Danas u zajedništvu razgovaramo o jednoj važnoj temi. To je tema o kojoj se raspravlja još od početka Božjeg dela i koja je od izuzetnog značaja za svakog pojedinca. Drugim rečima, to je pitanje s kojim će se svako susresti tokom svog verovanja u Boga; to je pitanje koje se mora razmotriti. To je ključno i neizbežno pitanje kojem ljudski rod ne može da okrene leđa. Kad već govorimo o važnosti, šta je najvažnije za svakoga ko veruje u Boga? Neki misle da je najvažnije razumeti Božje namere; drugi veruju da je najvažnije jesti i piti više reči Božjih; neki smatraju da je najvažnije spoznati sebe; drugi su mišljenja da je najvažnije znati kako pronaći spasenje kroz Boga, kako slediti Boga i kako udovoljiti Njegovim namerama. Danas ćemo sva ova pitanja ostaviti po strani. O čemu ćemo, onda, razgovarati? Naša tema je Bog. Da li je to najvažnija tema za svaku osobu? Šta ova tema obuhvata? Ona je, naravno, neodvojiva od Božje naravi, Božje suštine i Božjeg dela. Stoga, hajde da danas razgovaramo na temu „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog“.

Od vremena kada je čovek počeo da veruje u Boga, ljudi su se susretali sa temama kao što su Božje delo, Božja narav i Sâm Bog. Što se Božjeg dela tiče, neki će reći: „Božje delo se izvršava na nama; mi ga svakodnevno doživljavamo, tako da nam ono nije nepoznato.“ Kada govorimo o Božjoj naravi, neki će reći: „Božja narav je tema koju celog života proučavamo, istražujemo i na koju smo usredsređeni, tako da bi trebalo da smo sa njom dobro upoznati.“ A što se Sâmog Boga tiče, neki će reći: „Sâm Bog je Onaj kojeg sledimo, u kojeg verujemo i kojem težimo; nismo neobavešteni o Njemu.“ Od postanka sveta, Bog nikada nije prestajao da obavlja Svoje delo; za sve to vreme, neprekidno je izražavao Svoju narav i na različite načine izražavao Svoju reč. Uporedo s tim, On je ljudima neprestano izražavao Sebe i Svoju suštinu, Svoje namere prema čoveku i ono što od čoveka zahteva. Otuda, ove teme doslovno nikome nisu strane. Ljudima koji danas slede Boga, međutim, Božje delo, Božja narav i Sâm Bog zapravo su veoma strani. Zašto je to tako? Dok doživljavaju Božje delo, ljudi takođe dolaze u dodir s Bogom, usled čega imaju osećaj da razumeju Božju narav, ili bar da ponešto znaju o tome kakva je ona. Shodno tome, čovek ne misli da su mu Božje delo i Božja narav strani. Štaviše, on smatra da je veoma dobro upoznat s Bogom i da razume mnogo toga o Njemu. Međutim, kako sada stoje stvari, kod mnogih se ovo razumevanje Boga svodi na ono što su pročitali u knjigama i na lično iskustvo; njihovo je razumevanje sputano maštom i, iznad svega, ograničeno na činjenice koje oni mogu svojim očima da vide – a sve je to daleko od Sâmog istinitog Boga. Koliko je tačno daleko to „daleko“? Čovek možda ni sam nije siguran, ili možda tek nejasno oseća ili naslućuje – ali je zato, što se Sâmoga Boga tiče, čovekovo razumevanje Njega isuviše daleko od suštine Sâmog istinitog Boga. Upravo zbog toga, za nas je od presudne važnosti da o temi kao što je „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog“, u zajedništvu razgovaramo na sistematičan i konkretan način.

