Hajde da najpre otpevamo himnu: Himna carstva (I) Carstvo se spustilo na svet.

Pratnja: Mnoštvo Me veliča, mnoštvo Me hvali; iz svih se usta čuje ime jednog istinitog Boga. Carstvo silazi na ljudski svet.

1  Mnoštvo Me veliča, mnoštvo Me hvali; iz svih se usta čuje ime jednog istinitog Boga, svi dižu pogled da bi posmatrali Moja dela. Carstvo silazi na ljudski svet, Moja je ličnost bogata i izdašna. Ko se tome ne bi radovao? Ko od radosti ne bi zaigrao? Oh, Sione! Podigni svoj pobednički barjak u Moju slavu! Zapevaj svoju pobedničku pesmu i svetom pronesi Moje sveto ime!

2  Sva stvorenja sa krajeva zemlje! Brzo se očistite, kako biste mogli da Mi budete prineseni! Sazvežđa nebeska! Brzo na svoja mesta, da na nebeskom svodu pokažete Moju ogromnu moć! Osluškujem glasove ljudi na zemlji, koji u pesmu izlivaju svoju bezgraničnu bogobojažljivost ljubav prema Meni! Na ovaj dan, kad se sva stvorenja vraćaju u život, Ja silazim u ljudski svet. Ovoga trena, baš u ovom prelomnom času, sve cveće cveta divljim cvatom, sve ptice uglas pevaju, sve stvari trepere od radosti! Uz zvuke pozdrava carevini, Sotonino se kraljevstvo ruši, sprženo grmljavinom himne carstva, da se više nikad ne uzdigne!

3  Ko se na zemlji usuđuje da ustane i da se usprotivi? Dok silazim na zemlju, Ja donosim oganj, donosim gnev, donosim svakojake katastrofe. Carstva zemaljska sada su Moje carstvo! Gore, na nebu, oblaci se prevrću i kovitlaju; pod nebom bujaju jezera i reke, radosno hučući dirljivu melodiju. Životinje izranjaju iz svojih jazbina, a Ja sve narode budim iz dremeža. Konačno je došao dan koji je mnoštvo naroda iščekivalo! Oni svoje najlepše pesme nude Meni!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje reči celoj vaseljeni“, „Himna carstva“

O čemu razmišljate svaki put kad pevate ovu pesmu? (Osećamo se veoma uzbuđeno i oduševljeno i razmišljamo o tome koliko je slavna lepota carstva i kako će ljudi i Bog zauvek biti zajedno.) Da li je neko razmišljao o obliku koji ljudi moraju usvojiti da bi bili zajedno s Bogom? U vašim maštanjima, kakvi moraju biti ljudi da bi se pridružili Bogu i uživali u slavnom životu koji ih čeka u carstvu? (Njihova narav treba da se promeni.) Da, ali u kojoj meri treba da se promeni njihova narav? Kakvi će oni biti nakon što im se narav promeni? (Oni će postati svêti.) A koji je kriterijum za svetost? (Sve čovekove misli i razmatranja moraju biti u skladu sa Hristom.) Kako se taj sklad ispoljava? (Čovek se ne opire Bogu niti Ga izdaje, u stanju je da Mu se sasvim pokori i ima bogobojažljivo srce.) Neki od vaših odgovora kreću se u dobrom pravcu. Otvorite svi svoja srca i izrazite to što želite da kažete. (Ljudi koji s Bogom žive u carstvu treba da budu u stanju da izvršavaju svoju dužnost – sa odanošću – tako što će tragati za istinom i što ih nijedna osoba, događaj, niti stvar neće sputavati. Tada će moći da se otrgnu od uticaja tame, da svoja srca usklade sa Bogom, te da se plaše Boga i klone se zla.) (Naš pogled na svet može se postepeno uskladiti s Bogom i mi se možemo osloboditi uticaja tame. U najmanju ruku, možemo postići to da nas Sotona više ne iskorišćava, da od sebe odbacimo svaku iskvarenu narav i da se potčinimo Bogu. Verujemo da je od suštinske važnosti da se ljudi otrgnu od uticaja tame. Ljudi koji ne mogu da se oslobode uticaja tame i da se istrgnu iz okova Sotone nisu dostigli Božje spasenje.) (Da bi ispunili standard koji ih vodi usavršavanju od Boga, ljudi svoje srce i um moraju objediniti s Njim, i ne smeju Mu se više opirati. Moraju biti u stanju da spoznaju sebe, da sprovode istinu u delo, moraju razumeti Boga, voleti Ga i uskladiti se s Njim. To je sve što je potrebno.)

Kolika je težina ljudskih ishoda u njihovim srcima

Izgleda da razmišljate o putu kojeg treba da se držite, da ste razvili određeno razumevanje za njega i da ga cenite. Da li će se, međutim, reči koje ste izgovorili pokazati kao šuplje ili stvarne zavisiće od toga na šta se u svojoj svakodnevnoj praksi usredsređujete. Svi ste, tokom godina, pobrali neke plodove iz svakog aspekta istine, kako u pogledu doktrine, tako i u pogledu stvarnog sadržaja istine. To je dokaz da ljudi danas uveliko naglašavaju značaj težnje ka istini, a rezultat toga je da su se u srcima pojedinih ljudi zasigurno ukorenili svi aspekti i sve stavke istine. Šta je, međutim, ono od čega najviše strahujem? Uprkos činjenici da su te teorije i ti predmeti istine ukorenjeni u vašem srcu, najviše se plašim toga da one u sebi zapravo sadrže veoma malo suštine. Koliko ćete od stvarnosti tih istina imati praktične koristi kad naiđete na probleme i suočite se s kušnjama i izborima? Može li vam ta stvarnost pomoći da, pošto ste udovoljili Božjim namerama, prevaziđete vlastite poteškoće i isplivate iz svojih kušnji? Hoćete li tokom kušnji čvrsto stajati i snažno svedočiti za Boga? Da li ste ikada razmišljali o tim stvarima? Pitam vas: šta je za vas, u vašim srcima i vašim svakodnevnim razmišljanjima i kontemplacijama, najvažnije? Jeste li ikada došli do nekakvog zaključka u vezi s tim? Šta je, po vašem mišljenju, za vas najvažnije? Neki će reći: „Svakako je najvažnije sprovoditi istinu u delo“, dok drugi kažu: „To je, naravno, svakodnevno čitanje Božjih reči.“ Neki kažu: „Najvažnije je, naravno, svakoga dana doći pred Boga i pomoliti Mu se“, ali ima i onih koji kažu: „Najvažnije je, zna se, da svakog dana pravilno vršim svoju dužnost.“ Ima čak i onih koji kažu da uvek razmišljaju samo o tome kako da udovolje Bogu, kako da Mu se u svemu pokoravaju i kako da postupaju u skladu s Njegovim namerama. Da li je to tačno? Je li to sve što je potrebno? Neki, na primer, kažu: „Ja samo želim da se potčinim Bogu, ali kad god naiđem na neki problem, ja nisam u stanju da to učinim.“ Drugi kažu: „Želim samo da udovoljim Bogu i voleo bih da to mogu makar jednom da učinim – ali, nikad Mu ne mogu udovoljiti.“ Neki kažu: „Jedino želim da se Bogu potčinim. U vremenima kušnji, ja samo želim da se, bez ikakvih pritužbi ili zahteva, prepustim milosti Njegovih orkestracija, pokorim Njegovom suverenitetu i uređenjima. Pa ipak, skoro nikad ne uspevam da se pokorim.“ Ima i onih koji kažu: „Kad moram da donesem odluku, nikad ne mogu da se opredelim za sprovođenje istine u delo. Uvek bih radije da udovoljim telu i da ispunim svoje lične, sebične želje.“ Koji je razlog tome? Da li ćete, pre provere od strane Boga, sebi više puta postavljati izazove i sami sebe neprestano kušati i testirati? Proverite da li ste u stanju da se istinski pokorite Bogu i da Mu zaista udovoljite, te da li možete jemčiti da Ga nećete izdati; vidite da li možete da se uzdržite od udovoljavanja samom sebi i ispunjavanja svojih sebičnih želja, te da, umesto toga, udovoljavate isključivo Bogu, bez ikakvih ličnih izbora. Da li iko to radi? Pred vašim je očima, zapravo, jedna jedina činjenica, a to je ono što svakog od vas najviše zanima i ono što biste najviše želite da saznate – radi se o ishodu i odredištu svakoga od vas. Možda vi toga niste ni svesni, ali to je nešto što niko ne može da porekne. Kada je reč o istinitosti ljudskih ishoda, obećanju koje je Bog ljudima dao i o vrsti odredišta na koje Bog namerava da ljude odvede, znam da ima onih koji su već više puta proučavali Božje reči na tu temu. Tu su, zatim, oni koji uvek iznova traže odgovore i neprestano razmišljaju o tome, ali ipak ni do čega ne dolaze ili, eventualno, na kraju dođu do nekakvog dvosmislenog zaključka. Oni, naposletku, ipak ne mogu biti sigurni u to kakav ih ishod čeka. Dok izvršavaju svoju dužnost, većina ljudi obično želi da zna definitivne odgovore na sledeća pitanja: „Kakav će biti moj ishod? Mogu li da sledim ovaj put do samog kraja? Kakav je Božji stav prema ljudskom rodu?“ Neki su, čak, zabrinuti na sledeći način: „U prošlosti sam nešto uradio, a ponešto sam i izgovorio; bunio sam se protiv Boga, počinio sam stvari kojima sam izdao Boga i, u određenim slučajevima, nisam uspeo da udovoljim Bogu, povredio sam Njegova osećanja, razočarao sam Ga i učinio da me On mrzi i da me se gnuša. Možda je zato moj ishod nepoznat.“ Bilo bi pošteno reći da se većina ljudi oseća nelagodno zbog vlastitog ishoda. Niko se ne usuđuje da kaže: „Sa stopostotnom sigurnošću osećam da ću opstati; sto posto sam siguran da mogu da udovoljim Božjim namerama. Ja sam osoba koja je u skladu s Božjim namerama; onaj sam koga Bog hvali.“ Neki misle da je naročito teško slediti Božji put i da je najteže od svega sprovesti istinu u delo. Shodno tome, takvi su ljudi uvereni da im nema pomoći i ne usuđuju se da podgreju nadu u postizanje dobrog ishoda; ili pak veruju kako nisu u stanju da udovolje Božjim namerama i da zbog toga ne mogu da opstanu. Stoga tvrde da nemaju ishoda i da ne mogu da steknu dobro odredište. Ma kako da ljudi razmišljaju, svi su se mnogo puta zapitali o svojim ishodima. Oni neprestano kalkulišu i planiraju u vezi sa svojom budućnošću i sa onim što će zadobiti kad Bog bude dovršio Svoje delo. Neki plaćaju dvostruku cenu; neki ostavljaju porodicu i posao kojim se bave; neki odustaju od svog braka; neki podnose ostavku da bi se u celosti posvetili Bogu; neki napuštaju svoj dom kako bi izvršili svoju dužnost; neki se odlučuju za teži put i počinju da se bave najtežim i najnapornijim poslovima; neki odlučuju da Mu posvete svoje bogatstvo i da daju sve od sebe; dok se drugi pak odlučuju na traganje za istinom i nastoje da spoznaju Boga. Da li je način vašeg praktičnog delovanja važan, ma koji od njih da odaberete? (Ne, nije važan.) Kako onda objašnjavamo tu njegovu „nevažnost“? Ako je način praktičnog delovanja nevažan, šta je onda važno? (Dobro ponašanje prema spolja nije pokazatelj sprovođenja istine u delo.) (Nisu važna razmišljanja svakog pojedinca; ovde je ključno to da li smo istinu sproveli u delo ili nismo, te da li nam je srce bogoljubivo ili nije.) (Pad antihrista i lažnih vođa pomaže nam da shvatimo da ponašanje prema spolja nije najvažnija stvar. Na prvi pogled, oni kao da su se odrekli mnogih stvari i da su spremni da plate cenu, ali, ako detaljno analiziramo, videćemo da oni naprosto nemaju bogobojažljivo srce, već Mu se u svakom pogledu protive. U ključnim trenucima, oni uvek staju na stranu Sotone i narušavaju Božje delo. Prema tome, ovde je najvažnije to na čijoj ćemo strani biti kad dođe vreme i kakvi su naši pogledi na svet.) Svi vi dobro govorite i čini se da već posedujete osnovno razumevanje i standarde koje treba ispuniti u pogledu sprovođenje istine u delo, Božjih namera i onoga što Bog od ljudi zahteva. To što ste u stanju da tako govorite veoma je dirljivo. Mada ponešto od toga što kažete nije sasvim tačno, već ste se približili ispravnom objašnjenju istine – a to je dokaz da ste razvili vlastito razumevanje ljudi, događaja i stvari oko sebe, svih okruženja koja je Bog uredio i svega što možete da vidite. To je shvatanje koje je blisko istini. Iako ono što ste rekli nije sasvim sveobuhvatno, i mada neke od vaših reči nisu naročito prikladne, vaše se shvatanje već približava stvarnosti istine. Slušajući vas kako govorite, osećam se veoma dobro.

Ljudska verovanja ne mogu da zamene istinu

Neki ljudi su sposobni da podnose teškoće, u stanju su da plate cenu, veoma se dobro ponašaju prema spoljnom svetu, prilično su poštovani i uživaju divljenje drugih ljudi. Da li biste rekli da se takvo spoljašnje ponašanje može smatrati sprovođenjem istine u delo? Da li bi se moglo utvrditi da takvi ljudi zaista udovoljavaju Božjim namerama? Zašto ljudi za takve pojedince često misle da udovoljavaju Bogu, da se kreću u pravcu sprovođenja istine u delo i da slede Božji put? Zašto neki ljudi tako misle? Za to postoji samo jedno objašnjenje. Kako glasi to objašnjenje? Radi se o tome da određena pitanja – poput, šta znači sprovoditi istinu u delo, šta znači udovoljiti Bogu ili šta znači zaista posedovati istina-stvarnost – velikom broju ljudi nisu baš najjasnija. Usled toga, ima ljudi koje su često naveli na pogrešan put oni koji se, naizgled, odlikuju duhovnošću i plemenitošću, koji su naizgled uzvišeni i veliki. Što se tiče onih koji umeju rečito da govore o rečima i teorijama, onih čiji govor i postupci naizgled zavređuju divljenje, ljudi koji se u vezi s takvima prevare zapravo nikad nisu sagledali suštinu njihovih postupaka, načela na kojima se njihova dela zasnivaju, kao ni njihove ciljeve. Štaviše, nikad nisu razmotrili da li se takvi ljudi zaista potčinjavaju Bogu, niti su ikada utvrdili da li se ti ljudi iskreno plaše Boga i da li se klone zla. Oni nikada nisu prozreli njihovu ljudskost-suštinu. Umesto toga, oni već od prvog upoznavanja sa njima počinju da se, malo-pomalo, tim ljudima dive i da ih poštuju, da bi ti ljudi, na kraju, postali njihovi idoli. Štaviše, ti idoli koje obožavaju – za koje veruju da mogu da se odreknu svoje porodice i posla i koji su naizgled sposobni da plate cenu – u glavama nekih ljudi postaju oni koji zaista udovoljavaju Bogu i koji uistinu mogu da ostvare dobre ishode i dobra odredišta. U njihovim glavama, ti idoli jesu oni koje Bog hvali. Šta ih navodi da poveruju u tako nešto? U čemu je suština ovog problema? Do kakvih posledica to može da dovede? Hajde da najpre razmotrimo suštinu takvog verovanja.

Pitanja u vezi s gledištima ljudi, metodima njihovog praktičnog delovanja, načelima delovanja za koja se opredeljuju i stvarima na koje se svako od njih obično usredsređuje, u suštini nemaju nikakve veze s Božjim zahtevima prema ljudskoj vrsti. Bilo da se usredsređuju na nebitne stvari ili na temeljna pitanja, na reči i teorije ili na stvarnost, ljudi se ne pridržavaju onoga čega bi najviše trebalo da se pridržavaju, niti znaju ono što bi najviše trebalo da znaju. Razlog tome je što ljudi uopšte ne vole istinu; kao takvi, oni nisu spremni da svoje vreme i trud posvete traganju za načelima delovanja koja se mogu naći u Božjim izjavama, te njihovom sprovođenju u delo. Umesto toga, oni radije koriste prečice, sumirajući sve ono što razumeju i poznaju kao dobru praksu i dobro ponašanje; tako sačinjen rezime postaje tada cilj kojem oni teže, što uzimaju kao istinu koju treba sprovesti u delo. Direktna posledica toga je da ljudi dobro ponašanje koriste kao zamenu za sprovođenje istine u delo, čime ujedno ispunjavaju svoju želju da steknu Božju naklonost. Tako oni stiču kapital putem kojeg mogu da se nadmeću sa istinom, a što takođe koriste za raspravu i takmičenje s Bogom. U isto vreme, ljudi beskrupulozno guraju Boga u stranu, postavljajući na Njegovo mesto idole kojima se dive. Samo je jedan osnovni uzrok tako neukih postupaka i stavova ljudi, odnosno njihovih jednostranih mišljenja i delovanja – a danas ću vam upravo o njemu govoriti: reč je o tome da ljudi, iako možda slede Boga, svakodnevno Mu se mole i čitaju Njegove reči, zapravo ne razumeju Njegove namere. U tome je srž problema. Kad bi neko razumeo Božje srce i znao šta se Bogu dopada i čega se gnuša, šta želi, a šta odbacuje od Sebe, kakve ljude voli, a kakve ne voli, po kojim standardima ljudima postavlja zahteve i kakav pristup koristi da bi ih usavršio, da li bi ta osoba i dalje mogla da ima svoje lično mišljenje? Da li bi takvi ljudi mogli naprosto početi da se klanjaju nekom drugom? Da li bi obično ljudsko biće moglo da im postane idol? Gledište ljudi koji razumeju Božje namere neznatno je racionalnije od ovoga. Oni iskvarenu osobu neće proizvoljno uzeti za svog idola, niti će, dokle god idu putem sprovođenja istine u delo, verovati da je slepo poštovanje nekoliko prostih pravila i načela isto što i sprovođenje istine u delo.

