65. Adam i Eva, od Boga stvoreni, u početku su bili čisti ljudi, što znači da su oni, dok su boravili u Edenskom vrtu, bili čisti, neokaljani prljavštinom. Pored toga, bili su odani Jahvi i nisu znali ništa o izdaji Jahve. To je zato što nije bilo uznemiravanja Sotoninog uticaja i zato što u sebi nisu imali Sotoninog otrova. Bili su najčistiji u čitavom ljudskom rodu. Živeli su u Edenskom vrtu, neoskrnavljeni prljavštinom, nezaposednuti telom i bojali su se Jahvea. Kasnije, kada ih je Sotona iskušavao, u sebi su imali zmijski otrov i želju da izdaju Jahvea, te su živeli pod uticajem Sotone. U početku su bili čisti i bojali su se Jahvea; samo su u tom stanju oni bili ljudi. Kasnije, nakon što ih je Sotona iskušavao, jeli su voće s drveta spoznanja dobra i zla i živeli su pod uticajem Sotone. Sotona ih je postepeno iskvario i izgubili su prvobitni lik čoveka. U početku je čovek imao dah Jahvea, nije bio nimalo buntovan i nije nosio zlo u srcu. U to vreme je čovek zaista bio ljudsko biće. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovek je postao zver. Misli su mu bile ispunjene zlom i prljavštinom, bez ičega dobrog i svetog. Nije li to Sotona?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

66. Od pojave društvenih nauka srce ljudskih bića je postalo zaokupljeno naukom i znanjem. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje ljudskim bićima, ostavljajući ih bez dovoljno prostora da obožavaju Boga, i bez toliko povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još niže u njihovom srcu. Bez mesta za Boga u svom srcu, unutrašnji svet ljudskih bića je mračan, beznadežan i prazan. Nakon toga su mnogi naučnici društvenih nauka, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio ljudski rod, kako bi srca i umove ljudskih bića ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, i postaju ravnodušni prema Božjem postojanju i prema principu da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Opstanak ljudskog roda i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a ljudski rod živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom… Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On ima suverenost nad čovekovim odredištem i uređuje ga. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer bez Božjeg usmeravanja, čak i ako vladari i sociolozi naprežu svoj um da sačuvaju ljudsku civilizaciju, sve je to uzaludno. Niko ne može da ispuni prazninu u srcu ljudskih bića, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od nevolja koje praznina donosi. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, užitak i komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, ljudski i dalje neizbežno čini grehe i žali se na društvenu nepravdu. Ove stvari ne mogu da obuzdaju žudnju i želju ljudskog roda za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve ljudskog roda i njegova istraživanja mogu samo da donesu sve veću i veću nevolju čoveku i da dovedu do toga da čovek bude u stalnom stanju teskobe, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću ljudskog roda niti sa putem koji je pred njim, do te mere da ljudski rod čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji bez ljudskih prava, potpuno si nesposoban da izbegneš sudbinu ljudskog roda. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da pobegneš od želje da istražuješ sudbinu, tajne i odredište ljudskog roda, a još manje si sposoban da pobegneš od neobjašnjivog osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom ljudskom rodu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda”

67. Ova zemlja, koja je hiljadama godina bila pogana, nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe^[1], nemilosrdno koriste podmukla sredstva, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan^[2]. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Car đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz ovakvog grada sablasti ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada mogli da uživaju u Božjoj ljupkosti i divoti? Da li su ikada mogli da shvate pitanja ljudskog sveta? Ko od njih može da razume usrdne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi car đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Na dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zlostavljaju Boga, divlji su do srži, nemaju ni najmanje poštovanja prema Bogu, napadaju i pljačkaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevin ljudski rod zavaravanjem dovode u stanje ošamućenosti. Kakvi naslednici drevnih mudraca? Kakve voljene vođe? Svi su oni bednici koji se protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Kakva sloboda veroispovesti? Kakva legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje zla! Ko je prihvatio Božje delo? Ko je položio svoj život ili prolio krv za delo Božje? Ljudi, koji su generacijama bili porobljeni, u neprekidnom nizu od roditelja do dece, grubo su porobili Boga – kako da tako nešto ne izazove bes? Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne gnušanje? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je još odavno skupio svu svoju snagu i posvetiće celo svoje srce i platiće svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog đavola i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se uzdignu iz bola i pobune protiv ovog zlog starog đavola. Zašto tako temeljno ometati Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplina? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se suzbio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde glavu da skloni? Gde je toplina među ljudima? Gde je dobrodošlica koju On dobija od ljudi? Zašto izazivati tako očajnu žudnju u Bogu? Zašto terati Boga da uvek iznova doziva? Zašto pritiskati Boga do te mere da mora da brine za Svog voljenog Sina? Ovo društvo je tako mračno, zašto njegovi ogavni psi čuvari ne dozvoljavaju Bogu da slobodno dolazi i odlazi po svetu koji je On stvorio? Zašto čovek ne razume, čovek koji živi usred bola i patnje? Zarad vašeg dobra, Bog je pretrpeo velike muke, s velikim bolom podario vam je Svog voljenog Sina, Svoju krv i meso – pa zašto se onda još uvek pravite da ne vidite? Pred svima odbacujete dolazak Boga i odbijate Božje prijateljstvo. Zašto ste tako bezobzirni? Da li ste spremni da izdržite nepravde u mračnom društvu kao što je ovo? Zašto se, umesto da punite svoje stomake hiljadugodišnjom mržnjom, kljukate „govnima” cara đavola?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”

1. „Iznošenje neosnovanih optužbi” odnosi se na metode kojima đavo nanosi štetu ljudima.

2. „Čvrsto čuvano” ukazuje na to da su metode kojima đavo pogađa ljude posebno zlobne i toliko kontrolišu ljude da nemaju prostora da se kreću.

