152. Hristos poslednjih dana donosi život i trajni i večni put istine. Ova istina je put kojim čovek stiče život i to je jedini put kojim će čovek spoznati Boga i dobiti Njegovo odobrenje. Ako ne tražiš put života koji je obezbedio Hristos poslednjih dana, nikada nećeš steći Isusovo odobrenje i nikada nećeš biti podoban da prođeš kroz kapije carstva nebeskog, jer si i marioneta i zatočenik istorije. Oni koji su pod vlašću propisa, reči i u okovima istorije, nikada neće moći da steknu život niti večni put života. To je zato što jedino što oni imaju jeste mutna voda koje se drže hiljadama godina, umesto vode života koja teče sa prestola. Oni koji nisu opskrbljeni vodom života zauvek će ostati leševi, Sotonine igračke i sinovi pakla. Kako onda mogu da gledaju Boga? Ako samo pokušavaš da se držiš prošlosti, samo pokušavaš da stojeći u mestu održiš stvari onakvima kakve jesu i ne pokušavaš da promeniš postojeće stanje stvari i odbaciš istoriju, zar nećeš uvek biti protiv Boga? Koraci Božjeg dela su ogromni i moćni, poput nadolazećih talasa i grmljavine koja odjekuje – pa ipak ti sediš pasivno čekajući uništenje, držeći se svoje budalaštine i ne čineći ništa. Kako onda da te smatraju za nekog ko ide stopama Jagnjeta? Kako možeš da opravdaš Boga koga se držiš kao Boga koji je uvek nov i nikada star? I kako reči iz tvojih požutelih knjiga mogu da te prenesu u novo doba? Kako mogu da te povedu da tražiš korake Božjeg dela? I kako mogu da te odvedu na nebo? To što držiš u rukama jesu reči koje mogu da pruže samo privremenu utehu, a ne istine koje mogu da daju život. Reči iz svetih spisa koje čitaš mogu samo da obogate tvoj jezik i nisu reči filozofije koja ti može pomoći da spoznaš ljudski vek, a još manje puteve koji te mogu odvesti do savršenstva. Zar ti ovo neslaganje ne daje razlog za razmišljanje? Zar ne čini da uvidiš tajne koje sadrži u sebi? Da li si kadar da se predaš nebu kako bi sȃm susreo Boga? Bez Božjeg dolaska, možeš li odvesti sebe na nebo kako bi uživao u porodičnoj sreći sa Bogom? Da li još uvek sanjaš? Predlažem, onda, da prestaneš da sanjaš i da pogledaš ko sada radi – pogledaj ko sada čini delo čovekovog spasenja tokom poslednjih dana. Ako ne pogledaš, nikada nećeš dobiti istinu i nikada nećeš steći život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

153. Moje su reči večna i nepromenljiva istina. Ja čoveku dajem život i jedina sam smernica ljudskom rodu. Vrednost i smisao Mojih reči ne mere se po tome da li ih ljudski rod prepoznaje i prihvata, već po suštinskom značenju tih reči. Čak i ako niko na ovom svetu nije u stanju da primi Moje reči, njihovu vrednost i potporu koju one pružaju ljudskom rodu nijedan čovek ne može da proceni. Stoga, kad god se suočim s velikim brojem ljudi koji se bune protiv Mojih reči, opovrgavaju ih ili u potpunosti preziru, Moj stav je sledeći: neka vreme i činjenice budu Moji svedoci i neka pokažu da su Moje reči istina, put i život. Neka pokažu da je sve ono što sam rekao tačno, da čovek treba tim rečima da se opremi i, štaviše, da ih prihvati. Neka svi koji Me slede znaju ovo: oni koji ne mogu u potpunosti da prihvate Moje reči, koji nisu u stanju da ih sprovedu u delo, oni koji u Mojim rečima ne nalaze svrhu i koji zbog njih ne mogu da prime spasenje, to su isti oni ljudi koje su Moje reči osudile i koji su, povrh toga, izgubili Moje spasenje, te ih stoga Moj štap nikada neće mimoići.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Trebalo bi da preispitate svoja dela“

