81. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je oštetio. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum“ podrazumeva pokornost i vernost Bogu, čežnju za Bogom, bivanje apsolutnim u odnosu prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na jedinstvo srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Kod izopačenog razuma to nije slučaj. Pošto je Sotona iskvario čoveka, on je stekao predstave o Bogu, nije Bogu bio odan i nije žudeo za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu i osuđuje Ga i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek osuđuje Boga iza Njegovih leđa, sa jasnom spoznajom da je On Bog; čovek nema nameru da se pokori Bogu, već pred Njega samo postavlja neuviđavne zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi izopačenog razuma – nisu u stanju da spoznaju sopstveno prezira dostojno ponašanje, niti da se pokaju zbog svog buntovništva. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili nešto od svog razuma; što su ljudi koji još uvek ne mogu spoznati sebe buntovniji prema Bogu, to su manje zdravorazumni.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

82. Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju. Čovek koga gledam jeste zver u ljudskoj odori; on je zmija otrovnica i, ma koliko pokušavao da se pokaže jadnim pred Mojim očima, nikada neću biti milostiv prema njemu, jer čovek ne razlikuje crno i belo, niti razlikuje istinu od neistine. Čovekov razum je toliko otupeo, a on ipak želi da dobije blagoslove; njegova ljudskost je toliko nedolična, a on ipak želi da poseduje suverenost jednog cara. Kome bi on sa takvim razumom mogao biti car? Kako bi s takvom ljudskošću mogao sedeti na prestolu? Čovek zaista nema stida! On je uobraženi bednik! Svima vama koji želite da dobijete blagoslove, predlažem da prvo pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz – imaš li ono što je potrebno da bi bio car? Imaš li lice nekoga ko bi mogao dobiti blagoslove? Niste ni najmanje promenili svoju narav, niti ste ijednu istinu sproveli u delo, a ipak želite predivnu sutrašnjicu. Zavaravate sami sebe! Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno upropastilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u „ustanovama visokog obrazovanja“. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, zloban pogled na život, filozofija za ovozemaljsko ophođenje dostojna prezira, potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve se to čoveku zarilo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

83. Otkrivenje čovekove iskvarene naravi ima svoje izvorište ni u čemu drugom do u čovekovoj otupeloj savesti, njegovoj pakosnoj prirodi i nezdravom razumu; budu li čovekova savest i razum u stanju da iznova postanu normalni, tada će on postati neko ko je prikladan da ga Bog koristi. Naprosto zato što je čovekova savest oduvek bila otupela i zato što čovekov razum, koji nikada nije bilo zdrav, sve više otupljuje, čovek je sve više buntovan prema Bogu, u tolikoj meri da je Isusa čak prikovao za krst i da odbija da Božje ovaploćenje u poslednjim danima uđe u njegov dom, te osuđuje Božje telo i smatra ga niskim. Da čovek u sebi ima imalo ljudskosti, ne bi se toliko okrutno ophodio prema telu ovaploćenog Boga; da ima iole razuma, ne bi bio tako zloban u svom ophođenju prema telu ovaploćenog Boga; da ima i najmanje savesti, ne bi se tako „zahvaljivao“ ovaploćenom Bogu. Čovek živi u razdoblju kada se Bog ovaploćuje, a opet nije u stanju da se Bogu zahvali jer mu pruža tako dobru priliku, već proklinje dolazak Božji ili potpuno zanemaruje činjenicu o Božjem ovaploćenju, te je, reklo bi se, protiv toga i ima odbojnost prema tome. Bez obzira na to kako se čovek ophodi prema dolasku Božjem, Bog je, ukratko, uvek strpljivo nastavljao sa Svojim delovanjem – i pored toga što Mu čovek nije ukazivao nikakvu srdačnost, već Mu upućuje nerazumne zahteve. Čovekova narav je postala krajnje zlobna, njegov razum je isuviše otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora, prestajući još odavno da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da je čovek nezahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već je postao i ogorčen zato što mu je Bog podario istinu; budući da čoveka istina nimalo ne zanima, on je postao ogorčen prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već od Njega nastoji da izvuče i koristi, potražujući kamatu koja desetostruko nadilazi ono što je on sam dao Bogu. Ljudi sa takvom savešću i razumom smatraju da to nije velika stvar, verujući i dalje da su se i previše dali za Boga, a da im je Bog dao premalo. Postoje ljudi koji nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruke i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili, nakon što su Mi dali sobu da u njoj jedanput prenoćim, zahtevaju da im platim za nekoliko noćenja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete priželjkivati da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

84. Da nisam razotkrio ruglo u dubini vaših srca, tada bi svaki od vas stavio krunu na svoju glavu i svu slavu zadržao za sebe. Vaša nadmena i uobražena priroda vas dovodi do toga da izdajete sopstvenu savest, da se bunite protiv Hrista i opirete Mu se, i da otkrivate svoje ruglo, tako iznoseći na videlo svoje namere, predstave, preterane želje i oči pune pohlepe. Pa ipak nastavljate da brbljate o svojoj doživotnoj žudnji za Hristovim delom, i svaki put iznova ponavljate one istine koje je Hristos davno izrekao. To je ta vaša „vera“ – vaša „vera bez nečistote“. Čoveka sam sve vreme odmeravao u odnosu na strogo merilo. Ako uz tvoju odanost dolaze namere i uslovljavanja, onda bih Ja radije bio bez tvoje takozvane odanosti, jer se gnušam onih koji Me obmanjuju svojim namerama i iznuđuju od Mene kroz uslovljavanja. Jedino što želim jeste da Mi čovek bude u potpunosti odan i da sve što čini čini za – i da bi dokazao – jednu reč: veru. Prezirem kada laskajući Mi pokušavate da Me obradujete, jer sam se Ja prema vama uvek odnosio sa iskrenošću i stoga želim da i vi Meni pristupite sa istinskom verom. Kada je u pitanju vera, mnogi mogu pomisliti da Boga slede zato što imaju vere i da drugačije ne bi izdržali takvu patnju. Zato te pitam sledeće: ako veruješ u Božje postojanje, zašto Ga se ne bojiš? Ako veruješ u Božje postojanje, zašto u tvom srcu nema nimalo straha od Njega? Prihvataš to da je Hristos ovaploćenje Boga, pa zašto si prezriv prema Njemu? Zašto se prema Njemu odnosiš s nepoštovanjem? Zašto Mu otvoreno sudiš? Zašto stalno tajno motriš svaki Njegov pokret? Zašto se ne pokoriš Njegovim planovima? Zašto ne postupaš u skladu sa Njegovom rečju? Zašto od Njega iznuđuješ i potkradaš priloge Njemu? Zašto govoriš kao da si sam Hristos? Zašto sudiš da li su Njegovo delo i Njegova reč ispravni? Zašto se usuđuješ da huliš na Njega iza Njegovih leđa? Da li ovo i sve drugo predstavlja vašu veru?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li ti istinski veruješ u Boga?“

85. Ako koristite sopstvene predstave da izmerite i ograničite Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip i ako Boga potpuno ograničite unutar okvira Biblije i zadržite Ga u domenu ograničenog područja delovanja, to samo dokazuje da ste Boga osudili. Zato što su Jevreji u doba Starog zaveta verovali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svojim srcima, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom, i kao da samo On koji je nazvan Mesijom može biti Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, prikovali su Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog nije počinio nikakav prekršaj, ali je čovek odbio da Ga poštedi, istrajan u tome da Ga osudi na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv, i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek savršeno razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, bezobzirni su do krajnjih granica i svi su skloni preterivanju. Bez obzira na to koliko je veliko tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da se pokoriš delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Zato što čovek ne spoznaje Boga, zato što ima previše predstava i zato što se njegovo znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već umesto toga jednolično ponavlja istu priču bez promena i isti pristup koristi za svaku situaciju. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, Boga je čovek još jednom prikovao za krst! Okrutan ljudski rod! Dosluh i spletke, međusobno otimanje i grabež, borba za slavu i bogatstvo, međusobni pokolj – hoće li tome ikada doći kraj? Uprkos stotinama hiljada reči koje je Bog izgovorio, niko se nije opametio. Ljudi deluju zarad svojih porodica, sinova i kćeri, svoje karijere, izgleda u budućnosti, položaja, preterane sujete i novca, radi hrane, odeće i onog telesnog. Međutim, ima li ikoga čiji su postupci zaista radi Boga? Čak i među onima koji deluju zarad Boga, malo je onih koji Boga spoznaju. Koliko ljudi ne postupa zarad svojih sopstvenih interesa? Koliko njih ne ugnjetava niti izopštava druge kako bi zaštitili sopstveni položaj? I tako je Bog nebrojeno puta bio nasilno osuđen na smrt, a bezbroj varvarskih sudija su Boga osudili i još jednom Ga prikovali za krst. Koliko njih se može nazvati pravednima jer zaista postupaju zarad Boga?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni“

86. Zar se mnogi Bogu ne protive i ne ometaju delo Svetog Duha upravo zato što ne poznaju raznovrsno i raznoliko delo Božje i što, uz to, poseduju jedva mrvicu znanja i doktrine pomoću kojih odmeravaju delo Duha Svetoga? Takvi ljudi su, uprkos svom površnom iskustvu, po prirodi nadmeni i razuzdani; oni s prezirom gledaju na delo Svetog Duha, ignorišu dovođenje u red od strane Svetog Duha i, uz to, koriste beznačajne stare argumente kako bi „potvrdili“ delo Duha Svetoga. Pored toga, oni se pretvaraju, potpuno uvereni u sopstvenu učenost i erudiciju, i čvrsto veruju da su u stanju da putuju po celom svetu. Zar se takvih ljudi Sveti Duh ne gnuša i zar ih ne odbacuje, i zar novo doba neće takve ljude eliminisati? Nisu li oni koji pred Boga stupaju i otvoreno Mu se suprotstavljaju neuki i nedovoljno obavešteni zlikovci, koji samo pokušavaju da pokažu koliko su genijalni? S oskudnim poznavanjem Biblije, oni bi da dižu bune u „akademskom“ svetu; podučavajući ljude površnim doktrinama, oni pokušavaju da delo Svetog Duha preokrenu, ne bi li ga primorali da se vrti oko njihovog misaonog procesa. Oni, tako kratkovidi, pokušavaju da jednim pogledom obuhvate svih 6000 godina Božjeg dela. U njima nema razuma koji vredi pomenuti! U stvari, što ljudi bolje poznaju Boga, to se teže odlučuju da sude o Njegovom delu. Čak i ako ponešto i kažu o svom poznavanju današnjeg Božjeg dela, oni o tome nikad ne sude brzopleto. Što ljudi o Bogu manje znaju, to su nadmeniji i preterano samouvereni, i sve bezobzirnije obznanjuju Božje biće – a pri tom ipak govore samo o teoriji, ne nudeći prave dokaze. Takvi ljudi nemaju baš nikakvu vrednost. Neozbiljni su oni koji na delo Duha Svetoga gledaju kao na igru! Zar oni koji su pri susretu s novim delom Svetog Duha neobazrivi, koji previše pričaju, brzo sude i, puštajući svom temperamentu na volju, negiraju ispravnost dela Svetoga Duha i uz to ga vređaju i hule na njega – zar tako neučtivi ljudi nisu zapravo neznalice u pogledu dela Svetog Duha? Nisu li oni, štaviše, strašno nadmeni ljudi, koji su po svojoj prirodi ponosni i kojima se ne može vladati? Čak i ako takvi ljudi jednog dana prihvate novo delo Duha Svetoga, Bog ih ipak neće tolerisati. Oni ne samo da sa visine gledaju na one koji rade za Boga, već hule i na Samog Boga. Takvim očajnicima neće biti oprošteno ni u ovom ni u budućem dobu, i oni će zanavek stradati u paklu! Neučtivi i razuzdani ljudi poput ovih samo se pretvaraju da veruju u Boga i, što su brojniji, to su više skloni kršenju Božjih upravnih odluka. Zar ovim istim putem ne idu i svi oni, po svojoj prirodi neobuzdani drznici, koji nikada nikog nisu poslušali? Zar se i oni iz dana u dan ne protive Bogu, Bogu koji je uvek nov i nikada star?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

87. Znajte da se vi Božjem delu protivite, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše protivljenje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi previše buntovni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima ocenjuju šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i govoreći ono što ne treba; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će se takvih ljudi gnušati i odbaciti ih delo Svetoga Duha i biće spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, ali zato Njegovo delo kritikuju i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da radi. Kako bi tako nerazumni ljudi uopšte mogli da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i doživljavanja; ne spoznaje čovek Boga kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što Ga kritikuje kad god mu se prohte. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje protive. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se suprotstavljati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, tvoje odlike odvratnije i tvoja ljudskost niža, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

88. Svako ko ne razume svrhu Božjeg dela je onaj ko Mu se suprotstavlja, a onaj ko je uspeo da razume svrhu Božjeg dela ali još uvek ne traži da zadovolji Boga još se više smatra protivnikom Boga. Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju „zdravu konstituciju“, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša? Oni koji imaju visoko mišljenje o sebi u Božjem prisustvu zapravo su najbedniji od svih ljudi, dok su oni koji sebe smatraju niskim zapravo najuvaženiji. A oni koji misle da poznaju delo Božje i koji su, štaviše, sposobni da sa velikom pompom objavljuju delo Božje drugima, čak i kada gledaju direktno u Njega – to su najneukiji ljudi. Takvi ljudi nemaju Božje svedočanstvo, oholi su i umišljeni. Oni koji veruju da imaju premalo znanja o Bogu, uprkos tome što imaju stvarno iskustvo i praktično znanje o Njemu, oni su od Njega najvoljeniji. Samo takvi ljudi zaista imaju svedočenje i zaista su u mogućnosti da budu usavršeni od strane Boga. Oni koji ne razumeju namere Božje jesu protivnici Boga; oni koji razumeju namere Božje, a ipak ne primenjuju istinu, protivnici su Boga; oni koji jedu i piju reči Božje, a ipak idu protiv suštine Božjih reči, protivnici su Boga; oni koji imaju predstave o ovaploćenom Bogu, a pored toga razmišljaju o pobuni, protivnici su Boga; oni koji sude Bogu protivnici su Boga; a ko nije u stanju da spozna Boga ili da svedoči za Njega, protivnik je Boga. Zato vas pozivam: ako zaista verujete da možete ići ovim putem, nastavite da idete njim. Ali ako niste u stanju da se uzdržite od protivljenja Bogu, onda je bolje da odete pre nego što bude prekasno. U suprotnom, šanse da sve ispadne loše po vas postaju izuzetno velike, jer je vaša priroda jednostavno suviše iskvarena. Od lojalnosti ili pokornosti, ili srca koje žudi za pravednošću i istinom, ili ljubavi prema Bogu, nemate ni trunke. Može se reći da je vaš položaj pred Bogom u potpunom haosu. Ne možete da se pridržavate onoga čega bi trebalo da se pridržavate i niste u stanju da kažete ono što bi trebalo da se kaže. Ono što bi trebalo da primenite u praksi niste uspeli da primenite; a funkciju koju treba da ispunite niste bili u stanju da ispunite. Nemate lojalnosti, savesti, pokornosti niti odlučnosti koju bi trebalo da imate. Niste izdržali patnju koju je trebalo da izdržite i nemate veru koju treba da imate. Jednostavno, vi ste potpuno lišeni ikakvih zasluga: zar vas nije sramota da nastavite da živite? Dozvolite mi da vas ubedim da bi vam bilo bolje da zatvorite oči i odete u večni počinak, čime ćete poštedeti Boga brige za vas i patnje zarad vas. Vi verujete u Boga, a ipak ne znate Njegove namere; jedete i pijete reči Božje, a ipak niste u stanju da se držite onoga što Bog zahteva od čoveka. Verujete u Boga, a niste Ga spoznali i ostajete živi bez cilja kom biste težili, bez ikakvih vrednosti, bez ikakvog smisla. Živite kao ljudsko biće, a ipak nemate ni najmanje savesti, integriteta ili kredibiliteta – možete li sebe još uvek zvati ljudskim bićima? Verujete u Boga, a ipak Ga obmanjujete; štaviše, uzimate Božji novac i jedete darove koji su Njemu prineti. Pa ipak, na kraju još uvek ne uspevate da pokažete nimalo obzira prema Božjim osećanjima niti iole savesti prema Njemu. Ne možete ispuniti ni najobičniji od Božjih zahteva. Možete li sebe i dalje nazivati ljudskim bićima? Jedete hranu koju vam Bog obezbeđuje i udišete kiseonik koji vam On daje, uživajući u Njegovoj blagodati, ali na kraju ipak nemate ni najmanje znanje o Bogu. Naprotiv, postali ste bednici koji se protive Bogu. Zar vas to ne čini zverima nižim čak i od psa? Među životinjama, ima li ijedne koja je zlonamernija od vas?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive“

89. Najveći problem u vezi sa čovekom jeste u tome što on voli samo one stvari koje ne može da vidi, niti da ih dodirne, stvari koje su krajnje tajanstvene i čudesne, i koje čovek ne može ni da zamisli, a običnim smrtnicima su nedostižne. Što su takve stvari manje realne, ljudi ih više analiziraju, pa za njima čak tragaju, ne obazirući se ni na šta drugo u pokušaju da dođu do njih. Što su one manje realne, ljudi ih sve podrobnije proučavaju i analiziraju, te idu čak tako daleko da o njima formiraju svoje sveobuhvatne zamisli. S druge strane, što su stvari realnije, to su ljudi više nadmeni u odnosu prema njima; naprosto ih gledaju sa visine, pa ih čak i preziru. Nije li upravo takav vaš stav prema realističnom delu koje Ja danas obavljam? Što su takve stvari realnije, vi prema njima imate više predrasuda. Ne ulažete nimalo vremena da ih proverite, već ih naprosto zanemarujete; sa visine gledate na ove realistične i niske standardne zahteve, čak gajite brojne predstave o ovom Bogu koji je najpraktičniji, i naprosto niste u stanju da prihvatite Njegovu praktičnost i normalnost. Zar se time ne držite nejasne vere? Nepokolebljivo verujete u nejasnog Boga iz minulih vremena, a nimalo vas ne zanima praktični Bog današnjice. Nije li to stoga što su Bog jučerašnjice i Bog današnjice iz dve različite epohe? Nije li to zato što je Bog jučerašnjice uzvišeni Bog nebeski, dok je Bog današnjice sićušno ljudsko biće na zemlji? Nije li to, štaviše, zbog toga što je Bog koga čovek obožava nastao u njegovim predstavama, dok je Bog današnjice od opipljivog mesa, nastao na zemlji? Kada se sve uzme u obzir, nije li to stoga što je Bog današnjice previše stvaran, pa čovek ne traga za Njim? Jer ono što Bog današnjice traži od ljudi jeste upravo ono što su ljudi najmanje spremni da učine i zbog čega se osećaju posramljeno. Zar se time ljudima ne otežava? Zar se time ne ogoljavaju ljudski ožiljci? Na ovaj način, mnogi ljudi ne tragaju za stvarnim Bogom, praktičnim Bogom, te tako postaju neprijatelji ovaploćenog Boga, što će reći, antihristi. Zar ovo nije očigledna činjenica? U prošlosti, kad je Bog tek trebalo da se ovaploti, ti si možda bio verska ličnost ili posvećeni vernik. Nakon što se Bog ovaplotio, mnogi takvi posvećeni vernici nenamerno su postali antihristi. Znaš li o čemu se ovde radi? U svojoj veri u Boga, nisi usredsređen na stvarnost niti tragaš za istinom, već si opsednut lažima – nije li to najjasniji izvor tvog neprijateljstva prema ovaploćenom Bogu?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

