135. Kako da čovek spozna Boga verujući u Njega? Čovek Boga treba da spozna na osnovu današnjih reči i dela Božjih, bez ikakvih odstupanja i zabluda, a pre svega treba da poznaje Božje delo. Ovo je temelj bogopoznanja. Sve one razne zablude, lišene jasnog razumevanja Božjih reči, nisu ništa drugo do verske predstave; takva su shvatanja izopačena i pogrešna. Najveća veština duhovnika ogleda se odmeravanju današnjih Božjih reči na osnovu njihovog upoređivanja sa načinom na koji su Božje reči bile shvaćene u prošlosti. Ako se, tokom služenja današnjem Bogu, pridržavaš onoga što je u prošlosti razotkriveno prosvećenjem od strane Svetog Duha, tvoja će služba samo praviti smetnje, a tvoja praksa će biti zastarela i neće predstavljati ništa drugo do verski obred. Ako veruješ da oni koji služe Bogu moraju da, između ostalih kvaliteta, spolja odaju utisak poniznosti i strpljivosti, i ako takvo znanje primenjuješ danas, onda je takvo znanje verska predstava; takva se praksa pretvorila u licemerni nastup. Izraz „verske predstave“ odnosi se na ono što je staromodno i zastarelo (tu spada i razumevanje onih reči koje je Bog ranije govorio i svetlosti koju je Sveti Duh neposredno razotkrio), a ako se te predstave danas primene, one će Božje delo ometati, a čoveku neće biti ni od kakve koristi. Ako ljudi nisu u stanju da se pročiste od onoga što pripada verskim predstavama, to će onda postati velika prepreka njihovom bogosluženju. Ljudi sa verskim predstavama ni na koji način ne mogu da idu ukorak sa delom Svetog Duha – oni za njim zaostaju jedan korak, a zatim i dva. To je zato što zbog tih verskih predstava čovek postaje izuzetno samopravedan i nadmen. Bog ne oseća nostalgiju za onim što je govorio i činio u prošlosti; ako je nešto zastarelo, On to uklanja. Da li ti zaista nisi u stanju da odbaciš svoje predstave? Ako se držiš reči koje je Bog u prošlosti govorio, da li time dokazuješ da poznaješ Božje delo? Ako nisi u stanju da prihvatiš današnju svetlost Svetog Duha, već se pridržavaš svetlosti iz prošlosti, možeš li time dokazati da slediš Božje stope? Zar još uvek nisi u stanju da odbaciš svoje religijske predstave? U tom ćeš slučaju postati neko ko se Bogu protivi.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju današnje Božje delo“

136. Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaki korak sledi iz prethodnog. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neki od davno ustanovljenih običaja i neke izreke koje ljudi po navici koriste, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i učenjima, stvorile su u njegovom umu svakojake predstave. To što Bog čoveku tek treba da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav, kao i dugo godina prenošene tradicionalne teorije iz drevnih vremena, sve to još više doprinosi formiranju takvih predstava kod čoveka. Moglo bi se reći da je, tokom čitavog perioda verovanja u Boga, zbog uticaja raznih predstava, kod ljudi došlo do formiranja i stalnog razvoja svakojakih pojmovnih shvatanja o Bogu, usled čega su mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva; ono nikad ne prerasta u doktrinu, već se stalno menja i, u većoj ili manjoj meri, obnavlja. Takav način delovanja izraz je suštinske naravi Samog Boga. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg delovanja i jedno od sredstava kojima On ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih doktrina i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji nikud ne mrda sa Svog mesta. I tako je čovek, zbog toga što se njegov i Božji ukus međusobno razlikuju, postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Razloge za to možda treba tražiti u ljudskoj tvrdoglavosti, ili u tome što su Božje upravne odluke neprikosnovene za sve ljude – bilo kako bilo, sveštenici i sveštenice još uvek se uporno drže memljivih starih knjiga i hartija, dok za to vreme Bog Svoje nedovršeno delo upravljanja i dalje obavlja kao da je sȃm samcit. Mada su ove protivrečnosti uzrok neprijateljstva između Boga i čoveka, a čak su i nerešive, Bog na njih ne obraća pažnju, baš kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje stope nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je najveći neprijatelj svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i šampion svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko je taj ko bi, u takmičenju s Bogom, mogao da pobedi? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih začete na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, niti ga obasipa pohvalama zbog toga što, na tragu Njegovog dela, pravi seriju za serijom proizvoda „namenjenih Bogu“, koji uopšte ne pripadaju Božjem delu. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjima, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave pronose ljudi; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? Ti imaš predstave o Bogu i nisi u stanju da ih odbaciš od sebe, zato što si zadrt. Razlog za to nije taj što u Božjem delu ima premalo smisla, niti taj što Njegovo delo nema obzira prema čovekovim osećanjima a ponajmanje je u tome što je Bog uvek nemaran u vršenju Svoje dužnosti. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što si previše neposlušan i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega stvaraš predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, menjaš i obnavljaš. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da ti nedostaje bogoboljažljivo srce i da si preterano neposlušan. Majušno stvoreno biće usuđuje se da uzme nebitno parče onoga što mu je Bog prethodno dao, a zatim se okreće i baš to parče koristi za napad na Boga – zar to nije ljudska neposlušnost? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i kitnjastim izrazima – da i ne pominjem one njihove buđave predstave. Nisu li one još bezvrednije?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju današnje Božje delo“

137. Božje delo uvek ide dalje, i mada se svrha Njegovog dela ne menja, metod po kojem On deluje večito se menja, što znači da se i oni koji slede Boga večito menjaju. Što više Bog deluje, to je temeljnija čovekova spoznaja Boga. Kao posledica Božjeg dela, i u čovekovoj naravi dolazi do odgovarajućih promena. Međutim, upravo zato što se delo Božje večito menja, oni koji nisu spoznali delo Svetog Duha i oni nerazumni ljudi koji nisu spoznali istinu, postaju ljudi koji se opiru Bogu. Delo Božje nikada se ne prilagođava čovekovim predstavama zato što je Njegovo delo uvek novo i nikada staro, i On nikada ne ponavlja staro delo, već naprotiv, sigurno ide napred sa delom koje nikada ranije nije obavljeno. Kako Bog ne ponavlja Svoja dela, a čovek uvek sudi o trenutnom Božjem delu na osnovu dela koje je On obavio u prošlosti, Bogu je postalo izuzetno teško da sprovodi svaku etapu Svog dela novog doba. Čovek ima previše poteškoća! Previše je konzervativan u svom razmišljanju! Niko ne poznaje delo Božje, ali mu svako određuje granice. Kada napusti Boga, čovek gubi život, istinu i Božje blagoslove, ali ipak ne prihvata ni život, ni istinu, a ponajmanje veće blagoslove koje Bog daruje čovečanstvu. Svi ljudi žele da zadobiju Boga, ali nisu sposobni da tolerišu bilo kakve promene u Božjem delu. Oni koji ne prihvataju novo Božje delo veruju da je delo Božje nepromenjivo, da zauvek stoji u mrtvoj tački. Oni veruju da sve što je potrebno da bi se zadobilo večno spasenje od Boga jeste da se poštuje zakon, i da će volja Božja uvek biti zadovoljena dokle god se oni kaju i ispovedaju svoje grehe. Oni smatraju da Bog može biti Bog samo po zakonu i onaj Bog koji je zbog čoveka prikovan za krst; oni takođe smatraju da Bog ne treba i ne može da izađe izvan okvira Biblije. Upravo ih je takvo razmišljanje čvrsto okovalo u zakone starog doba i prikovalo za mrtva pravila. Ima još više onih koji veruju da kakvo god bilo, novo Božje delo mora biti potkrepljeno proročanstvima, i da u svakoj etapi takvog dela svi koji Ga prate „iskrenim“ srcem moraju da dožive i otkrivenja; u suprotnom, to delo ne može biti Božje delo. Već i sama spoznaja Boga za čoveka nije lak zadatak. Kada se tome doda čovekovo nerazumno srce i buntovna priroda prožeta uobraženošću i samoljubljem, postaje mu još teže da prihvati Božje novo delo. Čovek niti pažljivo proučava novo delo Božje, niti ga prihvata s poniznošću; umesto toga, on zauzima prezriv stav dok iščekuje otkrivenja i smernice od Boga. Nije li to ponašanje onih koji se bune protiv Boga i opiru Mu se? Kako takvi ljudi mogu da zadobiju Božje odobravanje?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako čovek koji u svojim predstavama postavlja granice Bogu može da primi Božja otkrivenja?“

