65. Adam i Eva, od Boga stvoreni, u početku su bili sveti ljudi, što znači da su oni, dok su boravili u Edenskom vrtu, bili sveti, neokaljani prljavštinom. Pored toga, bili su verni Jahveu i nisu znali ništa o izdaji Jahvea. To je zato što nije bilo uticaja Sotoninog uznemiravanja, zato što u sebi nisu imali Sotoninog otrova i zato što su bili najčistiji u čitavom ljudskom rodu. Živeli su u Edenskom vrtu, neoskrnavljeni prljavštinom, nezaposednuti telom i bojali su se Jahvea. Kasnije, kada ih je Sotona iskušavao, u sebi su imali zmijski otrov i želju da izdaju Jahvea, te su živeli pod uticajem Sotone. U početku su bili sveti i bojali su se Jahvea; samo su u tom stanju oni bili ljudi. Kasnije, nakon što ih je Sotona iskušavao, jeli su voće s drveta spoznanja dobra i zla i živeli su pod uticajem Sotone. Sotona ih je postepeno iskvario i izgubili su prvobitni lik čoveka. U početku je čovek imao dah Jahvea, nije bio nimalo neposlušan i nije nosio zlo u srcu. U to vreme je čovek zaista bio ljudsko biće. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovek je postao zver. Misli su mu bile ispunjene zlom i prljavštinom, bez ičega dobrog i svetog. Nije li to Sotona?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

66. Otkako je čovečanstvo stvorilo društvene nauke, čovekov um zaokupljaju nauka i znanje. Nauka i znanje su tako postali alati za upravljanje čovečanstvom i više nema dovoljno prostora da čovek obožava Boga, niti više ima povoljnih uslova za obožavanje Boga. Božja pozicija je potonula još dublje u ljudskom srcu. Bez Boga u svom srcu, čovekov unutrašnji svet je mračan, beznadežan i prazan. Kasnije su mnogi naučnici koji izučavaju društvene nauke, istoričari i političari došli u prvi plan kako bi izneli teorije društvenih nauka, teoriju ljudske evolucije i druge teorije koje su u suprotnosti sa istinom da je Bog stvorio čoveka, kako bi srca i umove ljudi ispunili tim teorijama. I tako je sve manje onih koji veruju da je Bog stvoritelj svega, dok je onih koji veruju u teoriju evolucije sve više. Zapise o delu Božjem i Njegovim rečima iz doba Starog zaveta sve više ljudi smatra za mitove i legende. U svojim srcima, ljudi postaju ravnodušni prema dostojanstvu i veličini Boga, prema načelu da Bog postoji i da upravlja svim stvarima. Opstanak čovečanstva i sudbina zemalja i naroda više im nisu važni, a čovek živi u šupljem svetu u kom ga interesuju samo jelo, piće i potraga za zadovoljstvom… Malo ljudi preuzima na sebe obavezu da potraži mesta gde Bog danas čini Svoje delo, ili da traga za načinom na koji On upravlja i uređuje čovekovo odredište. I tako, mimo čovekovog znanja, ljudska civilizacija postaje sve manje sposobna da sledi čovekove želje, a ima čak i mnogo ljudi koji osećaju da su, živeći u takvom svetu, manje srećni od onih koji su već preminuli. Čak i ljudi koji žive u zemljama koje su nekada bile visoko civilizovane izražavaju takve pritužbe. Jer, bez Božjeg usmeravanja, koliko god da se vladari i sociolozi silno trude da sačuvaju ljudsku civilizaciju, uzaludno je. Niko ne može ispuniti prazninu u čovekovom srcu, jer niko ne može biti život čovečji, i nijedna društvena teorija ne može osloboditi čoveka od praznine koja ga je snašla. Nauka, znanje, sloboda, demokratija, slobodno vreme, komfor: sve te stvari čoveku donose samo privremenu utehu. Čak i sa njima, čovek i dalje neizbežno greši i žali se na društvene nepravde. Ove stvari ne mogu da obuzdaju čovekovu žudnju i želju za istraživanjem. To je zato što je čoveka stvorio Bog, a besmislene žrtve i istraživanja koja čovek preduzima mogu samo da dovedu do još veće nevolje i mogu samo da prouzrokuju da čovek živi u stalnom osećanju straha, ne znajući kako da se suoči sa budućnošću čovečanstva niti sa putem koji je pred njim. Čovek čak počinje da se plaši nauke i znanja, a još više osećanja praznine. Na ovom svetu, bez obzira na to da li živiš u slobodnoj zemlji ili zemlji u kojoj se ne poštuju ljudska prava, ti si potpuno nesposoban da izbegneš sudbinu čovečanstva. Bilo da si vladar ili potčinjeni, potpuno si nesposoban da se odupreš želji da istražuješ sudbinu, tajne i odredište čovečanstva, a još manje si sposoban da pobegneš od zbunjujućeg osećaja praznine. Takve pojave, koje su zajedničke čitavom čovečanstvu, sociolozi nazivaju društvenim fenomenima, ali nijedan veliki čovek ne može da istupi i da reši takve probleme.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 2: Bog upravlja sudbinom celog čovečanstva“

67. Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe^[1], nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan^[2]. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željnu Božju volju? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha! Ko je prihvatio Božje delo? Ko je položio svoj život ili prolio krv za delo Božje? Iz generacije u generaciju, s kolena na koleno, porobljeni čovek je bez ikakvog poštovanja porobljavao Boga – kako da tako nešto ne izazove bes? Hiljade godina mržnje nakupile su se u srcu, milenijumi greha urezani su u srce – kako da tako nešto ne podstakne prezir? Osveti Boga, potpuno istrebi Njegovog neprijatelja, ne dozvoli mu da više nesmetano divlja i ne dozvoli mu da vlada kao tiranin! Sada je vreme: čovek je odavno skupio svu svoju snagu, posvetio je sav svoj trud i platio svaku cenu za to, da strgne grozno lice ovog demona i dozvoli ljudima, koji su zaslepljeni i koji su pretrpeli svaku vrstu patnje i teškoća, da se pobune iz bola i okrenu leđa ovom zlom starom đavolu. Zašto postaviti tako neprobojnu prepreku pred Božje delo? Zašto se služiti raznim smicalicama da bi se prevario Božji narod? Gde su tu istinska sloboda i legitimna prava i interesi? Gde je tu pravičnost? Gde je tu uteha? Gde je tu toplota? Zašto koristiti obmanjujuće spletke da bi se prevario Božji narod? Zašto koristiti silu da bi se onemogućio dolazak Boga? Zašto ne dozvoliti Bogu da se slobodno kreće zemljom koju je stvorio? Zašto progoniti Boga sve dok nema gde da predahne? Gde je toplina među ljudima? Gde je dobrodošlica među ljudima? Zašto izazivati tako očajnu žudnju u Bogu? Zašto terati Boga da uvek iznova doziva? Zašto primoravati Boga da brine za Svog voljenog Sina? U ovom mračnom društvu, zašto njegovi bedni psi čuvari ne dozvoljavaju Bogu da slobodno dolazi i odlazi po svetu koji je On stvorio? Zašto čovek ne razume, čovek koji živi usred bola i patnje? Zarad vašeg dobra, Bog je pretrpeo velike muke, s velikim bolom podario vam je Svog voljenog Sina, Svoju krv i meso – pa zašto se onda još uvek pravite da ne vidite? Pred svima odbacujete dolazak Boga i odbijate Božje prijateljstvo. Zašto ste tako bezobzirni? Da li ste spremni da izdržite nepravde u mračnom društvu kao što je ovo? Zašto se, umesto da punite svoje stomake hiljadama godina suparništva, kljukate „govnima“ kralja đavola?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (8)“

1. „Iznošenje neosnovanih optužbi“ odnosi se na metode kojima đavo nanosi štetu ljudima.