154. Sȃm Bog je život i istina, a Njegovi život i istina postoje paralelno. Oni koji nisu u stanju da steknu istinu nikada neće dobiti život. Bez usmeravanja, podrške i pružanja istine, dobićeš samo reči, doktrine i, povrh svega, smrt. Božji život je sveprisutan, a Njegovi istina i život postoje paralelno. Ako ne možeš da pronađeš izvor istine, nećeš dobiti hranu života; ako ne možeš da zadobiješ opskrbu života, sigurno nećeš imati istinu, i tako će pored uobrazilja i predstava tvoje celokupno telo biti ništa do tvoje meso – tvoje smrdljivo meso. Znaj da se reči iz knjiga ne računaju kao život, da se istorijski zapisi ne mogu obožavati kao istina, i da propisi iz prošlosti ne mogu poslužiti kao svedočanstvo o rečima koje Bog sada izgovara. Samo ono što Bog izrazi kada bude došao na zemlju i živeo među ljudima jeste istina, život, Božja volja i Njegov trenutni način delanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo Hristos poslednjih dana može čoveku dati put večnog života“

155. Istina je najstvarniji od svih životnih aforizama i najuzvišeniji od takvih aforizama među čitavim ljudskim rodom. Budući da je to zahtev koji Bog postavlja pred čoveka i delo koje Bog lično obavlja, zato se i naziva „životnim aforizmom“. To nije aforizam koji je sažetak nečega, niti je to čuveni citat nekog velikana. Umesto toga, to je izjava upućena ljudskom rodu od Gospodara neba, zemlje i svih stvorenja; nisu to samo neke reči koje je sažeo čovek, već suštinski život Božji. I zato se naziva „najvišim od svih životnih aforizama“.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“

156. Istina dolazi iz sveta ljudi, ali je ipak Hristos taj koji tu istinu pronosi među ljudima. Ona potiče od Hrista, odnosno od Samog Boga, i čovek za tako nešto nije sposoban. Pa ipak, Hristos opskrbljuje ljude isključivo istinom; On ne odlučuje o tome da li će čovek biti uspešan u svojoj potrazi za istinom. Iz toga sledi da se uspeh i neuspeh, u pogledu istine, svode na čovekovo traganje. Čovekov uspeh i neuspeh u pogledu istine nikada nisu imali nikakve veze sa Hristom, već su određeni čovekovim traganjem. Čovekovo odredište, kao ni njegov uspeh i neuspeh, ne mogu se svaliti na Boga, tako da ih Sȃm Bog nosi kao Svoje breme, jer to nije stvar Sȃmoga Boga, već je neposredno vezano za dužnost koju Božja stvorenja treba da izvrše.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“

157. Istina nije formula, niti podleže zakonu uzročnosti. Istina nije mrtva – ona predstavlja sȃm život, ona je živo biće, ona je pravilo koje stvorena bića moraju da slede i pravilo koje čovek mora imati u životu. To je nešto što moraš, koliko god je to moguće, shvatiti kroz vlastito iskustvo. Bez obzira na fazu koju si u svom iskustvu dostigao, ti si neodvojiv od Božje reči i od istine, a sve što si razumeo u vezi s Božjom naravi i sa onim što Bog ima i što jeste, izraženo je Božijim rečima; Njegove su reči neraskidivo povezane sa istinom. Božja narav i ono što On ima i što jeste, sami po sebi predstavljaju istinu; istina je verodostojna manifestacija Božje naravi i onoga što Bog ima i što jeste. Istina konkretizuje i daje jasnu izjavu o onome što On ima i što jeste; ona ti jasnije saopštava šta Bog voli a šta ne voli, šta želi da radiš a šta ti ne dozvoljava da činiš, koje ljude Bog prezire a u kojima uživa. Iza istina koje Bog izražava, ljudi mogu da vide Njegovo zadovoljstvo i bes, Njegovu tugu i sreću, kao i Njegovu suštinu – to je razotkrivanje Njegove naravi.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog III“