138. Pošto čovek veruje u Boga, on Božje stope mora da sledi pomno, korak po korak; on treba da „sledi Jagnje, kud god da krene“. Jedino takvi ljudi traže istiniti put i jedino oni poznaju delo Svetoga Duha. Ljudi koji ropski slede reči i doktrine jesu oni koji su delom Svetoga Duha izgnani. U svakom vremenskom periodu Bog će započeti novo delo i u svakom će periodu među ljudima postojati novi početak. Ako se čovek samo pridržava onih istina koje kažu da je „Jahve Bog“ i „Isus je Hrist“, to jest, istina koje se odnose samo na odgovarajuća doba, čovek nikad neće moći da održi korak sa delom Svetog Duha i zauvek će biti nesposoban da zadobije delo Svetog Duha. Bez obzira na to kako Bog deluje, čovek Ga sledi bez ikakve sumnje i sledi ga pomno. Kako bi Sveti Duh mogao da izgna čoveka koji postupa na ovaj način? Kako bi čovek mogao da bude kažnjen ako je on, ma šta Bog činio, siguran da je to delo Svetog Duha, ako bez ikakve bojazni sarađuje u delu Svetog Duha i ako nastoji da ispuni Božje zahteve? Božje delo nikad nije prestalo da se izvršava, Njegovi se koraci nikad nisu zaustavili, a pre no što Svoje delo upravljanja privede kraju, On je stalno zauzet i nikad ne prestaje s radom. Čovek je, međutim, drugačiji: stekavši tek trunčicu od dela Svetog Duha, on se prema tom delu ponaša kao da se ono nikad neće promeniti; zadobivši nešto malo znanja, on ni ne pokušava dalje da sledi tragove novijeg Božjeg dela; videvši jedva nešto malo od Božjeg dela, on Boga odmah propisuje kao neku naročitu drvenu figuricu i veruje da će Bog zauvek zadržati oblik koji on vidi pred sobom, veruje da je tako izgledao u prošlosti i da će ubuduće zauvek tako izgledati; zadobivši tek površno znanje, čovek je toliko gord da se zaboravlja i počinje bezobzirno da proglašava Božju narav i biće koji, jednostavno, ne postoje; a uverivši se u jednu etapu dela Svetog Duha, čovek ne prihvata novo Božje delo, bez obzira na to kakav je čovek koji to novo delo proglašava. To su ljudi koji novo delo Svetog Duha ne mogu da prihvate; oni su previše konzervativni i nesposobni da prihvate nove stvari. Takvi ljudi su oni koji veruju u Boga, ali Ga ujedno i odbacuju. Mada čovek veruje da su Izraelci grešili što su „verovali samo u Jahvea, a nisu verovali u Isusa“, većina ljudi i dalje igra ulogu u kojoj „veruju samo u Jahvea i odbacuju Isusa“ i „čeznu za povratkom Mesije, ali se protive Mesiji po imenu Isus“. Stoga nije ni čudo što ljudi i dalje, nakon prihvatanja jedne etape dela Svetoga Duha, žive pod Sotoninom vlašću i još uvek ne primaju Božje blagoslove. Zar to nije posledica čovekovog buntovništva? Širom sveta, hrišćani koji nisu išli u korak s novim delom današnjice čvrsto se nadaju da će im se posrećiti, pretpostavljajući da će Bog ispuniti svaku njihovu želju. Pa ipak, oni ne mogu sa sigurnošću da kažu zašto će ih Bog odvesti na treće nebo, niti su sigurni u to kako će Isus doći da ih primi jašući na belom oblaku, a kamoli da mogu sa apsolutnom sigurnošću da kažu da li će Isus zaista doći na belom oblaku onog dana kad su oni to zamislili. Svi su oni zabrinuti i zbunjeni; ni sami ne znaju da li će Bog sa Sobom povesti baš svakog od njih, šačice raznoraznih ljudi iz svih mogućih veroispovesti. Delo koje Bog sada obavlja, sadašnje doba, Božja volja – ni o jednoj od ovih stvari oni pojma nemaju, niti mogu išta drugo da rade nego da na prste odbrojavaju dane. Samo oni koji do samog kraja slede stope Jagnjeta mogu zadobiti poslednji blagoslov, dok oni „pametni ljudi“, koji nisu u stanju da Ga slede do samog kraja, ali ipak veruju da su sve zadobili, nisu u stanju da svedoče o Božjoj pojavi. Svako od njih veruje da je najpametnija osoba na svetu; oni bez ikakvog razloga prekidaju kontinuirani razvoj Božjeg dela i kao da sa apsolutnom sigurnošću veruju da će ih Bog povesti na nebo; oni, koji su navodno „najodaniji Bogu, koji slede Boga i povinuju se rečima Božjim“. Iako su navodno „najodaniji“ rečima koje je Bog izgovorio, njihove su reči i postupci još uvek toliko odvratni, jer se oni protive delu Svetog Duha i čine prevaru i zlo. Oni koji Boga ne slede do samog kraja, koji ne idu u korak sa delom Svetog Duha i koji se čvrsto drže starog dela, ne samo da nisu uspeli da postanu odani Bogu, već su, naprotiv, postali Božji protivnici, postali su oni koje je novo doba odbacilo i koji će biti kažnjeni. Postoji li iko jadniji od njih? Mnogi čak veruju da su nesavesni svi oni koji odbacuju stari zakon i prihvataju novo delo. Ovim ljudima, koji samo pričaju o „savesti“, a ne poznaju delo Svetog Duha, njihova će sopstvena savest naposletku osujetiti izglede. Božje se delo ne povinuje doktrini i, mada je to Njegovo sopstveno delo, Bog ga se ipak ne pridržava slepo. Ono što treba osporiti biva osporeno, a ono što treba izgnati biva izgnano. Uprkos tome, čovek se prema Bogu postavlja neprijateljski, čvrsto se držeći tek jednog delića Božjeg upravljanja. Nije li to apsurdno s čovekove strane? Nije li to glupost čovekova? Što su ljudi plašljiviji i preterano oprezni, iz straha da će ostati bez Božjih blagoslova, to su oni manje sposobni da zadobiju veće blagoslove i da prime poslednji blagoslov. Svi oni koji ropski poštuju zakon, prema zakonu pokazuju krajnju odanost, a što više pokazuju takvu odanost prema zakonu, to sve više postaju buntovnici koji se protive Bogu. Jer, ovo je Doba carstva, a ne Doba zakona, i ne može se istovremeno govoriti o delu današnjice i o prošlom delu, niti se delo prošlosti može porediti s današnjim delom. Božje delo se promenilo, a promenila se i čovekova praksa; ona više ne podrazumeva poštovanje zakona, niti nošenje krsta, te stoga ljudska odanost prema zakonu i krstu neće od Boga zadobiti priznanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“

139. Čovek se iskvario i živi u Sotoninoj zamci. Svi ljudi žive u telu od krvi i mesa, u sebičnim željama i među njima nema nijednog koji je u skladu sa Mnom. Ima onih koji kažu da su u skladu sa Mnom, ali se svi ti ljudi klanjaju nejasnim idolima. Iako priznaju Moje ime za sveto, oni koračaju putem koji ide nasuprot Meni, a njihove reči su pune nadmenosti i samopouzdanja. To je zato što su, u osnovi, svi oni protiv Mene i nisu u skladu sa Mnom. Svakoga dana traže moje tragove u Bibliji i nasumice pronalaze „prikladne“ odlomke koje neprestano iznova čitaju i recituju kao svete spise. Oni ne znaju kako da budu u skladu sa Mnom niti znaju šta znači biti protiv Mene. Oni samo slepo čitaju svete spise. U Bibliji, oni se ograničavaju na nejasnog Boga koga nikada nisu videli i koga nisu u stanju da vide, i samo ga povremeno pogledaju u slobodno vreme. Oni veruju u Moje postojanje samo u okviru Biblije i izjednačavaju Me sa Biblijom; bez Biblije nema Mene, a bez Mene nema Biblije. Oni ne obraćaju pažnju na Moje postojanje i Moja dela, već umesto toga posvećuju izuzetnu i posebnu pažnju svakoj reči Svetog pisma. Mnogi čak veruju da ne bi trebalo da radim ništa od onoga što želim ako to nije predskazano u Svetom pismu. Oni pridaju previše značaja Svetom pismu. Može se reći da oni bukvalne reči smatraju isuviše važnim, do te mere da stihove iz Biblije koriste da bi odmeravali svaku reč koju izgovorim i da bi Me osudili. Oni ne traže način da budu u skladu sa Mnom niti način da budu u skladu s istinom, već način da budu u skladu s rečima iz Biblije i veruju da sve što nije u skladu sa Biblijom, bez izuzetka, nije Moje delo. Nisu li takvi ljudi poslušni potomci fariseja? Jevrejski fariseji su koristili Mojsijev zakon da osude Isusa. Oni nisu tražili da budu u skladu sa Isusom iz tog vremena, već su se slepo držali zakona, do te mere da su – nakon što su Ga optužili da ne poštuje zakon Starog zaveta i da nije Mesija – nevinog Isusa na kraju prikovali za krst. U čemu je bila njihova suština? Zar ona nije bila u tome što nisu tražili način da budu u skladu s istinom? Bili su opsednuti svakom rečju iz Svetog pisma, a da pri tom nisu obraćali pažnju ni na Moju volju, ni na korake i metode Mog rada. To nisu bili ljudi koji traže istinu, već ljudi koji se strogo drže slova; to nisu bili ljudi koji veruju u Boga već ljudi koji veruju u Bibliju. U suštini, oni su bili čuvari Biblije. Da bi sačuvali interese Biblije, da bi održali dostojanstvo Biblije i zaštitili njen ugled, otišli su tako daleko da su prikovali milostivog Isusa na krst. To su učinili samo da bi odbranili Bibliju i da bi očuvali ugled svake biblijske reči u ljudskim srcima. Zato su se radije odrekli svoje budućnosti i žrtve za greh kako bi na smrt osudili Isusa koji se nije slagao sa doktrinom Svetog pisma. Zar nisu svi oni bili sluge svake reči Svetog pisma?