2. „Čvrsto čuvano“ ukazuje na to da su metode kojima đavo pogađa ljude posebno zlobne i toliko kontrolišu ljude da nemaju prostora da se kreću.

68. Od vrha do dna i od početka do kraja, Sotona ometa Božje delo i radi u suprotnosti sa Njim. Sva ta priča o „drevnom kulturnom nasleđu“, dragocenom „znanju o drevnoj kulturi“, „učenjima taoizma i konfučijanizma“ i „konfučijanskim klasicima i feudalnim obredima“ odvela je čoveka u pakao. Napredne savremene nauke i tehnologije, kao i visokorazvijene industrije, poljoprivrede i poslovanja nema nigde na vidiku. Umesto toga, on samo ističe feudalne obrede koje promovišu „čovekoliki majmuni“ iz drevnih vremena kako bi namerno prekinuli i suprotstavili se Božjem delu i uništili ga. Ne samo da je do dana današnjeg nastavio da spopada čoveka, već želi i da ga u celosti proguta^[1]. Prenošenje moralnog i etičkog učenja feudalizma i prenošenje znanja o drevnoj kulturi odavno su zarazili ljude, pretvarajući ih u đavole, što velike, što male. Malo je onih koji bi rado primili Boga, malo je onih koji bi radosno dočekali Njegov dolazak. Lice celokupnog čovečanstva prekriveno je ubilačkom namerom, a ubilački dah svuda prožima vazduh. Oni nastoje da izgnaju Boga iz ove zemlje; sa noževima i mačevima u rukama, raspoređuju se u borbenu formaciju da „unište“ Boga. Širom ove đavolje zemlje u kojoj čoveka stalno uče da nema Boga, idoli se šire, a vazduh je prožet otužnim mirisom zapaljenog papira i tamjana, toliko težak da guši. To je kao smrad mulja koji se izvija kao zmija otrovnica i širi se toliko da čovek ne može da se suzdrži od povraćanja. Pored toga, jedva se može čuti zvuk zlih demona koji pojaju svete spise, zvuk koji kao da dolazi iz dubine pakla, takav da niko ne može da ne uzdrhti. Svuda po ovoj zemlji postavljeni su idoli svih duginih boja i oni pretvaraju zemlju u svet čulnih naslada, dok se kralj đavola i dalje zlobno smeje, kao da je njegova podmukla zavera uspela. U međuvremenu, ljudi su i dalje potpuno nesvesni, i uopšte ne uviđaju da ih je đavo već iskvario do te mere da su izgubili razum i da su, poraženi, oborili glave. On želi da jednim silovitim potezom izbriše sve što ima veze sa Bogom i da Ga još jednom oskrnavi i ubije; njegova je namera da uništi i ometa Njegovo delo. Kako on može da dozvoli da Bog ima isti status? Kako on može da toleriše da se Bog „meša“ u njegov posao među ljudima na zemlji? Kako može da dozvoli Bogu da raskrinka njegovo grozno lice? Kako može da dozvoli da Bog poremeti sve što je uradio? Kako može taj đavo, podivljao od besa, da dozvoli Bogu da ima kontrolu nad njegovim carskim dvorom na zemlji? Kako on da se svojevoljno pokloni Njegovoj nadmoćnoj sili? Njegovo grozno lice otkriveno je u pravom svetlu, tako da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače, i zaista je teško govoriti o tome. Zar to nije njegova suština? Iako ima ružnu dušu, on i dalje smatra da je neverovatno lep. Ta banda saučesnika u zločinu^[2]! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom i oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog svetog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje? Demoni i zli duhovi već neko vreme divljaju zemljom, tako da su izolovali i Božju volju i mukotrpan trud tako čvrsto da su postali nedostupni. To je zaista smrtni greh! Kako Bog da ne bude uznemiren? Kako Bog da ne bude gnevan? Oni su ozbiljno osujetili i usprotivili se delu Božjem: kako je to samo buntovno!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (7)“

1. „Progutati“ se odnosi na opako ponašanje kralja đavola, koje potpuno uništava ljude.

2. „Saučesnici u zločinu“ ista su vrsta kao i „banda huligana“.