90. Pre nego što stupiš u kontakt sa Hristom, možeš biti uveren da se tvoja narav potpuno promenila, da si odan sledbenik Hristov, da od tebe niko više ne zaslužuje da primi Hristove blagoslove – i da ćeš stoga što si prošao mnoge puteve, učinio mnoga dela i dao mnogostruki plod, zasigurno biti jedan od onih koji će na kraju dobiti krunu. Ipak, postoji jedna činjenica koja ti možda nije poznata: iskvarena narav čovekova, njegova buntovnost i otpor razotkrivaju se čim ugleda Hrista, a buntovnost i otpor koji se tada razotkriju više su i potpunije razotkriveni nego u bilo kom drugom trenutku. Budući da je Hristos Sin čovečji – Sin čovečji koji poseduje normalnu ljudskost – čovek Ga stoga ne uvažava niti Ga poštuje. Zbog činjenice da Bog živi u telu, buntovnost čoveka je tako temeljno i tako živopisno izneta na videlo. Zato kažem da je Hristov dolazak otkrio svu buntovnost ljudskog roda, a prirodu ljudskog roda učinio posve očiglednom. To zovemo „mamljenjem tigra niz planinu“ i „mamljenjem vuka iz njegove jazbine“. Usuđuješ li se da kažeš da si odan Bogu? Usuđuješ li se da kažeš da iskazuješ potpunu pokornost prema Bogu? Usuđuješ li se da kažeš da nisi buntovan? Neki će reći: „Kad god me Bog postavi u novo okruženje, ja se tome bez gunđanja uvek pokorim; štaviše, nemam nikakve predstave o Bogu.“ Neki će reći: „Šta god da mi Bog dȃ u zadatak, dajem sve od sebe i nikad nisam površan.“ U tom slučaju, upitaću vas sledeće: možete li biti u skladu s Hristom dok živite pored Njega? I koliko dugo ćete biti u skladu s Njim? Jedan dan? Dva dana? Jedan sat? Dva sata? Vaša je vera možda vredna svake pohvale, ali vam velika istrajnost nije svojstvena. Jednom kada zaista budeš živeo s Hristom, tvoja samopravednost i umišljenost će, malo po malo, biti razotkriveni kroz tvoje reči i dela, baš kao što će se i tvoje prekomerne želje, tvoj neposlušan stav i nezadovoljstvo prirodno otkriti. Konačno, tvoja nadmenost će postajati još i veća, sve dok ne budeš oprečan Hristu kao što je voda vatri, a tada će tvoja priroda biti potpuno razotkrivena. U tom trenutku, tvoje se predstave više neće moći prikriti, tvoje će pritužbe takođe prirodno izaći na videlo, a tvoja obezvređena ljudska priroda potpuno će biti razotkrivena. Međutim, čak i tada, ti i dalje odbijaš da priznaš svoju buntovnost, umesto toga verujući da čoveku nije lako da prihvati ovakvog Hrista, da je On prema čoveku previše zahtevan i da bi Mu se čovek potpuno pokorio kad bi On, Hristos, bio blaži. Smatrate da je vaša buntovnost opravdana, da se bunite protiv Njega samo onda kad vas On previše pritiska. Nikada niste ni pomislili da na Hrista ne gledate kao na Boga, da vam nedostaje namera da Mu se pokorite. Umesto toga, tvrdoglavo insistiraš na tome da Hristos dela u skladu sa tvojim željama, a čim On učini i jednu stvar koja je u suprotnosti sa tvojim razmišljanjem, ti poveruješ da On nije Bog već čovek. Zar među vama nema mnogo onih koji su se na ovaj način borili s Njim? Na kraju krajeva, u koga vi verujete? I na koji način tražite?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“

91. Vi uvek želite da vidite Hrista, međutim, Ja vas pozivam da sebi ne pridajete toliko na značaju; svako može da vidi Hrista, ali Ja kažem da niko nije dostojan da vidi Hrista. Budući da je čovekova priroda prepuna zla, nadmenosti i buntovnosti, u trenutku kada ugledaš Hrista, tvoja priroda će te uništiti i osuditi na smrt. Iz tvog druženja sa bratom (ili sestrom) možda se ne saznaje mnogo o tebi, međutim, stvari nisu tako jednostavne kada se družiš sa Hristom. U svakom trenutku, tvoje predstave mogu da se ukorene, tvoja nadmenost može početi da niče, a tvoja buntovnost može izroditi smokve. Kako bi ti sa takvom ljudskom prirodom mogao biti prikladan da se družiš sa Hristom? Jesi li zaista u stanju da se u svakom trenutku svakog dana ophodiš prema Njemu kao prema Bogu? Hoćeš li u svojoj stvarnosti zaista imati utisak da se pokoravaš Bogu? U svojim srcima vi obožavate uzvišenog Boga kao Jahvea, dok vidljivog Hrista smatrate čovekom. Vaš razum je odviše skroman, a vaša ljudska priroda i previše srozana! Niste u stanju da na Hrista uvek gledate kao na Boga; samo povremeno, kad vam se to svidi, dograbite Ga i obožavate kao Boga. Zato vam i kažem da niste vernici Božji, već grupa saučesnika koji se bore protiv Hrista. Čak se i ljudima koji prema drugima iskazuju dobrotu na to uzvraća dobrim, a ipak Hristos, koji je među vama činio takva dela, zauzvrat nije od čoveka primio ni ljubav, ni njegovu nagradu, a ni pokornost. Zar to nije nešto što razdire srce?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“

92. Moguće je da za sve godine koliko veruješ u Boga nikada nikoga nisi prokleo niti si počinio loše delo, pa ipak u svom druženju sa Hristom ne umeš da govoriš istinu, da postupaš pošteno niti da se pokoriš reči Hristovoj; u tom slučaju kažem ti da si najzlobnija i najpakosnija osoba na svetu. U odnosu prema svojim rođacima, prijateljima, ženi (ili mužu), sinovima, kćerima i roditeljima možeš biti izuzetno ljubazan i posvećen i nikada ne iskorišćavati druge, ali ako nisi u stanju da se uskladiš sa Hristom, ako nisi u stanju da skladno opštiš s Njim, čak i da potrošiš sve što imaš da pomogneš svojim komšijama ili savesno brineš o svom ocu, majci i članovima svog domaćinstva, rekao bih da si i dalje zla osoba i, povrh toga, pun lukavih smisalica. Nemoj misliti da si u skladu sa Hristom samo zato što se slažeš sa drugima ili učiniš nekoliko dobrih dela. Misliš li da svojom milosrdnom namerom možeš da na prevaru izdejstvuješ blagoslove nebeske? Misliš li da je to što si učinio nekoliko dobrih dela zamena za tvoju pokornost? Niko od vas nije u stanju da prihvati orezivanje i svima vam teško pada da prigrlite normalnu Hristovu ljudskost, uprkos tome što na sva zvona neprestano zvonite o svojoj pokornosti prema Bogu. Takva vera poput vaše doneće odgovarajuću odmazdu. Prestanite da se prepuštate nestvarnim maštarijama i da iskazujete želju da vidite Hrista, jer ste i previše mali rastom, u toj meri da niste ni dostojni da Ga vidite. Kada se budeš u potpunosti očištio od svoje buntovnosti i budeš sposoban da budeš u saglasju s Hristom, Bog će ti se tada prirodno pojaviti. Ako bez prethodnog orezivanja ili osude odeš da vidiš Boga, zasigurno ćeš postati Božji protivnik i bićeš predodređen za uništenje. Čovek je po svojoj prirodi suštinski neprijateljski nastrojen prema Bogu, budući da su svi ljudi bili izloženi najdubljoj Sotoninoj iskvarenosti. Ako usred svoje vlastite iskvarenosti čovek pokuša da se druži sa Bogom, izvesno je da iz toga ne može proisteći ništa dobro; njegova dela i reči zasigurno će na svakom koraku razotkriti njegovu iskvarenost, a njegova će buntovnost u druženju sa Bogom doći do izražaja u svakom trenutku. Nesvesno, čovek dolazi da se suprotstavi Hristu, da prevari Hrista i da napusti Hrista; nakon što se to dogodi, čovek će biti u još nesigurnijem stanju, a ako se to nastavi, postaće predmet kažnjavanja.

Neki smatraju da bi možda, ako je druženje sa Bogom toliko opasno, bilo mudrije držati se podalje od Boga. Šta ovakvi ljudi mogu uopšte dobiti? Mogu li biti odani Bogu? Sasvim sigurno, druženje sa Bogom nije nimalo lako – ali je to stoga jer je čovek iskvaren, a ne zato što Bog nije u stanju da se druži s njim. Za vas bi bilo najbolje da više truda uložite u istinu o sopstvenoj spoznaji. Zašto niste naišli na Božju naklonost? Zašto Mu je vaša narav odvratna? Zašto vaš govor izaziva Njegovo gnušanje? Čim ste pokazali malo odanosti, već izgovarate hvalospeve o sebi i zahtevate nagradu za maleni doprinos; nakon što ste pokazali tek malo pokornosti gledate na druge sa visine i postajete prezrivi prema Bogu čim ste obavili neki sićušan zadatak. Da biste ugostili Boga, zahtevate novac, darove i komplimente. Teška srca dajete novčić ili dva; kada dajete deset, želite blagoslove i da se prema vama ophodi drugačije. O ljudskoj prirodi kao što je vaša, stvarno je uvredljivo govoriti ili slušati. Ima li ičeg vrednog pohvale u vašim rečima i delima? Oni koji obavljaju svoju dužnost i oni koji to ne čine; oni koji predvode druge i oni koji slede; oni koji su spremni da ugoste Boga i oni koji nisu; oni koji poklanjaju i oni koji ne poklanjaju; oni koji propovedaju i oni koji slušaju propoved i tako dalje: svi ljudi poput ovih veličaju sebe. Zar vam to nije smešno? Znajući sasvim dobro da verujete u Boga, svejedno ne možete biti u skladu sa Bogom. Znajući sasvim dobro da niste dobri ni za šta, uporno se i dalje hvališete. Zar ne osećate da vam je razum propao do te mere da više nemate samokontrolu? Uz takav razum, kako biste bili prikladni da se družite sa Bogom? Zar u ovom trenutku niste uplašeni za sebe? Narav vam je propala do te mere da više niste u stanju da budete u skladu sa Bogom. Budući da je tako, zar vaša vera nije smešna? Zar vaša vera nije besmislena? Kako ćeš pristupiti svojoj budućnosti? Kako ćeš izabrati kojim putem da kreneš?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji nisu u skladu sa Hristom zasigurno su Božji protivnici“

93. Pojedini ljudi se ne raduju istini, a još manje sudu. Umesto toga se raduju moći i bogatstvu; takvi ljudi se nazivaju vlastoljupcima. Oni su u potrazi samo za uticajnim veroispovestima u svetu i tragaju samo za pastorima i učiteljima koji dolaze iz teoloških škola. Iako su prihvatili put istine, oni tek napola veruju; nisu u stanju da svoje srce i um predaju u celosti, izgovaraju reči o tome kako se daju za Boga, a oči su im uprte u slavne pastore i učitelje, dok u Hrista više ni ovlaš ne pogledaju. Njihovo je srce usredsređeno na slavu, bogatstvo i sjaj. Smatraju nepojmljivim da bi jedna tako sićušna osoba mogla biti sposobna da pobedi tolike, da bi neko tako neugledan mogao da usavrši čoveka. Oni misle da je nemoguće da su ti nikogovići iz prašine i sa smetlišta baš taj Božji izabrani narod. Veruju da bi se, ako bi ljudi poput ovih bili oni koje Bog spasava, nebo i zemlja okrenuli naopačke i da bi se svi ljudi tome nedotupavno smejali. Oni veruju da, ako je Bog izabrao takve nikogoviće da ih usavrši, ti velikani bi tada postali Sȃm Bog. Njihovi vidici su okaljani neverom; ne samo da ne veruju; već su naprosto tupoglave zveri. Jer oni vrednuju samo status, prestiž i moć, i poštuju samo velike grupacije i veroispovesti. Nemaju ni najmanje obzira prema onima koje vodi Hristos; oni su jednostavno izdajice koje su svoja leđa okrenuli Hristu, istini i životu.

Ono čemu se ti diviš nije Hristova skrušenost, već su to oni lažni pastiri na uglednim položajima. Ne obožavaš ti divotu niti mudrost Hristovu, već te slobodoumnike koji se valjaju u prljavštini ovog sveta. Smeješ se bolu Hristovom koji nema gde glavu svoju da nasloni, a diviš onim leševima koji traže priloge i žive razvratno. Nisi voljan da patiš pokraj Hrista, već se rado bacaš u naručje tih bezobzirnih antihrista, iako te oni opskrbljuju samo telesnošću, rečima i kontrolom. Čak i sada se tvoje srce okreće ka njima, ka njihovom ugledu, ka njihovom statusu, ka njihovom uticaju. Svejedno, ti se i dalje držiš stava da je delo Hristovo teško za progutati i nisi voljan da ga prihvatiš. Zato Ja kažem da ti nedostaje vera da priznaš Hrista. Do danas si Ga sledio samo stoga što nisi imao drugog izbora. Niz uzvišenih figura se zauvek visoko kotira u tvom srcu; ne možeš da zaboraviš nijednu njihovu reč ni delo, niti njihove uticajne reči i ruke. Oni su u vašem srcu zauvek iznad svega i večiti junaci. Ali to ne važi za Hrista današnjice. On je u tvom srcu zauvek beznačajan i večno nedostojan da Ga se bojiš. Jer On je isuviše običan, ima premalo uticaja i daleko je od uzvišenog.

U svakom slučaju, Ja za sve one koji ne vrednuju istinu kažem da su bezvernici i izdajice istine. Takvi ljudi nikada neće naići na Hristovo odobravanje. Da li si sada prepoznao koliko je nevere u tebi i koliko izdajničkog prema Hristu nosiš u sebi? Podstičem te na sledeće: pošto si izabrao put istine, trebalo bi da Mu se svesrdno posvetiš; nemoj biti neodlučan niti to činiti sa pola srca. Treba da shvatiš da Bog ne pripada svetu niti ijednom pojedincu, već svima onima koji istinski veruju u Njega, svima onima koji Ga obožavaju i svima onima koji su Mu posvećeni i verni.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li ti istinski veruješ u Boga?“

94. Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su čuli za Božje upravljanje, slabo obraćaju pažnju na to. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga prihvataju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Nešto što ne doprinosi ovom cilju ni najmanje ih ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, pošto veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim idealima; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost koja se ogleda u spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom je zasnovan na golim ličnim interesima. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je sličan odnosu zaposlenog i poslodavca. Zaposleni radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U takvom odnosu nema naklonosti, već samo pogodba. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao grozan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i besprizoran.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja“

95. Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se potčini Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sam žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da misli samo na sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više su mu mrski oni koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja čovečanstva. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Njima nije stalo do Božjeg srca, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim prognozama i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo ne gleda blagonaklono na njega.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja“

96. Moje radnje su brojnije od zrna peska na plažama i Moja mudrost nadmašuje sve sinove Solomonove, a ipak Me ljudi smatraju lekarom zanemarljive vrednosti i nepoznatim učiteljem ljudi. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da ih izlečim. Toliko njih veruje u Mene samo da bih mogao da iskoristim Svoje moći da isteram nečiste duhove iz njihovih tela i toliko njih veruje u Mene samo da bi primili mir i radost od Mene. Toliko njih veruje u Mene samo da bi mogli da traže od Mene veće materijalno bogatstvo. Toliko njih veruje u Mene samo da bi proveli ovaj život u miru i da bi bili bezbedni i zdravi u svetu koji dolazi. Toliko njih veruje u Mene da bi izbegli patnju pakla i primili blagoslove neba. Toliko njih veruje u Mene samo zbog privremene utehe, ali ne traže da išta zadobiju u svetu koji dolazi. Kada sam spustio Svoj gnev na čoveka i oduzeo mu svu radost i mir koje je nekada posedovao, čovek je postao sumnjičav. Kada sam čoveku pružio patnju pakla i uzeo natrag blagoslove neba, čovekova sramota pretvorila se u gnev. Kada Me je čovek zamolio da ga izlečim, nisam obraćao pažnju na njega i osećao sam odvratnost prema njemu; čovek je otišao od Mene da se zauzvrat izvešti u zloj medicini i vračanju. Kada sam oduzeo sve što je čovek zahtevao od Mene, svi su nestali bez traga. Stoga kažem da čovek veruje u Mene jer dajem previše blagodati, i ima previše toga da dobije.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“

97. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono za čim ti tragaš jeste da zahvaljujući veri u Boga stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji konji i volovi dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono što ti tražiš. Svrha tvog traganja je u tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nezgode, da te jaki vetrovi mimoiđu, da ti lice ne bude išarano borama, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li u takvoj kukavici kao što si ti, koja uvek stremi ka onom telesnom, ima bar malo srca, bar malo duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

98. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: „Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove?…“ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje „vere u Boga“ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To praktično znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli lepotu, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sȃm donosi svoje odluke – a pozadina svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

99. Kad god se spomene odredište, vi se prema njemu odnosite sa posebnom ozbiljnošću; ono je, štaviše, nešto na šta ste svi posebno osetljivi. Neki ljudi jedva čekaju da spuste glavu do zemlje klanjajući se pred Bogom, kako bi došli do dobrog odredišta. Mogu da se poistovetim sa vašom nestrpljivošću koja se ne mora izraziti rečima. Ona je samo vaša želja da vam telo ne postrada, a još manje želite da padnete u večnu kaznu u budućnosti. Vi se samo nadate da ćete sebi dozvoliti da živite malo slobodnije, malo lakše. I zato se osećate posebno uznemireno kad god se spomene odredište, duboko uplašeni da, ako ne budete dovoljno pažljivi, možete da uvredite Boga i tako budete podvrgnuti odmazdi koju zaslužujete. Vi niste oklevali da pravite kompromise zarad svog odredišta, pa čak i mnogi od vas koji su nekada bili prevrtljivi i lakomisleni iznenada su postali posebno nežni i iskreni; vaš izgled iskrenosti ledi ljudima krv u žilama. Pa ipak, svi vi imate „iskrena“ srca i dosledno ste Mi odavali tajne svojih srca, ne skrivajući ništa, ni tugu, ni obmanu, ni predanost. Sve u svemu, vrlo iskreno ste Mi „ispovedili“ suštinske stvari koje leže u najdubljim pukotinama vašeg bića. Naravno, nikada nisam zaobilazio takve stvari, jer su Mi postale isuviše poznate. Radije biste ušli u ognjeno more zarad svog konačnog odredišta, nego li izgubili jedan pramen kose da biste dobili Božje odobravanje. Nisam previše dogmatičan u odnosu sa vama, već u vašem srcu nema dovoljno predanosti da se suočite sa svime što činim. Možda ne shvatate šta sam upravo rekao, zato Mi dozvolite da vam dam jednostavno objašnjenje. Ono što vam treba nisu istina ni život, niti principi po kojima ćete se vladati, a još manje Moj mukotrpan rad. Umesto toga, ono što vam treba jeste sve ono što posedujete u telu – bogatstvo, status, porodica, brak i tako dalje. Potpuno odbacujete Moje reči i delo, tako da vašu veru mogu sažeti u jednu reč: površnost. Spremni ste na sve da biste postigli ono čemu ste apsolutno predani, ali sam otkrio da ne biste to uradili zarad stvari koje se tiču vaše vere u Boga. Umesto toga, vi ste relativno predani i relativno ozbiljni. Zato kažem da su oni koji nemaju krajnje iskreno srce neuspešni u svojoj veri u Boga. Dobro razmislite – ima li među vama mnogo neuspešnih?

