III. Narav-suština antihrista

A. Rđavost

2. Šta antihristi rade Bogu

Tokom prošlog okupljanja, prvenstveno smo razgovarali i saželi narav-suštinu antihrista, izabravši tri osobine iz šest naravi iskvarene ljudskosti kako bismo ih detaljno analizirali. Te tri osobine su odbojnost prema istini, zloba i rđavost. Prošlog puta smo razgovarali o rđavosti, i detaljnom analizom rđavih manifestacija antihrista, odnosno, činjenice da su njihove misli po čitav dan ispunjene zlom, identifikovali smo antihriste i kroz te manifestacije potvrdili njihovu rđavu narav-suštinu. Na osnovu dva aspekta detaljno analiziramo činjenicu da su njihove misli po čitav dan ispunjene zlom: prvo, šta se krije u njihovim mislima kada postupaju prema drugima, koje pristupe i manifestacije otkrivaju u svojoj iskvarenoj suštini; drugo, šta se krije u njihovim mislima o Bogu. Završili smo razgovor o tome kako postupaju prema ljudima. Što se tiče ideja, predstava, gledišta i motivacija koje antihristi imaju prema Bogu, pa čak i unapred određenih postupaka u njihovim umovima, prošlog puta smo delimično o tome razgovarali: na primer, sumnja, ispitivanje i šta još? (Nepoverenje i opreznost.) Sumnja, ispitivanje, nepoverenje i opreznost. Hajde da sada razgovaramo o tome kako antihristi testiraju Boga.

e. Testiranje

Kako se ispoljava testiranje? Koji pristupi ili misli otkrivaju stanje ili suštinu testiranja? (Ako sam počinio neki prestup ili neko zlo, uvek želim da preispitam Boga, da zahtevam jasan odgovor i da vidim da li ću imati dobar ishod ili odredište.) To se odnosi na misli; dakle, generalno, kada čovek govori ili dela ili kada se sa nečim suoči, šta od onoga što ispoljava predstavlja testiranje? Ako je čovek počinio neki prestup i oseća da bi Bog zbog toga mogao da ga zapamti ili osudi, a on sam je nesiguran, ne zna da li će ga Bog zaista osuditi ili ne, tada dolazi do ideje da to testira i da vidi kakav je zaista Božji stav u vezi sa tim. Počinje da se moli i, ako nema prosvetljenja ili prosvećenja, razmišlja da potpuno prekine sa svojim prethodnim metodama težnje. Ranije je uvek sve površno radio, koristeći samo trideset posto truda tamo gde bi mogao koristiti pedeset, ili deset posto tamo gde bi mogao koristiti trideset. Sada, ako može da koristi pedeset posto svog truda, to će i uraditi. Preuzima prljave ili naporne poslove koje drugi izbegavaju, uvek ih obavlja pred drugima i trudi se da većina braće i sestara to vidi. Još važnije, želi da vidi kako Bog na to gleda i da li može da se iskupi za svoj prestup. Kada se suoči s poteškoćama ili sa stvarima koje većina ljudi ne može da prevaziđe, želi da vidi šta će Bog uraditi, da li će ga prosvetiti i voditi. Ako može da oseti Božje prisustvo i Njegovu posebnu naklonost, veruje da Bog nije zapamtio ili osudio njegov prestup, što dokazuje da za to može dobiti oprost. Ako se na taj način daje i ako plaća takvu cenu, ako se njegov stav značajno promeni, ali on i dalje ne oseća Božje prisustvo i svakako ne oseća nikakvu primetnu razliku u odnosu na ranije, tada je moguće da je Bog osudio njegov prethodni prestup i da ga više ne želi. Pošto ga Bog ne želi, on u budućnosti neće ulagati toliko truda u obavljanje svoje dužnosti. Ako ga Bog i dalje želi, ako ga ne osuđuje i ako još uvek postoji nada da će primiti blagoslove, onda će uložiti nešto iskrenosti u obavljanje svoje dužnosti. Da li su te manifestacije i ideje oblik testiranja? Da li je to specifičan pristup? (Jeste.) Upravo ste spomenuli samo jedan teorijski aspekt, ali niste se konkretno upustili u detaljnu manifestaciju testiranja Boga niti u konkretne pristupe i planove koje takvi ljudi po tom pitanju imaju u srcu, niti ste otkrili kakva su gledišta i stanja antihrista kada se upuštaju u tu aktivnost.

Nekim ljudima uvek nedostaje znanje ili iskustvo o Božjoj svemogućnosti i Njegovoj sposobnosti da ispituje dubine ljudskog srca. Pored toga im nedostaje iskren pogled na Božje ispitivanje ljudskog srca, te su prirodno u vezi sa tim ispunjeni sumnjom. Premda subjektivno žele da veruju da Bog ispituje dubine ljudskog srca, oni nemaju ubedljiv dokaz za to. Zbog toga u svom srcu planiraju određene stvari i istovremeno počinju da ih sprovode i primenjuju. Dok ih primenjuju, stalno posmatraju da li Bog zaista za to zna, da li će se te stvari razotkriti i, ako budu ćutali, da li će iko moći to da otkrije ili da li će Bog to otkriti kroz određeno okruženje. Naravno, obični ljudi mogu manje ili više da imaju neke nesigurnosti u vezi sa Božjom svemogućnosti i sa Njegovim ispitivanjem dubina ljudskog srca, ali antihristi nisu prosto nesigurni – oni su ispunjeni sumnjom i istvremeno su potpuno oprezni prema Bogu. Zbog toga razvijaju mnoge pristupe da bi testirali Boga. Pošto sumnjaju u Božje ispitivanje ljudskog srca, a još više negiraju činjenicu da ga Bog ispituje, često razmišljaju o određenim stvarima. Zatim, uz malo straha ili uz neki neobjašnjivi osećaj užasa, u privatnosti tajno šire te misli, navodeći određene ljude na pogrešan put. U međuvremenu, neprestano i postupno razotkrivaju svoje argumente i ideje. Dok ih razotkrivaju, posmatraju da li će Bog sprečiti ili razotkriti to njihovo ponašanje. Ako ga razotkrije ili definiše, brzo se povlače i biraju drugi pristup. Ako se čini da niko za to ne zna i da niko ne može da ih prozre niti da pronikne u to što rade, u svom srcu postaju još više uvereni da je njihova intuicija ispravna i da je njihovo znanje o Bogu tačno. Po njihovom mišljenju, Božje ispitivanje ljudskog srca u suštini ne postoji. Kakav je to pristup? To je pristup testiranja.

Antihristi zbog svoje urođene rđave naravi nikada ne govore niti postupaju otvoreno. Oni ne rešavaju stvari s poštenim stavom i iskrenošću, ne koriste poštene reči dok govore niti postupaju iskreno i od srca. Ništa od onoga što kažu ili učine nije iskreno, već je zaobilazno i prikriveno, i nikada direktno ne izražavaju svoje misli ili motivaciju. Veruju da bi, kada bi ih izrazili, ljudi to potpuno razumeli i prozreli, da bi njihove ambicije i želje bile razotkrivene na svetlu i da ih drugi ljudi ne bi videli kao otmene i plemenite niti bi ih poštovali i obožavali. Stoga, oni uvek pokušavaju da sakriju i prikriju svoje neprikladne motive i želje. Pa, na koji to način oni govore i postupaju? Oni koriste razne metode. Kao što među nevernicima postoji izreka „opipati teren”, antihristi primenjuju sličan pristup. Kada nešto žele da urade i kada zauzmu određeno gledište ili stav, nikada to ne izražavaju direktno; umesto toga, koriste određene metode kao što su suptilna ili ispitivačka sredstva ili pokušavaju da izmame od ljudi informacije koje traže. Zbog svoje rđave naravi, antihristi nikada ne tragaju za istinom niti žele da je razumeju. Njihova jedina briga je njihova slava, korist i status. Bave se aktivnostima koje im mogu doneti slavu, korist i status, izbegavajući one koje to ne nude. Revnosno se posvećuju aktivnostima koje su u vezi sa ugledom, statusom, isticanjem i slavom, dok izbegavaju ono što čuva rad crkve ili što bi moglo da uvredi druge. Dakle, antihristi ničemu ne pristupaju sa stavom traganja; umesto toga, koriste metodu ispitivanja kako bi opipali situaciju i tek onda odlučili da li će nastaviti – antihristi su upravo toliko lukavi i rđavi. Na primer, kada žele da znaju kakva su oni osoba u očima Boga, ne ispituju se kroz Božje reči kako bi spoznali sebe. Umesto toga, raspituju se unaokolo i slušaju dvosmislene izjave, posmatrajući ton i stav starešina i Višnjeg, tražeći u Božjim rečima da vide kako Bog određuje ishode ljudi poput njih. Oni te puteve i metode koriste da bi videli gde pripadaju u Božjoj kući i da bi saznali kakav će biti njihov budući ishod. Zar to ne uključuje određenu prirodu ispitivanja? Na primer, neki ljudi nakon orezivanja, umesto da ispitaju zašto su orezani, umesto da istraže iskvarene naravi i greške koje su otkrili kroz svoja dela i da razmisle o aspektima istine kojima bi trebalo da teže kako bi spoznali sebe i ispravili svoje ranije greške, oni drugima odaju lažan utisak koristeći indirektna sredstva kako bi saznali stvaran stav Višnjeg prema njima. Na primer, nakon što su orezani, brzo postavljaju neko beznačajno pitanje kako bi potražili savet Višnjeg, da bi videli kakav ton On ima, da li je strpljiv, da li će ozbiljno razmotriti njihova pitanja, da li će imati blaži stav prema njima, da li će im poveriti zadatke, da li će ih i dalje visoko vrednovati i šta Višnji zaista misli o greškama koje su ranije počinili. Svi ti pristupi su vrsta ispitivanja. Ukratko, kada se suoče sa takvim situacijama i pokazuju te manifestacije, da li su ljudi u svom srcu toga svesni? (Da, jesu.) Dakle, kada znate i kada želite to da uradite, kako to rešavate? Najpre, na najprostijem nivou, da li si u stanju da se pobuniš protiv sebe? Neki ljudi smatraju da im je teško da se pobune protiv sebe kada za to dođe vreme; oni ovako razmišljaju: „Pusti to, ovog puta to se tiče mojih blagoslova i ishoda. Ne mogu se pobuniti protiv sebe. Uradiću to sledeći put.” Sledeći put, kada se ponovo suoče sa problemom koji uključuje njihove blagoslove i ishod, oni opet ne mogu da se pobune protiv sebe. Takvi pojedinci imaju osećaj savesti, i mada nemaju narav-suštinu antihrista, za njih je to stanje ipak prilično problematično i opasno. S druge strane, antihristi često gaje takve misli i žive u takvom stanju, ali se nikada ne bune protiv sebe jer im nedostaje osećaj savesti. Čak i ako ih neko razotkrije i oreže, ukazujući im na njihovo stanje, oni istrajavaju i uopšte se neće pobuniti protiv sebe, neće sebe zbog toga zamrzeti, neće odustati od tog stanja niti će ga razrešiti. Nakon što su neki antihristi otpušteni, oni pomisle: „Biti otpušten izgleda kao normalna stvar, ali deluje pomalo sramotno. Iako to nije značajan problem, postoji jedna ključna stvar koje ne mogu da se odreknem. Ako sam otpušten, da li to znači da me božja kuća više neće negovati? Kakva ću onda biti osoba u božjim očima? Da li ću još uvek imati nade? Da li ću i dalje biti od koristi u božjoj kući?” Oni o tome razmišljaju i prave plan: „Imam pri ruci deset hiljada juana i sada je vreme da ih upotrebim. Ponudiću ovih deset hiljada juana kao prilog i videću da li će stav višnjeg prema meni malo da se promeni i da li može da mi ukaže malo naklonosti. Ako božja kuća prihvati novac, to znači da još uvek ima nade za mene. Ako ga odbije, to dokazuje da za mene nema nade, te ću napraviti druge planove.” Kakav je to pristup? To je testiranje. Ukratko, testiranje je relativno očigledna manifestacija rđave narav-suštine. Ljudi koriste različita sredstva da dobiju informacije koje žele, da steknu sigurnost i tako postignu unutrašnji mir. Postoji mnogo načina za testiranje, kao što su korišćenje reči da bi nešto izmamili od Boga, korišćenje stvari da bi Ga testirali, razmišljanje i preispitivanje u sebi. Koji je najčešći način na koji vi testirate Boga? (Ponekad, kada se molim Bogu, proveravam Božji stav prema meni i gledam da li imam mir u srcu. Koristim tu metodu da testiram Boga.) Ta metoda se često koristi. Druga metoda je da se vidi da li čovek ima nešto da kaže tokom razgovora na sastanku, da li Bog pruža prosvetljenje ili prosvećenje, i korišćenje toga da se testira da li je Bog još uvek sa njim, da li ga još uvek voli. Takođe, tokom obavljanja dužnosti, čovek posmatra da li ga Bog prosvećuje ili vodi, da li ima neke posebne misli, ideje ili uvide – i to koristi da testira kakav stav Bog ima prema njemu. Sve su to prilično česte metode. Još nešto? (Ako sam tokom molitve donela odluku pred Bogom, ali je nisam ispunila, posmatram da li će Bog prema meni postupati na osnovu zaveta koji sam dala.) I to je jedan od načina. Bez obzira na to koji metod ljudi koriste u svom odnosu prema Bogu, ako osećaju grižu savesti u vezi sa tim i ako zatim steknu uvid u te radnje i naravi i u stanju su da ih brzo promene, onda problem nije toliko značajan – to je normalna iskvarena narav. Međutim, ako je čovek u stanju da dosledno i tvrdoglavo to radi, čak i kada zna da je to pogrešno i da Bog prezire takvo ponašanje, ali on i dalje istrajava u tome, nikada se ne buni protiv toga niti od toga odustaje, to je suština antihrista. Narav-suština antihrista drugačija je nego kod običnih ljudi u tome što se oni nikada ne preispituju niti tragaju za istinom, već dosledno i tvrdoglavo koriste različite metode da testiraju Boga, Njegov stav prema ljudima, Njegov zaključak u vezi sa pojedincima, kao i koje su Njegove misli i ideje o čovekovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Oni nikada ne tragaju za Božjim namerama niti za istinom, a posebno ne za tim kako da se pokore istini da bi postigli promenu svoje naravi. Svrha svih njihovih dela je da istraže Božje misli i ideje – to su antihristi. Ta narav antihrista očigledno je rđava. Kada se bave takvim radnjama i to ispoljavaju, u njima nema ni trunke krivice ili kajanja. Čak i kada povežu sebe sa tim stvarima, oni ne pokazuju kajanje niti nameru da prestanu time da se bave, već i dalje u tome istrajavaju. U svom odnosu prema Bogu, u svom stavu i pristupu, očigledno je da smatraju da je Bog njihov protivnik. U njihovim mislima i stavovima ne postoje ideje ili stav o poznavanju Boga, o ljubavi prema Bogu, o pokoravanju Bogu ili o strahu od Boga; oni prosto hoće da dobiju informacije koje žele od Boga i da koriste svoje metode i sredstva da bi utvrdili koji je tačno Božji stav prema njima i kako ih Bog definiše. Što je ozbiljnije, čak i kada svoje pristupe usaglase sa Božjim rečima razotkrivanja, čak i kada u njima postoji i najmanja svest o tome da Bog takvo ponašanje prezire i da to nije ono što bi čovek trebalo da radi, oni nikada neće od toga odustati.