69. Poznavanje drevne kulture i istorije koja se proteže nekoliko hiljada godina unazad zatvorilo je čovekovo razmišljanje i predstave i njegov mentalni stav tako čvrsto da ih čini neprobojnim i bionerazgradivim^[1]. Ljudi žive u osamnaestom krugu pakla, gde, kao da ih je Bog proterao u tamnice, nikada ne mogu da vide svetlost. Feudalni način razmišljanja je toliko pritisnuo ljude da jedva dišu i guše se. Nemaju ni trunke snage da se odupru; sve što rade jeste da beskrajno trpe u tišini… Nikada se niko nije usudio da se bori ili zalaže za pravednost i pravdu; ljudi jednostavno žive gore nego životinje, pod udarcima i iživljavanjem feudalne etike, dan za danom, godinu za godinom. Nikada im nije palo na pamet da potraže Boga kako bi u ljudskom svetu uživali u sreći. Kao da su ljudi utučeni do te mere da su poput opalog jesenjeg lišća, sasušeni, isušeni i žutosmeđi. Ljudi su odavno izgubili pamćenje; oni žive bespomoćni u paklu koji se zove ljudski svet, čekajući dolazak poslednjeg dana kako bi zajedno sa ovim paklom propali, kao da je taj poslednji dan za kojim čeznu dan kada će čovek uživati u spokojnom miru. Feudalna etika odvela je čovekov život u „Ad“, dodatno slabeći čovekovu moć da se odupre. Svakakve vrste ugnjetavanja guraju čoveka da, korak po korak, upada sve dublje u Ad, sve dalje i dalje od Boga, sve do danas, kada je postao potpuni tuđin Bogu i beži od Njega kada se sretnu. Čovek Ga ne sluša i ostavlja Ga da stoji sam po strani, kao da Ga nikada nije poznavao, kao da Ga nikada ranije nije video. Ipak, Bog je čekao čoveka tokom celog njegovog dugog životnog putovanja, nikada ne izlivajući Svoj nezaustavljivi bes na njega, samo čekajući tiho, bez reči, da se čovek pokaje i počne iznova. Bog je odavno došao u ljudski svet da bi sa čovekom podelio patnje tog sveta. Za sve godine koje je proveo sa ljudima, niko nije otkrio Njegovo postojanje. Bog samo u tišini trpi bedu zapuštenosti u ljudskom svetu dok obavlja delo koje je On lično doneo. On nastavlja da trpi zarad volje Boga Oca i zarad potreba čovečanstva, prolazeći kroz patnje koje čovek nikada ranije nije iskusio. U čovekovom prisustvu ćutke ga je služio, u čovekovom prisustvu Sebe je ponizio, zarad volje Boga Oca i zarad potreba ljudskog roda. Poznavanje drevne kulture potajno je otelo čoveka od prisustva Boga i predalo ga kralju đavola i njegovom potomstvu. Četiri knjige i pet klasika^[a] doveli su čovekovo razmišljanje i predstave u još jedno doba pobune, čineći da se još više nego ranije dodvorava onima koji su sastavili to delo, dodatno pogoršavajući čovekove predstave o Bogu. Bez znanja čoveka, kralj đavola je bezdušno isterao Boga iz čovekovog srca, i potom ga je, sa pobedničkim ponosom, zauzeo. Od tog vremena čovek je postao posednut ružnom i zlom dušom i likom kralja đavola. Mržnja prema Bogu ispunila mu je grudi, a pakosna zloba kralja đavola širila se u čoveku iz dana u dan sve dok nije u potpunosti obuzet. Čovek više nije imao ni trunke slobode i nije imao načina da se oslobodi okova kralja đavola. Nije imao drugog izbora nego da bude zarobljen na licu mesta, da se preda i potčinjeno padne ničice u njegovom prisustvu. Nekada davno, kada su ljudsko srce i duša još bili u povoju, kralj đavola zasadio je u njima seme tumora ateizma, učeći ih zabludama kao što su „proučavaj nauku i tehnologiju; ostvari Četiri modernizacije; i da na svetu ne postoji Bog“. Ne samo to; on u svakoj prilici uzvikuje: „Oslonimo se na naš vredan rad da izgradimo prelepu domovinu“, tražeći od svake osobe da od detinjstva bude spremna da verno služi svojoj zemlji. Čovek je, nesvesno, doveden u njegovo prisustvo, gde je on bez oklevanja prisvojio sve zasluge (što znači zasluge koje pripadaju Bogu za držanje celog čovečanstva u Svojim rukama). Nikada nije znao za stid. Štaviše, besramno je zgrabio Božji narod i odvukao ga nazad u svoju kuću, gde je kao miš skočio na sto i naterao čoveka da ga obožava kao Boga. Kakav prokletnik! Uzvikuje sramotne, šokantne stvari, kao što su: „Na svetu ne postoji Bog. Vetar nastaje usled promena u skladu sa prirodnim zakonima; kiša nastaje kada se, u susretu sa niskim temperaturama, vodena para kondenzuje u kapi koje padaju na zemlju; zemljotres je potres površine zemlje usled geoloških promena; suša je posledica suvoće u vazduhu izazvane nukleonskim poremećajem na površini Sunca. To su prirodne pojave. Gde je, u svemu tome, Božji čin?“ Tu su čak i oni koji uzvikuju ovakve reči, reči koje ne bi trebalo naglas izgovoriti: „Čovek je nastao evolucijom od majmuna u drevnoj prošlosti, a današnji svet potiče od niza primitivnih društava koja su začeta otprilike pre jednog eona. Bilo da zemlja cveta ili propada, sve je u rukama njenih građana.“ U pozadini, on tera čoveka da ga okači na zid ili stavi na sto kako bi mu odavao počast i prinosio darove. Dok uzvikuje: „Bog ne postoji“, postavlja se kao Bog, po kratkom postupku gura Boga izvan granica zemlje, dok stoji na Božjem mestu i preuzima ulogu kralja đavola. Kakvo bezumlje! Tera čoveka da ga mrzi do srži. Izgleda kao da su Bog i on zakleti neprijatelji, i da ne mogu da koegzistiraju. Planira da otera Boga da bi mogao slobodno da luta, van domašaja zakona^[2]. Takav je on kralj đavola! Kako njegovo postojanje uopšte može da se trpi? Neće se smiriti dok ne napravi nered od Božjeg dela i ne ostavi sve u potpunom rasulu^[3], kao da želi da se suprotstavlja Bogu do gorkog kraja, dok ili riba ne umre ili mreža ne pukne, namerno se suprotstavljajući Bogu i pritiskajući sve više. Njegovo grozno lice koje je odavno potpuno raskrinkano, sada je modro i izubijano^[4] i u žalosnom je stanju, ali ipak neće popustiti u svojoj mržnji prema Bogu, kao da će samo proždirući Boga u jednom zalogaju biti u stanju da ublaži mržnju koja se nagomilala u njegovom srcu. Kako možemo da ga tolerišemo, tog neprijatelja Božjeg? Samo njegovo iskorenjivanje i potpuno istrebljenje će ostvariti našu životnu želju. Kako se može dozvoliti da nastavi da se nekontrolisano širi? On je iskvario čoveka do te mere da čovek ne prepoznaje nebesko sunce, umrtvio se i lišen je osećanja. Čovek je izgubio normalno ljudsko rasuđivanje. Zašto ne bismo ponudili čitavo svoje biće da ga uništimo i spalimo da bismo eliminisali sve buduće brige i omogućili Božjem delu da što pre dostigne neviđeni sjaj? Ova banda nitkova ušla je u svet ljudi i od njega napravila metež. Doveli su celo čovečanstvo na ivicu provalije, krišom planirajući da ga u nju gurnu, da se razbije u paramparčad kako bi onda mogli da prožderu mrtva tela. Uzalud se nadaju da će prekinuti Božji plan i ulaze sa Njim u okršaj, polažući sve na jedno bacanje kocke^[5]. To nikako nije lako! Krst je, na kraju krajeva, pripremljen za kralja đavola, koji je kriv za najgnusnije zločine. Bogu nije mesto na krstu. On ga je već bacio u stranu namenivši ga đavolu. Bog je odavno izašao kao pobednik i više ne oseća tugu zbog grehova čovečanstva, već će doneti spasenje celom čovečanstvu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (7)“

1. „Bionerazgradivo“ je ovde zamišljeno kao satira, i znači da su ljudi kruti u svom znanju, kulturi i duhovnom pogledu.

2. „Slobodno luta, van domašaja zakona“ ukazuje na to da đavo juri pomahnitalo i divlja.

3. „Potpuno rasulo“ se odnosi na to kako je đavolovo nasilno ponašanje nepodnošljivo za videti.

4. „Modro i izubijano“ odnosi se na ružno lice kralja đavola.

5. „Polažući sve na jedno bacanje kocke“ znači staviti svoj novac na jednu opkladu u nadi da će mu to na kraju doneti pobedu. Ovo je metafora za đavolje zlokobne i opake zamisli. Izraz se koristi podrugljivo.

a. Četiri knjige i pet klasika su uticajne knjige konfučijanizma u Kini.

