab kov, da nisu sposobni da temeljno razmotre stvari, da nisu primereni za zadatke koje je crkva uredila i da nisu pravilno obavljali svoje dužnosti. Zatim, pred većinom ljudi priznaju svoju iskvarenu narav, priznaju da su đavo, te na kraju kažu da je to Božje oplemenjivanje i spasenje i pokazuju ljudima kako su sposobni da prihvati orezivanje i kako su pokorni istini. Oni ne spominju zašto su orezani niti spominju štetu i gubitke koje su njihovi postupci prouzrokovali radu crkve. Izbegavaju ta pitanja i izgovaraju prazne reči, doktrine, sofizme i objašnjenja kako bi naveli ljude da pomisle da je orezivanje koje primaju od Božje kuće zapravo nezasluženo i nepravedno, kao da su pretrpeli neku veliku nepravdu. Nakon orezivanja, ostaju neumoljivi u svojim srcima i ni najmanje ne priznaju svoja raznovrsna zlodela. Šta su onda sve te reči koje su izgovorili, priznajući svoje iskvarene naravi i iskazujući spremnost da prihvate istinu i sposobnost da se pokore orezivanju? Da li su to njihova istinska osećanja? Uopšte nisu. Sve su to laži, pretvaranja i đavolske reči koje antihristi koriste s namerom da ljude namame i da ih navedu na pogrešan put. Zašto navode ljude na pogrešan put? (To rade da bi ih ljudi obožavali i da bi ih sledili.) Tačno, njihov cilj je da navedu ljude na pogrešan put i da namame ljude da ih slede i slušaju, tako da svi misle kako su oni ispravni i dobri. Na taj način, niko ih ne prozire niti im se protivi. Naprotiv, ljudi veruju da oni prihvataju istinu, da prihvataju orezivanje i da se kaju. Pa, zašto onda ne priznaju svoja zlodela niti priznaju gubitke koje su prouzrokovali radu Božje kuće? Zašto ne iznose te stvari na videlo u zajedništvu? (Kad bi to izrekli, ljudi bi ih prozreli.) Kada bi ih ljudi raspoznali, kada bi ih prozreli, kada bi prozreli njihovu ljudskost i njihovu narav-suštinu, oni bi ih napustili. Da li bi onda i dalje padali na njihove trikove i bili navođeni na pogrešan put? Da li bi ih i dalje visoko cenili? Da li bi ih i dalje hvalili do nebesa? Da li bi ih i dalje obožavali? Ne bi ništa od toga činili. Antihristi se pretvaraju da poznaju sami sebe, ali u stvarnosti, to su sve sofizmi i samoopravdanja kako bi naveli ljude na pogrešan put i kako bi ih naveli da ih podrže, što je njihov prikriveni motiv. Oni izbegavaju važna pitanja, govore neozbiljno o samospoznaji i prihvatanju orezivanja kako bi naveli ljude na stranputicu i namamili ih, i kako bi ih ljudi visoko cenili i obožavali. Nije li to prilično rđav metod? Neki ljudi zaista padaju na to i, nakon što ih antihristi navedu na pogrešan put, kažu: „Oni se tako lepo izražavaju – bio sam tako inspirisan. Plakao sam nekoliko puta!” U tom trenutku, ti ljudi ih zaista obožavaju i visoko cene, ali na kraju se ispostavi da su to antihristi; to je posledica antihrista koji mame druge i navode ih na pogrešan put. Antihristi su u stanju da na taj način navedu ljude na stranputicu i svakako ima mnogo onih koji na to nasednu i bivaju prevareni. Ako čovek može da raspozna antihriste po tom pitanju, onda je on osoba koja razume istinu i ima sposobnost razlučivanja.

Antihristi često muče ljude. Imaju jednu poznatu izreku koja glasi: „Mili moj, pošto mi se ne pokoravaš, u samo nekoliko poteza ću te naterati da padneš na kolena i da me obožavaš – ako se tada ne pokoriš, osudiću te na smrt!” Šta antihristi žele da urade? Oni žele da muče ljude. Kakve to osobe žele da muče? Ako im budeš poslušan, ako im udovoljavaš i obožavaš ih, hoće li te tada mučiti? Ako si krotak i ako si im poslušan, ako te vide kao nekoga ko im ne predstavlja pretnju, kao nekoga ko je samo slabić ili rob, neće gubiti vreme na to da te muče. Ali, ako učine nešto loše ili počine zlodela, ako nađu nekoga ko je u stanju da ih prozre, ko će ih razotkriti i raskrinkati, ko će ih ukloniti sa njihovog položaja, ko će im uništiti ugled i osujetiti njihovo delovanje, počeće da razmišljaju kako da tu osobu muče. Antihristi ne muče ljude iz hira; oni stalno posmatraju i ispituju ljude, gledaju ko o njima loše govori iza leđa, ko im se ne pokorava, ko raspoznaje njihove postupke, ko im ne pridaje pažnju i ko odbija da im se dodvorava. Nakon što neko vreme posmatraju i pronađu dve ili tri takve osobe, počinju da tokom okupljanja pričaju o njihovim problemima. Premda ono što govore spolja zvuči ispravno, u stvarnosti je to smišljeno, to rade sa razlogom i ciljem. Koji je razlog? Oni su to već temeljno istražili; te osobe im se ne pokoravaju i prozrele su ih, uvek pokušavaju da ih razotkriju, raskrinkaju i da ih uklone sa položaja. Oni to govore da bi tim osobama poslali upozorenje, da bi ih opomenuli. Ako se te osobe povuku i ne usude se da nastave, i ako se sve odigra onako kako antihristi žele, onda ih antihristi ostavljaju na miru. Ali ako te osobe nastave kao i pre, ako odbijaju da im se dodvore i ako i dalje nameravaju da ih raskrinkaju, da ih prijave Višnjem i da ih uklone sa položaja, onda su antihristima te osobe sledeće na meti za mučenje. Antihristi tada smišljaju druge pristupe i primenjuju snažnije i strože metode, tražeći načine da steknu prednost nad njima i da nađu priliku da ih muče, ne zaustavljajući se sve dok ti ljudi ne budu izopšteni iz crkve. Antihristi na taj način muče neistomišljenike i neće stati dok ne postignu svoj cilj. Metode koje antihristi koriste kako bi mučili ljude su nemilosrdne. Oni počinju tako što pronalaze povod i tako što etiketiraju ljude, a zatim počinju da ih muče, ne zaustavljajući se dok im se ljudi potpuno ne pokore i ne popuste pred njima – u suprotnom, ništa nije gotovo. U crkvi, antihristi neprestano seju razdor i formiraju grupe, sa ciljem da stvore frakciju i da preuzmu kontrolu nad crkvom. Zar to nije uobičajena pojava? Antihristi stvaraju grupe, seju razdor, privlače saveznike, ulaze u zaveru sa onima koji su im korisni, koji mogu da govore u njihovu korist, koji mogu da prikrivaju njihova zlodela i koji mogu da ih brane u ključnim trenucima. Oni angažuju te ljude da rade za njih, da čak prijavljuju druge i da služe kao njihovi glasnici. Ako imaju status, ta grupa postaje njihovo nezavisno kraljevstvo. Ako nemaju status, oni i njihova grupa formiraju snagu unutar crkve, ometaju i narušavaju normalan režim crkve i ometaju normalan život i rad u crkvi.