Ranije je postojalo pravilo u Božjoj kući – kada bi oni koji su bili izopšteni ili pročišćeni kasnije pokazali istinsko pokajanje i kada bi istrajali u čitanju Božjih reči, širenju jevanđelja i svedočenju za Boga, kada bi se istinski pokajali, mogli bi ponovo da budu primljeni u crkvu. Dogodilo se da je neki čovek ispunio te kriterijume nakon što je bio pročišćen, te je crkva poslala nekoga da ga pronađe, da razgovara sa njim i da ga obavesti da je ponovo primljen u crkvu. Kada je to čuo, bio je prilično zadovoljan, ali je razmišljao: „Da li je prihvatanje iskreno ili se iza toga krije neka zamisao? Da li je bog zaista video moje pokajanje? Da li mi je zaista pokazao milost i oprostio mi? Da li se moja dela iz prošlosti zaista više ne uzimaju u obzir?” Nije u to poverovao i pomislio je: „Mada žele da se vratim, trebalo bi da budem obazriv i da ne pristanem odmah. Ne bi trebalo da se ponašam kao da sam tokom ovih godina mnogo patio i bio jadan nakon što sam bio izopšten. Trebalo bi da budem malo suzdržan i da se ne raspitujem odmah nakon ponovnog prijema o tome gde mogu da učestvujem u crkvenom životu ili koje dužnosti mogu da obavljam. Ne smem da delujem previše entuzijastično. Premda sam iznutra naročito srećan, moram da ostanem miran i da vidim da li božja kuća zaista želi da se vratim ili je samo neiskrena i želi da me iskoristi za određene zadatke.” Imajući to na umu, rekao je: „Nakon što sam bio izopšten, razmišljao sam i shvatio da su greške koje sam počinio previše ozbiljne. Gubici koje sam prouzrokovao interesima božje kuće su ogromni i nikada ih ne mogu nadoknaditi. Ja sam zaista đavo i Sotona koga je bog prokleo. Međutim, moje preispitivanje još uvek nije kompletno. Pošto božja kuća želi da me vrati, moram još više da jedem i pijem Božje reči, da više razmišljam o sebi i da dublje sebe spoznam. Trenutno nisam dostojan da se vratim u božju kuću, nisam dostojan da obavljam svoju dužnost u božjoj kući, nisam dostojan da se susretnem sa braćom i sestrama i svakako mi je previše sramotno da se suočim sa bogom. Vratiću se u crkvu tek kada osetim da sam se dovoljno preispitao i promislio o sebi, kako bi svi mogli da me potvrde.” Bio je napet dok je to govorio, misleći: „Samo se pretvaram da to kažem. Šta ako se starešine slože da me ne puste nazad u crkvu? Zar ne bih bio gotov?” U stvarnosti, bio je prilično uznemiren, ali je ipak morao da govori na taj način i da se pretvara kao da nije previše željan da se vrati u crkvu. Šta je značilo to što je rekao? (Testirao je da li će ga crkva zaista prihvatiti nazad.) Da li je to potrebno? Zar to nije nešto što Sotone i đavoli rade? Da li bi se normalna osoba ponašala na taj način? (Ne, ne bi.) Normalna osoba ne bi. S obzirom na tako divnu priliku, to što je bio u stanju da napravi takav korak je rđavo. Ponovno primanje u crkvu izraz je Božje ljubavi i milosti i on bi trebalo da razmisli i da prepozna sopstvenu iskvarenost i nedostatke, tražeći načine da nadoknadi prošla dugovanja. Ako neko i dalje može da testira Boga na taj način i da tretira Božju milost na taj način, onda ta osoba zaista ne ceni Njegovu dobrotu! To što ljudi razvijaju takve ideje i pristupe prouzrokovano je njihovom rđavom suštinom. U suštini, kada ljudi testiraju Boga, ono što oni manifestuju i otkrivaju teoretski se uvek odnosi na ispitivanje Božjih misli i, između ostalog, Njegovih stavova i definicija o ljudima. Ako ljudi tragaju za istinom, oni će se pobuniti protiv takvih postupaka, odustaće od njih i postupaće i ponašaće se u skladu sa istina-načelima. Međutim, pojedinci koji imaju narav-suštinu antihrista ne samo da ne mogu da se odreknu takvih postupaka i da ih ne smatraju odbojnim, već često sebe cene zbog toga što poseduju takva sredsta i metode. Možda misle: „Pogledaj kako sam pametan. Nisam kao vi, budale, što samo znate da se pokoravate Bogu i istini – ja uopšte nisam kao vi! Ja pokušavam da koristim sredstva i metode da te stvari otkrijem. Čak i ako moram da se pokorim i da poslušam, i dalje ću sve temeljno istražiti. Nemojte misliti da možete nešto od mene sakriti ili me obmanuti i prevariti.” To je njihova misao i stav. Antihristi nikada ne pokazuju pokornost, strah ili iskrenost, a još manje bilo kakvu odanost u svom odnosu prema ovaploćenom Bogu. Ovim zaključujemo naš razgovor o manifestacijama koje se odnose na testiranje.

f. Postavljanje zahteva

Sledeća stavka je da antihristi postavljaju Bogu zahteve, a postoje i određenije manifestacije toga. Antihriste možemo opisati onim što nevernici nazivaju „nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”. Šta još? (Oni „ne puštaju sokola dok ne vide zeca.”) Oni ne puštaju sokola dok ne vide zeca – ako ima neke koristi, potrudiće se, ali ako nema nikakve koristi od toga, neće. Bez obzira na situaciju, oni moraju da je procene u svom umu, razmišljajući: „Koliku prednost mogu ovim da zadobijem? Koliki profit mogu da ostvarim? Da li vredi platiti toliku cenu za ovo? Ako platim visoku cenu, ali drugi na kraju budu u prednosti i ja ne dobijem priliku da se istaknem, tada to sigurno neću uraditi!” Zar to nije stav antihristȃ prema Božjem nalogu i zahtevima? Ako ulože malo truda u obavljanje svoje dužnosti, ali ne zadobiju nikakvu korist, i ako podnesu izvesnu patnju bez primanja blagodati, odmah u sebi reaguju, govoreći: „Uložio sam toliko truda – zašto nisam zadobio nikakvu korist? Da li je moj porodični posao unosan ili nije?” Ako izračunaju i shvate da im je prihod veći nego prethodnog meseca, nastavljaju da izlaze i da šire jevanđelje, neustrašivi uprkos rizicima. Ali čim se pojavi neki problem u porodičnom poslu, a njihova zarada bude primetno manja nego prošlog meseca, odmah se žale i u svom srcu sumnjaju u Boga, misleći: „Bože, obavljao sam svoju dužnost bez lenjosti ili lukavstva i nisam to radio površno. Ovog meseca sam više putovao i više sam radio nego prošlog. Zašto ne blagosiljaš moju porodicu? Zašto moj porodični posao ne ide dobro?” Njihov stav prema Bogu i Božjem nalogu se odmah menja i oni pomisle: „Ako ne blagosiljaš moju porodicu, onda nemoj da me kriviš ako budem površno obavljao svoju dužnost. Sledećeg meseca neću uložiti toliko truda. Ako treba da ustanem u pet, ustaću u šest. Ako treba da krenem u osam, krenuću u deset. Ranije sam mogao da preobratim pet primalaca jevanđelja mesečno; ovog puta, preobratiću samo dvojicu. To bi trebalo da bude dovoljno!” Šta oni to proračunavaju? Proračunavaju da li ono što ulažu i doprinose odgovara onome što im Bog daje. Štaviše, smatraju da je ekonomično i vredno patnje i ulaganja samo ako im Bog daje mnogo više od onoga što traže i žele. Inače, bez obzira na zadatak ili dužnost koju im Božja kuća dodeli, prema svemu postupaju isto – ponašaju se površno, provlače se kad god mogu, prolaze kroz formalnosti kad god mogu i apsolutno nikada ne pokazuju ni trunku iskrenosti. Ova manifestacija predstavlja i postavljanje zahteva i nagodbe; ljudi postavljaju zahteve samo kada hoće da se nagode, a bez nagodbe, nemaju zahteva.

Antihristi u svom srcu nikada nisu gajili ni trunku iskrenosti ili odanosti prema Božjem nalogu, radu Božje kuće ili prema sopstvenim dužnostima. Oni samo koriste svoj intelekt, energiju, vreme, fizičku patnju i cenu koju plaćaju kako bi zauzvrat zadovoljili svoje želje za blagoslovima, za nagradama koje žele da dobiju i, naravno, za mirom, radošću, unutrašnjom stabilnošću, porodičnom srećom u ovom životu, pa čak i za tim da se sve odvija glatko u njihovom okruženju i da ih drugi ljudi poštuju, da im se dive i da imaju pozitivno mišljenje o njima. Ukratko, antihristi nikada iskreno ne obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući i uopšte neće pružiti ni trunku odanosti. Bilo da podnose teškoće i plaćaju cenu ili se površno provlače, njihov krajnji cilj je da traže od Boga ono što žele kako bi zadovoljili sopstvene želje. Stoga, kad god naiđu na neprilike, orezivanje ili na ljude, događaje i stvari koje smatraju neprijatnim, odmah pomisle: „Da li dolazak ovih stvari utiče na moje interese? Hoće li to uticati na moj ugled? Hoće li uticati na moje izglede i budući razvoj?” Bez obzira na to da li su njihove manifestacije pozitivne ili negativne dok obavljaju svoje dužnosti, u svakom slučaju, oni nikada ne postupaju u skladu sa istina-načelima. Njihovi umovi su ispunjeni transakcijama dok procenjuju vrednost onoga što plaćaju i nude kao poslovni ljudi i dok procenjuju koliki profit njihovi troškovi mogu da donesu. Neki mogu reći: „Verujemo u Boga da bismo zadobili istinu i život, kako bismo postigli spasenje.” Antihristi, međutim, misle: „Koliko vredi spasenje? A koliko razumevanje istine? Te stvari nemaju nikakvu vrednost. Ono što je zaista vredno jeste zadobiti stostruko u ovom životu, kao i večni život u budućem svetu. Ono što u ovom životu ima vrednost jeste da te drugi uzdižu i poštuju i da te u božjoj kući slave kao velikog čoveka, a u budućem svetu, imati vlast nad svim narodima – to je zaista značajan profit.” To je ambicija antihrista, proračun koji prave duboko u svom srcu, u pozadini svog obavljanja dužnosti. Taj proračun ispunjen je transakcijama i zahtevima. Njihova oskudna „iskrenost” prema svojoj dužnosti i prema Bogu postoji samo da bi obezbedili da im Bog podari večni život, da ih sačuva od nesreće, da im podari blagoslove i blagodat i da udovolji svim njihovim željama. Stoga su srca antihrista ispunjena raznim zahtevima prema Bogu, koji se zajednički nazivaju postavljanje zahteva. Antihristi žele sve osim istine – i materijalne i nematerijalne stvari.