Trebalo bi da znate da se uspešno verovanje u Boga postiže kao rezultat sopstvenih postupaka ljudi; kada ljudi ne dožive uspeh već neuspeh, i to je posledica njihovih sopstvenih dela i nikakav drugi činilac ne utiče na to. Verujem da biste učinili sve što je potrebno da biste postigli nešto što je teže i što sa sobom nosi više patnje od vere u Boga, i da biste se prema tome odnosili veoma ozbiljno, toliko da ne biste bili spremni da tolerišete bilo kakve greške; to su ti istrajni napori koje svi vi ulažete u svoje živote. Vi ste čak sposobni da prevarite Moje telo u okolnostima u kojima ne biste prevarili nijednog člana svoje porodice. To je vaše dosledno ponašanje i princip po kome živite. Ne odajete li i dalje lažni utisak kako biste Mene obmanuli zarad svog odredišta, kako bi vaše odredište bilo savršeno lepo i sve drugo što želite? Svestan sam da je vaša predanost samo privremena, kao i vaša iskrenost. Zar nisu vaša odlučnost i cena koju plaćate samo u svrhu sadašnjeg trenutka, a ne u svrhu budućnosti? Želite samo da uložite taj krajnji napor u pokušaju da obezbedite lepo odredište, sa jedinim ciljem da obavite trgovinu. Ne ulažete ovaj napor da biste izbegli dug prema istini, a još manje da biste Meni otplatili cenu koju sam platio. Ukratko, spremni ste samo da upotrebite lukave strategije da biste dobili ono što želite, ali ne i da vodite otvorenu bitku za to. Nije li ovo vaša iskrena želja? Ne smete se prerušavati, niti mozgati o odredištu do te mere da izgubite san ili apetit. Zar nije tačno da će vaš ishod biti već određen na kraju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „O odredištu“

100. Sledili ste Me sve ove godine, a ipak, nikada Mi niste pružili ni trunku odanosti. Umesto toga, vrteli ste se oko ljudi koje volite i stvari koje vam prijaju – toliko da ih u svakom trenutku i gde god da idete, držite blizu svog srca i nikada ih niste napustili. Kad god postanete željni bilo koje stvari koju volite ili za njom postanete strastveni, to se događa dok Mene sledite ili čak dok slušate Moje reči. Dakle, kažem da odanost koju tražim od vas vi umesto toga koristite da biste bili odani svojim „ljubimcima“ i negovali ih. Iako možete da žrtvujete stvar ili dve za Mene, to ne predstavlja vaše sve i ne pokazuje da sam Ja taj kome ste istinski odani. Uključujete se u poduhvate do kojih vam je stalo: neki ljudi su odani sinovima i kćerima, drugi muževima, suprugama, bogatstvu, poslu, nadređenima, društvenom položaju ili ženama. Nikada se ne osećate umorno niti ste ljuti zbog stvari kojima ste odani; umesto toga, sve više želite da posedujete te stvari, u što većem broju i što boljem kvalitetu, i nikada ne odustajete. Ja i Moje reči uvek smo potisnuti iza stvari do kojih vam je stalo. I vi nemate izbora nego da ih smestite na poslednje mesto. Ima čak i onih koji ovo poslednje mesto čuvaju za stvari kojima su odani, a koje će tek otkriti. U njihovim srcima nikada nije bilo ni najmanjeg traga Mene. Možda mislite da od vas tražim previše ili da vas nepravedno optužujem – međutim, jeste li ikada pomislili na činjenicu da, dok srećno provodite vreme sa svojom porodicom, Meni nikada niste bili odani? Zar vam to u ovakvim trenucima ne zadaje bol? Kada su vam srca ispunjena radošću i kada ste nagrađeni za svoj trud, zar se ne osećate obeshrabreno što sebi niste priuštili dovoljno istine? Kada ste plakali što niste dobili Moje odobrenje? Razbijate glavu i podnosite velike muke za dobrobit svojih sinova i kćeri, a ipak niste zadovoljni; i dalje verujete da u njihovo ime niste bili dovoljno marljivi, da za njih niste učinili sve što možete. Prema Meni ste, međutim, uvek bili neodgovorni i nemarni; Ja sam samo u vašim sećanjima, ali ne istrajavam u vašim srcima. Moju odanost i napore nikada niste osećali i nikada ih niste cenili. Samo se upuštate u kratkotrajno razmišljanje i verujete da će to biti dovoljno. Takva „odanost“ nije ono za čime sam dugo čeznuo, već ono što sam dugo prezirao.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“

101. Kada bih ovoga časa pred vas stavio nešto novca i dao vam slobodu da birate – i ako vas zbog vašeg izbora ne bih osuđivao – većina vas bi izabrala novac i napustila istinu. Bolji među vama odrekli bi se novca i nevoljno izabrali istinu, dok bi oni u sredini bi jednom rukom dograbili novac, a drugom istinu. Zar time vaša prava priroda ne bi postala očigledna? Kada birate između istine i svega onoga čemu ste odani, svi biste učinili ovakav izbor i vaš bi stav ostao isti. Nije li tako? Zar među vama nema mnogo onih koji su se kolebali između ispravnog i pogrešnog? U nadmetanju između pozitivnog i negativnog, crnog i belog, zasigurno ste svesni izbora koje ste napravili između porodice i Boga, dece i Boga, mira i nemira, bogatstva i bede, društvenog položaja i običnosti, osećaja podrške i odbacivanja i tako dalje. Između mirne porodice i one razorene birate prvu, čineći to bez imalo oklevanja; između bogatstva i dužnosti opet birate ono prvo, bez i najmanje volje da se vratite na obalu^[a]; između izobilja i siromaštva birate prvo; kada birate između svojih sinova, kćeri, žena, muževa i Mene, birate ono prvo; a između predstave i istine još jednom birate ono prvo. Suočen sa svim oblicima vaših zlodela, naprosto sam izgubio veru u vas. Jednostavno Me zapanjuje što se vaša srca toliko opiru smekšavanju. Brojne godine posvećenosti i truda očigledno Mi nisu donele ništa više od vašeg napuštanja i očaja; ali Moje nade za vas rastu svakim novim danom, jer je Moj dan sasvim ogoljen pred vama. Vi ipak istrajavate u traženju mračnih i zlih stvari i odbijate da ih pustite. Kakvi će, onda, biti vaši ishodi? Jeste li o tome ikada pažljivo razmislili? Ako bi se od vas zatražilo da ponovo izaberete, kakav bi tada bio vaš stav? Da li bi i dalje bilo ono prvo? Da li biste Mi i dalje donosili razočaranje i čemer i jad? Da li bi u vašim srcima i dalje bilo trunke topline? Zar još uvek ne biste bili svesni šta da učinite da utešite Moje srce?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kome si ti odan?“

a. Vratiti se na obalu: kineski idiom koji znači „vratiti se s pogrešnog puta“.

102. Svakoga dana, dela i misli svakog pojedinca posmatrani su očima Jednoga, i u isti se mah pripremaju za vlastito sutra. To je put kojim svi živi moraju da prođu; to je put koji sam predodredio za svakog, i niko ne može da ga zaobiđe, niti da bude izuzet. Nebrojene su reči koje sam izrekao, a dela koja sam učinio su, povrh toga, nemerljiva. Svakog dana gledam kako čovek prirodno čini sve što treba da čini u skladu sa svojom urođenom prirodom i sa razvojem te svoje prirode. Mnogi od tih ljudi su, sasvim nesvesno, već izašli na „pravi put“, koji sam trasirao da bih jasno ukazao na različite tipove ljudi. Od tih tipova, koje sam odavno smestio u različita okruženja, svaki je na svom mestu pokazao svoje urođene osobine. Njih niko ne sputava, niko ih ne zavodi. Potpuno su slobodni i ponašaju se prirodno. Obuzdava ih samo jedno: Moje reči. Tako, jedni čitaju Moje reči gunđajući i nikada ih ne sprovode u delo, čineći to samo da bi izbegli smrt; drugi, pak, teško podnose dane bez Mojih reči koje bi ih vodile isnabdevale, te se stoga u svakom trenutku spontano pridržavaju Mojih reči. Kako vreme prolazi, upoznaju se s tajnama ljudskog života, čovekovim odredištem i suštinom ljudskog postojanja. Ljudi se naprosto tako ponašaju u prisustvu Mojih reči, a Ja jednostavno dopuštam da stvari idu svojim tokom. Nikada ne činim ništa što bi ljude prisililo da svoje postojanje temelje na Mojim rečima. Stoga, oni koji nikada nisu imali savesti i čije postojanje nikada nije imalo nikakvu svrhu, hrabro odbacuju Moje reči i rade šta im je volja, nakon što su u tišini sagledali kako se stvari odvijaju. Počinju da osećaju odbojnost prema istini i prema svemu što dolazi od Mene. Štaviše, osećaju odbojnost i prema samom boravku u Mojoj kući. Da bi stigli do svog odredišta i izbegli kaznu, ti ljudi neko vreme obitavaju u Mojoj kući, čak i ako u njoj službuju. Međutim, njihove namere i dela nikada se ne menjaju. Njihova želja za blagoslovima raste, kao i želja da jedanput uđu u carstvo i da tamo zauvek ostanu – pa čak i da zakorače u večni raj. Što svesrdnije čeznu za što skorijim nastupanjem Moga dana, sve više osećaju da im je istina postala prepreka, kamen spoticanja na njihovom putu. Jedva čekaju da zakorače u carstvo nebesko kako bi zauvek uživali u njegovim blagoslovima – a pri svemu tome uopšte ne osećaju potrebu da tragaju za istinom, da prihvate sud i grdnju, niti da, što je najbitnije, preda Mnom padnu ničice u Mojoj kući i učine ono što im zapovedam. Ti ljudi ne ulaze u Moju kuću da bi zadovoljili svoju želju za istinom, niti da bi sarađivali u Mom upravljanju; cilj im je samo da se nađu među onima koji neće nastradati u nadolazećem dobu. Samim tim, njihova srca nikada nisu spoznala istinu, niti znaju kako da je prihvate. To je razlog zbog kojeg takvi ljudi istinu nikad nisu sprovodili u delo, niti su shvatili dubinu svoje iskvarenosti, ali su, uprkos tome, sve vreme obitavali u Mojoj kući kao „sluge“. Oni „strpljivo“ čekaju Moj dolazak i neumorni su dok ih Moje delo baca na sve strane. Pa ipak, ma koliko se trudili i ma koju cenu za to plaćali, nikada ih niko nije video kako se žrtvuju zbog istine ili kako išta čine zarad Mene. U svojim srcima, jedva čekaju dan kada ću objaviti kraj starog doba; štaviše, ne mogu da dočekaju da spoznaju veličinu Moje sile i autoriteta. Jedino u čemu nisu žurili bilo je da promene sami sebe i da tragaju za istinom. Oni vole ono što je Meni odbojno, a njima je odbojno ono što Ja ljubim. Čeznu za onim što Ja prezirem i plaše se da ne izgube ono čega se gnušam. Žive u ovom zlom svetu, ne gadeći ga se, a ipak iskreno strahuju da ću ga uništiti. Usred svojih oprečnih namera, oni vole ovaj svet koji Ja prezirem, a istovremeno žude da ga čim pre uništim, kako bi bili pošteđeni patnji prilikom njegovog uništenja i preobraženi u gospodare narednog doba, pre no što skrenu s pravog puta. To je zato što ne ljube istinu i odbojno im je sve što dolazi od Mene. U stanju su da nakratko postanu „poslušni ljudi“, kako ne bi ostali bez svojih blagoslova, ali svoju potrebu da budu blagosloveni i strah da ne propadnu i ne završe u ognjenom jezeru nikada ne mogu prikriti. Kako se Moj dan približava, njihova želja neprestano jača. Što je propast veća, osećaju se sve bespomoćnije i ne znaju odakle da počnu ne bi li Me odobrovoljili i tako izbegli gubitak blagoslova za kojima su toliko dugo žudeli. Takvi ljudi revnosno preduzimaju korake kako bi se našli u prvim redovima, čim Ja započnem Svoje delo. Razmišljaju samo o tome kako da se nađu u prvoj borbenoj liniji, duboko strahujući da ću ih prevideti. Rade i govore ono što smatraju ispravnim, ne znajući da njihova dela i postupci nikada nisu imali dodirnih tačaka sa istinom, te da naprosto podrivaju i ometaju Moj plan. Možda se oni zaista trude i iskreni su u svojoj želji i nameri da istraju u nevoljama, ali ništa od onoga što rade nema veze sa Mnom, jer do sada nisam video da to što rade proizlazi iz dobrih namera, a još manje da time prinose išta na Moj oltar. Takva su dela koja su preda Mnom činili tokom svih ovih godina.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da preispitate svoja dela“

103. Mnogi čuvaju Božje reči kako bi ih iz dana u dan čitali, posvećuju se do te mere da sve klasične odlomke Božjih reči pamte kao nešto najdragocenije, a uz to ih i posvuda propovedaju, snabdevajući tim rečima druge ljude i pružajući im pomoć putem njih. Oni misle da time svedoče o Bogu i o Njegovim rečima, da na taj način slede Božji put; misle da na taj način žive po Božjim rečima, da takvim postupanjem unose Njegove reči u svoje stvarne živote, te da će im to omogućiti da od Boga dobiju pohvalu i da budu spaseni i usavršeni. Oni se, međutim, čak i dok propovedaju Božje reči, u praksi nikad ne pridržavaju tih reči, niti pokušavaju da sebe uporede s onim što se u Božjim rečima otkriva. Umesto toga, oni Božje reči koriste da bi na prevaru zadobili divljenje i poverenje drugih ljudi, te da bi na sebe preuzeli upravljanje i tako proneverili i ukrali Božju slavu. Uzaludno se nadaju da će priliku, koja im se pruža širenjem Božjih reči, iskoristiti tako da budu nagrađeni Božjim radom i Njegovom pohvalom. Prošlo je toliko godina, a ovi ljudi ne samo da su bili nesposobni da propovedanjem Božjih reči zasluže Njegovu pohvalu, ne samo da nisu bili u stanju da otkriju put koji treba da slede prilikom svedočenja o Božjim rečima, ne samo da, pomažući drugima i snabdevajući ih Božjim rečima, nisu pomogli niti snabdeli sami sebe, i ne samo da su, čineći sve to, bili nesposobni da spoznaju Boga ili da u sebi probude istinsku bogobojažljivost, već se, naprotiv, njihovo pogrešno razumevanje Boga produbljuje, njihovo nepoverenje u Njega pogoršava, a njihove maštarije o Njemu sve su više prenaglašene. Opskrbljeni i vođeni vlastitom teorijom o Božjim rečima, oni odaju sliku kao da su sasvim u svom elementu, kao da s lakoćom koriste svoje veštine, kao da su pronašli životnu svrhu i misiju, kao da su osvojili novi život i da su spaseni, kao da su, kristalno jasno recitujući Božje reči, zadobili istinu, shvatili Božje namere i otkrili put ka poznanju Boga, te kao da su se, tokom propovedanja Božjih reči, s Njim često susretali licem u lice. Uz to, oni su često „dirnuti“ do suza i, često pod vođstvom „Boga“ u Božjim rečima, kao da se neprestano hvataju za Njegovu iskrenu zabrinutost i dobre namere, i kao da su, u isto vreme, shvatili Božje spasenje čoveka i Njegovo upravljanje, da su spoznali Njegovu suštinu i razumeli Njegovu pravednu narav. Na temelju ovoga, oni kao da još čvršće veruju u postojanje Boga, kao da su svesniji Njegovog uzvišenog stanja i da još dublje osećaju Njegovu veličinu i transcendentnost. Ogrezli u površnom poznavanju Božjih reči, oni odaju utisak da im je vera dobila na snazi, da im je rešenost da izdrže stradanje ojačala, te da se njihovo znanje o Bogu produbilo. Oni, međutim, pojma nemaju da, dok zaista ne iskuse Božje reči, sve njihovo znanje o Bogu i njihove ideje o Njemu proizlaze iz njihovih vlastitih prepuštanja maštarijama i nagađanju. Njihova vera ne bi izdržala nikakvu Božju proveru, njihova takozvana duhovnost i rast naprosto ne bi izdržali Božju kušnju i nadzor, njihova rešenost je tek kula od peska, a njihovo takozvano bogopoznanje nije ništa drugo do plod njihove mašte. Ovi ljudi, koji su, na izvestan način, u Božje reči uložili mnogo truda, zapravo nikad nisu shvatili šta je prava vera, šta je prava pokornost, šta je prava briga i pravo bogopoznanje. Oni od teorije, mašte, znanja, talenta, tradicije, sujeverja, pa čak i od moralnih vrednosti čovečanstva prave „kapital“ i „oružje“ svoje vere u Boga i svog sledbeništva, te ih čak smatraju osnovom svoje vere i sledbeništva. U isto vreme, oni od tog kapitala i od tog oružja prave čarobne talismane, pomoću kojih spoznaju Boga, suočavaju se i obračunavaju s Božjim nadzorom, kušnjama, grdnjom i sudom. Naposletku, sve ono do čega oni dolaze i dalje se ne sastoji ni od čega drugog do od zaključaka o Bogu, koji su prožeti verskim konotacijama, feudalnim praznoverjem i svime onim što je romantično, groteskno i zagonetno. Način na koji oni poznaju i definišu Boga istim je kalupom izliven kao kod ljudi koji veruju samo u Nebesa ili u Starca na nebu, dok Božja praktičnost, Njegova suština, Njegova narav, sve što On ima i što jeste – sve ono što se odnosi na stvarnog Boga Samoga – jesu stvari koje njihovo znanje nije uspelo da dokuči, od kojih je njihovo znanje potpuno odvojeno, pa čak i udaljeno kao severni od južnog pola. Stoga ti ljudi, iako žive snabdeveni i hranjeni Božjim rečima, ipak nisu u stanju da uistinu koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Pravi razlog za to je što se oni nikad nisu upoznali sa Bogom, niti su ikada s Njim imali istinski dodir i prisnu vezu, te je za njih stoga nemoguće da postignu međusobno razumevanje s Bogom, niti u sebi mogu da probude istinsku veru u Boga, da slede Boga i da mu se klanjaju. Zbog njihovog gledišta i stava da Božje reči treba na taj način da posmatraju i da treba tako da gledaju na Boga, suđeno im je da iz svojih poduhvata izađu praznih ruku, da do kraja večnosti ne budu u stanju da koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Cilj kojem teže i smer u kojem idu ukazuju na to da će oni večno biti Božji neprijatelji i da nikad, do kraja večnosti, neće moći da prime spasenje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“