68. Od vrha do dna i od početka do kraja, Sotona ometa Božje delo i radi u suprotnosti sa Njim. Sve to „drevno kulturno nasleđe”, dragoceno „znanje o drevnoj kulturi”, „učenja taoizma i konfučijanizma” i „konfučijanski klasici i feudalni obredi” odveli su čoveka u pakao. Napredne savremene nauke i tehnologije, kao i visokorazvijene industrije, poljoprivrede i poslovanja nema nigde na vidiku. Umesto toga, on samo ističe feudalne obrede koje donose „čovekoliki majmuni” iz drevnih vremena kako bi namerno prekinuli i suprotstavili se Božjem delu i uništili ga. Ne samo da je do dana današnjeg nastavio da spopada čoveka, već želi i da ga u celosti proguta^[1]. Prenošenje učenja feudalne etike i prenošenje znanja o drevnoj kulturi odavno su zarazili ljude, pretvarajući ih u đavole, što velike, što male. Malo je onih koji bi rado primili Boga, malo je onih koji bi radosno dočekali Njegov dolazak. Lice celokupnog čovečanstva prekriveno je ubilačkom namerom, a ubilački dah svuda prožima vazduh. Oni nastoje da izgnaju Boga iz ove zemlje; sa noževima i mačevima u rukama, raspoređuju se u borbenu formaciju da „unište” Boga. Širom ove đavolje zemlje u kojoj čoveka stalno uče da nema Boga, idoli se šire, a vazduh je prožet otužnim mirisom zapaljenog papira i tamjana, toliko težak da guši. To je kao smrad mulja koji se izvija kao zmija otrovnica i širi se toliko da čovek ne može da se suzdrži od povraćanja. Pored toga, jedva se može čuti zvuk zlih demona koji pojaju svete spise, zvuk koji kao da dolazi iz dubine pakla, takav da niko ne može da ne uzdrhti. Svuda po ovoj zemlji postavljeni su idoli svih duginih boja i oni pretvaraju zemlju u blistavi, šareni svet, dok se kralj đavola i dalje zlobno smeje, kao da je njegova zavera uspela. U međuvremenu, ljudi su i dalje potpuno nesvesni, i uopšte ne uviđaju da ih je đavo već iskvario do te mere da su izgubili razum i da su oborili glave. On želi da jednim silovitim potezom izbriše sve što ima veze sa Bogom i da Ga još jednom oskrnavi i ubije; njegova je namera da uništi i ometa Njegovo delo. Kako on može da dozvoli da Bog ima isti status? Kako on može da toleriše da se Bog „meša” u njegov posao u svetu ljudi? Kako može da dozvoli Bogu da raskrinka njegovo grozno lice? Kako može da dozvoli da Bog razotkrije sve što je uradio? Kako može taj đavo, podivljao od besa, da dozvoli Bogu da ima kontrolu nad njegovim carskim dvorom na zemlji? Kako on da se svojevoljno pokloni Njegovoj nadmoćnoj sili? Otkrilo se kako je gnusno njegovo pravo lice, tako da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače, i zaista je teško govoriti o tome. Zar to nije njegova suština? Iako imaju ružnu dušu, oni i dalje smatraju da su neverovatno lepi – ta banda saučesnika u zločinu^[2]! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom. Oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog čistog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da makne i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje? Đavoli i demoni već neko vreme divljaju zemljom i zapečatili su Božje namere i celo Njegovo srce tako čvrsto da ništa ne može da izađe. To je zaista smrtni greh! Kako Bog da ne bude uznemiren? Kako Bog da ne bude srdit? Oni su ozbiljno osujetili i usprotivili se delu Božjem: kako je to samo buntovno!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”

1. „Progutati” se odnosi na opako ponašanje kralja đavola, koje potpuno uništava ljude.

2. „Saučesnici u zločinu” ista su vrsta kao i „banda zlikovaca”.

69. Poznavanje drevne kulture i istorije koja se proteže nekoliko hiljada godina unazad zapečatilo je čovekovo razmišljanje i predstave i njegov mentalni stav tako čvrsto da ih čini neprobojnim i bionerazgradivim^[1]. Ljudi žive u osamnaestom krugu pakla, gde se, kao da ih je Bog proterao u tamnice, nikada ne vidi svetlost. Feudalni način razmišljanja je toliko pritisnuo ljude da jedva dišu i guše se. Nemaju ni trunke snage da se odupru; sve što rade jeste da beskrajno trpe u tišini… Nikada se niko nije usudio da se bori ili zalaže za pravdu i poštenje; ljudi jednostavno žive gore nego životinje, pod udarcima i iživljavanjem feudalne etike, dan za danom, godinu za godinom. Nikada im nije palo na pamet da potraže Boga kako bi u ljudskom svetu uživali u sreći. Kao da su ljudi utučeni do te mere da su poput opalog jesenjeg lišća, sasušeni, izbledeli i krhki. Ljudi su odavno izgubili pamćenje; oni žive bespomoćno u paklu koji se zove ljudski svet, čekajući dolazak poslednjeg dana kako bi zajedno sa ovim paklom propali, kao da je taj poslednji dan za kojim čeznu dan kada će čovek uživati u spokojnom miru. Feudalna etika odvela je čovekov život u „Ad”, dodatno slabeći čovekovu moć da se odupre. Svakakve vrste ugnjetavanja guraju čoveka, korak po korak, dok ne upadne u Ad, i guraju čoveka sve dalje i dalje od Boga, tako da on danas oseća da mu je Bog potpuni stranac i beži od Njega kada se sretnu. Čovek Ga ne sluša i ostavlja Ga da stoji sam po strani, kao da Ga nikada nije poznavao, kao da Ga nikada ranije nije video. Ipak, Bog je čekao čoveka tokom celog njegovog dugog životnog putovanja, nikada ne izlivajući Svoju nezaustavljivu srdžbu na njega, samo čekajući tiho, bez reči, da se čovek pokaje i počne iznova. Bog je odavno došao u ljudski svet da bi sa čovekom podelio patnje tog sveta. Za sve godine koje je proveo sa ljudima, niko nije otkrio Njegovo postojanje. Bog samo u tišini trpi bedu zapuštenosti u ljudskom svetu dok obavlja delo koje je On lično doneo. On trpi zarad volje Boga Oca i zarad potreba čovečanstva, prolazeći kroz patnje koje čovek nikada ranije nije iskusio. U čovekovom prisustvu ćutke ga je služio, u čovekovom prisustvu Sebe je ponizio, zarad volje Boga Oca i zarad potreba ljudskog roda. Poznavanje drevne kulture potajno je otelo čoveka od prisustva Boga i predalo ga kralju đavola i njegovom potomstvu. Četiri knjige i pet klasika^[a] doveli su čovekovo razmišljanje i predstave u još jedno doba buntovništva, čineći da još više nego ranije obožava one koji su sastavili te Četiri knjige i pet klasika, time dodatno pojačavajući čovekove predstave o Bogu. Bez znanja čoveka, kralj đavola je bezdušno isterao Boga iz čovekovog srca, i potom ga je, sa pobedničkim ponosom, zauzeo. Od tog vremena, čovek je dobio ružnu dušu i lice kralja đavola. Mržnja prema Bogu ispunila je njegove grudi, a zlonamernost kralja đavola širila se unutar čoveka iz dana u dan dok nije bio potpuno obuzet. Čovek više nema ni najmanje slobode i nema načina da se oslobodi iz mreža kralja đavola. Nije imao drugog izbora nego da bude zarobljen na licu mesta, da se preda i pokori u njegovom prisustvu. Nekada davno, kada je ljudsko srce još bilo u povoju, kralj đavola zasadio je u njemu seme tumora ateizma, učeći čoveka zabludama kao što su „proučavaj nauku i tehnologiju; ostvari Četiri modernizacije; i da na svetu ne postoji Bog”. Ne samo to; on u svakoj prilici uzvikuje: „Oslonimo se na naš vredan rad da izgradimo prelepu domovinu”, tražeći od svake osobe da od detinjstva bude spremna da služi svojoj zemlji. Čovek je, nesvesno, doveden u njegovo prisustvo, i on bez oklevanja prisvaja sve zasluge (što znači zasluge koje pripadaju Bogu za držanje celog čovečanstva u Svojim rukama). Nikada ne zna za stid. Štaviše, besramno grabi Božji narod i odvlači ga nazad u svoju kuću, gde kao miš skače na sto i navodi čoveka da ga obožava kao „Boga”. Kakav prokletnik! Uzvikuje sramotne, šokantne stvari, kao što su: „Na svetu ne postoji Bog. Vetar nastaje usled promena kojima upravljaju prirodni zakoni; kiša nastaje kada se, u susretu sa niskim temperaturama, vodena para kondenzuje u kapi koje padaju na zemlju; zemljotres je potres površine zemlje usled geoloških promena; suša je posledica suvoće u vazduhu izazvane cepanjem nuklearnih čestica na površini Sunca. To su prirodne pojave. Gde je, u svemu tome, Božji čin?” Tu su čak i oni koji uzvikuju ovakve nezamislive izjave: „Čovek je nastao evolucijom od majmuna u drevnoj prošlosti, a današnji svet potiče od primitivnog društva koje je začeto otprilike pre jednog eona. Bilo da zemlja cveta ili propada, sve je u rukama njenih građana.” U pozadini, on tera čoveka da ga okači na zid ili stavi na sto kako bi ga obožavao i prinosio darove. Dok uzvikuje: „Bog ne postoji”, postavlja se kao bog, po kratkom postupku gura Boga izvan granica zemlje, dok stoji na Božjem mestu i preuzima ulogu kralja đavola. Kakvo bezumlje! Tera čoveka da ga mrzi do srži. Izgleda kao da su Bog i on zakleti neprijatelji, i da ne mogu da koegzistiraju. Planira da otera Boga da bi mogao slobodno da luta, van domašaja zakona^[2]. Takav je on kralj đavola! Kako njegovo postojanje uopšte može da se trpi? Neće se smiriti dok ne napravi nered od Božjeg dela i ne ostavi sve u potpunom neredu^[3], kao da želi da se suprotstavlja Bogu do gorkog kraja, dok ili riba ne umre ili mreža ne pukne, namerno se suprotstavljajući Bogu i pritiskajući sve više. Njegovo grozno lice je odavno potpuno raskrinkano, i sada je krajnje ophrvano i izmučeno nevoljama^[4], ali ipak neće popustiti u svojoj mržnji prema Bogu, kao da će samo proždirući Boga u jednom zalogaju biti u stanju da ublaži mržnju koja se nagomilala u njegovom srcu. Kako možemo da ga tolerišemo, tog neprijatelja Božjeg? Samo njegovo iskorenjivanje i potpuno istrebljenje će ostvariti našu životnu želju. Kako se može dozvoliti da nastavi da se nekontrolisano širi? On je iskvario čoveka do te mere da čovek ne prepoznaje nebesko sunce, umrtvio se i otupeo je. Čovek je izgubio normalno ljudsko rasuđivanje. Zašto ne bismo ponudili čitavo svoje biće da ga uništimo i spalimo da bismo eliminisali sve buduće brige i omogućili Božjem delu da što pre dostigne neviđeni sjaj? Ova banda nitkova ušla je u svet ljudi i od njega napravila metež. Doveli su celo čovečanstvo na ivicu provalije, krišom planirajući da ga u nju gurnu, da se razbije u paramparčad kako bi onda mogli da prožderu mrtva tela. Uzalud se nadaju da će uništiti Božji plan i ulaze sa Njim u okršaj, polažući sve na jedno bacanje kocke^[5]. To nikako nije lako! Krst je, na kraju krajeva, pripremljen za kralja đavola, koji je kriv za najgnusnije zločine. Bogu nije mesto na krstu. On ga je već bacio u stranu ka đavolu. Bog je odavno izašao kao pobednik i više ne oseća tugu zbog grehova čovečanstva, već će doneti spasenje celom čovečanstvu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”