Postoje neki antihristi koji su jednom prilikom dali mali doprinos braći i sestrama ili crkvi. Na primer, možda su preuzeli određene rizične zadatke u crkvi ili su ugostili braću i sestre koji nisu mogli da se vrate kući. S obzirom da već prilično dugo veruju u Boga, većina ljudi ih smatra zaslužnim i kvalifikovanim pojedincima. Istovremeno, oni sami imaju osećaj superiornosti i prednosti. Oslanjaju se na svoj staž i hvale se, govoreći: „Godinama verujem u boga i dao sam neki doprinos božjoj kući. Zar ne bi trebalo da mi bog ukaže poseban tretman? Na primer, odlazak u inostranstvo je blagoslov u kojem ljudi uživaju. S obzirom na staž, zar ne bi trebalo ja da imam prioritet? Zbog toga što sam dao doprinos božjoj kući, trebalo bi da imam prioritet, trebalo bi meni posvetiti posebnu pažnju i ne bi trebalo da me procenjuju na osnovu načela.” Neki su čak bili u zatvoru, a nakon što su postali beskućnici posle puštanja, smatraju da bi božja kuća trebalo da im pruži posebnu brigu: na primer, trebalo bi da im obezbedi novac za kupovinu kuće, da se postara za njihovo izdržavanje u drugoj polovini života ili da ispuni sve materijalne potrebe koje oni postave. Ako za to imaju potrebu, Božja kuća bi trebalo da im obezbedi automobil. Ako imaju nekih zdravstvenih problema, Božja kuća bi trebalo da im kupi dodatke ishrani. Zar oni ne računaju na svoj staž i ne hvale se svojim kvalifikacijama? Ovi pojedinci veruju da su dali doprinos, pa otvoreno i bez srama postavljaju zahteve Bogu. Traže automobile, kuće i luksuzan način života. Čak traže od braće i sestara da za njih besplatno rešavaju stvari i obavljaju poslove, postajući njihovi sluge ili robovi. Zar se nisu pretvorili u one koji žive na račun crkve? Ti zapravo veruješ u Boga radi sebe i u zatvor ideš zbog sebe. Kakvu god dužnost da obavljaš, to je tvoja odgovornost. Kada obavljaš svoju dužnost i zadobijaš istinu, to radiš zbog sebe. Tvoja vera u Boga je dobrovoljna, niko te ne prisiljava. Dobijaš život zbog sebe, a ne zbog drugih. Čak i ako si preuzeo neke rizične zadatke za Božju kuću ili za crkvu, da li se to računa kao zasluga? To nije zasluga; to je ono što ti treba da radiš. To znači da te Bog uzdiže i da ti daje takve prilike; to je Božji blagoslov. To nije nešto što možeš da koristiš kao kapital da bi živeo na račun crkve. Dakle, da li su ti ljudi antihristi? Konkretno, ti ljudi uopšte ne mogu da razgovaraju o istina-stvarnosti, a kada provode vreme sa braćom i sestrama koji su mlađi od njih i koji kraći period veruju u Boga, pričaju samo o svojim prethodnim iskustvima i hvale se svojim kvalifikacijama; oni nemaju nikakvu besedu niti znanje o vrednim životnim iskustvima. Oni ne poučavaju druge životnim lekcijama, već se umesto toga prave važni i ponašaju se nadobudno. Oni nisu u stanju da preuzmu bilo kakav suštinski posao u Božjoj kući niti mogu ispravno da obave bilo kakve stvarne dužnosti. Ipak, i dalje žive na račun crkve i pružaju ruke postavljajući zahteve Bogu. Zar to nije bestidno? Ako govorimo o kvalifikacijama, zar ja nisam kvalifikovaniji od vas? Da li se ja pred vama pravim važan? Jesam li išta tražio od vas? (Nisi.) Zašto onda antihristi rade takve stvari? To je zato što su bestidni. Kada prihvataju svoje dužnosti, njihovi umovi su ispunjeni transakcijama. Kada obavljaju svoje dužnosti, nemaju ispravan stav i ne smatraju to svojom dužnošću ili obavezom, kao nešto što stvoreno biće treba da radi. Premda možda obavljaju neke dužnosti, podnose neku patnju i plaćaju neku cenu, o čemu oni duboko u sebi razmišljaju? „Ovaj zadatak je nešto što niko drugi ne može da uradi. Ako ga ja obavim, postaću poznat u božjoj kući, cenjen gde god da idem i kvalifikovan da svuda uživam u najboljem. Biću velika faca u božjoj kući, moći ću da imam sve što poželim i niko neće smeti ništa da kaže jer imam kvalifikacije!” Na osnovu svog karaktera, antihristi uopšte ne mogu da postupaju prema Bogu, prema Njegovom nalogu ili prema radu u Božjoj kući ni sa trunkom iskrenosti niti volje. Čak i ako se spolja čini da su voljni i sposobni da trpe i da plaćaju cenu, odmah nakon toga, spremni su da pruže ruke da postavljaju zahteve i da traže nagrade od Boga, pokušavajući da žive na račun crkve i da sve iskorištavaju. Dakle, sudeći po njihovom pristupu, najprikladnije je definisati narav-suštinu antihrista kao rđavu. Misli i stavovi koje gaje u vezi sa svojim dužnostima i sa Božjim nalogom su rđavi, nisu u skladu sa istinom i svakako nisu u skladu sa standardom savesti.

U svakoj dužnosti koju obavljaju, antihristi slede sopstvene želje, tražeći ličnu slavu i status. Nikada ne tragaju za istinom niti promišljaju o sebi. Kada se suoče sa nekim odstupanjima ili problemima u svom radu, njihov stav je da ne tragaju za istinom niti da je prihvataju. Umesto toga, uvek se trude da prikriju činjenice, da sačuvaju svoj ugled i ispraznu slavu i da se u svakom aspektu istaknu, zadobijajući poštovanje drugih. Ukratko, njihova srca su ispunjena rđavošću, filozofijom Sotone i ljudskim predstavama i uobraziljama i ne sadrže ništa što je u skladu sa istinom. Antihristi nikada ne tragaju za istinom ni u jednoj dužnosti koju obavljaju i nikada nemaju nameru da se pokore radnim aranžmanima Božje kuće. Uvek se drže svog načina rada i postupaju u skladu sa svojim ličnim izborima. Bez obzira na zadatak, u svom srcu proračunavaju kako da iz toga izvuku korist za sebe. Merilo im je koje dužnosti mogu da im donesu slavu, dobitak i status, poštovanje drugih i malo časti. Kada obave svoje dužnosti, nadaju se da će njihova dostignuća biti upisana u Božjoj knjizi zapisa, vode o tome evidenciju u svom umu i osiguravaju da svaki doprinos bude dobro zabeležen, da se ništa ne predvidi. Veruju da što više rade i što su veći njihovi doprinosi, to je veća nada da će ući u carstvo i da će primiti nagrade i krune. Stavovi i gledišta koje antihristi gaje prema svojim dužnostima upravo su takvi. Njihovi umovi su ispunjeni transakcijama i zahtevima – zar to jasno ne razotkriva njihovu priroda-suštinu? Zašto su njihovi umovi ispunjeni transakcijama i zahtevima prema Bogu? Zbog toga što je njihova narav-suština rđava – to je sasvim istinito. To se može videti kroz ideje i gledišta koje antihristi gaje prema svojim dužnostima – oni u potpunosti potvrđuju da je njihova narav-suština rđava. Bez obzira na to koliko se razgovara o istini ili koliko su ljudske iskvarene naravi razotkrivene i detaljno analizirane, antihristi ne pokazuju nikakvo znanje o svojoj narav-suštini. Ne samo da odbijaju da prihvate istinu, već u svom srcu razvijaju ogorčenost. Kada osete da su njihove nade za primanje blagoslova i nagrada uništene, veruju da ih Bog vara i misle da su Božje razotkrivanje i detaljna analiza namerni pokušaj da im se nagrade uskrate, zbog čega se ljudi uzalud daju za Boga, te, na kraju, ne zadobiju ništa. Njihova srca ne samo da nemaju pozitivan uvid u Božje delo i istinu, već razvijaju predstave i pogrešna razumevanja, što pojačava njihov otpor prema Bogu. Stoga, što se više detaljno analizira sotonska narav i suština iskvarenog čovečanstva, i što se više razotkrivaju Sotonine spletke, motivi i svrhe, to antihristi sve više osećaju odbojnost prema istini i sve više gaje mržnju prema njoj. Zašto se to dešava? Oni veruju da, što se više razgovara o istini, to je manja nada da će dobiti blagoslove. Što se više razgovara o istini, sve više osećaju da put razmene patnje i plaćanje cene za nagrade i krune nije izvodljiv, što ih dovodi do toga da veruju da nema nade da će dobiti blagoslove. Što se više na taj način razgovara o istini i što se više takvo razotkrivanje dešava, antihristi postaju sve manje zainteresovani za svoju veru u Boga. Kada vide da se u okviru onoga što Bog govori ne spominje koliko patnje i plaćanja cene može da im donese ekvivalentnu nagradu i da Bog nije ništa rekao o ulasku u carstvo nebesko samo na osnovu napornog rada, oni osećaju kao da su stigli na kraj svog puta vršenja transakcija sa Bogom. Duboko u sebi osećaju da je baš njih Bog odlučio da kazni, te doživljavaju nespokojan strah i osećaju da im se bliži kraj, kao da su im to poslednji dani. Kako se vi osećate nakon što, jednu za drugom, slušate propovedi koje razotkrivaju antihriste? Vidim da ste svi pognuli glave; da li imate osećaj malodušnosti? Da li ste shvatili da hodate putem antihrista? Da li su i vaše misli ispunjene ovim rđavim idejama o cenkanju sa Bogom? Da li sada imate bilo kakvo zapažanje? Možete li brzo da promenite stvari? (I ja razmišljam da moram brzo da promenim stvari; ne mogu više da živim sa ovom naravi antihrista.) Mada svi imate narav antihrista i nameru da se cenkate sa Bogom i da primate blagoslove, vi još uvek niste antihristi. Stoga bi odmah trebalo da tražite istinu da biste razrešili problem, da se povučete sa ivice ponora i da krenete putem stremljenja ka istini. Zar tada problem nije rešen? Imati narav antihrista i hodati njihovim putem problem je koji se može lako razrešiti. Sve dok možeš da prihvatiš istinu, da promišljaš o sebi, da prepoznaš iskvarenu narav u sebi, da razumeš suštinu problema težnje za slavom, dobiti i statusom, i da zatim napustiš tu pogrešnu metodu težnje, odrekneš se pogrešnog pogleda na veru u Boga, odbaciš nameru za primanjem blagoslova i veruješ u Boga samo zbog toga što želiš da stremiš ka istini i da postaneš nova osoba, i da samo stremiš da postaneš osoba koja se pokorava Bogu i koja samo obožava Boga, i ne idealizuješ niti slediš ljude, tada će se tvoje stanje postepeno normalizovati. Zakoračićeš na put stremljenja ka istini – u to nema sumnje. Ono čega bi trebalo da se bojiš jeste da, ako ne prihvataš istinu, ako osećaš odbojnost prema istini, i ako, znajući da je pogrešno cenkati se sa Bogom i da je pogrešno stremiti ka slavi, dobitku i statusu, i dalje ostaješ tvrdoglav i nikada se ne pokaješ. U tom slučaju, imaš priroda-suštinu antihrista i moraš biti isključen. Ako činiš mnoga zlodela, suočićeš se sa kaznom.

Razlika između antihrista i običnih iskvarenih ljudi leži u činjenici da težnja za slavom, dobiti, statusom i blagoslovima, kao i vršenje transakcija sa Bogom, za antihriste nije samo privremena ili povremena manifestacija – oni se time u životu vode. Oni biraju samo jedan put, a to je put antihrista, i žive u skladu sa prirodom antihrista i sotonskim filozofijama. Obični iskvareni ljudi su u stanju da naprave drugačiji izbor i da hodaju putem težnje ka istini, ali antihristi ne vole istinu i nemaju tu potrebu. Njihova priroda je ispunjena sotonskim filozofijama i oni neće napraviti pravi izbor. Antihristi nikada neće prihvatiti istinu; istrajaće u svojim greškama do kraja, nikada neće promeniti kurs niti će se pokajati. Oni znaju da su puni pogodbi koje sklapaju sa Bogom, testirajući Ga i suprotstavljajući Mu se na svakom koraku. Međutim, oni imaju svoje razloge i misle: „Šta je tu loše? Postavljati bogu zahteve za neke materijalne blagoslove i uživati u nekim koristima statusa nisu sramotni postupci. Nisam počinio ubistvo niti sam podmetnuo požar, niti sam se javno suprotstavio bogu. Istina, radio sam na uspostavljanju nezavisnog carstva i ponašao sam se pomalo proizvoljno, ali nisam nikoga povredio niti sam ikom naštetio, niti sam uticao ili prouzrokovao gubitke u radu božje kuće.” Zar to nije nepopravljivo? Bez obzira na to koliko Božja kuća razgovara o istini ili ih razotkriva i orezuje, oni odbijaju da priznaju svoje greške – to je nepopravljivo. To je suština antihrista. Ako kažeš da su zli ili rđavi, njih za to nije briga i oni će ustrajati u svom zlu i u svojoj rđavosti. To pokazuje da su antihristi ljudi koji tvrdoglavo odbijaju da se pokaju. Da li bi i dalje razgovarao o istini sa takvim ljudima? Oni čak ne znaju šta je pozitivno, a šta negativno; šta im možeš reći? Nema šta da se kaže. Antihristi su ispunjeni rđavom narav-suštinom i žive unutar te naravi. Testiranje Boga i vršenje transakcija sa Njim njihova je urođena priroda i niko ih ne može promeniti – oni ostaju nepromenjeni u svakoj situaciji. Zašto se ne menjaju? Ne menjaju se jer, bez obzira na broj istina o kojima se sa njima razgovara, bez obzira na to koliko su reči razumljive i potpuno razotkrivajuće, oni nisu svesni pravog problema. Ne mogu da shvate istinu i ne znaju šta je istina, a šta su negativne stvari; to je razlog.