Najčešća manifestacija rđave suštine antihrista je to što su oni posebno vešti u pretvaranju i licemerju. Premda imaju naročito zlu, podmuklu, nemilosrdnu i nadmenu narav, spolja se ponašaju kao da su naročito ponizni i dobroćudni. Zar to nije pretvaranje? Ti ljudi svakodnevno u sebi razmišljaju: „Kakvu odeću treba da nosim kako bih više nalikovao hrišćaninu, kako bih izgledao uglednije, duhovnije, bremenitije i da sam više nalik starešini? Kako treba da jedem da bi ljudi stekli utisak da sam dovoljno prefinjen, graciozan, dostojanstven i plemenit? Koji stav treba da zauzmem dok hodam kako bih ostavio utisak starešinstva i harizme, kako bih izgledao kao izvanredna, a ne kao obična osoba? U razgovorima sa drugima, koji ton, rečnik, izgled i izraz lica mogu da navedu ljude da pomisle da sam otmen, da sam nalik društvenoj eliti ili visoko obrazovanim intelektualcima? Kako moj izgled, stil, govor i ponašanje mogu da navedu ljude da me visoko cene, kako da ostavim neizbrisiv utisak na njih i da osiguram da me zauvek pamte? Šta treba da kažem kako bih osvojio i ugrejao ljudska srca i kako bih ostavio dugotrajan utisak? Moram više da pomažem drugima i da lepo govorim o njima, da često pričam o božjim rečima i da pred ljudima koristim neke duhovne izraze, da im više čitam božje reči, da se više molim za njih, da govorim tihim glasom kako bi ljudi naćulili uši i slušali me, i kako bih ih naveo da pomisle da sam blag, brižan, pun ljubavi, velikodušan i sklon praštanju.” Zar to nije pretvaranje? To su misli koje zaokupljaju srca antihrista. To što im ispunjava misli nisu ništa drugo do trendovi nevernika, što u potpunosti pokazuje da njihove misli i stavovi pripadaju svetu i Sotoni. Neki ljudi se u tajnosti oblače kao prostitutke ili čak kao razuzdane žene; njihova odeća posebno odgovara zlim trendovima i veoma je moderna. Međutim, kada dođu u crkvu, među braću i sestre, oni nose potpuno drugačiju odeću i drugačije se ponašaju. Zar nisu izuzetno vešti u pretvaranju? (Jesu.) Ono o čemu antihristi duboko u sebi razmišljaju, ono što čine, njihove različite manifestacije i naravi koje otkrivaju, sve ukazuje na to da je njihova narav-suština rđava. Antihristi ne razmišljaju o istini, pozitivnim stvarima, ispravnom putu ili Božjim zahtevima. Njihove misli, pristupi, metode i ciljevi koje biraju su rđavi – svi odstupaju od ispravnog puta i nisu u skladu sa istinom. Oni čak idu protiv istine, a uopšteno se može reći da su zli; samo što je priroda tog zla rđava – stoga sve to zajednički nosi naziv rđavost. Oni ne razmišljaju o tome da budu pošteni ljudi, da budu čisti i otvoreni, iskreni i odani; umesto toga, razmišljaju o rđavim metodama. Uzmimo, na primer, čoveka koji je u stanju iskreno da se otvori, što je pozitivna stvar i predstavlja primenu istine. Da li antihristi to rade? (Ne.) Šta oni rade? Oni se neprestano pretvaraju, a kad učine nešto loše i počnu da se odaju, žustro to prikrivaju, pravdaju se, brane se i sakrivaju činjenice – zatim konačno iznesu svoje razloge. Da li se može smatrati da je ijedan od ovih postupaka primena istine? (Ne može.) Da li je bilo šta od toga u skladu sa istina-načelima? Još manje.