1. „Bionerazgradivo” je ovde zamišljeno kao satira, i znači da su ljudi kruti u svom znanju, kulturi i mentalnom pogledu.

2. „Slobodno luta, van domašaja zakona” ukazuje na to da je đavo neobuzdan u svom divljaštvu i da divlja širom zemlje.

3. „Potpuni nered” se odnosi na to kako je đavolovo nasilno ponašanje nepodnošljivo za videti.

4. „Krajnje ophrvano i izmučeno” odnosi se na ružno lice kralja đavola.

5. „Polažući sve na jedno bacanje kocke” znači staviti svoj novac na jednu opkladu u nadi da će mu to na kraju doneti pobedu. Ovo je metafora za đavolje zlokobne i zlonamerne zamisli. Izraz se koristi podrugljivo.

a. Četiri knjige i pet klasika su uticajne knjige konfučijanizma u Kini.

70. U čovekovo takozvano znanje, Sotona je uneo dosta svoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje i vlastitog načina razmišljanja. Čineći to, on čoveku omogućava da usvoji njegov način razmišljanja, njegovu filozofiju i njegova gledišta, kako bi pomoću njih mogao da negira postojanje Boga i vrhovnu Božju vlast nad svim stvarima i nad čovekovom sudbinom. Prema tome, kako čovekovo proučavanje napreduje i kako stiče sve šira znanja, to mu je postojanje Boga sve manje jasno i možda čak više ni ne oseća da Bog postoji. Pošto je Sotona čoveku usadio izvesne misli, stavove i predstave, zar on čoveka nije obmanuo i iskvario čim je u njega ubrizgao taj otrov? Od čega, dakle, po vašem mišljenju, ljudi danas žive? Zar oni ne žive na osnovu znanja i misli koje im je usadio Sotona? I zar sve ono što je unutar tog znanja i tih misli skriveno – zar sve to nisu Sotonine filozofije i njegov otrov? Čovek, dakle, živi od Sotoninih filozofija i otrova. A u čemu je srž Sotoninog kvarenja čoveka? On čoveka želi da natera da negira Boga, da Mu se suprotstavlja i da se buni protiv Njega, baš kao što to i sâm Sotona čini; to je Sotonin krajnji cilj, a to je ujedno i sredstvo kojim on kvari čoveka.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

71. Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, korišćenjem najrazličitijih metoda, bilo tako što mu priča priče, što mu naprosto pruža neko konkretno znanje ili mu, pak, dopušta da zadovolji svoje želje ili težnje, kojim to tačno putem Sotona želi da povede čoveka? Čovek misli da u sticanju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto savršeno prirodno i opravdano. Da to izrazimo na način koji zvuči privlačno – postaviti uzvišene težnje ili imati ambicije znači imati pokretačku snagu, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Ako neko može da ostvari sopstvene težnje ili da tokom svog života izgradi uspešnu karijeru, zar to nije veličanstveniji način da se proživi život? Na taj način, ne samo da čovek može da osvetla obraz svojim precima, već ima i priliku da ostavi svoj trag za generacije koje dolaze – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima svetovnih ljudi i za njih je to ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona sa svojim podmuklim motivima samo vodi čoveka takvim putem i tu se sve završava? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekove aspiracije velike, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve čemu čovek teži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za svaku osobu tokom celog njenog života i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su „slava” i „dobitak”. Sotona koristi veoma blag metod, metod koji je u velikoj meri usklađen sa ljudskim predstavama i koji nije naročito agresivan, kako bi ljude naveo da nesvesno prihvate njegova sredstva i zakone opstanka, da razviju životne ciljeve i životne pravce, te da steknu životne težnje. Ma koliko uzvišeno zvučali ljudski opisi sopstvenih životnih težnji, ove težnje se uvek vrte oko slave i dobitka. Sve što bilo koja velika ili slavna osoba – ili, zapravo, bilo koji čovek – juri tokom celog svog života, svodi se samo na ove dve reči: „slava” i „dobitak”. Ljudi misle da, čim steknu slavu i dobitak, imaju kapital da uživaju u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da uživaju u životu. Misle da, kad jednom steknu slavu i dobitak, imaju kapital da tragaju za zadovoljstvom i prepuštaju se razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima žude, ljudi svoje telo, svoje srce, pa čak i sve što imaju, uključujući i svoje izglede i svoju sudbinu, s radošću i bez svog znanja o tome predaju u ruke Sotoni. Oni to rade bez rezerve i čak bez ijednog momenta sumnje i nikad ne znajući kako da povrate sve ono što su nekada imali. Mogu li ljudi, nakon što su se na ovaj način predali Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod potpunom i apsolutnom kontrolom Sotone. Sasvim su i u potpunosti potonuli u ovo živo blato i nisu u stanju da se iz njega izbave. Kada se neko jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je svetlo, ono što je pravedno, niti one stvari koje su lepe i dobre. To je zato što je zavodljivost slave i dobitka prevelika za ljude; i to su stvari ka kojima ljudi mogu da streme bez prestanka, čitavog života pa čak i u večnost. Zar ovo nije stvarna situacija? Neki ljudi će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga i učenje stvari koje već ne znaš, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje stičeš samo da bi mogao da zaradiš za hleb, radi sopstvene budućnosti ili da bi zadovoljio osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo zarad osnovnih životnih potreba, samo kako bi obezbedio sebi hranu? Ne, nema takvih. Zašto onda čovek sve ove godine podnosi ove teškoće? Zarad slave i dobitka. To je zato što ih slava i dobitak iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu zakoračiti na put koji vodi slavi i dobitku, čime zadobijaju te stvari. Takva osoba mora podneti ove teškoće zarad sopstvenog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života. Šta je, zapravo, to znanje – možete li Mi reći? Nisu li to zakoni i filozofija opstanka koje Sotona usađuje u čoveka, poput: „Voli Partiju, voli državu i voli svoju veru” ili „Mudar čovek se pokorava okolnostima”? Nisu li to „uzvišene težnje” života, koje je čoveku usadio Sotona, kao što su misli velikih ljudi, integritet slavnih, hrabri duh herojskih ličnosti, ili pak viteštvo i dobrota vitezova i mačevalaca iz romana o borilačkim veštinama? Ove ideje i izjave utiču na jednu generaciju za drugom; mnogi ljudi prihvataju te ideje i streme, neprekidno se bore, pa su čak i spremni da žrtvuju svoj život kako bi ispunili te „uzvišene težnje”. Ovo su sredstvo i metod kojima Sotona koristi znanje kako bi iskvario čoveka. Dakle, nakon što Sotona navede čoveka na ovaj put, da li je on u stanju da se pokori Bogu i da Ga obožava? I da li je u stanju da prihvati Božje reči i da stremi ka istini? Apsolutno ne – zato što ga je Sotona poveo stranputicom. Hajde da sada razmotrimo sledeće: unutar znanja, ideja i gledišta koja je Sotona usadio u čoveka, postoje li istine o pokornosti Bogu i slavljenju Boga? Postoje li istine o bojanju Boga i klonjenju zla? Ima li u njima ikakvih Božjih reči? Ima li u njima ičega što je od istine? Nimalo – ove stvari su potpuno odsutne.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

72. Sotona koristi slavu i dobitak da kontroliše čovekove misli, navodeći ga da ne misli ni na šta drugo do na te dve stvari i navodeći ga da se bori za slavu i dobitak, podnosi teškoće zarad slave i dobitka, trpi poniženja i nosi teško breme za slavu i dobitak, žrtvuje sve što ima za slavu i dobitak i donosi svaki sud ili odluku zarad slave i dobitka. Na taj način, Sotona postavlja nevidljive okove na čoveka, i, s tim okovima na sebi, on nema ni sposobnosti ni hrabrosti da se oslobodi. Nesvesan toga, on nosi te okove dok se vuče napred korak po korak, s velikom teškoćom. Radi ove slave i dobitka, ljudski rod se udaljava od Boga, izdaje Ga i postaje sve rđaviji. Na taj način se, usred Sotonine slave i dobitka, uništava jedna generacija za drugom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito mrski njegovi podmukli motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine podmukle motive zato što mislite da bez slave i dobitka život ne bi imao smisla, i da ljudi neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve i da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, postepeno, jednog ćete dana svi spoznati da su slava i dobitak teški okovi koje Sotona postavlja čoveku. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i potpuno ćeš se odupreti okovima koje ti donosi Sotona. Kada poželiš da se oslobodiš svih onih stvari koje je Sotona u tebe usadio, onda ćeš raskrstiti sa Sotonom i istinski ćeš mrzeti sve što ti je Sotona doneo. Tek tada ćeš imati istinsku ljubav i čežnju za Bogom.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