Antihristi vrše transakcije sa Bogom i postavljaju Mu zahteve po pitanju različitih stvari. Naravno, postavljaju zahteve za mnoštvo stvari – opipljivih i neopipljivih, materijalnih i nematerijalnih, sadašnjih i budućih. Sve dok nešto mogu da zamisle, sve dok veruju da to zaslužuju i sve dok je to nešto što žele, bez oklevanja postavljaju zahteve Bogu, nadajući se da će im On to omogućiti. Na primer, kada obavljaju određenu dužnost, kako bi se istakli i postali izuzetna ličnost, kako bi imali priliku da budu u centru pažnje i da steknu željeni položaj uz poštovanje većeg broja ljudi, nadaju se da će im Bog dati neke posebne sposobnosti. Mole se Bogu, govoreći: „Bože, spreman sam da odano obavljam svoju dužnost. Nakon što sam prihvatio ovu dužnost od tebe, svakog dana razmišljam o tome kako da je valjano obavim. Spreman sam da tome posvetim životnu energiju, da ti ponudim svoju mladost i sve što imam; spreman sam da podnesem teškoće zbog toga. Molim te, podari mi reči, podari mi inteligenciju i mudrost i dozvoli mi da unapredim svoje profesionalne veštine i sposobnosti tokom obavljanja ove dužnosti.” Nakon što izraze svoju odanost i iznesu svoje gledište, antihristi odmah sve to traže od Boga. Premda su te stvari neopipljive i ljudi veruju da je razumno tražiti ih od Boga, zar to ne predstavlja oblik vršenja transakcije i postavljanja zahteva? (Da, predstavlja.) U čemu je fokus te razmene? Koja je suština koju detaljno analiziramo? Antihristi ne poseduju nimalo iskrenosti za dužnosti koje im je Bog poverio niti nameravaju da budu odani po tom pitanju. Pre nego što počnu da ih obavljaju, njihova razmišljanja se vrte oko toga kako da iskoriste tu priliku da pokažu svoje talente i steknu slavu među ljudima, umesto da koriste tu priliku da dobro obave svoju dužnost i da tragaju za istinama koje treba da razumeju i za načelima koja treba da slede u obavljanju dužnosti. Dakle, kada antihristi dođu pred Boga da se mole, oni prvo traže i zahtevaju stvari koje će im biti od koristiti za ugled i status, kao što su inteligencija, mudrost, jedinstveni uvidi, izuzetne veštine, otvaranje duhovnih očiju i tome slično. Oni to ne žele kako bi razumeli istinu ili ponudili svoju iskrenost i valjano obavljali svoje dužnosti. Očigledno je da su ti zahtevi puni nagodbi i zahteva, ali oni ipak osećaju da je to opravdano. Kada je reč o takvoj molitvi i takvim transakcijama koje ljudi sklapaju, čak i ako pate i plaćaju cenu u obavljanju svojih dužnosti, pa čak i ako potroše određeno vreme i energiju, da li će Bog to prihvatiti? Sa Božje tačke gledišta, On sasvim sigurno neće prihvatiti takvo obavljanje dužnosti jer kod takvih ljudi nema iskrenosti, nema odanosti, a svakako nema ni istinske pokornosti. Na osnovu tog aspekta, ono čemu oni subjektivno teže jesu status i slava, kao i da imaju poštovanje i divljenje drugih, ali tokom obavljanja njihove dužnosti nije došlo do napretka u njihovom život-ulasku niti u promeni njihove naravi.

Kada ih zadese određene stvari, antihristi odmah u srcu počnu da spletkare, da proračunavaju i da planiraju. Oni su poput računovođa, u svemu vrše transakcije sa Bogom, mnogo toga žele i postavljaju Bogu mnoge zahteve. Ukratko, svi ti zahtevi su u Božjim očima nerazumni; nisu ono što Bog namerava ljudima da dȃ, niti ono što bi ljudi trebalo da dobiju jer te stvari ne donose ni najmanju korist ljudskom stremljenju ka promeni naravi ili dostizanju spasenja. Čak i ako ti, tokom obavljanja tvoje dužnosti, Bog dȃ malo svetla ili neke nove ideje u vezi sa tvojom profesijom, to nije da bi udovoljio tvojoj želji da postavljaš zahteve Bogu, a još manje da bi ti se povećala popularnost ili ugled koji imaš među ljudima. Nakon što primi takvo svetlo i prosvećenje od Boga, normalna osoba ih primenjuje na svoju dužnost, bolje obavlja svoju dužnost, ume preciznije da dokuči načela i postepeno iz prve ruke doživljava kako tokom obavljanja svojih dužnosti u većoj meri prima prosvećenje, prosvetljenje i blagodat od Boga – sve to radi Bog. Što više doživljavaju, to više osećaju veličinu onoga što Bog čini i sve više shvataju da nemaju zbog čega da se hvale, da su sve to Božja blagodat i vođstvo. To je nešto što normalna osoba može da oseti i čega može da bude svesna. Međutim, antihristi su drugačiji i bez obzira na to koliko prosvećenja i prosvetljenja im Bog daje, oni sve to pripisuju sebi. Jednog dana, kada budu sabrali svoje zasluge i kada se obrate Bogu da traže nagrade, kada budu poravnali račune sa Bogom, On će povući svoje prosvećenje i prosvetljenje i antihristi će biti razotkriveni. Pre toga, sve što su bili u stanju da učine bilo je zbog dela Svetog Duha i Božjeg vođstva. Oni se ne razlikuju od drugih ljudi: bez Božjeg prosvećenja i prosvetljenja, oni gube svoje talente, inteligenciju, mudrost, dobre ideje i dobre zamisli – postaju beskorisni i glupi. Kada antihristi naiđu na takve stvari i odu toliko daleko, oni i dalje nisu svesni činjenice da je njihov put pogrešan i nisu svesni da su vršili transakcije sa Bogom i da su Mu postavljali nerazumne zahteve. I dalje misle da su sposobni i da su u stanju sve da urade, da zaslužuju da ih drugi veoma cene, da im se dive, da ih poštuju, da ih podržavaju i uzdižu. Ako to ne dobiju, smatraju da je situacija beznadežna, ponašaju se još bezobzirnije i postaju puni ogorčenja kako prema Bogu, tako i prema braći i sestrama. Oni u svom srcu proklinju Boga i žale se na Njega, govore da je Bog nepravedan, proklinju braću i sestre zbog nedostatka savesti i što spaljuju mostove nakon što su preko njih prešli, pa čak i optužuju Božju kuću da pokušava da ih se oslobodi nakon što ih je iskoristila. Šta je to? Besramna osoba! Zar nisu svi antihristi takvi? Zar ne govore često takve stvari? Oni kažu: „Kada sam bio koristan i na važnoj poziciji, svi su se vrteli oko mene. Sada kada više nisam na važnoj poziciji, niko na mene ne obraća pažnju, svi gledaju na mene sa visine i svi ste neljubazni kada sa mnom razgovarate.” Odakle dolaze te reči? Zar nisu ukorenjene u rđavoj naravi antihrista? Njihova rđava narav puna je pogodbi sa ljudima i sa Bogom, postavljanja zahteva Bogu i ljudima, kao da govore: „O svemu se brinem za vas, dajem se, plaćam cenu i brinem u vaše ime, tako da morate da postupate prema meni s poštovanjem i da mi se obraćate ljubazno. Bilo da imam status ili ne, morate uvek da pamtite sve što sam učinio, da me zauvek imate na umu i da me nikada ne zaboravite – ako me zaboravite, znači da nemate savest. Kad god jedete ili koristite dobre stvari, morate misliti na mene i ja uvek moram imati prednost.” Zar antihristi ne postavljaju često takve zahteve? (Da, postavljaju.) Možda ste sreli ljude koji kažu: „Ko je štampao knjige božjih reči koje čitate? Ko ih je doneo u tvoje ruke? Da nije bilo mene koji sam preuzeo rizike i suočio se sa opasnošću hapšenja, zatvora ili smrtne presude, da li biste mogli da čitate te knjige? Da nije bilo mene koji sam podneo teškoće i platio cenu da vas zalivam, da li biste mogli da imate crkveni život? Da nije bilo mene koji sam podneo patnje i platio cenu za širenje jevanđelja, da li bi crkva mogla da zadobije toliko ljudi? Da nije bilo mene da vam sve vreme govorim božje reči, da li biste imali tako snažnu veru? Da nije bilo mene koji sam trčao unaokolo pružajući vam logističku podršku, da li biste sada mogli mirno da obavljate svoje dužnosti? Da nije bilo mene da u svemu predvodim, da li bi se crkveni rad razvio do ovog stepena?” Slušajući to što pričaju, deluje kao da bez njih rad Božje kuće ne bi mogao da napreduje i da bi zemlja prestala da se okreće. Zar to nije mentalni sklop antihrista? Koji je njihov cilj kada izgovaraju te reči? Da li pripisuju sebi zasluge ili jadikuju i žale se? Oni veruju da više nisu potrebni Božjoj kući, da su ih braća i sestre zapostavili, da je Božja kuća nepravedna prema ljudima, da ih Božja kuća ne opskrbljuje, da ih ne poštuje niti im dopušta da tamo ostare. Zar u njihovim rečima nema i elemenata proklinjanja? Oni proklinju druge, govoreći da im nedostaje savest. Koju uslugu antihristi zapravo pružaju? Sve što rade jeste ometanje i prekidanje, a sve što govore navodi na pogrešan put. Njima nedostaje ljudskost; oni su đavoli. Zašto bi iko postupao prema njima sa savešću? Da li je to korisno? (Nije.) Zašto nije korisno? Može li neko da razume istinu sledeći ih? (Ne može.) Šta svi oni koji obožavaju i slede antihriste zadobijaju? Svi oni zajedno sa tim antihristima izdaju Boga i antihristi ih vode u pakao. Kako antihristi vide sebe? (Vide sebe kao Boga.) To je besramna misao. Ljudi bi trebalo da imaju savest prema Bogu, ali Bog nikada ne traži od ljudi da to rade; On samo traži od ljudi da razumeju istinu, da budu sposobni da primenjuju istinu i da zadobiju spasenje, i da budu kvalifikovana stvorena bića. Da li sam ikada tražio od vas da mislite na Mene i da ostavite nešto za Mene kada jedete dobru hranu, ili da mislite na Mene kada boravite na lepom mestu? Kada jedete dobro, živite dobro i kada ste srećni, da li sam ikada osećao ljubomoru? Da li sam ikada rekao da nemate savest? Ipak, antihristi su sposobni da tako nešto kažu i da proklinju ljude zbog nedostatka savesti – zar to nije besramno? Kada ih Božja kuća otpusti, kada braća i sestre više nisu entuzijastični prema njima kao pre, oni su sposobni da tako nešto kažu, da duboko uvređeni kukaju kako im je učinjena nepravda i da proklinju ljude i Boga. Svašta može izaći iz njihovih usta i njihova demonska priroda potpuno je razotkrivena. To su različite manifestacije koje otkriva rđava narav antihrista. Pošto su im srca puna pogodbi sa Bogom, to dovodi do postavljanja različitih zahteva i prohteva prema Njemu. Kada su antihristi unapređeni ili otpušteni, kada ih Božja kuća postavi na važnu poziciju ili to ne uradi, sve različite manifestacije koje iz njih proizlaze odnose se na njihovu rđavu suštinu – to je u potpunosti istinito.