A šta je sa ljudima danas? Hristos je došao da objavi istinu, a oni bi radije da Ga izbace s ovog sveta kako bi mogli da zakorače na nebo i dobiju blagodat. Radije bi potpuno porekli dolazak istine kako bi sačuvali interese Biblije i radije bi otelotvorenog Hrista ponovo prikovali na krst kako bi obezbedili večno postojanje Biblije. Kako da čovek primi Moje spasenje kad mu je srce tako zlonamerno i priroda tako neprijateljska prema Meni? Živim među ljudima, a ipak čovek ne zna za Moje postojanje. Kada čoveka obasjam svojom svetlošću, on i dalje ne zna za Moje postojanje. Kada iskalim svoj gnev na čoveku, on još žustrije poriče Moje postojanje. Čovek traži da bude u skladu sa rečima i sa Biblijom, a nijedna osoba ne dolazi pred Mene da traži način da se uskladi s istinom. Čovek upire pogled ka Meni na nebu i jako se brine za Moje postojanje na nebu, a niko ne brine o Meni u telu, jer sam ja koji živim među ljudima, jednostavno, previše beznačajan. Jadni su Mi oni koji samo traže sklad sa rečima iz Biblije i koji samo traže sklad sa nejasnim Bogom. To je zato što se oni klanjaju mrtvim rečima i Bogu koji im može podariti neizreciva blaga; klanjaju se Bogu koji bi sebe dao na milost i nemilost čoveku – Bogu koji ne postoji. Šta onda takvi ljudi mogu dobiti od Mene? Čovek je suviše mali za reči. Oni koji su protiv Mene, koji mi iznose bezbroj zahteva, koji ne ljube istinu, koji se bune protiv Mene – kako oni mogu da budu u skladu sa Mnom?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Treba da tražiš način da budeš u skladu sa Hristom“

140. Ako koristite sopstvene predstave da izmerite i ograničite Boga, kao da je Bog nepromenljivi glineni kip i ako Boga potpuno ograničite unutar okvira Biblije i zadržite Ga u domenu ograničenog područja delovanja, to samo dokazuje da ste Boga osudili. Zato što su Jevreji u doba Starog zaveta verovali da je Bog idol utvrđenog oblika kojeg su čuvali u svojim srcima, kao da se Bog jedino može nazvati Mesijom, i kao da samo On koji je nazvan Mesijom može biti Bog, i zato što su ljudi služili Bogu i obožavali Ga kao (beživotni) glineni kip, prikovali su Isusa tog vremena za krst, osudivši Ga na smrt – time je nedužni Isus bio osuđen na smrt. Bog nije počinio nikakav prekršaj, ali je čovek odbio da Ga poštedi, istrajan u tome da Ga osudi na smrt, pa je tako Isus bio razapet. Čovek oduvek veruje da je Bog nepromenljiv, i definiše Ga na osnovu jedne jedine knjige, Biblije, kao da čovek savršeno razume Božje upravljanje, kao da čovek drži sve što Bog čini u svom malom prstu. Ljudi su krajnje nerazumni, bezobzirni su do krajnjih granica i svi su skloni preterivanju. Bez obzira na to koliko je veliko tvoje znanje o Bogu, Ja ipak kažem da ne poznaješ Boga, da si neko ko se najviše suprotstavlja Bogu i da si osudio Boga, jer si potpuno nesposoban da budeš poslušan delu Božjem i da ideš putem na kome te Bog usavršava. Zašto Bog nikada nije zadovoljan ljudskim postupcima? Zato što čovek ne spoznaje Boga, zato što ima previše predstava i zato što se njegovo znanje o Bogu ni na koji način ne podudara sa stvarnošću, već umesto toga jednolično ponavlja istu priču bez promena i isti pristup koristi za svaku situaciju. I tako, nakon što je danas došao na zemlju, Boga je čovek još jednom prikovao za krst!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni“

141. Tokom nekoliko milenijuma čovek je čeznuo da bude svedok dolaska Spasitelja. Čovek je čeznuo da vidi Isusa Spasitelja kako jaše na belom oblaku dok se lično spušta među one koji su čeznuli i žudeli za Njim hiljadama godina. Čovek je takođe čeznuo da se Spasitelj vrati i ponovo sjedini sa njim; drugim rečima, žudeo je da se Isus Spasitelj, koji je hiljadama godina bio odvojen od ljudi, vrati i da još jednom izvrši delo iskupljenja koje je učinio među Jevrejima, da bude saosećajan i pun ljubavi prema čoveku, da oprosti čovekove grehe i ponese ih na svojim plećima, pa čak i da na sebe primi sve ljudske prestupe i tako izbavi čoveka iz greha. Ono za čim čovek čezne jeste da Isus Spasitelj bude isti kao i pre – Spasitelj koji je drag, ljubazan i poštovan, koji se nikada ne srdi na čoveka i nikada mu ne prigovara, već mu prašta i na sebe prima sve čovekove grehe i koji će čak, kao i pre, umreti na krstu radi čoveka. Otkako je Isus otišao, učenici koji su Ga sledili, kao i svi sveci koji su spaseni u Njegovo ime, žarko su čeznuli za Njim i iščekivali Ga. Svi oni koji su spaseni milošću Isusa Hrista u Doba blagodati žudeli su za tim radosnim trenutkom u poslednjim danima kada Isus Spasitelj silazi na belom oblaku da se pojavi pred svim ljudima. Naravno, to je i zajednička želja svih onih koji danas prihvataju ime Isusa Spasitelja. Svi u vaseljeni koji znaju za spasenje Isusa Spasitelja očajnički su čeznuli da Isus Hristos iznenada stigne kako bi ispunio ono što je obećao dok je bio na zemlji: „Doći ću baš kao što sam i otišao.“ Čovek veruje da se, nakon raspeća i vaskrsenja, Isus vratio na nebo na belom oblaku da bi zauzeo svoje mesto sa desne strane Svevišnjeg. Na sličan način Isus će ponovo, na belom oblaku (to je isti onaj oblak koji je Isus uzjahao kada se vratio na nebo), sići među one koji su očajnički čeznuli za Njim hiljadama godina, a imaće jevrejski lik i nosiće jevrejsku odeću. Nakon što se pojavi pred ljudima, On će ih darovati hranom, bujicom žive vode će ih napojiti i živeće među ljudima, pun blagodati i ljubavi, jasan i stvaran. U sve takve predstave ljudi veruju. Pa ipak, Isus Spasitelj to nije učinio; uradio je suprotno od onoga što je čovek zamišljao. Nije stigao među one koji su čeznuli za Njegovim povratkom i nije se pred svim ljudima pojavio jašući na belom oblaku. On je, zapravo, već stigao, ali čovek to ne zna i ostaje neuk. Čovek ga samo besciljno čeka, nesvestan da je On već sišao na „belom oblaku“ (oblaku koji je Njegov Duh, Njegova reč, Njegova celokupna narav i sve što On jeste) i da je sada među grupom pobednika koje će On okupiti tokom poslednjih dana. Čovek ne zna ovo: Kako Sveti Spasitelj Isus, uprkos svoj Svojoj naklonosti i ljubavi prema čoveku, može da dela u tim „hramovima“ nastanjenim prljavštinom i nečistim duhovima? Iako čovek iščekuje Njegov dolazak, kako bi On mogao da se pojavi pred onima koji jedu meso nepravednika, piju krv nepravednika i nose odeću nepravednika, pred onima koji veruju u Njega ali ga ne spoznaju, i pred onima koji bi stalno da iznude nešto od Njega? Čovek zna samo da je Isus Spasitelj pun ljubavi i prepun saosećanja i da je On žrtva za greh, ispunjen iskupljenjem. Međutim, čovek nije ni svestan da je On Sam Bog, koji je prepun pravednosti, veličanstva, gneva i suda, koji ima autoritet i odiše dostojanstvom. Stoga, iako čovek željno čezne i žudi za povratkom Iskupitelja, i čak svojim molitvama uspeva da gane „Nebesa“, Isus Spasitelj se ne pojavljuje pred onima koji veruju u Njega, ali ga ne spoznaju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Spasitelj se već vratio na ’belom oblaku’“

142. Ako bi Isus, kako to čovek zamišlja, ponovo došao i ako bi se u poslednjim danima i dalje Isusom zvao, ako bi opet na belom oblaku među ljude sišao u liku Isusovom – zar to ne bi bilo ponavljanje Njegovog dela? Da li je Duh Sveti u stanju da se drži starih metoda? Sve ono u šta čovek veruje jesu predstave i on može da razume samo ono što ima doslovno značenje i što je u skladu s njegovom maštom; a predstave su u neskladu s načelima delovanja Svetog Duha i ne odgovaraju namerama Božjim. Bog ne bi na taj način delao; Bog nije ni tako lud, ni tako glup, a ni delo Njegovo nije toliko jednostavno kako ga ti zamišljaš. Prema svemu onome što čovek zamišlja, Isus će na oblaku dojahati i spustiti se među vas. Vi ćete Ga ugledati, a On će vam, jašući na oblaku, kazati kako je On Isus. Takođe ćete zapaziti tragove od klinova na rukama Njegovim i spoznaćete da je On zaista Isus. On će vas nanovo izbaviti i biće vaš svemoćni Bog. Izbaviće vas, dodeliće vam novo ime i svakome podariti po jedan belutak, nakon čega će vam biti dopušteno da zakoračite u carstvo nebesko i da budete primljeni u raj. Nisu li ovakva verovanja samo predstave čovekove? Da li Bog Svoje delo obavlja u skladu s čovekovim predstavama ili upravo nasuprot njima? Zar sve čovekove predstave ne potiču od Sotone? Nije li Sotona sve ljude iskvario? Ako bi Bog Svoje delo obavljao u skladu s čovekovim predstavama, zar se On onda ne bi pretvorio u Sotonu? Zar ne bi bio od iste vrste kao i stvorenja Njegova? Budući da je Njegova stvorenja Sotona već iskvario u toj meri da je čovek postao Sotonino otelotvorenje, ako bi Bog delovao u skladu s onim što pripada Sotoni, zar On onda ne bi bio u savezu sa Sotonom? Kako bi čovek mogao da dokuči delo Božje? Stoga, Bog nikada neće delovati u skladu s predstavama čoveka, niti će ikada delovati onako kako ti to zamišljaš. Ima onih koji kažu kako je Sam Bog rekao da će doći jašući na oblaku. Tačno je da je Bog to lično izgovorio, ali zar ti ne znaš da nijedan čovek ne može da dokuči tajne Božje? Zar ne znaš da niko od ljudi ne može da objasni Božje reči? Da li si ti, bez trunke sumnje, siguran da je Duh Sveti baš tebe prosvetio i prosvetlio? Nije valjda da je Sveti Duh baš tebi to tako neposredno pokazao? Da li ti je takva uputstva dao Sveti Duh ili su te sopstvene predstave navele na takvu pomisao? Rekao si: „To je Sam Bog izrekao.“ Mi, međutim, reči Božje ne možemo sameravati prema sopstvenim predstavama i prema sopstvenom umu. A što se tiče reči koje je izgovorio Isaija, možeš li da te reči s punim pouzdanjem objasniš? Usuđuješ li se da njegove reči objašnjavaš? Pošto se ne usuđuješ da objasniš reči proroka Isaije, kako se onda usuđuješ da objašnjavaš Isusove reči? Ko je uzvišeniji – Isus ili Isaija? Pošto odgovor glasi da je Isus uzvišeniji, zašto objašnjavaš reči koje je izgovorio Isus? Da li bi Bog baš tebe unapred obaveštavao o Svom delu? Kad to ne može da zna ni jedno jedino stvorenje, pa čak ni glasnici nebeski, ni Sin čovečiji, kako bi to onda ti mogao da znaš?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