158. Sve Božje reči, bilo da su naizgled obične ili duboke, predstavljaju istine koje su neophodne za čovekov život-ulazak; one su izvor žive vode koja čoveku omogućava kako duhovni, tako i telesni opstanak. One čoveku pružaju ono što mu je neophodno da bi preživeo; načela i verovanja kako da vodi svakodnevni život; put kojim mora ići ka spasenju, kao i njegov cilj i smer; sve istine koje, kao stvoreno biće, treba pred Bogom da poseduje; i sve istine o tome kako se čovek pokorava i klanja Bogu. One su garancija čovekovog opstanka, njegov hleb nasušni, a ujedno predstavljaju i čvrst oslonac koji čoveku omogućava da bude jak i da se uspravi. One obiluju istina-stvarnošću kojom stvoreno čovečanstvo proživljava normalnu ljudskost, obiluju istinom pomoću koje se ljudi oslobađaju iskvarenosti i izmiču zamkama Sotone, obiluju neumornim poukama, podsticajima, ohrabrenjima i utehom, koje Stvoritelj daje stvorenom ljudskom rodu. One su svetionik koji ljude usmerava i prosvećuje kako bi razumeli sve što je pozitivno, one su garancija koja ljudima pruža sigurnost da će proživeti i steći sve što je pravedno i dobro, one su kriterijum za sameravanje svih ljudi, događaja i stvari, a takođe su i orijentiri koji ljude vode ka spasenju i putu svetlosti.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“

159. Reč Božju nije moguće pretvoriti u reč čovekovu, a još je teže učiniti da reč čovekova postane reč Božja. Čovek kojeg Bog upotrebljava nije ovaploćeni Bog, a ovaploćeni Bog nije čovek kojeg Bog upotrebljava. U ovome postoji suštinska razlika. Možda ove reči, nakon što si ih pročitao, ne priznaješ kao reči Božje, već ih tumačiš samo kao prosvećenje koje je čovek stekao. U tom slučaju, zaslepljen si neznanjem. Kako bi reči Božje mogle da budu isto što i prosvećenje koje je čovek stekao? Reči ovaploćenog Boga otvaraju novo doba, usmeravaju vascelo čovečanstvo, otkrivaju tajne i pokazuju čoveku smer kojim treba da se kreće u novom dobu. Prosvećenje koje je čovek stekao samo je skup prostih uputstava za praktično delovanje ili znanje. Ono ne može sav ljudski rod da usmerava ka novom dobu, niti da razotkriva tajne Boga Samoga. Kada se sve uzme u obzir, Bog je Bog, a čovek je čovek. Bog ima suštinu Božju, a čovek ima suštinu čoveka. Ako bi reči koje Bog izgovara čovek posmatrao kao prosto prosvećenje Svetim Duhom, a reči apostola i proroka smatrao rečima koje je lično Bog izgovorio, bila bi to čovekova greška.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

160. Istina je život Boga Sȃmoga; ona predstavlja Njegovu narav, Njegovu suštinu, ono što On ima i što jeste. Ako kažeš da si, sticanjem određenog iskustva i znanja, došao u posed istine, da li to onda znači da si dostigao svetost? Zašto onda i dalje pokazuješ iskvarenost? Zašto ne možeš da raspoznaš različite tipove ljudi? Zašto ne možeš da svedočiš za Boga? Čak i ako razumeš ponešto od istine, možeš li da predstavljaš Boga? Možeš li da proživiš Božju narav? Možda imaš ponešto iskustva i znanja o određenom aspektu istine i možda si u stanju da u svojim govorima prospeš tračak svetlosti, ali je ono što ljudima pružaš ipak do krajnosti ograničeno i kratkog veka. To je zato što tvoje razumevanje i svetlost koju si stekao ne predstavljaju suštinu istine, niti predstavljaju njenu celinu. Predstavljaju samo jednu stranu ili mali aspekt istine, a to je jedini nivo koji ljudska bića mogu da dostignu i koji je još uvek daleko od suštine istine. To malo svetlosti, prosvećenja, iskustva i znanja nikada neće moći da zamene istinu. Čak i kad bi svi ljudi kroz doživljavanje istine ostvarili neke rezultate i kad bi sva njihova iskustva i znanja bila objedinjena na jednom mestu, time se i dalje ne bi dostigla celovitost i suština čak ni jedne jedine crtice te istine. U prošlosti je rečeno: „Sve sam to sažeo u jedan aforizam namenjen ljudskom svetu: Među ljudima nema onih koji Me vole.“ Ova rečenica predstavlja istinu, pravu suštinu života, najdublju stvar i izraz Boga Sȃmoga. Sa tri godine iskustva, ti ćeš možda imati malo površnog razumevanja, dok će nakon sedam ili osam godina tvoje razumevanje možda biti nešto veće, ali to tvoje razumevanje nikada neće moći da zameni ovu crticu istine. Neko drugi će posle dve godine možda steći nešto malo razumevanja, ili će nešto više razumeti posle deset godina, ili će pak njegovo razumevanje pred kraj života biti relativno veliko, ali čak ni vaše kolektivno razumevanje ne može da zameni tu crticu istine. Ma koliko uvida, svetlosti, iskustva i znanja da vas dvojica kolektivno posedujete, to nikada neće moći da zameni tu crticu istine. Drugim rečima, ljudski život je uvek ljudski život i ma koliko da je tvoje znanje u skladu sa istinom, Božjom voljom i Njegovim zahtevima, ono nikad ne može da zameni istinu. Reći da ljudi poseduju istinu znači da oni zaista razumeju istinu, da proživljavaju nešto od stvarnosti Božjih reči, da imaju ponešto stvarnog znanja o Bogu, te da su u stanju da Boga veličaju i da za Njega svedoče. Ne može se, međutim, reći da ljudi već poseduju istinu, zato što je istina isuviše duboka. Da bi iskusili makar jednu jedinu crticu Božje reči, ljudima može biti potreban čitav životni vek, ali ni kroz celoživotna iskustva nekoliko generacija, pa čak ni za hiljade i hiljade godina, oni tu jednu crticu Božje reči neće moći da u celosti iskuse. Jasno je da je proces razumevanja istine i bogopoznanja zaista beskrajan, te da postoji ograničenje u pogledu količine istine koju čovek u svom celoživotnom iskustvu može razumeti. Neki ljudi će, odmah nakon što su razumeli tekstualno značenje Božje reči, tvrditi kako su došli u posed istine. Zar to nije besmislica?