Postoje mnoga mišljenja o standardima na osnovu kojih Bog određuje ishode ljudi

Vratimo se sada na ovu temu i nastavimo sa raspravom o pitanju ishoda.

Budući da svaku osobu zanima njen vlastiti ishod, znate li kako Bog o tom ishodu odlučuje? Na koji način Bog određuje nečiji ishod? Nadalje, koju vrstu standarda On primenjuje da bi taj ishod odredio? Kada ishod neke osobe tek treba da bude određen, šta Bog čini da bi ga otkrio? Da li neko zna? Kao što maločas rekoh, ima onih koji već veoma dugo istražuju Božje reči, nastojeći da u njima pronađu neke naznake u vezi s ljudskim ishodima, u vezi s kategorijama na koje su ti ishodi podeljeni i sa raznim ishodima koje različiti ljudi mogu da očekuju. Ti se ljudi takođe nadaju da će saznati kako Božja reč diktira ishode ljudi, kakve standarde On tom prilikom primenjuje i kako tačno određuje ishod neke osobe. Na kraju, međutim, ti ljudi nikad ne uspevaju da dođu ni do kakvih odgovora. Među Božjim izjavama zapravo ima veoma malo reči na ovu temu. Zašto je to tako? Dokle god ishodi ljudi tek treba da budu otkriveni, Bog nikome ne želi da kaže šta će ga na kraju zadesiti, niti ikoga želi da unapred obavesti o tome kakvo ga odredište čeka – zato što to ljudima ne bi bilo ni od kakve koristi. Želim samo da vam, ovde i sada, kažem nešto o načinu na koji Bog određuje ishode ljudi, o načelima koje koristi prilikom određivanja i ispoljavanja tih ishoda, te o standardima koje primenjuje da bi odredio može li neko da opstane ili ne. Nisu li to pitanja koja vas najviše zanimaju? Šta, dakle, ljudi misle o načinu na koji Bog određuje ishode ljudi? Deo toga ste upravo maločas pomenuli: neki od vas rekoše kako to ima veze s revnosnim vršenjem svojih dužnosti i davanjem sebe za Boga; neki drugi, da je reč o potčinjavanju Bogu i udovoljavanju Njegovoj volji; neki su rekli da je važno potčiniti se Božjim orkestracijama; a neki pak da je ključno ne skretati pažnju na sebe… Dok ove istine sprovodite u delo i dok se ponašate u skladu s načelima za koja verujete da su ispravna, znate li šta Bog misli o tome? Jeste li se ikada zapitali da li takvim postupanjem udovoljavate Njegovim namerama? Da li zadovoljavate Njegove standarde? Ispunjavate li time Njegove zahteve? Verujem da većina ljudi ne razmišlja mnogo o ovim pitanjima. Oni samo mehanički primenjuju deo Božjih reči, deo nekih propovedi, ili pak standarde određenih duhovnika koje obožavaju, primoravajući sebe da rade ovo ili ono. Veruju da je to ispravan put i uporno ga se drže, ponašajući se i dalje na isti način, ma šta da se naposletku desi. Neki ljudi ovako razmišljaju: „Toliko sam godina verovao i oduvek sam postupao na ovaj način. Osećam da sam zaista udovoljavao Bogu, a takođe i da sam mnogo izvukao iz toga. To je zato što sam u međuvremenu shvatio mnoge istine, kao i mnoge stvari koje ranije nisam razumevao. Tačnije, mnoge moje ideje i stavovi su se promenili, životne vrednosti su mi u ogromnoj meri izmenjene i ja sad prilično dobro razumem ovaj svet.“ Takvi ljudi veruju da je nastupilo vreme žetve i da je ovo konačni rezultat Božjeg dela namenjenog čovečanstvu. Da li, po vašem mišljenju, uzevši zajedno u obzir pomenute standarde i sve vaše praktične postupke, udovoljavate Božjim namerama? Neki će od vas sa sigurnošću kazati: „Naravno! Mi postupamo u skladu s Božjim rečima; postupamo prema onome što nam je Onaj Odozgo propovedao i govorio. Uvek izvršavamo svoje dužnosti, neprestano sledimo Boga i nikada Ga nismo napuštali. Stoga možemo da s puno pouzdanja kažemo da mi Bogu udovoljavamo. Bez obzira na to u kojoj smo meri shvatili Njegove namere i koliko smo toga od Njegove reči razumeli, uvek smo tragali za putem koji vodi do usklađenosti s Bogom. Dokle god se ispravno ponašamo i pravilno postupamo, na putu smo da ostvarimo pravi rezultat.“ Šta mislite o jednom ovakvom stanovištu? Da li je ono ispravno? Možda će biti i onih koji kažu: „Nikada ranije nisam razmišljao o ovim stvarima. Ja samo smatram da, dokle god izvršavam svoju dužnost i postupam u skladu sa zahtevima Božjih izjava, mogu da opstanem. Nikada nisam razmišljao o tome mogu li da udovoljim Božjem srcu, niti o tome da li ispunjavam standarde koje je On postavio. Pošto mi Bog nikada nije saopštio, niti pružio ikakva jasna uputstva, verujem da će On, ako i dalje budem bez prestanka radio, biti zadovoljan i da mi neće postavljati nikakve dodatne zahteve.“ Jesu li ovakva uverenja ispravna? Što se Mene tiče, ovaj način praktičnog delovanja, ovaj način razmišljanja i sva ovakva gledišta sačinjena su od fantazija, uz dodatak izvesne količine slepila. Možda će se, zbog ovih Mojih reči, neki od vas pomalo obeshrabriti, misleći: „Slepilo? Ako je ovo slepilo, onda je naša nada u spas i opstanak veoma mala i neizvesna, zar ne? Zar nas, time što stvari ovako postavljaš, ne polivaš hladnom vodom?“ Bez obzira na vaša verovanja, svrha onoga što govorim i što činim nije u tome da se osećate kao okupani hladnom vodom. Umesto toga, Moje reči i postupci imaju za cilj da unaprede vaše razumevanje Božjih nakana i da bolje shvatite šta On misli, šta želi da postigne, kakve ljude voli, čega se gnuša, šta prezire, kakve ljude želi da zadobije, a kakve da s prezrenjem odagna od Sebe. Moje reči i postupci imaju za cilj da vašem umu podare jasnoću i da vam omoguće da jasno uvidite koliko su se postupci i misli svakoga od vas udaljili od standarda koje zahteva Bog. Zašto je toliko nužno razgovarati o ovim temama? Zato što su upravo to stvari koje vam najviše nedostaju, iako znam da toliko dugo verujete i da ste odslušali tolike propovedi. Iako ste u svoje beležnice zapisali svaku istinu, iako ste zapamtili i u svoja srca urezali stvari koje lično smatrate važnim i mada te stvari planirate da koristite kako biste svojim praktičnim delovanjem udovoljavali Bogu, da biste ih iskoristili kad vam bude zatrebala pomoć, da biste prebrodili teška vremena koja su pred vama, ili naprosto zato da bi te stvari bile uz vas dok živite svoje živote – što se mene tiče, ma kako da to radite, ukoliko radite samo to, onda to i nije toliko važno. A šta onda jeste veoma važno? Veoma je važno da, dok praktično delujete, duboko u sebi sasvim pouzdano znate da li je sve što radite – svako pojedinačno delo – u skladu sa onim što Bog želi ili nije, da li svim svojim postupcima, idejama, rezultatima i ciljevima koje želite postići, vi zapravo udovoljavate Božjim namerama i ispunjavate Njegove zahteve ili ne, kao i da li On sve to odobrava ili ne odobrava. To je ono što je veoma važno.

Sledi Božji put: plaši se Boga i kloni se zla

Ima jedna izreka na koju treba da obratite pažnju. Verujem da je ta izreka veoma važna, jer Mi svakodnevno pada na pamet nebrojeno puta. Zašto je tako? Zato što, svaki put kad se suočim s nekim, svaki put kad čujem nečiju priču i svaki put kad čujem za nečije iskustvo ili svedočenje o veri u Boga, ovu izreku uvek koristim da bih u Svom srcu utvrdio pripada li ta osoba onoj vrsti ljudi koje Bog želi i koji Mu se dopadaju. O kojoj je, dakle, izreci reč? Svi ste sad nestrpljivi da je čujete. Možda ćete se razočarati kad vam budem otkrio o čemu se radi, jer ima onih koji je već dugi niz godina koriste kao otrcanu frazu. Ja je, međutim, nijednom nisam na takav način upotrebio. Tu izreku nosim u Svom srcu. O kojoj se, dakle, izreci radi? Ona glasi: „Sledi Božji put: plaši se Boga i kloni se zla.“ Zar to nije krajnje jednostavna fraza? Ipak, uprkos njenoj jednostavnosti, ljudi koji zaista duboko razumeju te reči osećaju da one imaju veliku težinu, da je ta izreka izuzetno vredna sa aspekta čovekovog praktičnog delovanja, da je to stih iz jezika života koji sadrži istina-stvarnost, te da predstavlja doživotni cilj onih koji žele da udovolje Bogu i doživotni put, koji treba da sledi svako ko vodi računa o Božjim namerama. Dakle, šta mislite: ne predstavlja li ova izreka istinu? Poseduje li ona takav značaj ili ne? Možda neki od vas takođe razmišljaju o ovoj izreci i pokušavaju da je shvate, a možda ima i onih koji čak sumnjaju u nju: je li ta izreka veoma važna? Da li je ona veoma važna? I da li ju je nužno toliko naglašavati? Među vama možda ima i onih kojima se ta izreka ne sviđa mnogo, jer misle da je pominjanje Božjeg puta u jednoj takvoj izreci isuviše pojednostavljeno. Zar svođenje svega što je Bog rekao na jednu jedinu izreku ne bi značilo da je Bog malo previše beznačajan? Da li se ovde zaista radi o tome? Moguće je da većina vas ne razume u potpunosti duboko značenje ovih reči. Mada ste na ovu izreku svi obratili pažnju, vi nemate nameru da je sačuvate u svojim srcima; naprosto ste je zapisali u svoje beležnice da biste je ponovo pročitali i o njoj razmišljali u slobodno vreme. Neki od vas se neće potruditi ni da je upamte, a kamoli pokušati da je dobro iskoriste. Zašto, međutim, želim da pomenem ovu izreku? Bez obzira na vaše stanovište i ma šta vi o njoj mislili, ovu sam izreku morao da pomenem zato što je izuzetno relevantna za način na koji Bog određuje ishode ljudi. Bez obzira na to kako tu izreku trenutno shvatate ili kako se prema njoj odnosite, ipak ću vam reći sledeće: ako reči te izreke ljudi mogu da sprovedu u delo i da ih iskuse, ako mogu da dostignu standard bogobojažljivosti i izbegavanja zla, oni će garantovano opstati i zasigurno će imati dobre ishode. Ako pak ne možeš da zadovoljiš standard postavljen ovom izrekom, može se reći da je tvoj ishod nepoznat. Prema tome, o ovoj izreci vam govorim radi vaše vlastite mentalne pripreme, i zato da biste znali prema kojim standardima vas Bog odmerava. Kao što maločas rekoh, ova je izreka izuzetno relevantna za spasenje čovečanstva od strane Boga, kao i za način na koji On određuje ishode ljudi. Na koji je način ona relevantna? Pošto baš želite to da saznate, danas ćemo govoriti upravo o tome.

Uz pomoć raznih kušnji, Bog proverava da li Ga se ljudi plaše i da li se klone zla

U svakom dobu Božjeg dela, On ljudima daruje neke reči i saopštava im određene istine. Ove istine služe kao put kojeg ljudi treba da se drže, kao put koji treba da slede, kao put koji im omogućava da se plaše Boga i klone se zla, te kao put koji ljudi treba da sprovode u delo i da ga se pridržavaju u svom životu i tokom svog životnog putovanja. Iz tih razloga, Bog ove izjave saopštava čovečanstvu. Ljudi treba da se pridržavaju tih reči koje potiču od Boga, a pridržavati ih se znači zadobiti život. Ako ih se čovek ne pridržava, ako ih ne sprovodi u delo i ako u svom životu ne proživljava Božje reči, to onda znači da ne sprovodi istinu u delo. Nadalje, ukoliko ljudi ne sprovode istinu u delo, onda se oni ne plaše Boga i ne klone se zla, niti mogu da udovolje Bogu. Oni koji nisu u stanju da udovolje Bogu ne mogu da prime Njegovu pohvalu, a za takve ljude ne postoji nikakav ishod. Kako onda Bog, u toku obavljanja Svog dela, određuje ishod neke osobe? Koje metode Bog koristi da bi odredio nečiji ishod? Možda ste u ovom trenutku još uvek pomalo zbunjeni po ovom pitanju, ali sve će vam biti mnogo jasnije kad vam izložim čitav proces, jer su ga mnogi od vas već iskusili.

Još od samog početka obavljanja Svog dela, Bog je za svaku osobu – ili, tačnije, za svaku osobu koja Ga sledi – postavio određene kušnje, koje se međusobno razlikuju po veličini. Ima onih čija se kušnja sastojala u tome da budu odbačeni od svojih porodica, onih koji su iskusili kušnju neprijateljskog okruženja, onih koji su iskusili kušnju hapšenja i mučenja, onih koji su iskusili kušnju suočavanja sa izborom, kao i onih koji su se suočili sa kušnjama u vezi sa novcem i statusom. Uopšteno govoreći, svako se od vas suočio s najrazličitijim kušnjama. Zbog čega Bog tako postupa? Zašto se prema svakom ovako ponaša? Kakav rezultat nastoji da postigne? Poenta koju želim da vam saopštim je sledeća: Bog želi da vidi da li neka osoba pripada tipu ljudi koji Ga se plaše i koji se klone zla. To praktično znači da, kad te Bog podvrgne nekoj kušnji i kad te suoči s ovim ili onim okolnostima, namera Mu je da proveri da li si ti osoba koja Ga se plaši i koja se kloni zla. Ako je neko suočen sa dužnošću čuvanja žrtve, pri čemu ta dužnost vodi do kontakta s Božjom žrtvom, da li bi rekao da je to nešto što je Bog uredio? To je, bez sumnje, tačno! Bog je uredio baš sve sa čime se susrećeš. Kad se suočiš s nečim takvim, Bog će te iz potaje posmatrati, gledajući koje izbore praviš, kako praktično deluješ i kako razmišljaš. Ono do čega je Bogu najviše stalo jeste krajnji rezultat, jer će Mu upravo taj rezultat pomoći da odmeri da li si, tokom te konkretne kušnje, ispunio Njegove standarde. Ljudi, međutim, kad god naiđu na neki problem, često ne razmišljaju o tome zašto su s tim problemom suočeni, koje standarde Bog očekuje od njih da ispune, šta On želi da vidi u njima i šta želi da od njih dobije. Kad se suoče sa ovim problemom, takvi ljudi razmišljaju otprilike ovako: „Ovo je nešto sa čime sam suočen; moram biti oprezan i ne smem da budem nepažljiv! Bez obzira na sve, ovo je Božja žrtva i ja ne smem ni da je pipnem.“ Opremljeni tako uprošćenim mislima, ljudi veruju da su ispunili svoje obaveze. Da li bi Bog bio zadovoljan rezultatom ove kušnje? Slobodno recite šta mislite o tome. (Ako ljudi imaju bogobojažljivo srce, oni će, kad se suoče s dužnošću koja im omogućava da dođu u dodir s Božjom žrtvom, razmisliti o tome koliko bi lako bilo uvrediti Božju narav, što će ih naterati da strogo paze i da postupaju oprezno.) Razmišljaš u dobrom pravcu, ali tvoj odgovor još uvek nije sasvim ispravan. Slediti Božji put ne znači držati se površnih propisa; umesto toga, kad se suočiš s nekim problemom, to pre svega treba da posmatraš kao situaciju koju je Bog uredio, kao obavezu koju ti je On dodelio ili kao zadatak koji je On tebi poverio. Kad se suočiš s takvim problemom, na njega bi čak trebalo da gledaš kao na kušnju na koju te je Bog stavio. Kad naiđeš na ovaj problem, moraš u svom srcu imati standard i moraš misliti da je ta stvar potekla od Boga. Moraš razmišljati o tome kako da se time pozabaviš na takav način da ispuniš svoju obavezu, a da pritom ostaneš veran Bogu, te kako da to učiniš a da Ga pritom ne razbesniš i da ne uvrediš Njegovu narav. Maločas smo govorili o čuvanju žrtve. Ovo se pitanje odnosi na žrtve, ali se takođe dotiče tvoje dužnosti i tvojih obaveza. Tvoja je dužnost da tu obavezu ispuniš. Ima li, međutim, ikakve kušnje u suočavanju s ovim problemom? Ima. Odakle dolazi ta kušnja? Ta kušnja potiče od Sotone, kao i od zle, iskvarene ljudske naravi. Budući da postoji kušnja, to pitanje podrazumeva svedočenje koje ljudi treba da podnesu, što je takođe tvoja dužnost i obaveza. Neki kažu: „Ovo je tako nebitno; da li je zaista nužno praviti toliku buku oko toga?“ Ne može biti nužnije! To je zato što, da bismo sledili put Božji, ne možemo da se odreknemo ničega što se dešava, bilo nama samima ili oko nas, pa čak ni najmanjih sitnica; bilo da smatramo da na to treba da obratimo pažnju ili ne, dokle god smo s nečim suočeni, ne smemo se toga odreći. Sve što se dešava treba posmatrati kao testove kojima nas Bog proverava. Šta misliš o ovakvom načinu gledanja na stvari? Ako imaš ovakav stav, to potvrđuje jednu činjenicu: ti se, u dubini duše, plašiš Boga i spreman si da se kloniš zla. Ako žudiš da udovoljiš Bogu, onda to što primenjuješ u praksi neće biti daleko od ispunjenja standarda straha od Boga i izbegavanja zla.