Božja narav je, zapravo, otvorena za sve i nije skrivena, zato što Bog nikad nije svesno izbegavao nijednu osobu i nikada nije svesno nastojao da se sakrije kako bi ljudima onemogućio da Ga spoznaju i razumeju. Božja se narav oduvek ogledala u otvorenosti i iskrenom suočavanju sa svima. Tokom Svog upravljanja, Bog obavlja Svoje delo suočavajući se sa svima, a Njegovo se delo obavlja na svakoj osobi. Dok obavlja Svoje delo, On neprestano otkriva Svoju narav, a Svoju suštinu, sve ono što On ima i što jeste, neprekidno koristi da bi svaku pojedinu osobu usmeravao i opskrbio. U svakom dobu i svakoj etapi dela, bez obzira na dobre ili loše okolnosti, Božja narav, kao i Božje odlike i biće, uvek su otvoreni za svakog pojedinca, baš kao što i Njegov život neprekidno i bez prestanka opskrbljuje i podržava ljudski rod. Uprkos svemu tome, za neke ljude Božja narav i dalje ostaje skrivena. Zašto je to tako? Zato što ti ljudi, iako slede Boga i žive unutar Njegovog dela, nikada nisu nastojali da Ga razumeju, niti su hteli da Ga spoznaju, a kamoli da Mu se približe. Po njima, razumevanje Božje naravi predskazuje njihov skori kraj; za njih to znači da će im Božja narav uskoro suditi i osuditi ih. Stoga oni nikada nisu hteli da razumeju Boga ni Njegovu narav, niti su ikada žudeli za spoznajom i dubljim razumevanjem Božjih namera. Oni ne teže razumevanju Božjih namera putem svesne saradnje – oni samo s beskrajnim uživanjem i neumorno rade ono što žele da rade, veruju u Boga u kojeg žele da veruju, veruju u Boga koji postoji samo u njihovoj mašti, veruju u Boga koji postoji samo u njihovim predstavama i veruju u Boga koji je neodvojiv od njihovog svakodnevnog života. Što se Sâmog istinitog Boga tiče, potpuno Ga odbacuju i uopšte ne žele da Ga razumeju, niti da na Njega obraćaju pažnju, a kamoli da Mu se približe. Reči koje Bog izražava koriste samo da bi se kitili i sebe lepše „upakovali“. Po njima, to ih već čini uspešnim vernicima i ljudima koji veru u Boga nose u svom srcu. Duboko u duši, kroz život ih vodi vlastita mašta, njihove predstave, pa čak i njihove lične definicije Boga. Sa druge strane, Sâm istiniti Bog nema sa njima apsolutno nikakve veze. Jer, kad bi oni razumeli Sâmog istinitog Boga, kad bi razumeli Božju narav i sve ono što On ima i što jeste, to bi značilo da bi njihovi postupci, njihova vera i njihova nastojanja bili osuđeni. Upravo iz tog razloga, nisu radi da aktivno tragaju ili da se mole kako bi bolje razumeli Boga, kako bi bolje spoznali Božje namere i bolje razumeli Božju narav. Više bi im odgovaralo da Bog bude nešto izmišljeno, nešto šuplje i nejasno. Više bi voleli da Bog bude upravo onakav kakvim Ga oni zamišljaju, neko ko je uvek spreman da im se nađe pri ruci, neko ko ih neiscrpno opskrbljuje i ko je uvek dostupan. Kad požele da uživaju u Božjoj blagodati, od Njega traže da bude ta blagodat. Kad im zatreba Božji blagoslov, od Njega traže da bude taj blagoslov. Kad se suoče s nedaćama, traže od Boga da ih okuraži i da im čuva leđa. Njihovo poznavanje Boga ograničeno je na blagodati i blagoslove. Njihovo razumevanje Božjeg dela, Božje naravi i Boga Sâmoga, takođe se svodi samo na njihove maštarije, na reči i teorije. Ima, međutim, i onih koji žude za razumevanjem Božje naravi, koji iskreno žele da vide Sâmog Boga i da uistinu razumeju Božju narav, sve ono što On ima i što jeste. Ti ljudi tragaju za stvarnošću istine i za Božjim spasenjem, i nastoje da ih Bog osvoji, spase i usavrši. Oni srcem svojim čitaju Božju reč i uz pomoć svog srca ocenjuju svaku situaciju i svaku osobu, svaki događaj i svaku stvar koju je Bog za njih uredio, dok se pritom iskreno mole i tragaju. Njihova je najveća želja da spoznaju Božje namere, da razumeju pravu Božju narav i suštinu, da ne bi više vređali Boga i da bi, kroz vlastita iskustva, sagledali što više od Božje divote i Njegovo pravo lice. Takođe, da bi uistinu pravi Bog postojao u njihovim srcima, da bi Bog dobio Svoje mesto u njihovim srcima, kako više ne bi živeli u svojim maštarijama, predstavama i nejasnim pojmovima. Oni gore od želje da razumeju Božju narav i Njegovu suštinu, zato što su Božja narav i suština ljudima potrebni u svakom trenutku njihovog životnog iskustva; upravo Njegova narav i suština opskrbljuju život tokom čitavog ljudskog veka. Kad jednom budu razumeli Božju narav, ljudi će se više plašiti Boga, bolje će sarađivati u Božjem delu, više će voditi računa o Božjim namerama i svoju će dužnost izvršavati pravilno. Takvi su stavovi ove dve vrste ljudi prema Božjoj naravi. Prvoj vrsti pripadaju oni koji ne žele da razumeju Božju narav. Iako kažu da bi hteli da razumeju Božju narav, da spoznaju Sâmog Boga, da vide šta je to što Bog ima i što jeste, te da iskreno cene Božje namere, njima bi duboko u duši bilo draže da Bog ne postoji. To je zato što je ova vrsta ljudi dosledna u svojoj pobuni i opiranju prema Bogu; oni se sa Bogom bore za položaj u vlastitom srcu i često sumnjaju u postojanje Boga ili ga čak poriču. Oni Sâmom stvarnom Bogu i Njegovoj naravi ne žele da dopuste da im okupiraju srce. Sve što žele jeste da udovolje vlastitim žudnjama, maštarijama i ambicijama. Prema tome, iako ti ljudi možda i veruju u Boga, slede Ga, pa čak i ostavljaju svoju porodicu i posao radi Njega, oni se ipak ne odriču svog rđavog načina života. Neki čak kradu i rasipnički troše darove, ili u sebi proklinju Boga, dok bi drugi da svoj položaj koriste kako bi neprestano svedočili o sebi, veličali sami sebe i takmičili se s Bogom zarad ljudi i svog statusa. Pomoću raznoraznih metoda i mera, oni ljude primoravaju da ih obožavaju, neprestano nastojeći da ih pridobiju i da upravljaju njima. Neki čak ljude namerno navode na pomisao da su oni Bog, kako bi se prema njima odnosili kao prema Bogu. Oni nikad ne bi nekome rekli da su iskvareni – da su i oni takođe iskvareni i nadmeni, da ljudi ne treba da im se klanjaju, te da je, ma koliko da dobro rade, za sve to zaslužna Božja uzvišenost, a da oni ionako samo rade ono što bi trebalo da rade. Zašto oni ne govore tako? Zato što se užasno plaše da ne izgube svoje mesto u ljudskim srcima. Stoga takvi ljudi nikad ne veličaju Boga i nikad ne svedoče o Njemu. Oni nikada ne veličaju Boga niti svedoče o Bogu zato što nikad nisu ni pokušali da razumeju. Mogu li oni spoznati Boga ako Ga ne razumeju? To je nemoguće! Prema tome, iako su reči koje čine naziv teme „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog“ jednostavne, one za svaku osobu imaju različito značenje. Za nekoga ko se često buni protiv Boga, ko Mu se opire i ko je prema Njemu neprijateljski nastrojen, te reči najavljuju osudu; s druge strane, onaj ko traga za istina-stvarnošću i ko pred Boga često dolazi da traži Božje namere, u tim će se rečima osećati kao riba u vodi. Među vama, dakle, ima onih koje, čim čuju da se govori o Božjoj naravi i Božjem delu, odmah zaboli glava, srca im se ispune otporom i osećaju se krajnje neprijatno. Ali među vama ima i onih koji smatraju da je upravo ovo tema koja im je potrebna, jer od nje imaju velike koristi. To je nešto što njihovom životnom iskustvu ne sme da nedostaje; to je srž srži, temelj vere u Boga i nešto što ljudski rod ne može da napusti. Ova tema može svima vama izgledati i bliska i daleka, nepoznata, a ipak nekako poznata. Međutim, bez obzira na sve, ovo je tema koju svi moraju da čuju, da se s njom upoznaju i da je razumeju. Ma kako da se njome baviš, ma kako da na nju gledaš i ma kako da je razumeš, važnost ove teme ne može se zanemariti.