g. Poricanje, osuda, donošenje suda i bogohuljenje

Hajde da u nastavku u zajedništvu razgovaramo o pojmovima poricanja, osude, donošenja suda i bogohuljenja. Zbog toga što su puni sumnje u vezi sa Bogom, antihristi ne pokazuju interesovanje ni za jednu istinu koju Bog izražava. Njihova srca su ispunjena odbojnošću i mržnjom i nikada ne priznaju da je Hristos istina, a kamoli da pokazuju bilo kakvu pokornost. Zbog toga što često u svom srcu sumnjaju u Boga i često imaju predstave i različitite ideje o Božjim postupcima, oni neprekidno i nesvesno donose procene, razmišljajući: „Da li bog zaista postoji? Šta on svojim rečima hoće da kaže? Ako ih analiziramo sa gledišta znanja i doktrine, kako te reči treba da razumemo? Šta bog hoće time da kaže? Šta hoće da kaže koristeći taj termin? Kome se obraća?” Oni istražuju i istražuju, a nakon mnogo godina takvih istraživanja, oni još uvek nisu u stanju da sagledaju najvažniju istinu u rečima koje Bog izražava i u delu koje obavlja: da je Bog istina, život i put – oni to ne mogu da razumeju niti da vide. Kada ljudi kažu da su sve Božje reči istina, antihristi razmišljaju i pomisle: „Sve njegove reči su istina? Zar to nisu samo neke obične reči? Samo neki uobičajeni izrazi? U njima nema ničeg dubokoumog.” Posmatrajući Božje delo, oni misle: „Ne vidim božju auru u onome što on čini u crkvi ili među svojim izabranicima. Kažu da je bog suveren nad svim, ali ja to ne vidim. Bez obzira na to da li gledam kroz lupu ili kroz astronomski teleskop, ne mogu da vidim božji oblik, i kako god da gledam, ne mogu da otkrijem njegova dela. Tako da trenutno ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da potvrdim da bog zaista postoji. Ali, ako kažem da bog ne postoji, čuo sam o postojanju nekih čudnih i paranormalnih stvari u svetu; pa u tom slučaju, bog bi trebalo da postoji. Ali kako bog zapravo izgleda? Kako dela? Ne znam. Najjednostavniji način je da vidim šta bog čini i kaže onima koji ga slede.” Kroz posmatranje, oni vide da Božja kuća često orezuje ljude, često unapređuje i otpušta ljude i često angažuje ljude u razgovorima, diskusijama, razmenama mišljenja i mnogočemu drugom u vezi sa različitim dužnostima i u vezi sa radom u različitim profesijama. Oni misle: „Zar sve to nisu stvari koje ljudi rade? Nema u tome ničeg natprirodnog; sve je vrlo normalno i ja ne mogu da vidim niti da osetim kako božji duh deluje. Ako to ne mogu da osetim, zar se onda ne može reći da delo svetog duha ne postoji? Nije li sve to samo plod ljudske svesti i uma? Ako delo svetog duha ne postoji, da li duh božji zapravo postoji? Čini se da je i to upitno. Ako duh božji ne postoji, da li onda bog zaista postoji? Teško je reći.” Nakon petogodišnjeg iskustva, ne uspevaju da to potvrde, niti to mogu posle deset ili čak petnaest godina iskustva. Kakvi su to ljudi? Ti ljudi su razotkriveni – to su bezvernici. Ovi bezvernici se tako provlače u Božjoj kući, prosto slede većinu. Ako drugi šire jevanđelje, i oni rade to isto; ako drugi obavljaju svoje dužnosti, i oni rade to isto. Ako im se ukaže prilika da budu unapređeni, oni pomisle da mogu da „zauzmu položaj” u Božjoj kući, te su sposobni da ulože malo truda radi statusa. Istovremeno, u stanju su da nesmotreno čine zlodela, prouzrokujući prekidanja i ometanja; ako su u pitanju obični članovi crkve koji nemaju status, u stanju su da traže načine da površno obave posao, radeći nešto samo naizgled. To znači provlačiti se. Zašto kažem „provlačiti se”? U svom srcu, oni gaje sumnje i poricanje prema Bogu, zadržavaju stav poricanja prema Božjem postojanju i suštini, što ih navodi da nevoljno obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući. Oni ne razumeju i uvek se pitaju: „Koja je svrha da na ovaj način obavljam svoje dužnosti i sledim boga? Ne zarađujem novac na poslu niti živim normalan život. Neki mladi ljudi čak posvećuju ceo svoj život dajući se za Boga, ali šta će zadobiti? Tako da ću ja prvo da posmatram. Ako zaista budem u stanju da prodrem do suštine stvari i da vidim da ima nade da primim blagoslove, moj trud i davanje neće biti uzaludni. Ako ne mogu da dobijem precizne božje reči niti da doprem do suštine stvari, onda provlačenjem neću biti na gubitku. Na kraju krajeva, neću se iscrpeti i neću dati previše.” Zar to nije puko provlačenje? Oni nisu iskreni ni u čemu što rade, nisu u stanju da održe doslednost, niti da po nečemu budu izuzetni, i ne mogu istinski da plate cenu. To je značenje izraza „provlačiti se”. Premda se tako provlače, njihovi umovi nisu besposleni – oni su vrlo zauzeti. Prepuni su predstava i ideja o mnogim stvarima koje Bog čini, i mnoge stvari koje nisu u skladu sa njihovim predstavama oni u sebi procenjuju koristeći znanje, zakone, društveni moral, tradicionalnu kulturu i tome slično. Uprkos svim tim procenama, ne samo da nisu u stanju da kroz to uoče istinu ili da nađu načela za primenu istine, već umesto toga donose različite osude, sudove, pa čak i bogohule protiv Boga i Njegovog dela. O čemu antihristi najpre donose sud? Oni kažu: „Sve odluke koje se tiču posla u božjoj kući donose ljudi; sve rade ljudi. Ja uopšte ne vidim boga na delu niti vođstvo i usmeravanje svetog duha.” Zar to nije izjava bezvernika? Tvrdnja da sve obavljaju ljudi otkriva mnogo problema. Na primer, ako Božja kuća izabere i obrazuje nekoga ko se njima ne sviđa, oni u srcu postaju nepopustljivi. Mogu li antihristi istinski da se pokore? (Ne, ne mogu.) Šta će onda oni da urade? Pokušaće to da sabotiraju. Ako sabotiranje ne uspe, a niko od braće i sestara ih ne posluša niti ih podrži, oni će početi to da osuđuju, govoreći: „Božja kuća je nepravedna i nema načela u načinu na koji postupa prema ljudima. Na svetu ima mnogo brzih konja, ali nema nikoga ko je u stanju da ih prepozna.” Šta to znači? To implicira da su oni brzi konji, ali nažalost, u Božjoj kući nema nikog ko bi ih prepoznao. Nakon što osude to što je Božja kuća uradila, a što nije u skladu sa njihovim predstavama, oni će početi da šire glasine, predstave i negativnosti. Naravno, sve njihove reči biće oštre. Neki bi čak mogli reći: „Ovi ljudi su obrazovani, lepo izgledaju, pristojno su obučeni i dolaze iz grada; mi smo iz seoske sredine, imamo neke talente ali nismo sposobni da se lepo izrazimo niti da komuniciramo sa višnjim – nije nam lako doći do unapređenja. Svi oni koji su u božjoj kući unapređeni su rečiti, spretni u laskanju i imaju strategije. S druge strane, ja se ne izražavam sa lakoćom niti sam rečit, a unutrašnji talenti koje imam su beskorisni. Tako da izreka ’ima mnogo brzih konja, ali malo onih koji su u stanju da ih prepoznaju’ važi u božjoj kući isto kao i u svetu.” Šta ta izjava znači? Zar to nije donošenje suda? Oni donose sud o radu Božje kuće i u pozadini šire svoje presude. U svom pristupu Bogu, Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovim rečima, Njegovoj naravi i različitim načinima na koje On dela, antihristi koriste znanje i filozofiju da bi ih procenili, istražili i rasuđivali o njima. Na kraju dolaze do pogrešnog zaključka. Stoga, oni u dubini duše nikada ozbiljno ne prihvataju, ne shvataju niti promišljaju o rečima koje Bog izgovara. Umesto toga, oni prema Božjim rečima postupaju samo kao prema nekoj vrsti teorije ili kao prema rečima koje lepo zvuče. Kada se sa nečim suoče, ne uzimaju Božje reči kao osnovu i načelo za to kako posmatraju, definišu i mere svaku stvar. Umesto toga, koriste ljudska shvatanja i Sotoninu filozofiju i teorije da bi nešto procenili. Dolaze do zaključaka da ništa nije u skladu sa njihovim predstavama i da svaka reč koju Bog izražava i svaki postupak koji preduzima nisu po njihovom ukusu. Na kraju, iz perspektive antihrista, sve što Bog čini je prokleto.

Neki antihristi uvek žele da imaju vlast u Božjoj kući, ali im nedostaju kov i posebne veštine, pa neizbežno završe radeći neke sitne poslove u Božjoj kući, kao što su čišćenje, distribucija stvari i drugi jednostavni, rutinski zadaci. Ukratko, takvi ljudi svakako ne mogu da postanu starešine crkve, propovednici ili nešto tome slično. Međutim, oni nisu zadovoljni time da budu obični sledbenici niti da rade ono što smatraju prosečnim poslom, jer su ispunjeni ambicijom. Kako se manifestuje ta ispunjenost ambicijom? Oni žele da se raspituju, da znaju, da budu informisani i naročito žele da se mešaju u svaku veliku ili malu stvar u Božjoj kući. Ako postoji neki posao koji zahteva njihovo službovanje, oni uvek zapitkuju: „Kako ide štampanje knjiga za našu božju kuću? Kako ide izbor reditelja za filmove naše crkve? Ko je trenutno reditelj? Ko piše scenarije? Ko je ovde vođa okruga i kakva je on osoba?” Šta oni zapravo žele da postignu tim pitanjima? Da li bi trebalo o tome da se raspituju ili da se u to uključuju? (Ne, ne bi trebalo.) Sve su to opšti poslovi koji nisu u vezi sa istinom. Zašto se ti „dobronamerni ljudi” uvek raspituju? Da li to čine iz istinske brige ili jednostavno nemaju šta bolje da rade? Ni jedno ni drugo – to rade zato što imaju ambicije i zato što žele da napreduju i da preuzmu vlast. Da li su oni u stanju da shvate da je to ambicija i želja za vlašću? Ne, nisu; za to im nedostaje razum. Zbog njihove odvratne ljudskosti i lošeg kova, oni ne mogu ništa da postignu niti su u stanju da valjano obave i najjednostavniju dužnost. Tokom obavljanja dužnosti, stalno se ponašaju loše, lenji su, skloni su uživanju i čak se raspituju o raznim stvarima. Na kraju, zbog tih manifestacija budu uklonjeni. Da li je ispravno da ih Božja kuća ukloni? (Jeste.) Da li su uklonjeni zato što su bili previše zabrinuti i radoznali? (Ne.) Uklonjeni su jer se nisu bavili pravim stvarima i stalno su želeli da parazitiraju u Božjoj kući, te su otpušteni i nije im bilo dopušteno da lenčare. Nisu ništa mogli da urade kako treba, pa nije bilo vredno truda zadržati ih – zar to nisu bezvernici? Zar ne bi trebalo da budu uklonjeni? Kada je došlo vreme da budu uklonjeni, postali su uznemireni i tek tada su počeli da traže istina-načela, pitajući: „Moram da tražim koja su to zapravo načela po kojima božja kuća uklanja i izbacuje ljude: na osnovu čega sam uklonjen?” Trebalo bi da im odgovoriš: „Neko poput tebe, ko voli dokolicu i mrzi rad, ko prouzrokuje ometanja i razaranja u svemu što radi, potpuno odgovara načelima po kojima se ljudi uklanjaju.” Ne čini li se prilično smešnim da, nakon što su učinili toliko loših stvari, oni traže načela po kojima se ljudi uklanjaju i da ne shvataju kakvi su oni zapravo ljudi? (Da, jeste.) Neki od takvih ljudi su uklonjeni, dok su drugi poslati u obične crkve. Oni nisu prikladni da obavljaju dužnosti u Božjoj kući i nemaju uslove za obavljanje svojih dužnosti. Da li takvi pojedinci mogu da shvate da je ono što je Bog učinio u skladu sa istinom? Usuđujem se da kažem da antihristi to nikada neće shvatiti jer su oni bezvernici koji sve osuđuju i donose sud o svemu pozitivnom što je u skladu sa istinom. Antihrist, koji je uvek željan da se raspituje, pun je ambicije i stalno teži da se uzdigne na višu poziciju, a pritom u sebi nema nikakvu iskrenost i odanost prema obavljanju sopstvenih dužnosti, sedi na zemlji i glasno jeca kada ga otpuste. On kaže: „Niko ne razume moje dobronamerno srce, moju iskrenost i odanost. Zašto me otpuštaju? Naneta mi je nepravda, bez moje volje! Niko se toliko ne brine za boga i niko nije toliko odan u božjoj kući. A smatra se da su moja velika revnost i velika dobrota zlonamerne – bog je tako nepravedan!” Zar to nije izjava nevinosti? Da li je ijedna njihova reč nešto što bi ljudi trebalo da kažu? Da li je išta od toga u skladu sa istinitim činjenicama? (Nije.) Sve su to nerazumne, apsurdne reči bezvernika, pune žalbi, nezadovoljstva i osude. To je njihovo razotkrivanje. Da nisu otpušteni, nastavili bi da se pretvaraju i težili bi da postanu gospodari Božje kuće. Da li bi se ijedan gospodar tako ponašao? Da li bi gospodar bio tako histeričan? Da li bi gospodar tako upravljao Božjom kućom? Od njih se tražilo da čiste, ali su se vukli svuda unaokolo i nisu ništa radili. Od njih se tražilo da spremaju obroke, ali nisu želeli da pripreme obrok čak ni za dvoje ljudi. Plašili su se da će se umoriti i smatrali su to poslom niže klase – pa šta drugo mogu da rade? Da li su sposobni da bilo šta rade osim da budu starešine i da izdaju naređenja? Zar nije opravdano da ih Božja kuća ukloni? (Jeste.) Potpuno je opravdano, ali oni i dalje nastavljaju da proklinju iza leđa, da prave ispade i da se ponašaju kao razdražljive žene. Zar to nisu antihristi? To je manifestacija narav-suštine antihrista. Kada se suoče sa nečim što nije u skladu sa njihovim interesima ili željama, kada se suoče sa stvarima koje ne zadovoljavaju njihove želje ili prohteve, da li su u stanju da se makar malo pokore? Da li mogu da tragaju za istinom? Mogu li da se smire, da priznaju svoje grehe i da se pokaju? Ne, ne mogu. Njihova prva reakcija je da ustanu i da dižu galamu protiv Boga, puni reči osude, suda, bogohuljenja i proklinjanja. Oni misle: „Ako me božja kuća ne želi, u redu. Ti nemaš milosti, pa nemoj da me kriviš što sam bezdušan. Skinimo rukavice i hajde da vidimo ko je nemilosrdniji!” Da li je to manifestacija traganja za istinom? Da li je to manifestacija koju jedno normalno stvoreno biće treba da poseduje? (Ne, nije.) Kakva je to onda manifestacija? Kako bi oni koji istinski veruju u Boga i koji Ga slede trebalo da postupaju prema Njemu? Oni moraju istinski i bezuslovno da se pokore Bogu. Samo bi Božji neprijatelji – Sotona i đavoli – poricali, osuđivali, donosili sud, bogohulili i proklinjali Boga, toliko da počnu da dižu galamu protiv Njega i da Mu se suprotstavljaju. Čak i ako trenutno ne možeš da prihvatiš ovu činjenicu i možeš da navedeš stotinu razloga tvrdeći da je Božja kuća nepravedno postupila prema tebi, ako imaš razumnost, ljudskost i makar trunku straha od Boga, da li možeš da postupaš prema Bogu na taj način? Nikako! Ako je neko u stanju to da učini, da li ta osoba ima i trunke savesti? Da li poseduje ikakvu ljudskost? Da li ima ikakav strah od Boga? (Ne, nema.) Jasno je da ta osoba nije jedna od Božjih ovaca. Nikada nije postupao prema Bogu kao prema svom Gospodaru; nikada nije smatrao Boga svojim Bogom. U njegovom srcu, Bog je njegov neprijatelj, a ne njegov Bog. Božji neprijatelji su antihristi i Sotona; obrnuto, antihristi su Božji neprijatelji – oni su Sotone i đavoli. Antihristi nikada neće prihvatiti ništa što Bog čini i nikada neće reći „amin” ni na jednu Božju reč. To je suština Božjeg neprijatelja – Sotone – i to je urođena suština antihrista. Oni su bezrazložno neprijateljski nastrojeni prema Bogu i bezrazložno su sposobni da osude Boga. Zar to nije rđavost? To je apsolutna rđavost.