143. Želite li da znate osnovni razlog zbog kog su se fariseji suprotstavili Isusu? Želite li da znate suštinu fariseja? Bili su prepuni uobrazilja o Mesiji. Štaviše, oni su jedino verovali da će Mesija doći, ali nisu tragali za životnom istinom. I tako, čak i danas, oni i dalje čekaju Mesiju, jer ne znaju ništa o putu života, i ne znaju šta je put istine. Kako bi, pitate se vi, tako budalast, tvrdoglav i neuk narod mogao dobiti Božji blagoslov? Kako bi oni mogli da ugledaju Mesiju? Suprotstavili su se Isusu, jer nisu znali pravac delovanja Svetog Duha, jer nisu znali put istine koji je Isus govorio i, povrh toga, jer nisu razumeli Mesiju. A pošto nikad nisu videli Mesiju i nikad nisu bili u društvu Mesije, njihova greška je u tome što su se držali za samo ime Mesijino, dok su se na sve moguće načine suprotstavljali Mesijinoj suštini. Ovi fariseji su u suštini bili tvrdoglavi, nadmeni, i nisu se pokoravali istini. Načelo njihovog verovanja u Boga bilo je: ma koliko dubokoumna bila Tvoja propoved, ma koliko visok bio Tvoj autoritet, Ti nisi Hristos ukoliko Tvoje ime nije Mesija. Zar nije to verovanje besmisleno i smešno? Pitam vas i ovo: zar nije i vama veoma lako da ponovite greške prvih fariseja, imajući u vidu da ni najmanje ne razumete Isusa? Možeš li da razaznaš put istine? Možeš li istinski da jemčiš da se nećeš usprotiviti Hristu? Jesi li sposoban da slediš delo Svetog Duha? Ako ne znaš da li ćeš se usprotiviti Hristu, onda Ja kažem da ti već živiš na rubu smrti. Svi oni koji nisu poznavali Mesiju bili su kadri da se usprotive Isusu, da odbace Isusa, da Ga klevetaju. Svi ljudi koji ne razumeju Isusa kadri su da Ga odbace i da Ga ruže. Osim toga, kadri su da Isusov povratak vide kao Sotoninu obmanu, te će još više ljudi osuditi ponovo ovaploćenog Isusa. Zar vas sve ovo ne plaši? Ono sa čim ćete se suočiti jeste huljenje na Svetog Duha, uništavanje reči koje je Sveti Duh uputio crkvama, i prezrivo odbijanje svega što je Isus izrazio. Šta možete dobiti od Isusa ako ste toliko zbunjeni? Kako ćete razumeti delo Isusovo, kad na belom oblaku bude nanovo ovaploćen, ako tvrdoglavo odbijate da uvidite svoje greške? Ovo vam govorim: ljudi koji ne primaju istinu, već slepo čekaju Isusov dolazak na belim oblacima, zasigurno će huliti na Svetog Duha, i oni spadaju u kategoriju koja će biti uništena. Vi samo želite Isusovu blagodat i jedino želite da uživate u blaženom carstvu nebeskom, ali nikad niste poslušali reči koje je Isus izgovorio, i nikad niste primili istinu koju je Isus iskazao kad se iznova ovaplotio. Šta ćete ponuditi u zamenu za činjenicu Isusovog povratka na belom oblaku? Da li je to iskrenost s kojom iznova činite grehe, a onda se ispovedate, i tako u nedogled? Šta ćete ponuditi kao žrtvu Isusu koji se vraća na belom oblaku? Da li su to godine rada kojima sebe veličate? Šta ćete pokazati kako bi vam Isus koji se vratio poverovao? Da li je to ta vaša nadmena priroda, koja se ne pokorava ni pred jednom istinom?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju“

144. Vi ste samo na rečima odani, vaše znanje je tek intelektualno i konceptualno, vaš trud je zarad sticanja blagoslova nebeskih, pa kakva onda mora biti vaša vera? Čak i sad, pravite se da ne čujete nijednu reč istine. Vi ne znate šta je Bog, ne znate šta je Hristos, ne znate kako da se bojite Jahvea, ne znate kako da zakoračite u delo Svetog Duha, i ne znate kako da razlikujete delo Boga Samoga od obmana ljudskih. Jedino znaš da osuđuješ svaku reč istine koju Bog izražava a koja nije u skladu sa tvojim sopstvenim mislima. Gde ti je poniznost? Gde ti je poslušnost? Gde ti je odanost? Gde ti je želja da tražiš istinu? Gde ti je bogobojažljivo srce? Kažem vam, oni koji u Boga veruju zbog znamenja, zasigurno spadaju u kategoriju koja će biti uništena. Oni koji nisu u stanju da prime reči Isusa koji se ponovo ovaplotio zasigurno su potomci pakla, naslednici arhanđela, kategorija koja će trpeti večno uništenje. Mnogi možda ne mare za ono što govorim, ali i pored toga želim da svakom takozvanom svecu koji sledi Isusa, kažem ovo: kad svojim očima budete videli Isusa kako na belom oblaku silazi sa neba, to će biti javna pojava Sunca pravednosti. Možda će to za tebe biti trenutak velikog uzbuđenja, ali treba da znaš da će trenutak kad budeš svedočio o Isusovom silasku sa neba, biti i trenutak kada ćeš sići u pakao da budeš kažnjen. To će biti trenutak u kom se završava Božji plan upravljanja i u kojem Bog nagrađuje dobre, a kažnjava opake. Jer, Božji sud će se već završiti pre nego što čovek bude video znamenja, kad jedino iskazana istina preostane. Oni koji prihvataju istinu i ne tragaju za znamenjem, i koji su samim tim pročišćeni, vratiće se pred Božji presto i pasti u zagrljaj Stvoritelja. Samo oni koji budu istrajni u verovanju da je „Isus koji ne dolazi na belom oblaku lažni Hristos“ biće podvrgnuti večnoj kazni, jer oni veruju jedino u Isusa koji pokazuje znamenja, ali ne priznaju Isusa koji izriče strogi sud i objavljuje istiniti put i život. I zato je jedino moguće da se Isus s njima obračuna kad se otvoreno vrati na belom oblaku. Oni su odveć tvrdoglavi, odveć sigurni u sebe, odveć nadmeni. Kako bi Isus mogao da nagradi takve izrode? Isusov povratak je veliko spasenje za one koji su u stanju da prihvate istinu, ali za one koji nisu u stanju da istinu prihvate, to je znak osude. Treba sami da birate svoj put, i ne treba da hulite na Svetog Duha i da odbacujete istinu. Ne treba da budete neuki i nadmeni, već oni koji se pokoravaju vođstvu Svetog Duha i koji čeznu za istinom i traže je; jedino ćete na ovaj način imati koristi. Savetujem vam da brižljivo hodate putem vere u Boga. Nemojte donositi preuranjene zaključke; štaviše, nemojte biti nehajni i nepromišljeni u svojoj veri u Boga. Treba da znate da bi oni koji veruju u Boga trebalo da, u najmanju ruku, poseduju ponizno i bogobojažljivo srce. Oni koji su istinu čuli a ipak pred njom dižu nos, budalasti su i neuki. Oni koji su istinu čuli a ipak nehajno donose preuranjene zaključke ili osuđuju istinu, odišu nadmenošću. Niko ko u Isusa veruje nije pozvan da drugog proklinje ili osuđuje. Svi treba da budete razumni i da prihvatite istinu. Možda ti, pošto si čuo put istine i pročitao reč života, smatraš da je samo jedna od deset hiljada ovih reči u skladu sa tvojim uverenjima i sa Biblijom, a onda treba da nastaviš da tražiš, ali samo u tom desethiljaditom delu ovih reči. I dalje ti savetujem da budeš ponizan, da ne budeš previše samouveren, i da sebe ne uzdižeš previše. Ako poseduješ i mrvicu bogobojažljivog srca, dobićeš veće svetlo. Ako brižljivo protumačiš ove reči i iznova budeš o njima razmišljao, shvatićeš da li su one istina ili nisu, i da li su one život ili nisu. Možda će neki ljudi, pošto su pročitali tek nekoliko rečenica, slepo osuditi ove reči, govoreći: „Ovo nije ništa drugo do nekakvo prosvećenje Svetog Duha“, ili „Ovo je lažni Hristos došao da obmanjuje narod“. Oni koji tako govore zaslepljeni su neznanjem! Toliko malo razumeš Božje delo i mudrost, i savetujem ti da iznova počneš ispočetka! Ne smete da, zbog pojave lažnog Hrista u poslednjim danima, slepo osudite reči koje Bog izgovara, i ne smete biti neko ko huli na Svetog Duha jer se boji obmane. Zar to ne bi bila velika šteta? Ako, posle detaljnog razmatranja, i dalje smatraš da ove reči nisu istina, da one nisu put, i da nisu Božji izraz, onda ćeš na kraju biti kažnjen i ostaćeš bez blagoslova.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju“