Bog Svoje delo obavlja od trenutka kad je stvorio ljudski rod. U početku je to delo bilo veoma jednostavno, ali je, uprkos svojoj jednostavnosti, u sebi sadržalo izraze Božje suštine i Njegove naravi. Iako je Božje delo sada uzdignuto na viši nivo, i mada je to delo koje se obavlja na svakoj osobi koja Ga sledi postalo čudesno i konkretno, sa uzvišenim izrazom Njegove reči, za sve to vreme Božja je ličnost ostala skrivena od ljudi. Iako se On, od biblijskih vremena do današnjih dana dvaput ovaplotio, ko je ikada video stvarnu Božju ličnost? Da li je, prema vašem shvatanju, iko ikada video stvarnu Božju ličnost? Ne. Stvarnu Božju ličnost niko nije video, što znači da niko nikada nije video istinsko Božje biće. Ovo je nešto oko čega se svi slažu. To, drugim rečima, znači da je stvarna Božja ličnost, odnosno Božji Duh, skrivena od celog čovečanstva, uključujući tu Adama i Evu, koje je On stvorio, kao i pravednog Jova, kojeg je prihvatio. Niko od njih nije video stvarnu Božju ličnost. Ali, zašto Bog svesno prikriva Svoju stvarnu ličnost? Neki kažu: „Bog se boji da ne uplaši ljude.“ Drugi kažu: „Bog Svoju stvarnu ličnost krije zato što je čovek isuviše mali, dok je Bog prevelik; ljudi ne smeju da Ga vide, jer će u suprotnom umreti.“ Ima i onih koji kažu: „Bog je zauzet svakodnevnim obavljanjem Svog dela, te stoga možda nema vremena da se pojavljuje kako bi Ga ljudi videli.“ Bez obzira u šta verujete, Ja u vezi s tim imam Svoj zaključak. Koji je to zaključak? Radi se o tome da Bog naprosto ne želi da ljudima pokaže Svoju stvarnu ličnost. Skrivanje od ljudi je nešto što Bog namerno čini. Drugim rečima, Božja je namera da ljudi ne vide Njegovu stvarnu ličnost. To bi dosad trebalo da svima bude jasno. Ako Bog nikad nikome nije otkrio Svoju ličnost, mislite li onda da Božja ličnost postoji? (On postoji.) Naravno da postoji. Postojanje Božje ličnosti je van svake sumnje. Što se pak tiče toga koliko je Božja ličnost velika ili kako On izgleda, jesu li ovo pitanja koja ljudi treba da istražuju? Ne. Odgovor na to je odrečan. Ako Božja ličnost nije tema koju bi trebalo da istražujemo, šta onda jeste? (Božja narav.) (Božje delo.) Ipak, pre nego što započnemo naše zajedništvo o ovoj zvaničnoj temi, hajde da se nakratko vratimo na ono o čemu smo maločas razgovarali: zašto Bog ljudima nikada nije otkrio Svoju ličnost? Zašto Svoju ličnost namerno sakriva od ljudi? Za to postoji samo jedan razlog, koji se sastoji u sledećem: iako je čovek, kojeg je Bog stvorio, hiljadama godina doživljavao Njegovo delo, ne postoji nijedna osoba koja poznaje Božje delo, Božju narav i Božju suštinu. U Božjim su očima takvi ljudi suprotstavljeni Njemu, a Bog se nikad ne bi pokazao ljudima koji su prema Njemu neprijateljski nastrojeni. To je jedini razlog zbog kojeg Bog ljudima nikad nije otkrio Svoju ličnost i zbog kojeg je On namerno sakriva od njih. Da li vam je sada jasna važnost poznavanja Božje naravi?