104. Tokom mnogih godina Moga dela ljudi su stekli mnogo toga i mnogo čega se odrekli, pa ipak, još uvek kažem da istinski ne veruju u Mene. Jer ljudi samo rečima priznaju da sam Bog, ne slažući se sa istinama koje govorim i, povrh toga, ne sprovodeći u delo istine koje od njih zahtevam. To znači da ljudi priznaju samo Božje postojanje, ali ne i postojanje istine. Ljudi priznaju samo Božje postojanje, ali ne i postojanje života. Ljudi priznaju samo ime Božje, ali ne i Njegovu suštinu. Prezirem ih zbog njihovog žara, jer samo koriste lepe reči kako bi Me prevarili, a niko od njih Me istinski ne poštuje. Vaše reči sadrže iskušenje zmije. Osim toga, krajnje su uobražene, pravi proglas arhanđela. Štaviše, vaša dela su u sramnoj meri otrcana i pokidana, a vaše neumerene želje i pohlepne namere vređaju uvo. Svi ste postali moljci u Mojoj kući, stvari koje ću s prezrenjem odbaciti. Jer niko od vas ne voli istinu, već želite da budete blagosloveni, da se uznesete na nebesa, da posmatrate veličanstvenu viziju Hrista koji sprovodi svoju silu na zemlji. Međutim, da li ste ikada pomislili kako neko poput vas, neko tako duboko iskvaren, ko nema predstavu šta Bog jeste, može biti dostojan da Boga sledi? Kako biste mogli da se uznesete na nebesa? Kako biste mogli da budete dostojni posmatranja tako veličanstvenih prizora, čijoj raskoši nema premca? Vaša su usta puna varljivih i prljavih reči, izdaje i nadmenosti. Nikada Mi se niste obratili iskrenim rečima, nikada svetim rečima, nikada rečima pokore Meni nakon što ste iskusili Moju reč. Kakva je naposletku vaša vera? U vašim srcima nema ničega osim žudnje i novca, a u vašim umovima ničega do materijalnih dobara. Svakodnevno se preračunavate kako da od Mene nešto dobijete. Svakodnevno prebrojavate bogatstvo i materijalna dobra koja ste od Mene dobili. Svakoga dana očekujete da vas zaspe još više blagoslova kako biste, u što većoj količini i boljem kvalitetu, mogli da uživate u stvarima u kojima se može uživati. Nisam Ja taj koji je u vašim mislima svakoga trenutka, niti istina koja dolazi od Mene, već su to vaši muž ili žena, sinovi i kćeri, kao i stvari koje jedete i oblačite. Razmišljate o tome kako možete da postignete još veće i značajnije uživanje. Ali čak i kada napunite stomak do granice pucanja, ne ostajete li i dalje leš? Čak i kada se spolja ukrasite tako lepom odećom, niste li i dalje hodajući leš u kome nema života? Dirinčite zbog svog punog stomaka sve dok ne osedite, a ipak za Moje delo niko od vas ne žrtvuje ni vlas sa glave. Stalno ste u pokretu, opterećujući svoje telo i mrcvareći svoj mozak radi sopstvene telesnosti, kao i zbog svojih sinova i kćeri – pa ipak, niko od vas ne pokazuje nimalo brige ili zanimanja za Moje namere. Čemu se to još uvek nadate da ćete dobiti od Mene?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Mnogi su pozvani, ali malo je odabranih“

105. Izrekao sam toliko reči i izrazio Svoje namere i narav, pa ipak, ljudi još uvek ne mogu da Me spoznaju niti da veruju u Mene. Ili, moglo bi se reći, ljudi još uvek ne mogu da budu pokorni prema Meni. Oni koji žive u okvirima Biblije, oni koji žive u okvirima zakona, oni koji žive na krstu, oni koji žive u skladu sa doktrinom, oni koji žive među delima koja danas činim – ko je od njih u skladu sa Mnom? Vi mislite samo o primanju blagoslova i nagrada, ali nikada niste razmislili o tome kako da zaista budete u skladu sa Mnom ili kako da sprečite sebe da budete protiv Mene. Duboko ste Me razočarali, jer sam vam toliko dao, a od vas dobio tako malo. Vašu obmanu, vašu nadmenost, vašu pohlepu, vaše nastrane želje, vašu izdaju, vašu neposlušnost – šta bi od ovoga mogao da previdim? Površni ste prema Meni, zavaravate Me, vređate Me, ulagujete Mi se, tražite i iznuđujete od Mene zarad žrtvi – kako bi takva zloba mogla da izbegne Moju kaznu? Sva ova zlodela su dokaz vašeg neprijateljstva prema Meni i dokaz vašeg nesklada sa Mnom. Svako od vas veruje da je veoma u skladu sa Mnom, ali da je tako, na koga bi se odnosili ovi neoborivi dokazi? Verujete da ste krajnje iskreni i odani prema Meni. Mislite da ste tako ljubazni, tako saosećajni i da ste Mi se toliko posvetili. Mislite da ste učinili više nego dovoljno za Mene. Ali da li ste ikada to uporedili sa svojim postupcima? Kažem da ste dosta nadmeni, dosta pohlepni, dosta površni; trikovi kojima Me obmanjujete dosta su lukavi i puni ste gnusnih namera i gnusnih metoda. Vaša odanost je suviše mlaka, vaša iskrenost suviše bedna, a vaša savest još oskudnija. Suviše je zlobe u vašim srcima i niko nije pošteđen vaše zlobe, pa ni Ja. Odričete Me se zarad svoje dece ili svog muža ili zbog sopstvenog samoodržanja. Umesto da brinete o Meni, brinete o svojoj porodici, svojoj deci, svom statusu, svojoj budućnosti i sopstvenom zadovoljstvu. Kada ste uopšte pomislili na Mene dok ste govorili ili delali? U hladnim danima, vaše se misli okreću ka deci, mužu, ženi ili roditeljima. Ni u teškim danima za Mene nema mesta u vašim mislima. Dok obavljaš svoju dužnost misliš na sopstvene interese, sopstvenu bezbednost, kao i na članove svoje porodice. Šta si ikada uradio za Mene? Kada si uopšte pomislio na Mene? Kada si uopšte sebe po svaku cenu posvetio Meni i Mom delu? Gde je dokaz tvoje usklađenosti sa Mnom? Gde je stvarnost tvoje odanosti prema Meni? Gde je stvarnost tvoje pokornosti Meni? Kada to tvoje namere nisu bile zarad sticanja Mojih blagoslova? Zavaravate Me i obmanjujete, igrate se istinom, skrivate njeno postojanje i izneveravate njenu suštinu. Šta vas čeka u budućnosti ako Mi se na ovaj način protivite? Vi prosto tražite sklad sa nekim nejasnim Bogom i tražite neku nejasnu veru, ali ipak niste u skladu sa Hristom. Zar vam vaša zlonamernost neće doneti istu onu odmazdu kakvu zaslužuju zli ljudi? Kad dođe vreme, shvatićete da niko ko nije u skladu sa Hristom ne može izbeći dan gneva i otkrićete kakva će odmazda snaći one koji su protiv Hrista.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom“

106. U svom traženju imate previše ličnih predstava, nada i budućnosti. Trenutno delo je orezivanje vaše želje za statusom i sa vašim ekstravagantnim željama. Nade, status i predstave klasični su prikazi sotonske naravi. Razlog što ove stvari postoje u srcima ljudi u potpunosti je u tome što Sotonin otrov uvek kvari ljudske misli, a ljudi nikada nisu u stanju da se otarase ovih Sotoninih iskušenja. Oni žive u grehu, ali ne veruju da je to greh, i još uvek misle: „Mi verujemo u Boga, tako da nam On mora podariti blagoslove i urediti sve za nas kako doliči. Mi verujemo u Boga, tako da smo svakako superiorniji od drugih, i svakako imamo viši status i bolju budućnost od bilo koga drugog. Pošto verujemo u Boga, On nam mora dati bezgranične blagoslove. U suprotnom, to se ne bi zvalo verovanje u Boga.“ Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju. Nisu li vaše trenutne misli i pogledi baš takvi? „Pošto verujem u Boga, trebalo bi da budem obasut blagoslovima i da dobijem garancije da se moj status nikada neće uzdrmati, već da će ostati iznad statusa nevernika.“ Takvo ste mišljenje gajili u sebi ne samo tokom jedne ili dve godine, već dugi niz godina. Vaš trgovački način razmišljanja je isuviše razvijen. Iako ste danas došli do ovog koraka, još uvek se niste odrekli statusa, već se uporno raspitujete o njemu i svakodnevno ga pratite, sa velikim strahom da ćete ga jednog dana izgubiti i da će vaše ime biti urušeno. Ljudi nikada nisu ostavili po strani svoju želju za lagodom. (…) Što više tražite na ovaj način, manje ćete plodova ubrati. Što je veća želja osobe za statusom, to će njeno orezivanje biti ozbiljnije i više će morati da se podvrgne velikom oplemenjivanju. Takvi ljudi su bezvredni! Oni se moraju orezati na primeren način i na isti način suditi, kako bi se uistinu odrekli tih stvari. Ako nastavite da tragate ovim putem do kraja, nećete ništa požnjeti. Oni koji ne tragaju za životom ne mogu se preobraziti, a oni koji nisu žedni istine ne mogu zadobiti istinu. Ti se ne usredsređuješ na traganje za ličnim preobražajem i ulaskom, već se umesto toga usredsređuješ na ekstravagantne želje, na stvari koje ograničavaju tvoju ljubav prema Bogu i sprečavaju te da Mu se približiš. Mogu li te stvari da te preobraze? Mogu li te one uvesti u carstvo?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?“

107. Čovek živi usred svetlosti, ali nije svestan dragocenosti te svetlosti. Ne zna šta je suština svetlosti ni izvor svetlosti, a štaviše ne zna ni kome ta svetlost pripada. Kada ljudima darujem svetlost, odmah ispitujem stanja među ljudima: zahvaljujući svetlosti, svi ljudi se menjaju i rastu, i napustili su tamu. Gledam u svaki kutak vaseljene, i vidim da su planine zahvaćene maglom, da su se vode zaledile od hladnoće i da, zbog dolaska svetlosti, ljudi gledaju prema Istoku, kako bi mogli da otkriju nešto dragocenije – ipak, čovek je i dalje nesposoban da usred magle razazna jasan pravac. Pošto je ceo svet prekriven maglom, kada pogledam sa oblaka, nikada nema čoveka koji otkriva Moje postojanje. Čovek nešto traži na zemlji; čini se da je u potrazi za hranom; izgleda da namerava da sačeka Moj dolazak – a, ipak, ne zna Moj dan i može samo počesto da gleda u odblesak svetlosti na Istoku. Među svim ljudima, tragam za onima koji su zaista u skladu sa Mojim namerama. Koračam među svim ljudima i živim među svim ljudima, međutim, čovek na zemlji je živ i zdrav, pa stoga nema nikoga ko je zaista u skladu sa Mojim namerama. Ljudi ne znaju kako da pokažu razumevanje za Moje namere, ne mogu da vide Moje postupke, ne mogu da se kreću unutar svetlosti i da budu njome obasjani. Iako je čovek nekad čuvao Moje reči, nesposoban je da prozre Sotonine obmanjujuće smicalice; budući da je čovek previše mali rastom, nije u stanju da čini ono što mu srce želi. Čovek Me nikada nije iskreno voleo. Kada ga uzdižem, oseća se nedostojnim, ali to ga ne podstiče da pokuša da Mi udovolji. Naprosto drži „poziciju“ koju sam poverio u njegove ruke i pomno je preispituje; neosetljiv na Moju ljupkost, on pak istrajava u tome da halapljivo guta blagodati svoje pozicije. Nije li ovo čovekov nedostatak? Kada se planine pomere, da li bi mogle da idu zaobilazno samo radi tvoje pozicije? Kada vode teku, da li bi mogle da se zaustave pred pozicijom čoveka? Da li bi nebo i zemlja mogli da se preokrenu ljudskom pozicijom? Nekada sam, iznova i iznova, prema čoveku bio milostiv – ipak, to niko ne uvažava niti ceni. Naprosto su to slušali kao da je neka priča ili su to čitali kao roman. Zar Moje reči zaista ne dotiču čovekovo srce? Zar Moje izjave zaista ostaju bez dejstva? Da li je moguće da niko ne veruje u Moje postojanje? Čovek sebe ne voli; umesto toga, udružuje se sa Sotonom da bi Me napao i Sotonu koristi kao „sredstvo“ kojim će Mi služiti. Prozreću sve Sotonine prepredene smicalice i sprečiću ljude sa ih Sotona obmane, da Mi se ne bi opirali zbog njegovog postojanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 22. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

108. Mnogi ljudi iza Mojih leđa priželjkuju povlastice koje nosi položaj, prežderavaju se hranom, vole da spavaju i vode računa o svom telu, uvek u strahu da se sa telom drugo ne može. Ne obavljaju svoju ulogu u crkvi kako bi trebalo, već od crkve uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat ili opominju svoju braću i sestre pozivajući se na Moje reči, ograničavajući druge sa pozicije autoriteta. Ovi ljudi uporno ponavljaju da slede Božju volju i stalno govore da su prisni sa Bogom – zar to nije besmisleno? Ako imaš ispravne motive, ali nisi u stanju da služiš u skladu sa Božjim namerama, onda se ponašaš budalasto; ali ako tvoji motivi nisu ispravni, a i dalje govoriš da služiš Bogu, onda si ti neko ko se Bogu suprotstavlja i Bog treba da te kazni! Za takve ljude Ja nemam saosećanja! U domu Božjem, oni uzimaju, a ništa ne daju zauzvrat, uvek teže za telesnim zadovoljstvima, i ne vode računa o Božjim interesima. Uvek traže ono što je dobro za njih i ne obraćaju pažnju na Božje namere. Ne prihvataju da ih Božji Duh ispituje u bilo čemu što rade. Uvek su nepošteni i lažljivi i varaju svoju braću i sestre, na dvoličan način, poput lisice u vinogradu, koja stalno krade grožđe i gazi po vinovoj lozi. Da li takvi ljudi mogu biti prisni sa Bogom? Da li si dostojan da primiš Božje blagoslove? Ne uzimaš na sebe nijedno breme za svoj život ili crkvu; da li si dostojan da primiš Božji nalog? Ko bi se usudio da veruje nekom kao što si ti? Kada služiš na ovakav način, da li bi Bog mogao da ti poveri veći zadatak? Zar delo ne bi zbog toga kasnilo?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama“

109. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove: nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zbog Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša umilna savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Dozvolite Mi da vam to kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću to podnositi zbog takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome se nad vama nadvija tama i dan kada vas svetlost napušta. Dozvolite Mi da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakvi jesu, Ja više ništa neću činiti, jer nemate nimalo savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Ljudi kojima nedostaje toliko ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude. Kada dođe Moj dan, zanavek ću Svojim užarenim ognjem obasipati sinove buntovništva koja su nekada izazvala Moj žestoki gnev; nametnuću Svoju večnu kaznu onim životinjama koje su Mi nekada dobacivale uvrede i napustile Me; ognjem svoga gneva, jednom za svagda spržiću sinove buntovništva, koji su nekada jeli i živeli zajedno sa Mnom, a da nisu verovali u Mene, koji su Me uvredili i izdali. Svi oni koji su izazvali Moj gnev biće podvrgnuti Mojoj kazni; sav Svoj gnev ću sasuti na one zveri koje su nekada htele da stoje pored Mene kao da su Meni ravne, a da Me nisu obožavale, niti su Mi se pokorile; štap kojim udaram čoveka spustiće se na one životinje o kojima sam nekada brinuo i koje su nekada uživale u tajnama koje sam izrekao, a koje su nekada pokušale da izvuku materijalna zadovoljstva od Mene. Nikada neću praštati nikome ko pokuša da zauzme Moje mesto; neću poštedeti nikoga od onih koji pokušaju da od Mene otmu hranu i odeću.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

110. Ono što danas vidite samo je oštro sečivo Mojih usta. Još niste videli batinu u Mojoj ruci niti oganj kojim spaljujem čoveka, pa ste u Mom prisustvu zato i dalje nadmeni i neumereni. Zato se u Mom domu i dalje svađate sa Mnom, osporavajući svojim ljudskim jezikom ono što je izašlo iz Mojih usta. Čovek Me se ne boji. Iako i dan-danas ostaje Moj neprijatelj, u njemu i dalje nema nikakvog straha. U vašim ustima su jezik i zubi nepravednika. Vaše reči i dela podsećaju na zmiju koja je Evu navela na greh. Jedni od drugih tražite oko za oko i zub za zub, a u Mom prisustvu nastojite da za sebe prigrabite položaj, slavu i korist, ne znajući da Ja potajno motrim na vaše reči i dela. I pre nego što ste se uopšte našli u Mom prisustvu, izmerio sam dubinu vaših srca. Čovek uvek želi da se istrgne iz Moje ruke i da izvrda Mom pogledu, premda Ja nikad nisam izbegavao njegove reči niti dela. Umesto toga, tim rečima i delima namerno dopuštam da ih Moje oči vide, kako bih mogao da izgrdim čovekovu nepravednost i da osudim njegovo buntovništvo. Prema tome, reči i dela koja čovek čini u tajnosti uvek ostaju pred Mojom stolicom iz koje presuđujem, a Mоја osuda nije nikad zaobišla čoveka, jer je njegovo buntovništvo pregolemo. Moj posao je da spalim i pročistim sve čovekove reči koje je izgovorio i dela koja je počinio u prisustvu Mog Duha. Tako će^[a] Mi, kad napustim zemlju, ljudi i dalje ostati odani, služiće Mi i dalje kao što Moje svete sluge rade u Mom delu, omogućavajući da se Moje delo na zemlji nastavi sve do dana njegovog dovršetka.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja“

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „Tako će“.