Često ima onih koji veruju da stvari na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnju i obično ih ne pominju, predstavljaju nebitne sitnice, koje nemaju nikakve veze sa sprovođenjem istine u delo. Kada se suoče upravo s takvim problemom, ti ljudi ne razmišljaju mnogo o njemu, a zatim ga puštaju da prođe. U stvarnosti je, međutim, taj problem zapravo predstavljao lekciju koju je trebalo da proučiš – lekciju o tome kako se plašiti Boga i kako se kloniti zla. Osim toga, ono što bi još više trebalo da te zanima jeste da znaš šta Bog radi kad se pred tobom javi taj problem. Bog je tu, tik pored tebe, motri na svaku tvoju reč i postupak, motri na sve što radiš i na promene koje se odigravaju u tvojoj glavi – to je Božje delo. Neki pitaju: „Ako je to tačno, zašto onda to nisam osetio?“ Nisi osetio zato što se nisi držao puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla kao svog primarnog puta; ti, stoga, ne možeš da osetiš delo koje Bog suptilno obavlja u ljudima, delo koje se ispoljava u skladu s različitim mislima i postupcima ljudi. Ti si jedan smetenjak! Šta je glavna stvar? Šta je sporedna stvar? Stvari koje se tiču zahteva da čovek sledi Božji put ne dele se na glavne i sporedne, sve su one veoma važne – možete li to da shvatite? (Možemo.) Kad je reč o svakodnevnim stvarima, neke od njih ljudi smatraju veoma velikim i značajnim, dok na druge gledaju kao na nebitne sitnice. Ljudi na ove velike stvari često gledaju kao na veoma važne i smatraju da su poslate od Boga. Međutim, dok se te velike stvari odigravaju, ljudi zbog svog nezrelog rasta i lošeg kova često ne uspevaju da udovolje Božjim namerama, ne mogu da zadobiju nikakva otkrovenja, niti da steknu ikakvo stvarno, iole vredno znanje. Što se tiče malih stvari, ljudi ih naprosto ne primećuju i puštaju ih da im, malo po malo, izmaknu. Kao takvi, ljudi su propustili mnoge prilike da ih Bog analizira i da ih testira. Šta znači to što stalno zanemaruješ ljude, događaje, stvari i situacije koje je Bog za tebe uredio? To znači da se ti svakodnevno, pa čak i svakog trena, neprestano odričeš svog usavršavanja od strane Boga, kao i Njegovog vođstva. Kad god uredi neku situaciju za tebe, Bog iz potaje motri na tebe, posmatra tvoje srce, tvoje misli i promišljanja, posmatra kako razmišljaš i čeka da vidi kako ćeš postupiti. Ako si nemarna osoba – neko ko nikad nije ozbiljno shvatao Božji put, Njegove reči i istine – ti onda nećeš obraćati pažnju, niti ćeš biti svestan onoga što Bog želi da dovrši, kao ni zahteva koje je On očekivao da ispuniš kad je za tebe uredio neko konkretno okruženje. Uz to, nećeš znati ni kako su ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, povezani sa istinom i s Božjim namerama. Kako će Bog postupiti kad u tebi, nakon što se više puta suočiš sa istim okolnostima i kušnjama poput ove, ne uoči nikakve rezultate? Ni nakon ponovljenih suočavanja s kušnjama, nisi u svom srcu poštovao Božju veličinu, niti si okolnosti koje je Bog za tebe uredio uzeo za ozbiljno i gledao na njih kao na kušnje ili provere od strane Boga. Umesto toga, ti si prilike, koje ti je Bog pružao, jednu za drugom odbacivao, neprestano ih puštajući da ti izmaknu. Nije li to što ljudi pokazuju, krajnje buntovništvo? (Jeste.) Hoće li se Bog osetiti povređenim zbog toga? (Hoće.) Nije tačno! Bog se neće osetiti povređenim! Još jednom ste se šokirali, čuvši Me da tako nešto izgovaram. Možda mislite: „Zar maločas nije rečeno da se Bog uvek oseća povređenim? Zar se stoga Bog neće osećati povređenim? Kada se On zapravo oseća povređenim?“ Ukratko, Bog se u ovoj situaciji neće osetiti povređenim. Kakav je onda Božji stav prema maločas opisanom tipu ponašanja? Prema ljudima koji odbacuju ili izbegavaju kušnje i provere koje im On šalje, Bog ima samo jedan stav. Koji je to stav? Bog takve ljude iz dna duše prezire. Reč „prezir“ ima dvojako značenje. Kako da to objasnim sa Moje tačke gledišta? Reč „prezir“ u svojoj srži sadrži konotaciju gnušanja i mržnje. A koji je drugi sloj njenog značenja? To je deo koji podrazumeva odustajanje od nečega. Svi znate šta znači „odustati“, zar ne? Ukratko, „prezir“ je reč koja predstavlja krajnju reakciju i stav Boga prema ljudima koji se tako ponašaju; ona označava ekstremnu mržnju i gađenje prema njima, što za posledicu ima Njegovu odluku da ih napusti. To je konačna Božja odluka prema osobi koja nikad nije sledila Božji put, koja se Boga nikad nije plašila i nije se klonila zla. Da li sada svi uviđate važnost izreke koju sam ranije pomenuo?

Da li sada razumete metod koji Bog koristi da bi odredio ishode ljudi? (On svakodnevno uređuje različite okolnosti.) On uređuje različite okolnosti – to je nešto što ljudi mogu da osete i da dodirnu. Šta, dakle, Boga motiviše da to čini? Njegov motiv je da svaku osobu, u različito vreme i na različitim mestima, podvrgne najraznovrsnijim kušnjama. Koji se čovekovi aspekti stavljaju na probu tokom kušnje? Kušnjom se određuje da li pripadaš tipu osobe koja se plaši Boga i kloni se zla, svaki put kad se s nekim problemom suočiš, kad čuješ za njega, kad ga vidiš i kad ga lično doživiš. Svako će se suočiti sa ovom vrstom kušnje, jer je Bog prema svim ljudima pravedan. Neki od vas kažu: „Kako to da se nisam suočio ni sa jednom kušnjom, iako mnogo godina verujem u Boga?“ Tebi se čini da se nisi suočio ni sa jednom kušnjom zato što, kad god bi Bog uredio okolnosti za tebe, ti ih nisi shvatao ozbiljno i nisi želeo da slediš put Božji. Ti, naprosto, Božje kušnje uopšte ne opažaš. Neki kažu: „Suočio sam se s nekoliko kušnji, ali ne znam kako da pravilno delujem. Čak i kad sam praktično delovao, još uvek ne znam da li sam tokom Božjih kušnji stajao čvrsto.“ Ljudi koji se nalaze u takvom stanju definitivno nisu u manjini. Po kom onda standardu Bog ljude odmerava? Baš kao što sam maločas rekao: osnovno merilo je da li se plašiš Boga i kloniš li se zla u svemu što radiš, misliš i izražavaš. Na taj način se određuje da li si osoba koja se plaši Boga i kloni se zla. Je li ovaj koncept jednostavan ili nije? To je prilično lako reći, ali da li je taj koncept lako sprovesti u delo? (To nije tako jednostavno.) Zašto nije jednostavno? (Zato što ljudi Boga ne poznaju i ne znaju kako Bog usavršava ljude, te stoga, kad se suoče s problemima, ne znaju kako da potraže istinu da bi te svoje probleme rešili. Moraju da prođu kroz razne kušnje, oplemenjivanja, grdnje i suđenja, pre nego što budu mogli da dosegnu stvarnost straha od Boga.) Može se i tako reći, ali, što se vas tiče, čini se da su sada strah od Boga i izbegavanje zla veoma lako izvodljivi. Zašto to kažem? Zato što ste slušali mnogo propovedi i što ste zaliveni značajnom količinom istina-stvarnosti; to vam je omogućilo da teoretski i intelektualno shvatite kako se treba plašiti Boga i kloniti se zla. Što se tiče praktične primene straha od Boga i izbegavanja zla, sve to znanje vam je bilo od velike pomoći i stoga osećate da je tako nešto lako ostvarivo. Zašto onda ljudi nikada ne mogu to da ostvare? Zato što se ljudska priroda-suština ne plaši Boga, a zlo im se dopada. To je pravi razlog.

Ne plašiti se Boga i ne kloniti se zla znači suprotstavljati se Bogu

Dozvolite Mi da započnem tako što ću vas pitati odakle potiče ova izreka: „plašite se Boga i klonite se zla“. (Iz Knjige o Jovu.) Kad smo već pomenuli Jova, hajde da malo popričamo o njemu. Da li je, u vreme Jova, Bog radio na spasenju i osvajanju čovečanstva? Nije, zar ne? Nadalje, što se Jova tiče, koliko je on tada poznavao Boga? (Ne mnogo.) Da li je Jov o Bogu znao više ili manje od onoga što vi trenutno znate? Zašto se ne usuđujete da odgovorite? Na to pitanje je veoma lako odgovoriti. Čak izuzetno lako! U to nema nikakve sumnje! Vi se ovih se dana susrećete licem u lice s Bogom i licem u lice s Božjim rečima; stoga vi imate mnogo više znanja o Bogu nego što ga je imao Jov. Zašto vam to pominjem? Koja je svrha ovog što vam govorim? Želeo bih da vam objasnim jednu činjenicu, ali, pre nego što to učinim, želim da vam postavim sledeće pitanje: Jov je o Bogu znao vrlo malo, ali je ipak mogao da ga se plaši i da se kloni zla; zašto ljudima danas to ne polazi za rukom? (Zato što su temeljno iskvareni.) To što su oni temeljno iskvareni predstavlja površni fenomen, koji je uzrok tog problema, ali Ja to nikada ne bih posmatrao na takav način. Neke od često korišćenih teorija i izraza, kao što su „temeljna iskvarenosti“, „pobuna protiv Boga“, „nevernost prema Bogu“, „nedostatak pokornosti“, „odbojnost prema istini“ i slično, često upotrebljavate kao krilatice, radi objašnjenja suštine baš svakog problema. To je pogrešan način praktičnog delovanja. Korišćenje jednog te istog odgovora za objašnjenje različitih stvari neizbežno izaziva bogohulne sumnje o istini i Bogu; ne volim da čujem takve odgovore. Razmišljajte o tome dugo i uporno! Niko od vas uopšte ne razmišlja o tom pitanju, ali Ja to svakodnevno mogu da vidim i da osetim. Prema tome, dok vi delujete Ja vas posmatram. Dok nešto radite, ne možete da osetite suštinu toga što radite, ali Ja, koji sve to posmatram, mogu da sagledam suštinu toga i mogu da je osetim. Kakva je, dakle, ta suština? Zašto su ovih dana ljudi nesposobni da se plaše Boga i da se klone zla? Vaši odgovori ne mogu ni izbliza da objasne suštinu tog problema, niti ga mogu rešiti. To je zato što taj problem ima svoj izvor, kojeg vi niste svesni. Koji je to izvor? Znam da želite da čujete nešto o tome, pa ću vam stoga reći koji je izvor tog problema.

Kako je Bog, otkad je počeo da obavlja Svoje delo, gledao na ljudska bića? Bog ih je izbavio; On je na ljude gledao kao na članove Svoje porodice, kao na predmete Svog dela, kao na one koje je želeo da osvoji i spase, i kao na one koje je želeo da usavrši. Takav je bio Božji stav prema čovečanstvu na početku Njegovog dela. Kakav je, međutim, bio stav čovečanstva prema Bogu u to vreme? Ljudima je Bog bio nepoznat i oni su Ga smatrali strancem. Moglo bi se reći da njihov odnos prema Bogu nije požnjeo prave rezultate i da oni nisu jasno razumeli kako treba da se ophode prema Bogu. Kao takvi, ophodili su se prema Njemu kako su hteli i činili su šta im se prohte. Jesu li imali ikakvo mišljenje o Bogu? Isprva nisu, jer su se njihova takozvana mišljenja sastojala isključivo od određenih predstava i pretpostavki o Njemu. Prihvatali su ono što je bilo u skladu s njihovim predstavama, a kad se nešto ne bi slagalo s njima, oni bi se tome naizgled pokorili, ali bi u dubini duše osećali snažne konflikte i protivili bi se tome. Na početku je odnos između Boga i ljudi izgledao ovako: Bog je na njih gledao kao na članove porodice, a oni su se prema Njemu odnosili kao prema strancu. Međutim, nakon što je Bog izvesno vreme obavljao Svoje delo, ljudi su shvatili šta On pokušava da postigne i spoznali su da On jeste pravi Bog; ujedno su spoznali i šta bi sve od Njega mogli da dobiju. Kako su tada ljudi gledali na Boga? U Njemu su videli slamku spasa i ponadali su se da će im On podariti blagodat, blagoslove i obećanja. A kako je Bog u to vreme gledao na ljude? Gledao je na njih kao na ciljeve Svog osvajanja. Poželeo je da im Svojim rečima sudi, da ih testira i da ih podvrgne kušnjama. Sa aspekta ondašnjih ljudi, međutim, Bog je bio samo objekat koji su mogli da upotrebe radi postizanja vlastitih ciljeva. Uvideli su da istina koju je Bog izrazio može da ih osvoji i da ih spase, da imaju priliku da od Njega dobiju ono što žele, te da steknu željena odredišta. Stoga se u njihovim srcima pojavila trunka iskrenosti i postali su spremni da slede tog Boga. Vreme je prolazilo, a pošto su ljudi stekli izvesna površna i doktrinarna znanja o Bogu, moglo bi se čak reći da su postajali sve „prisniji“ sa Bogom i sa rečima koje je izgovarao, s Njegovim propovedima, istinama koje je objavljivao i s Njegovim delom. Stoga su pogrešno zaključili da im Bog više nije nepoznat i da su već zakoračili na put usklađenosti s Bogom. Dosad su ljudi već odslušali mnoge propovedi o istini i iskusili mnogo od Božjeg dela. Ipak, usled ometanja i opstrukcija uzrokovanih mnogim različitim činiocima i okolnostima, većina ljudi ne uspeva da istinu sprovede u delo, niti je u stanju da udovolji Bogu. Ljudi postaju sve aljkaviji i sve im više nedostaje samopouzdanja. Oni sve više osećaju da su im vlastiti ishodi nepoznati. Ne usuđuju se da iznesu preterano smele zamisli i ne teže napredovanju, već samo nerado slede druge, krećući se napred, korak po korak. Kakav je Božji stav prema ljudima, s obzirom na njihovo sadašnje stanje? On želi samo da im podari ove istine i da u njih usadi Svoj put, te da zatim uredi raznovrsne okolnosti kako bi ih na različite načine iskušavao. Cilj Mu je da, na osnovu tih reči, tih istina i Svoga dela, proizvede ishod prema kojem će ljudi biti sposobni da Ga se plaše i da se klone zla. Kako vidim, većina ljudi Božje reči smatra tek teorijama, praznim rečima na papiru ili propisima koje treba poštovati. Dok govore i praktično deluju, kao i dok se suočavaju sa kušnjama, oni Božji put ne smatraju za put kojeg treba da se drže. To naročito važi za slučajeve kad su suočeni s velikim kušnjama; nisam video nijednu osobu koja bi pritom praktično delovala u pravcu straha od Boga i izbegavanja zla. Stoga je Božji stav prema ljudima ispunjen krajnjim gnušanjem i odbojnošću! Uprkos tome što ih On stalno iznova podvrgava kušnjama, čak i po nekoliko stotina puta, oni još uvek nemaju jasan stav kojim bi pokazali svoju odlučnost da se: „plaše Boga i klone se zla!“ Budući da ljudi nemaju tu rešenost i ne prikazuju sebe na taj način, sadašnji Božji stav prema njima nije isti kao u prošlosti, kada je prema njima pokazivao milost, trpeljivost, suzdržljivost i strpljenje. Umesto toga, On je krajnje razočaran u ljudski rod. Ko je izazvao to razočaranje? Od koga zavisi Božji odnos prema ljudima? Taj odnos zavisi od svake osobe koji Ga sledi. Tokom Svog dugogodišnjeg delovanja, Bog je pred ljude postavljao mnoge zahteve i za njih uređivao mnoge okolnosti. Ma kako da su se ponašali i ma kakav da je njihov odnos prema Bogu, ljudi nisu uspeli da svoje praktično delovanje usklade sa ciljem straha od Boga i izbegavanja zla. Zato ću vam ponuditi jedan sažeti izraz, pomoću kojeg ću vam objasniti sve što ono smo upravo kazali o tome zašto ljudi nisu u stanju da slede Božji put straha od Boga i izbegavanja zla. Koji je to izraz? On glasi: Bog ljude posmatra kao predmet Svog spasenja i Svog dela; ljudi u Bogu vide svog neprijatelja i svoju antitezu. Da li sada jasno razumete ovaj problem? Sasvim je očigledno kakav je stav čovečanstva, kakav je Božji stav i kakav je odnos između ljudi i Boga. Bez obzira na to koliko ste propovedi odslušali, stvari o kojima ste doneli vlastite zaključke, poput vernosti Bogu, potčinjavanja Bogu, traganja za načinima usklađivanja s Bogom, želje da čitav svoj život posvetite Bogu i da živite za Boga – to, po Meni, nisu primeri koji pokazuju kako sa svesno sledi Božji put, koji podrazumeva strah od Boga i izbegavanje zla, već su to naprosto kanali kroz koje možete da ostvarite određene ciljeve. Da biste ih ostvarili, vi nevoljno poštujete određene propise, a upravo ti propisi ljude još više udaljavaju od puta koji vodi do straha od Boga i izbegavanja zla, još jednom stavljajući Boga u poziciju koja je suprotstavljena ljudskom rodu.