Upravo smo razgovarali u zajedništvu i detaljno analizirali prvi aspekt narav-suštine antihrista – rđavosti. Počeli smo detaljnom analizom onoga o čemu antihristi razmišljaju tokom čitavog dana, koristeći njihove misli, stavove, kao i načine i metode na osnovu kojih reaguju na razne stvari, da bismo detaljno analizirali njihovu rđavu narav. Takođe smo detaljno analizirali prirodu raznih stvari koje antihristi rade, a koje su zasnovane na onome što se nalazi u njihovim mislima. Takođe smo podelili nekoliko primera da bismo detaljno analizirali njihovu narav-suštinu otkrivenu u tim situacijama. Kada su ti primeri u pitanju, da li ste među onima koji ispoljavaju ovakva ponašanja i otkrivaju ove naravi videli ikoga ko ima relativno valjanu ljudskost? Kada se radi o čoveku koji ovako nešto otkriva i ispoljava, da li on u svom karakteru poseduje poštenje, dobrotu, jednostavnost, iskrenost, pravednost i tome slično? (Ne poseduje.) Očigledno je da on nema te osobine. Naprotiv, njegov karakter je podmukao, nemilosrdan, sklon da laže po navici, sebičan, podao i bez osećaja časti. Te osobine njegovog karaktera sasvim su očigledne. Može se sa preciznošću reći da oni koji tokom čitavog dana imaju rđave misli i koji su u stanju da počine razne rđave stvari, svi poseduju veoma loš karakter. Koliko loš? Nedostaje mu savest, integritet, a naročito normalna razumnost. Da li se ljudi kojima to nedostaje mogu smatrati ljudskim bićima? Može se sa sigurnošću reći da ljudi kojima to nedostaje nisu ljudska bića; oni samo nose spoljašnji omotač čoveka. Neki bi mogli da pitaju: „Zar to nije isto kao vuk u jagnjećoj koži?” To je samo metafora. Šta su vukovi u jagnjećoj koži? Oni su u suštini vukovi. Postoji li suštinska razlika između vukova i đavola ili antihrista? Vukovi love i jedu stoku i ovce, ne iz pohlepe, već kao deo prirode koju im je Bog dodelio. Međutim, postoji nešto što vukovi poseduju, a što antihristi nemaju. Ako neko usvoji i odgaja vuka ili mu spase život, vuk toj osobi nikada neće naneti zlo i pokazivaće joj zahvalnost. Nasuprot tome, antihristi uživaju u Božjoj blagodati, starešinstvu i u opskrbi Božjih reči, ali u svemu spletkare protiv Boga, uvek su u suprotnosti i u neprijateljstvu sa Njim. Oni se ne mogu pokoriti ničemu što Bog čini; ne mogu reći amin na to – oni žele da budu u suprotnosti. Da li je primereno reći da su antihristi vukovi u jagnjećoj koži? Da li je ova metafora tačna? (Ne, nije.) U prošlosti, u religiji, ko god bi bio označen kao antihrist ili zao čovek, smatran je za vuka u jagnjećoj koži. To je bila samo metafora koju su ljudi koristili kada nisu razumeli istinu, ljudskost-suštinu i narav raznih pojedinaca. Međutim, kada se o istini razgovara na ovom nivou, korišćenje ove metafore postaje manje prikladno. Đavoli su đavoli, a antihristi su jednaki đavolima i nisu dostojni da se uporede ni sa jednim živim bićem koje je Bog stvorio. Da li se ijedno stvorenje koje je Bog stvorio, kao što je vuk ili neki drugi mesožder, ikada odupire ili buni protiv Boga? Da li bi protestovao protiv Boga ili Mu se suprotstavljao? Da li bi sudio, osuđivao ili napadao bilo šta što Bog kaže? Ta stvorenja ne čine takve stvari; oni samo žive u skladu sa instinktima i životnim okruženjem koje im je Bog odredio. Kakvim god da ih je Bog stvorio, oni to i jesu – bez ikakvog pretvaranja. Ali antihristi su drugačiji: oni imaju prirodu Sotone i specijalizovani su da delaju protiv pozitivnih stvari i protiv istine. Oni su baš kao velika crvena aždaja: specijalizovani su da vrše dela otpora protiv Boga.

2. Šta antihristi rade Bogu

Nakon što smo u zajedništvu razgovarali o raznim rđavim manifestacijama koje antihristi ispoljavaju prema ljudima, hajde da razgovaramo o tome koje manifestacije antihristi u sebi ispoljavaju prema Bogu, kada po čitav dan razmišljaju samo o rđavim stvarima. Prethodno smo već mnogo toga obradili po pitanju ove teme, pa ćemo sada napraviti sažetak. Počećemo od blažih slučajeva, a zatim ćemo postepeno prelaziti na ozbiljnije. Prvi slučaj je sumnja, zatim ispitivanje Boga, a potom su tu i nepoverenje, opreznost, postavljanje zahteva i cenkanje. Ima li još nešto? (Proveravanje Boga.) Priroda tog ponašanja prilično je ozbiljna. Kako budemo napredovali, priroda svakog ponašanja postaje sve ozbiljnija – poricanje, osuda, sud, bogohuljenje, verbalno zlostavljanje, napadanje, protestovanje i protivljenje. Iako se na prvi pogled čini da neki od ovih izraza mogu da imaju donekle slična značenja, pri pažljivijem posmatranju, njihova dubina ili ono što naglašavaju se razlikuju. Usvajanjem različitih perspektiva ili razmatranjem različitih pristupa antihrista, možemo napraviti razlike u prirodi ovih izraza.