145. Jako dugo nisi verovao u Boga, a ipak o Njemu imaš mnogo predstava, u toj meri da se ni na sekundu ne usuđuješ da pomisliš da bi vas Bog Izraelaca mogao udostojiti Svog prisustva. Još i manje se usuđujete da razmišljate o tome kako biste mogli da vidite da se Bog lično pojavljuje, s obzirom na to koliko ste nepodnošljivo prljavi. Niti ste ikada razmišljali o tome kako bi Bog mogao lično da siđe u zemlju neznabožaca. Trebalo bi da siđe na goru Sinaj ili na Maslinsku goru i pojavi se Izraelcima. Nisu li svi neznabošci (odnosno, narod van Izraela) predmet Njegovog gnušanja? Kako bi On lično mogao da dela među njima? Sve su ovo duboko ukorenjene predstave koje ste razvili tokom mnogih godina. Svrha toga da danas budete osvojeni jeste u razvejavanju tih vaših predstava. Vi tako vidite ličnu Božju pojavu među vama – ne na gori Sinaj ili na Maslinskoj gori, već među ljudima koje On nikada ranije nije vodio. Nakon što je Svoje dve etape dela Bog obavio u Izraelu, Izraelci i svi neznabošci počeli su da gaje predstavu o tome da je Bog, iako je tačno da je On stvorio sve stvari, voljan da bude samo Bog Izraelaca, a ne i Bog neznabožaca. Izraelci veruju u sledeće: Bog može da bude samo naš Bog, a ne i Bog vas neznabožaca, i budući da se vi ne bojite Jahvea, stoga vas se Jahve – naš Bog – gnuša. Taj jevrejski narod takođe veruje u sledeće: Gospod Isus je preuzeo naš lik jevrejskog naroda i On je Bog koji nosi žig jevrejskog naroda. Bog deluje među nama. Božji lik i naš lik su slični; naš lik je blizak Božjem. Gospod Isus je Car nas Jevreja; neznabošci nisu podobni da prime tako veliko spasenje. Gospod Isus je žrtva za greh za nas Jevreje. Samo na osnovu te dve etape dela, Izraelci i jevrejski narod su formirali sve ove predstave. Oni nadmeno svojataju Boga, ne dopuštajući da je Bog takođe Bog neznabožaca. Time je Bog postao šupljina u srcima neznabožaca. Razlog za to dolazi otud što su svi počeli da veruju da Bog ne želi da bude Bog neznabožaca i da On voli samo Izraelce – Njegov izabrani narod – i jevrejski narod, posebno učenike koji su Ga sledili. Zar ne znaš da delo koje su Jahve i Isus obavili jeste zarad opstanka celog ljudskog roda? Priznaješ li sada da Bog jeste Bog svih vas rođenih izvan Izraela? Zar Bog nije upravo ovde među vama? Ovo ne može biti san, zar ne? Zar ne prihvatate ovu stvarnost? Ne usuđujete se da u to poverujete niti da o tome razmišljate. Bez obzira na to kako vi to vidite, zar nije Bog upravo ovde među vama? Da li se još uvek plašite da poverujete u ove reči? Od danas pa nadalje, nisu li svi osvojeni ljudi i svi oni koji žele da budu Božji sledbenici – izabrani narod Božji? Niste li svi vi, koji ste danas sledbenici, izabrani narod izvan Izraela? Zar nemate isti status kao i Izraelci? Zar nije sve ovo upravo ono što treba da prepoznate? Nije li to cilj dela osvajanja vas? Budući da možete da vidite Boga, On će zauvek biti vaš Bog, od početka i u budućnosti. On vas neće napustiti, sve dok ste svi vi voljni da Ga sledite i da budete Njegova odana, poslušna stvorenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Unutrašnja istina o delu osvajanja (3)“

146. Samo ako svoje stare predstave ostaviš po strani, moći ćeš da stekneš novo znanje, pri čemu se staro znanje ne mora nužno poklapati sa starim predstavama. Pod „predstavama“ se ovde podrazumevaju stvari koje čovek zamišlja, a koje su u neskladu sa stvarnošću. Ako je staro znanje još u starom dobu bilo zastarelo, i ako je ono čoveka sprečavalo da zakorači u novo delo, onda je i takvo znanje samo predstava. Ukoliko je čovek u stanju da takvom znanju ispravno pristupi, i ako Boga može da spozna sa više različitih strana, kombinujući staro i novo znanje, onda staro znanje postaje čovekovo pomagalo i osnova sa koje čovek zakoračuje u novo doba. Pouka o bogopoznanju zahteva od tebe da savladaš mnoga načela: kako zakoračiti na put spoznaje Boga, koje istine moraš razumeti da bi spoznao Boga i kako da se rešiš sopstvenih predstava i svoje stare naravi da bi mogao da se potčiniš celokupnom uređenju novog Božjeg dela. Ako ova načela iskoristiš kao temelj za ulazak u pouku o poznavanju Boga, tvoje će se znanje sve više produbljivati. Ako su ti potpuno jasne tri etape dela – to jest, ako poznaješ celokupan Božji plan upravljanja – i ako prethodne dve etape Božjeg dela možeš u potpunosti da povežeš sa sadašnjom etapom, i shvataš da je to delo koje obavlja jedan Bog, na taj ćeš način steći čvrstu osnovu bez premca. (…) Kada bi čovek u tri etape dela mogao da vidi kako ih je sve odreda Sȃm Bog obavio u različitim vremenima, na različitim mestima i u različitim ljudima; kada bi čovek mogao da shvati da sva ta dela, iako međusobno različita, obavlja jedan Bog i da, upravo stoga što čitavo delo obavlja jedan Bog, ono mora biti ispravno i nepogrešivo, kao i da se neosporno radi o delu jednog Boga, mada je ono u neskladu sa čovekovim predstavama – kada bi, dakle, čovek mogao sa sigurnošću da kaže kako je sve to delo jednog Boga, čovekove predstave bi se tada svele na puke tričarije, koje nisu vredne pomena. Pošto su čovekove vizije nejasne i pošto čovek samo Jahvea poznaje kao Boga, a Isusa kao Gospoda, i pošto se dvoumi u vezi sa ovaploćenim Bogom današnjice, mnogi ljudi i dalje ostaju privrženi delima Jahvea i Isusa, i opsednuti predstavama o delu današnjice, pri čemu većina njih neprestano sumnja, te delo današnjice ne shvata ozbiljno. Čovek, međutim, nema nikakve predstave o poslednje dve etape dela, koje su bile nevidljive. To je zato što čovek ne razume stvarnost poslednje dve etape dela i što im nije lično svedočio. Upravo zbog toga što se ove etape dela ne mogu videti, čovek ih zamišlja kako mu se svidi; ma šta da smisli, nema činjenica kojima bi se takve maštarije mogle dokazati, niti ikoga ko bi ih mogao korigovati. Čovek razuzdava svoj temperament, zaboravlja na oprez i pušta mašti na volju; nema činjenica pomoću kojih bi se njegove maštarije mogle proveriti, te tako čovekove maštarije postaju „činjenice“, bez obzira da li za njih postoji bilo kakav dokaz. Na taj način, čovek veruje u sopstvenog, izmaštanog Boga, koji postoji samo u njegovom umu, i ne traži stvarnog Boga. Ako svaka osoba ima svoju vrstu vere, onda će među stotinu ljudi postojati sto vrsta verovanja. Čovek se odlikuje ovakvom verom zato što nije video stvarnost Božjeg dela, zato što ju je samo čuo ušima, ali je nije video svojim očima. Čovek je čuo legende i priče – ali je retko čuo činjenično znanje o Božjem delu. Na taj način, ljudi koji su u veri proveli svega godinu dana, do vere u Boga došli su kroz sopstvene predstave. To isto važi i za one koji čitavog svog života veruju u Boga. Oni koji ne vide činjenice nikada neće moći da pobegnu od vere zasnovane na sopstvenim predstavama o Bogu. Čovek veruje da se oslobodio okova svojih starih predstava i da je zakoračio u novo područje. Zar on ne zna da saznanja onih koji ne mogu da vide pravo lice Božje nisu ništa drugo do predstave i glasine? Čovek misli kako su njegove predstave ispravne i nepogrešive, i smatra da te predstave potiču od Boga. Kada čovek danas svedoči o Božjem delu, on zapravo oslobađa predstave koje su se u njemu godinama nagomilavale. Maštarije i zamisli iz prošlosti postale su prepreka obavljanju dela u ovoj etapi, i čoveku je postalo teško da se oslobodi takvih predstava i da opovrgne takve zamisli. Predstave o ovom delu koje su, korak po korak, obavljali mnogi od onih koji do današnjeg dana slede Boga, postajale su sve bolnije, a ovi ljudi su postepeno izgradili uporno neprijateljstvo prema ovaploćenom Bogu. Izvor ove mržnje leži u čovekovim predstavama i maštarijama. Čovekove predstave i maštarije postale su neprijatelji današnjeg dela, dela koje je u neskladu sa predstavama čoveka. To se dogodilo upravo zato što činjenice čoveku ne dozvoljavaju da pusti mašti na volju, što pritom čovek te činjenice ne može lako da opovrgne, a čovekove predstave i maštarije ne trpe postojanje činjenica i, najzad, zato što čovek uopšte i ne razmišlja o ispravnosti i istinitosti činjenica, već samo odlučno pušta na slobodu svoje predstave i upošljava sopstvenu maštu. Za ovu se grešku može samo reći da je posledica čovekovih predstava, a ne može se reći da je posledica Božjeg dela.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