73. Nauka ljudima samo dopušta da vide objekte u fizičkom svetu, ona samo zadovoljava čovekovu radoznalost, ali ne može da omogući čoveku da vidi zakone po kojima Bog ima suverenost nad svim stvarima. Čini se da je čovek u nauci pronašao odgovore, a ti odgovori zaluđuju i donose privremeno zadovoljstvo, zadovoljstvo koje služi tome da čovekovo srce ograniči na materijalni svet. Čovek oseća da je dobio odgovore od nauke, pa kakvo god pitanje da se pojavi, on koristi naučna gledišta kao osnovu da to proveri i prihvati. Čovekovo srce biva zavedeno naukom i opsednuto njome, i kao rezultat toga, čovek više ne namerava da spozna Boga, obožava Boga ni da veruje da sve stvari dolaze od Boga, niti misli da bi čovek sve odgovore trebalo da dobije od Boga. Nije li tako? Što više čovek veruje u nauku, to je apsurdniji, verujući kako za sve postoji naučno rešenje i kako se istraživanjem sve može rešiti. Takvi ljudi ne tragaju za Bogom, niti veruju da On postoji. Ima mnogo dugogodišnjih vernika koji će, kad naiđu na neki problem, upotrebiti računar da bi potražili i pronašli odgovore; oni veruju samo naučnim saznanjima. Oni ne veruju da su Božje reči istina, ne veruju da Božje reči mogu da reše sve probleme čovečanstva i ne posmatraju svaki problem čovečanstva sa stanovišta istine. Ma s kakvim problemom da se susretnu, nikada se ne mole Bogu, niti taj problem nastoje da reše traganjem za istinom u Božjim rečima. U mnogim stvarima, i dalje veruju da znanje može da im reši problem i da konačni odgovor leži u nauci. U srcima takvih ljudi, Boga uopšte i nema. Oni su bezvernici, a njihovi stavovi o veri u Boga nimalo se ne razlikuju od stavova mnogih intelektualaca visokog nivoa i naučnika, koji stalno pokušavaju da Boga proučavaju primenom naučnih metoda. Ima, na primer, mnogo verskih stručnjaka koji su otišli i pregledali Nojevu barku na planini gde se zaustavila, i time dokazali postojanje barke. Ali oni u spoljašnjoj pojavi te barke ne vide dokaz da Bog postoji. Oni jedino veruju u priče i istoriju; to je rezultat naučnog istraživanja i proučavanja materijalnog sveta. Ako istražuješ materijalni svet, bilo da se radi o mikrobiologiji, astronomiji ili geografiji, nikada nećeš doći do rezultata kojim bi se utvrdilo postojanje Boga ili to da On ima suverenost nad svim stvarima. Šta, dakle, nauka donosi čoveku? Zar ona čoveka ne udaljava od Boga? Zar zbog nje ljudi Boga ne podvrgavaju proučavanju? Zar ona ne doprinosi da ljudi postanu još sumnjičaviji u pogledu Božjeg postojanja i suvereniteta, te da Ga time poreknu i izdaju? To su posledice. Kad Sotona, dakle, nauku koristi da bi čoveka iskvario, koji on cilj time pokušava da postigne? On naučnim zaključcima želi da zaludi i otupi ljude, i da dvosmislenim odgovorima zauzme njihova srca, kako oni ne bi tragali za Bogom, niti verovali u Njegovo postojanje. Zbog toga kažem da nauka takođe predstavlja jedan od načina na koji Sotona ljude kvari.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

74. Sotona je skovao i izmislio mnoge narodne priče, kao i priče koje se pojavljuju u istorijskim knjigama, koje u ljudima stvaraju snažne utiske o likovima iz tradicionalne kulture ili praznih verovanja. Primera radi, u Kini postoje priče: „Morem plovi osam besmrtnika”, „Putovanje na Zapad”, Car od žada, „Pobeda Neže nad kraljem zmajeva” i „Ustoličenje bogova”. Zar sve to nije pustilo duboke korene u umovima ljudi? Čak i ako neki od vas ne znaju sve pojedinosti, okvirno ipak znaš te priče, a upravo taj opšti sadržaj je ono što ti se lepi za srce i um, tako da ne možeš da ih zaboraviš. To su razne ideje ili legende koje je Sotona još davno pripremio za čoveka, a koje su se pronosile u različitim periodima. Ove stvari neposredno štete ljudskim dušama, nagrizaju ih i na ljude bacaju višestruke čini. To znači da, kad jednom prihvatiš takvu tradicionalnu kulturu, priče ili praznoverice, kad ti se one jednom ukorene u umu i zaglave u srcu, isto je kao da si začaran – bivaš upleten u ove zamke kulture i padaš pod uticaj ovih ideja i tradicionalnih priča. One utiču na tvoj život, na tvoj pogled na svet i način na koji sudiš o stvarima. Štaviše, one utiču na tvoje traganje za istinitim životnim putem: ovo je zaista zlobna vradžbina. Ma koliko da se trudiš, ne možeš ih se otresti; režeš ih, ali ih ne možeš odseći; tučeš po njima, ali ih ne možeš potući. Uz to, nakon što ljudi nesvesno podlegnu ovoj vradžbini, oni isto tako nesvesno počinju da obožavaju Sotonu, negujući njegov lik u svojim srcima. Drugim rečima, oni postavljaju Sotonu za svog idola, predmet obožavanja na koji će se ugledati, a idu čak tako daleko da ga smatraju Bogom. Ove stvari nesvesno prodiru u srca ljudi, odakle upravljaju njihovim rečima i postupcima. Osim toga, iako ti ove priče i legende isprva smatraš lažnim, kasnije nesvesno priznaješ da one postoje, praviš od njih stvarne slike i pretvaraš ih u stvarne, postojeće objekte. Usled sopstvene nepažnje, ti podsvesno primaš te ideje i počinješ da veruješ u postojanje tih stvari. Ti, takođe, u svoj dom i u svoje srce podsvesno primaš đavole, Sotonu i idole – ovo je zaista vradžbina.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