70. U čovekovo takozvano znanje, Sotona je uneo dosta svoje filozofije življenja i vlastitog načina razmišljanja. Čineći to, on čoveku omogućava da usvoji njegov način razmišljanja, njegovu filozofiju i njegova gledišta, kako bi pomoću njih mogao da negira postojanje Boga i vrhovnu Božju vlast nad svim stvarima i nad čovekovom sudbinom. Prema tome, kako čovekovo proučavanje napreduje i kako stiče sve šira znanja, to mu je postojanje Boga sve manje jasno i možda čak više ni ne oseća da Bog postoji. Pošto je Sotona čoveku usadio izvesne misli, stavove i predstave, zar on čoveka nije nasamario i iskvario čim je u njega ubrizgao taj otrov? Od čega, dakle, po vašem mišljenju, ljudi danas žive? Zar oni ne žive na osnovu znanja i misli koje im je usadio Sotona? I zar sve ono što je unutar tog znanja i tih misli skriveno – zar sve to nisu Sotonine filozofije i njegov otrov? Čovek, dakle, živi od Sotoninih filozofija i otrova. A u čemu je srž Sotoninog kvarenja čoveka? On čoveka želi da natera da negira Boga, da Mu se suprotstavlja i da se buni protiv Njega, baš kao što to i sȃm Sotona čini; to je Sotonin krajnji cilj, a to je ujedno i sredstvo kojim on kvari čoveka.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni V“

71. Tokom procesa čovekovog sticanja znanja, Sotona koristi najrazličitije metode, bilo tako što ljudima priča priče, što im prosto pruža neko konkretno znanje ili im, pak, dopušta da zadovolje svoje želje i ambicije. Kojim putem Sotona želi da te povede nadole? Ljudi misle da u sticaju znanja nema ničeg lošeg, da je to nešto sasvim prirodno. Da to izrazimo na način da zvuči privlačno – negovati uzvišene ideale ili imati ambicije znači imati neki pokretač, a to bi trebalo da bude ispravan put u životu. Zar ljudi neće živeti slavnije ukoliko mogu da ostvare sopstvene ideale ili da naprave uspešnu karijeru? Radeći to, čovek ne samo da može da oda počast svojim precima, već ima priliku i da ostavi sopstveni trag u istoriji – zar to nije dobra stvar? To je dobra stvar u očima prizemnih ljudi i, što se njih tiče, trebalo bi da to bude ispravno i pozitivno. Da li, međutim, Sotona, sa svojim zlokobnim motivima, ljude na takav put vodi tek onako? Naravno da ne. U stvari, ma koliko da su čovekovi ideali uzvišeni, ma koliko da su njegove želje realne ili ispravne, sve što čovek želi da postigne, sve što čovek traži, neraskidivo je povezano sa dve reči. Te su dve reči vitalno važne za život svake osobe i to su stvari koje Sotona nastoji da usadi u čoveka. Koje su to dve reči? To su „slava“ i „dobitak“. Sotona koristi veoma istančan metod, metod koji je u velikoj meri usaglašen s ljudskim predstavama i koji nije nimalo radikalan, a kojim on ljude navodi da nesvesno prihvate njegov način života i njegova životna pravila, da uspostave životne ciljeve i smer napredovanja u životu, pri čemu oni nesvesno stiču i životne ambicije. Ma koliko se te životne ambicije činile veličanstvenim, one su neraskidivo povezane sa „slavom“ i „dobitkom“. Sve što svaka velika ili slavna osoba – svi ljudi, zapravo – slede u životu odnosi se samo na te dve reči: „slava“ i „dobitak“. Ljudi misle da će, kad steknu slavu i dobitak, te stvari moći da iskoriste da bi uživali u visokom statusu i velikom bogatstvu, te da bi uživali u životu. Misle da su slava i dobitak neka vrsta kapitala koji mogu da iskoriste da bi živeli u stalnoj potrazi za nasladama i u razuzdanom telesnom uživanju. Zarad ove slave i dobitka za kojima toliko žude, ljudi svoje telo, svoj razum, sve što imaju, svoju budućnost i svoju sudbinu, svojevoljnopredaju u ruke Sotoni, premda to čine nesvesno. Oni to rade ne oklevajući ni tren, zauvek nesvesni potrebe da sve što su predali ponovo vrate. Mogu li ljudi, nakon što su na ovaj način našli utočište u Sotoni i postali mu odani, očuvati bilo kakvu kontrolu nad sobom? Sigurno ne. Oni su pod kompletnom i apsolutnom kontrolom Sotone. Potpuno su i apsolutno potonuli u živo blato i nisu u stanju da se sami oslobode. Kad čovek jednom zaglibi u slavu i dobitak, on više ne traži ono što je blistavo, ono što je pravedno, niti teži lepim i dobrim stvarima. To je zato što je zavodljiva moć slave i dobitka nad ljudima prevelika; one postaju nešto za čim su ljudi spremni da tragaju čitavog života, pa i u večnosti bez kraja i konca. Zar ovo nije istina? Neki će reći da sticanje znanja nije ništa drugo do čitanje knjiga ili učenje nečega što čovek još uvek ne zna, kako ne bi kaskao za svojim vremenom ili zaostao za svetom. Znanje se stiče da bi se moglo zaraditi za hleb, za budućnost, ili da bi se mogle zadovoljiti osnovne potrebe. Ima li ikoga ko bi izdržao deceniju napornog učenja samo da bi zadovoljio osnovne potrebe i rešio pitanje hrane? Ne, nema takvih. Pa zašto onda čovek sve ove godine trpi te muke? Zarad slave i dobitka. Slava i dobitak ih iz daljine zovu i čekaju na njih, a oni veruju da samo sopstvenim trudom, mukom i borbom mogu poći putem koji će ih dovesti do slave i dobitka. Takva osoba ove muke mora istrpeti zarad svog budućeg puta, zarad budućeg uživanja i boljeg života. Pa koje je, zaboga, to znanje – možete li Mi reći? Nisu li to životna pravila i filozofije koje Sotona usađuje u čoveka, poput: „Voli stranku, voli zemlju i voli svoju veru“ ili „Mudar čovek se povinuje okolnostima“? Nisu li to „uzvišeni ideali“ života, koje je čoveku usadio Sotona? Uzmite, na primer, ideje velikih ljudi, integritet slavnih ili hrabri duh herojskih ličnosti, ili pak viteštvo i plemenitost junaka i mačevalaca iz romana o borilačkim veštinama – nisu li sve to načini na koje Sotona usađuje ove ideale? Ljudi su izloženi uticajima ovih ideja iz generacije u generaciju, a pripadnici svake od njih bivaju navedeni da te ideje prihvate. Oni neprekidno vode borbu u potrazi za tim „uzvišenim idealima“, za koje su čak spremni i život da žrtvuju. Ovim pristupom i sredstvima se Sotona koristi da bi uz pomoć znanja iskvario ljude. Nakon što, dakle, Sotona ljude povede ovim putem, jesu li oni u stanju da se pokore Bogu i da Mu se klanjaju? I da li su u stanju da prihvate Božje reči i da tragaju za istinom? Apsolutno ne – zato što ih je Sotona poveo stranputicom. Vratimo se još jednom na znanja, misli i stavove, koje je Sotona usadio ljudima: nalaze li se u njima istine o poslušnosti prema Bogu i obožavanju Boga? Nalaze li se istine o strahu od Boga i o izbegavanju zla? Ima li u njima ikakvih Božjih reči? Da li u njima ima ičega što je povezano s istinom? Nema – te su stvari potpuno odsutne.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

72. Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, muče se zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, a oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Oni nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i bivaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak svirepi okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se oteti Sotoninoj kontroli i sasvim zbaciti sa sebe okove kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