Ove naravi antihrista su u različitim stepenima prisutne u svakoj osobi, ali kroz njihovo razotkrivanje i put koji ljudi biraju kada veruju, možete li da procenite ko je antihrist, ko je službenik, a ko je jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda koji može da bude spasen? (Mada svi oni otkrivaju narav antihrista, neki ljudi, nakon što razotkriju svoju iskvarenu narav, imaju osećaj savesti, osećaju krivicu, mogu da se pokaju i mogu da primene istinu – to su oni koji mogu biti spaseni. Međutim, oni koji nemaju osećaj savesti, koji misle da su u pravu i nakon što naprave greške, koji tvrdoglavo odbijaju da se pokaju i potpuno odbacuju istinu – ti ljudi su antihristi i oni nemaju šanse za spasenje.) Da li su ove dve tvrdnje tačne? (Jesu.) Ono što je upravo rečeno uglavnom je tačno, ali nije dovoljno precizno. Iako neki ljudi takođe poseduju narav antihrista, kada se suoče sa određenim situacijama, sposobni su da tragaju za istinom, da se pobune protiv tela, da osete kajanje nakon što prepoznaju svoju iskvarenu narav, da osete dugovanje, da se promene, da postupaju u skladu sa istina-načelima, da izaberu pravi put, da odluče da primenjuju istinu i da na kraju zadobiju razumevanje istine i uđu u istina-stvarnost, postigavši pokornost Bogu. Takvi ljudi mogu da budu spaseni i oni su pripadnici Božjeg izabranog naroda. Postoji još jedan tip ljudi koji su svesni da imaju narav antihrista, ali se ne preispituju kada se suoče sa određenim situacijama. Kada otkriju da su nešto pogrešno uradili, nemaju o tome nikakvo istinsko razumevanje, ne mogu u sebi da razviju snažan osećaj dugovanja, nisu sposobni da se pokaju niti da se promene i smeteni su po pitanju istine i spasenja. U Božjoj kući su spremni i voljni da služe, mogu da urade šta god da se od njih zatraži, ali to ne shvataju ozbiljno; povremeno mogu da izazovu prekidanja i ometanja, ali nisu zli. Mogu da prihvate orezivanje, ali nikada samoinicijativno ne tragaju za istinom kada nešto rade niti slede istina-načela kada nešto rešavaju. Nisu zainteresovani da jedu i piju Božje reči niti ih interesuje istina. Premda su u stanju da ulažu umeren trud u svoje dužnosti, nemaju entuzijazma kada je u pitanju stremljenje ka istini i nisu zainteresovani da to rade. Ne pokazuju nikakvu odanost u obavljanju svojih dužnosti; uporedno pokazuju određenu voljnost i iskrenost. Mogu da prepoznaju razne iskvarene naravi, ali nikada ne promišljaju o sebi kada se suoče sa određenim situacijama i ne teže tome da postanu osoba koja je u stanju da razume istinu i da je primeni. To su službenici. Poslednja kategorija uključuje antihriste. Oni su Božji neprijatelji, neprijatelji istine i pozitivnih stvari. Njihova srca puna su rđavosti, oni dižu galamu protiv Boga, suprotstavljaju se Bogu, osuđuju Ga, donose sud i bogohule protiv pravde, pozitivnih stvari i istine. Oni ne veruju u postojanje Boga, u Njegovu suverenost nad svim stvarima i još manje žele da Bog bude suveren nad sudbinom čovečanstva. Sebe nikada ne razumeju, i bez obzira na to koliko grešaka ili prestupa da počine, nikada ih ne priznaju, ne kaju se, niti se osvrću na to. U njihovom srcu nema ni trunke kajanja, a istinu potpuno odbacuju. To su antihristi. Proceniti da li čovek ima stav prihvatanja prema istini generalno je tačan način određivanja kojoj kategoriji taj čovek pripada. Kojoj kategoriji vi pripadate? Da li spadate u Božji izabrani narod koji može da bude spasen, ili ste antihrist, ili službenik? Da li ste na prelazu u prvu kategoriju ili ne spadate ni u jednu od ovih kategorija? Ne postoji niko ko ne spada ni u jednu od ovih kategorija: svi pripadaju jednoj od te tri. Zli ljudi bez ljudskosti jesu oni koji imaju suštinu antihrista; oni koji imaju neku ljudskost, koji imaju savest i razum, kao i relativno dobar karakter, koji mogu da streme ka istini, vole pozitivne stvari, vole istinu, i koji se boje Boga i mogu da Mu se pokore, takvi ljudi mogu da budu spaseni – oni spadaju u Božji izabrani narod. Oni sa prosečnim karakterom, koji nisu ni posebno dobri ni posebno loši, koji nemaju nikakvo interesovanje za istinu i uopšte nisu voljni da joj streme, ali obavljaju svoje dužnosti s nekom iskrenošću, jesu službenici. To je standard za procenu. Može li antihrist da postane službenik? (Ne može.) Postoji li onda kategorija ljudi među službenicima koji mogu da postanu pripadnici Božjeg izabranog naroda? (Da.) Šta je potrebno da ova promena bude moguća? (Potrebno je da streme ka istini.) Možda će, nakon više godina vere, nakon više iskustava i susreta i razumevanjem više istina, postepeno preći iz faze službovanja u to da postanu jedan od pripadnika Božjeg izabranog naroda. Jer trenutno je njihovo razumevanje istine slabo, a njihova vera u Boga je naročito slaba, imaju malo interesovanja za obavljanje svojih dužnosti i primenu istine. Nedostaje im rast da streme ka istini i ne mogu da otpuste svoje ambicije i želje, pored ostalih različitih potreba tela. Stoga, za sada mogu da ostanu samo u fazi službovanja. Međutim, relativno gledano, ti ljudi imaju savest i vole pozitivne stvari; kako postepeno dolaze do razumevanja istine, njihovo okruženje se menja, duže veruju u Boga, imaju dublja iskustva i razvijaju iskrenu veru u Boga, tako postepeno počinju jasnije da vide istinu i pozitivne stvari, put kom treba da teže postaje jasniji, razvijaju interesovanje za istinu i počinju sve više da vole istinu. Takvi ljudi mogu postepeno da krenu putem spasenja i da postanu pripadnici Božjeg izabranog naroda; kod njih postoji prostor za napredak i promenu. S druge strane, nije ispravno reći da oni koji imaju suštinu antihrista mogu da postanu pripadnici Božjeg izabranog naroda i da budu spaseni jer je suština antihrista suština đavola i neprijatelja Boga – antihristi se nikada ne mogu promeniti.

Upravo smo razgovarali o poricanju, osudi, donošenju suda i bogohuljenju iz njihove rđave narav-suštine koja se otkriva u načinu na koji postupaju prema Bogu i Njegovom delu. Kad god se nešto protivi njihovim predstavama ili ugrožava njihove interese, antihristi će odmah da ustanu, da se opiru i da to osude, govoreći: „To nije ispravno, to su uradili ljudi i ja tome neću popustiti. Podneću žalbu i pronaći ću dokaze kako bih to razjasnio. Izneću svoj stav, braniću se, istražiću sve detalje ove situacije i videću ko je uzročnik problema, onaj koji kvari moj dobar ugled i sve dobro što mi se dešava.” Izraz „Božje dobre namere su u svemu” za antihriste postaje isprazna izjava u njihovom srcu koja ne može da ih usmerava niti da promeni njihove načine, metode i načela delovanja. Naprotiv, kada se suoče sa bilo kojom situacijom, oni se oslanjaju na ono što im je prirodno, koriste sve metode i strategije da postupe kako žele. Nesumnjivo, to što rade jeste osuda, donošenje suda i bogohuljenje na Boga. Ljudske misli su prožete Sotoninom logikom i idejama, bez ikakve istine o kojoj bi se govorilo. Stoga, kada se suoče sa takvim stvarima, manifestacije antihrista odražavaju ono što radi Sotona: kako god da Sotona postupa prema Bogu, antihristi postupaju na isti način, i koje god metode ili reči Sotona koristi prema Bogu, antihristi koriste iste. Na taj način, rđava suština antihrista kao Božjih neprijatelja je nesporna. Čak i ako je neko verovao u Boga samo jedan ili dva dana, da li, u svojim normalnim ljudskim mislima i razumnosti, razume razliku između ljudskih bića i Boga? (Da, razume.) Kao odrasla osoba sa normalnom ljudskošću, da li u dubini duše zna kako treba da postupa prema Bogu? (Da.) Postoji li u ljudskoj razumnosti standard za najprikladniji i najbolji način ophođenja prema osobi koju čovek obožava? (Postoji.) Ljudi se obično toj osobi klanjaju, ugađaju joj i pokušavaju da joj se umile; čak i ako ih ta osoba tuče ili psuje, oni nalaze način da budu popustljivi i poslušni. Dakle, kada su u pitanju njihovi roditelji, da li ljudi znaju kako da pokažu poštovanje i ljubav, i koje ponašanje predstavlja povredu i mržnju? Da li postoji standard po kom to može da se proceni? (Postoji.) To dokazuje da su ljudi, živa bića prekrivena ljudskom kožom, različiti od životinja i da su višeg ranga od njih. Ti znaš kako da poštuješ i voliš svoje roditelje, pa zašto ne znaš kako da voliš i poštuješ Boga? Kako možeš tako da postupaš prema Bogu? Da olako osuđuješ i donosiš sud, da se usudiš da olako bogohuliš i proklinješ – da li je to ponašanje normalnih ljudi? (Nije.) Čak se ni životinje tako ne ponašaju. Ako čovek gaji životinju, čak i divlju, i provede neko vreme s njom, sve dok ta životinja prepoznaje ko joj je vlasnik, uvek će biti puna poštovanja prema tom vlasniku, tretirajući ga kao rođaka, kao člana porodice, različito od načina na koji postupa prema drugim životinjama ili ljudima. Pretpostavimo da si ti nekada bio njen vlasnik: nakon što si posetio dva ili tri domaćinstva, kad je opet sretneš, dovoljno je samo da oseti tvoj miris i odmah će ti pokazati privrženost. Čak i ako je u pitanju divlja životinja, neće te pojesti. Njena divlja priroda je urođena, potiče od Božjeg stvaranja i predodređenja. To je instinkt za preživljavanje koji joj je dao Bog, a ne iskvarena ili rđava narav – to je drugačije od zla antihrista. Bilo je dvoje ljudi koji su usvojili mladunče lava. Kako je lav rastao, postalo je teško priuštiti mu ishranu baziranu na mesu, pa su ga, kada je napunio godinu dana, vratili u njegovo prirodno okruženje. Tri godine kasnije, ponovo su sreli tog lava. Izdaleka, lav ih je video i željno potrčao ka njima. U početku su se zabrinuli, misleći: „Zar nas neće pojesti? To je lav.” Ispostavilo se da je lav prišao, prihvatio ih kao prijatelje, a oni su mu uzvratili grleći i mazeći ga. Lav im je tada predstavio članove svoje porodice i kada su morali da odu, nerado se rastao s njima. Ovakav prizor možete videti kad se najkrvoločnija divlja životinja, mesožder, zbliži s ljudima. Nije li to dirljivo? (Da, jeste.) Čak i u divljim životinjama ljudi mogu videti njihovu prijateljsku stranu, ali to kod antihrista ne postoji. Zato što antihristi poseduju Sotoninu narav i zato što su to ljudi sa sotonskom narav-suštinom, posledično, oni mogu da donose sud, da osuđuju i da hule na Boga. Takvi stavovi vode ka odgovarajućim manifestacijama, a naročito ka odgovarajućim pristupima. Nisu li antihristi gori od životinja? Ljudi znaju kako da pokažu poštovanje i brižnost prema onima koje obožavaju, prema svojim najbližima rođacima i roditeljima, i znaju koji njihovi postupci mogu da ih povrede i naškode im. U stanju su to da procene. Međutim, antihristi su sposobni da takve postupke ispolje prema Bogu, što zaista izaziva bes. To ukazuje na to da je urođena priroda takvih pojedinaca suština antihrista. Tačnije rečeno, ti pojedinci su oličenje Sotone, oni su žive Sotone i đavoli – oni nisu Božje ovce. Da li bi Božje ovce proklele Boga? Da li bi Božje ovce osudile Boga? (Ne bi.) Zašto ne bi? (Zato što slušaju Boga i pokoravaju Mu se.) Slušaju i pokoravaju se – to je jedan aspekt. Ključ je u njihovoj istinskoj veri u Boga. Ako zaista veruješ u Božji identitet, status i suštinu, onda, bez obzira na to šta Bog radi ili kako to čini, čak i ako to nanosi štetu, nećeš Ga osuditi. Samo oni koji istinski veruju u Boga, koji zaista veruju u Njega, postavljaju sebe u položaj stvorenog bića, uvek postupajući prema Bogu kao prema Bogu. To je činjenica.

Već smo razgovarali o antihristima koji proklinju Boga, suprotstavljaju Mu se i dižu galamu protiv Njega. Neki Mu se otvoreno suprotstavljaju, osnivaju frakcije, sklapaju savezništva i stvaraju nezavisna carstva. Drugi Ga proklinju u tajnosti iza zatvorenih vrata, neki Ga proklinju u svom srcu i u sebi Mu se suprotstavljaju i dižu galamu protiv Njega. Bilo da Ga proklinju otvoreno ili u tajnosti, to su sve antihristi; to nisu Božje ovce. Oni pripadaju sorti Sotone i nesumnjivo je da to nisu normalni ljudi niti su kvalifikovana stvorena bića. Kada se većina ljudi suoči sa situacijama koje nisu u skladu sa njihovim predstavama ili kada naiđu na Božji sud i grdnju, oni se prosto osećaju uznemirano, zbunjeni su i nisu u stanju to da prihvate. Žale se ili pokazuju nepopustljivost; čak bi mogli da postanu negativni ili nemarni, ali to ne prerasta u suprotstavljanje i dizanje galame. Vremenom, kroz molitvu, čitajući Božje reči, uz pomoć braće i sestara i prosvećenja, vođstva i disciplinovanja Svetog Duha, oni su u stanju da se postepeno promene. To je manifestacija običnih iskvarenih ljudi kada ih nešto zadesi. S druge strane, antihristi nemaju te pozitivne manifestacije i neće promeniti svoj pravac. Ako situacija nije u skladu sa njihovim željama, oni je proklinju. Ako ni sledeća situacija nije u skladu sa njihovim željama, oni i to proklinju. Proklinjanje ide ruku pod ruku sa suprotstavljanjem i dizanjem galame. Neki antihristi čak kažu: „Ako ljudi poput mene ne mogu da budu spaseni, ko onda može?” Zar to nije dizanje galame? Zar to nije suprotstavljanje? (Da, jeste.) To je suprotstavljanje. U njima nema ni traga pokoravanju i oni se usuđuju da galame protiv Boga i da Mu se suprotstavljaju – to su Sotone. Hajde da ovde okončamo naš razgovor o različitim manifestacijama rđave naravi.