a. Sumnja

Sumnja, ispitivanje i nepoverenje su u izvesnoj meri osnovne manifestacije. Neki ljudi prosto gaje sumnju u srcu, misleći: „Da li je ovaploćeno telo zaista Bog? On mi izgleda kao osoba. Da li su sve Njegove reči istina? Koje od njih zvuče kao istina? Nešto od onoga što On kaže možda prevazilazi ljudski govor i znanje. Ljudi možda ne mogu jasno da objasne misterije i proročanstva, ali zar ne mogu i proroci da izgovore takve stvari? Kaže se da je Bog pravedan, ali kako je Bog pravedan? Kaže se da je Bog suveren nad svime, ali zašto onda Sotona stalno čini zla dela? Kada nas Sotona zarobi i proganja, kada nas zlostavlja, zašto Bog ne interveniše? Gde je Bog? Da li Bog zaista postoji?” Kada ljudima nedostaje iskrena vera, kada ne prepoznaju Božju suverenost, kada ne poznaju Božju narav ili Božju suštinu i kada ne razumeju istinu, takve sumnje će se pojaviti u njihovim srcima. Međutim, postepenim doživljavanjem Božjeg dela, shvatanjem istine i prepoznavanjem Božje suverenosti, ljudi te sumnje postepeno razrešavaju i pretvaraju u iskrenu veru. To je neizbežan put za svakoga ko sledi Boga. Ali što se tiče antihrista koji poseduju rđavu suštinu, mogu li se njihove sumnje promeniti? (Ne, ne mogu se promeniti.) Zašto se ne mogu promeniti? (Antihristi su bezvernici – oni ne priznaju Boga.) Teoretski, oni jesu bezvernici, pa uporno sumnjaju u Boga. Objektivan razlog je to što takvi ljudi neosporno odbijaju da prihvate istinu i pozitivne stvari. Međutim, sve što Bog čini je istina i pozitivno je. Pošto antihristi imaju odbojnost prema istini i neprijateljski su nastrojeni prema istini, čak i ako svi priznaju da je sve što Bog čini činjenica, da je sve pod Božjom suverenošću i da Božja suverenost – kao i Bog – definitivno postoji, antihristi ne priznaju niti prihvataju da su to činjenice. U njihovim srcima, sumnje prema Bogu traju zauvek. Jasno je da su to činjenice koje svi vide, pa čak i oni koji obično imaju najslabiju veru uklanjaju svoje sumnje o Bogu nakon što godinama doživljavaju Božje delo, te razviju iskrenu veru u Boga. Samo antihristi ne mogu da promene svoje sumnje prema Bogu. Objektivno rečeno, ti pojedinci su, teoretski, bezvernici koji ne prihvataju istinu, ali u stvari, to je zato što antihristi imaju odbojnost prema istini i zato što poseduju rđavu suštinu – to je osnovni razlog. Bez obzira na to koliko ljudi potvrdi ili svedoči o onome što je Bog učinio, ili koliko je neoboriv dokaz koji je predočen antihristima, oni i dalje odbijaju da veruju u Božju suštinu ili da je Bog suveren nad svime – to je izrazito rđavo. To se može ilustrovati jednim primerom. Kada antihristi vide neoborivu i očiglednu činjenicu Božje suverenosti nad svim stvarima, oni niti veruju u nju niti je priznaju, pa čak i sumnjaju u Boga. Međutim, kada je reč o delima takozvanog Bude ili besmrtnika o kojima govore nevernici, đavoli i zli duhovi – delima koja antihristi nisu videli i za koja ne postoje nikakvi opipljivi dokazi – u to antihristi spremno veruju. To je ekstreman prikaz rđavosti. Bez obzira na to koliko velika ili zapanjujuća Božja dela mogu da budu, antihristi i dalje u to sumnjaju i pokazuju prema tome prezir, stalno gajeći sumnje u srcu. A kada đavoli ili Sotona učine nešto čudno, oni su oduševljeni i klanjaju se sa divljenjem. Antihristi ne mogu da osete strah niti iskrenu veru u Boga, bez obzira na to koliko velika dela Bog čini. Nasuprot tome, spremno veruju u sve Sotonine izmišljotine i svesrdno ih poštuju. To je prikaz rđavosti. Činjenica da antihristi sumnjaju u Boga uvek postoji. Oni nikada ne veruju da je Bog suveren nad svim stvarima i nikada ne priznaju da je Bog istina; bez obzira na to koliko ljudi svedoči o tome ili koliko dokaza se za to postoji, oni to ne mogu da priznaju niti da u to poveruju. Sa jedne strane, to je zbog rđave narav-suštine antihrista, a sa druge, to ukazuje na to da takvi pojedinci zaista nisu ljudi, jer im nedostaju misaoni procesi normalne ljudskosti. Šta znači da nemaju misaone procese normalne ljudskosti? To znači da im nedostaje ispravno rasuđivanje i razumevanje pozitivnih stvari, istine i suštine i porekla svega. Čak ni čitanjem Božjih reči, slušanjem propovedi i doživljavanjem i odobravanjem Božjih reči, oni to ne mogu da potvrde niti da u to poveruju, već ostaju sumnjičavi. Jasno je da takvim pojedincima nedostaju misaoni procesi normalne ljudskosti. Da li su ljudi kojima nedostaju normalni misaoni procesi, koji ne mogu da shvate istinu, Božje reči i pozitivne stvari i činjenice, i dalje ljudska bića? (Ne, oni nisu ljudska bića.) Oni nisu ljudska bića, ali ne može se reći da su životinje, jer životinje nemaju rđavu narav; pošto ovi pojedinci imaju rđavu narav, tvrdnja stoji – ovi pojedinci su zaista pravi antihristi koji poseduju demonsku prirodu. Sumnja je misaono stanje koje antihristi ispoljavaju prema Bogu; to je takođe vrsta narav-suštine koja se otkriva u njihovom ponašanju, što je najpovršnija, najosnovnija i najčešća manifestacija koja se najviše ukazuje spolja.

b. Ispitivanje

U svom srcu, antihristi su puni sumnje prema Bogu, pa da li oni iskreno prihvataju Božje reči, Njegovu narav i Njegovo delo? Da li se oni istinski svemu tome pokoravaju? Da li oni istinski slede Boga? Očigledno, odgovor je negativan. Šta iz toga proizilazi? Kada takvi pojedinci dođu u Božju kuću, oni misle: „Gde je bog? Ne mogu da ga vidim, mogu samo da čujem njegov glas. Sudeći po glasu, čini se da je u pitanju žena; sudeći po rečima, čini se da je obrazovana, a ne nepismena; ali sudeći po načinu govora i po sadržaju njenih reči, šta ona to govori? Zašto zvuči zbunjujuće? Nakon slušanja, mnogi ljudi kažu da je to istina, ali zašto meni to ne zvuči tako? Sve je u vezi sa ljudskošću, sa ljudskom naravi, sa različitim stanjima koje ljudi otkrivaju u svojim delima – da li u tome postoje život i put? Ja to baš i ne razumem. Svi nakon slušanja kažu da bi trebalo da odano ispunjavaju svoje dužnosti, da bi trebalo da udovolje bogu i da streme ka spasenju. Mnogi ljudi čak pišu članke s iskustvenim svedočenjem i daju svedočanstva. Da li je ta osoba bog? Da li ona liči na boga? Nisam video njeno lice; da jesam, možda bih mogao da pročitam njene crte lica i dobijem konačan odgovor. U ovom trenutku, samo slušajući njen glas i ono što govori, i dalje se osećam pomalo nesigurno.” Šta oni to rade? Oni ispituju, testiraju, pokušavaju da dokuče stvarnu situaciju, da vide da li je to zaista Bog, pa zatim odlučuju da li da Ga slede, kako da Ga slede i da li kroz tu osobu mogu da pronađu odgovor za blagoslove i odredište koje žele da zadobiju, kao i za svoje želje, i da li kroz tu osobu mogu tačno da spoznaju kakav je Bog na nebu, da li On zaista postoji, kakva je Njegova narav, kakav može biti Njegov pristup i stav prema ljudima i kakve sposobnosti, veštine i autoritet On poseduje. Nije li to ispitivanje Boga? Očigledno je da jeste.