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

161. Kad je reč o ljudskom razumevanju istine i životu s njom kao sa vlastitim životom, šta se zapravo podrazumeva pod tim „životom“? To znači da istina suvereno vlada njihovim srcem, da su u stanju da žive prema Božjim rečima, te da poseduju stvarno znanje o Božjim rečima i da zaista razumeju istinu. Kada ljudi u sebi imaju taj novi život, to se u celosti postiže kroz primenu i doživljavanje Božjih reči. Zasnovano je na temelju istine Božjih reči i postiže se njihovim životom u carstvu istine; sve što ljudski život u sebi sadrži jeste njihovo znanje i iskustvo istine. To je njegov temelj i ne izlazi van tog opsega; to je taj život o kojem se govori kad god se pomene pitanje zadobijanja istine i života. Kad se za nekoga kaže da je u stanju da živi u skladu sa istinom Božjih reči, to ne znači da je u njemu život istine, niti se time kaže da neko ko istinu poseduje kao svoj život samim tim postaje istina, da njegov unutrašnji život postaje život istine, a kamoli da je on sȃm istina i život. Na kraju krajeva, njegov je život i dalje život ljudskog bića. Ako si u stanju da živiš prema Božjim rečima i poseduješ znanje o istini, ako se to znanje ukorenilo u tebi i postalo tvoj život, a istina koju si stekao iskustvom postala je osnova tvog postojanja, ako živiš u skladu s tim Božjim rečima, ako to ne može niko da promeni i ako Sotona ne može da te obmane niti da te iskvari, to onda znači da si zadobio istinu i život. Drugim rečima, tvoj život samo sadrži istinu, odnosno tvoje razumevanje, iskustvo i uvid u istinu; i ma šta da radiš, živećeš u skladu s tim stvarima i nećeš izlaziti van njihovog opsega. U tome je značenje posedovanja istina-stvarnosti, a upravo takve ljude Bog želi da naposletku zadobije Svojim delom. Ipak, ma koliko dobro ljudi razumeli istinu, njihova je suština i dalje ljudska i uopšte se ne može porediti s Božjom suštinom. To je zato što njihovo doživljavanje istine traje večno i što oni istinu ni na koji način ne mogu u celosti da prožive; jedino što oni mogu da prožive jeste krajnje ograničeni delić istine koji je ljudskim bićima dostižan. Kako bi oni onda mogli da se pretvore u Boga? (…) Ako imaš iole iskustva s Božjim rečima i ako živiš u skladu s pravim iskustvom i znanjem o istini, Božje će reči postepeno postati tvoj život. Uprkos tome, ne možeš da kažeš da je istina tvoj život, niti da ono što izražavaš predstavlja istinu; grešiš ako tako misliš. Ako poseduješ tek ponešto iskustva u vezi s nekim konkretnim aspektom istine, može li to samo po sebi značiti da poseduješ istinu? Može li se to smatrati sticanjem istine? Jesi li u stanju da istinu detaljno objasniš? Možeš li da na osnovu istine otkriješ Božju narav i ono što Bog ima i što jeste? Ako nisi postigao takve efekte, to je dokaz da se doživljavanje samo nekog određenog aspekta istine ne može smatrati pravim razumevanjem istine, niti bogopoznanjem, a kamoli sticanjem istine. Svako poseduje iskustvo u samo jednom pojedinačnom aspektu i opsegu istine; ljudi to doživljavaju unutar svog ograničenog opsega i ne mogu da dosegnu do svih nebrojenih aspekata istine. Mogu li ljudi proživeti prvobitno značenje istine? Dokle zapravo doseže tvoje neznatno iskustvo? Ono je tek zrnce peska na obali mora; kap vode u okeanu. Prema tome, ma koliko dragoceno bilo to tvoje znanje i sva ta osećanja koja si iz svojih iskustava zadobio, oni se i dalje ne mogu smatrati istinom. Za njih se jedino može reći da su u skladu sa istinom.