111. Uživam u onima koji nisu sumnjičavi prema drugima i volim one koji spremno prihvataju istinu; ovim dvema vrstama ljudi posvećujem veliku pažnju jer su oni u Mojim očima pošteni ljudi. Ako si lažljiv, onda ćeš biti rezervisan i sumnjičav prema svim ljudima i stvarima i tako će tvoja vera u Mene biti izgrađena na temelju sumnje. Nikada ne bih mogao priznati takvu veru. U nedostatku prave vere, još više si lišen prave ljubavi. A ako si sklon da sumnjaš u Boga i spekulišeš o Njemu po svojoj volji, onda si ti, bez sumnje, najlažljiviji od svih ljudi. Spekulišeš o tome da li Bog može biti kao čovek: neoprostivo grešan, slabog karaktera, lišen pravednosti i razuma, bez osećaja za pravdu, predan opakim taktikama, varljiv i lukav, poklonik zla i tame i tako dalje. Nije li razlog što ljudi imaju takve misli zato što im nedostaje i najmanje znanje o Bogu? Takva vera nije ništa drugo do greh! Ima čak i onih koji veruju da Mi ugađaju upravo oni koji Mi laskaju i ulizuju se, a da će oni koji nemaju takve veštine biti nepoželjni u kući Božjoj i da će izgubiti svoje mesto u njoj. Da li je ovo jedina spoznaja do koje ste došli posle svih ovih godina? Da li ste ovo stekli? Ali vaša spoznaja o Meni ne prestaje ovim nerazumevanjem; još gore je vaše huljenje Božjeg duha klevetanje Nebesa. Zato kažem da će vas vera poput vaše još više udaljiti i okrenuti protiv Mene. Tokom mnogo godina delovanja videli ste mnoge istine, ali da li znate šta su Moje uši čule? Koliko vas je spremno da prihvati istinu? Svi vi verujete da ste spremni da platite cenu za istinu, ali koliko vas je zaista patilo zbog istine? U vašim srcima nema ničeg osim nepravde, zato mislite da su svi, ko god oni bili, podjednako lažljivi i nepošteni – do te mere da čak verujete da bi ovaploćeni Bog, kao normalna osoba, mogao biti bez dobrog srca ili dobronamerne ljubavi. Štaviše, vi verujete da plemenit karakter i milostiva, dobronamerna priroda postoje samo u Bogu na nebu. Vi verujete da takav svetac ne postoji, da na zemlji vladaju samo tama i zlo, a da je Bog nešto čemu ljudi poveravaju svoju čežnju za dobrim i lepim, legendarna figura koju su sami izmislili. U vašim umovima, Bog na nebu je častan, pravedan i veliki, dostojan obožavanja i divljenja; u međuvremenu, ovaj Bog na zemlji je samo zamena i oruđe Boga na nebu. Vi verujete da ovaj Bog ne može biti ravan Bogu na nebu, a još manje da se sa Njim može porediti. Kada su u pitanju veličina i čast Božja, oni pripadaju slavi Boga na nebu, ali kada je reč o prirodi i iskvarenosti čoveka, to su osobine u kojima učestvuje Bog na zemlji. Bog na nebu je večno uzvišen, dok je Bog na zemlji zauvek beznačajan, slab i nesposoban. Bog na nebu se ne vodi telesnim osećanjima, već samo pravednošću, dok Bog na zemlji ima samo sebične motive i nema nimalo pravednosti ili razuma. Bog na nebu nema ni trunku nepoštenja i večno je veran, dok Bog na zemlji uvek ima nepoštenu stranu. Bog na nebu veoma voli čoveka, dok Bog na zemlji nedovoljno brine o čoveku, čak ga i potpuno zanemaruje. Ova pogrešna spoznaja već dugo postoji u vašim srcima, a mogla bi biti prisutna i u budućnosti. Vi posmatrate sva Hristova dela sa stanovišta nepravednika i ocenjujete celokupno Njegovo delo, kao i Njegov identitet i suštinu, iz perspektive zlih. Napravili ste ozbiljnu grešku i uradili ono što nikada nisu uradili oni koji su došli pre vas. Zapravo, vi služite samo uzvišenom Bogu na nebu sa krunom na glavi i nikada ne obraćate pažnju na Boga koga smatrate toliko beznačajnim da vam je nevidljiv. Nije li to vaš greh? Nije li ovo klasičan primer vaše uvrede naravi Božje? Vi se klanjate Bogu na nebu. Obožavate uzvišene slike i cenite one koji se ističu svojom elokvencijom. Rad si da ti zapoveda Bog koji ti puni ruke dragocenostima i žudiš za Bogom koji može ispuniti svaku tvoju želju. Jedini koga ne obožavaš je ovaj Bog koji nije uzvišen; jedino što mrziš je povezivanje sa ovim Bogom koga niko ne može duboko ceniti. Jedina stvar koju nisi voljan da uradiš je da služiš ovom Bogu koji ti nikada nije dao ni jednu paru, a jedini koji nije u stanju da te natera da čezneš za Njim je ovaj neljupki Bog. Ovaj Bog ti ne može omogućiti da proširiš svoje vidike, da se osećaš kao da si pronašao blago, a još manje da ispuniš ono što želiš. Zašto Ga onda slediš? Da li si razmišljao o ovakvim pitanjima? Ono što radiš ne vređa samo ovog Hrista; što je još važnije, to vređa Boga na nebu. Mislim da to nije svrha vaše vere u Boga!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako spoznati Boga na zemlji“

112. Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Stoga nije čudo što prema nepoštenima primenjujem drugačiji tretman. Naravno, sasvim dobro znam koliko vam je teško da budete pošteni. To što ste toliko dovitljivi, toliko umešni u odmeravanju ljudi sopstvenim sitničavim aršinima, umnogome Mi olakšava posao. A pošto svako od vas svoje tajne skriva u nedrima, slaću vas, jednog po jednog, u nesreću da budete „podučeni“ ognjem, kako biste potom mogli da se snažno usredsredite na veru u Moje reči. Naposletku ću iz vaših usta izmamiti reči „Bog je verni Bog“, nakon čega ćete se busati u grudi i jadikovati, „Lažljivo je srce čovekovo!“ Kakvo će tada biti stanje vašeg uma? Pretpostavljam da više nećete likovati kao što likujete sada. I nećete biti toliko „duboki i nedokučivi“ kao što ste sada. U prisustvu Boga, neki ljudi se potpuno uprepodobe, trudeći se da se ponašaju „uljudno“, pa ipak pokazuju zube i vitlaju kandžama u prisustvu Duha. Da li biste takve ljude svrstali među poštene? Ako si licemer, ako si neko ko je vešt u „međuljudskim odnosima“, Ja tvrdim da ti zasigurno pokušavaš da se zafrkavaš sa Bogom. Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu primeni na delu. Ako imaš mnogo privatnih stvari koje ne bi da deliš s drugima, ako si izričito protiv otkrivanja svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta ka svetlosti, tvrdim da nećeš lako dostići spasenje, i nećeš lako izroniti iz tame.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“

113. Duboko razumem obmanu koja postoji u vašim srcima; većina vas Me sledi iz radoznalosti i došla je zbog ispraznosti da Me traži. Kada se vaša treća želja rasprši – vaša želja za mirnim i srećnim životom – tada i vaša radoznalost utihne. Obmana koja postoji u svakom od vaših srca razotkriva se kroz vaše reči i dela. Iskreno govoreći, u odnosu na Mene samo ste radoznali, ali se Mene ne plašite; ne brinete o svojim jezicima, a još manje se uzdržavate u svom ponašanju. Kakvu to onda veru zaista imate? Je li ona iskrena? Moje reči samo koristite da odagnate svoje brige i da ublažite sopstvenu dosadu, da ispunite preostale praznine u svojim životima. Ko je od vas Moje reči sproveo u delo? Ko poseduje iskrenu veru? Ne prestajete da uzvikujete da Bog jeste onaj Bog koji prozire duboko u ljudska srca, međutim, kako je Bog o kome uzvikujete u svojim srcima usklađen sa Mnom? I budući da tako uzvikujete, zašto se onda tako ponašate? Može li biti da je ovo ljubav kojom želite da Mi uzvratite? Vaše usne vrcaju od posvećenosti, međutim, gde su vaše žrtve i vaša dobra dela? Kako bih, da nije bilo vaših reči koje su doprele do Mojih ušiju, mogao toliko da vas mrzim? Da zaista u Mene verujete, kako biste mogli da zapadnete u tako očajno stanje? Na licima vam je izraz utučenosti kao da vam se sudi u Adu. Nemate ni trunku životne snage i slabašno govorite o svom unutrašnjem glasu; čak ste prepuni pritužbi i kletvi. Odavno ste izgubili veru u ono što Ja radim, a nestala je čak i vaša prvobitna vera, pa kako onda uopšte možete da sledite do kraja? I budući da je tako, kako onda možete biti spaseni?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Reči upućene mladima i starima“

114. Iako čovek veruje u Boga, u njegovom srcu Boga nema, i on ne zna kako da voli Boga, niti želi da Ga voli, jer se srce njegovo nikada ne približava Bogu i uvek Ga izbegava. Kao rezultat toga, čovekovo je srce udaljeno od Boga. Pa gde je onda čovekovo srce? Ono, zapravo, nikuda nije otišlo: umesto da ga pokloni Bogu ili da ga otkrije kako bi ga Bog mogao videti, čovek ga je zadržao za sebe. I sve to uprkos činjenici da se neki ljudi često mole Bogu rečima „O Bože, pogledaj moje srce – Tebi su sve moje misli poznate“, dok se drugi čak i zaklinju da će Bogu dopustiti da ih pogleda, kako bi On mogao da ih kazni ukoliko prekrše zakletvu. Iako čovek dopušta Bogu da mu pogleda u srce, to ne znači da je sposoban da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, niti da je svoju sudbinu, svoje izglede i sve svoje prepustio Bogu na volju. Prema tome, bez obzira u šta se Bogu zaklinješ i šta pred Njim izjavljuješ, tvoje je srce u Božjim očima i dalje zatvoreno za Njega, jer Mu ti dopuštaš samo da ti pogleda u srce, ali ne i da upravlja njime. Drugim rečima, ti svoje srce uopšte nisi predao Bogu, već samo izgovaraš reči koje će Bogu lepo zvučati; a za sve to vreme, skrivaš od Boga svoje lažljive namere, svoje spletke, intrige i planove, a svoje dobre prilike i svoju sudbinu čvrsto držiš u svojim rukama, užasno se plašeći da ti ih Bog ne oduzme. Stoga Bog nikada ni ne vidi čovekovu iskrenost prema Njemu. Mada On zaista sagledava dubine ljudskog srca i može da vidi šta čovek iskreno misli i šta želi da uradi, kao i šta čuva u svom srcu, to srce ipak ne pripada Bogu i čovek ga nije predao Bogu na upravljanje. To znači da Bog ima pravo da ga posmatra, ali ne i da njime upravlja. U svojoj subjektivnoj svesti, čovek ne želi, niti namerava da dozvoli da ga Bog orkestrira. Ljudi ne samo da su se ogradili od Boga, već među njima ima i onih koji iznalaze načine da svoje srce obmotaju uglađenim rečima i laskanjem, kako bi stvorili lažni utisak i zadobili Božje poverenje, skrivajući svoje pravo lice od Njegovog pogleda. Time što Bogu ne dopuštaju da ih vidi, oni Mu zapravo ne dozvoljavaju da sagleda njihovo pravo lice. Svoje srce ne žele da predaju Bogu, već žele da ga zadrže za sebe. Podtekst svega toga jeste da čovek sȃm planira, proračunava i odlučuje o onome što radi i šta želi; njemu učešće i intervencija Boga nisu potrebni, a još manje su mu potrebne Božje orkestracije i uređenja. Bilo da se, dakle, radi o Božjim zapovestima, Njegovom nalogu ili zahtevima koje pred čoveka postavlja, čovekove se odluke zasnivaju na njegovim vlastitim namerama i interesima, na njegovom vlastitom stanju i okolnostima u datom trenutku. Čovek uvek koristi znanje i uvide koji su mu dobro poznati, kao i sopstveni intelekt, da bi procenio i odabrao put kojim treba da ide, i ne dopušta Bogu da se u to meša, niti da time upravlja. Takvo je čovekovo srce koje Bog vidi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II“

115. Mnogi ljudi žele da Me istinski vole, međutim, pošto njihova srca ne pripadaju njima samima, oni nemaju kontrolu nad sobom; mnogi ljudi Me zaista vole dok proživljavaju kušnje koje im dajem, ali nisu u stanju da dokuče da zaista postojim, pa Me jedino vole u praznini, a ne zbog Mog stvarnog postojanja; mnogi ljudi polože svoje srce pred Mene i više na svoje srce ne obraćaju pažnju, pa im tako Sotona otima srca kad god mu se za to ukaže prilika, nakon čega Me oni napuštaju; mnogi Me ljudi iskreno vole kada ih opskrbljujem Svojim rečima, ali oni Moje reči ne sačuvaju u svom duhu, već ih nemarno koriste kao da su javno dobro i, kad god im se prohte, bacaju ih tamo odakle su došle. Čovek Me traži usred bola i u Mene gleda usred kušnji. U vremenima spokoja uživa u Meni, a kada je u opasnosti, odriče Me se; kada je zauzet, on Me zaboravlja, a kada je besposlen, prema Meni se odnosi površno – ipak, nikada Me niko nije voleo celog svog života. Želim da čovek preda Mnom bude iskren: od njega ne tražim da Mi išta dȃ, već samo da Me svi ljudi shvate ozbiljno, da Mi, umesto što Mi se dodvoravaju, dozvole da vratim iskrenost čoveka. Svi ljudi su prožeti Mojim prosvećenjem, prosvetljenjem i cenom Mojih napora, ali su svi ljudi prožeti i stvarnom činjenicom svakog ljudskog postupka, kao i time što Me obmanjuju. Kao da su sastojci čovekove obmane u njemu prisutni još iz materice, kao da od rođenja poseduje ove posebne veštine za varanje. Štaviše, on nikada nije obznanio svoj plan; niko nikada nije prozreo izvor ovih lažljivih veština. Shodno tome, čovek živi usred obmane a da toga nije ni svestan, i kao da sȃm sebi oprašta, kao da je to Božje uređenje, a ne način na koji Me namerno obmanjuje. Nije li to sȃm izvor načina na koji Me čovek obmanjuje? Nije li to njegovo lukavo zamešateljstvo? Nikada Me nisu zbunjivala čovekova laskanja i smicalice, jer sam njegovu suštinu odavno prozreo. Ko zna koliko je nečistoće u njegovoj krvi i koliko je Sotoninog otrova u njegovoj srži? Svakim danom čovek se na to sve više navikava, u toj meri da ne oseća štetu koju mu je Sotona naneo, pa ga stoga ni ne zanima da otkrije „veštinu zdravog postojanja“.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 21. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

116. Svi ljudi su stvorenja kojima nedostaje samospoznaja i nisu u stanju da poznaju sebe. Ipak, sve ostale poznaju kao sopstveni džep, baš kao da su sve ono što drugi pred njima rade i kažu oni prvo „proverili“ i dali odobrenje da se tako uradi. Shodno tome, to je kao da su sve druge u celini prozreli, sve do njihovih psihičkih stanja. Sva ljudska bića su takva. Iako su danas ušli u Doba carstva, njihova priroda ostaje nepromenjena. Preda Mnom i dalje rade ono što Ja činim, dok iza Mojih leđa počinju da se bave svojom jedinstvenom „rabotom“. Međutim, kasnije, kada dođu pred Mene, oni kao da su potpuno drugi ljudi, naizgled smireni i neustrašivi, pribranog izraza lica i stabilnog pulsa. Nije li to upravo ono što ljude čini vrednim prezira? Toliko ljudi poseduje dva sasvim različita lica – jedno dok su tu preda Mnom, a drugo iza Mojih leđa. Kada su preda Mnom, mnogi od njih se ponašaju kao jagnjad koja se tek ojagnjila, dok se iza Mojih leđa pretvaraju u žestoke tigrove, da bi kasnije glumili ptičice koje razdragano lete iznad bregova. Toliko njih pred Mojim licem pokazuje svrhu i odlučnost. Toliko njih, žedno i sa čežnjom, dolazi pred Mene tražeći Moje reči, međutim, iza Mojih leđa, osećaju odbojnost prema njima i odbacuju ih, kao da su Moje reči neko breme. Toliko puta, kada bih video ljudski rod koga je iskvario Moj neprijatelj, odustajao bih od svake nade u ljude. Toliko puta, kada sam ih video kako dolaze pred Mene, sa suzama tražeći pomilovanje, ipak sam, zbog njihovog manjka samopoštovanja i tvrdoglave nepopravljivosti, zatvarao oči pred onim što su u besu činili, čak i kada su njihova srca iskrena i njihove namere poštene. Toliko puta sam video da ljudi imaju dovoljno poverenja da sa Mnom sarađuju i da, kada su preda Mnom, kao da su u Mom zagrljaju, da vide kako je osetiti njegovu toplinu. Toliko puta, pošto bih se osvedočio o nevinosti, živahnosti i ljupkosti Svog izabranog naroda, kako bih mogao da ne uživam u njima? Ljudska bića ne znaju kako da uživaju u svojim predodređenim blagoslovima u Mojim rukama, jer ne razumeju šta tačno znače i „blagoslovi“ i „patnja“. Iz tog razloga, ljudi u svom traženju Mene nisu ni blizu iskreni. Da sutrašnji dan ne postoji, ko bi od vas koji stojite preda Mnom bio čist poput tek napadalog snega i neokaljanog žada? Da li je moguće da je vaša ljubav prema Meni takva da se može prodati za ukusan obrok, elegantno odelo ili visoku funkciju sa privlačnim primanjima? Može li se razmeniti za ljubav koju drugi imaju prema tebi? Da li je zaista moguće da će podvrgavanje kušnjama podstaći ljude da odustanu od svoje ljubavi prema Meni? Hoće li ih patnja i nedaće navesti da se požale na Moja uređenja? Niko nikada nije istinski shvatio oštar mač koji se nalazi u Mojim ustima: oni znaju samo njegovo površno značenje, ne shvatajući zaista šta on podrazumeva. Da su ljudska bića zaista u stanju da vide oštrinu Moga mača, razbežali bi se kao pacovi u rupe. Zbog svoje tuposti, ljudi nimalo ne razumeju pravo značenje Mojih reči, pa nemaju predstavu koliko su strahovite Moje izjave, koliko one zapravo razotkrivaju ljudsku prirodu i koliko su njihovoj vlastitoj iskvarenosti te reči presudile. Iz tog razloga, shodno svojim budalastim zamislima o onome što Ja kažem, većina ljudi je zauzela ravnodušan stav.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 15. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