147. Ljudi kažu da je Bog pravedni Bog, te da će On, pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci? Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali uz zahteve koje pred čoveka postavljam idu i odgovarajući uslovi, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanimaju tvoje kvalifikacije, niti koliko ih dugo već poseduješ; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li istinu voliš i jesi li je žedan. Ako u tebi nema istine, već Mom imenu nanosiš sramotu i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog tvoje rđavosti, i šta ćeš onda imati da Mi kažeš? Hoćeš li moći da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao reči koje sam izgovorio, ti si danas osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz sve nedaće i nevolje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali da nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da jurcaš za Bogom i da se svaki dan daješ za Boga, a nikada ti nije palo na pamet da proživiš smislenim životom. I još kažeš: „U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Stradao sam radi Njega, trčao za Njim unaokolo i posvetio se Njemu, uz to sam i naporno radio, uprkos tome što nisam dobio nikakvo priznanje; On će me se sigurno setiti.“ Tačno je da je Bog pravedan, ali Njegova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim poslovima. Kažnjeni će biti svi oni koji se bune i protive Mu se, svi koji nisu u skladu s Njegovim putem; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: „Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a kada dođe kraj, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?“ Zato te pitam: „Jesi li si se pridržavao Mojih reči?“ Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će „svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni“, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti, to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koje si uslove ti ispunio? Postigao si samo to da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet uslova, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a tragao si za njim nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava kroz grdnju i sud, kroz pravednu odmazdu i kroz pravedno kažnjavanje svih zlotvora; svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost. Kad se ta pravedna narav bude izrazila kroz kažnjavanje čoveka, čovek će ostati zabezeknut i požaliće što, dok je sledio Boga, nije sledio Njegov put. „U to sam vreme tek donekle stradao sledeći Boga, ali nisam sledio put Božji. Ima li ikakvih izgovora? Nema mi druge nego da budem izložen grdnji!“ Pa ipak, on u sebi misli: „Bilo kako bilo, sledio sam Te do samog kraja, tako da, čak i ako me budeš grdio, ta grdnja ne može biti prestroga, a nakon što me izgrdiš, Ti ćeš me i dalje želeti. Znam da si Ti pravedan i da prema meni nećeš doveka tako postupati. Na kraju krajeva, ja nisam nalik onima koji će biti zbrisani; onima koji treba da budu zbrisani sleduje teška grdnja, dok će moja grdnja biti lakša.“ Pravedna narav nije onakva kakvom je ti nazivaš. Nije reč o tome da se sa onima koji su dobri u ispovedanju svojih grehova obračunava blago. Pravednost je svetost i to je narav koja ne trpi uvrede od strane čoveka, a sve ono što je prljavo i što se nije promenilo predmet je Božjeg gađenja. Pravedna Božja narav nije zakon, već upravna odluka: to je upravna odluka u okviru carstva, a ta upravna odluka je pravedna kazna za svakoga ko ne poseduje istinu i ko se nije promenio, i tu nema mesta spasenju. Jer, kad svi ljudi budu klasifikovani prema vrsti, oni dobri će biti nagrađeni, a rđavi kažnjeni. Tada će biti razjašnjeno čovekovo odredište; to je vreme u kojem će delo spasenja biti privedeno kraju i posle kojeg se delo čovekovog spasenja više neće obavljati, a kazna će sustići sve one koji su počinili zlo. Neki kažu: „Bog pamti sve one koji su često pokraj Njega. Nikoga od nas On neće zaboraviti. Nas će Bog garantovano usavršiti. On neće upamtiti nikoga od onih ispod nas; među ljudima ispod nas, oni koji će biti usavršeni zasigurno su manji od nas koji se s Bogom često srećemo; Bog nikoga od nas nije zaboravio, svi imamo Božje odobrenje i zasigurno će nas Bog usavršiti.“ Svi vi imate ovakve predstave. Je li to pravednost? Da li si istinu sproveo u delo ili nisi? Zapravo si ti taj koji širi ovakve glasine, bestidniče!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“

148. Znajte da se vi Božjem delu protivite, odnosno da današnje delo odmeravate na osnovu sopstvenih predstava, zato što ne poznajete načela Božjeg dela i zato što se prema delu Svetoga Duha odnosite brzopleto. Vaše protivljenje Bogu i ometanje dela Svetog Duha uzrokovano je vašim predstavama i urođenom nadmenošću. Njihov uzrok nije u tome što je Božje delo pogrešno, već u tome što ste po svojoj prirodi neposlušni. Nakon što pronađu svoju veru u Boga, neki ljudi čak ne mogu sa sigurnošću da kažu odakle potiče čovek, ali se zato ipak usuđuju da drže javne govore u kojima ocenjuju šta je u delu Svetog Duha ispravno, a šta pogrešno. Oni čak drže predavanja apostolima koji poseduju novo delo Svetoga Duha, uzgred komentarišući i govoreći ono što ne treba; njihova je ljudskost isuviše niska i u njima nema ni trunke razuma. Zar neće doći dan kada će takvi ljudi biti odbačeni delom Svetoga Duha i spaljeni paklenim ognjem? Oni ne poznaju Božje delo, ali zato Njegovo delo kritikuju i uz to pokušavaju da Boga poduče kako da radi. Kako bi tako nerazumni ljudi uopšte mogli da spoznaju Boga? Čovek Boga spoznaje kroz proces traženja i doživljavanja; ne spoznaje čovek Boga kroz prosvećenje Svetoga Duha tako što Ga kritikuje kad god mu se prohte. Što je znanje ljudi o Bogu preciznije, to Mu se oni manje protive. I obrnuto, što ljudi manje znaju o Bogu, veća je verovatnoća da će Mu se suprotstavljati. Tvoje predstave, tvoja stara priroda i tvoja ljudskost, karakter i moralni pogledi predstavljaju kapital kojim se opireš Bogu, a što su tvoje moralne norme iskvarenije, tvoje odlike odvratnije i tvoja ljudskost niža, to si veći neprijatelj Božji. Oni koji imaju snažne predstave i samopravednu narav još su veći neprijatelji ovaploćenog Boga; takvi ljudi su antihristi. Ako tvoje predstave ne budu ispravljene, one će uvek biti protivne Bogu; nikada nećeš biti u skladu sa Bogom i uvek ćeš biti odvojen od Njega.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Poznavanje tri etape Božjeg dela je put ka spoznaji Boga“

149. Nakon što su se pojavile činjenice o ovaploćenom Isusu, čovek je verovao da na nebesima ne postoji samo Otac, već i Sin, pa čak i Duh. Ovo je konvencionalna predstava koje se čovek drži, da na nebesima postoji Bog kao što je ovaj: trojni Bog koji je Otac, Sin i Sveti Duh. Ceo ljudski rod ima ove predstave: Bog je jedan Bog, ali obuhvata tri dela, koja svi oni koji su duboko ukorenjeni u konvencionalnim predstavama smatraju Ocem, Sinom i Svetim Duhom. Samo kada se ta tri dela sjedine čine celokupnog Boga. Bez Svetog Oca, Bog ne bi bio ceo. Slično tome, Bog ne bi bio ceo ni bez Sina, ni bez Svetog Duha. U svojim predstavama, oni veruju da se ni samo Otac, ni samo Sin, ne mogu smatrati Bogom. Jedino se Otac, Sin i Sveti Duh zajedno mogu smatrati Samim Bogom. Danas, svi religiozni vernici, pa čak i svaki sledbenik među vama, veruje u ovo. Ipak, kad je reč o tome da li je ovo verovanje tačno, niko to ne može objasniti, jer ste uvek u izmaglici zbunjenosti o stvarima Samoga Boga. Iako su ovo predstave, vi ne znate jesu li one tačne ili pogrešne, jer ste se previše ozbiljno zarazili religioznim predstavama. Preduboko ste prihvatili ove konvencionalne predstave o religiji, a ovaj se otrov preduboko uvukao u vas. Prema tome, i vi ste po tom pitanju podlegli ovom pogubnom uticaju, jer trojni Bog naprosto ne postoji. Odnosno, Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha jednostavno ne postoji. Sve su ovo čovekove konvencionalne predstave i čovekova pogrešna verovanja. Tokom brojnih vekova, čovek je verovao u ovo Trojstvo, dočarano predstavama u čovekovom umu, koje je čovek izmislio, a da ih nikada ranije nije video. Tokom ovih brojnih godina, bilo je mnogo tumača Biblije koji su objašnjavali „pravo značenje“ Trojstva, međutim, ta objašnjenja o trojnom Bogu kao o tri različite istobitne ličnosti bila su maglovita i nejasna, a svi su ljudi zbunjeni „konstruktom“ Boga. Nijedan veliki čovek nikada nije mogao da ponudi temeljno objašnjenje; većina objašnjenja biva prihvatljiva u pogledu načina rasuđivanja i na hartiji, ali nijedan čovek nema potpuno jasno razumevanje njegovog značenja. To je stoga što ovo veliko Trojstvo koje čovek čuva u srcu naprosto ne postoji. (…)