B. Odbojnost prema istini

U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati o drugoj stavci narav-suštine antihrista – imati odbojnost prema istini. Prethodno smo razgovarali o raznim pojedinostima po pitanju ove stavke odbojnosti prema istini, ali ovde ćemo pre svega klasifikovati antihriste pomoću detaljne analize njihove narav-suštine koja je odbojna prema istini. Glavna karakteristika naravi antihrista koja se tiče njihovog pristupa istini jeste odbojnost, a ne puka nezainteresovanost. Nezainteresovanost predstavlja relativno blag stav prema istini, koji se još nije razvio do nivoa neprijateljstva, osude ili suprotstavljanja. To je samo nedostatak interesovanja za istinu, nespremnost da se obrati pažnja na nju, i kada kažu: „Kakve pozitivne stvari, kakva istina? Čak i ako sve to zadobijem, šta s tim? Hoće li to poboljšati moj život ili unaprediti moje sposobnosti?” Oni nisu za to zainteresovani i zbog toga se oko toga ne trude, ali to ne predstavlja odbojnost. Odbojnost označava određeni stav. Kakav stav? Čim čuju nešto pozitivno ili bilo šta što je u vezi sa istinom, oni osećaju mržnju, odbojnost, otpor i nespremnost da slušaju. Čak bi bili u stanju da se potrude da pronađu dokaze kako bi osudili i omalovažili istinu. To je njihova narav-suština koja se tiče odbojnosti prema istini.

Baš kao i drugi ljudi, antihristi mogu da čitaju Božje reči, da čuju šta Bog govori i da dožive Božje delo. Spolja se čini da mogu da razumeju i doslovno značenje Božjih reči, da znaju šta je Bog rekao i da znaju da te reči omogućavaju ljudima da krenu pravim putem i da budu dobri ljudi. Međutim, sve je to za njih samo teorija. Šta znači da je to samo teorija? To je kao kada neki ljudi veruju da je određena teorija u knjizi dobra, ali kada je uporede sa stvarnim životom i razmisle o zlim trendovima, ljudskoj iskvarenosti i različitim potrebama čovečanstva, shvate da je ta teorija nepraktična i da nema veze sa stvarnim životom, te da ne može da pomogne ljudima da se prilagode ili da slede te zle trendove i to zlo društvo. Oni stoga osećaju da je ta teorija dobra, ali da je to samo nešto o čemu se priča kako bi se zadovoljile želje i fantazije čovečanstva za lepim stvarima. Na primer, ako neko voli status i želi da bude funkcioner, da bude uzvišen i obožavan među ljudima, on mora da se osloni na neprikladne metode kao što su laganje, samopromocija, gaženje preko drugih i tome slično, kako bi postigao taj cilj. Međutim, upravo te stvari istina osuđuje. Ona osuđuje i poriče te ljudske želje i ambicije. U stvarnom životu, ljudi misle da je legitimo isticati se, ali takve zahteve Bog i istina osuđuju. Zato takvi zahtevi nisu prihvaćeni u Božjoj kući, nema prostora za njihovo ostvarenje i nema mesta za njihovo sprovođenje. Ali, da li će ih se antihristi odreći? (Neće ih se odreći.) Tačno, neće ih se odreći. Čim antihristi to uoče, oni pomisle: „Sada razumem. Dakle, istina zahteva da ljudi budu nesebični, da se žrtvuju, da budu tolerantni i velikodušni, da izgube svoj ego i da žive za druge. To je istina.” Kada tako definišu istinu, da li postaju zainteresovani za nju ili ih istina odbija? Istina počinje da ih odbija i oni osećaju odbojnost prema Bogu, govoreći: „Bog uvek govori istinu, uvek razotkriva nečiste stvari poput ljudskih želja i ambicija i uvek razotkriva ono što leži na dnu ljudske duše. Čini se da bog razgovara o istini s ciljem da ljude liši potrage za statusom, željama i ambicijama. U početku sam mislio da bog može da ispuni ljudske želje, da ostvari njihove uobrazilje i snove i da dȃ ljudima ono što žele. Nisam očekivao da je bog takav bog. Ne čini mi se da je toliko velik. Preplavljen sam ambicijama i željama: da li bogu može da se dopadne osoba kao što sam ja? Sudeći po onome što bog stalno govori i čitajući između redova njegovih reči, izgleda da bog ne voli ljude poput mene niti može da se slaže sa nekim kao što sam ja. Čini se da ja ne mogu da se slažem sa takvim praktičnim bogom. Reči koje govori, delo koje obavlja, načela po kojima dela i njegova narav – zašto smatram da su toliko neprijatni? Bog traži od ljudi da budu pošteni, da imaju savest, da tragaju, da budu poslušni, da se boje boga kada ih nešto snađe i da se odreknu svojih ambicija i želja – to je nešto što ja ne mogu da učinim! Ono što bog traži ne samo da nije u skladu sa ljudskim predstavama, već je bezosećajno prema ljudskim emocijama. Kako da verujem u njega?” Nakon što na taj način promisle, da li oni razviju pozitivan osećaj prema Bogu ili se udaljavaju od Njega? (Udaljavaju se.) Nakon što steknu neko iskustvo, antihristi sve više osećaju da ljudi poput njih, koji imaju ambicije i želje i puni su težnji, neće biti dobrodošli u Božjoj kući, da tu nema prostora za njih da koriste svoje veštine i da to nije mesto gde mogu slobodno da ostvare svoje težnje. Oni misle: „Ne mogu da pokažem svoj izuzetan talenat u božjoj kući. Nikada neću imati priliku da se istaknem. Kažu da mi nedostaje duhovno razumevanje, da ne razumem istinu i da imam narav antihrista. Ne samo da nisam bio unapređen ili postavljen na važnu poziciju, već sam i osuđen. Šta nije u redu sa uspostavljanjem mog sopstvenog nezavisnog carstva? Šta nije u redu sa time da kaznim druge? Pošto imam moć, treba tako i da postupam! Ko ne bi tako postupao da ima moć? Pa šta nije u redu sa tim što se bavim nečasnim radnjama i što varam tokom izbora? Zar to ne rade svi nevernici? Zašto to nije dozvoljeno u božjoj kući? Čak kažu da je to besramno. Kako je moguće da se to smatra besramnim? Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno. To je prirodno! Božja kuća nije zabavna. Ali, ljudi su u ovom svetu prilično zli i nije lako slagati se s njima. U poređenju s njima, ljudi u božjoj kući su malo bolje vaspitani. Da nema boga, boravak ovde bi bio sjajan; da nema boga i da nema istine koja upravlja ljudima, ja bih bio gazda u božjoj kući, gospodar i kralj.” Dok obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, oni stalno nešto doživljavaju, stalno bivaju orezani i menjaju različite dužnosti, te na kraju nešto shvate, govoreći: „U božjoj kući, sve što se dešava meri se i rešava pomoću istine. Istina se uvek naglašava i bog o njoj stalno govori. Ovde ne mogu slobodno da ostvarim svoje težnje!” Stigavši do te tačke u svojim iskustvima, oni sve više osećaju odbojnost prema istini, prema činjenici da istina vlada, prema činjenici da je sve što Bog čini istina, kao i prema traganju za istinom. Do kog stepena osećaju odbojnost prema tim stvarima? Oni čak ne žele da priznaju niti da prihvate doktrine o istinama koje su priznali na samom početku i u svom srcu osećaju ekstremno gađenje. Stoga, čim dođe vreme za okupljanje, postaju pospani i anksiozni. Zašto su anksiozni? Oni razmišljaju: „Ova okupljanja traju po tri ili četiri sata – kada će se završiti? Više ne želim da slušam!” Postoji izraz koji može opisati njihovo raspoloženje, a to je „biti na iglama.” Oni shvataju da, sve dok istina vlada u Božjoj kući, oni nikada neće imati priliku da se istaknu, već će ih svi uvek ograničavati, osuđivati i odbacivati i da, bez obzira na to koliko su sposobni, neće im biti dodeljene važne uloge. Posledično, njihova odbojnost prema istini i prema Bogu se pojačava. Neko bi mogao pitati: „Zašto od samog početka nisu osećali mržnju?” Zapravo, oni jesu od samog početka osećali mržnju, ali im je u to vreme sve u Božjoj kući bilo nepoznato. Nisu o tome ništa znali, ali to ne znači da nisu osećali mržnju ili odbojnost. U stvarnosti, osećali su odbojnost prema istini u svojoj priroda-suštini, samo to nisu sami shvatali. Priroda-suština ovih ljudi nesumnjivo je odbojna prema istini. Zašto to kažem? Njima je urođeno da vole nepravdu, rđavost, moć, zle trendove, preuzimanje vođstva, kontrolisanje ljudi i sve što je negativno i nalik tome. Sudeći po tome šta vole, nema sumnje da antihristi osećaju odbojnost prema istini. Štaviše, u pogledu onoga ka čemu teže, oni teže ka statusu, teže da se istaknu, teže da stave oreol na glavu, teže da budu starešine među ljudima, da budu impozantni i moćni, da imaju ugled i snagu gde god da govore i delaju, kao i da imaju sposobnost da kontrolišu ljude – oni ka tome teže. To je takođe manifestacija odbojnosti prema istini. Dalje, sudeći po njihovom stavu prema istini, bez obzira na to koliko istine čuju, to je uzaludno. Neko bi mogao pitati: „Da li je to zato što imaju loše pamćenje?” Ne, nije. Neki antihristi imaju odlično pamćenje, naročito su elokventni i mogu odmah da primene i da pokažu ono što nauče. Oni koji nemaju sposobnost raspoznavanja posledično misle da takvi pojedinci poseduju dobar kov i da Sveti Duh dela u njima. Međutim, ljudi koji imaju sposobnost raspoznavanja mogu odmah da prepoznaju da ono što ti pojedinci izgovaraju jesu doktrine i prazne reči, da je sve to lišeno bilo kakve istina-stvarnosti i da ima za cilj da navodi ljude na pogrešan put. Antihristi su ovakvi ljudi: oni naročito vole da propovedaju uzvišene propovedi, da diskutuju o duhovnim teorijama na isprazan način i da izlivaju bujice reči, i kad krenu to da rade, skreću sa teme i odmah se rasplinu. Mnogi ljudi ne mogu da ih razumeju, a antihristi kažu: „Ovo je jezik trećeg neba; kako biste to mogli da razumete?” Primarna manifestacija antihrista koji osećaju odbojnost prema istini ogleda se u njihovom stavu prema istini i, naravno, takođe se manifestuje u njihovim uobičajenim svakodnevnim životima i aktivnostima, a posebno u načinu na koji obavljaju svoje dužnosti. Oni ispoljavaju nekoliko manifestacija. Prvo, nikada ne tragaju za istinom, čak ni kada jasno znaju da bi trebalo to da rade. Drugo, oni nikada ne primenjuju istinu. Budući da ne tragaju za istinom, kako mogu da je primene? Do razumevanja se može doći samo traganjem, i samo razumevanje može da dovede do primene; oni ne tragaju za istina-načelima niti ih uopšte uzimaju u obzir. Oni ih čak i preziru, osećaju odbojnost prema njima i gledaju neprijateljski na njih. Posledično, nikada se čak ni ne dotiču primene istine, i čak i ako ponekad razumeju istinu, oni je ne primenjuju. Na primer, kada im se nešto desi, a drugi ljudi predlože kako da postupe na dobar način, oni mogu odgovoriti: „Šta je dobro u tome? Ako tako postupim, zar moje sopstvene ideje neće biti protraćene?” Neki bi mogli reći: „Božja kuća će pretrpeti gubitke ako radimo stvari na tvoj način; moramo da postupamo u skladu sa načelima.” Oni odgovaraju: „Koja načela! Moj način je načelo; šta god ja mislim, to je načelo!” Zar to nije neprimenjivanje istine? (Jeste.) Još jedna od njihovih primarnih manifestacija jeste ta da oni nikada ne čitaju Božje reči niti su posvećeni duhovnosti. Kada neki ljudi imaju puno posla i ne mogu da nađu vremena da čitaju Božje reči, oni razmišljaju u tišini ili otpevaju nekoliko himni, te ako protekne više dana da ne pročitaju Božje reči, imaju osećaj praznine. Usred posla, oni ukradu trenutak da pročitaju jedan odlomak i da se obnove, promišljajući sve dok ne osete Božje prisustvo i sve dok njihova srca ne budu opet postojana. Takvi ljudi nisu daleko od Boga. S druge strane, antihristi ne osećaju teskobu ako provedu jedan dan bez čitanja Božjih reči. Čak i ako deset dana ne čitaju Božje reči, oni ne osećaju ništa. Mogli bi sasvim dobro da žive i godinu dana bez čitanja Božjih reči, čak bi mogli da provedu i tri godine bez čitanja Božjih reči i da ne osećaju ništa – u srcu ne osećaju ni strah ni prazninu i nastavljaju da žive udobno. Oni sigurno osete intenzivnu odbojnost prema Božjim rečima! Čovek zbog posla može da provede jedan dan ili možda deset dana bez čitanja Božjih reči. Međutim, ako neko može da provede čitav jedan mesec bez čitanja Božjih reči i da ne oseća ništa, onda postoji problem. Ako prođe godinu dana a da čovek ne pročita Božje reči, on ne samo da ne žudi za Božjim rečima – on ima odbojnost prema istini.