Dok ispituju Boga, da li antihristi mogu da prihvate Božje reči kao svoj život i da prihvate da im te reči budu vodič i cilj u svakodnevnom životu i ponašanju? (Ne mogu.) Obična iskvarena osoba u stanju je da neko vreme ispituje Boga, a zatim da pomisli: „Ovaj put je pogrešan, osećam nemir u srcu; ne mogu da pronađem odgovore tako što ispitujem Boga na ovaj način. Kako vernik u Boga može da Ga ispituje? Šta se može zadobiti ispitivanjem Boga? Kada vernici ispituju Boga, Bog skriva svoje lice od njih i oni ne mogu zadobiti istinu. Kaže se da su Božje reči istina i da ljudi mogu da pronađu put i da zadobiju život iz Njegovih reči. Nije dobro za mene da se ovako ponašam – ne mogu nastaviti da Ga ispitujem.” Slušajući propovedi i čitajući Božje reči, oni postepeno otkrivaju da ljudi imaju iskvarene naravi i sve više shvataju da ne mogu da budu u skladu s Bogom, da ne mogu da ispune svoje dužnosti kako treba niti da učine išta kako valja, ukoliko te iskvarene naravi nisu razrešene. Postepeno otkrivaju da je razlog zbog kog ljudi ne mogu valjano da ispune svoje dužnosti to što ih njihove iskvarene naravi i buntovništvo ometaju i zato što se ponašaju u skladu sa svojom iskvarenom naravi, te nisu u stanju da postupaju u skladu sa istina-načelima. Zatim počinju da razmišljaju: „Kako da postupam u skladu sa istina-načelima? Kada se moje iskvarene naravi otkriju, kako mogu da ih razrešim?” Najbolje rešenje za ljudske iskvarene naravi jesu istina i Božje reči. Najdirektniji način za ljude da uđu u istinu jeste da tragaju za istina-načelima i da pronađu načela za sve što rade. To utvrđuje ciljeve, pravac, puteve i metode primene. Kada je to uspostavljeno, ljudi imaju put koji treba da slede, te kada delaju, verovatno neće prekršiti upravne odluke, neće otkriti svoje iskvarene naravi niti će prouzrokovati ometanja i prekidanja, a još manje je verovatno da će pružiti otpor Bogu. Nakon takvog iskustva, osećaju da su pronašli odgovarajući put za svoju veru u Boga i da je to put koji im je potreban, onaj u koji treba da uđu, ispravan put za veru u Boga i za život, i da je to mnogo bolje nego da ispituju Boga i da stalno zauzimaju oprezan stav prema Njemu. Shvataju da je ispitivanje Boga uzaludno i da, koliko god da Ga ispitivali, to neće razrešiti razne iskvarene naravi koje otkrivaju niti će razrešiti probleme koji se pojavljuju kada obavljaju svoje dužnosti. Stoga, oni postepeno prelaze sa ispitivanja Boga na put traganja za istina-načelima. To je normalan put ulaska i iskustvenog procesa za obične iskvarene ljude. Međutim, kod antihrista je drugačije. Od prvog dana kada uđu u Božju kuću i pređu njen prag, oni misle: „Sve je u božjoj kući tako interesantno, sve je tako novo – razlikuje se od sveta nevernika. U božjoj kući, svi moraju da budu pošteni; to je kao jedna velika porodica i tako je živo!” Nakon što su ispitali, upoznali se i potpuno razumeli svoju braću i sestre, došlo je vreme da ispituju Boga. Oni u sebi razmišljaju: „Gde je bog? Šta bog radi? Kako on to radi? Ispitivati boga na nebesima je teško; teško ga je dokučiti i mi to nismo u stanju da uradimo. Ali sada postoji zgodna prečica – bog je došao na zemlju i tako nam je olakšao da ga ispitujemo.” Neki od njih su te sreće da stupe u kontakt sa Bogom na zemlji, da vide tu osobu svojim očima, što im dodatno olakšava da Ga ispituju. Kako to rade? Ispituju vesele razgovore Boga na zemlji, u kojim pitanjima koristi jedan način govora, a u kojim pitanjima koristi drugi, u kojim prilikama se smeje i veseli, o čemu tada govori, kao i o čemu govori kada nije srećan ili kada je ljut. Ispituju u kojim situacijama On ignoriše ljude ili je prilično prijatan prema njima, kada ih orezuje a kada ne, na koja pitanja obraća pažnju a na koja ne, kao i da li zna kada Ga ljudi ispituju, varaju ili povređuju iza leđa. Nakon što ispitaju šire aspekte, antihristi se upuštaju u detalje, kao što su šta Bog na zemlji jede, šta oblači i kakva mu je svakodnevna rutina. Ispituju šta voli, gde voli da ide, čak i koje boje voli ili ne voli, da li više voli sunčano ili oblačno vreme i da li izlazi napolje po lošem vremenu – sve te specifične detalje. Od početka do kraja, antihristi uvek ispituju, ignorišući ono zbog čega je ta osoba koja nosi Božji identitet došla. Oni kažu: „Nije me briga zbog čega si ovde; kad god te vidim, ti ćeš postati predmet mog ispitivanja.” Koja je svrha njihovog ispitivanja? Oni ovako razmišljaju: „Ako mogu da potvrdim da si ti zaista bog, onda čvrsto i iskreno mogu sve da ostavim da bih te sledio. Pošto je verovati u Boga nalik klađenju, a pošto tvrdiš da si ti bog i da si ovaploćeno telo boga, verovati u tebe isto je kao i kladiti se na tebe. Kako te ne bih ispitivao? Ako te ne bih ispitivao, to bi bilo nepravedno prema meni. Ako te ne bih ispitivao, ne bih preuzeo odgovornost za svoje odredište, budućnost i sudbinu. Moram te ispitivati do samog kraja.” Čak i danas, posle svog tog ispitivanja, još uvek nisu sigurni: „Da li je ta osoba zaista hristos? Da li je on zaista ovaploćen bog? Nije to sasvim jasno. U svakom slučaju, mnogi ljudi ga slede i stanje širenja jevanđelja je relativno obećavajuće. Izgleda da bi moglo još više da se širi, tako da ne bi trebalo da dozvolim sebi da zaostanem. Ali i dalje treba da nastavim da ga ispitujem.” Oni su nepopravljivi.