117. Tokom minulih vremena, mnogi su sa ovog sveta otišli razočarani i nerado, dok su mnogi na njega došli sa nadom i verom. Za mnoge sam uredio da dođu i mnoge sam oterao. Nebrojeno mnogo ljudi prošlo je kroz Moje ruke. Mnogi su duhovi bačeni u Ad, mnogi su živeli u telu, a mnogi su umrli i ponovo se rodili na zemlji. Ipak, nijedan od njih nije nikada imao priliku da uživa u blagoslovima današnjeg carstva. Toliko sam toga dao čoveku, a on je ipak malo toga dobio, jer ga je juriš Sotoninih sila onesposobio da uživa u svim Mojim bogatstvima. On je samo imao sreće da ih posmatra, ali nije bio u stanju da u njima uživa. Čovek nikada nije otkrio riznicu u svom telu da bi primio bogatstvo sa nebesa, te je tako izgubio blagoslove kojima sam ga darivao. Nije li čovečji duh upravo ono što čoveka čini sposobnim da se poveže sa Mojim Duhom? Zašto Me čovek nikada nije povezao sa svojim duhom? Zašto Mi se približava u telu, a nesposoban je da to isto učini u duhu? Da li je Moje pravo lice, lice telesnosti? Zašto čovek ne poznaje Moju suštinu? Zar zaista u duhu čovečjem nikada nije bilo ni traga od Mene? Da li sam u potpunosti iščezao iz duha čovečjeg? Ako čovek ne zakorači u oblast duhovnog, kako može da dokuči Moje namere? Da li po mišljenju čoveka postoji nešto što može direktno da prodre u duhovno carstvo? Mnogo sam puta svojim Duhom pozivao čoveka, a ipak se čovek ponaša kao da ga provociram, posmatrajući Me sa udaljenosti, u velikom strahu da ću ga Ja povesti u neki drugi svet. Mnogo sam se puta raspitivao o duhu čovečjem, a on ipak ostaje u potpunosti nesvestan toga, duboko strahujući da ću zakoračiti u njegov dom i ugrabiti priliku da ga lišim svega što mu pripada. Stoga se on zatvara preda Mnom, puštajući Me da stojim pred hladnim, čvrsto zatvorenim vratima. Mnogo je puta čovek pokleknuo i Ja sam ga spasao, a ipak, pošto se probudi, on Me odmah napušta i, nedotaknut Mojom ljubavlju, strelja Me opreznim pogledom; nikada Ja nisam ogrejao srce čovekovo. Čovek je jedna bezosećajna, hladnokrvna životinja. Iako je u Mom zagrljaju toplo, on nikada time nije bio duboko dirnut. Čovek je poput divljaka sa planine. Nikada nije cenio svu Moju brigu za ljudski rod. Nije voljan da Mi priđe i radije boravi u planinama, gde mu prete divlje zveri – pa on ipak i dalje ne želi da u Meni potraži zaklon. Ja nikoga ne prisiljavam: Ja samo obavljam svoje delo. Doći će dan kada će čovek na Moju stranu doplivati iz središta moćnog okeana, kako bi mogao da uživa u svim bogatstvima na zemlji i da iza sebe ostavi opasnost da ga more proguta.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 20. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“

118. Vaša vera je prelepa; kažete da ste spremni da čitave svoje živote utrošite u ime Mog dela i da ste za njega spremni da žrtvujete svoje živote, ali se vaše naravi nisu mnogo promenile. Samo govorite nadmeno, uprkos činjenici da je vaše stvarno ponašanje krajnje bedno. Kao da su ljudski jezici i usne na nebesima dok su im noge daleko na zemlji, pa su zbog toga njihove reči i postupci i njihova reputacija i dalje u dronjcima i ruševinama. Vaša reputacija je uništena, vaše ponašanje je iskvareno, način govora vam je prost, a vaši su životi dostojni prezira; čak je i vaša celokupna ljudskost potonula u elementarnu niskost. Prema drugima ste uskogrudi i raspravljate se oko svake sitnice. Svađate se oko sopstvene reputacije i statusa, do te mere da ste spremni da se spustite u pakao i u ognjeno jezero. Vaše trenutne reči i dela su Mi dovoljni da utvrdim da ste grešni. Vaši stavovi prema Mom delu su Mi dovoljni da utvrdim da ste nepravedni, a sve vaše naravi su dovoljne da ukažu na to da ste prljave duše ispunjene grozotom. Vaša ispoljavanja i ono što otkrivate dovoljni su da kažu da ste ljudi koji su utolili žeđ krvlju nečistih duhova. Kada se pomene ulazak u carstvo, vi ne otkrivate svoja osećanja. Smatrate li da je to kakvi ste sada dovoljno da biste prošli kroz kapiju Mog carstva nebeskog? Smatrate li da možete dobiti ulaz u svetu zemlju Mog dela i reči, a da vaše sopstvene reči i dela prvo ne preispitam? Ko može Meni da zamaže oči? Kako bi vaše prezira dostojno, tako nisko ponašanje i razgovori mogli da umaknu Mom pogledu? Ja sam odredio da vaši životi budu životi ispijanja krvi i jedenja mesa tih nečistih duhova jer ih preda Mnom svakodnevno oponašate. Vaše ponašanje preda Mnom je bilo naročito loše, pa kako da vas ne smatram odvratnim? U vašim rečima je prljavština nečistih duhova: obmanjujete, tajite i ulagujete se poput onih koji se bave vradžbinama i poput onih koji primenjuju lažljivost i ispijaju krv nepravednih. Svi ljudski izrazi su krajnje nepravedni, pa kako svi ljudi mogu da budu smešteni u svetu zemlju gde se nalaze pravednici? Misliš li da te tvoje prezira dostojno ponašanje može izdvojiti kao sveca u poređenju sa onim nepravednima? Tvoj zmijski jezik će na kraju upropastiti ovo tvoje telo koje pustoši i radi gadosti, a te tvoje ruke prekrivene krvlju nečistih duhova na kraju će i tvoju dušu odvući u pakao. Zašto onda ne dograbiš ovu priliku da očistiš svoje ruke prekrivene prljavštinom? I zašto ne iskoristiš ovu priliku da odsečeš taj svoj jezik koji izgovara nepravedne reči? Da li je moguće da si zarad svojih ruku, jezika i usana spreman da stradaš u ognju pakla? Sa oba oka motrim na svačije srce, jer sam mnogo pre stvaranja ljudskog roda, njihova srca čvrsto držao u Svojim rukama. Još odavno sam prozreo ljudska srca, pa kako bi njihove misli mogle da uteknu Mom pogledu? Kako onda nije prekasno da izbegnu da ih spali Moj Duh?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!“

119. Usne su ti nežnije od golubice, ali ti je srce zlokobnije od one zmije iz davnina. Usne su ti lepe kao u Libanki, ali ti srce nije ljubaznije od njihovog, i svakako se ne može uporediti sa lepotom Hananki. Srce ti je tako lažljivo! Gnušam se samo usana nepravednika i njihovih srca, a Moji zahtevi prema ljudima nisu uopšte veći od onoga što očekujem od svetaca; naprosto osećam odvratnost prema zlim delima nepravednika i nadam se da će oni možda moći da odbace svoju prljavštinu i pobegnu iz svoje trenutne neprilike kako bi se mogli izdvojiti od onih nepravednih i živeti i biti sveti sa onima koji su pravedni. Vi ste u istim okolnostima kao i Ja, ali ste prekriveni prljavštinom; nemate čak ni najmanji delić prvobitnog obličja ljudi stvorenih na početku. Štaviše, budući da svaki dan oponašate obličje tih nečistih duhova, radeći ono što oni rade i govoreći ono što oni govore, svi delovi vašeg tela – čak i vaš jezik i usne – natopljeni su njihovom smrdljivom vodom, do te mere da ste sasvim prekriveni takvim mrljama, i nijedan deo vas ne može biti upotrebljen za Moje delo. To naprosto slama srce! Živite u takvom svetu konja i goveda, ali zapravo niste uznemireni; puni ste radosti i živite slobodno i sa lakoćom. Plivate unaokolo u toj smrdljivoj vodi, a zapravo ne shvatate da ste upali u takvu nepriliku. Svakoga dana se družite sa nečistim duhovima i dolazite u dodir sa „izmetom“. Život ti je prilično vulgaran, a da zapravo nisi ni svestan da u ljudskom svetu apsolutno ne postojiš i da nad sobom nemaš kontrolu. Zar ne znaš da su tvoj život još odavno pregazili ti nečisti duhovi ili da je tvoj karakter još odavno ukaljala smrdljiva voda? Misliš li da živiš u zemaljskom raju i da si okružen srećom? Zar ne znaš da si život živeo zajedno sa nečistim duhovima i da si istovremeno postojao sa svim onim što su oni za tebe pripremili? Kako bi način na koji živiš mogao da ima ikakav smisao? Kako bi tvoj život mogao da ima ikakvu vrednost? Trčao si unaokolo za svoje roditelje, roditelje nečistih duhova, ali zapravo nemaš pojma da su oni koji te zarobljavaju baš ti roditelji nečistih duhova koji su te rodili i odgojili. Štaviše, nisi svestan da su ti svu tvoju prljavštinu zapravo oni preneli; znaš samo to da ti oni mogu doneti „uživanje“, oni te ne grde niti te osuđuju, a posebno te ne proklinju. Nikada na tebi nisu iskaljivali svoj bes, već se prema tebi odnose s ljubavlju i srdačnošću. Njihove reči hrane tvoje srce, te tako postaješ dezorijentisan i, potpuno nesvesno, bivaš uvučen i voljan da im budeš na usluzi, postajući njihov izduvni ventil i sluga. Nemaš nikakvih pritužbi, već si spreman da za njih radiš kao pseto, kao konj; obmanuli su te. Baš zato nemaš apsolutno nikakvu reakciju na delo koje Ja obavljam. Ni ne čudi to što uvek želiš da se potajno izmigoljiš kroz Moje prste, ne čudi to što uvek želiš da slatkorečivošću od Mene na prevaru iskamčiš uslugu. Kako se ispostavlja, već si skovao drugi plan, drugi dogovor. Možeš da vidiš delić Mojih dela kao Svemogućeg, ali nemaš ni trunčice znanja o Mom sudu i grdnji. Nemaš predstavu kada je započela Moja grdnja; znaš samo kako da Me prevariš – ali ipak ne znaš da Ja neću trpeti čovekove prekršaje. Pošto si već odlučio da Mi služiš, Ja te neću pustiti. Ja sam Bog koji se gnuša zla i Bog koji je ljubomoran na ljudski rod. Pošto si svoje reči već položio na oltar, Ja neću trpeti da Mi pred očima pobegneš niti ću trpeti da služiš dvojici gospodara. Da li si mislio da ćeš moći da imaš drugu ljubav nakon što si svoje reči položio na Moj oltar i pred Mojim očima? Kako bih ljudima mogao da dozvolim da Me na takav način prave budalom? Da li si mislio da možeš tek tako da Mi svojim jezikom daješ obećanja i zaklinješ se? Kako si se mogao zakleti Mojim prestolom, prestolom Mene koji sam Svevišnji? Da li si mislio da tvoje zakletve više ne važe? Dozvolite Mi da vam kažem: iako su vaša tela prolazna, vaše zakletve nisu. Na kraju ću vas osuditi na osnovu vaših zakletvi. Međutim, vi verujete da prema Meni možete da se površno odnosite tako što ćete svoje reči položiti pred Mene, a da vaša srca mogu služiti nečistim duhovima i zlim duhovima. Kako bi Moj gnev mogao da podnese te ljude nalik psima i svinjama koji Me varaju? Moram da sprovedem Svoje upravne odluke i iz ruku nečistih duhova otrgnem sve one uštogljene „pobožne“ koji imaju veru u Mene kako bi na disciplinovan način mogli da Me „opslužuju“, da budu Moji volovi, da budu Moji konji i prepuste se orkestraciji Mog klanja. Nateraću te da usvojiš svoju prethodnu odlučnost i ponovo Mi služiš. Neću podnositi da Me ijedno stvoreno biće obmanjuje. Da li si mislio da tek tako možeš da mi neobuzdano ispostavljaš zahteve i preda Mnom lažeš? Da li si mislio da nisam čuo niti video tvoje reči i postupke? Kako bi bilo moguće da tvoje reči i dela nisu bili izloženi Mom pogledu? Kako bih ikada mogao da dozvolim ljudima da Me tako prevare?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!“

120. Bio sam među vama i družio se sa vama nekoliko proleća i jeseni; dugo sam živeo među vama, i živeo sam sa vama. Koliko je vašeg prezira dostojnog ponašanja izmaklo neposredno pred Mojim očima? Te vaše srdačne reči neprestano odjekuju u Mojim ušima; na milione vaših želja položeno je na Moj oltar – previše ih je da bi se čak i izbrojale. Međutim, kad je reč o vašoj posvećenosti i vašem davanju, ne dajete ni prebijenu paru. Pred Moj oltar ne prinosite čak ni trunčicu iskrenosti. Gde su plodovi vaše vere u Mene? Od Mene ste dobili beskrajne blagodati i videli ste beskrajne tajne sa nebesa; čak sam vam pokazao i nebeski oganj, ali nisam imao srca da vas spalim. Međutim, koliko toga ste Mi uzvratili? Koliko ste spremni da Mi date? Uz hranu koju sam ti dao u ruku, ti se okrećeš i prinosiš Mi je, i ideš čak tako daleko da kažeš da je to nešto što si dobio u zamenu za proliven znoj svog napornog rada i da Mi prinosiš sve ono što poseduješ. Kako je moguće da ne znaš da su svi tvoji „doprinosi“ Meni zapravo stvari koje su ukradene sa Mog oltara? Štaviše, sada kada Mi ih prinosiš, zar Mi ne podvaljuješ? Kako je moguće da ne znaš da su ono u čemu danas uživam sve darovi na Mom oltaru, a ne ono što si zaradio od svog napornog rada i zatim Mi to prineo? Zapravo se usuđujete da Me na ovaj način prevarite, pa kako da vam oprostim? Kako možete da očekujete da ću ovo i dalje podnositi? Dao sam vam sve. Sve sam vam otvorio, podmirio sam vaše potrebe i otvorio vam oči, a vi Mi ovako podvaljujete, ne obazirući se na svoju savest. Nesebično sam vam darovao sve, tako da, iako patite, od Mene ipak dobijate sve što sam doneo sa neba. Uprkos tome, niste nimalo posvećeni, a čak i kad ste dali sićušan doprinos, nakon toga pokušavate da sa Mnom „izravnate račune“. Neće li tvoj doprinos biti nikakav? Dao si Mi samo obično zrnce peska, ali si od Mene tražio tonu zlata. Nisi li naprosto nerazuman? Ja delam među vama. Nema ni najmanjeg traga od desetka koji Mi treba dati, a kamoli ikakvih dodatnih žrtava. Povrh toga, i taj desetak koji daju oni pobožni, prigrabe oni pokvareni. Niste li se svi vi rasuli u odnosu na Mene? Niste li svi vi neprijateljski nastrojeni prema Meni? Zar svi vi ne rušite Moj oltar? Kako bih u takvim ljudima mogao da vidim blago? Nisu li to svinje i pseta kojih se gnušam? Kako bih vaša zlodela mogao da nazovem blagom?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Svi ste vi tako podli po svom karakteru!“

121. Postoji mnogo puteva koje ne razumete i mnogo toga o čemu ništa ne znate. Vrlo ste neuki; odlično poznajem vaš rast i vaše nedostatke. Stoga, iako postoji mnogo reči koje niste u stanju da razumete, Ja sam i dalje voljan da vam otkrijem sve ove istine koje nikada ranije niste prihvatali, jer stalno brinem da li ste, s obzirom na vaš trenutni rast, u stanju da postojano svedočite o Meni. Nije da malo mislim na vas; svi ste vi zveri koje tek treba da prođu kroz Moju formalnu obuku i Ja nikako ne mogu da vidim koliko slave ima u vama. Iako sam potrošio mnogo energije radeći na vama, pozitivni elementi u vama praktično kao da ne postoje, dok se negativni elementi mogu nabrojati na prste i služe samo kao svedočanstva koja sramote Sotonu. Gotovo sve ostalo u vama je Sotonin otrov. Čini Mi se da vas je nemoguće spasiti. Kako stvari stoje, posmatram vaše različite izraze i ponašanja i konačno uviđam vaš pravi rast. Evo zašto sam stalno zabrinut zbog vas: da su ostavljeni da žive sami, da li bi ljudima zaista bilo bolje ili bi im bilo slično kao što im je danas? Zar vas ne brine vaš detinji rast? Možete li zaista biti poput izabranog naroda Izraela – odani Meni i samo Meni, u svakom trenutku? Ono što pokazujete nije nestašluk svojstven deci koja su se odvojila od roditelja, već zverstvo koje izbija iz životinja kad se nađu van domašaja biča svoga gospodara. Treba da poznajete svoju prirodu, što je takođe slabost koja vam je svima zajednička; to je zajednička bolest sviju vas. Dakle, danas samo želim da vas ohrabrim da budete postojani u svom svedočanstvu o Meni. Ni u kom slučaju nemojte dozvoliti staroj bolesti da se ponovo razbukta. Svedočanstvo je ono što je najvažnije – to je sama srž Moga dela. Treba da prihvatite Moje reči kao što je Marija prihvatila Jahveovo otkrivenje koje joj se javilo u snu: s verom, i zatim pokorno. Samo se to može nazvati čednošću. Jer vi ste oni koji u najvećoj meri čuju Moje reči, oni koje sam Ja najviše blagoslovio. Dao sam vam svu Svoju vrednu imovinu, sve sam vam darovao, ali se vi ipak veoma razlikujete od naroda Izraela; vi ste, jednostavno, dva različita sveta. Ali, u poređenju sa njima, dobili ste mnogo više; dok oni očajnički iščekuju Moju pojavu, vi provodite prijatne dane sa Mnom, primajući Moju izdašnost. Imajući u vidu ovu razliku, otkud vam pravo da cvilite, prepirete se sa Mnom i zahtevate svoj deo Moje imovine? Zar već niste dobili mnogo? Dajem vam toliko toga, a vi Mi zauzvrat nudite samo srceparajuću tugu i strah, nezadrživu ogorčenost i nezadovoljstvo. Tako ste odvratni, a ipak Mi vas je veoma žao, tako da nemam drugog izbora nego da progutam svu Svoju ogorčenost i da vam stalno iznova ponavljam Svoje primedbe. Tokom hiljada godina delovanja, nikada nisam istupao protiv ljudskog roda, zato što sam otkrio da ste tokom svog razvoja samo vaše međusobne „podvale“ smatrali dostojnim slave, čuvajući ih poput dragocenog nasleđa koje su vam ostavili vaši čuveni preci iz antičkog doba. Kako prezirem te neljudske svinje i pse. Nemate nimalo savesti! Karakter vam je isuviše slab! Vaša su srca previše otvrdnula! Da sam takve reči i dela preneo Izraelcima, odavno bih stekao slavu. Ali, među vama je to nedostižno; kod vas mogu samo naići na okrutno zanemarivanje, na odsustvo emocija i na izgovore. Previše ste bezosećajni i potpuno bezvredni!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?“