Današnja je tema pomalo teška, ali se, bez obzira na sve, i dalje nadam da ćete, kad prođete kroz iskustva koja dolaze i kroz nadolazeća vremena, biti u stanju da učinite ono što sam vam upravo rekao. Nemojte na Boga da gledate samo kao na balon ispunjen vazduhom – smatrajući da On postoji samo onda kad vam je od koristi, ali ne i kad od Njega ne možete ništa da dobijete. Čim vam se u podsvesti javi takva pomisao, već ste razbesneli Boga. Možda ima onih koji će reći: „Ja Boga ne smatram samo praznim balonom. Stalno Mu se molim i uvek se trudim da Mu udovoljim, a sve što činim potpada pod okvire, standarde i načela koje Bog zahteva. Ja definitivno ne delujem u skladu s vlastitim idejama.“ Da, način na koji deluješ je ispravan. Ipak, o čemu razmišljaš kad se suočiš s nekim problemom? Kako deluješ kad naiđeš na neku poteškoću? Nekima se čini da Bog postoji kad Mu se mole i kad Ga preklinju, ali kad god naiđu na neki problem, oni smišljaju vlastite ideje i žele da ih se pridržavaju. To znači da oni Boga smatraju samo praznim balonom, usled čega Bog u njihovim glavama prestaje da postoji. Ljudi veruju da Bog treba da postoji kad im je potreban, ali ne i kad im nije potreban. Smatraju da je sasvim dovoljno da praktično deluju na osnovu vlastitih zamisli. Veruju da mogu da rade šta im se prohte; oni naprosto ne veruju da treba da tragaju za Božjim putem. Što se tiče ljudi koji su trenutno u ovakvoj situaciji i zaglavljeni u ovakvom stanju, zar se oni ne igraju vatrom? Neki kažu: „Bilo da se igram vatrom ili ne, tolike sam godine bio vernik, te stoga verujem da me Bog neće napustiti, jer On to ne bi mogao da podnese.“ Drugi kažu: „Verujem u Gospoda otkad sam začet u majčinoj utrobi. Otad je prošlo četrdeset ili pedeset godina, tako da sam po svom verničkom stažu najmerodavniji da me Bog spase i najmerodavniji da opstanem. Tokom tih četiri do pet decenija, napustio sam porodicu i posao i odrekao se svega što sam imao – stvari poput novca, statusa, uživanja i vremena provedenog s porodicom. Mnogo je ukusnih jela koja nisam probao, nisam uživao u mnogim zabavama, nisam posetio mnoga zanimljiva mesta, a čak sam iskusio i stradanja koja obični ljudi ne bi mogli da podnesu. Ako Bog ne može da me spase na osnovu svega toga, to onda znači da prema meni postupa nepravedno, a ja u takvog Boga ne mogu da verujem.“ Ima li mnogo ljudi sa ovakvim stavom? (Ima.) E pa onda ću vam danas pomoći da shvatite jednu činjenicu: svi ljudi s takvim stavom zapravo seku granu na kojoj sede. To je zato što vlastitom maštom stavljaju sebi povez preko očiju. Upravo takve maštarije, kao i vlastiti zaključci takvih ljudi, zauzimaju mesto standardima koje Bog od ljudi zahteva da ispune i sprečavaju ljude da prihvate stvarne Božje namere. To ih čini nesposobnim da osete da On uistinu postoji, usled čega ujedno propuštaju priliku da ih Bog usavrši i ostaju bez ikakvog udela u Božjem obećanju.

Na koji način i po kojim standardima Bog određuje ishode ljudi

Pre nego što se opredeliš za bilo koji od ovih stavova i zaključaka, najpre treba da razumeš kakav je Božji stav prema tebi i šta On misli, da bi tek nakon toga mogao da odlučiš da li je tvoje razmišljanje ispravno ili ne. Bog nikada nije koristio vreme kao mernu jedinicu radi određivanja ishoda neke osobe, niti je ikada takvu odluku zasnivao na veličini stradanja te osobe. Šta onda Bog koristi kao standard za određivanje nečijeg ishoda? Određivanje na osnovu vremena najviše bi odgovaralo ljudskim predstavama. Nadalje, među ljudima koje često viđate postoje oni koji su se nekada u velikoj meri posvećivali, koji su sebe u velikoj meri davali, platili ogromnu cenu i mnogo propatili. To su oni koje bi Bog, po vašem mišljenju, mogao da spase. Sve što ti ljudi prikazuju i proživljavaju, upravo je u skladu sa predstavama ljudi o Božjim standardima za određivanje ishoda neke osobe. Šta god da verujete, neću vam ove primere pojedinačno navoditi. Jednom rečju, sve ono što ne predstavlja standard u okvirima Božjeg razmišljanja potiče iz ljudske mašte, a sve su takve stvari ljudske predstave. Ako slepo insistiraš na sopstvenim predstavama i maštarijama, šta će biti rezultat toga? Sasvim je očigledno da posledica toga može biti samo da te Bog prezre. To je zato što se pred Bogom stalno razmećeš svojim sposobnostima, takmičiš se i raspravljaš s Njim, a pritom i ne pokušavaš da zaista shvatiš Njegovo razmišljanje, da shvatiš Njegove namere ili Njegov stav prema čovečanstvu. Postupajući na ovaj način, ti poštuješ svoju veličinu i time ne poštuješ Božju veličinu. Ti ne veruješ u Boga, već u samoga sebe. Bog takve ljude ne želi, niti će im doneti spasenje. Ako možeš da napustiš ovakvo gledište i da, povrh toga, ispraviš svoja pogrešna gledišta iz prošlosti, ako možeš da postupaš u skladu s Božjim zahtevima, ako si u stanju da od ovog trenutka deluješ u pravcu koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla, ako Boga možeš da poštuješ Božju veličinu u svemu i da se uzdržiš od upotrebe sopstvenih maštarija, gledišta i verovanja radi definisanja samoga sebe i Boga, te ako umesto toga možeš da u svakom smislu tragaš za Božjim namerama, da spoznaš i da razumeš Njegov stava prema čovečanstvu i da Mu udovoljiš tako što ćeš ispuniti Njegove standarde, to će biti divno! To će značiti da ćeš uskoro krenuti putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla.

Ako Bog ne koristi različite ljudske misli, ideje i gledišta kao standarde za određivanje njihovih ishoda, koje onda vrste standarda On u tu svrhu upotrebljava? Da bi odredio njihove ishode On koristi kušnje. Prilikom upotrebe kušnji radi određivanja ishoda ljudi, Bog primenjuje dva standarda: prvi je broj kušnji kojima je čovek podvrgnut, dok se drugi odnosi na rezultate koji te kušnje ostvaruju kod ljudi. Upravo ta dva pokazatelja određuju ishod svake osobe. Hajde da sada ova dva standarda detaljnije razmotrimo.

Za početak, kad se neka osoba suoči s Božjom kušnjom (pri čemu tebi može izgledati da je ta kušnja nebitna i da nije vredna pomena), On će ti jasno staviti do znanja da je Svoju ruku spustio na tebe i da je On taj koji je za tebe uredio tu okolnost. Dok je tvoj rast još uvek nezreo, Bog će uređivati kušnje kako bi te testirao, pri čemu će te kušnje odgovarati tvom trenutnom rastu, onome što si u stanju da shvatiš i što možeš da podneseš. Koji će delovi tebe biti testirani? Tvoj stav prema Bogu. Da li je tvoj stav veoma važan? Naravno da je važan! On ima naročiti značaj! Taj stav ljudskih bića upravo je rezultat za kojim Bog žudi, te je stoga taj stav, barem što se Njega tiče, važniji od svega. U suprotnom, Bog uopšte ne bi trošio snagu na ljude baveći se takvim poslom. Putem ovih kušnji, Bog želi da vidi kakav je tvoj stav prema Njemu; želi da vidi da li si na pravom putu. On ujedno želi da vidi i da li se ti plašiš Boga i kloniš li se zla. Prema tome, bilo da u datom trenutku razumeš malo ili mnogo od istine, ipak ćeš biti suočen sa Božjim kušnjama, a kako budeš razumevao sve veći deo istine, On će nastaviti da za tebe uređuje relevantne kušnje. Kada se ponovo budeš suočio s nekom kušnjom, Bog će želeti da vidi da li su tvoja gledišta, tvoje ideje i tvoj stav prema Njemu u međuvremenu barem malo porasli. Neki se pitaju: „Zašto Bog uvek želi da vidi stavove ljudi? Zar već nije video kako su istinu sprovodili u delo? Zašto bi i dalje hteo da vidi njihove stavove?“ Kakva gomila gluposti! Budući da Bog na taj način deluje, mora da u tome leže Njegove namere. Bog ljude neprestano posmatra sa strane, prati svaku njihovu reč i postupak, svako njihovo delo i pokret; On čak motri na sve njihove misli i ideje. Bog beleži sve što se ljudima dešava – njihova dobra dela, njihove mane, njihove prestupe, pa čak i njihove pobune i izdaje – i koristi ih kao dokaze na osnovu kojih određuje njihove ishode. Kako se Božje delo, korak po korak, bude sve više uzdizalo, čućete još istina i prihvatiti još pozitivnih stvari i informacija, a zadobićete i još više od stvarnosti istine. Tokom čitavog tog procesa, povećavaće se i Božji zahtevi prema tebi, a On će, paralelno s tim, za tebe uređivati sve ozbiljnije kušnje. Cilj Mu je da proveri da li je tvoj stav prema Njemu u međuvremenu napredovao. Naravno, kad se to dogodi, gledište koje Bog od tebe zahteva biće usklađeno s tvojim razumevanjem istina-stvarnosti.

Kako se tvoj rast bude postepeno povećavao, to će i Bog od tebe zahtevati ispunjenje sve strožih standarda. Dok si još nezreo, od tebe će zahtevati da ispuniš veoma niske standarde; kad se tvoj rast bude malo povećao, i On će ti neznatno pooštriti standarde. Ali, šta će Bog učiniti nakon što ti budeš razumeo celokupnu istinu? On će te tada podvrgnuti još većim kušnjama. Ono što Bog, tokom tih kušnji, želi da dobije od tebe, ono što kod tebe želi da vidi, jesu dublje bogopoznanje i istinska bogobojažljivost. Tada će Njegovi zahtevi prema tebi postati još viši i „stroži“ nego što su bili dok je tvoj rast bio nezreliji (ljudi te zahteve možda smatraju strogim, ali ih Bog zapravo smatra razumnim). Kakvu stvarnost Bog želi da stvori dok iskušava ljude? On od ljudi neprestano traži da Mu predaju svoje srce. Neki će reći: „Kako da Mu ga predam? Obavio sam svoju dužnost; odrekao sam se svog doma i sredstava za život, i celog sam sebe dao. Nisu li sve to primeri davanja svog srca Bogu? Kako bih drugačije mogao da Mu predam svoje srce? Je li moguće da Mu ja na ovaj način zapravo nisam predao svoje srce? Šta Bog od mene konkretno zahteva?“ Njegov je zahtev krajnje jednostavan. Postoje, zapravo, neki ljudi koji su, tokom različitih faza kušnji, svoje srce u različitoj meri već predali Bogu, ali ogromna većina ljudi nikad ne predaje svoje srce Bogu. Dok te iskušava, Bog vidi da li je tvoje srce uz Njega, uz telo ili uz Sotonu. Dok te iskušava, On vidi da li Mu se suprotstavljaš ili si u poziciji koja je usklađena s Njim, a ujedno vidi i da li je tvoje srce na Njegovoj strani. Kada se sa kušnjom suočavaš dok si još nezreo, tvoja je vera slaba i ti ne možeš da znaš šta tačno treba da učiniš da bi udovoljio Božjim namerama, zato što je tvoje razumevanje istine ograničeno. Međutim, ako si još uvek u stanju da se Bogu uistinu i iskreno moliš, ako si spreman da Mu predaš svoje srce, da Mu dozvoliš da vlada nad tobom i da Mu ponudiš sve ono što smatraš najdragocenijim, to će značiti da si Mu svoje srce već predao. Kako budeš slušao sve više propovedi i budeš razumeo sve veći deo istine, to će se i tvoj rast postepeno povećavati. Standardi Božjih zahteva tada više neće biti isti kao dok si bio nezreo; On će od tebe zahtevati ispunjenje sve strožih standarda. Kako ljudi svoje srce postepeno predaju Bogu, njihova se srca polako približavaju Njemu; kako ljudi budu uistinu prilazili sve bliže Bogu, to će njihovo srce biti sve više bogobojažljivo. Ono što Bog želi upravo je takvo srce.

Kad Bog poželi da zadobije nečije srce, On će tu osobu podvrgnuti brojnim kušnjama. Ako Bog tokom ovih kušnji ne zadobije srce te osobe ili ako ne uoči da ona poseduje ikakav stav – to jest, ako ne vidi da ta osoba deluje i ponaša se na način koji pokazuje bogobojažljivost, kao i ako kod nje ne vidi stav i rešenost da se kloni zla – Božje strpljenje prema toj osobi će, nakon brojnih kušnji, biti potrošeno i On je više neće tolerisati. On tu osobu više neće iskušavati, niti će više raditi na njoj. Šta to, dakle, znači, u pogledu ishoda te osobe? To znači da za nju ne postoji ishod. Možda ta osoba ništa rđavo nije učinila; možda baš ništa nije poremetila, niti je izazvala ikakve smetnje. Možda se čak nije ni otvoreno opirala Bogu. Pa ipak, njeno srce ostaje skriveno od Boga; ona nikad nije imala jasan stav i gledište prema Bogu, te stoga Bog ne može jasno da vidi da Mu je predala svoje srce, niti da ona teži strahu od Boga i izbegavanju zla. Bog sa takvim ljudima gubi strpljenje i ne želi više da za njih plaća bilo kakvu cenu, da im pruža milost, niti da radi na njima. Za takvu osobu, život sa verom u Boga već je okončan. To je zato što Bog, ni nakon mnogobrojnih kušnji kojima ju je podvrgao, nije ostvario željeni rezultat. Postoji, dakle, izvestan broj ljudi kod kojih nikada nisam uočio prosvećenje i prosvetljenje Svetog Duha. Kako se to može uočiti? Ti su ljudi možda dugi niz godina verovali u Boga i naizgled se ponašali energično; pročitali su mnoge knjige, obavili mnogo poslova, popunili desetak beležnica i ovladali mnogim rečima i doktrinama. Kod njih, međutim, nikada nema uočljivog rasta, njihovi pogledi na Boga ostaju nevidljivi, a njihovi stavovi i dalje nejasni. Drugim rečima, njihova se srca ne mogu videti; ona su uvek dobro umotana i zapečaćena – zapečaćena tako da Bog ne može da im pristupi. Kao rezultat toga, On nije video njihovo pravo srce, nije u tim ljudima video nikakvu pravu bogobojažljivost i, povrh toga, nije video da ti ljudi slede Njegov put. Ako takve ljude Bog do sada nije zadobio, može li ih zadobiti u budućnosti? Ne može! Hoće li se On i dalje upirati oko nečega što ne može da zadobije? Neće! Kakav je, dakle, trenutni Božji stav prema takvim ljudima? (On ih prezire i ignoriše.) On ih naprosto ignoriše! Bog se na takve ljude ne obazire; On ih prezire. Veoma ste brzo i veoma precizno upamtili ove reči. Izgleda da ste razumeli ono što ste čuli!

Ima ljudi koji su, kada tek počnu da slede Boga, nezreli i neuki; oni ne razumeju Njegove namere, niti znaju šta znači verovati u Njega. Oni u Boga veruju i slede Ga na način koji je osmišljen u ljudskoj glavi i koji je pogrešan. Kad se takvi ljudi suoče sa kušnjama, oni toga nisu ni svesni; uprkos Božjem usmeravanju i prosvećenju, oni ostaju tupi. Ne znaju šta znači predati svoje srce Bogu, niti šta znači čvrsto stajati tokom kušnje. Bog će takvim ljudima dati ograničeno vreme, tokom kojeg će im dozvoliti da shvate prirodu Njegovih kušnji i da shvate kakve su Mu namere. Nakon toga, ti ljudi moraju da prikažu svoje gledište. Bog još uvek čeka na ljude koji se nalaze u toj fazi. A kakav je Božji stav prema ljudima koji imaju neke stavove, ali se ipak kolebaju, koji bi da svoje srce predaju Bogu, ali se ipak ne mire s tim, i koji, uprkos tome što su neke bazične istine sproveli u delo, pokušavaju da se sakriju i odustanu kad se suoče s velikim kušnjama? On od njih i dalje ponešto očekuje, a rezultat će zavisiti od njihovog stava i učinka. Šta Bog čini ukoliko ljudi ne napreduju aktivno? On od njih diže ruke. To je zato što si ti od sebe digao ruke još i pre nego što je Bog to učinio. Prema tome, ne možeš Boga za to da kriviš. Pogrešno bi bilo da se žališ na Boga.