Antihristi imaju rđavu narav-suštinu, pa nikada ne prestaju sa svojim ispitivanjem. U organizaciji ili u zajednici nevernika, oni ispituju i iskorišćavaju sve vrste ljudi, saznaju šta njihovi nadređeni vole, identifikuju njihove slabosti, a zatim prilagođavaju svoje postupke i ugađaju ukusima svojih nadređenih kako bi im se dodvorili. Nakon ulaska u Božju kuću, njihova priroda ostaje nepromenjena – oni nastavljaju sa ispitivanjem. Ne shvataju da ispitivanje Boga nije put koji vernici treba da slede. Ispitujući Boga, nikada neće razumeti Božja dela niti će videti da je sve što Bog izražava istina, niti će razumeti da su sve te istine i Božja dela radi spasenja čovečanstva. Antihristi to nikada neće razumeti. Sve što vide jeste da Božji izabrani narod neprestano trpi progon i gonjenje od strane Sotone. Samo posmatraju kako zli ljudi čine zlodela i izazivaju ometanja unutar crkve, a snage antihrista u verskoj zajednici neprekidno klevetaju i osuđuju Boga, dok Bog ništa od toga ne razrešava. Tako se antihristi drže svojih sopstvenih predstava i uobrazilja i uporno odbijaju da prihvate bilo koju istinu koju je Bog izrazio. Koji je rezultat toga? Njihove predstave i uobrazilje postaju njihov dokaz za pružanje otpora Bogu. U očima antihrista, ti takozvani dokazi jesu razlozi zbog kojih ne veruju u Božji identitet i suštinu niti ih priznaju. Upravo zbog toga što odbijaju da prihvate istinu, oni nikada, nikada neće videti istine koje leže u pozadini tih činjenica, istine koje ljudi treba da razumeju i shvate, kao i Božje namere. To je rezultat njihovog ispitivanja. Suočeni sa tim činjenicama, oni koji streme ka istini, koji vole istinu i koji iskreno veruju u Boga, mogu da prihvate ono što dolazi od Boga i da pravilno reaguju bez obzira na to šta se dešava u Božjoj kući, i mogu da čekaju na Boga, da se umire pred Bogom i da Mu se mole, da se trude da dokuče Božje namere, kao i da razumeju i shvate da Božje dobre namere stoje iza svega što se dešava. Da bi razotkrio i odstranio zle ljude, Bog čini mnoge stvari koje ljudi ne bi mogli da zamisle. Istovremeno, da bi usavršio Božji izabrani narod i da bi im omogućio da zadobiju razlučivanje i da nauče lekcije, On takođe koristi zle ljude i njihova zla dela da bi pružio usluge. S jedne strane, Bog ih razotkriva i odstranjuje; sa druge strane, On omogućava Svom izabranom narodu da uvidi koje su stvari pozitivne, a koje negativne, koga Bog odobrava, koga Bog prezire, koga Bog isključuje i koga blagosilja. To su sve lekcije koje Božji izabrani narod treba da nauči, pozitivni rezultati koje oni koji streme ka istini treba da postignu i istine koje ljudi treba da razumeju. Međutim, zbog svoje rđave narav-suštine, antihristi nikada neće dostići te najdragocenije stvari. Stoga, oni obitavaju samo u jednom stanju – dok su u Božjem prisustvu, osim što sumnjaju u Njega, oni Ga neprestano ispituju. Čak i ako ne mogu da razumeju sve to do kraja, nastavljaju da Ga ispituju. Ako ih pitaš da li su umorni, kažu: „Nimalo. Ispitivanje boga je zabavna, fascinantna, interesantna i privlačna aktivnost!” Zar to nisu đavolje reči? Oni poseduju lik Sotone i imaju priroda-suštinu antihrista. Nemaju nameru da prihvate istinu ili Božje spasenje; tu su isključivo da bi ispitivali Boga.

c. Nepoverenje

U nastavku ćemo razgovarati o nepoverenju koje antihristi imaju prema Bogu. Šta nepoverenje bukvalno znači? Postoje neke specifične manifestacije, misli i ponašanja koja se odnose na ispitivanje Boga, i sasvim je tačno reći da isto važi i za nepoverenje. Nakon što ispitaju Boga, neki ljudi i dalje ne znaju kakva je zapravo Božja narav niti kakve emocije Bog ima, i nisu sigurni da li Bog zaista postoji. Još manje su u stanju da odrede da li je ta obična osoba Hrist ili da li poseduje Božju suštinu. Oni to ne razumeju i te stvari im nisu jasne. Nakon toga, kada imaju priliku da komuniciraju sa Bogom, oni pomisle: „Hrist je sa mnom razgovarao o ljudima koji površno obavljaju svoje dužnosti; da li je moguće da je neko govorio o tome kako ja površno obavljam svoje dužnosti i da je hrist saznao za to? Da li je to zato pomenuo kada smo se sreli? To je sigurno zato što me je neko odao, a kada je hrist saznao, usmerio je svoju kritiku ka meni da me razotkrije. Da li me hrist i dalje voli, s obzirom da zna kakva sam osoba? Da li oseća odbojnost prema meni ili me smatra bezvrednim? Da li se sprema da me zameni?” Nakon što prođe neko vreme i vide da nisu zamenjeni, takvi ljudi pomisle: „Uh, baš sam se uplašio. Mislio sam da je hrist sitničav, ali on to nije učinio. Sada mogu da se opustim.” Neki bi mogli reći: „Tokom mog poslednjeg susreta sa hristom, govorio sam nepovezano, nalik neobrazovanoj osobi, i moj govor je bio pomalo nepravilan. Razotkrio sam svoje pravo lice. Da li će hrist imati loše mišljenje o meni? Hoće li me kasnije isključiti? Sve je u redu dok ga ne vidim – moji problemi se pojave tek kada se sretnemo. Ne smem više da ga srećem, moram da ga izbegavam kad ga vidim i da se držim što dalje od njega, i nipošto ne smem da imam posla, kontakte ili blisku vezu sa hristom. Inače bi mogao da me smatra bezvrednim.” Kakve su to misli i pristupi? (Nepoverenje.) To je nepoverenje. Postoje i oni koji kažu: „Na poslednjem okupljanju, bog je postavio jednostavno pitanje, ali nisam dobro odgovorio na njega, što je otkrilo moje nedostatke. Zar neće bog pomisliti da nemam dobar kov i zar me neće negovati u budućnosti? Prošlog puta, neko je razotkrio nešto što sam uradio, rekavši da sam bio budalast i da sam se ponašao nepromišljeno. Ako bog za to sazna, da li će me i dalje usavršavati u budućnosti? Kakav je moj status u božjem umu – visok ili nizak, superioran ili inferioran? Kojoj kategoriji pripadam? U budućnosti, kad god budem razgovarao sa bogom, moram da pripremim svoje reči. Ne smem da govorim ležerno niti da iznosim ono što mi je na umu. Moram više da promišljam, da razmišljam, da više razmatram, da dobro organizujem svoj rečnik i da hristu predstavim najbolju i najspretniju stranu sebe. Kako bi to bilo divno i savršeno!” To je takođe nepoverenje.