Ako se tri etape dela procenjuju u skladu sa ovim konceptom Trojstva, onda moraju postojati tri Boga, jer delo koje svaki od njih obavlja nije isto. Ako iko među vama kaže da Trojstvo zaista postoji, objasnite onda šta je tačno ovaj jedan Bog u tri osobe. Šta je Sveti Otac? Šta je Sin? Šta je Sveti Duh? Da li je Jahve Sveti Otac? Da li je Isus Sin? Šta je onda sa Svetim Duhom? Nije li Otac Duh? Nije li suština Sina takođe Duh? Zar delo Isusa nije bilo delo Svetoga Duha? Zar nije delo Jahvea koje je u to vreme obavio Duh isto kao i Isusovo? Koliko Bog može imati Duhova? Prema tvom objašnjenju, tri lica Oca, Sina i Svetoga Duha jesu jedno; ako je tako, onda postoje tri Duha, a postojanje tri Duha znači da postoje tri Boga. To znači da ne postoji jedan pravi Bog; kako ova vrsta Boga može i dalje da ima urođenu suštinu Božju? Ako prihvataš da postoji samo jedan Bog, kako onda On može da ima sina i da bude otac? Nisu li sve ovo samo tvoje predstave? Postoji samo jedan Bog, samo jedna ličnost u ovom Bogu i samo jedan Duh Božji, baš kao što je u Bibliji zapisano: „Postoji samo jedan Sveti Duh i samo jedan Bog.“ Bez obzira na to da li Otac i Sin o kojima govoriš postoje, ipak postoji samo jedan Bog, a suština Oca, Sina i Svetoga Duha u koju verujete jeste suština Duha Svetoga. Drugim rečima, Bog je Duh, ali On može da se ovaploti i da živi među ljudima, kao i da bude iznad svih stvorenja. Njegov Duh je sveobuhvatan i sveprisutan. On može istovremeno da bude u telu, u vaseljeni i iznad nje. Pošto svi ljudi kažu da je Bog samo jedan pravi Bog, onda postoji jedan jedini Bog, koga niko svojom voljom ne može da podeli! Bog je samo jedan Duh i jedna ličnost, a to je Duh Božji. Ako, kao što ti kažeš, postoje Otac, Sin i Sveti Duh, zar onda Oni nisu tri Boga? Sveti Duh je jedno, Sin drugo, a Otac, pak, nešto treće. Njihove ličnosti su različite i Njihove suštine su različite, pa kako onda svako od Njih može biti deo jednog jedinog Boga? Sveti Duh je Duh; čoveku je to lako da razume. Ako je tako, onda je Otac još i više Duh. On nikada nije sišao na zemlju i nikad se nije ovaplotio; On je Bog Jahve u srcu čoveka, a On je svakako i Duh. Kakav je onda odnos između Njega i Svetoga Duha? Je li to odnos između Oca i Sina? Ili je to odnos između Svetoga Duha i Duha Očevog? Je li suština svakog Duha ista? Ili je Sveti Duh oruđe Oca? Kako se to može objasniti? I kakav je onda odnos između Sina i Svetoga Duha? Je li to odnos između dva Duha ili odnos između čoveka i Duha? Sve su to stvari koje ne mogu da se objasne! Ako su svi Oni jedan Duh, onda ne može biti reči o tri ličnosti, jer Oni poseduju jedan Duh. Da Oni jesu tri različite ličnosti, tada bi se Njihovi Duhovi razlikovali po snazi i Oni naprosto ne bi mogli da budu jedan jedinstveni Duh. Ovaj koncept Oca, Sina i Svetoga Duha je najbesmisleniji! On rasparčava Boga i deli Ga na tri ličnosti, od kojih svaka ima status i Duh; kako onda On i dalje može biti jedan Duh i jedan Bog? Recite mi, da li su nebo, zemlju i sva stvorenja stvorili Otac, Sin ili Sveti Duh? Neki kažu da su ih stvorili svi Oni zajedno. Ko je onda iskupio ljudski rod? Je li to bio Sveti Duh, Sin ili Otac? Neki kažu da je Sin iskupio ljudski rod. Ko je onda Sin u suštini? Zar on nije ovaploćenje Duha Božjeg? Iz ugla posmatranja stvorenog čoveka, to ovaploćenje Boga na nebesima naziva Ocem. Zar nisi svestan toga da je Isus rođen začećem od strane Svetoga Duha? U Njemu je Sveti Duh; šta god da kažeš, On je i dalje jedno sa Bogom na nebesima, jer je On ovaploćenje Duha Božjeg. Ova ideja o Sinu je naprosto neistinita. Samo je jedan Duh koji obavlja celokupno delo; jedino Bog Sȃm, odnosno, Duh Božji obavlja Svoje delo. Ko je Duh Božji? Zar to nije Sveti Duh? Zar nije Sveti Duh taj koji deluje u Isusu? Da delo nije obavio Sveti Duh (odnosno, Duh Božji), da li bi onda Njegovo delo moglo predstavljati Samoga Boga? Kada je Isus, dok se molio, Boga na nebesima pozvao imenom Oca, to je tako učinjeno samo iz ugla posmatranja stvorenog čoveka, samo zato što se Duh Božji zaodenuo običnim i normalnim telom i imao spoljni omotač stvorenog bića. Čak i ako je u Njemu bio Duh Božji, Njegov spoljni izgled i dalje je bio izgled normalnog čoveka; drugim rečima, On je postao „Sin čovečji“ o kome su govorili svi ljudi, uključujući i Samog Isusa. S obzirom na to da se On naziva Sinom čovečjim, On je ličnost (bilo da je muškarac ili žena, u svakom slučaju neko sa spoljnom ljušturom ljudskog bića) rođena u normalnoj porodici običnih ljudi. Prema tome, kada je Isus Ocem nazvao Boga na nebesima, bilo je to isto kao što ste Ga vi isprva nazivali Ocem; učinio je to iz ugla posmatranja stvorenog čoveka. Sećate li se još uvek molitve Gospodnje koju vas je Isus učio da upamtite? „Oče naš, koji si na nebesima…“ Tražio je od svih ljudi da Ocem nazivaju Boga na nebesima. A pošto ga je i On nazivao Ocem, to je činio iz ugla nekog koji stoji rame uz rame sa svima vama. Pošto ste Boga na nebu nazivali imenom Oca, Isus je Sebe video ravnopravnim sa vama, i kao čoveka na zemlji koga je izabrao Bog (odnosno, kao Sina Božjeg). Ako Boga nazivate Ocem, nije li to stoga što ste stvorena bića? Koliko god veliki bio Isusov autoritet na zemlji, pre raspeća, On je bio samo Sin čovečji, kojim je upravljao Sveti Duh (odnosno, Bog) i jedno od stvorenih bića na zemlji, jer je tek trebalo da dovrši Svoje delo. Prema tome, to što je On Boga na nebesima nazvao Ocem predstavljalo je samo Njegovu skrušenost i poslušnost. Njegovo obraćanje Bogu (odnosno, Duhu na nebesima) na takav način, međutim, ne dokazuje da je On bio Sin Duha Božjeg na nebesima. Naprotiv, radi se o tome da je Njegova perspektiva naprosto bila drugačija, a ne da je On bio druga ličnost. Postojanje zasebnih ličnosti je zabluda! Pre Svog raspeća, Isus je bio Sin čovečji sputan ograničenjima tela i nije u potpunosti posedovao autoritet Duha. Zato je On mogao da traži volju Boga Oca samo iz perspektive stvorenog bića. Baš kao što se On triput molio u Getsimaniji: „Neka ne bude kako ja hoću, nego kako ti hoćeš.“ Pre nego što je položen na krst, On je bio samo Car judejski; On je bio Hristos, Sin čovečji, a ne telo slave. Baš zato je, sa stanovišta stvorenog bića, Boga nazivao Ocem. Dakle, ne možeš reći da su Sinovi svi oni koji Boga nazivaju Ocem. Kad bi tako bilo, zar ne biste tada svi vi postali Sinovi nakon što vas je Isus naučio molitvi Gospodnjoj? Ako i dalje niste ubeđeni, onda Mi recite, ko je onaj koga vi nazivate Ocem? Ako mislite na Isusa, šta vam je onda Isusov Otac? Nakon što je Isus otišao, više nije bilo te ideje o Ocu i Sinu. Ta ideja je bila prikladna samo za godine kada se Isus ovaplotio; u svim drugim okolnostima, kada Boga nazivate Ocem, reč je o odnosu između Gospoda stvaranja i stvorenog bića. Ni u jednom vremenu ova ideja Trojstva Oca, Sina i Duha Svetoga ne može opstati; to je zabluda koja se kroz vekove retko viđa i to ne postoji!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li Trojstvo postoji?“