Otkad postoji Božje upravljanje, On je uvek bio u potpunosti posvećen obavljanju Svog dela. Uprkos tome što je Svoju ličnost prikrivao od čoveka, On je uvek bio pokraj čoveka, radio na njemu, izražavao Svoju narav, usmeravao čitavo čovečanstvo Svojom suštinom, te kroz Svoju moć, Svoju mudrost i Svoj autoritet obavljao Svoje delo na svakoj osobi, stvarajući na taj način Doba zakona, Doba blagodati i sadašnje Doba carstva. Iako Svoju ličnost skriva od čoveka, Njegova narav, Božje biće i odlike, kao i Njegove namere prema ljudima, bezrezervno se otkrivaju čoveku da ih čovek vidi i doživi. Drugim rečima, iako ljudska bića Boga ne mogu ni da vide ni da dodirnu, Božja narav i suština sa kojima se čovečanstvo susreće apsolutno predstavljaju izraz Sâmog Boga. Zar to nije činjenica? Ma koji način ili ugao pristupa da odabere za Svoje delo, Bog se prema ljudima uvek odnosi preko Svog pravog identiteta, obavlja posao koji je dužan da obavi i izgovara reči koje treba da izgovori. Bez obzira s koje pozicije Bog govori – bilo da stoji na trećem nebu ili je unutar tela, pa čak i da govori sa pozicije običnog čoveka – On se čoveku uvek obraća svim Svojim srcem i umom, bez ikakve obmane ili prikrivanja. Dok izvršava Svoje delo, Bog bez ikakvog suzdržavanja izražava Svoju reč i Svoju narav, kao i sve ono što On ima i što jeste. On ljudski rod usmerava Svojim životom, Svojim bićem i svime što mu pripada. Tako je čovek, tokom čitavog Doba zakona – epohe koja predstavlja kolevku čovečanstva – živeo pod vođstvom „nevidljivog i nedodirljivog“ Boga.

Bog se prvi put ovaplotio nakon Doba zakona, i to je ovaploćenje potrajalo trideset tri i po godine. Da li je, sa aspekta čoveka, period od trideset tri i po godine dugačak? (Nije dugačak.) Pošto je životni vek čoveka obično znatno duži od trideset i nešto godina, taj period za čoveka nije veoma dugačak. Za ovaploćenog Boga, međutim, te su trideset tri i po godine zaista bile dugačke. On je postao čovek – obična osoba koja je na Sebe preuzela Božje delo i nalog. To je značilo da je On morao da se lati posla koji običan čovek ne bi mogao da obavi, a pritom je trpeo i stradanje koje obični ljudi ne bi mogli da podnesu. Iako toliko stradanje koje je Gospod Isus pretrpeo tokom Doba blagodati, otkad je počeo da obavlja Svoje delo, pa sve do dana kad je prikovan za krst, nije nešto što su današnji ljudi mogli lično da vide, zar ne možete da to sebi barem donekle predočite na osnovu biblijskih priča? Sve u svemu, bez obzira na to koliko je pojedinosti u zabeleženim činjenicama, Božje delo tokom ovog perioda obilovalo je teškoćama i patnjom. Za iskvarenog čoveka, trideset tri i po godine nije mnogo; malo patnje je beznačajna stvar. Međutim, za svetog, neokaljanog Boga, koji je morao da ponese sve ljudske grehe, da jede, spava i živi sa grešnicima, taj je bol bio neverovatno veliki. On je Stvoritelj, Suveren svih stvari i Suveren svega, pa ipak, kad je došao na ovaj svet, morao je da istrpi ugnjetavanje i surovost iskvarenih ljudi. Da bi dovršio Svoje delo i čovečanstvo izbavio iz mora bede, morao je da bude osuđen od čoveka i da ponese grehe celog čovečanstva. Razmere stradanja kroz koje je prošao obični ljudi nikako ne mogu da zamisle niti da shvate. Šta to stradanje predstavlja? Ono predstavlja Božju odanost čovečanstvu. Predstavlja poniženje koje je pretrpeo i cenu koju je platio zarad čovekovog spasenja, iskupljenja njegovih grehova i dovršetka ove etape Svog dela. To takođe znači da bi Bog čoveka iskupio sa krsta. Ta je cena plaćena krvlju i životom, cena koju nijedno stvoreno biće ne bi moglo sebi da priušti. On je mogao da podnese takvo stradanje i da obavi takvo delo zato što ima Božju suštinu i zato što poseduje ono što Bog ima i jeste. To je nešto što nijedno stvoreno biće ne bi moglo da obavi umesto Njega. To je Božje delo tokom Doba blagodati i otkrovenje Njegove naravi. Da li se time otkriva išta od onoga što Bog ima i što jeste? Zavređuje li to delo da se čovečanstvo s njim upoznaje? Mada u tom dobu nisu videli Božju ličnost, ljudi su primili Božju žrtvu za greh i Bog ih je sa krsta iskupio. Iako delo koje je Bog obavljao tokom Doba blagodati ljudima možda nije nepoznato, da li iko poznaje narav i namere koje je Bog izražavao tokom tog perioda? Čoveku su samo poznate pojedinosti Božjeg dela tokom različitih doba i putem različitih kanala, ili pak priče u vezi s Bogom koje su se odigravale u isto vreme dok je Bog obavljao Svoje delo. Te su pojedinosti i priče, u najbolju ruku, samo informacije ili legende o Bogu, i nemaju nikakve veze s Božjom naravi i suštinom. Prema tome, koliko god priča o Bogu da znaju, to ne znači da ljudi duboko razumeju i poznaju Božju narav ili Njegovu suštinu. Iako su ljudi u Doba blagodati, kao i oni u Doba zakona, doživljavali neposredne i prisne susrete s ovaploćenim Bogom, njihovo znanje o Božjoj naravi i suštini praktično nije ni postojalo.