75. Sujeverne aktivnosti kojima se ljudi bave jesu ono što Bog najviše mrzi, ali mnogi ljudi i dalje nisu u stanju da ih se odreknu, misleći da je Bog odredio te sujeverne aktivnosti, pa čak i danas tek treba potpuno da ih se otarase. Stvari kao što su planovi koje mladi ljudi prave za svadbene gozbe i svadbene darove; pokloni u gotovini, banketi i slični načini na koje se proslavljaju radosne prilike; drevne formule koje se prenose s kolena na koleno; sve besmislene sujeverne aktivnosti koje se sprovode za mrtve i posmrtni obredi: sve je to još odvratnije Bogu. Čak Mu je i dan bogosluženja (kao i Šabat, kako svetkuje religiozni svet) odvratan; a Bog se sve više gnuša i odbacuje društvene odnose i svetovne interakcije između ljudi. Čak ni Prolećni festival ili Božić, koji su svima poznati, Bog nije odredio, a kamoli igračke i ukrase za ove svečane praznike kao što su dvostihovi, petarde, lampioni, Sveto pričešće, božićni pokloni i božićne svečanosti – zar to nisu idoli u glavama ljudi? Deljenje hleba i vina na Šabat, i tanko platno su još izraženiji idoli. Svi tradicionalni festivalski dani popularni u Kini, kao što su Dan podizanja zmajevih glava, Festival zmajevih čamaca, Festival sredine jeseni, Festival Laba i Nova godina i festivali u verskom svetu, kao što su Uskrs, Bogojavljenje i Božić, svi ovi neopravdani festivali izmišljeni su i preneti iz davnina do danas od strane mnogih ljudi. Do danas ih je održala bogata mašta čovečanstva i genijalna zamisao. Izgledaju kao da su bez mana, ali su u stvari varke koje Sotona primenjuje na čovečanstvo. Što je mesto pretrpanije Sotonama i što je to mesto zastarelije i nazadnije, to su dublje uvreženi njegovi feudalni običaji. Ove stvari čvrsto vezuju ljude, ne ostavljajući apsolutno nikakav prostor za kretanje. Čini se da mnogi festivali u religioznom svetu pokazuju veliku originalnost i stvaraju most do Božjeg dela, ali oni su zapravo nevidljive veze kojima Sotona vezuje ljude kako ne bi upoznali Boga – sve su to Sotonine spletke. U stvari, kada se završi etapa Božjeg dela, On će već uništiti oruđa i stil tog vremena, ne ostavljajući nikakav trag. Međutim, „posvećeni vernici” nastavljaju da se klanjaju tim opipljivim materijalnim predmetima; u međuvremenu, ono što Bog ima oni potiskuju u zapećak svojih umova, ne proučavajući to, delujući kao da su puni ljubavi prema Bogu kada su Ga zapravo odavno izbacili iz kuće i postavili Sotonu na sto da mu se klanjaju. Slike Isusa, raspeća, Marije, Bogojavljenja i Tajne večere – ljudi ih obožavaju kao da su „Gospod Nebeski”, sve vreme uzvikujući „Gospode, nebeski Oče”. Nije li sve to šala? Do današnjeg dana, mnoge slične izreke i običaji koje su ljudi među sobom preneli s kolena na koleno mrski su Bogu; oni ozbiljno ometaju put koji se pruža pred Bogom i, štaviše, nanose ogromne gubitke ulasku čovečanstva. Ako zanemarimo koliko je Sotona iskvario čovečanstvo, ljudi su do vrha ispunjeni stvarima kao što su zakon Svedoka Lija, Lavrentijeva iskustva, ispitivanja Stražara Nija i Pavlovo delo. Naprosto nema načina da Bog deluje na ljudska bića, jer u njima ima previše individualizma, zakona, pravila, propisa, sistema i slično; ove stvari su, pored primese feudalnih praznoverja ljudi, zarobile i proždrale čovečanstvo. Kao da su ljudske misli zanimljiv film koji pripoveda bajku u punom koloru, sa fantastičnim bićima koja jašu oblake, toliko maštovitim da zadivljuju ljude, ostavljajući ih ošamućene i bez reči. Istini za volju, delo koje Bog danas dolazi da obavi uglavnom ima za cilj da se pozabavi primesama ljudskih praznoverja i da ih rasprši i da potpuno preobrazi mentalni sklop ljudi. Božje delo ne traje do danas zahvaljujući nasleđu koje je čovečanstvo prenosilo kroz generacije; to je delo koje je On lično započeo i završio, bez ikakve potrebe za nasleđivanjem zaveštanja nekog velikog duhovnika, ili nasleđivanjem bilo kojeg dela slične prirode koje je Bog obavio u nekom drugom dobu. Ljudska bića ne moraju da se bave bilo kojom od ovih stvari. Bog danas ima jedinstven stil govora i delovanja, pa zašto bi bilo ikakve potrebe da ljudi brinu o ovim stvarima? Ako ljudi idu današnjim putem unutar trenutnog toka dok se pridržavaju nasleđa svojih „predaka”, oni neće stići do svog odredišta. Bog oseća duboko gađenje prema ovom načinu ljudskog ponašanja, baš kao što se gnuša godina, meseci i dana ljudskog sveta.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (3)”

76. Sotona kvari i kontroliše čoveka kroz društvene trendove. Društvenim trendovima obuhvaćeni su mnogi aspekti, uključujući oblasti poput obožavanja slavnih i velikih ličnosti, idola iz sveta muzike i filma, obožavanja poznatih ličnosti i onlajn igrice. Sve ovo spada u društvene trendove i nema potrebe da se ovde podrobnije bavimo time. Govorićemo samo o idejama koje društveni trendovi rađaju u ljudima, o načinu na koji oni navode ljude da se nose sa svetom, te o životnim ciljevima i pogledima na svet koji su posledica tih društvenih trendova. Ovo je veoma važno; društvenim trendovima mogu da se kontrolišu misli i mišljenja ljudi i da se utiče na njih. Svaki od ovih trendova sa sobom nosi zao uticaj. Taj zli uticaj neprestano unižava čovečanstvo i čini da ljudi neprekidno gube savest, ljudskost i razum, neprestano slabi njihov moral i sve više umanjuje njihov integritet, do te mere da čak možemo reći da većina ljudi sada nema integritet, nema ljudskost i nema savest, a kamoli ikakav razum. Dakle, koji su to društveni trendovi? To su trendovi koje ne možeš golim okom da vidiš. Kad se pojavi neki novi trend, možda ga usvoji samo mali broj ljudi – oni preuzimaju vođstvo u obavljanju ovakvih stvari, prihvataju ovu vrstu ideje i prihvataju ovu vrstu perspektive. Većina ljudi će, međutim, neprestano biti zaražena, privučena i asimilovana tim trendom, a da toga nisu ni svesni, sve dok ga svi nesvesno i protiv svoje volje ne prihvate, ne utope se u njega i ne nađu se pod njegovom kontrolom. Jedan za drugim, ovakvi trendovi dovode do toga da ljudi, koji nisu zdravog tela i duha, koji ne znaju šta je istina i uopšte ne mogu da razlikuju pozitivno od negativnog, rado prihvataju ove trendove, kao i životne poglede i vrednosti koji potiču od Sotone. Oni rado prihvataju ono što im Sotona govori o tome kako da pristupe životu i prihvataju način opstanka koji im Sotona „daruje”. Oni nemaju ni snage ni sposobnosti, a još manje svesti, da se tome odupru. (…)

(…) Ove društvene trendove Sotona koristi da bi čoveka, korak po korak, namamio u jazbinu đavola, tako da čovek nesvesno obožava novac, materijalne želje, zlo i nasilje usred društvenih trendova. Jednom kad ove stvari uđu u čovekovo srce, šta onda čovek postaje? Postaje đavo i Sotona! To je zato što čovekovo srce postaje zaokupljeno onim što on obožava; kad čovek obožava negativne stvari, počinje da voli zlo i nasilje i ne voli lepotu i dobrotu, a kamoli mir. Postaje nevoljan da živi jednostavan život u normalnoj ljudskosti, već bi radije da uživa u visokom statusu i ogromnom bogatstvu, da se naslađuje telom, ne štedeći napor da udovolji svom telu, bez ikakvih ograničenja ili spona – drugim rečima, on bi da radi šta mu se prohte. Kad se, dakle, upetljaš u ove trendove, može li ti znanje koje si stekao pomoći da se oslobodiš? Mogu li ti aspekti tradicionalne kulture i sujeverja koje poznaješ pomoći da pobegneš iz ove nevolje? Mogu li tradicionalni moral i bonton koji poznaješ pomoći da budeš uzdržan? Uzmite, na primer, „Analekte” i „Tao Te Đing”. Mogu li oni čoveku da pomognu da se izvuče iz živog blata ovih zlih trendova? Nipošto ne mogu. Tako čovek postaje sve više zao, sve nadmeniji, oholiji, sebičniji i zlonamerniji. Među ljudima više nema nikakve naklonosti i odanosti, nema više ljubavi među članovima porodice, nema razumevanja među rođacima i prijateljima; ljudski odnosi su puni nasilja. Svi do jednog nastoje da žive među drugima koristeći nasilna sredstva i metode, da za sebe ugrabe sredstva za život koristeći nasilje, da osvoje pozicije i stiču profit koristeći nasilje, te da koriste nasilne i rđave načine da urade bilo šta od onoga što žele. Zar ovaj ljudski rod nije užasan? I te kako je užasan: ne samo što je razapeo Boga, već bi uništio i sve koji Ga slede – jer ovaj ljudski rod je isuviše zao.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