73. Nauka ljudima samo dopušta da vide objekte u fizičkom svetu, zadovoljavajući time čovekovu radoznalost, ali ona nije u stanju da čoveku omogući da shvati zakone po kojima Bog vlada nad svim stvarima. Čini se da čovek u nauci nalazi odgovore, ali ti odgovori zbunjuju i pružaju mu samo privremeno zadovoljstvo, zadovoljstvo koje služi jedino tome da srce čovekovo veže za materijalni svet. Ljudima se čini kako od nauke dobijaju odgovore, te tako, kad god iskrsne neki problem, oni svoje naučne stavove koriste kao osnovu da taj problem uvaže i dokažu. Čovekovo srce biva zavedeno naukom i opsednuto njome, do te mere da čovek više ne želi da spoznaje Boga, da Ga obožava, niti da veruje kako sve dolazi od Boga i kako čovek treba od Njega da traži odgovore. Nije li tako? Što ljudi više veruje u nauku, to besmisleniji postaju, verujući kako za sve postoji naučno rešenje i kako se istraživanjem sve može rešiti. Takvi ljudi ne tragaju za Bogom, niti veruju da On postoji. Ima mnogo dugogodišnjih vernika koji će, kad naiđu na neki problem, upotrebiti računar da bi potražili i pronašli odgovore; oni veruju samo naučnim saznanjima. Oni ne veruju da su Božje reči istina, ne veruju da reči Božje mogu da reše sve probleme čovečanstva, a ogromno mnoštvo problema s kojima se ljudski rod suočava oni ne posmatraju sa stanovišta istine. Ma s kakvim problemom da se susretnu, nikada se ne mole Bogu, niti taj problem nastoje da reše traženjem istine u Božjim rečima. U mnogim stvarima, radije veruju da znanje može da im reši problem; po njima, konačni odgovor leži u nauci. U srcima takvih ljudi, Boga uopšte i nema. Oni su nevernici, a njihovi stavovi o veri u Boga nimalo se ne razlikuju od stavova mnogih uglednih akademika i naučnika, koji stalno pokušavaju da Boga istražuju primenom naučnih metoda. Ima, na primer, mnogo stručnjaka za religiju koji su se popeli na planinski vrh gde se Nojeva barka nasukala, kako bi time dokazali postojanje barke. Ali oni u toj barci ne vide dokaz da Bog postoji. Oni jedino veruju u priče i istoriju; to je rezultat naučnog istraživanja i proučavanja materijalnog sveta. Ako istražuješ materijalni svet, bilo da se radi o mikrobiologiji, astronomiji ili geografiji, nikada nećeš doći do rezultata kojim bi se utvrdilo postojanje Boga i Njegove suverenosti nad svim stvarima. Šta dakle nauka donosi čoveku? Zar ona čoveka ne udaljava od Boga? Zar zbog nje ljudi Boga ne podvrgavaju proučavanju? Zar ona ne doprinosi da ljudi postanu još sumnjičaviji u pogledu Božjeg postojanja i suvereniteta, te da Ga time poreknu i izdaju? To su posledice. Kad Sotona, dakle, nauku koristi da bi čoveka iskvario, koji on cilj time pokušava da postigne? On naučnim zaključcima želi da obmane i otupi ljude, i da im dvosmislenim odgovorima osvoji srca, kako oni ne bi tragali za Bogom, niti verovali u Njegovo postojanje. Zbog toga kažem da nauka predstavlja jedan od načina na koji Sotona ljude kvari.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni V“

74. Sotona je skovao i izmislio mnoge narodne priče, kao i priče koje se pojavljuju u istorijskim knjigama, koje u ljudima stvaraju snažne utiske o likovima iz tradicionalne kulture ili praznih verovanja. Primera radi, u Kini postoje priče: „Morem plovi osam besmrtnika“, „Putovanje na Zapad“, Car od žada, „Pobeda Neže nad kraljem zmajeva“ i „Ustoličenje bogova“. Zar sve to nije pustilo duboke korene u umovima ljudi? Čak i ako neki od vas ne znaju sve pojedinosti, okvirno ipak znaš te priče, a upravo taj opšti sadržaj je ono što ti se lepi za srce i um, tako da ne možeš da ih zaboraviš. To su razne ideje ili legende koje je Sotona još davno pripremio za čoveka, a koje su se pronosile u različitim periodima. Ove stvari neposredno štete ljudskim dušama, nagrizaju ih i na ljude bacaju višestruke čini. To znači da, kad jednom prihvatiš takvu tradicionalnu kulturu, priče ili praznoverice, kad ti se one jednom ukorene u umu i zaglave u srcu, isto je kao da si začaran – bivaš upleten u ove zamke kulture i padaš pod uticaj ovih ideja i tradicionalnih priča. One utiču na tvoj život, na tvoj pogled na svet i način na koji sudiš o stvarima. Štaviše, one utiču na tvoje traganje za istinitim životnim putem: ovo je zaista zlobna vradžbina. Ma koliko da se trudiš, ne možeš ih se otresti; režeš ih, ali ih ne možeš odseći; tučeš po njima, ali ih ne možeš potući. Uz to, nakon što ljudi nesvesno podlegnu ovoj vradžbini, oni isto tako nesvesno počinju da obožavaju Sotonu, negujući njegov lik u svojim srcima. Drugim rečima, oni postavljaju Sotonu za svog idola, predmet obožavanja na koji će se ugledati, a idu čak tako daleko da ga smatraju Bogom. Ove stvari nesvesno prodiru u srca ljudi, odakle upravljaju njihovim rečima i postupcima. Osim toga, iako ti ove priče i legende isprva smatraš lažnim, kasnije nesvesno priznaješ da one postoje, praviš od njih stvarne slike i pretvaraš ih u stvarne, postojeće objekte. Usled sopstvene nepažnje, ti podsvesno primaš te ideje i počinješ da veruješ u postojanje tih stvari. Ti, takođe, u svoj dom i u svoje srce podsvesno primaš đavole, Sotonu i idole – ovo je zaista vradžbina.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