Bog se, u Dobu carstva, još jednom ovaplotio, na isti način kao što je to i prvi put bio uradio. Tokom ovog perioda Svog dela, Bog i dalje bezrezervno izražava Svoju reč, obavlja delo koje namerava da uradi i izražava ono što On ima i što jeste. Istovremeno s tim, On nastavlja da trpi i toleriše čovekovo buntovništvo i neukost. Zar Bog i tokom ovog perioda Svog delovanja ne otkriva neprestano Svoju narav i ne izražava Svoje namere? Božja narav, Njegovo biće i sve što Mu pripada, kao i Njegove namere, za svakog su čoveka, dakle, oduvek bili otvoreni, od trenutka stvaranja ljudskog roda pa sve do danas. Bog nikada nije namerno skrivao Svoju suštinu, Svoju narav, niti Svoje namere. Radi se samo o tome da ljude nije briga ni šta Bog radi, niti kakve su Mu namere – čovekovo razumevanje Boga zbog toga i jeste tako mizerno. Drugim rečima, iako skriva Svoju ličnost, Bog ujedno neprestano stoji uz ljude i na njih sve vreme otvoreno projektuje Svoje namere, narav i suštinu. U izvesnom smislu, Božja je ličnost takođe otvorena prema ljudima, ali oni, zbog svog slepila i svoje buntovništva, nikada ne mogu da vide Božju pojavu. Ako, dakle, tako stoje stvari, zar onda ne bi svakome trebalo da bude lako da razume Božju narav i Sâmog Boga? Na to je pitanje veoma teško odgovoriti, zar ne? Možete reći da je to lako razumeti, ali iako ima ljudi koji nastoje da spoznaju Boga, oni ipak nisu u stanju da Ga zaista upoznaju, niti da Ga jasno razumeju – njihovo razumevanje zauvek ostaje maglovito i nejasno. Nećete, međutim, biti u pravu ni ako kažete da to nije lako. Budući da su ljudi toliko dugo bili predmet Božjeg delovanja, trebalo bi da je svako od njih već iskusio istinske odnose s Bogom. Trebalo bi da su u svom srcu barem donekle osetili Boga ili se sa Njim duhovno sreli, trebalo bi da imaju barem nekakvu opažajnu svest o Božjoj naravi ili da su Ga bar u izvesnoj meri razumeli. Od vremena kad su počeli da slede Boga pa sve do sada, ljudi su previše toga dobili, ali su iz raznoraznih razloga – svog lošeg kova, svoje neukosti, buntovništva i svakojakih namera – oni ujedno i izgubili previše. Zar Bog ljudima nije već dovoljno toga pružio? Iako Svoju ličnost skriva od ljudi, On ljude snabdeva onim što ima i što jeste, kao i Svojim životom; ljudsko znanje o Bogu trebalo bi da bude mnogo veće nego što je sada. Upravo stoga smatram da je potrebno da sa vama u zajedništvu i dalje razgovaramo na temu Božjeg dela, Božje naravi i Sâmog Boga. Svrha tog razgovora jeste da briga i pažnja, koje je Bog čoveku poklanjao hiljadama godina, ne budu uzaludne, te da bi ljudi mogli uistinu da razumeju i da cene Božje namere prema njima. Svrha je da ljudi započnu novu etapu spoznavanja Boga. Time će, ujedno, Bog biti vraćen na Svoje pravo mesto u srcima ljudi; drugim rečima, dobiće ono što On zaslužuje.

Da biste razumeli Božju narav i Sâmog Boga, morate započeti polagano. Ali, odakle tačno započeti? Za početak, odabrao sam neka poglavlja iz Biblije. Informacije navedene u nastavku teksta sadrže biblijske stihove, od kojih je svaki povezan sa temom Božjeg dela, Božje naravi i Sâmog Boga. Namerno sam potražio ove odlomke da vam posluže kao izvor koji će vam pomoći da spoznate Božje delo, Božju narav i Sâmog Boga. Deleći ih između sebe, moći ćemo da vidimo kakvu je narav Bog otkrivao tokom obavljanja Svog ranijeg dela i koji su aspekti Njegove suštine nepoznati čoveku. Iako se radi o starim poglavljima, tema o kojoj razgovaramo predstavlja nešto sasvim novo što ljudi nemaju, niti su za to ikada čuli. Nekima od vas to može biti nezamislivo – zar pominjanje Adama i Eve i vraćanje na Noja nije ponovno koračanje po istim stopama? Ma šta vi mislili, ta su poglavlja veoma korisna za besedu na ovu temu i mogu poslužiti kao nastavno gradivo ili materijal iz prve ruke za današnji zbor. Kad ovo zajedništvo budem priveo kraju, razumećete zašto sam odabrao baš ova poglavlja. Oni koji su čitali Bibliju možda su već pročitali ovih nekoliko stihova, ali ih možda nisu uistinu razumeli. Hajde da se na njih najpre ukratko osvrnemo, a zatim ćemo svaki od njih detaljno razmotriti.