122. Razmislite o prošlosti: Kada je Moj pogled bio ljutit, a Moj glas strog prema vama? Kada sam sitničario kada je reč o vama? Kada sam vas nerazumno ukorio? Kada sam vas ukorio direktno u lice? Nije li zarad Mog dela to što Svog Oca pozivam da vas izbavi od svakog iskušenja? Zašto se ovako ophodite prema Meni? Jesam li ikada svoj autoritet upotrebio da udarim na vaša tela? Zašto Mi ovako vraćate? Nakon što ste prema Meni čas zainteresovani čas nezainteresovani, vi niste ni jedno ni drugo, a zatim pokušavate da od Mene nešto iskamčite i da nešto sakrijete, dok su vam usta puna nepravednog pljuvanja. Mislite li da vaši jezici mogu prevariti Moj Duh? Mislite li da vaši jezici mogu izbeći Moj gnev? Mislite li da vaši jezici mogu suditi o delima Mene, Jahvea, kako god požele? Jesam li ja onaj Bog kojem čovek sudi? Da li bih mogao dozvoliti malenom crvu da tako huli na Mene? Kako bih takve buntovne sinove mogao uvrstiti u Svoje večne blagoslove? Vaše su vas reči i postupci odavno razotkrili i osudili. Kada sam raširio nebesa i stvarao sve stvari, nijednom stvorenom biću nisam dopustio da u tome učestvuje kako ono poželi, a još manje sam dopustio bilo kojoj stvari da shodno njenoj želji ometa Moj rad i Moje upravljanje. Nisam to dopustio nijednom čoveku niti predmetu; kako bih onda mogao poštedeti one koji su okrutni i bezosećajni prema Meni? Kako bih mogao oprostiti onima koji izdaju Moje reči? Kako bih mogao poštedeti one koji se bune protiv Mene? Nije li sudbina čoveka u rukama Mene, Svemogućeg? Kako bih tvoju nepravednost i tvoje buntovništvo mogao smatrati svetima? Kako bi tvoji gresi mogli oskrnaviti Moju svetost? Mene ne skrnavi nečistoća nepravednih niti uživam u darovima nepravednih. Da si bio odan Meni, Jahveu, da li bi mogao da prisvojiš žrtve sa Mog oltara? Da li bi svoj pogani jezik mogao da koristiš da huliš na Moje sveto ime? Da li bi na ovaj način mogao izdati Moje reči? Da li bi se prema Mojoj slavi i svetom imenu ophodio kao da su oruđe kojim služiš Sotoni, zlikovcu? Moj život je namenjen uživanju svetaca. Kako bih ti mogao dopustiti da se kako poželiš poigravaš Mojim životom i da ga koristiš kao sredstvo u vašem međusobnom sukobu? Kako ste mogli biti tako bezdušni i lišeni dobrote u načinu na koji se ophodite prema Meni? Zar ne znate da sam već upisao vaša zlodela u ove životne reči? Kako ste mogli izbeći dan gneva kada sam Ja grdio Egipat? Kako sam mogao da vam dopustim da Mi se suprotstavljate i da se ovako bunite protiv Mene, svaki put iznova? Kažem vam jasno, kada dođe taj dan, grdnja upućena vama biće nepodnošljivija od one u Egiptu! Kako možete izbeći Moj dan gneva?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Niko ko je od krvi i mesa ne može izbeći dan gneva“

123. Čovek ne uspeva da zadobije Boga ne zato što Bog ima telesna osećanja, niti zato što Bog ne želi da ga čovek zadobije, već stoga što čovek ne želi da zadobije Boga i zato što Boga ne traži neodložno. Kako bi Bog mogao da prokune ijednog od onih koji Ga istinski traže? Kako bi Bog mogao da prokune nekoga ko je zdravog razuma i osetljive savesti? Kako bi onoga ko istinski obožava Boga i služi Mu mogao da proguta oganj Njegovog gneva? Kako bi onaj koji se rado pokorava Bogu mogao biti izbačen iz Božje kuće? Kako bi onaj kome nikad nije dovoljno ljubavi prema Bogu mogao da živi pod Božjom kaznom? Kako bi neko ko radi Boga dragovoljno napušta sve mogao ostati bez ičega? Čovek nije voljan da traga za Bogom, nije spreman da se radi Boga odrekne svojih poseda, niti želi da svoj celoživotni trud posveti Bogu; umesto toga, kaže da je Bog otišao predaleko, da je i previše toga što ima veze sa Bogom u neskladu sa čovekovim predstavama. Čak i da ste uložili beskrajan trud, uz ljudskost poput ove, još uvek ne biste mogli da dobijete Božje odobravanje, a da ne pominjemo činjenicu da ni ne tražite Boga. Zar ne znate da ste vi falična ljudska roba? Zar ne znate da, u poređenju s vašom, nijedna ljudskost nije pala na niže grane? Zar ne znate kako vas drugi zovu da bi vam iskazali poštovanje? Oni koji istinski vole Boga nazivaju vas vučjim ocem, majkom vuka, sinom vuka i njegovim unukom; vi ste potomci vuka, narod vukova, i treba da znate ko ste zapravo i da to nikada ne zaboravite. Ne pomišljajte da ste nadmoćni: vi ste najzlobnija skupina neljudi u ljudskom rodu. Zar baš ništa ne znate o tome? Znate li koliko sam rizikovao delajući među vama? Ako vaš razum ne može ponovo da bude normalan, a vaša savest ne može normalno da deluje, onda se nikada nećete osloboditi „vučjeg“ imena, nikada nećete pobeći od dana prokletstva, niti od dana svoje kazne. Rođeni ste nižeg roda, kao bezvredna stvar. Po prirodi ste čopor gladnih vukova, hrpa otpada i smeća i, za razliku od vas, Ja na vama ne delujem da bih od toga imao koristi, već zato što postoji potreba za delanjem. Nastavite li da na ovaj način budete buntovni, tada ću zaustaviti Svoje delo i više nikada neću delovati na vama; naprotiv, Ja ću svoj rad preneti na drugu skupinu, koja Mi je po volji, i time ću vas zauvek napustiti jer ne želim da gledam one koji su u neprijateljstvu sa Mnom. Prema tome, želite li da budete u skladu sa Mnom ili da sa Mnom budete u neprijateljstvu?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom“

124. Dok hodaš današnjom stazom, koja je najpogodnija vrsta potrage? Kao kakvu osobu treba da vidiš sebe u svojoj potrazi? Trebalo bi da spoznaš kako treba da pristupiš svemu što te danas snalazi, bilo da se radi o kušnjama ili teškoćama, ili o nemilosrdnoj grdnji i prokletstvu. Suočen sa svim ovim stvarima, treba pažljivo da razmisliš o njima u svakom pojedinačnom slučaju. Zašto to govorim? Zato što su stvari koje ti se danas dešavaju, na kraju krajeva, kratkoročne kušnje koje se uvek iznova ponavljaju; možda, što se tebe tiče, one nisu posebno naporne za duh, pa puštaš da stvari idu svojim prirodnim tokom i ne smatraš ih dragocenim sredstvom u potrazi za napretkom. Kako si samo nepromišljen! Toliko da o ovoj dragocenosti razmišljaš kao o oblaku koji ti lebdi pred očima i ne ceniš ove grube udarce koji se uvek iznova ponavljaju – udarce koji su kratki i koji ti izgledaju kao da nisu teški – već ih posmatraš sa hladnom distancom, ne primajući ih k srcu, i smatraš ih samo slučajnim udarcima. Tako si nadmen! Prema tim svirepim napadima, napadima sličnim olujama, koji se uvek iznova ponavljaju, pokazuješ samo lakomisleni nehaj; ponekad čak ideš toliko daleko da upućuješ hladan osmeh, otkrivajući izraz potpune ravnodušnosti – zato što nikada nisi pomislio zašto i dalje patiš od takvih „nesreća“. Da nisam možda Ja užasno nepravedan prema čoveku? Da li je Moj posao da ti pronalazim greške? Iako problemi sa tvojim mentalitetom možda nisu tako ozbiljni kao što sam opisao, ti si, svojom spoljašnjom pribranošću, odavno naslikao savršen portret svog unutrašnjeg sveta. Nema potrebe da ti Ja kažem da su jedine stvari skrivene u dubini tvog srca nerazumne reči uvrede i bledi tragovi tuge koji su jedva primetni drugima. Pošto osećaš da je vrlo nepravedno to što si pretrpeo takve kušnje, ti proklinješ; i zato što zbog tih kušnji osećaš pustoš sveta, ispunjen si setom. Umesto da vidiš ove ponovljene udarce i zavođenje discipline kao najbolju zaštitu, vidiš ih kao besmisleno izazivanje nevolja od strane Neba, ili kao odgovarajuću odmazdu prema tebi. Tako si beslovesan! Ti nemilosrdno držiš dobra vremena zatočena u mraku; uvek iznova posmatraš divne kušnje i zavođenje discipline kao napade svojih neprijatelja. Ne znaš kako da se prilagodiš svom okruženju, a još si manje voljan da to pokušaš, jer nisi voljan da zadobiješ bilo šta od ovih stalnih – i tebi okrutnih – grdnji. Ne pokušavaš ni da tražiš ni da istražuješ i, prepuštajući se samo svojoj sudbini, ideš gde god te ona vodi. Ono što ti se može činiti kao divljački čin grdnje nije promenilo tvoje srce niti je ovladalo tvojim srcem; umesto toga, zabadaju ti se u srce. Ti vidiš ovu „okrutnu grdnju“ samo kao svog neprijatelja u ovom životu, te tako ništa nisi dobio. Tako si samopravedan! Retko smatraš da trpiš takve kušnje zbog sopstvene nedostojnosti; umesto toga, smatraš sebe nesrećnikom, govoreći, štaviše, da ti uvek tražim mane. I sada kada su stvari stigle do ove tačke, koliko zaista znaš o onome što Ja govorim i radim? Nemoj misliti da si bogomdano čudo, samo malo niže od nebesa, ali beskrajno više od zemlje. Daleko od toga da si pametniji od bilo koga drugog – čak bi se moglo reći da je naprosto dražesno koliko si gluplji od bilo koje osobe na svetu koja poseduje razum, jer imaš previše visoko mišljenje o sebi i nikada nisi imao osećaj inferiornosti, kao da možeš da prozreš Moja dela do najsitnijih pojedinosti. U stvari, ti si neko kome suštinski nedostaje razum, jer nemaš predstavu šta nameravam da uradim, a još manje si svestan onoga što sada radim. I zato kažem da nisi ravan ni starom seljaku koji kuluči na njivi, seljaku koji nema ni najmanju percepciju ljudskog života, a ipak se potpuno oslanja na blagoslove Neba dok obrađuje zemlju. Nimalo ne razmišljaš o svom životu, ne znaš šta je ugled, a još manje imaš bilo kakvu samospoznaju. Tako si „iznad svega“!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Oni koji ne nauče i ostanu u neznanju: zar oni nisu zveri?“

125. Neki se doteruju lepo, ali površno: sestre se doteruju lepo kao da su cveće, a braća se oblače kao prinčevi ili bogati mladi kicoši. Oni brinu samo o spoljašnjim stvarima, kao što su jelo i odeća; a iznutra su oskudni i nemaju ni najmanje znanje o Bogu. Kakvog smisla može biti u tome? A ima i onih koji su obučeni kao bedni prosjaci – zaista izgledaju kao istočnoazijski robovi! Da li zaista ne razumete šta tražim od vas? Razgovarajte između sebe: šta ste zapravo dobili? Verovali ste u Boga sve ove godine, a ipak to je sve što ste požnjeli – zar vas nije sram? Zar vas nije stid? Svih ovih godina ste tragali na istinitom putu, a danas je vaš rast i dalje manji od vrapčevog! Pogledajte mlade dame među vama, lepe ste kao slike u toj garderobi, sa tom šminkom, međusobno se odmeravate – a šta to merite? Svoje zadovoljstvo? Svoje zahteve? Da li mislite da sam Ja došao da biram manekene? Stvarno ste bestidni! Gde vam je život? Zar ono za čim tragate nije samo vaša ekstravagantna želja? Ti misliš da si tako lepa, ali iako na sebi imaš svakakve vrste fine odeće, zar nisi uistinu crv koji se migolji, rođen u gomili balege? Danas imaš sreću da uživaš u ovim nebeskim blagoslovima ne zbog svoje lepote, već zato što Bog pravi izuzetak uzdižući te. Da li ti i dalje nije jasno odakle potičeš? Na pomen života, ti zaćutiš i ništa ne govoriš, sediš kao kip, ali ipak imaš drskosti da se doteruješ! Još uvek bi rado da nanosiš rumenilo i puder na lice! A pogledaj kicoše među vama, svojeglave ljude koji se po ceo dan razvlače unaokolo, nemarni, sa nonšalantnim izrazom lica. Da li jednoj osobi priliči da se tako ponaša? Čemu svaki od vas, muškarac ili žena, posvećuje svoju pažnju po čitav dan? Da li znate ko vas hrani? Pogledaj svoju odeću, pogledaj šta si požnjeo u svojim rukama, protrljaj svoj stomak – šta si dobio tokom svih ovih godina vere za cenu koju si platio krvlju i znojem? Još uvek planiraš da ideš u razgledanje, još uvek misliš da ulepšaš svoje smrdljivo telo – bezvredne su to težnje! Od tebe se traži da budeš normalna osoba, ali ti sada nisi samo nenormalan, ti si iščašen. Kako takva osoba može imati smelosti da stane pred Mene? Sa takvom ljudskošću, paradirajući svojim čarima i razmećući se svojim telom, živeći uvek u telesnoj požudi – zar nisi potomak poganih demona i zlih duhova? Neću dozvoliti tako poganom demonu dugo da opstane! I nemoj da misliš da ne znam šta misliš u svom srcu. Možda držiš svoju požudu i svoje telo pod strogom kontrolom, ali kako da ne znam misli koje gajiš u svom srcu? Kako mogu da ne znam sve za čim tvoje oči žude? Zar se vi mlade dame ne ulepšavate da biste paradirale svojim telom? Kakvu korist imate od muškaraca? Mogu li vas oni zaista spasiti od mora nevolja? Što se tiče kicoša među vama, svi se oblačite tako da izgledate kao otmena gospoda, ali zar to nije lukavstvo osmišljeno da skrene pažnju na vaš privlačni izgled? Za koga to radite? Kakvu korist imate od žena? Zar one nisu izvor vašeg greha? Vama, muškarcima i ženama, uputio sam mnogo reči, ali vi ste se povinovali samo nekima od njih. Tvrdi ste na ušima, oči su vam zamagljene, a srca tvrda do te mere da u vašim telima nema ničega osim požude, te ste zarobljeni u njoj, nesposobni da pobegnete. Ko želi da vam se približi, vi crvi, vi koji se vrpoljite u prljavštini i brlogu? Ne zaboravite da niste ništa više do oni koje sam uzdigao iz gomile balege, da u početku niste posedovali normalnu ljudskost. Ono što tražim od vas jeste normalna ljudskost koju prvobitno niste posedovali, a ne da paradirate svojom požudom ili da razuzdavate svoje ustajalo telo, koje su đavoli uvežbavali tolike godine. Kada se tako obučete, zar se ne bojite da ćete još dublje upasti u zamku? Zar ne znate da ste potekli od greha? Zar ne znate da su vaša tela toliko puna požude da ona čak viri iz vaše odeće i da vas vaša stanja otkrivaju kao nepodnošljivo ružne i pogane demone? Zar vama to nije jasnije nego bilo kome drugom? Vaša srca, vaše oči, vaše usne – nisu li ih sve oskrnavili pogani demoni? Zar ti vaši delovi nisu pogani? Da li misliš da si najsvetiji sve dok ne delaš? Da li misliš da fino odevanje može da prikrije vaše rđave duše? Tako neće moći! Savetujem vam da budete realniji: ne budite prevaranti i foliranti i ne paradirajte unaokolo. Razmećete se svojom požudom jedni pred drugima, ali sve što ćete dobiti zauzvrat biće večna patnja i nemilosrdna grdnja! Kakva je to potreba da namigujete jedni drugima i upuštate se u romantične veze? Da li je to mera vašeg integriteta, obim vašeg poštenja? Prezirem one među vama koji se bave zlom medicinom i vračanjem; prezirem mladiće i devojke među vama koji vole svoje telo. Bolje bi vam bilo da se suzdržite, jer se od vas sada zahteva da posedujete normalnu ljudskost i nije vam dozvoljeno da se razmećete svojom požudom – ipak, vi koristite svaku priliku koju možete, jer je vaše telo prebujno, a vaša požuda prevelika!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (7)“