75. Sujeverne aktivnosti kojima se ljudi bave jesu ono što Bog najviše mrzi, ali mnogi ljudi i dalje nisu u stanju da ih se odreknu, misleći da je Bog odredio te sujeverne aktivnosti, pa čak i danas tek treba potpuno da ih se otarase. Stvari kao što su planovi koje mladi ljudi prave za svadbene gozbe i svadbene darove; pokloni u gotovini, banketi i slični načini na koje se proslavljaju radosne prilike; drevne formule koje se prenose s kolena na koleno; sve besmislene sujeverne aktivnosti koje se sprovode za mrtve i posmrtni obredi: sve je to još odvratnije Bogu. Čak Mu je i dan bogosluženja (uključujući Šabat, kako svetkuje religiozni svet) odvratan; a Bog sve više prezire i odbacuje društvene odnose i svetovne interakcije između dve osobe. Čak ni Prolećni festival ili Božić, koji su svima poznati, Bog nije propisao, a kamoli igračke i ukrase za ove svečane praznike kao što su dvostihovi, petarde, lampioni, Sveto pričešće, božićni pokloni i božićne svečanosti – zar to nisu idoli u glavama ljudi? Lomljenje hleba na Šabat, vino i tanko platno su još izraženiji idoli. Svi tradicionalni festivalski dani popularni u Kini, kao što su Dan podizanja zmajevih glava, Festival zmajevih čamaca, Festival sredine jeseni, Festival Laba i Nova godina i festivali u verskom svetu, kao što su Uskrs, Bogojavljenje i Božić, svi ovi neopravdani festivali smišljeni su i preneti iz davnina do danas od strane mnogih ljudi. Do danas ih je održala bogata mašta čovečanstva i genijalna zamisao. Izgledaju kao da su bez mana, ali su u stvari varke koje Sotona primenjuje na čovečanstvo. Što je mesto pretrpanije Sotonama i što je to mesto zastarelije i nazadnije, to su dublje uvreženi njegovi feudalni običaji. Ove stvari čvrsto vezuju ljude, ne ostavljajući apsolutno nikakav prostor za kretanje. Čini se da mnogi festivali u religioznom svetu pokazuju veliku originalnost i stvaraju most do Božjeg dela, ali oni su zapravo nevidljive veze kojima Sotona vezuje ljude i sprečava ih da upoznaju Boga – sve su to Sotonine lukave strategije. U stvari, kada se završi etapa Božjeg dela, On će već uništiti oruđa i stil tog vremena, ne ostavljajući nikakav trag. Međutim, „posvećeni vernici“ nastavljaju da se klanjaju tim opipljivim materijalnim predmetima; u međuvremenu, ono što Bog ima oni potiskuju u zapećak svojih umova, ne proučavajući to dalje, delujući kao da su puni ljubavi prema Bogu kada su Ga zapravo odavno izbacili iz kuće i postavili Sotonu na sto da mu se klanjaju. Slike Isusa, raspeća, Marije, Bogojavljenja i Tajne večere – ljudi ih poštuju kao da su Gospod Nebeski, sve vreme uzvikujući „Gospode, nebeski Oče“. Nije li sve to vic? Do današnjeg dana, mnoge slične izreke i običaji koje su ljudi preneli s kolena na koleno mrski su Bogu; oni ozbiljno ometaju put koji se pruža pred Bogom i, štaviše, stvaraju ogromne prepreke za ulazak čovečanstva. Ako zanemarimo koliko je Sotona iskvario čovečanstvo, nutrina ljudi je potpuno ispunjena stvarima kao što su zakon Svedoka Lija, Lavrentijeva iskustva, ispitivanja Stražara Nija i Pavlovo delo. Naprosto nema načina da Bog deluje na ljudska bića, jer u njima ima previše individualizma, zakona, pravila, propisa, sistema i slično; ove stvari su, pored feudalnih praznovernih sklonosti ljudi, zarobile i proždrale čovečanstvo. Kao da su ljudske misli zanimljiv film koji pripoveda bajku u punom koloru, sa fantastičnim bićima koja jašu oblake, toliko maštovitim da zadivljuju ljude, ostavljajući ih ošamućene i bez reči. Istini za volju, delo koje Bog danas dolazi da obavi uglavnom ima za cilj da se obračuna i da rasprši praznoverje kod ljudskih bića i potpuno preobrazi njihov mentalni sklop. Božje delo ne traje do danas zahvaljujući nasleđu koje je čovečanstvo prenosilo kroz generacije; to je delo koje je On lično započeo i završio, bez ikakve potrebe za nasleđivanjem zaveštanja nekog velikog duhovnika, ili nasleđivanjem bilo kojeg dela slične prirode koje je Bog obavio u nekom drugom dobu. Ljudska bića ne moraju da se bave bilo kojom od ovih stvari. Bog danas ima drugi stil obraćanja i delanja, pa zašto bi se onda ljudska bića mučila? Ako ljudi idu današnjim putem unutar trenutnog toka dok se pridržavaju nasleđa svojih „predaka“, oni neće stići do svog odredišta. Bog oseća duboko gađenje prema ovom načinu ljudskog ponašanja, baš kao što se gnuša godina, meseci i dana ljudskog sveta.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo i ulazak (3)“

76. Sotona kvari i kontroliše čoveka kroz društvene trendove. Društvenim trendovima obuhvaćeni su mnogi aspekti, uključujući različite oblasti poput obožavanja slavnih i velikih ličnosti, idola iz sveta muzike i filma, obožavanja poznatih ličnosti, onlajn igrice i tome slično – sve to spada u društvene trendove i nema potrebe da se ovde podrobnije bavimo time. Govorićemo samo o idejama koje društveni trendovi rađaju u ljudima, o načinu na koji oni utiču na ponašanje ljudi u svetu, te o životnim ciljevima i pogledima na svet koji su posledica tih društvenih trendova. Ovo je veoma važno; društvenim trendovima mogu da se kontrolišu misli i stavovi ljudi i da se utiče na njih. Ovi se trendovi rađaju jedan za drugim i svi u sebi nose rđav uticaj kojim se čovečanstvo neprestano unižava, usled čega ljudi gube savest, ljudskost i razum, a njihov moral i karakter nastavljaju da slabe do te mere da čak možemo reći kako danas većina ljudi više ne poseduje ni integritet, ni humanost, ni trunku savesti, a kamoli razuma. Dakle, koji su to društveni trendovi? To su trendovi koje ne možeš golim okom da vidiš. Kad neki novi trend zapljusne svet, moguće je da se na kresti tog talasa nalazi tek mali broj ljudi, koji taj novi trend uspostavljaju. Oni počinju da rade nešto novo, a zatim prihvataju neku ideju ili neko gledište. Većina ljudi će, međutim, neprekidno i bez svog znanja, biti izložena toj zaraznoj, privlačnoj i asimilujućoj sili novog trenda, sve dok ga svi nehotice i nesvesno ne prihvate, dok ne urone u njega i ne prepuste se njegovoj kontroli. Jedan za drugim, ovakvi trendovi dovode do toga da ljudi, koji nisu zdravog tela i duha, koji ne znaju šta je istina i ne mogu da razlikuju pozitivno od negativnog, rado prihvataju ove trendove, kao i životne poglede i vrednosti koji potiču od Sotone. Oni prihvataju ono što im Sotona govori o tome kako da pristupe životu i prihvataju način života koji im Sotona „daruje“, a da pri tom nemaju ni snage ni sposobnosti, a još manje svesti, da se tome odupru. (…)

(…) Ove društvene trendove Sotona koristi da bi ljude, korak po korak, namamio u đavolje gnezdo, tako da oni koji su zahvaćeni društvenim trendovima nesvesno zagovaraju novac i materijalne želje, zlobu i nasilje. Kad ove stvari jednom prodru u čovekovo srce, u šta se onda čovek pretvara? Čovek postaje đavo, Sotona! Zašto? Zato što je pitanje kakva psihološka sklonost postoji u čovekovom srcu? Čega se čovek boji? Čovek počinje da uživa u zlobi i nasilju, ne pokazujući ljubav prema lepoti ili dobroti, a još manje prema miru. Ljudi nisu voljni da žive jednostavnim životom normalnog ljudskog bića, već bi radije da uživaju u visokom statusu i ogromnom bogatstvu, da se prepuste telesnom uživanju, ne štedeći napor da udovolje svom telu, bez ikakvih ograničenja, bez spona koje bi ih obuzdavale; drugim rečima, oni bi da rade šta im se prohte. Kad se, dakle, do kraja zaroni u ovakve trendove, može li ti znanje koje si stekao pomoći da se oslobodiš? Može li ti razumevanje tradicionalne kulture i sujeverja pomoći da pobegneš iz ove strašne nevolje? Mogu li tradicionalni moral i čoveku dobro poznate ceremonije pomoći ljudima da budu uzdržani? Uzmite, na primer, „Analekte“ ili „Tao Te Đing“. Mogu li one ljudima pomoći da se izvuku iz živog blata ovih rđavih trendova? Apsolutno ne. Tako čovek postaje sve rđaviji, nadmeniji, sve uobraženiji, sve sebičniji i zlonamerniji. Među ljudima više nema nikakve naklonosti, nema više ljubavi među članovima porodice, nema razumevanja među rođacima i prijateljima; međuljudske odnose sve više odlikuje nasilje. Svi do jednog, ljudi posežu za nasilnim metodama da bi živeli među svojim bližnjima; oni nasilno grabe svoj hleb nasušni; osvajaju pozicije i stiču profit koristeći nasilje, te uz pomoć nasilja i zla čine šta im je volja. Zar nije užasan ovaj ljudski rod? Itekako je užasan: ne samo što su Boga razapeli na krst, već bi da pokolju i sve koji Ga slede – jer, čovek je isuviše zloban.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