Adam i Eva su preci ljudskog roda. Ako već pominjemo biblijske likove, onda moramo početi od njih dvoje. Sledeći na redu je Noje, drugi predak čovekov. A ko je treći lik? (Avrâm.) Znate li svi priču o Avrâmu? Nekima od vas je možda poznata, dok drugima možda i nije baš najjasnija. Ko je četvrti lik? Ko se pominje u priči o uništenju Sodome? (Lot.) Lot se, međutim, ovde ne pominje. A ko se onda pominje? (Avrâm.) Glavna stvar koja se pominje u priči o Avrâmu jeste ono što je rekao Jahve Bog. Vidite li? Ko je peti lik? (Jov.) Ne pominje li Bog mnogo toga iz priče o Jovu tokom ove aktuelne etape Svog dela? Da li to onda znači da vam je do te priče veoma stalo? Ako jeste, da li ste pažljivo pročitali biblijsku priču o Jovu? Znate li šta je sve Jov izgovorio i šta je sve učinio? Koliko ste puta pročitali tu priču, vi koji ste je najviše čitali? Da li je često čitate? Sestre iz Hong Konga, recite nam, molim vas. (Nekoliko puta sam je pročitala još ranije, u Doba blagodati.) Nisi je ponovo čitala od tada? Žalosno je to. Da vam kažem nešto: Bog je, tokom ove etape Svog dela, mnogo puta pomenuo Jova, što je odraz Njegovih namera. Činjenica da je mnogo puta pomenuo Jova, a da pri tom nije probudio vašu pažnju, svedoči o ovome: vi uopšte niste zainteresovani da postanete dobri ljudi, ljudi koji se plaše Boga i koji se klone zla. To je zato što se zadovoljavate tek grubom predstavom o priči o Jovu koju je naveo Bog. Zadovoljavate se samo time da tu priču razumete, ali vas nije briga za pojedinosti, niti pokušavate da razumete ko je Jov i zbog čega ga zapravo Bog toliko često pominje. Ako vas ne zanima osoba koju Bog toliko hvali, na šta onda vi tačno obraćate pažnju? Ako vam do tako važne osobe, koju je Bog pomenuo, nije stalo, niti pokušavate da je razumete, šta to onda govori o o vašem stavu prema Božjoj reči? Zar to ne bi bilo žalosno? Zar to onda ne bi bio dokaz da se većina vas uopšte ni ne bavi praktičnim stvarima, niti traga za istinom? Ukoliko tragaš za istinom, posvetićeš dužnu pažnju ljudima koje Bog priznaje i likovima iz priča o kojima je Bog govorio. Bez obzira na to da li si im dorastao i da li njihove priče smatraš opipljivima, požurićeš da ih pročitaš, pokušaćeš da ih shvatiš, pronaći ćeš načine da slediš njihov primer i radićeš najbolje što možeš. Tako treba da se ponaša neko ko čezne za istinom. Činjenica je, međutim, da većina vas koji ovde sedite nikada nije pročitala priču o Jovu – a to, samo po sebi, mnogo govori.

Vratimo se na temu o kojoj sam upravo govorio. Odlučio sam da se u ovom delu Svetog pisma, koji se tiče starozavetnog Doba zakona, usredsredim na određene priče o izuzetno reprezentativnim likovima sa kojima je upoznata većina onih koji su pročitali Bibliju. Svako ko čita priče o ovim likovima moći će da oseti da su delo koje je Bog obavio na njima i reči koje im je On izgovorio danas podjednako opipljivi i dostupni ljudima. Kad pročitaš ove priče, ove biblijske zapise, moći ćeš bolje da razumeš kako je Bog obavljao Svoje delo i kako je prema ljudima postupao u tim istorijskim vremenima. Ja, međutim, nisam odlučio da danas raspravljam o ovim poglavljima zato da bi ti pokušao da se usredsrediš na same te priče ili na likove u njima. Na to sam se odlučio zato da bi ti – kroz priče o tim likovima – mogao da sagledaš Božja dela i Njegovu narav. To će ti omogućiti da lakše spoznaš i razumeš Boga, da sagledaš Njegovu pravu stranu; to će razvejati tvoja nagađanja i predstave o Njemu i pomoći ti da se okaneš vere koja obiluje nejasnoćama. Ukoliko nemaš čvrstu osnovu, pokušaj da shvatiš Božju narav i da spoznaš Sâmog Boga često može dovesti do osećaja bespomoćnosti, nemoći i neizvesnosti, jer ne znaš odakle da počneš. Upravo to Me je podstaklo da osmislim metod i pristup koji bi mogli da vam pomognu da bolje razumete Boga, da sa više autentičnosti cenite Božje namere, spoznate Božju narav i Sâmog Boga, te da vam omoguće da uistinu osetite Božje postojanje i da cenite Njegove namere prema čovečanstvu. Zar od svega toga nećete imati koristi? Sada, kad ste ponovo pročitali ove priče i delove Svetog pisma, šta osećate u svojim srcima? Mislite li da su delovi Svetog pisma koje sam odabrao suvišni? Moram ponovo da naglasim to što sam vam upravo rekao: cilj vašeg čitanja priča o tim likovima jeste da vam pomogne da vidite kako Bog obavlja Svoje delo na ljudima i da bolje razumete Njegov stav prema ljudskom rodu. Šta će vam pomoći da to bolje razumete? Razumevanje dela koje je Bog obavio u prošlosti i njegovo povezivanje sa delom koje Bog trenutno obavlja – to je ono što će vam pomoći da razumete mnoštvo Njegovih aspekata. Ovi bezbrojni aspekti su stvarni i moraju ih poznavati i razumeti svi oni koji žele da spoznaju Boga.

Počnimo sa pričom o Adamu i Evi, tako što ćemo pročitati citat iz Svetog pisma.