77. „Svet se vrti oko novca” je filozofija Sotone. Ona je veoma rasprostranjena među ljudskim rodom, u svakom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Zar ovo nije proces u kom Sotona iskvaruje čoveka? Možda ljudi nemaju isti stepen znanja iz prve ruke o ovoj izreci, ali je svi na različitim nivoima tumače i priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svega što su lično iskusili. Zar nije tako? Bez obzira na to koliko iskustva čovek ima sa ovom izrekom, kakav je negativan efekat ona imala na njegovo srce? Taj efekat se ogleda u tome da ljudska bića na ovom svetu – a može se reći da to uključuje baš svakoga od vas – otkrivaju nešto iz svojih naravi. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je lako to ukloniti iz čovekovog srca? Ne, nije lako! To pokazuje da je Sotona zaista duboko iskvario čoveka! Sotona koristi novac kako bi namamio ljude i sve ih iskvario tako da su postali stvorenja koja obožavaju novac i materijalne želje. A kako se to obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Pa, zar ne mislite da na ovom svetu ne biste mogli da preživite bez novca i da bez njega ne biste mogli da proživite ni jedan jedini dan? Koliko novca ljudi imaju, određuje koliko je visok njihov status; koliko novca ljudi imaju, određuje koliko su ugledni. Siromašni ne mogu da stoje ponosno i uzdignute glave, dok bogati imaju visok status, stoje ponosno i uzdignute glave, te mogu da govore glasno i da žive nadmeno i neobuzdano. Šta ova izreka i trend donose čoveku? Nije li istina da su mnogi ljudi spremni da podnesu bilo kakvu žrtvu kako bi zaradili novac? Zar mnogi ljudi ne gube svoje dostojanstvo i integritet dok streme što većoj količini novca? Zar mnogi ljudi ne gube priliku da obavljaju svoju dužnost i slede Boga zarad novca? Zar gubitak prilike da se zadobije istina i bude spasen nije najveći gubitak za ljude? Samo koristeći ovaj metod i ovu izreku, Sotona u toj meri kvari čoveka. Nije li Sotonina namera zlokobna? Nije li ovo zlonameran trik? To je samo popularna izreka, pa ipak ti prelaziš od neslaganja s njom do toga da na kraju poveruješ da je ona istina i do tog trenutka tvoje srce već biva potpuno zarobljeno od strane Sotone, pa stoga mimo svoje volje počinješ da živiš prema toj izreci. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Iako možda poznaješ istiniti put i možda znaš istinu, ipak si nemoćan da stremiš ka njoj. Iako ti je možda sasvim jasno da su Božje reči istina, ipak nisi voljan da platiš cenu niti da trpiš kako bi je zadobio. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu kako bi se do samoga kraja suprotstavljao Bogu. Bez obzira na to šta Bog kaže, bez obzira na to šta On čini, bez obzira na to koliko je duboka i velika Božja ljubav prema tebi, u onoj meri u kojoj si u stanju da je shvatiš, ti bi tvrdoglavo bio uporan u tome da se naprežeš zbog te izreke. Drugim rečima, ova izreka te je već zaludela i kontroliše tvoje misli, ona već upravlja tvojim ponašanjem, a ti bi joj radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi otpustio svoju težnju za bogatstvom. To što možeš tako da postupaš, to što reči Sotonine mogu da te kontrolišu i tobom manipulišu – zar to ne znači da te je Sotona zaludeo i iskvario? Zar to ne znači da su Sotonina filozofija i misli, kao i Sotonina narav pustili koren u tvom srcu? Ako isključivo težiš bogatstvu i odustaješ od stremljenja ka istini, ne znači li to da je Sotona ostvario svoj cilj da te zaludi? Upravo tako stoje stvari. Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona zaludi i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu rđavost? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona kvari ljude u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona im onemogućava da se odbrane od ovog kvarenja i čini ih bespomoćnim pred njim. Sotona navodi ljude da prihvate njegova razmišljanja, njegova gledišta i rđave stvari koje potiču od njega u situacijama kada su nesvesni i kada ne prepoznaju šta im se dešava, a nakon što prihvate ove stvari, ljudi nemaju ništa protiv njih. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni V”

78. Postoji šest glavnih trikova koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka

Prvi se sastoji u kontroli i prinudi. Drugim rečima, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi preuzeo kontrolu nad tvojim srcem. Šta znači „prinuda”? To znači da te, pomoću pretnji i silovitih taktika, prisiljava da mu se pokoriš, navodeći te da razmišljaš o posledicama ako to ne učiniš. Ti se plašiš i ne usuđuješ se da mu se suprotstaviš, te se stoga predaješ.

Drugi trik je varanje i prevara. Šta se podrazumeva pod „varanjem i prevarom”? Sotona izmišlja neke priče i laži, na prevaru te navodeći da mu poveruješ. On ti nikad ne govori da je čoveka stvorio Bog, ali ti, isto tako, nikad neće direktno reći da te nije stvorio Bog. On uopšte i ne koristi reč „Bog”, već neku drugu reč kao zamenu, čime te zapravo obmanjuje tako da ti, u osnovi, nemaš pojma o postojanju Boga. Naravno, „prevara” obuhvata ne samo ovaj, već i mnoge druge aspekte.

Treći Sotonin trik je prisilna indoktrinacija. Čime se ljudi prisilno indoktriniraju? Da li se prisilna indoktrinacija vrši po čovekovom sopstvenom izboru? Da li se ona vrši uz čovekov pristanak? Ne, nikako. Čak i ako ne daš svoj pristanak, ti povodom toga ne možeš ništa da preduzmeš. Sotona te, a da ti toga nisi ni svestan, indoktrinira, usađuje ti u glavu svoje ideje, svoja životna pravila i svoju suštinu.

Četvrti trik je zastrašivanje i namamljivanje. Drugim rečima, Sotona te pomoću raznih trikova navodi da ga prihvatiš, slediš i da radiš u njegovoj službi. Učiniće sve da postigne svoje ciljeve. Ponekad ti pruža sitne usluge, sve vreme te mameći da počiniš greh. Ako ga ne slediš, naneće ti patnju zbog toga, kazniće te i na sve moguće načine će te napadati i kovati zaveru protiv tebe.