Razne neprijatnosti koje u ljudima izaziva jedno praktično pitanje

Postoji još jedna vrsta ljudi, čiji je ishod najtragičniji od svih; takve ljude najmanje volim da pominjem. Uzrok njihove tragedije nije u tome što ih je Bog kaznio, niti u tome što On pred njih postavlja stroge zahteve, te su stoga njihovi ishodi tragični, već u onome što oni sami sebi čine. Prema onoj dobro poznatoj izreci, oni sami sebi kopaju raku. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji ne idu pravim putem i njihovi se ishodi unapred otkrivaju. U Božjim očima, takvi su ljudi najviše izloženi Njegovom gnušanju. U ljudskom smislu, takvi ljudi su dostojni žaljenja. Kad takvi ljudi počnu da slede Boga, oni to čine veoma revnosno; plaćaju veliku cenu, imaju dobro mišljenje o izgledima Božjeg dela, kao i obilje mašte kada je u pitanju njihova vlastita budućnost. Osim toga, imaju naročito poverenje u Boga i veruju da On ljude može da upotpuni i da ih odvede do slavnog odredišta. Uprkos tome, ti ljudi se, iz ko zna kog razloga, obično razbeže tokom obavljanja Božjeg dela. Šta u ovom kontekstu znači reč „razbeže“? To znači da nestaju bez pozdrava, pa čak i bez ijednog zvuka; oni bez reči odlaze. Iako tvrde da veruju u Boga, takvi ljudi nikada nisu uistinu pustili korenje na svom putu vere. Stoga su oni, ma koliko da su dugo verovali u Boga, još uvek u stanju da Mu okrenu leđa. Neki odlaze da bi pokrenuli biznis, neki da bi i dalje živeli kao i pre, neki da bi se obogatili, dok neki odlaze da bi se venčali i odgajili decu… Među onima koji odlaze, ima onih koji kasnije osećaju grižu savesti i žele da se vrate, kao i onih koji veoma teško sastavljaju kraj sa krajem i naposletku završe tako što dugi niz godina lutaju svetom. Te lutalice prolaze kroz mnoga stradanja, verujući da je bivstvovanje u svetu isuviše bolno i da se ne mogu odvojiti od Boga. Žele da se vrate Božjoj kući kako bi dobili utehu, mir i radost, i žele da i dalje veruju u Boga kako bi izbegli katastrofu, postigli spasenje i stekli divno odredište. To je zato što veruju da je Božja ljubav bezgranična, a Njegova blagodat neiscrpna. Smatraju da Bog svakom čoveku treba da oprosti i da bude tolerantan prema njegovoj prošlosti, ma šta da je ovaj učinio. Ovi ljudi neprestano ponavljaju kako žele da se vrate i da obavljaju svoje dužnosti. Ima čak i onih koji nešto od svoje imovine daruju crkvi, nadajući se da će time utabati sebi put za povratak u Božju kuću. Kakav je Božji stav prema takvim ljudima? Kako bi On trebalo da odredi njihove ishode? Slobodno recite. (Isprva sam mislio da bi Bog takve ljude prihvatio, ali nakon ovoga što sam maločas čuo, čini mi se da On to možda neće učiniti.) Objasni kako si došao do tog zaključka. (Takvi ljudi stupaju pred Boga samo zato da bi izbegli smrt kao svoj ishod. Oni ne dolaze da bi iskreno poverovali u Boga, već zato što znaju da će Božje delo uskoro biti privedeno kraju, te su podlegli zabludi da mogu jednostavno da dođu i da prime blagoslove.) Kažeš da ti ljudi u Boga ne veruju iskreno, te stoga On ne može da ih prihvati, zar ne? (Da.) (Po mom mišljenju, takvi ljudi nisu ništa drugo do oportunisti, koji u Boga ne veruju iskreno.) Nisu došli zarad vere u Boga; oni su oportunisti. Lepo rečeno! Ti oportunisti pripadaju onoj vrsti ljudi koje svi mrze. Uvek se okreću u smeru u kom vetar duva i mrsko im je da bilo šta urade osim ako iz toga mogu da izvuku neku korist, te su stoga, naravno, dostojni prezira! Da li još neko od braće i sestara želi da s nama podeli svoje mišljenje? (Bog te ljude više neće prihvatati, zato što će Njegovo delo uskoro biti dovršeno i sada je vreme da se ljudima odrede ishodi. Ovi bi ljudi upravo sada hteli da se vrate – ne zato što uistinu žele da tragaju za istinom, već zato što vide da se spremaju katastrofe ili zato što su potpali pod uticaj spoljnih faktora. Da su zaista imali nameru da tragaju za istinom, ne bi se razbežali usred izvršenja Božjeg dela.) Ima li još nekih mišljenja? (Oni neće biti prihvaćeni. Bog im je zapravo već pružio priliku, ali su oni bili uporni u svom stavu da ne obraćaju pažnju na Njega. Ma kakve da su im namere, pa čak i ako se zaista iskreno pokaju, Bog im ipak neće dozvoliti da se vrate. To je zato što im je toliko puta pružio priliku, ali oni su svoj stav već pokazali: hteli su da napuste Boga. Iz tog razloga, ako sada pokušaju da se vrate, Bog ih neće prihvatiti.) (Slažem se da Bog takve ljude neće prihvatiti, jer ako je neko video istiniti put, ako je toliko dugo doživljavao Božje delo, da bi nakon toga ipak mogao da se vrati u svet i u Sotonin zagrljaj, to je onda veleizdaja Boga. Uprkos činjenici da Božju suštinu čine milost i ljubav, one zavise od toga prema kakvoj osobi je ta suština usmerena. Ako ta osoba pred Boga stupa tražeći utehu ili tragajući za nečim u šta bi položila svoje nade, onda ona naprosto ne pripada vrsti ljudi koji iskreno veruju u Boga, a Božja je milost prema takvim ljudima kratkog daha.) Ako Božju suštinu čini milost, zašto je On onda takvoj osobi ne podari u malo većoj meri? Zar toj osobi, uz malo više milosti, ne bi bila pružena prilika? U prošlosti su ljudi često govorili da Bog svakog čoveka želi da spase i da ne želi da ikoga zadesi propast; ako se, od sto ovaca, samo jedna izgubi, Bog će ostaviti njih devedeset i devet da bi potražio onu koja je nestala. Da li bi sada Bog, kad je reč o ovim ljudima, trebalo da ih prihvati i da im, zbog njihove iskrene vere, pruži još jednu šansu? Ovo zapravo nije teško pitanje; naprotiv, vrlo je jednostavno! Ako uistinu razumete Boga i posedujete stvarno znanje o Njemu, onda ne treba mnogo da vam objašnjavam – a ni da o tome mnogo spekulišem, zar ne? Vaši su odgovori na pravom putu, ali su i dalje daleko od Božjeg stava.

Neko od vas je maločas izrazio uverenost da Bog takve osobe nikako ne može da prihvati. Drugi u tom pogledu nisu bili baš najprecizniji, te smatraju da Bog može, ali ne mora da ih prihvati – taj je stav nešto umereniji. Među vama je bilo i onih čije je gledište takvo da se nadaju da će Bog tu osobu prihvatiti – njihov je stav donekle dvosmislen. Oni među vama koji su sigurni u ono što misle, veruju da je Bog veoma dugo radio i da je Njegovo delo dovršeno, te da stoga ne treba da bude tolerantan prema tim ljudima; smatrate da ih On, kao takve, neće ponovo prihvatiti. Oni umereniji među vama veruju da ova pitanja treba rešavati u skladu s konkretnim okolnostima; ako su srca tih ljudi neodvojiva od Boga i ako oni uistinu veruju u Boga i tragaju za istinom, onda bi Bog trebalo da zaboravi na njihove ranije slabosti i nedostatke – trebalo bi da tim ljudima oprosti, da im pruži drugu šansu, te da im omogući da se vrate Njegovoj kući i da od Njega prime spasenje. Ako se, međutim, ti ljudi kasnije ponovo razbeže, Bog ih više neće želeti kraj Sebe, a Njegovo napuštanje ovih ljudi ne može se smatrati nepravdom. Postoji još jedna grupa ljudi koji se nadaju da Bog može da prihvati takvu osobu. Pripadnici te grupe nisu sasvim sigurni da li će Bog to zaista učiniti ili ne. Ako veruju da bi On trebalo da prihvati takvu osobu, ali to ne čini, izgleda da je ovo gledište pomalo u suprotnosti sa Božjim stanovištem. Ukoliko pak veruju da Bog ne treba da prihvati takvu osobu, a ispostavi se da Bog kaže kako je Njegova ljubav prema ljudima bezgranična i da je spreman da takvoj osobi pruži još jednu šansu, nije li to onda primer razotkrivanja ljudske neukosti? U svakom slučaju, svako od vas ima vlastito gledište. Ta gledišta predstavljaju nekakvo znanje u okviru vaših vlastitih misli; ona su ujedno i odraz dubine vašeg razumevanja istine i Božjih namera. Može se tako reći, zar ne? Divno je to što imate svoje mišljenje o ovoj stvari. Ostaje, međutim, pitanje jesu li ta vaša mišljenja ispravna. Sad ste svi pomalo zabrinuti, zar ne? „Šta je onda ispravno? Ja ne mogu jasno da vidim, niti znam šta tačno Bog misli, a On mi ništa ne govori. Kako da znam šta On misli? Božji stav prema ljudima je ljubav. S obzirom na stav koji je imao u prošlosti, trebalo bi da takvu osobu prihvati, ali mi Njegov sadašnji stav nije preterano jasan; mogu samo da kažem da će On tu osobu možda prihvatiti, a možda i neće.“ Smešno, zar ne? Ovo pitanje vas je zaista zbunilo. Ako nemate pravilan stav po ovom pitanju, kako ćete postupiti kad se vaša crkva zaista suoči s jednom takvom osobom? Ako u toj situaciji ne postupite pravilno, mogli biste da uvredite Boga. Zar to nije opasna stvar?

Zašto sam hteo da saznam kakve stavove imate u vezi s pitanjem koje sam maločas postavio? Hteo sam da proverim vaša stanovišta, da testiram vaša znanja o Bogu i vaše razumevanje Njegovih namera i stavova. Kako glasi odgovor? Sama vaša stanovišta su odgovor. Neki od vas su veoma konzervativni, dok neki nagađaju na osnovu vlastitih maštarija. Šta znači „nagađaju“? Znači da niste u stanju da razlučite kako Bog razmišlja, te stoga smišljate neosnovane pretpostavke da bi Bog trebalo da razmišlja na neki način; vi zapravo ni sami ne znate jeste li u pravu ili niste, i zato iznosite dvosmisleno gledište. Suočeni sa ovom činjenicom, šta ste videli? Dok slede Boga, ljudi retko obraćaju pažnju na Njegove namere i retko se osvrću na Njegove misli i Njegov odnos prema ljudima. Pošto ljudi ne razumeju Božje misli, kad vam neko postavi pitanja o namerama i naravi Njegovoj, vi se zbunjujete, potpuno ste nesigurni, a onda krećete bilo da nagađate ili da se kockate. Kakav je to mentalni sklop? Time dokazujete činjenicu da se većina ljudi koji veruju u Boga odnosi prema Njemu kao prema praznom balonu, kao nečemu što je čas tu, a čas ga nigde nema. Zašto to kažem? Zato što, kad god naiđete na neki problem, ne znate koje su Božje namere. Zašto ne znate koje su Njegove namere? Ne samo sada, već od početka do kraja, vi ne znate kakav je Božji stav u vezi sa ovim problemom. Ne možete to da dokučite i ne znate kakav je Božji stav, ali – da li ste o tome uopšte razmislili dovoljno? Nastojite li da to spoznate? Jeste li o tome razgovarali u zajedništvu? Niste! Time ste potvrdili sledeću činjenicu: Bog u kojeg vi verujete nema nikakve veze sa stvarnim Bogom. Verujući u Boga, mislite samo na vlastite namere i namere vaših vođa; razmišljate samo o površnom i doktrinarnom značenju Božjih reči, pritom ni ne pokušavajući da uistinu spoznate, niti da potražite Božje namere. Zar nije tako? Suština ovog problema prilično je strašna! Tokom dugog niza godina, video sam mnoge ljude koji veruju u Boga. U šta je njihova vera preobrazila Boga u njihovim glavama? Neki u Boga veruju kao da je On samo prazan balon. Ti ljudi nemaju odgovore na pitanja o postojanju Boga, jer ne mogu ni da osete ni da detektuju Njegovo prisustvo, kao ni odsustvo Boga, a kamoli da sve to jasno vide ili da razumeju. Oni podsvesno misle da Bog ne postoji. Drugi u Boga veruju kao da je reč o običnom čoveku. Ovi ljudi smatraju da On nije u stanju da uradi sve ono što ni oni sami nisu u stanju da urade, te da bi stoga On trebalo i da razmišlja na isti način kao što oni razmišljaju. Prema njihovoj definiciji, Bog je „nevidljiva i nedodirljiva osoba“. Postoji, takođe, grupa ljudi koji veruju da je Bog nalik nekakvoj marioneti; ti ljudi smatraju da je Bog potpuno lišen emocija. Misle da je Bog figurica od gline i da On, kad naiđe na neki problem, nema ni stav, ni gledište, niti ikakvu ideju; veruju da ljudi Njime manipulišu. Ljudi naprosto veruju onako kako im se prohte da veruju. Ako Ga veličaju, On je veličanstven; ako umanjuju Njegov značaj, onda je On malen. Kad počine greh i kad im zatrebaju Njegova milost, tolerancija i ljubav, smatraju da bi Svoju milost trebalo da proširi i na njih. Ti ljudi izmišljaju „Boga“ u svojoj glavi, a zatim tog „Boga“ primoravaju da im ispunjava zahteve i udovoljava svim njihovim željama. Bez obzira na vreme i mesto, ti će ljudi, ma šta da rade, ovu svoju fantaziju primenjivati u svom ophođenju prema Bogu i u svojoj veri. Ima čak i onih koji, nakon što su Bogu pokvarili raspoloženje, još uvek veruju da će On moći da ih spase, jer pretpostavljaju da je ljubav Božja bezgranična, a Njegova narav pravedna, te da im On, ma koliko da su ga vređali, ništa od toga neće upamtiti. Oni misle da će Bog ljudima pružati prilike i da će prema njima biti tolerantan i strpljiv, budući da ljudske greške, prestupi i njihovo buntovništvo predstavljaju samo trenutni izraz čovekove naravi; jednom rečju, veruju da će ih Bog i dalje voleti kao pre. Na taj način, oni još uvek polažu velike nade u postizanje spasenja. A u stvari, dokle god ljudi ne budu tragali za istinom, On će prema njima imati negativan stav, ma kako oni verovali u Njega. To je zato što si, verujući u Boga, pravog Boga ostavio po strani, uprkos tome što si na knjigu Božjih reči gledao kao na blago i što si je svakodnevno čitao i proučavao. Boga smatrate praznim balonom ili običnim čovekom – a neki od vas čak misle da On nije ništa drugo do marioneta. Zašto ovako govorim? Zato što, kako Ja to vidim, kad se suočite s nekim problemom ili naiđete na neku okolnost, ništa od onoga što egzistira u vašoj podsvesti, niti od stvari koje izazivate iznutra, nikada nije imalo nikakve veze s Božjim rečima, niti sa traganjem za istinom. Znate samo ono o čemu sami razmišljate i kakvo je vaše vlastito stanovište, a onda te svoje ideje i mišljenja pokušavate da nametnete Bogu. U vašim glavama to postaju Božja gledišta, na osnovu kojih vi zatim kreirate standarde kojih se nepokolebljivo pridržavate. Vremenom se vi, takvim svojim postupanjem, sve više udaljavate od Boga.

Shvatite Božji stav i odbacite sve zablude o Bogu

Kojoj tačno vrsti Boga pripada ovaj Bog u kojeg trenutno verujete? Jeste li ikada razmišljali o tome? Kada vidi neku rđavu osobu kako čini zlodela, da li je On prezire? (Da, prezire je.) A šta oseća kad vidi neuke ljude kako greše? (Oseća tugu.) Kakav je Njegov stav kad vidi ljude kako kradu poklone prinete Njemu? (On ih prezire.) Sve je to potpuno jasno. A kad vidi nekoga ko je, verujući u Njega, zbunjen, nekoga ko uopšte ne traga za istinom, kakav je Božji stav prema takvoj osobi? Niste baš sigurni, zar ne? „Zbunjenost“, kao stav, ne predstavlja greh, niti vređa Boga, te je stoga ljudi ne smatraju nekom velikom greškom. Recite Mi, dakle – kakav je Božji stav u tom slučaju? (On je nespreman da takve ljude prizna.) „Nespreman da ih prizna“ – kakav je to stav? To znači da Bog na te ljude gleda sa visine i prezire ih! On se s takvim ljudima obračunava tako što je prema njima potpuno hladan. Njegov je pristup da ih potpuno gurne u stranu i da na njima ne obavlja nikakvo delo, a to se odnosi i na delo prosvećenja, prosvetljenja, grdnje i dovođenja u red. Takvi se ljudi naprosto ne računaju u Božje delo. A kakav je Božji stav prema onima koji kvare Njegovo raspoloženje i krše Njegove upravne odluke? Krajnje gnušanje! Bog je strašno besan na ljude koji se ne kaju zbog toga što Mu kvare raspoloženje! „Biti besan“ nije ništa više od osećanja ili raspoloženja; to ne odgovara nijednom jasnom stavu. Međutim, upravo će to osećanje – to raspoloženje – odrediti ishode takvih ljudi: ono će Boga ispuniti krajnjim gnušanjem! Kakva je posledica tog krajnjeg gnušanja? Takva da će Bog te ljude gurnuti u stranu i jedno vreme im više neće odgovarati. Zatim će ih pustiti da čekaju da bi se njima pozabavio „malo sutra“. Šta se pod tim podrazumeva? Da li će ovim ljudima ipak biti određeni ishodi? Bog nije nikad ni imao nameru da takvim ljudima dodeli bilo kakav ishod! Zar stoga nije sasvim normalno što Bog sada takvim ljudima ne odgovara? (Jeste, normalno je.) Za šta takvi ljudi treba da se pripreme? Treba da budu spremni da snose negativne posledice svog ponašanja i zlodela koja su počinili. To je odgovor koji Bog upućuje takvim osobama. Prema tome, takvim ljudima Ja sad jasno i glasno kažem: prestanite više da živite u svojim zabludama i zaboravite na te svoje puste želje. Bog neće doveka biti tolerantan prema ljudima i neće večno trpeti njihove prestupe i njihovo buntovništvo. Neki će reći: „I ja sam video nekoliko takvih ljudi, koji, dok se mole, osećaju da ih je Bog naročito dirnuo, pa bi zatim gorko zaplakali. Uz to, obično su veoma srećni, kao da u sebi nose Božje prisustvo i Božje usmeravanje.“ Nemojte da izgovarate takve gluposti! Gorke suze ne znače nužno da ih je Bog dirnuo, niti da oni uživaju u Božjem prisustvu, a kamoli u Božjem usmeravanju. Ako ljudi Boga naljute, hoće li ih On i dalje usmeravati? Jednom rečju, kad Bog odluči da nekoga eliminiše i napusti, ta osoba je već ostala bez svog ishoda. Ma koliko da se oni prijatno osećaju tokom molitve i ma koliko vere u Boga gaje u svojim srcima, to više neće imati nikakvih posledica. Ono što je važno jeste da Bogu takva vera nije potrebna; On je te ljude već prezreo. Takođe je nevažno i kako će se s njima ubuduće obračunavati. Važno je samo to da su njihovi ishodi određeni onog trena kad su Boga naljutili. Ako je Bog odlučio da takve ljudi ne spasava, oni će biti ostavljeni da bi bili kažnjeni. Takav je Božji stav.