Nepoverenje je još jedno obeležje rđave naravi antihrista. Pored sumnji i ispitivanja, antihristi takođe gaje nepoverenje. Ukratko, bez obzira na to koji aspekt preovladava u njihovim mislima, nijedan od njih nema veze sa primenom istine niti sa traganjem za istinom. Da li onda ovi pristupi, misli ili metode mogu da potvrde da je narav-suština antihrista rđava? (Mogu.) Bilo da antihristi sumnjaju u Boga, ispituju Ga ili gaje nepoverenje prema Njemu, u svakom slučaju, nikada ne uspevaju da se usredsrede na istinu, nikada se ne kaju i uporno koriste ove metode da razmišljaju o pitanjima u vezi sa Bogom i da pristupaju Bogu, bez ikakvog traganja za istinom. Bez obzira na to koliko ti postupci mogu da budu iscrpljujući i teški, oni neumorno nastavljaju da ih ponavljaju. Bez obzira na to koliko dugo ispituju Boga ili gaje nepoverenje prema Njemu, i bez obzira na to da li su postigli ikakve rezultate, oni nastavljaju da slede isti put, nastavljaju da se ponašaju na taj način i ponavljaju sve što rade. Nikada se ne preispituju, misleći: „Da li su ovo metoda i stav pomoću kojih jedno stvoreno biće treba da postupa prema Bogu? Kakve je prirode moj način ophođenja prema Bogu? Kakvu narav otkrivam? Da li je ovakvo ophođenje u skladu sa istinom? Da li Bog to prezire? Ako nastavim da činim ono što Bog prezire, kakav će biti krajnji rezultat? Da li će me Bog napustiti i isključiti? Pošto će biti negativnih posledica, zašto ne mogu da delam i da postupam po Božjim rečima i zahtevima?” Da li oni o tome razmišljaju? (Ne.) Zašto ne razmišljaju o tome? Zato što im u karakteru nedostaju savest i razumnost. Nemaju savest, te se nesvesno ponašaju tako nerazumno i apsurdno. Nedostatak razumnosti ih sprečava da ikada shvate ko su ili koju poziciju, perspektivu i status bi trebalo da zauzmu. Nikada ne osećaju da su obični ljudi, iskvarena ljudska bića, ili vrsta i potomstvo Sotone koje Bog prezire. Ono što ljudi treba da prihvate jesu Božje reči, Božji zahtevi i istina koju im Bog daje; ne bi trebalo da ispituju Boga kao da su Mu jednaki, niti da se smeju i razgovaraju sa Njim kao da komuniciraju sa drugom osobom – zar to nije nešto što bi neko neljudsko biće radilo? U ovom trenutku, karakter antihrista je otkriven, a rđava narav-suština antihrista nad njima preovlađuje, navodeći ih da neumorno čine te besmislene radnje koje štete drugima, a njima samima ne donose nikakvu korist. Ipak, oni toga ne mogu da se oslobode; ostaju nesvesni greške tog puta i prirode koja leži iza tih postupaka. Bez obzira na količinu truda, patnje i neuspeha koji su u to uključeni, oni se ne osećaju krivim, optuženim, niti dužnim. Insistiraju na tome da su ravnopravni sa Bogom, te čak ispituju i preziru Boga sa visine, stalno sumnjajući u Njega i gajeći nepoverenje prema Njemu. Bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, njihov stav prema Bogu i način ophođenja prema Njemu nikada se nisu promenili. Ako ne sumnjaju u Njega, preispituju Ga, a ako Ga ne preispituju, gaje nepoverenje prema Njemu. Kao da su opsednuti demonom ili da su začarani – to su neke od manifestacija rđave suštine antihrista. Antihristi su prirodno rđavi; neki ljudi koji ne mogu da proniknu u suštinu antihrista će možda reći: „Zar ne možeš da se suzdržiš od ispitivanja Boga? Zar ne možeš da prestaneš da sumnjaš u Njega? Zar ne možeš da prestaneš da gajiš nepoverenje prema Njemu? Ako prestaneš to da radiš, moći ćeš da razumeš istinu, da tretiraš Boga kao Boga, da razviješ istinsku veru u Boga i da legitimno postaneš jedan od Božjih ljudi; imaćeš priliku da postaneš primereno stvoreno biće i zar tada nećeš biti dostojan da se nazoveš jednim od Božjih izabranih ljudi? Kako bi to bilo divno!” Međutim, antihristi uzvraćaju: „Nisam ja toliko budalast. Kakva je korist biti primereno stvoreno biće? To je dosadno. Interesantno je jedino kada sumnjam u Boga, kada Ga ispitujem i kada gajim nepoverenje prema Njemu!” Ta manifestacija antihrista podseća na ono što kaže velika crvena aždaja: „Borba sa drugim ljudima i sa nebom izvor je beskrajnog zadovoljstva.” To je tačna definicija i pravi odraz rđave priroda-suštine antihrista. Ukratko, antihristi su izuzetno rđavi, rđavi su do krajnosti. Oni koji veruju u Boga, a u potpunosti odbijaju da prihvate istinu, rđavi su ljudi. Mnogi ljudi uvek žele da daju antihristima šansu da se pokaju, misleći da će se jednog dana pokajati – da li je ta izjava tačna? Kao što se kaže „tigar ne menja svoje pruge” i „vuk dlaku menja ali ćud nikada.” Dakle, ne možeš da koristiš standarde i metode za ophođenje sa ljudskim bićima kako bi se bavio antihristima ili im postavljao zahteve. Oni su to što jesu. Ako ne ispituju ili ne sumnjaju u Boga ili ne gaje nepoverenje prema Njemu, osećaju se nelagodno jer njih vodi njihova rđava priroda.