Peti trik je obmanjivanje i paraliza. „Obmanjivanje i paraliza” je trik kojim Sotona ljudima usađuje milozvučne reči i ideje, koje su u skladu s njihovim predstavama i zvuče uverljivo, tako da izgleda kao da on tobože brine o telesnoj situaciji ljudi, o njihovim životima i budućnosti, dok mu je, u stvari, jedini cilj da te prevari. On te, zatim, parališe tako da više ne znaš šta je ispravno, a šta pogrešno, usled čega ti nesvesno bivaš prevaren i padaš pod njegovu kontrolu.

Šesti trik je uništenje tela i uma. Koji deo čoveka Sotona uništava? Sotona ti uništava um, čineći te nemoćnim da mu se odupreš, što znači da se tvoje srce, malo po malo, okreće ka Sotoni uprkos tvojoj volji. On svakodnevno usađuje ove stvari u tebe, i svaki dan koristi kulturu i ove ideje da utiče na tebe i da te oblikuje, slamajući malo po malo tvoju volju, tako da ti na kraju više i ne želiš da budeš dobra osoba, ne želiš više da se zalažeš za ono što nazivaš „pravdom”. Nesvesno, ti više nemaš snagu volje da plivaš uzvodno, već radije puštaš da te struja nosi. „Uništenje” znači da Sotona ljude toliko muči da oni više ne liče na ljudska bića, već postaju senke onoga što su nekad bili. Tada Sotona koristi priliku da ih proždere.

Svaki od ovih trikova, koje Sotona koristi da bi ljude iskvario, čoveka čini nemoćnim da mu se odupre; svaki od njih za čoveka može biti smrtonosan. Drugim rečima, sve što Sotona radi i svi trikovi koje koristi mogu dovesti do toga da postaneš izrod, mogu te staviti pod Sotoninu kontrolu i uvući te u živo blato greha i zla. Takvi su trikovi koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”

79. Čoveka, koji je rođen na tako ukaljanoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; oblikovan je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, neplemenit pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrlo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema ni jednog jedinog čoveka koji će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, niti i jednog jedinog čoveka koji će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje onoga koji će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čovek koji živi u tami ne želi da primenjuje istinu čak ni kada je čuje, i nije sklon da traga čak ni kada vidi da se Bog već pojavio. Kako bi za ovakav izopačen ljudski rod uopšte moglo biti prostora za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom”

80. Iako Sotona deluje humano, pravedno i čestito, Sotonina suština je okrutna i rđava

Sotona gradi svoju reputaciju obmanjujući svet i često sebe postavlja kao predvodnika i uzor pravde. Pod lažnim izgovorom da štiti pravdu, on škodi ljudima i proždire njihove duše, i koristi se svakojakim sredstvima da otupljuje, zaluđuje i podstrekava ljude, čija je svrha da navede ljude da odobre njegovo zlo vladanje i priklone mu se, i da mu se pridruže u suprotstavljanju Božjem autoritetu i suverenosti. Međutim, kada neko prozre njegove smicalice i spletke i prozre njegovo odvratno lice, i kada više ne želi da ga on i dalje gazi ili zavarava, ili da mu i dalje robuje, ili da bude kažnjen i uništen zajedno sa njim, tada Sotona menja svoje prethodno svetačko lice i strgne svoju lažnu masku, i otkriva svoje divljačko pravo ja, koje je rđavo, podmuklo i ružno. On bi najviše voleo da istrebi sve one koji odbijaju da ga slušaju i koji se opiru njegovim rđavim silama. U tom trenutku Sotona više ne može da se prikaže u čestitom izgledu dostojnom poverenja; njegovo mesto zauzima njegovo ružno pravo ja – đavo – koje je prethodno bilo skriveno ispod jagnjeće kože. Jednom kada se Sotonine spletke iznesu na videlo i njegovo pravo ja bude razotkriveno, on će pobesneti i ispoljiti svoje varvarstvo, a njegova želja da naudi čoveku i proždere ga će se pojačati. On je besan zbog čovekovog buđenja za istinu, i razvija snažnu mržnju i osvetoljubivost prema čoveku zbog njegove žudnje za slobodom i svetlošću i njegove težnje da se oslobodi iz njegovog zatvora. Njegov bes ima za cilj da odbrani njegovu rđavost, a takođe je i istinsko otkrivanje njegove divljačke prirode.

U svemu što Sotona čini, on otkriva svoju rđavu prirodu. Od svih zlih dela koja je Sotona izvršio nad čovekom – od njegovih ranih nastojanja da zaluđuje čoveka da ga sledi, do njegovog iskorišćavanja čoveka, u kojem ga navodi da se pridruži njegovim zlim delima, do njegove osvete prema čoveku nakon što je njegovo pravo ja razotkriveno i nakon što ga je čovek prepoznao i napustio, i tako dalje i tako dalje – nijedno od ovih dela ne propušta da razotkrije Sotoninu rđavu suštinu, niti da dokaže činjenicu da Sotona nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i da je Sotona izvor svih zlih stvari. Svi njegovi postupci služe da zaštite njegovu zlobu, osiguraju nastavak njegovih zlih dela, idu protiv pravičnih i pozitivnih stvari i uništavaju zakone i pravila normalnog postojanja ljudskog roda. Svi ovi postupci su neprijateljski prema Bogu i biće uništeni Božjim gnevom. Iako Sotona poseduje sopstveni bes, njegov bes je samo sredstvo da dâ oduška svojoj rđavoj prirodi. Razlog zbog koga je Sotona ogorčen i besan je u sledećem: njegove besprizorne smicalice su razotkrivene; nije se lako izvukao sa svojim spletkama; njegova sumanuta ambicija i želja da zameni Boga i ponaša se kao Bog su srušeni i onemogućeni; a njegov cilj da kontroliše ceo ljudski rod sada je uzaludan i nikada se neće ostvariti. Božje neprekidno prizivanje Sopstvenog gneva, svaki put iznova, sprečilo je da se ostvare Sotonine spletke i suzbilo širenje i divljanje Sotonine rđavosti. Iz tog razloga, Sotona istovremeno mrzi Božji gnev i boji ga se. Svaki put kad se Božji gnev spusti, on ne samo da razotkriva Sotonin pravi podli izgled, već i na svetlo dana iznosi Sotonine rđave želje, a time bivaju ogoljeni razlozi za Sotonin bes prema ljudskom rodu. Erupcija Sotoninog besa predstavlja pravo otkrivenje njegove rđave prirode i razotkrivanje njegovih smicalica. Naravno, svaki put kada se Sotona razbesni to predstavlja proglas uništenja rđavih stvari i zaštitu i nastavak odvijanja pozitivnih stvari; to je proglas činjenice da Božji gnev ne sme biti uvređen!

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”