A. Adam i Eva

1. Božja zapovest Adamu

1. Mojsijeva 2:15-17  Bog Jahve uze čoveka i smesti ga u Edenski vrt, da ga obrađuje i da se stara o njemu. Tada Bog Jahve zapovedi čoveku, rekavši mu: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“

Šta zaključujete iz ovih stihova? Kako se osećate kad pročitate ovaj deo Svetog pisma? Zašto sam odlučio da govorim o Božjoj zapovesti Adamu? Ima li sada svako od vas sliku Boga i Adama u glavi? Pokušajte da zamislite: da ste se vi našli u toj situaciji, kako bi, po vašem iskrenom mišljenju, Bog izgledao? Kakav osećaj u vama budi razmišljanje o tome? To je dirljiv i srcu mio prizor. Mada su u njemu prisutni samo Bog i čovek, bliskost među njima ispunjava vas osećanjem divljenja: preobilna Božja ljubav okružuje čoveka i slobodno mu se daje; čovek je nevin i čist, neopterećen i bezbrižan, živi blaženim životom pod Božjim nadzorom; Bog pokazuje brigu za čoveka, a čovek živi pod Božjom zaštitom i blagoslovom; sve što čovek radi i govori neraskidivo je povezano i neodvojivo od Boga.

Može se reći da je ovo prva Božja zapovest čoveku nakon što ga je stvorio. Šta se tom zapovešću saopštava? Saopštava se Božja namera, ali i Njegova zabrinutost za ljudski rod. To je prva Božja zapovest, a to je ujedno i prvi put da se Bog zabrinuo za čoveka. Drugim rečima, to znači da Bog prema čoveku oseća obavezu od trenutka kad ga je stvorio. Koja je Njegova obaveza? On čoveka mora da štiti i da brine o njemu. Nada se da čovek može da veruje Njegovim rečima i da im se pokorava. To je ujedno i prvo Božje očekivanje od čoveka. Upravo s takvim očekivanjem, Bog kaže: „Slobodno jedi plodove sa svakog drveta u vrtu, ali nipošto nemoj jesti plodove s drveta poznanja dobra i zla, jer ćeš onoga dana kad sa njega budeš okusio plodove, zasigurno umreti.“ Ove jednostavne reči predstavljaju Božju nameru. One takođe otkrivaju da je Bog u svom srcu počeo da pokazuje brigu za čoveka. Od svih stvorenja, samo je Adam stvoren prema Božjem liku; Adam je bio jedino živo biće kojem je Bog udahnuo život; mogao je da hoda s Bogom i da s Njim razgovara. Upravo stoga mu je Bog izdao tu zapovest. On je Svojom zapovešću čoveku veoma jasno stavio do znanja šta se sme, a šta ne sme.

U ovih nekoliko jednostavnih reči vidimo Božje srce. Ali, kakvo je to srce koje nam se pokazuje? Ima li u Božjem srcu ljubavi? Ima li zabrinutosti? Iz ovih se stihova Božja ljubav i briga mogu ne samo razumeti, već i intimno osetiti. Zar se ne biste složili s tim? Nakon što ste Me saslušali, da li i dalje mislite da je ovo tek pregršt jednostavnih reči? One ipak nisu tako jednostavne, zar ne? Jeste li ranije bili svesni toga? Da ti je Bog lično saopštio ovih nekoliko reči, kako bi se osećao u duši? Da si ti neka nehumana osoba, da ti je srce led ledeni, ti onda ne bi ništa osećao, Božju ljubav ne bi cenio i ne bi ni pokušavao da razumeš Njegovo srce. Ali, pošto imaš savest i pošto si čovečan, ti bi se drugačije osećao. Osetio bi toplinu, osetio bi da neko o tebi brine i da te voli, i bio bi srećan. Zar nije tako? Kad se tako osećaš, kako ćeš se ponašati prema Bogu? Da li bi osetio svoju povezanost s Njim? Da li bi Ga iz dna duše voleo i poštovao? Da li bi se tvoje srce približilo Bogu? Iz ovoga se može videti koliko je Božja ljubav važna za čoveka. Međutim, ono što je još važnije jeste čovekovo uvažavanje i razumevanje Božje ljubavi. Zar Bog, zapravo, ne izgovara mnogo sličnih stvari tokom ove etape Svog dela? Ima li danas ljudi koji cene Božje srce? Možete li da cenite Božju nameru o kojoj sam upravo govorio? Vi zapravo ne možete zaista da cenite Božju nameru kada je ona tako konkretna, opipljiva i stvarna. Zato i kažem da vi ne posedujete stvarno znanje o Bogu i da Ga zapravo ne razumete. Zar nisam u pravu? Ali, ostavimo to za sada.

2. Bog stvara Evu

1. Mojsijeva 2:18-20  Tada Bog Jahve reče: „Nije dobro da čovek bude sam; načiniću mu pomoćnika po meri.“ Bog Jahve je od zemlje načinio sve zveri zemaljske i sve ptice na nebu, te ih doveo pred čoveka da vidi kako će koju nazvati, pa onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime. Čovek je dao imena svoj stoci, svim pticama na nebu i divljim životinjama. Ipak, za čoveka se nije našao pomoćnik koji bi mu priličio.