– „Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo

162. Sȃm Bog je istina i On poseduje svu istinu. Bog je izvor istine. Svaka pozitivna stvar i svaka istina potiču od Boga. On može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari i svih događaja; On može da donosi sud o stvarima koje su se dogodile, o stvarima koje se upravo događaju i o budućim stvarima koje su čoveku još uvek nepoznate. Bog je jedini Sudija koji može da donosi sud o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari, a to znači da o ispravnosti i pogrešnosti svih stvari može prosuđivati jedino Bog. On zna kriterijume za sve stvari. Može da izrazi istine u svakom trenutku i na svakom mestu. Bog je otelovljenje istine, što znači da On Sȃm poseduje suštinu istine. Ako bi čovek razumeo mnoge istine i bio usavršen od Boga, da li bi on tada imao ikakve veze sa otelotvorenjem istine? Ne. To je sigurno. Kada je čovek usavršen, s obzirom na Božje trenutno delo i različita merila koja Bog zahteva od čoveka, on može imati tačan sud i metode praktičnog delovanja, i u potpunosti će razumeti Božju volju. Moći će da razlikuje ono što potiče od Boga od onoga što potiče od čoveka, ono što je ispravno od onoga što je pogrešno. Ipak, postoje određene stvari koje čoveku ostaju nedostižne i nejasne, stvari koje on može da sazna tek nakon što mu ih Bog saopšti. Da li bi čovek mogao da zna ili da predvidi stvari koje su još uvek nepoznate, stvari koje mu Bog još uvek nije rekao? Nipošto ne bi mogao. Osim toga, čak i kada bi čovek od Boga doznao istinu i posedovao istina-stvarnost, kada bi znao suštinu brojnih istina i imao sposobnost da razazna ispravno od pogrešnog, da li bi bio sposoban da kontroliše sve stvari i da njima upravlja? On ne bi imao ovu sposobnost. U tome je razlika između Boga i čoveka. Stvorena bića mogu da doznaju istinu jedino iz izvora istine. Mogu li istinu da doznaju od čoveka? Je li čovek istina? Može li čovek da pruži istinu? Ne može – u tome i jeste razlika. Možeš samo da dobiješ istinu, ali ne i da je pružiš. Možeš li se nazvati osobom koja poseduje istinu? Možeš li se nazvati otelotvorenjem istine? Nipošto! Šta je zapravo suština otelotvorenja istine? To je izvor koji pruža istinu, izvor upravljanja svim stvarima i suverenosti nad njima, a takođe su to i isključivi kriterijumi i merila prema kojima se sudi o svim stvarima i svim događajima. Ovo je otelotvorenje istine.

– „Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „8. stavka: Oni bi da drugi budu poslušni samo njima, a ne istini niti Bogu (3. deo)“

163. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Ona može biti život neke osobe i pravac kojim ona putuje; može dozvoliti nekome da odbaci svoju iskvarenu narav, da počne da se boji Boga i kloni se zla, da postane neko ko je poslušan Bogu i ko je podobno stvoreno biće, neko koga Bog voli i ko ima Njegovu naklonost. Imajući u vidu dragocenost Božjih reči i istine, kakav stav i perspektivu treba imati prema njima? To je sasvim očito: za one koji istinski veruju u Boga i imaju bogobojažljivo srce, Njegove reči su njihova pokretačka snaga. Ljudi treba da čuvaju Božje reči, da ih jedu i piju, da u njima uživaju i prihvataju ih kao svoj život, kao pravac u kome putuju, kao podesnu pomoć i opskrbu; ljudi treba praktično da deluju i doživljavaju u skladu sa izjavama i zahtevima istine i da se pokoravaju svakom zahtevu i načelu koje im istina daje. Samo tako čovek može da zadobije život. Traganje za istinom je, pre svega, sprovođenje u delo Božjih reči i njihovo doživljavanje, a ne njihovo podvrgavanje proučavanju, analizi, nagađanju i sumnji. Budući da istina predstavlja podesnu pomoć i opskrbu za ljude i budući da može biti njihov život, oni prema istini treba da se odnose kao prema najdragocenijoj stvari, jer se u istinu moraju pouzdati da bi živeli, da bi udovoljili Božjim zahtevima, da bi se Boga bojali i klonili se zla i da bi u svom svakodnevnom životu pronašli put praktičnog delovanja, da bi dokučili načela praktičnog delovanja i postigli pokornost prema Bogu. Ljudi se, takođe, moraju oslanjati na istinu kako bi odbacili svoju iskvarenu narav, kako bi postali spasena i podobna stvorena bića.

– „Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „10. stavka: Istinu preziru, javno se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (7. deo)“

164. Izražavajući istinu, Bog izražava Svoju narav i suštinu; Njegovo izražavanje istine se ne temelji na sumiranju ljudskog roda različitih pozitivnih stvari i izjava koje ljudski rod prepoznaje. Božje reči su Božje reči; Božje reči su istina. One su jedina osnova i zakon prema kojima ljudski rod postoji, a sva ona takozvana načela koja potiču od čoveka pogrešna su, apsurdna i Bog ih osuđuje. Ona ne nailaze na Njegovo odobravanje, a još manje predstavljaju poreklo ili osnovu Njegovih izjava. Kroz Svoje reči Bog izražava Svoju narav i Svoju suštinu. Sve reči koje su proizašle iz Božjeg izražavanja jesu istina, jer On ima suštinu Božju i On je stvarnost svih pozitivnih stvari. Bez obzira na to kako ovaj iskvareni ljudski rod postavlja ili definiše Božje reči, kako ih posmatra ili razume, Božje reči su večna istina i to je činjenica koja se nikada ne menja. Bez obzira na to koliko je Božjih reči izgovoreno i bez obzira na to u kojoj meri ih ovaj iskvareni, zao ljudski rod osuđuje i odbija, zauvek ostaje činjenica koja je nepromenljiva: Božje reči će uvek biti istina i čovek to nikada neće moći da promeni. Čovek na kraju mora da prizna da su Božje reči istina, a da tradicionalna kultura i naučno znanje koje ljudski rod ceni nikada ne mogu postati pozitivne stvari i da nikada ne mogu postati istina. Ovo je apsolutno tačno. Usled promena ili protoka vremena, tradicionalna kultura ljudskog roda i način njegovog postojanja neće postati istina, niti će zbog osuđivanja ili zaborava od strane ljudskog roda reči Božje postati reči čovekove. Istina je uvek istina; ova suština se nikada neće promeniti. Koja je činjenica ovde prisutna? Reč je o tome da sve ove uobičajene izreke koje je ljudski rod prikupio imaju svoje izvorište u Sotoni, ljudske su uobrazilje i predstave ili proističu iz ljudske naprasitosti i iskvarenih naravi ljudi, i nemaju nikakve veze sa pozitivnim stvarima. Sa druge strane, reči Božje jesu izrazi Božje suštine i identiteta. Iz kog razloga On izražava ove reči? Zašto kažem da su one istina? Razlog je u tome što Bog vlada nad svim zakonima, pravilima, korenima, suštinama, stvarnostima i tajnama svih stvari. Čvrsto ih drži u Svojoj ruci. Prema tome, jedino su Bogu poznata pravila, stvarnosti, činjenice i tajne svih stvari. Bog zna poreklo svih stvari i Bog zna koji je tačno koren svih stvari. Najtačnije su jedino definicije svih stvari predstavljenih u Božjim rečima, i samo su Božje reči merila i načela za život ljudskih bića i predstavljaju istine i kriterijume u koje ljudska bića mogu da se pouzdaju da bi živela.

– „Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese… (1. deo)“