Iako Božja suština u sebi sadrži element ljubavi i mada je On baš prema svakom čoveku milostiv, ljudi previđaju i zaboravljaju činjenicu da Njegova suština u sebi takođe sadrži i dostojanstvo. To što On poseduje ljubav ne znači da ljudi mogu da Ga slobodno vređaju, a da pritom u Njemu ne probude osećanja i reakciju; takođe, to što je On milosrdan ne znači da se, u ophođenju prema ljudima, ne pridržava nikakvih načela. Bog je živ; On stvarno postoji. On nije izmišljena marioneta, niti bilo koji drugi predmet. Budući da On postoji, treba u svakom trenutku da pažljivo slušamo glas Njegovog srca, da strogo pazimo na Njegov stav i da razumemo Njegova osećanja. Boga ne bi trebalo da definišemo uz pomoć ljudskih izmišljotina, niti da mu namećemo ljudske zamisli i želje, primoravajući Ga da prema ljudima postupa na ljudski način i na osnovu ljudskih maštarija. Ako to radiš, ti onda time ljutiš Boga, iskušavaš Njegov gnev i dovodiš u pitanje Njegovo dostojanstvo! Kada, dakle, shvatite ozbiljnost ovog problema, apelujem na sve vas da budete oprezni i razboriti u svojim postupcima. Takođe, budite oprezni i razboriti kad govorite – kada je reč o vašem ponašanju prema Bogu, što ste oprezniji i razboritiji, to bolje! Ako ne razumeš kakav je Božji stav, uzdrži se od neopreznih reči, budi pažljiv u svojim postupcima i nemoj proizvoljno lepiti etikete. Što je još važnije, nemoj donositi nikakve proizvoljne zaključke. Umesto toga, treba samo da čekaš i da tragaš; time ćeš ujedno izraziti svoju rešenost da se plašiš Boga i kloniš se zla. Ako pre svega možeš to da postigneš i ako iznad svega poseduješ ovakav stav, Bog te neće kriviti zbog tvoje gluposti, neukosti i nerazumevanja pravih uzroka stvari. Umesto toga, zahvaljujući tome što se plašiš da Ga ne uvrediš, što poštuješ Njegove namere i što si spreman da Mu se pokoriš, Bog će te se setiti, usmeravaće te i prosvetiti, ili će pak tolerisati tvoju nezrelost i neukost. U suprotnom, ako je tvoj stav takav da Mu ne odaješ dužno poštovanje – ako o Njemu sudiš kako ti se prohte ili proizvoljno nagađaš i definišeš Njegove zamisli – Bog će te osuditi, dovešće te u red, pa čak te i kazniti, ili pak ponuditi Svoj komentar o tebi. Taj će se komentar možda dotaći i tvog ishoda. Stoga želim još jednom da istaknem sledeće: svako od vas treba da bude oprezan i razborit u pogledu svega što potiče od Boga. Nemoj govoriti nemarno i budi oprezan u svojim postupcima. Pre no što išta kažeš, treba da zastaneš i da se zapitaš: da li bi ovaj moj postupak mogao da naljuti Boga? Da li se ja, postupajući na taj način, ponašam bogobojažljivo? Čak i kad su u pitanju jednostavne stvari, treba da pokušaš da shvatiš ova pitanja i da ih natenane razmotriš. Ako si zaista u stanju da, u svakom smislu, u svim stvarima i u svako doba, praktično deluješ u skladu sa ovim načelima, te ako možeš da usvojiš ovakav stav, naročito onda kad nešto ne razumeš, Bog će te uvek usmeravati i pokazivati ti put koji treba da slediš. Bez obzira na to kako ljudi sebe prikazuju, Bog ih sasvim otvoreno i jasno vidi, i ponudiće ti preciznu i prikladnu ocenu tih tvojih prikaza. Nakon što budeš podvrgnut konačnoj kušnji, Bog će sumirati celokupno tvoje ponašanje i na osnovu toga odrediti tvoj ishod. Taj rezultat će, bez ijedne trunke sumnje, ubediti svaku osobu. Ono što bih ovde želeo da vam kažem je sledeće: o vašoj sudbini odlučuje svako vaše delo, svaki vaš postupak i svaka vaša misao.

Ko određuje ishode ljudi?

Postoji još jedna izuzetno važna stvar koju treba raspraviti, a to je vaš stav prema Bogu. Taj stav je izuzetno važan! On određuje da li ćete na kraju poći putem koji vodi do uništenja ili onim koji vodi do prelepog odredišta koje je Bog pripremio za vas. U Dobu Carstva, Bog deluje već više od dvadeset godina, i vi ste možda, tokom te dve decenije, duboko u sebi bili pomalo nesigurni u pogledu vlastitog učinka. Bog je, međutim, u Svom srcu sačinio stvaran i istiniti zapis o svakome od vas. Od onog trenutka kad je svaka osoba počela da Ga sledi i da sluša Njegove propovedi, postupno shvatajući sve veći deo istine, pa do vremena kad je svaka osoba počela da izvršava svoju dužnost, Bog je beležio sve oblike ponašanja koji se mogu pripisati svakoj pojedinoj osobi. Kakvi su stavovi ljudi dok izvršavaju svoju dužnost i dok su suočeni sa svakovrsnim okruženjima i kušnjama? Kakav je njihov učinak? Šta u svom srcu osećaju prema Bogu?… Bog o svemu tome sačinjava izveštaj; o svemu tome On vodi evidenciju. Možda je sa vaše tačke gledišta sve ovo zbunjujuće. Sa Božjeg stanovišta, međutim, sve je jasno kao dan, bez i najmanjeg traga aljkavosti. Ovim je pitanjem obuhvaćen ishod svake osobe, a ono se ujedno dotiče sudbine i budućih izgleda svake osobe; povrh toga, Bog na njega troši sav Svoj mukotrpni trud, te stoga On to nikada ne bi zanemario, niti bi tolerisao bilo kakvu nemarnost. Bog pravi evidenciju o tom izveštaju o čovečanstvu, beležeći kako su ljudi sledili Boga od samog početka, pa sve do kraja. Tvojim stavom prema Njemu tokom ovog perioda određena je tvoja sudbina. Zar to nije istina? Veruješ li da je Bog pravedan? Jesu li Njegovi postupci prikladni? Da li u vašim glavama još uvek ima nekih drugih maštarija o Bogu? (Nema.) Da li biste onda rekli da ljudske ishode treba da odredi Bog, ili bi trebalo da ih ljudi sami za sebe određuju? (Treba da ih određuje Bog.) Ko je taj koji ih određuje? (Bog.) Niste sigurni u to ne? Braćo i sestre iz Hong Konga, šta vi kažete – ko određuje ishode ljudi? (Određuju ih sami ljudi.) Da li ljudi sami određuju vlastite ishode? Zar to onda ne bi značilo da ljudski ishodi nemaju nikakve veze s Bogom? Šta kažete vi, braćo i sestre iz Južne Koreje? (Bog određuje ishode ljudi na osnovu svih njihovih postupaka i dela, i u skladu sa putem kojim se kreću.) Ovo je veoma objektivan odgovor. Ovde ima jedna činjenica o kojoj sve vas moram da obavestim: Bog je, tokom obavljanja Svog dela spasenja, za sve ljude definisao standard. Taj standard nalaže da ljudi moraju da slušaju reč Božju i da slede Božji put. Upravo se taj standard koristi za odmeravanje ishoda ljudi. Ako postupaš u skladu s ovim Božjim standardom, moći ćeš da ostvariš dobar ishod; u suprotnom, dobar ishod nećeš moći da ostvariš. Ko, dakle, po tvom mišljenju, određuje taj ishod? Njega ne određuje samo Bog, već i Bog i ljudi zajedno. Je li ovo tačno? (Da.) Zašto je to tako? Zato što je Bog taj koji želi da se aktivno uključi u delo spasenja čovečanstva i da za čovečanstvo pripremi divno odredište; ljudi su objekti Božjeg dela, a ovaj ishod i ovo odredište jesu ono što Bog za njih priprema. Kad ne bi bilo objekata na kojima bi radio, On ne bi ni imao potrebu da obavlja to delo; a kad On to delo ne bi obavio, ljudi ne bi dobili priliku da steknu spasenje. Ljudi su ti koje treba spasiti i, mada zadobijanje spasenja predstavlja pasivni deo tog procesa, upravo od stava onih koji igraju tu pasivnu ulogu zavisi da li će Bog, u Svom delu spasavanja čovečanstva, biti uspešan ili ne. Kad ne bi bilo usmeravanja koje ti Bog pruža, ti ne bi bio upoznat s Njegovim standardom, niti bi imao ikakav cilj. Ako poseduješ ovaj standard i ovaj cilj, ali, uprkos tome, i dalje odbijaš da sarađuješ, da ih sprovodiš u delo ili da platiš cenu, ti onda nećeš ostvariti taj ishod. Stoga kažem da se ishod neke osobe ne može odvojiti od Boga, ali i da je on isto tako neodvojiv od te osobe. Prema tome, sad znate ko određuje ishode ljudi.

Ljudi su skloni da Boga definišu na osnovu iskustva

Dok razgovarate na temu bogopoznanja, da li ste uočili jednu stvar? Jeste li primetili da je Njegov stav ovih dana pretrpeo neku transformaciju? Da li je Njegov stav prema ljudima nepromenljiv? Hoće li On zauvek ovako trpeti, doveka pružajući ljudima svu Svoju ljubav i milosrđe? Ovim je pitanjem takođe obuhvaćena i Božja suština. Vratimo se ranije pomenutom pitanju takozvanog bludnog sina. Kad sam vam to pitanje postavio, vaši odgovori nisu bili sasvim jasni; drugim rečima, vaše razumevanje Božjih namera još uvek nije naročito solidno. Znajući da ih Bog voli, ljudi Ga definišu kao simbol ljubavi: oni veruju da, ma šta ljudi radili, ma kako se ponašali, ma kako se prema Bogu ophodili i ma koliko prema Njemu bili buntovni, ništa od toga zapravo nije važno, zato što Bog poseduje ljubav, a Njegova je ljubav bezgranična i nemerljiva; Bog poseduje ljubav, pa prema ljudima može da bude tolerantan; Bog poseduje ljubav, pa može da bude milostiv prema ljudima, prema njihovoj nezrelosti, prema njihovoj neukosti i njihovoj buntovnosti. Da li zaista tako stoje stvari? Neki će ljudi, nakon što su jedanput ili čak više puta iskusili Božje strpljenje, ta svoja iskustva tretirati kao kapital u vlastitom razumevanju Boga, verujući da će On doveka biti strpljiv i milostiv prema njima, da bi zatim, tokom svog života, na to Božje strpljenje gledali kao na standard po kojem se On prema njima odnosi. Ima i onih koji će, nakon što su jednom iskusili Božju trpeljivost, Boga zauvek definisati kao trpeljivog – pri čemu je, u njihovoj glavi, ta trpeljivost beskonačna, bezuslovna, pa čak i sasvim neprincipijelna. Jesu li takva uverenja ispravna? Svaki put kad raspravljamo o pitanjima Božje suštine ili Božje naravi, vi se unezverite. Veoma se zabrinem kad vas vidim takve. Čuli ste brojne istine u vezi sa Božjom suštinom; odslušali ste i mnoge rasprave o Njegovoj naravi. Pa ipak, sva ova pitanja, kao i istinitost ovih aspekata, u vašim su glavama samo sećanja zasnovana na teoriji i pisanoj reči; niko od vas nije u stanju da, u svom svakodnevnom životu, Božju narav doživi ili vidi onakvom kakva ona zaista jeste. Svi ste, dakle, u pogledu svoje vere zbunjeni; vaša je vera do te mere slepa, da prema Bogu ne osećate nikakvo strahopoštovanje i čak Ga gurate u stranu. Čemu vodi ovakav vaš odnos prema Bogu? Vodi vas do toga da o Bogu stalno donosite zaključke. Čim steknete makar i mrvicu znanja, veoma ste zadovoljni, baš kao da ste u celosti zadobili Boga. Nakon toga, zaključujete da je Bog baš takav kakvim Ga vi zamišljate i ne dopuštate Mu da se slobodno kreće. Štaviše, kad god Bog učini nešto novo, vi naprosto odbijate da priznate da je On Bog. Kad Bog, jednoga dana, bude rekao: „Ja ljude više ne volim; neću više da budem milostiv prema njima; ponestalo mi je tolerancije i strpljenja za njih; ispunjen sam krajnjim gnušanjem i antipatijom prema njima“, takve će izjave, duboko u srcima ljudi, izazvati pravi lom. Neki od njih će čak reći: „Ti više nisi moj Bog; nisi više Bog kojeg želim da sledim. Ako tako kažeš, Ti onda nisi više merodavan da budeš moj Bog i ja ne moram više da Te sledim. Ako mi više ne pružaš milost, ljubav i toleranciju, prestaću da Te sledim. Ja mogu da Te sledim, i to da Te s puno pouzdanja sledim do samog kraja, jedino ako si Ti prema meni bezgranično tolerantan, ako si uvek strpljiv i ako mi omogućavaš da vidim da Ti jesi ljubav, da si Ti strpljenje i da si Ti tolerancija. Zahvaljujući Tvom strpljenju i milosrđu, stekao sam blanko oproštaj i pomilovanje za svako buntovništvo i prestup, mogu bilo kada i bilo gde da počinim greh, da se bilo kada i bilo gde ispovedim i budem pomilovan, i mogu da Te bilo kada i bilo gde naljutim. Ti ne treba o meni da imaš nikakvo mišljenje, niti da donosiš ikakve zaključke o meni.“ Iako možda niko od vas o ovim problemima ne razmišlja tako svesno i subjektivno, kad god pomisliš da bi Boga mogao da upotrebiš kao alatku za oprost grehova ili kao objekat za sticanje prelepog odredišta, ti na taj način živoga Boga suptilno stavljaš u poziciju naspram sebe, kao svog neprijatelja. Ja to tako vidim. Možeš ti i dalje da daješ izjave poput: „Verujem u Boga“, „Tragam za istinom“, „Želim da promenim svoju narav“, „Želim da se oslobodim uticaja tame“, „Želim da udovoljim Bogu“, „Želim da Mu se potčinim“, „Želim da budem veran Bogu i da dobro obavljam svoju dužnost“ i tome slično. Pa ipak, ma koliko da si slatkorečiv, ma koliko da je veliko tvoje poznavanje teorije i ma koliko da je ta teorija impozantna i dostojanstvena, činjenica je da među vama sada ima mnogo onih koji su već naučili kako da koriste propise, doktrine i teorije koje ste savladali radi izvođenja zaključaka o Bogu, čime Ga sasvim prirodno stavljate u poziciju nasuprot sebi. Iako si možda savladao reči i teorije, ti ipak nisi uistinu zakoračio u stvarnost istine, te je stoga za tebe veoma teško da se približiš Bogu, da Ga upoznaš i da Ga razumeš. To je tako žalosno!