d. Opreznost

Zatim, razgovaraćemo o opreznosti. Antihristi imaju jednu najdominantniju i najjasniju misao i gledište. Oni kažu: „Ljudi ne smeju dopustiti bogu da kontroliše ili da bude suveren nad njihovim sudbinama; ako bog kontroliše čovekovu sudbinu, onda je s njim gotovo. Ljudi moraju biti ti koji će sebe kontrolisati kako bi postigli sreću i kako bi mogli da jedu, piju i zabavljaju se bez brige. Bog ne dozvoljava ljudima da jedu, piju i zabavljaju se, ne dozvoljava im da žive dobro; on samo čini da ljudi trpe teškoće. Stoga, moramo da preuzmemo odgovornost za sopstvenu sreću; ne možemo da poverimo svoje sudbine bogu niti da pasivno čekamo na sve, niti da dozvolimo da bog priprema, da nas prosvetljuje i vodi – ne možemo biti takva osoba. Imamo ljudska prava, pravo na samostalno delovanje i slobodnu volju. Ne treba sve da prijavljujemo bogu niti da tražimo sve od boga – delovalo bi da smo tako nesposobni; samo budale to rade!” Šta oni to rade? (Oprezni su pred Bogom.) Neki ljudi kažu: „Budi pažljiv kada daješ zavet pred bogom; pažljivo razmisli o svojim rečima. Kada čovek dela, nebo posmatra!” Neki se mole: „O bože, posvećujem ti čitav svoj život i mladost; neću tražiti partnera niti ću se venčati.” Ali nakon što to kažu, pokaju se, misleći: „Hoće li bog sprovesti moje reči? Šta ako mi stvarno zatreba partner ili poželim da se venčam? Hoće li me bog kazniti? To je loše!” Od tada postaju depresivni i tužni, izbegavaju suprotan pol i plaše se kazne. Šta oni to rade? (Oprezni su pred Bogom.) Drugi tip osobe kaže: „Davati se za boga nije ni lako ni jednostavno. Moraš imati rezervni plan; moraš pripremiti izlaz za sebe pre nego što se daš za Boga. U suprotnom, kada ostaneš bez resursa, bog neće brinuti o tebi! To što se daješ za boga je tvoja stvar; to što je bog suveren nad svim stvarima je druga stvar. Bog je suveren nad svime – da li će brinuti o maloj osobi poput tebe? Bog se bavi samo krupnim stvarima; ne zamara se sitnicama. Stoga, moraš planirati i pripremiti svoj izlaz; ako te bog kasnije više ne bude hteo i ako te otpusti, neće ti ukazati nikakvu milost.” Kakva je to vrsta razmišljanja? (Opreznost prema Bogu.) Ljudi su toliko proračunati. Neki, nakon što postanu starešine, plate neke cene i iskreno se pomalo daju, ali zbog svoje loše ljudskosti, gnusne naravi i naravi antihrista koju poseduju, oni donose značajne gubitke Božjoj kući. Zbog toga budu otpušteni. Nakon toga, nauče da se ponašaju i da budu neupadljivi, ne poveravaju se nikome, govoreći: „Ranije sam se uvek poveravao ljudima, pa su svi znali šta se stvarno sa mnom događa, ali onda me je neko prijavio božjoj kući i bio sam otpušten. Tako da sada moram da naučim da se zatvorim, da se prikrijem i da se branim i zaštitim. Moram biti oprezan kada se poveravam ljudima i ne treba čak ni bogu da se poveravam. Više ne verujem da je bog istina, da je on veran. Još manje imam poverenja u braću i sestre. Niko nije dostojan mog poverenja, čak ni članovi moje porodice ili rođaci, a kamoli oni koji streme ka istini.” Šta oni to rade? (Bivaju oprezni.) Kada antihristi iskuse orezivanje, neuspehe, posrtaje i razotkrivanje, oni to analiziraju i dolaze do izreke: „Nikad ne treba namerno da naudiš drugima, ali treba uvek da se čuvaš od onih koji bi mogli tebi da naude.” U stvarnosti, oni su druge ljude prilično povredili, a na kraju se pretvaraju i izmišljaju ovu laž. Posle dugogodišnjeg verovanja u Boga i proživljavanja brojnih neuspeha i padova, kao i Božjeg razotkrivanja i Njegovog orezivanja, pod normalnim okolnostima, ljudi bi trebalo o sebi da promišljaju i spoznaju sebe kroz ono što su naučili iz tih neuspeha, tragajući za istinom kako bi rešili probleme i pronalazeći razloge svojih neuspeha i posrtanja u Božjim rečima, kao i put primene koji bi trebalo da slede. Međutim, antihristi to ne rade. Nakon više posrtaja i neuspeha, njihovo ponašanje se otima kontroli, njihove sumnje prema Bogu rastu i postaju sve ozbiljnije, njihovo ispitivanje Boga postaje sve intenzivnije, njihovo nepoverenje prema Bogu postaju dublje i, isto tako, njihova srca postaju ispunjena opreznošću prema Bogu. Njihova opreznost je puna žalbi, ljutnje, prkosa i ogorčenosti, pa čak postepeno razvijaju i poricanje, osuđivanje i osudu prema Bogu. Zar nisu u sve većoj opasnosti? (Jesu.)

Sudeći po stavu koji antihristi imaju prema Bogu, prema okruženju, ljudima, događajima i stvarima koje Bog uređuje, prema tome što ih Bog razotkriva i disciplinuje i tako dalje, da li antihristi imaju i najmanju nameru da tragaju za istinom? Da li imaju i najmanju nameru da se pokore Bogu? Da li imaju i najmanju veru da ništa od toga nije slučajno već je, naprotiv, pod Božjom suverenošću? Da li to razumeju i da li su toga svesni? Očigledno da ne. Može se reći da koren njihove opreznosti dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Takođe se može reći da koren njihovog nepoverenja prema Bogu dolazi iz njihovih sumnji prema Bogu. Rezultati njihovog ispitivanja Boga čine da imaju još veće nepoverenje prema Bogu i da, u isto vreme, budu oprezniji prema Bogu. Sudeći po različitim mislima i stavovima koji proizilaze iz načina na koji antihristi razmišljaju, kao i po različitim pristupima i ponašanjima nastalim pod vlašću tih misli i stavova, ti ljudi su prosto rečeno nerazumni; oni nisu u stanju da razumeju istinu, nisu u stanju da razviju iskrenu veru u Boga, nisu u stanju da temeljno poveruju u Boga i priznaju Njegovo postojanje i nisu u stanju da poveruju i da priznaju da je Bog suveren nad svim što je stvoreno, da je On suveren nad svime. Sve to je rezultat njihove rđave narav-suštine.

19. decembar 2020. godine