Još jedan pokazatelj da antihristi osećaju odbojnost prema istini jeste njihov prezir prema Hristu. Ranije smo već razgovarali o njihovom preziru prema Hristu. Dakle, šta je Hristos učinio da bi Ga oni prezirali? Da li ih je povredio ili im je na neki način naškodio ili učinio nešto protivno njihovim željama? Da li je naneo štetu nekom od njihovih interesa? Nije. Hristos nema ništa lično protiv njih i oni Ga čak nisu ni upoznali. Kako onda mogu da Ga preziru? Uzrok leži u tome što antihristi u svojoj suštini osećaju odbojnost prema istini. Još jedan pokazatelj toga da antihristi osećaju odbojnost prema istini jeste njihov prezir prema stvarnosti svih pozitivnih stvari. Stvarnost svih pozitivnih stvari obuhvata širok spektar pojava, kao što su sve stvari koje je Bog stvorio i zakoni koji ih uređuju, razna živa bića i zakoni koji upravljaju njihovim životima, a prvenstveno, različiti zakoni koji upravljaju životima živih bića koja nazivamo ljudima. Na primer, pitanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, koja su najbliža ljudskom životu – noge normalnih ljudi s godinama postaju slabije, zdravlje im opada, vid im slabi, sluh im se pogoršava, zubi postaju klimavi i oni smatraju da se moraju pomiriti sa starošću. Bog je suveren nad svim tim i niko ne može da bude protiv tog prirodnog zakona – normalni ljudi mogu sve to da priznaju i da prihvate. Međutim, bez obzira na to koliko dugo čovek živi ili kakvog je fizičkog zdravlja, određene stvari se ne menjaju, kao što su način na koji treba da obavlja svoju dužnost, položaj koji treba da zauzme, kao i stav sa kojim treba da obavlja svoju dužnost. Antihristi, s druge strane, odbijaju da popuste. Oni kažu: „Ko sam ja? Ja ne mogu da ostarim. Moram se u svakom trenutku razlikovati od običnih ljudi. Da li ti ja izgledam staro? Postoje neke stvari koje vi ne možete da uradite u ovim godinama, ali ja mogu. Vaše noge možda mogu da oslabe u pedesetim, ali moje ostaju spretne. Ja čak vežbam skakanje s krova na krov!” Oni uvek žele da ospore te normalne zakone koje je Bog odredio, stalno pokušavaju da ih prekrše i da drugima pokažu da su drugačiji, izuzetni i superiorni u odnosu na obične ljude. Zašto to rade? Oni žele da ospore Božje reči i da negiraju da su Njegove reči istina. Zar to nije manifestacija toga da antihristi u svojoj suštini imaju odbojnost prema istini? (Jeste.) Postoji još jedan aspekt, a to je da antihristi poštuju zle trendove i mračne uticaje; to dodatno potvrđuje da su oni neprijatelji istine. Antihristi duboko cene i poštuju Sotonin režim, razne sposobnosti, veštine i dela zlih duhova o kojima se govori u legendama, kao i zle trendove i mračne uticaje. Njihova vera u sve to je neupitna i oni nikada to ne dovode u pitanje. Njihova srca ne samo da su oslobođena odbojnosti prema tome, već su puna poštovanja, divljenja i zavisti. Čak i duboko u svom srcu, oni pomno sve to prate. Antihristi duboko u sebi imaju takav stav po pitanju tih zlih i mračnih stvari – zar to ne znači da imaju odbojnost prema istini? Apsolutno! Kako bi iko ko voli te zle i mračne stvari mogao da voli istinu? To su ljudi koji pripadaju zlim silama i Sotoninoj bandi. Naravno, oni nepokolebljivo veruju u sve što dolazi od Sotone, dok su im srca puna odbojnosti i prezira prema istini i pozitivnim stvarima. Ovde ćemo manje ili više završiti naš sažetak na temu odbojnosti prema istini.

C. Zloba

Još jedan deo narav-suštine antihrista jeste zloba. Antihriste možemo sažeti jednom frazom: antihristi su zli ljudi. Kada imaju status, jasno je da su to antihristi. Kada nemaju status, kako možete prosuditi da li su to antihristi? Morate da osmotrite njihovu ljudskost. Ako je njihova ljudskost zlobna, podmukla i otrovna, onda su to sto posto antihristi. Ako neko nikada nije imao status, nikada nije bio starešina, a njegova ljudskost nije dobra, kako možete utvrditi da li je ta osoba antihrist? Morate da sagledate da li je njegova ljudskost otrovna i da li je to zla osoba. Ako je u pitanju zla osoba, onda je, čak i ako nema status, to sto posto antihrist. Dakle, još jedan tipičan aspekt narav-suštine antihrista jeste zloba. Da li je zlobna narav antihrista ista kao zloba lavova ili tigrova koji love plen? (Nije.) Mesojedi love zbog gladi; to je telesna potreba i instinkt. Ali kada nisu gladni, neće loviti. Kako se to razlikuje od zlobe antihrista? Da li se razlikuje po tome što antihristi ne postaju svirepi ako ih ne izazoveš i što postaju takvi samo kada su izazvani? Ili po tome što te neće kontrolisati ako ih ne slušaš, ali hoće ako ih slušaš? Ili da te neće kazniti sve dok ih slušaš, ali će te kazniti ako ih ne slušaš? (Ne.) Zloba antihrista je narav, suština – to je prava sotonska suština. To nije instinkt niti telesna potreba, već manifestacija i karakteristika naravi antihrista. Dakle, koje su manifestacije, otkrivanja i pristupi zlobne naravi antihrista? Koji njihovi postupci pokazuju da je njihova narav zlobna, da poseduju suštinu zlih ljudi? Podelite svoja razmišljanja. (Oni kažnjavaju druge.) (Potiskuju i isključuju one koji se od njih razlikuju.) (Smeštaju drugima i postavljaju im zamke.) (Kontrolišu ljude i manipulišu njima.) (Stvaraju klike i seju neslogu.) Stvaranje klikȃ i sejanje nesloge je pomalo podmuklo; to su manifestacije rđave naravi, ali ne i zlobe. Širenje predstava, uspostavljanje nezavisnih carstva – da li je to zlobno? (Jeste.) Suprotstavljanje radnim aranžmanima, ometanje rada Božje kuće, prisvajanje Božjih priloga i direktno suprotstavljanje Bogu – da li je to zlobno? (Jeste.) Prisvajanje priloga nije samo pohlepno; to je takođe manifestacija zlobne naravi. To što su antihristi u stanju da prisvoje priloge ukazuje na izrazito zlobnu narav, jednaku naravi razbojnika. Ponovite stavke koje smo upravo saželi. (Oni kažnjavaju druge, potiskuju i isključuju one koji se od njih razlikuju, smeštaju im i postavljaju im zamke, kontrolišu ljude i manipulišu njima, šire predstave, uspostavljaju nezavisna carstva, suprotstavljaju se radnim aranžmanima, napadaju Boga i prisvajaju priloge.) Ukupno devet stavki. To su, manje-više, manifestacije zlobne naravi antihrista. Zapravo, postoje još neke specifične manifestacije, ali su gotovo identične ovima, pa ih neću detaljno navoditi. Ukratko, oni koji koriste takve pristupe i strategije su zli ljudi. S jedne strane, njihovi pristupi su podmukli, na primer, smeštanje drugima, postavljanje zamki i širenje predstava relativno su podmukli postupci. S druge strane, njihove strategije su veoma otrovne i svirepe, zbog čega su kvalifikovani kao osobe koje imaju zlobnu narav.

Sudeći na osnovu ova tri aspekta narav-suštine antihrista, da li oni mogu da budu spaseni? (Ne, ne mogu.) Da li su voljni da služe u Božjoj kući? (Ne, nisu.) Oni ne streme ka istini, ne vole istinu i njihova srca su ispunjena neprijateljstvom prema Bogu i pozitivnim stvarima. Oni čak nisu voljni da urade ni najosnovniju stvar – da službuju i da ispune svoju dužnost u Božjoj kući – to jest, ne mogu da urade ni ono što bi čovek normalno trebalo da radi. Ne samo da ne mogu to da urade, već naprotiv, oni ometaju, prekidaju i uništavaju normalan red po kom braće i sestra obavljaju svoje dužnosti, kao i normalan život crkve. Istovremeno, ometaju rad Božje kuće, normalan život-ulazak ljudi i normalan Božji rad na ljudima. I to nije sve, pored toga, oni žele da vladaju i da poseduju moć u Božjoj kući; žele da navode ljude na pogrešan put, da privuku ljude ka sebi, da ih kontrolišu, da uspostave svoja nezavisna carstva i frakcije u Božjoj kući i da one koji slede Boga u potpunosti preokrenu tako da postanu njihovi sledbenici, da bi oni mogli da ostvare svoju ambiciju i želju za posedovanjem moći i uticajem, za kontrolisanjem Božjeg izabranog naroda i za tim da Bogu prirede predstavu u kojoj su oni Njegovi suparnici. Dakle, da li postoji išta vredno u korišćenju antihrista u Božjoj kući? Da li oni uopšte mogu da obavljaju ikakvu valjanu funkciju u Božjoj kući? (Ne mogu.) Sudeći po njihovoj ljudskosti pa sve do njihove težnje, od njihove ambicije i želja do puteva po kojima koračaju, kao i po njihovom stavu prema istini i Bogu, takvi ljudi u Božjoj kući mogu samo da obavljaju funkciju ometanja, prekidanja i uništavanja Božjeg dela. Oni ne mogu da obavljaju nikakvu pozitivnu funkciju zato što nikada ne streme ka istini i zato što u svojoj priroda-suštini osećaju odbojnost prema istini i ispunjeni su neprijateljstvom prema istini i Bogu. To je suština antihrista.

Ovde smo u potpunosti završili razgovor o raznim manifestacijama antihrista. Na osnovu onoga o čemu smo danas razgovarali, da li ste sada u stanju da raspoznate antihriste? Da to sažmemo koristeći najjednostavniju frazu: zli ljudi su antihristi, a svi antihristi su zli ljudi. Ako se na taj način izrazimo, zar vam stvari nisu mnogo jasnije? Zar nije lakše sad sve to razumeti? Tokom protekle dve godine, neprekidno smo detaljno analizirali priroda-suštinu antihrista, a vi ste prošli kroz mnogo oplemenjivanja, brinući se da možda niste antihrist. Sada je rezultat konačno tu. Proces je bio prilično izazovan, ali konačni rezultat je dobar: vi imate narav antihrista, ali niste antihrist. Kako ste došli do takvog razumevanja? Koji deo Mojih beseda vam je omogućio da to shvatite? (Prošli put, kroz Božji razgovor o razlici između karaktera i narav-suštine antihrista i drugih ljudi, počeli smo pomalo to da razumemo. Ljudi koji imaju savest i razum mogu da se pokaju i da se promene nakon što počine zlo, dok oni koji poseduju narav-suštinu antihrista tvrdoglavo odbijaju da se pokaju i ne osećaju ništa bez obzira na to koliko zla počine.) Ljudi pokazuju određena otkrivanja naravi antihrista, ali to rade nevoljno i to ne proizilazi iz njihove proaktivne volje; kada se ta otkrivanja otkriju, ljudi osećaju nelagodnost, bol, kajanje i osećaj dugovanja, i tada su u stanju da postepeno promene svoj pravac. Kada ljudi to shvate, osećaju se mnogo smirenije i shvataju da još uvek imaju mogućnost da budu spaseni i da nisu antihristi. Iako imaju određene sličnosti sa naravi antihrista, srećom, nemaju sličnosti sa narav-suštinom antihrista. Sve dok nisi zla osoba, ti nisi antihrist. Ali da li to znači da nemaš narav antihrista? (Ne, ne znači.) Kada sada izgovorim da svi imaju narav antihrista, da li osećate otpor u svom srcu? (Ne osećam.) Ne osećate otpor; sada možete da prihvatite ovu činjenicu. Hajde da sažmemo manifestacije narav-suštine antihrista. (Antihristi osećaju odbojnost prema istini, oni mrze istinu i nikada neće prihvatiti istinu.) To vodi do suštine; antihristi nikada neće prihvatiti istinu; oni osećaju odbojnost i neprijateljstvo prema istini. Neki ljudi ne streme ka istini, ali nisu neprijateljski nastrojeni prema njoj i uz to misle da je sve što Bog kaže ispravno i dobro, dive se tome i žele tome da teže, ali su lošeg kova i nemaju put. Drugi nisu zainteresovani za istinu, ali nisu ni neprijateljski nastrojeni prema njoj; oni su mlaki. Međutim, antihristi su drugačiji; oni osećaju odbojnost i neprijateljstvo prema istini. U trenutku kada se spomenu istina ili Bog, oni osećaju mržnju, a pokušaj da ih navedete da prihvate istinu čini ih nenormalnim; oni osećaju odbojnost u srcu, nikada je ne prihvataju – to je suština antihrista. Šta još? (Antihristi tvrdoglavo odbijaju da se pokaju bez obzira na grešku koju počine i nikada neće primeniti istinu.) Oni neće priznati svoje greške, nikada se ne kaju i neće se promeniti tokom mnogo godina. Oni ne priznaju da je Bog istina, da su Božje reči istina, pa kako bi onda mogli da primenjuju istinu? Nedostaje im ljudskost, oni nisu ljudska bića, oni su đavoli, Sotone i neprijatelji Božji, tako da oni sasvim sigurno neće primeniti istinu.

26. decembar 2020. godine