Iz jednog video zapisa upamtio sam sledeći prizor: neke su sestre držale u ruci primerak knjige „Reč se pojavljuje u telu“, podižući ga veoma visoko; stajale su ukrug i podigle knjigu visoko iznad svojih glava. Bila je to samo slika, ali to što je ona izazvala u Meni nije bila slika; naime, ta me je slika navela na pomisao da ono što svako u svom srcu čuva na najvišem mestu nije Božja reč, već knjiga u kojoj je Božja reč zapisana. Ta Me je misao strašno rastužila. Podizanje knjige uvis nije ni nalik veličanju Boga, jer vas je nerazumevanje Boga dovelo dotle da, čak i kad vam se postavi neko sasvim očigledno i krajnje nevažno pitanje, odmah počinjete da smišljate vlastite predstave. Kad vam postavim neka krajnje ozbiljna pitanja, kao odgovor Mi nudite svoje pretpostavke i maštarije; pritom su neki od vas čak sumnjičavi i na Moja pitanja odgovaraju pitanjima. To Mi još jasnije kazuje da Bog u kojeg vi verujete nije istiniti Bog. Nakon što ste tolike godine čitali Božje reči, vi te reči, Božje delo i još neke doktrine koristite radi ponovnog izvođenja zaključaka o Njemu. Štaviše, nikada ni ne pokušavate da razumete Boga; nikada ne pokušavate da shvatite Njegove namere, da razumete Njegov stav prema ljudima, niti da shvatite kako On razmišlja, zbog čega je tužan, zašto je ljut, zašto prezire ljude i druga slična pitanja. Još je više onih koji veruju da Bog oduvek ćuti zato što naprosto samo posmatra različite postupke ljudi, bez ikakvog stava ili ideje o njima. Neki treći pak veruju da Bog ne daje ni glasa od Sebe zato što prećutno pristaje na sve, da ćuti zato što nešto čeka ili zato što nema Svoj stav; oni smatraju da je Božji stav već detaljno razrađen u knjizi i u celosti saopšten ljudima, te da je stoga nepotrebno da im se taj stav stalno ponavlja. Iako ćuti, Bog još uvek ima Svoj stav i gledište, kao i standard prema kojem zahteva da ljudi žive. Mada ljudi ni ne pokušavaju da Ga razumeju, niti da tragaju za Njim, Božji stav je veoma jasan. Zamislite nekoga ko je jedno vreme strasno sledio Boga, ali Ga je onda, u nekom trenutku, napustio i otišao. Ako bi sada ta osoba nekim čudom poželela da se vrati, vi ne znate kako bi Bog na to gledao, niti kakav bi bio Njegov stav prema njoj. Nije li to krajnje tužno? Činjenica je da je ovo prilično površna stvar. Kada biste zaista razumeli Božje srce, znali biste kakav je Njegov stav prema takvoj osobi i ne biste davali dvosmislene odgovore. Budući da ne znate odgovor, dopustite Mi da vam sve natenane objasnim.

Božji stav prema onima koji pobegnu tokom obavljanja Njegovog dela

Takvih ljudi ima svuda: pošto su se uverili u Božji put, oni, iz ko zna kojih raznih razloga, odlaze ćutke, bez pozdrava, kako bi prekinuli sve veze i radili šta im duša želi. Za sada nećemo ulaziti u razloge zbog kojih ti ljudi odlaze; hajde najpre da vidimo kakav je Božji stav prema jednoj takvoj osobi. Njegov je stav veoma jasan. Onog trena kad ovi ljudi odu od Njega, njihova je sudbina, sa Božje tačke gledišta, okončana. Pri tom je tu sudbinu okončao Bog, a ne neka konkretna osoba. Samim tim što je ta osoba napustila Boga, znači da Ga je ona već odbacila, da Ga više ne želi i da više ne prihvata Božje spasenje. Budući da takvi ljudi ne žele Boga, može li On i dalje želeti njih? Nadalje, pošto imaju takav stav i takvo gledište, i pošto su čvrsto odlučili da napuste Boga, oni su Mu time već pokvarili raspoloženje. Sve to važi čak i uprkos činjenici da oni možda nisu besno proklinjali Boga, uprkos činjenici da se nisu upuštali ni u kakvo podlo ili ekscesno ponašanje i uprkos činjenici razmišljaju otprilike ovako: „Ako jednoga dana postanem sit spoljašnjih naslada, ili ako mi Bog još za nešto bude zatrebao, ja ću se vratiti. Ili ću se vratiti ako me Bog pozove“, ili pak kažu: „Ako me spolja neko povredi ili ako vidim da je spoljni svet isuviše mračan i zao, te stoga više ne želim da idem kud me život nosi, vratiću se Bogu.“ Mada su u svojoj glavi izračunali kada će se tačno vratiti i mada su pokušali da ostave sebi mogućnost povratka, ti ljudi, ma u šta da veruju i ma kako dobro da planiraju, ne shvataju da su sve to samo njihove puste želje. Njihova je najveća greška u tome što im nije bilo jasno kako se Bog oseća zbog njihove želje da odu. Onog trenutka kad su odlučili da odu od Boga, On ih je potpuno napustio; u Svom je srcu On već tada doneo odluku o ishodu takve osobe. Kakav je taj ishod? Takav da će ta osoba postati jedan od miševa i da će stoga nestati zajedno s njima. Ljudi su, dakle, često svedoci jedne ovakve situacije: neko napusti Boga, ali za to ne bude kažnjen. Bog deluje u skladu sa vlastitim načelima; neke se stvari mogu videti, dok su druge zaključene isključivo u Božjem srcu, tako da ljudi ne mogu da vide rezultate. Deo koji je ljudima vidljiv ne mora nužno predstavljati pravu stranu stvari, ali zato druga strana – ona koju ti ne vidiš – uistinu sadrži iskrene Božje misli i zaključke.

Ljudi koji beže tokom obavljanja Božjeg dela jesu oni koji napuštaju istiniti put

Zašto Bog tako strogo kažnjava ljude koji beže za vreme obavljanja Njegovog dela? Zašto se On toliko ljuti na njih? Pre svega, znamo da Božju narav čine veličanstvo i gnev; On nije ovca koju svako može da zakolje, a kamoli marioneta kojom ljudi mogu da upravljaju kako im se prohte. On takođe nije ni prazan balon, koji svako može da šutira unaokolo. Ako zaista veruješ da Bog postoji, srce treba da ti bude bogobojažljivo i treba da znaš da Njegovu suštinu nije mudro razbesneti. Pri tom, taj bes može biti izazvan nekom rečju ili mišlju, možda nekom vrstom podlog, a ponekad čak i blagog ponašanja, ili pak ponašanjem koje je prema ljudskom gledištu i moralu prihvatljivo; taj bes, takođe, može biti izazvan i nekom doktrinom ili teorijom. Međutim, kad Boga jednom razljutiš, tvoja će prilika biti izgubljena i nastupiće tvoji poslednji dani. To je strašna stvar! Ako ne razumeš da se Bog ne sme vređati, ti Ga se onda možda uopšte ne plašiš, a možda Ga čak i rutinski vređaš. Ako ne znaš kako da se plašiš Boga, onda nisi ni sposoban da Ga se plašiš, te stoga nećeš znati kako da kročiš na stazu koja sledi Božji put – put straha od Boga i izbegavanja zla. Kad se jednom osvestiš i postaneš svestan činjenice da se Bog ne sme vređati, znaćeš šta da radiš da se plašiš Boga i kloniš se zla.

Da li ćeš slediti put straha od Boga i izbegavanja zla, ne mora nužno da zavisi od toga koliko istine poznaješ, kolikim si kušnjama bio podvrgnut, niti od toga koliko te je puta On doveo u red. To pre zavisi od stava koji u svom srcu nosiš prema Bogu i od suštine koju izražavaš. Čovekova suština i njegovi subjektivni stavovi – to je ono što je veoma važno i veoma presudno. A kad je reč o onima koji su se Boga odrekli i napustili Ga, njihovi prezrenja dostojni stavovi prema Njemu i njihova srca koja mrze istinu već su pokvarili Njegovo raspoloženje i stoga im, što se Njega tiče, nikada neće biti oprošteno. Oni su znali da Bog postoji, bili su obavešteni o tome da je On već stigao i čak su iskusili novo Božje delo. Njihov odlazak nije bio posledica obmane ili smetenosti, a još manje su bili primorani da odu. Umesto toga, oni su svesno i bistroga uma odlučili da napuste Boga. Njihov odlazak nije bio posledica gubitka puta, niti su oni bili izgnani. Stoga oni, u Božjim očima, nisu jagnjad koja je odlutala od svog stada, a kamoli bludni sinovi koji su zagubili svoj put. Otišli su nekažnjeno – a takvo stanje, takva situacija, kvari Božje raspoloženje, usled čega im On daruje beznadežne ishode. Zar takav ishod nije zastrašujući? Prema tome, ljudi mogu da uvrede Boga ukoliko Ga ne poznaju. To nije beznačajna stvar! Ako ljudi Božji stav ne uzimaju za ozbiljno, već i dalje veruju da će se On radovati njihovom povratku, jer su oni deo Njegove izgubljene jagnjadi, te da On još uvek čeka da se oni predomisle, to onda znači im se bliži vreme kažnjavanja. Ne radi se samo o tome da će Bog odbiti da ih prihvati – budući da Mu oni već po drugi put kvare raspoloženje, stvar je još strašnija! Usled odsustva strahopoštovanja, ti su ljudi već prekršili Božje upravne odluke. Hoće li ih On ipak prihvatiti? U srcu Božjem, načela u vezi s ovim pitanjem su takva da će On, ukoliko se neko već uverio u to koji je put istinit, a zatim svesno i bistroga uma ipak odlučio da Boga odbaci i da ode od Njega, takvoj osobi preprečiti put koji vodi do spasenja, tako da će za nju kapija carstva od tog trenutka biti zauvek zamandaljena. Ako ta osoba bude još jednom pokucala, Bog joj neće otvoriti vrata; pristup će joj zauvek biti zabranjen. Neki su od vas možda pročitali biblijsku priču o Mojsiju. Nakon što ga je Bog pomazao, Mojsiju je, zbog njegovih postupaka i iz raznih drugih razloga, 250 vođa otkazalo poslušnost. Ko je bio taj kome su oni odbili da se potčine? To nije bio Mojsije. Odbili su da se potčine Božjim uređenjima; odbili su da se, po ovom pitanju, potčine Božjem delu. Rekli su sledeće: „Preterali ste! Sav je zbor ispunjen svetošću, i svi u njemu, a i Jahve je među njima.“ Jesu li ove reči i ovi stihovi, sa ljudske tačke gledišta, veoma ozbiljni? Nisu ozbiljni. U najmanju ruku, doslovno značenje tih reči nije ozbiljno. U pravnom smislu, tim rečima nije prekršen nijedan zakon, zato što, gledano spolja, taj jezik i taj rečnik nisu neprijateljski, a u njima još manje ima bogohulnih konotacija. To su samo uobičajene rečenice, i ništa više od toga. Zašto onda te reči kod Boga mogu da izazovu takav bes? Zato što one nisu bile upućene ljudima, već Bogu. Stav i narav koji su tim rečima izraženi, jesu upravo ono što Bogu kvari raspoloženje; te reči vređaju narav Božju, koja se ne sme vređati. Svi znamo kakvi su naposletku bili ishodi tih vođa. Kada je reč o ljudima koji su Boga napustili, kakvo je njihovo gledište? Kakav je njihov stav? I zašto njihovo gledište i stav dovode do toga da Bog s njima postupa na takav način? Razlog je u tome što oni, iako dobro znaju da je On Bog, ipak odlučuju da Ga izdaju, te su zato oni potpuno lišeni šanse da budu spaseni. Baš kao što je u Bibliji zapisano: „Naime, ako svojevoljno grešimo i nakon što smo primili znanje o istini, nema te žrtve koja će ukloniti grehe“ (Jevrejima 10:26). Da li sada jasno razumete ovaj problem?

Sudbine ljudi određene su njihovim stavom prema Bogu

Bog je živi Bog, i baš kao što se ljudi u različitim situacijama različito ponašaju, tako se i Njegov odnos prema tim ponašanjima razlikuje, jer On nije ni marioneta ni prazan balon. Spoznaja Božjeg stava je nešto što je za ljude vredno traganja. Ljudi treba da nauče da spoznajom Božjeg stava mogu da malo-pomalo steknu znanje o Božjoj naravi i da razumeju Njegovo srce. Kako postepeno budeš sve bolje razumevao Božje srce, neće ti se više činiti da su strah od Boga i izbegavanje zla tako teško ostvarljivi. Štaviše, kad budeš zaista razumeo Boga, manje je verovatno da ćeš o Njemu donositi zaključke. A kad jednom budeš prestao da donosiš zaključke o Bogu, biće manje verovatno da ćeš Ga uvrediti, i on će te, a da ti toga nećeš biti ni svestan, povesti putem koji vodi do bogopoznanja; na taj će se način tvoje srce ispuniti bogobojažljivošću. Tada ćeš prestati da Boga definišeš rečima i doktrinama ili teorijama kojima si ovladao. Umesto toga ćeš, neprestano u svemu tragajući za Božjim željama, nesvesno postati osoba koja je u skladu s Božjim namerama.

Za ljude je Božje delo nevidljivo i nedodirljivo, ali zato Bog, što se Njega lično tiče, postupke svakog čoveka – kao i čovekov odnos prema Njemu – može ne samo da oseti, već i da ih vidi. Ovo je nešto što svi treba da prepoznaju i što svima treba da budu potpuno jasno. Možda se stalno pitaš: „Zna li Bog šta ja ovde radim? Da li On zna o čemu trenutno razmišljam? Možda zna, a možda i ne zna.“ Ako usvojiš takvo gledište, ako veruješ u Boga i slediš Ga, ali pritom istovremeno sumnjaš u Njegovo delo i Njegovo postojanje, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš u Njemu probuditi gnev, jer se ti već teturaš duž ivice opasne provalije. Viđao sam ljude koji dugi niz godina veruju u Boga, ali da pritom još uvek nisu zadobili istina-stvarnost, a kamoli da su razumeli Božje namere. Ti ljudi nimalo ne napreduju ni u životu, niti u pogledu svoga rasta, već se uporno drže najpliće od svih doktrina. To je zato što takvi ljudi Božju reč nikada nisu smatrali samim životom i nikada se nisu suočili s Njegovim postojanjem, niti su ga prihvatili. Mislite li da je Bog ispunjen radošću kad vidi takve ljude? Da li Mu oni pružaju utehu? Prema tome, sudbine ljudi određene su upravo načinom na koji oni veruju u Boga. Kada govorimo o tome kako ljudi tragaju i kako prilaze Bogu, stavovi ljudi su od primarne važnosti. Nemoj zanemarivati Boga kao da je On samo prazan balon koji lebdi unutar tvog potiljka; o Bogu u kojeg veruješ uvek razmišljaj kao o živom, stvarnom Bogu. On tamo gore, na trećem nebu, ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv, On neprestano zagleda u svačije srce, motri šta smeraš, pazi na svaku tvoju rečcu i na svako tvoje sićušno delo, gleda kako se ponašaš i vidi kakav je tvoj stav prema Njemu. Bilo da si spreman da Mu se predaš ili ne, celokupno tvoje ponašanje i tvoje najskrivenije misli i ideje otkrivaju se pred Njim i On ih posmatra. Usled tvog ponašanja, tvojih dela i tvog odnosa prema Njemu, Božje mišljenje o tebi i Njegov stav prema tebi neprestano se menjaju. Hteo bih da nekim ljudima dam jedan savet: ne ponašaj se kao odojče u Božjim rukama, kao da On treba da ti tetoši, kao da nikad ne bi mogao da te napusti i kao da je Njegov stav prema tebi fiksiran i večno nepromenljiv, a ujedno ti savetujem i da prestaneš da sanjariš! Bog se prema svakoj osobi ophodi pravedno i krajnje ozbiljno pristupa Svom delu osvajanja i spasavanja ljudi. To je Njegovo upravljanje. Prema svakoj osobi se odnosi ozbiljno, a ne kao prema nekom kućnom ljubimcu s kojim bi se igrao. Božja ljubav prema ljudima ne ogleda se u maženju i tetošenju, kao što ni Njegova milost i trpeljivost ne podrazumevaju popustljivost i nehajnost. Naprotiv, Božja se ljubav prema ljudima sastoji od nege, sažaljenja i poštovanja prema životu; Njegova milost i trpeljivost saopštavaju im šta On od njih očekuje i predstavljaju ono što je čovečanstvu potrebno da bi opstalo. Bog je živ i On zaista postoji; Njegov stav prema ljudima ne predstavlja skup dogmatskih pravila, već se zasniva na načelima i može se menjati. Njegove namere prema ljudima vremenom se postepeno menjaju i transformišu, zavisno od okolnosti u kojima nastaju, kao i od stava svake pojedine osobe. Stoga bi u srcu trebalo da nosiš apsolutno jasnu spoznaju da je suština Boga nepromenljiva, te da će se Njegova narav pojavljivati u različitim vremenima i različitim kontekstima. Možda ti ne misliš da je ovo ozbiljna stvar i možda svoje lične predstave koristiš da bi zamišljao kako Bog treba da deluje. Ima, međutim, trenutaka kada je istinito baš ono gledište koje je potpuno suprotno tvom, a ti si Boga već naljutio time što si Ga odmeravao pomoću svojih ličnih predstava. To je zato što Bog ne funkcioniše onako kako ti to zamišljaš, niti će se prema ovoj stvari odnositi onako kako ti kažeš. Stoga te podsećam da treba da budeš pažljiv i razborit u pristupu svemu što te okružuje i da naučiš kako da praktikuješ shodno načelu da „slediš Božji put – bojeći se Boga i kloneći se zla“. Moraš odlično da razumeš sve što ima veze sa pitanjima Božjih namera i Božjeg stava, moraš da pronađeš prosvećene ljude koji će ti to objasniti i moraš iskreno da tragaš. Boga u kojeg veruješ nemoj posmatrati kao marionetu, tako što ćeš Mu po volji suditi, proizvoljno zaključivati o Njemu i prema Njemu se odnositi bez dužnog poštovanja. Iako ti Bog donosi spasenje i određuje tvoj ishod, iako ti On može podariti milost, toleranciju, sud ili grdnju, Njegov stav prema tebi ni u kom slučaju nije nepromenljiv. Njegov stav zavisi od tvog stava prema Njemu, kao i od toga koliko Ga razumeš. Nemoj sebi da dozvoliš da Ga jednom zauvek definišeš samo na osnovu jednog prolaznog aspekta svog znanja ili razumevanja Boga. Nemoj verovati u mrtvog, već veruj u Živog Boga. Upamti to! Iako sam ovde govorio o nekim istinama – istinama koje je trebalo da čujete – za sada vam, s obzirom na vaše sadašnje stanje i sadašnji rast, neću postavljati nikakve veće zahteve, da vam ne bih potkopavao elan. U suprotnom, mogao bih vam ispuniti srca prejakom dozom sumornosti i učiniti da prema Bogu osetite preveliko razočaranje. Umesto toga, nadam se da ćete, koračajući putem koji leži pred vama, moći da iskoristite bogoljubivo srce i da se prema Bogu odnosite s poštovanjem. Nemoj se zapetljavati u pitanje načina verovanja u Boga; smatraj to jednim od najvećih postojećih problema. Smesti ga u svoje srce, poveži ga sa stvarnošću i poveži ga sa stvarnim životom; nemoj ga koristiti kao otrcanu frazu – jer to je pitanje života i smrti, i ono će odrediti tvoju sudbinu. Nemoj se prema njemu odnositi kao prema nekoj šali ili dečjoj igri! Nakon što sam danas ove reči podelio s vama, pitam se koliko su od toga vaši umovi požnjeli i razumeli. Imate li neko pitanje u vezi s onim što sam danas ovde govorio?