77. „Sve se vrti oko novca“ je filozofija Sotone. Ona preovlađuje u celokupnom čovečanstvu, u svakom ljudskom društvu; moglo bi se reći da je to trend. Razlog leži u činjenici da je ova fraza usađena u srce svakog čoveka, koji je u početku nije prihvatao, ali se onda prećutno složio s njom, kad je došao u dodir sa stvarnim životom i počeo da oseća kako su te reči zapravo istinite. Nije li ovo postupak kojim Sotona kvari ljude? Možda ovu izreku ne shvataju svi ljudi do istog nivoa, ali je zato svi na različitim nivoima tumače i njenu istinitost priznaju na osnovu onoga što se oko njih dešavalo i na osnovu svojih ličnih iskustava. Zar nije tako? Bez obzira koliko neko ima iskustva u vezi sa ovom izrekom, koji je to negativan efekat koji ona može imati na čovekovo srce? Nešto se otkriva u naravi svih ljudi na ovom svetu, uključujući tu i svakog od vas. Šta je to? To je obožavanje novca. Da li je ovo teško ukloniti iz nečijeg srca? Veoma je teško! Izgleda da Sotonino kvarenje čoveka zaista duboko seže! Sotona novcem iskušava ljude i kvari ih tako da oni počinju da obožavaju novac i da poštuju materijalne stvari. A kako se ovo obožavanje novca ispoljava kod ljudi? Čini li vam se da bez novca ne biste mogli da opstanete u ovom svetu, da bi vam čak i jedan jedini dan bez novca bio nemoguć? Status ljudi, kao i poštovanje koje oni prema sebi zahtevaju, zavise od količine novca koji poseduju. Siromašni saginju glavu od stida, dok bogati uživaju u svom visokom statusu. Oni drže glavu visoko i ponosito, govore glasno i žive bahato. Šta ova izreka i ovaj trend donose ljudima? Nije li istina da se mnogi ljudi žrtvuju u potrazi za novcem? Zar se mnogi ljudi ne odriču svog dostojanstva i integriteta kako bi stekli što više novca? Zar mnogi, novca radi, ne ostaju bez prilike da vrše svoju dužnost i da slede Boga? Nije li za ljude gubitak šanse da se dođe do istine i spasenja najveći od svih gubitaka? Nije li Sotona dovoljno zloban da ovaj metod i ovu izreku iskoristi kako bi čoveka do te mere iskvario? Nije li sve ovo podli trik? Dok se ti krećeš putem od protivljenja ovoj popularnoj izreci, do njenog konačnog prihvatanja kao istine, tvoje srce u potpunosti pada u šake Sotoni, te ti stoga i nehotice počinješ da živiš u skladu s tom izrekom. U kojoj je meri ova izreka uticala na tebe? Tebi je možda poznat istiniti put, i ti možda znaš istinu, ali si nemoćan da je slediš. Možda ti je potpuno jasno da su Božje reči istina, ali nisi voljan da platiš cenu, niti da trpiš zarad sticanja istine. Ti bi, umesto toga, radije žrtvovao svoju budućnost i sudbinu, ne bi li se do samog kraja opirao Bogu. Ma šta da Bog kaže ili učini, bez obzira da li shvataš koliko je Božja ljubav prema tebi duboka i velika, ti bi da i dalje tvrdoglavo insistiraš na svom putu i da plaćaš cenu zbog ove izreke. Što znači da te je ova izreka već prevarila i uspostavila kontrolu nad tvojim mislima, da je ona već upravljala tvojim ponašanjem, te da bi joj ti radije dozvolio da upravlja tvojom sudbinom, nego što bi svoju težnju za bogatstvom ostavio po strani. To što su ljudi u stanju da tako postupaju, što reči Sotonine mogu da upravljaju i manipulišu njima – zar to ne znači da ih je Sotona prevario i iskvario? Nisu li Sotonina filozofija i način razmišljanja, kao i njegova narav, pustili korene u tvom srcu? Ako slepo težiš za bogatstvom i odustaješ od potrage za istinom, ne znači li to da je Sotonina namera da te prevari ostvarena? Upravo tako stoje stvari. Možeš li, dakle, da osetiš kad te Sotona prevari i iskvari? Ne možeš. Ako ne možeš da vidiš Sotonu koji ti stoji pred nosom, niti da osetiš kako je to upravo Sotona koji deluje iz senke, da li bi onda mogao da vidiš Sotoninu zlobu? Da li bi mogao da znaš kako Sotona kvari ljudski rod? Sotona čoveka kvari u svakom trenutku i na svakom mestu. Sotona čoveku onemogućava da se odbrani od ove iskvarenosti i čini ga bespomoćnim u odnosu na nju. Sotona te primorava da prihvatiš njegove misli, njegove stavove i sve zlo koje iz njega proizilazi u situacijama kad nisi svestan i kad ne znaš šta ti se dešava. Ljudi ove stvari prihvataju bez izuzetka. Oni te stvari neguju u sebi i drže do njih kao do nekakvog blaga, puštaju da one manipulišu i poigravaju se njima; tako ljudi žive pod vlašću Sotone, nesvesno mu se pokoravajući, dok se za to vreme sotonska iskvarenost čoveka sve više produbljuje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni V“

78. Postoji šest glavnih trikova koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka

Prvi se sastoji u kontroli i prinudi. Drugim rečima, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi preuzeo kontrolu nad tvojim srcem. Šta znači „prinuda“? To znači da te, pomoću taktike pretnji i nasilja, prisiljava da mu se pokoriš, navodeći te da razmišljaš o posledicama ako to ne učini. Ti se plašiš i ne usuđuješ se da mu se suprotstaviš, te mu se stoga potčinjavaš.

Drugi trik je varanje i prevara. Šta se podrazumeva pod „varanjem i prevarom“? Sotona izmišlja neke priče i laži, na prevaru te navodeći da mu poveruješ. On ti nikad ne govori da je čoveka stvorio Bog, ali ti, isto tako, nikad neće direktno reći da te nije stvorio Bog. On uopšte i ne koristi reč „Bog“, već neku drugu reč kao zamenu, čime te zapravo obmanjuje tako da ti, u osnovi, nemaš pojma o postojanju Boga. Naravno, „prevara“ obuhvata ne samo ovaj, već i mnoge druge aspekte.