126. Oni koji misle samo na svoje telo i koji uživaju u udobnosti; oni koji izgledaju kao da veruju, ali koji zapravo ne veruju; oni koji se bave zlom medicinom i vračanjem; oni koji su promiskuitetni, zapušteni i propali; oni koji kradu žrtve Jahveu i Njegovu imovinu; oni koji vole mito; oni koji dokono sanjaju o uzdizanju na nebo; oni koji su nadmeni i uobraženi, koji teže samo ličnoj slavi i bogatstvu; oni koji šire neprikladne reči; oni koji hule na Sȃmog Boga; oni koji ne čine ništa osim što osuđuju i kleveću Sȃmog Boga; oni koji se organizuju u klike i traže samostalnost; oni koji se uzdižu iznad Boga; oni neozbiljni mladi, sredovečni i stariji muškarci i žene koji su zarobljeni u razvratu; oni muškarci i žene koji uživaju ličnu slavu i bogatstvo i tragaju za ličnim statusom među drugima; oni nepokajani ljudi koji su zarobljeni u grehu – zar nisu svi oni van domašaja spasenja? Razvratnost, grešnost, zla medicina, vračanje, prostakluci i neprikladne reči divljaju među vama; a istina i reči života pogaženi su u vašoj sredini, dok se sveti jezik među vama skrnavi. Vi ste jedni neznabošci, otečeni od poganosti i buntovništvu! Kakav će biti vaš konačni ishod? Kako oni koji vole telo, koji opčinjavaju svojim telom i koji su uhvaćeni u zamku razvratnog greha, mogu imati smelosti da nastave da žive! Zar ne znaš da su ljudi poput vas crvi kojima nema spasa? Šta vam daje pravo da zahtevate ovo i ono? Do danas nije bilo ni najmanje promene kod onih koji ne vole istinu i samo vole telo – kako takvi ljudi mogu biti spaseni? Oni koji ne vole put života, koji ne uzdižu Boga i ne svedoče o Njemu, koji spletkare radi sopstvenog statusa, koji veličaju sami sebe – zar nisu čak i do danas ostali isti? Koja je korist od njihovog spasenja? Da li možeš da budeš spasen ne zavisi od toga na kojem se položaju nalaziš ili koliko godina radiš, a još manje zavisi od toga koliko si kvalifikacija stekao. To pre zavisi od toga da li je tvoja potraga urodila plodom. Trebalo bi da znaš da su oni koji su spaseni „drveće“ koje rađa plodove, a ne drveće sa bujnim lišćem i mnoštvom cvetova koje još nema ploda. Čak i ako si proveo mnogo godina tumarajući ulicama, kakve to ima veze? Gde je tvoje svedočenje? Znatno više poseduješ srce koje voli samo tebe i tvoje požudne želje, a daleko manje imaš bogobojažljivo srce – zar takva osoba nije izopačena? Kako ona može da bude primer i uzor spasenja? Tvoja priroda je nepopravljiva, ti si previše buntovan, ti si izvan domašaja spasenja! Zar nisu baš takvi ljudi oni koji će biti eliminisani? Zar vreme kada će Moje delo biti završeno nije vreme kada će doći i tvoj poslednji dan? Obavio sam toliko delo i saopštio toliko reči među vama – koliko je od toga zaista dospelo do vaših ušiju? Koliko je toga čemu ste se ikad pokorili? Kada se Moje delo završi, to će biti vreme kada ćeš prestati da Mi se suprotstavljaš, kada ćeš prestati da Mi se usprotivljuješ. Dok delam, vi stalno radite protiv Mene; vi se nikada ne pridržavate Mojih reči. Ja obavljam svoje delo, a ti obavljaš svoj „posao“, stvarajući svoje malo carstvo. Vi niste ništa drugo do čopor lisica i pasa koji sve rade protiv Mene! Stalno pokušavate da u svoj zagrljaj privučete one koji vam nude svoju nepodeljenu ljubav – gde vam je bogobojažljivo srce? Sve što radite je lažno! U vama nema ni pokornosti ni bogobojažljivosti, a sve što činite je lažno i bogohulno! Mogu li takvi ljudi biti spaseni? Muškarci koji su seksualno nemoralni i lascivni uvek žele da privuku koketne bludnice zarad sopstvenog užitka. Apsolutno neću spasiti takve seksualno nemoralne demone. Mrzim vas pogane demone, a vaša razvratnost i koketiranje će vas odvesti u pakao. Šta imate da kažete u svoju odbranu? Vi pogani demoni i zli duhovi izazivate gađenje! Odvratni ste! Kako se takvo smeće može spasiti? Mogu li oni koji su uhvaćeni u zamku greha ipak biti spaseni? Danas vas ova istina, ovaj put i ovaj život ne privlače; već vas privlači grešnost; novac; društveni položaj, slava i dobitak; telesna uživanja; lepota muškaraca i čari žena. Šta vas kvalifikuje da uđete u Moje carstvo? Vaš lik je čak veći od Božjeg, vaš status je čak viši od Božjeg, da ne govorimo o vašem prestižu među ljudima – postali ste idoli koje ljudi obožavaju. Zar nisi postao arhanđeo? Kada se budu otkrila postignuća ljudi, a to je vreme kada će se delo spasenja približiti svom kraju, mnogi od vas će biti leševi van domašaja spasenja i koji će morati da budu eliminisani.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Primena (7)“

127. Ljudi su bezvredni bednici, jer sebe ne cene. Pa, ako ne vole čak ni sebe, već umesto toga sebe gaze, zar to ne pokazuje njihovu bezvrednost? Ljudski rod je poput nemoralne žene koja se sa sobom poigrava i sebe svojevoljno predaje drugima da prema njoj budu nasilni. Pa ipak, ljudi i dalje ne prepoznaju koliko su niski. Pronalaze zadovoljstvo u radu za druge ili u razgovoru sa drugima, stavljajući sebe pod tuđu kontrolu; nije li upravo u tome prljavština ljudskog roda? Iako nisam iskusio život među ljudskim rodom i nisam zaista proživeo ljudski život, stekao sam vrlo jasno razumevanje svakog pokreta, svakog postupka, svake reči i svakog dela koje ljudi čine. U stanju sam čak da u ljudima detaljno analiziram njihovu najveću sramotu, u toj meri da se više ne usude da otkrivaju svoja zamešateljstva, niti da se prepuštaju svojoj požudi. Poput puževa koji se povlače u svoje ljušture, više se ne usuđuju da razotkriju svoje ružno stanje. Budući da ljudi sebe ne poznaju, njihova najveća mana jeste spremnost da sa svojim čarima pred drugima paradiraju, da se razmeću svojim ružnim licima; ovo je stvar koju Bog najviše prezire. Ovo je stoga što su veze među ljudima nenormalne, nedostaje im normalnih ličnih odnosa, a još je manje normalnih odnosa između njih i Boga.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 14. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’“

128. Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njihovim bićem. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš sva ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle sve te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, „Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?“ ljudi će odgovoriti, „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.“ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je radi zadovoljenja sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se onome što Bog uređuje i organizuje. Njihove ambicije i želje su potpuno isti kao Sotonini. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda. Ljudsku prirodu zapravo predstavljaju gesla i aforizmi mnogih ljudi i odražavaju suštinu ljudske iskvarenosti. Ljudi biraju ono što sami najviše vole, i te stvari predstavljaju njihovu narav i težnje. Svakom rečju koju čovek izgovori i svime što radi, ma kako to bilo zaodenuto, on ne može da sakrije svoju prirodu. Na primer, fariseji su obično prilično dobro propovedali, ali kada bi čuli Isusove propovedi i istine, umesto da ih prihvate, oni bi ih osudili. Na ovaj način je otkrivena priroda-suština fariseja – da budu odbojni prema istini i da je mrze. Neki ljudi su leporečivi i vešto se prikrivaju, ali nakon što se sa njima određeno vreme druže, drugi ljudi otkrivaju da su po prirodi izuzetno varljivi i dvolični. Posle dužeg druženja sa njima, svi ostali otkrivaju njihovu priroda-suštinu. Na kraju, oni dolaze do sledećeg zaključka: lažljivi su i nikada ne govore ni reč istine. Ova konstatacija opisuje prirodu tih ljudi i najbolji je opis i dokaz njihove priroda-suštine. Njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje je da nikom ne govore istinu, kao i da ne veruju nikome. Sotonska priroda čoveka sadrži mnoštvo sotonskih filozofija i otrova. Ponekad ih ni sam nisi svestan i ne razumeš ih; pa ipak, svaki ti se trenutak života zasniva na tim stvarima. Štaviše, misliš da su te stvari potpuno ispravne i opravdane i da uopšte nisu pogrešne. To dovoljno pokazuje da su Sotonine filozofije postale ljudska priroda i da ljudi, misleći da je takav način života ispravan, žive u potpunom skladu sa tim filozofijama i bez ikakvog osećaja kajanja. Samim tim stalno otkrivaju svoju sotonsku prirodu i neprekidno žive po Sotoninim filozofijama. Sotonina priroda je život ljudi i njihova priroda-suština.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“

129. Čovekova priroda je sasvim drugačija od Moje suštine, jer čovekova iskvarena priroda u potpunosti potiče od Sotone; čovekovu prirodu je Sotona obradio i iskvario. Drugim rečima, čovek živi pod uticajem njegovog zla i nagrđenosti. Čovek ne raste u svetu istine ili u svetom okruženju, a još manje u svetlosti. Stoga, niko u svojoj prirodi ne može od rođenja da poseduje istinu, a još manje može da se rodi sa suštinom koja se boji i pokorava Bogu. Naprotiv, ljudi imaju prirodu koja se odupire Bogu, buni se protiv Boga i ne gaji ljubav prema istini. Upravo ova priroda je problem o kojem želim da diskutujem – izdaja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (2)“

130. Ponašanje koje ne predstavlja apsolutnu pokornost prema Meni jeste izdaja. Ponašanje koje ne predstavlja odanost Meni jeste izdaja. I kada Me varaš i služiš se lažima da bi Me obmanuo je izdaja. Kada neguješ mnoštvo predstava i širiš ih svuda okolo je izdaja. Kada nisi u stanju da braniš Moja svedočanstva i interesovanja je izdaja. Kada se smeješ lažno, a u srcu si daleko od Mene, je izdaja. Sve su ovo dela izdaje za koja ste oduvek bili kadri i ona su uobičajena među vama. Niko od vas možda ovo ne smatra problemom, ali ja ne mislim tako. Kada Me neko izda, ne odnosim se prema tome kao da je to neka beznačajna stvar i svakako to ne mogu ignorisati. Sada, kada obavljam svoje delo među vama, ponašate se ovako – ako bude došao dan da nikog nema da pazi na vas, nećete li biti kao razbojnici koji su se proglasili carevima svojih malih brda? Kada se to desi i kada budete izazvali katastrofu, ko će biti tu da počisti za vama? Vi smatrate da su neka dela izdaje samo povremeni incidenti, a ne vaše ustaljeno ponašanje i da nisu vredna neke ozbiljne rasprave koja bi mogla da povredi vaš ponos. Ako zaista tako mislite, onda vam nedostaje zdrav razum. Ako tako razmišljate, vi ste primer i arhetip pobune. Čovekova priroda je njegov život; načelo na koje se oslanja da bi opstao i on ga ne može promeniti. Uzmimo prirodu izdaje kao primer. Ako si u stanju da uradiš nešto da bi izdao rođaka ili prijatelja, to je dokaz da je to deo tvog života i prirode sa kojom si rođen. To je nešto što niko ne može poreći.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (1)“

131. Svako može svojim sopstvenim rečima i postupcima da predstavi svoje pravo lice. To pravo lice je, naravno, njihova priroda. Ako si ti neko čiji je način izražavanja dvosmislen, onda je i tvoja priroda dvosmislena. Ako si po prirodi lažljiv, onda se i ponašaš kao prepredenjak i nije ti teško da obmanjuješ druge. Ako si pakosne prirode, i tvoje reči možda prijaju uhu, tvoji postupci ipak ne mogu sakriti tvoje pakosne smicalice. Ako si lenje prirode, onda sve što kažeš podrazumeva da želiš da izbegneš odgovornost za svoju površnost i lenjost, da će tvoji postupci biti spori i površni i da će prilično vešto prikrivati istinu. Ako si empatične prirode, onda će tvoje reči biti razumne, a tvoji postupci u skladu sa istinom. Ako si lojalne prirode, onda su i tvoje reči svakako iskrene, a način na koji postupaš prizeman, lišen svega onoga što bi tvom gazdi moglo da izazove nelagodu. Ako si požudan ili pohlepan za novcem, onda će tvoje srce često biti ispunjeno takvim stvarima, a ti ćeš nehotice vršiti izopačene, nemoralne radnje koje će ljudima biti odvratne i koje neće olako zaboravljati. Kao što sam rekao, ako si sklon izdajničkoj prirodi, onda se teško možeš otrgnuti od iste. Ne veruj u sudbinu da, ako nisi naneo nepravdu drugima, onda nisi sklon izdajničkoj prirodi. Ako tako razmišljaš, onda si ti zaista buntovnik. Sve Moje reči, svaki put kada ih izgovorim, odnose se na sve ljude, a ne samo na jednu osobu ili jedan tip osobe. Samo zato što Me nisi izdao u određenoj situaciji nije dokaz da Me nećeš izdati u nekoj drugoj. Neki ljudi, tokom neuspeha u braku, gube samopouzdanje dok tragaju za istinom. Neki ljudi se odriču obaveze da Mi budu odani dok im se porodica raspada. Neki ljudi Me napuštaju u potrazi za trenucima radosti i ushićenja. Neki ljudi bi radije upali u mračnu jarugu nego živeli u svetlosti i uživali u delu Svetog Duha. Neki ljudi koji ignorišu savete prijatelja da bi zadovoljili svoju žudnju za bogatstvom, čak ni danas nisu u stanju da priznaju svoju grešku i da se promene. Neki ljudi samo privremeno žive pod Mojim imenom da bi dobili Moju zaštitu, dok mi drugi pod prinudom posvećuju samo delić vremena, jer se čvrsto drže života i boje se smrti. Nisu li ovi i drugi nemoralni postupci, koji su, štaviše, nepostojani, upravo ona ponašanja kojima su Me ljudi odavno izdali duboko u svojoj duši? Naravno, znam da ljudi ne planiraju unapred Moju izdaju; njihova izdaja je prirodno otkrivenje njihove prirode. Niko ne želi da Me izda i niko nije srećan zbog postupka kojim Me je izdao. Naprotiv, takvi drhte od straha, zar ne? Dakle, da li razmišljate o načinu kojim ćete se iskupiti zbog ovakvih izdaja i kojim ćete promeniti sadašnju situaciju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Veoma ozbiljan problem: izdaja (1)“

132. Izdvojeni ste iz blata i, bez obzira na sve, bili ste od one materije koja je izvađena iz mulja, koja je prljava i omražena od Boga. Pripadali ste Sotoni i on vas je nekada gazio i uprljao. Zato se kaže da ste bili izdvojeni iz blata i, daleko od toga da ste sveti, vi ste, zapravo, neljudske stvari koje su dugo bile predmet Sotoninih smicalica. To je procena koja vam je najprikladnija. Morate da znate da ste prvobitno bili nečistoća pronađena u ustajaloj vodi i blatu, za razliku od poželjnih ulova poput ribe i škampa, jer iz vas ne može poteći ništa što pruža uživanje. Otvoreno govoreći, vi ste najbezvrednije zveri niskog društva, gori ste od svinja i pasa. Iskreno rečeno, obraćati vam se takvim rečima ne predstavlja ni preterivanje ni hiperbolu, već pojednostavljuje pitanje. Za takvo obraćanje vama moglo bi se čak reći da je način da vam se ukaže poštovanje. Vaš uvid, govor, ponašanje kao ljudskih bića i svaki aspekt vašeg života, uključujući vaš status u blatu, dovoljan su dokaz da je vaš identitet „neobičan“.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Čovekov urođeni identitet i njegova vrednost: kakvi su oni zaista?“

133. Ljudi nisu ništa drugo do Moji neprijatelji. Ljudi su zlikovci koji Mi se suprotstavljaju i bune se protiv Mene. Ljudi nisu ništa drugo do potomstvo zlikovca kog sam Ja prokleo. Ljudi nisu ništa drugo do potomci arhanđela koji Me je izdao. Ljudi nisu ništa drugo do zaveštanje đavola koga sam davno odbacio i koji je od tada Moj nepomirljivi neprijatelj. Jer je nebo, koje natkriva čitavo čovečanstvo, mutno i mračno, bez ikakve naznake da će se razbistriti, a ljudski svet je uronjen u mrkli mrak, tako da niko ko u njemu živi ne može da vidi ni svoju pred licem ispruženu ruku, niti sunce kada podigne glavu. Put pod njihovim nogama, blatnjav i prepun rupa, izuvijan krivuda; čitava zemlja je pretrpana leševima. Mračni ćoškovi su prepuni ostataka mrtvih tela, a u hladnim i senovitim ćoškovima su se nastanili demoni. A svuda u svetu ljudi, demoni nadolaze i kreću se u hordama. Potomci raznoraznih zveri, prekriveni prljavštinom, zarobljeni su u ugovorenoj borbi, što srce prožima stravom. U takvim vremenima, u takvom svetu, u takvom „zemaljskom raju“, gde da ode čovek da potraži radosti života? Gde da ode da potraži životno odredište? Odavno izgažen pod Sotoninim nogama, ljudski rod je od početka bio glavni glumac sa Sotoninim likom – i više od toga, ljudski rod je otelovljenje Sotone i služi kao dokaz koji jasno i glasno svedoči o postojanju Sotone. Kako o Bogu može da svedoči takav ljudski rod, takva gomila degenerika i ološa, takvi potomci te iskvarene ljudske porodice? Odakle da dolazi Moja slava? Gde iko može da počne da priča o Mom svedočanstvu? Jer je neprijatelj, koji je već iskvario ljudski rod, koji stoji naspram Mene, već oteo i uprljao taj ljudski rod – ljudski rod koji sam Ja davno stvorio i koji je bio ispunjen Mojom slavom i Mojim životom. On je oteo Moju slavu, i sve što je učinio bilo je da ljude prožme otrovom, jako začinjenim Sotoninom ružnoćom i sokom sa drveta spoznanja dobra i zla.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znači biti stvarna osoba“

134. Vaše dugogodišnje ponašanje preda Mnom po prvi put Mi je dalo odgovor na pitanje: „Kakav je čovekov stav prema istini i istinitom Bogu?“ Svi Moji napori posvećeni čoveku pokazuju suštinu Moje ljubavi prema njemu, a svaki čovekov postupak preda Mnom pokazuje suštinu njegovog gnušanja prema istini i njegovog protivljenja Meni. Ja se u svakom trenutku brinem o svima koji su Me sledili, pa ipak, oni koji Me slede nikada nisu u stanju da prihvate Moje reči; oni čak nisu u stanju ni da poslušaju Moje savete. To je ono što Me najviše rastužuje. Niko nikada nije mogao da Me razume; štaviše, niko nikada nije mogao da Me prihvati, iako je Moj stav iskren, a Moje reči blage. Svako pokušava da posao koji sam mu poverio izvrši prema svojim zamislima; uopšte se ne pitaju kakve su Moje namere, a kamoli da Me upitaju šta je to što tražim od njih. Uporno tvrde da su Moje odane sluge, a pritom se sve vreme bune protiv Mene. Mnogi od njih veruju da istine koje su njima neprihvatljive ili nesprovodljive zapravo i nisu istine. Za te ljude, Moje istine predstavljaju nešto što se poriče i gura u stranu. U isto vreme, ljudi Me samo na rečima priznaju za Boga, a pritom Me ujedno smatraju za autsajdera, koji nije ni istina, ni put, ni život. Niko ne zna ovu istinu: Moje su reči večna i nepromenljiva istina. Ja čoveku dajem život i jedina sam smernica ljudskom rodu. Vrednost i smisao Mojih reči ne mere se po tome da li ih ljudski rod prepoznaje i prihvata, već po suštinskom značenju tih reči. Čak i ako niko na ovom svetu nije u stanju da prihvati Moje reči, njihovu vrednost i potporu koju one pružaju ljudskom rodu nijedan čovek ne može da proceni. Stoga, kad god se suočim s velikim brojem ljudi koji se bune protiv Mojih reči, opovrgavaju ih ili u potpunosti preziru, Moj stav je sledeći: neka vreme i činjenice budu Moji svedoci i neka pokažu da su Moje reči istina, put i život. Neka pokažu da je sve ono što sam rekao tačno, da čovek treba tim rečima da se opremi i, štaviše, da ih prihvati. Neka svi koji Me slede znaju ovo: oni koji ne mogu u potpunosti da prihvate Moje reči, koji nisu u stanju da ih sprovedu u delo, oni koji u Mojim rečima ne nalaze svrhu i koji zbog njih ne mogu da prime spasenje, to su isti oni ljudi koje su Moje reči osudile i koji su, povrh toga, izgubili Moje spasenje, te ih stoga Moj štap nikada neće mimoići.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da preispitate svoja dela“