150. U Starom zavetu Biblije, nema ni reči o Ocu, Sinu i Svetome Duhu, već samo o jednom pravom Bogu, Jahveu, koji obavlja Svoje delo u Izraelu. Kako se doba menjaju, nazivaju ga raznim imenima, ali to ne može dokazati da se svako ime odnosi na drugu ličnost. Da je bilo tako, ne bi li onda u Bogu postojalo bezbroj ličnosti? Ono što je zapisano u Starom zavetu delo je Jahvea, početna etapa dela Samoga Boga u Dobu zakona. To je bilo delo Božje, na mestu gde je ono, prema Njegovim rečima, bilo, i prema Njegovom nalogu, stajalo. Jahve nijednog trenutka nije rekao da je On Otac koji je došao da obavi delo, niti je On ikada prorekao da će Sin doći da iskupi ljudski rod. Što se Isusovog vremena tiče, rečeno je jedino da se Bog bio ovaplotio da bi iskupio ceo ljudski rod, a ne da je Sin došao. Pošto doba nisu međusobno slična, a delo koje Sȃm Bog obavlja se takođe razlikuje, potrebno je da On Svoje delo obavlja u različitim carstvima. Na taj način se razlikuje i identitet koji On predstavlja. Čovek veruje da je Jahve Isusov Otac, ali to zapravo nije potvrdio Isus, koji je rekao: „Nikada se nismo razlikovali kao Otac i Sin; jedno smo Ja i Otac na nebesima. Otac je u Meni, a Ja sam u Ocu; kada čovek vidi Sina, on vidi Oca nebeskog.“ Nakon što je sve rečeno, bilo da je to Otac ili Sin, Oni su jedan Duh, nepodeljen u različite ličnosti. Kada čovek pokušava da objasni, stvari se komplikuju idejom o različitim ličnostima, baš kao i odnosom između Oca, Sina i Duha. Kada čovek govori o zasebnim ličnostima, zar se time ne materijalizuje Bog? Čovek čak rangira ove ličnosti kao prvu, drugu i treću; sve je to samo čovekova uobrazilja, koja nije vredna pomena i sasvim je nerealna! Ako bi ga upitao: „Koliko Bogova postoji?“, on bi rekao da je Bog Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha: jedan pravi Bog. Ako bi ga dodatno pitao: „Ko je Otac?“, on bi rekao: „Otac je Duh Božji na nebesima; On je zadužen za sve i nebeski je Gospodar.“ „Je li onda Jahve Duh?“ On bi rekao: „Da!“ Ako bi ga zatim upitao: „Ko je Sin?“, on bi, naravno, rekao da je Isus Sin. „I koja je onda priča o Isusu? Odakle je On došao?“ Rekao bi: „Isusa je rodila Marija putem začeća sa Svetim Duhom.“ Pa, zar Njegova suština nije i Duh? Zar Njegovo delo takođe ne predstavlja Svetoga Duha? Jahve je Duh, a takva je i suština Isusova. Sada, u poslednjim danima, manja je potreba da se kaže da je to još uvek Duh; kako bi Oni mogli da budu različite ličnosti? Nije li to naprosto Duh Božji koji delo Duha obavlja iz različitih perspektiva? A budući da je tako, ne postoji razlika među ličnostima. Isusa je začeo Sveti Duh i nesumnjivo je da je Njegovo delo bilo upravo delo Svetoga Duha. U prvoj etapi dela koju je Jahve obavio, On se nije ni ovaplotio, niti se ukazao čoveku. Dakle, čovek nikada nije video Njegovu pojavu. Koliko god da je On bio veliki i visok, On je i dalje bio Duh, Sȃm Bog koji je na početku stvorio čoveka. To jest, On je bio Duh Božji. Progovorio je čoveku iz oblaka, tek jedan Duh, i niko nije video Njegovu pojavu. Tek u Doba blagodati, kada se Duh Božji pojavio u telu i ovaplotio u Judeji, čovek je po prvi put video lik ovaploćenja kao Jevrejina. U Njemu nije bilo ničega od Jahvea. Međutim, Njega je začeo Sveti Duh, odnosno, začeo Ga je Duh Samoga Jahvea, a Isus je, ipak, rođen kao otelotvorenje Duha Božjeg. Ono što je čovek prvo video bio je Sveti Duh koji se poput goluba spušta na Isusa; to nije bio Duh isključivo za Isusa, već Sveti Duh. Može li se onda Duh Isusa razdvojiti od Svetoga Duha? Ako je Isus Isus, Sin, a Sveti Duh je Sveti Duh, kako bi onda Oni mogli biti jedno? Da je tako, delo se ne bi moglo obaviti. Duh u Isusu, Duh na nebesima i Jahveov Duh – svi su jedno. To se zove Sveti Duh, Duh Božji, sedmostruko pojačani Duh i sveobuhvatni Duh. Duh Božji može da obavi mnogo posla. On je u stanju da stvori svet i da ga uništi potopom zemlje; On može da iskupi ceo ljudski rod, a štaviše, može i da osvoji i uništi ceo ljudski rod. Celo ovo delo obavlja Sȃm Bog i ne može ga obaviti nijedna od ličnosti Božjih umesto Njega. Njegov Duh se može nazivati imenom Jahvea i Isusa, kao i Svemogućeg. On je Gospod i Hristos. On može postati i Sin čovečji. On je na nebesima, kao i na zemlji; On je visoko nad vaseljenama i usred mnoštva. On je jedini Gospodar nebesa i zemlje! Od vremena stvaranja sve do danas, ovo delo je obavljao Duh Samoga Boga. Bilo da je to delo na nebesima ili u telu, u celosti ga obavlja Njegov vlastiti Duh. Sva stvorenja, bilo da su na nebesima ili na zemlji, pod Njegovom su svemoćnom kontrolom; sve ovo je delo Samoga Boga i niko ga drugi ne može umesto Njega obaviti. Na nebesima je On Duh, ali i Sȃm Bog; među ljudima, On je telo, ali je i dalje Sȃm Bog. Iako se može nazivati stotinama hiljada imena, On je i dalje On Sȃm, neposredni izraz Svoga Duha. Iskupljenje celog ljudskog roda putem Njegovog raspeća bilo je direktno delo Njegovog Duha, a pritom je i proglas svim narodima i svim zemljama tokom poslednjih dana. U svakom trenutku, Bog se može nazivati samo svemogućim i jedinim pravim Bogom, sveobuhvatnim Samim Bogom. Različite ličnosti ne postoje, a još manje ta ideja o Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Samo je jedan Bog na nebesima i na zemlji!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li Trojstvo postoji?“

151. Ipak, neki mogu reći: „Otac je Otac; Sin je Sin; Sveti Duh je Sveti Duh, i na kraju će Oni postati jedno.“ Kako bi onda od Njih trebalo da napravite jedno? Kako Otac i Sveti Duh mogu postati jedno? Ako su Oni sami po sebi dvojica, zar onda Oni, bez obzira na to kako su zajedno spojeni, neće i dalje biti dva dela? Kada govorite o tome da od Njih napravite jedno, zar to nije naprosto spajanje dva zasebna dela kako bi se napravila jedna celina? Ali, zar Oni nisu bili dva dela pre nego što su postali celina? Svaki duh ima posebnu suštinu, a dva duha se ne mogu stopiti u jedan. Duh nije materijalni predmet i ne nalikuje ničemu drugom u materijalnom svetu. Prema čovekovom viđenju, Otac je jedan Duh, Sin je drugi, a Sveti Duh treći, a zatim se tri Duha pomešaju poput tri čaše vode u jednu celinu. Nisu li onda ta trojica napravili jednog? Ovo je potpuno pogrešno i besmisleno objašnjenje! Zar to nije deljenje Boga? Kako mogu Otac, Sin i Sveti Duh svi postati jedno? Zar Oni nisu tri dela, od kojih je svaki različite prirode? Ima i drugih koji kažu: „Zar nije Bog izričito rekao da je Isus Njegov voljeni Sin?“ Isus je voljeni Sin Božji, koji je Njemu sasvim po volji – to je, svakako, rekao Sȃm Bog. To je bio Bog koji je svedočio o Sebi, ali samo iz drugačije perspektive, iz perspektive Duha na nebesima koji svedoči o Svom sopstvenom ovaploćenju. Na nebesima je Isus Njegovo ovaploćenje, a ne Njegov Sin. Da li razumete? Zar Isusove reči: „Ja sam u Ocu i Otac je u Meni“ ne ukazuju na to da su Oni jedan Duh? I zar Oni nisu, usled ovaploćenja, bili razdvojeni između nebesa i zemlje? U stvarnosti, Oni su i dalje jedno; bez obzira na sve, to je naprosto Bog koji svedoči o Sebi. Kao posledica promene doba, zahteva dela i različitih etapa u Njegovom planu upravljanja, ime kojim Ga čovek zove takođe se razlikuje. Kada je On došao da obavi prvu etapu dela, mogao se zvati samo Jahve, koji je pastir Izraelaca. U drugoj etapi, ovaploćeni Bog se mogao zvati samo Gospod i Hristos. Ali je u to vreme Duh na nebu izjavio samo da je On voljeni Sin Božji i nije pominjao da je On jedini Sin Božji. To se naprosto nije dogodilo. Kako bi Bog mogao imati jedino dete? Zar tada Bog ne bi postao čovek? Pošto je On bio ovaploćenje, zvali su Ga voljeni Sin Božji i iz toga je proizašao odnos između Oca i Sina. Bilo je to naprosto zbog razdvajanja nebesa i zemlje. Isus se molio iz perspektive tela. Pošto je On zaodenuo telo tako normalne ljudskosti, iz perspektive tog tela je rekao: „Moja spoljna ljuštura od stvorenog je bića. Pošto sam zaodenuo telo da bih došao na ovu zemlju, sada sam daleko, daleko od nebesa.“ Iz tog razloga, On je Bogu Ocu mogao da se moli jedino iz perspektive tela. To je bila Njegova dužnost i to je ono čime bi trebalo da bude opremljen ovaploćeni Duh Božji. Ne može se reći da On nije bio Bog samo zato što se molio Ocu iz perspektive tela. Iako su Ga zvali voljeni Sin Božji, On je i dalje bio Sȃm Bog, jer je bio tek ovaploćenje Duha, a njegova suština je i dalje bila Duh.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Da li Trojstvo postoji?“