Treći Sotonin trik je prisilna indoktrinacija. Čime se ljudi prisilno indoktriniraju? Da li se prisilna indoktrinacija vrši po čovekovom sopstvenom izboru? Da li se ona vrši uz čovekov pristanak? Ne, nikako. Čak i ako ne daš svoj pristanak, ti povodom toga ne možeš ništa da preduzmeš. Sotona te, a da ti toga nisi ni svestan, indoktrinira, usađuje ti u glavu svoje ideje, svoja životna pravila i svoju suštinu.

Četvrti trik je zastrašivanje i namamljivanje. Drugim rečima, Sotona te pomoću raznih trikova navodi da ga prihvatiš, slediš i da radiš u njegovoj službi. Učiniće sve da postigne svoje ciljeve. Ponekad ti pruža sitne usluge, sve vreme te mameći da počiniš greh. Ako ga ne slediš, naneće ti patnju zbog toga, kazniće te i na sve moguće načine će te napadati i kovati zaveru protiv tebe.

Peti trik je obmana i paraliza. „Obmana i paraliza“ je trik kojim Sotona ljudima usađuje milozvučne reči i ideje, koje su u skladu s njihovim predstavama i zvuče uverljivo, tako da izgleda kao da on tobože brine o telesnoj situaciji ljudi, o njihovim životima i budućnosti, dok mu je, u stvari, jedini cilj da te prevari. On te, zatim, parališe tako da više ne znaš šta je ispravno, a šta pogrešno, usled čega ti nesvesno bivaš prevaren i padaš pod njegovu kontrolu.

Šesti trik je uništenje tela i uma. Koji deo čoveka Sotona uništava? Sotona ti uništava razum, čineći te nemoćnim da mu se odupreš, što znači da se tvoje srce, malo po malo, okreće ka Sotoni uprkos tvojoj volji. On svakodnevno usađuje ove stvari u tebe, svaki dan koristi kulturu i ove ideje da utiče na tebe i da te pripremi, potkopavajući malo po malo tvoju volju, tako da ti na kraju više i ne želiš da budeš dobra osoba, ne želiš više da se zalažeš za ono što nazivaš „pravednošću“. Nesvesno, ti više nemaš snagu volje da plivaš uzvodno, već radije puštaš da te struja nosi. „Uništenje“ znači da Sotona ljude toliko muči da oni više ne liče na ljudska bića, već postaju senke onoga što su nekad bili. Upravo u tom trenutku Sotona kreće u napad, hvata ih i proždire.

Svaki od ovih trikova, koje Sotona koristi da bi ljude iskvario, čoveka čini nemoćnim da mu se odupre; svaki od njih za čoveka može biti smrtonosan. Drugim rečima, sve što Sotona radi i svi trikovi koje koristi mogu dovesti do toga da postaneš izrod, mogu te staviti pod Sotoninu kontrolu i uvući te u živo blato greha i zla. Takvi su trikovi koje Sotona koristi da bi iskvario čoveka.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni VI“

79. Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, životna filozofija dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će svojevoljno poslušati Boga, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

80. Iako Sotona deluje humano, pravedno i čestito, Sotonina suština je okrutna i zla

Sotona gradi svoju reputaciju obmanjujući ljude i često se predstavlja kao prethodnica i uzor pravednosti. Pod lažnim izgovorom da štiti pravednost, on škodi ljudima, proždire njihove duše i koristi se svakojakim sredstvima da otupi, obmane i podstakne čoveka. Njegov cilj je da navede čoveka da odobri njegovo zlo ponašanje i prikloni mu se, da natera čoveka da mu se pridruži u suprotstavljanju Božjem autoritetu i suverenosti. Međutim, kada neko prozre njegove smicalice i spletke i prozre njegove podle osobine, i kada više ne želi da ga Sotona i dalje gazi i zavarava ili da i dalje bude u njegovom ropstvu, ili da bude kažnjen i uništen zajedno sa njim, tada Sotona menja svoje prethodne crte sveca i skida svoju lažnu masku da bi otkrio svoje pravo lice, koje je zlo, podlo, ružno i divljačko. On bi najviše voleo da istrebi sve one koji odbijaju da ga slede i koji se opiru njegovim zlim silama. U tom trenutku Sotona više ne može imati častan izgled dostojan poverenja; umesto toga, ispod ovčijeg runa se otkrivaju njegove ružne i đavolske osobine. Jednom kada se Sotonine smicalice iznesu na videlo i njegove prave osobine budu razotkrivene, on će pobesneti i ispoljiti svoje varvarstvo. Njegova želja da naudi ljudima i proždire ih nakon toga će se samo pojačati. To je stoga što se on razbesni kada čovek otkrije pravu istinu, pa započinje da gradi snažnu osvetoljubivost prema čoveku zbog njegove težnje da žudi za slobodom i svetlošću i za oslobođenjem iz njegovog ropstva. Njegov bes ima za cilj da odbrani i podrži njegovo zlo, a takođe je pravo otkrivenje njegove divljačke prirode.

U svakom slučaju, Sotonino ponašanje razotkriva njegovu zlu prirodu. Od svih zlih dela koje je Sotona izvršio nad čovekom – od njegovih ranih nastojanja da zavede čoveka da ga sledi, preko njegovog iskorišćavanja čoveka, u kome čoveka uvlači u svoja zla dela, do njegove osvetoljubivosti prema čoveku nakon što njegove prave osobine budu razotkrivene i nakon što ga čovek prepozna i napusti – nijedan od ovih postupaka ne propušta da razotkrije Sotoninu zlu suštinu, niti da dokaže činjenicu da Sotona nema nikakve veze sa pozitivnim stvarima i da je Sotona izvor svih zala. Svaki njegov postupak štiti njegovo zlo, osigurava nastavak njegovih zlih dela, ide protiv pravednih i pozitivnih stvari i uništava zakone i poredak normalnog postojanja ljudskog roda. Ovi Sotonini postupci su neprijateljski prema Bogu i biće uništeni Božjim gnevom. Iako Sotona poseduje sopstveni bes, njegov bes je samo sredstvo da dȃ oduška svojoj zloj prirodi. Razlog zbog koga je Sotona ogorčen i besan je u sledećem: njegove besprizorne smicalice su razotkrivene; nije se lako izvukao sa svojim spletkama; njegova sumanuta ambicija i želja da zameni Boga i ponaša se kao Bog su srušeni i onemogućeni; a njegov cilj da kontroliše ceo ljudski rod sada je uzaludan i nikada se neće ostvariti. Božje neprekidno prizivanje Sopstvenog gneva, svaki put iznova, sprečilo je da se ostvare Sotonine spletke i suzbilo širenje i divljanje Sotoninog zla. Iz tog razloga, Sotona istovremeno mrzi Božji gnev i boji ga se. Svaki put kad se Božji gnev spusti, on ne samo da razotkriva Sotonin pravi podli izgled, već i na svetlo dana iznosi Sotonine zle želje, a time bivaju ogoljeni razlozi za Sotonin bes prema ljudskom rodu. Erupcija Sotoninog besa predstavlja pravo otkrivenje njegove zle prirode i razotkrivanje njegovih smicalica. Naravno, svaki put kada se Sotona razbesni to predstavlja proglas uništenja zlih stvari i zaštitu i nastavak odvijanja pozitivnih stvari; to je proglas činjenice da Božji gnev ne sme biti uvređen!

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sȃm Bog, jedinstveni II“