Mada su ove teme donekle nove i pomalo izvan vašeg vidokruga, izvan vaših uobičajenih aktivnosti i onoga na šta obično obraćate pažnju, mislim da ćete, nakon što jedno vreme budete o njima u zajedništvu razgovarali, uopšteno razumeti sve što sam ovde rekao. Sve su ove teme prilično nove i nikada ih ranije niste razmatrali, te se nadam da one ni na koji način neće otežati vaše breme. Ja danas ove reči ne govorim da bih vas plašio, niti ih koristim da bih vas orezao, već Mi je cilj da vam pomognem da razumete stvarne činjenice o istini. Budući da između ljudi i Boga postoji dubok jaz, ljudi Boga nikad nisu razumeli, niti su spoznali Njegov stav, uprkos tome što u Njega veruju. Pored toga, ljudi nikada nisu s nekim naročitim elanom brinuli o Božjem stavu. Radije su samo slepo verovali i postupali, nemarno se odnoseći prema spoznaji i razumevanju Boga. Stoga sam prisiljen da vam ova pitanja razjasnim i pomognem vam da shvatite kakav je Bog u kojeg verujete, o čemu razmišlja, kakav Mu je stav u pogledu ophođenja prema različitim ljudima, koliko ste daleko od ispunjenja Njegovih zahteva i kolika je razlika između vaših postupaka i standarda koje On zahteva. Informišući vas o ovim stvarima, cilj Mi je da vam ponudim etalon prema kojem ćete sami sebe odmeriti, kako biste saznali do kakve vas je žetve doveo put kojim hodite, šta je to što na tom putu niste stekli i u koje se oblasti naprosto niste uključili. Dok između sebe komunicirate, obično govorite o malom broju tema o kojima se najčešće raspravlja i koje su, po svom obimu, veoma uske, a po svom sadržaju plitke. Između onoga o čemu razgovarate i Božjih namera, kao i između vaših diskusija na jednoj, te opsega i standarda Božjih zahteva na drugoj strani, postoji određena distanca, odnosno jaz. Ako duže vreme budete na ovaj način postupali, to će za posledicu imati vaše sve veće udaljavanje od Božjeg puta. Vi samo uzimate sadašnje Božje izjave i pretvarate ih u predmete obožavanja, posmatrajući ih kao nekakve obrede i propise. To je sve što činite! U vašim srcima, zapravo, za Boga jednostavno nema mesta i On vaša srca nikada nije uistinu zadobio. Neki misle da je veoma teško spoznati Boga, i to je istina. To zaista jeste teško. Ako su ljudi spolja primorani da izvršavaju svoje dužnosti, da obavljaju poslove i da naporno rade, oni će smatrati da je veoma lako verovati u Boga, jer sve to spada u okvire ljudskih mogućnosti. Onog trena, međutim, kad se tema pomeri na Božje namere i Njegov odnos prema čovečanstvu, tada, sa bilo čije tačke gledišta, stvari zaista postaju malo teže. To je zato što ova tema podrazumeva da ljudi shvataju istinu i svoj ulazak u stvarnost, tako da će se, sasvim prirodno, javiti određeni stepen poteškoća! Ipak, kad jednom prođeš kroz ta prva vrata i počneš da ulaziš, stvari postepeno postaju lakše.

Polazna osnova za strah od Boga jeste tretirati Ga kao Boga

Maločas je neko postavio sledeće pitanje: kako to da, iako o Bogu znamo više od Jova, mi i dalje ne možemo da Ga se bojimo? Nešto ranije smo se već malo dotakli ovog pitanja. U stvari, već smo raspravljali i o suštini tog pitanja, odnosno o činjenici da se Jov, iako tada još nije poznavao Boga, prema Njemu ipak odnosio kao prema Bogu i smatrao Ga Suverenom neba i zemlje i svih stvorenja. Jov Boga nije smatrao neprijateljem, već Ga je obožavao kao Stvoritelja svih stvari. Zašto se ljudi danas toliko opiru Bogu? Zbog čega nisu u stanju da Ga se boje? Jedan od razloga je taj što ih je Sotona duboko iskvario, te su oni, sa tako duboko ukorenjenom sotonskom prirodom, postali Božji neprijatelji. Dakle, iako ljudi veruju u Boga i priznaju Ga, i dalje su u stanju da Mu se opiru i da Mu budu suprotstavljeni. To je određeno ljudskom prirodom. Drugi razlog je taj što ljudi, uprkos tome što u Boga veruju, Njega naprosto ne tretiraju kao Boga. Umesto toga, misle da se on ljudima suprotstavlja, smatraju Ga svojim neprijateljem i čini im se da se s Njim ne mogu pomiriti. To je naprosto tako jednostavno. Zar ovo pitanje nismo razmatrali na našem prethodnom sastanku? Razmislite malo o tome: nije li to razlog? Ti možda ponešto i znaš o Bogu, ali šta se tačno pod tim znanjem podrazumeva? Nije li to ono o čemu svi pričaju? Nije li to ono što ti je Bog rekao? Tebi su dobro poznati samo teorijski i doktrinarni aspekti tog znanja – ali da li si ikada cenio pravo Božje lice? Poseduješ li subjektivno znanje? Imaš li praktičnih znanja i iskustava? Da li bi ti to znao da ti Bog nije rekao? Tvoje teoretsko znanje ne predstavlja pravo znanje. Jednom rečju, ma koliko da znaš i ma kako da si to znanje stekao, dokle god ne postigneš pravo razumevanje Boga, On će biti tvoj neprijatelj, a sve dok Boga zaista ne počneš da tretiraš kao Boga, On će ti se suprotstavljati, zato što si ti oličenje Sotone.

Dok si zajedno sa Hristom, možda Mu možeš služiti po tri obroka dnevno, ili Ga možda možeš poslužiti čajem i pobrinuti se za Njegove životne potrebe; tako će izgledati da si se prema Hristu odnosio kao prema Bogu. Kad god se nešto desi, gledišta ljudi uvek su suprotna Božjem gledištu; ljudi nikad ne uspevaju da shvate da i prihvate Božje gledište. Iako se naizgled mogu dobro slagati s Bogom, to ne znači da su oni sa Njim usklađeni. Čim nešto iskrsne, istina o ljudskom buntovništvu izlazi na videlo, potvrđujući na taj način neprijateljstvo koje postoji između ljudi i Boga. To neprijateljstvo ne znači da se Bog suprotstavlja ljudima, niti da želi da im bude neprijatelj, a ne znači ni da ih On stavlja u opoziciju Samom Sebi, da bi ih zatim tretirao kao takve. Umesto toga, reč je o onoj, prema Bogu oprečnoj suštini, koja vreba iz subjektivne volje čoveka i iz njegove podsvesti. Budući da ljudi sve što dolazi od Boga smatraju predmetom svog istraživanja, njihov odgovor na ono što od Boga dolazi i ono što se Boga tiče, sastoji se, pre svega, u nagađanju, sumnji, a zatim i u brzopletom zauzimanju stava koji je u sukobu i u suprotnosti sa Bogom. Ubrzo nakon toga, oni svoju negativnu energiju unose u sporove i nadmetanja s Bogom, idući dotle da sumnjaju čak i u to da takav Bog zavređuje da Ga ljudi slede. I pored toga što im razum govori da ne treba tako da postupaju, oni će se na to ipak odlučiti u inat sebi i bez oklevanja će tako postupati do samog kraja. Primera radi, koja je prva reakcija nekih ljudi na glasine i klevete u vezi sa Bogom? Oni će se najpre zapitati da li te glasine postoje i da li su tačne, a zatim će zauzeti stav tipa „čekaj i posmatraj“. Nakon toga, oni ovako razmišljaju: „Nema načina da se ovo proveri. Da li se to zaista dogodilo? Je li ova glasina tačna ili nije?“ Mada to spolja ne pokazuju, takvi ljudi su u svojim srcima već počeli da sumnjaju i već su počeli da poriču Boga. Šta je suština takvog stava i takvog gledišta? Nije li to izdaja? Dokle god se oni ne suoče s ovim pitanjem, ti ne možeš da znaš kakva su njihova gledišta; na prvi pogled, čini se da oni nisu u sukobu sa Bogom i da Ga ne smatraju neprijateljem. Međutim, čim se suoče s nekim problemom, odmah staju uz Sotonu i suprotstavljaju se Bogu. Na šta to ukazuje? Na činjenicu da su ljudi i Bog međusobno suprotstavljeni! Ne radi se o tome da Bog ljude smatra neprijateljima, već o tome da je sama čovekova suština neprijateljski nastrojena prema Bogu. Ma koliko dugo da Ga je neko sledio i ma koliku cenu da je platio, ma kako da Ga ljudi hvale i ma kako da se suzdržavaju od opiranja Bogu, pa čak i ma koliko snažno primoravaju sebe da Ga zavole, oni Boga nikada neće moći da tretiraju kao Boga. Zar to nije određeno ljudskom suštinom? Ako se prema Njemu odnosiš kao prema Bogu i iskreno veruješ da On jeste Bog, možeš li i dalje da sumnjaš u Njega? Možeš li u srcu još uvek nositi znakove pitanja u vezi s Njim? Ne sme više biti nikakvih pitanja, zar ne? Belosvetski trendovi su užasno zli, kao i čitava ova ljudska rasa; pa kako to da nemaš predstave o njima? I ti sâm si tako rđav, pa kako to da ni o tome nemaš predstavu? Pa ipak, svega par glasina i nekolika kleveta je dovoljno da se u tebi rode tako ogromne predstave o Bogu i da ti toliko toga izmaštaš, što sve pokazuje koliko je tvoj rast zapravo nezreo! Da li je „zujanje“ nekoliko komaraca i par ogavnih mušica sve što je potrebno da bi ti podlegao obmani? Kakav si ti to čovek? Znaš li šta Bog misli o takvim ljudima? S obzirom na to kako se prema njima odnosi, Božji stav je zapravo sasvim očigledan. Radi se samo o tome da se Bog prema tim ljudima ophodi krajnje suzdržano – Njegov je stav takav da uopšte ne obraća pažnju na njih i da te neznalice ne uzima za ozbiljno. Zašto? Zato što On nikada nije iskreno planirao da zadobije ljude koji su se zarekli da će prema Njemu do samog kraja biti neprijateljski nastrojeni i koji nikada nisu ni planirali da tragaju za načinom da se usklade s Njim. Možda bi reči koje sam izgovorio neke ljude mogle da povrede. Hoćete li Mi onda dopustiti da vas uvek ovako vređam? U svakom slučaju, sve što sam rekao je sušta istina! Ako vas uvek budem ovako vređao i otvarao vam stare rane, hoće li to uticati na uzvišeni lik Božji koji čuvate u svom srcu? (Neće.) Ja takođe mislim da neće, jer u vašem srcu Boga naprosto nema. Uzvišeni Bog koji živi u vašem srcu – onaj kojeg odsudno branite i čuvate – jednostavno, nije Bog. On je pre plod ljudske mašte; on, naprosto, ne postoji. Stoga bi bolje bilo da vam otkrijem rešenje ove zagonetke; zar time neće ujedno biti razotkrivena i cela istina? Stvarni Bog nije onakav kakvim Ga ljudi zamišljaju. Nadam se da s tom realnošću svi možete da se suočite i da će vam ona pomoći da Boga bolje upoznate.

Ljudi koje Bog ne priznaje

Ima ljudi čiju veru Bog nikada nije iskreno priznao. Drugim rečima, Bog te ljude ne priznaje za Svoje sledbenike, jer smatra da njihova vera nije vredna Njegove hvale. Ma koliko godina da su sledili Boga, zamisli i stavovi tih ljudi nikada se nisu menjali; oni su slični nevernicima, pridržavaju se neverničkih načela i metoda ophođenja s ljudima, kao i neverničkih zakona opstanka i vere. Božju reč nikada nisu prihvatali kao svoj život, nikada nisu verovali da je Božja reč istina, nikada nisu nameravali da od Boga prihvate spasenje i nikada Ga nisu priznavali za svog Boga. Na veru u Boga gledaju kao na neku vrstu amaterskog hobija i tretiraju Ga kao puku duhovnu hranu; kao takvi, smatraju da im se ne isplati ni da pokušaju da shvate Božju narav i Njegovu suštinu. Može se reći da ništa od onog što odgovara istinitom Bogu nema nikakve veze s ovim ljudima; oni za to nisu zainteresovani i mrzi ih da na to obraćaju pažnju. To je zato što im iz dubine srca jedan žestoki glas neprestano govori: „Bog je nevidljiv i nedodirljiv; On ne postoji.“ Veruju da pokušaj razumevanja jednog takvog Boga ne bi bio vredan njihovog truda i da bi se time samo zavaravali. Veruju da su jako pametni zato što Boga priznaju samo na rečima, ne zauzimajući pritom bilo kakav stvarni stav i ne preduzimajući nikakve stvarne postupke. Kako Bog gleda na takve ljude? Smatra ih nevernicima. Neko će upitati: „Mogu li nevernici da čitaju Božje reči? Mogu li da izvršavaju svoje dužnosti? Mogu li da izgovore rečenicu ’Živeću za Boga’?“ Ono što čovek najčešće vidi jesu spoljne fasade, kojima ljudi sebe drugima prikazuju; njihovu suštinu on ne može da vidi. Bog, međutim, ne gleda u njihove spoljne fasade; On vidi samo njihovu unutrašnju suštinu. Takav je, dakle, Božji stav i tako On te ljude definiše. A ovi na to kažu: „Zašto Bog radi ovo? Zašto Bog radi ono? Ne razumem ovo; ne razumem ono; to nije u skladu s ljudskim predstavama; Ti moraš to da mi objasniš…“ Kao odgovor na to, pitam ih: da li je zaista nužno da ti to objašnjavam? Da li sve to zapravo ima ikakve veze s tobom? Za koga ti sebe smatraš? Odakle si došao? Jesi li zaista merodavan da daješ Bogu savete? Veruješ li u Njega? Priznaje li On tvoju veru? Budući da tvoja vera nema nikakve veze s Bogom, zašto te uopšte zanimaju Njegovi postupci? Pošto ne znaš koje je tvoje mesto u Božjem srcu, kako onda možeš biti merodavan da s Njim razgovaraš?

Reči opomene

Zar vam nije neprijatno nakon što ste čuli ove primedbe? Iako možda nemate volju da ih slušate ili pak ne želite da ih prihvatite, sve su to činjenice. Pošto ovu etapu dela treba Bog da obavi, ukoliko vas ne zanimaju Njegove namere, ako ne brinete o Njegovom stavu i ne razumete Njegovu suštinu i narav, naposletku ćete samo vi biti na gubitku. Nemojte Moje reči da krivite zbog toga što vam je teško da ih slušate i što vam zbog njih splašnjava elan. Ja govorim istinu i nemam nameru da vas obeshrabrim. Bez obzira šta tražim od vas i na koji način zahtevam da to učinite, nadam se da ćete ići pravim smerom i slediti Božji put, te da s tog ispravnog puta nikada nećete skrenuti. Ako ne postupate u skladu s Božjom reči i ne sledite Njegov put, onda se vi nesumnjivo bunite protiv Boga i zasigurno ste skrenuli s pravog puta. Stoga osećam da neke stvari moram da vam razjasnim, da moram da vas nateram da verujete nedvosmisleno, jasno i bez trunke neizvesnosti, te da vam pomognem da jasno razumete Božji stav, Njegove namere, način na koji On ljude usavršava i kako određuje ishode ljudi. Ako jednoga dana ne budete bili u stanju da krenete ovim putem, Ja za to neću snositi nikakvu odgovornost, jer sam vam ove reči veoma jasno saopštio. A što se tiče toga kako ćete se nositi sa vlastitim ishodima, to je u potpunosti na vama. Kada je reč o ishodima raznih tipova ljudi, Bog prema njima ima različite stavove, ima Svoje načine kako da ih odmeri, kao i Svoj vlastiti standard u pogledu zahteva koje pred njih postavlja. Njegov standard za odmeravanje ishoda sve ljude tretira ravnopravno – u to ne treba nimalo da sumnjate! Stoga su strahovanja pojedinih ljudi potpuno bezrazložna. Je li vam sada lakše? To je sve za danas. Zbogom!

17. oktobar 2013. godine