1. Mojsijeva 2:22-23  Tada Bog Jahve, od rebra koje beše uzeo od čoveka, načini ženu i dovede je pred čoveka. A čovek reče: „Evo, ovo je kost od moje kosti i telo od moga tela! Neka se zato zove ’žena’, jer je od čoveka uzeta.“

Ključni stih ovog dela Svetog pisma je sledeći: „Onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime.“ Ko je, dakle, svim živim stvorenjima nadenuo imena? Bio je to Adam, a ne Bog. Taj stih ljudima saopštava sledeću činjenicu: kad je stvorio čoveka, Bog mu je podario inteligenciju. To znači da je čovekova inteligencija potekla od Boga. To je pouzdana činjenica. Ali, zašto? Da li je Adam, nakon što ga je Bog stvorio, pohađao školu? Je li znao da čita? Nakon što je Bog stvorio razna živa bića, je li Adam prepoznao sva ta stvorenja? Da li mu je Bog saopštio njihova imena? Bog ga, naravno, nije naučio ni kako da svim tim stvorenjima nadene imena. To je činjenica! Otkud je onda Adam znao kako da tim živim stvorenjima nadene imena i kakva imena da im dâ? Ovo je povezano sa pitanjem šta je Bog dodelio Adamu kad ga je stvorio. Te činjenice dokazuju da je Bog čoveku, kad ga je stvorio, podario Svoju vlastitu inteligenciju. Ovo je od ključne važnosti, te stoga slušajte pažljivo. Ima još jedna ključna stvar koju treba da razumete: nakon što je Adam ovim živim stvorenjima nadenuo imena, ta su imena ušla u Božji rečnik. Zašto ovo spominjem? Zato što se to ujedno tiče i Božje naravi, a to je nešto što moram detaljnije da objasnim.

Bog je čoveka stvorio, udahnuo mu dah života, a takođe mu je dao nešto od Svoje inteligencije, Svojih sposobnosti i onoga što On ima i što jeste. Nakon što mu je Bog sve to podario, čovek je neke stvari mogao da radi samostalno i da sâm za sebe razmišlja. Ako je, sa Božje tačke gledišta, ono što čovek osmisli i uradi dobro, onda Bog to prihvata i ne meša se. Ako je ono što čovek radi ispravno, Bog to neće menjati. Na šta, dakle, ukazuje izraz „onako kako je čovek nazvao svako živo stvorenje, tako mu je bilo ime“? Ukazuje na to da Bog nije smatrao prikladnim da menja nijedno od imena datih raznim živim stvorenjima. Kako god da je Adam nazvao neko stvorenje, Bog bi rekao „Neka tako bude“, potvrđujući ime tog stvorenja. Da li je Bog izražavao neko mišljenje o tome? Ne, On to nipošto nije činio. Šta, dakle, iz toga zaključujete? Bog je čoveku dao inteligenciju, a čovek je onda tu svoju, Bogom datu inteligenciju, koristio za obavljanje poslova. Ako je u Božjim očima ono što čovek čini pozitivno, onda Bog to potvrđuje, priznaje i prihvata, bez ikakve osude ili kritike. To je nešto što nijedna osoba, zli duh, niti Sotona ne mogu da učine. Vidite li u tome otkrovenje Božje naravi? Da li bi neko ljudsko biće, neka iskvarena osoba ili Sotona ikome drugom dopustili da nešto uradi u njihovo ime, pred njihovim nosom? Naravno da ne bi! Da li bi se oni, s tom drugom osobom ili silom koja je od njih drugačija, borili oko tog položaja? Naravno da bi! Da je sa Adamom u to vreme bila neka iskvarena osoba ili Sotona, oni bi zacelo odbacili sve što je Adam učinio. Da bi dokazali da mogu samostalno da razmišljaju i da poseduju svoje jedinstvene uvide, oni bi u potpunosti porekli sve što je Adam uradio: „Ti bi da ovo nazoveš ovako? E pa, neću ovo zvati ovako, nego ću ga zvati onako; ti si mu dao ime Tom, ali ja ću ga zvati Hari. Moram da pokažem koliko sam pametan.“ Kakva je to priroda? Nije li ona strašno nadmena? A šta je sa Bogom? Da li On ima takvu narav? Je li Bog imao neke neuobičajene primedbe na ono što je Adam radio? Odgovor je nedvosmisleno odrečan! U naravi koju Bog razotkriva nema ni trunke želje za neslaganjem, nadmenosti, niti samopravednosti. To je ovde potpuno jasno. Ovo može izgledati kao sporedna stvar, ali ako ne razumeš Božju suštinu, ako tvoje srce ne pokušava da shvati kako Bog deluje i kakav je Božji stav, ti onda nećeš spoznati Božju narav, niti uvideti izraz i otkrovenje Božje naravi. Zar nije tako? Da li se slažete sa onim što sam vam upravo objasnio? Reagujući na Adamove postupke, Bog nije pompezno objavio: „Dobro si učinio, pravilno si postupio i Ja se s tobom slažem!“ U Svom je srcu, međutim, Bog odobrio, priznao i čestitao Adamu na onome što je on učinio. Od postanka čoveka, ovo je bila prva stvar koju je čovek učinio za Boga prema Njegovom uputstvu. To je bilo nešto što je čovek učinio umesto Boga i u Božje ime. U Božjim je očima sve to proizašlo iz inteligencije koju je darovao čoveku. Bog je to video kao dobru i pozitivnu stvar. Ono što je Adam tada uradio bio je prvi slučaj ispoljavanja Božje inteligencije u čoveku. Sa Božje tačke gledišta, bila je to dobra manifestacija. Ono što ovde želim da vam kažem jeste da Bog ima za cilj da čoveku prenese nešto od onoga što On ima i što jeste, kao i nešto od Svoje inteligencije, kako bi čovek mogao da bude živo stvorenje kroz koje se manifestuje On. Da jedno takvo živo stvorenje deluje u Njegovo ime predstavlja upravo ono što je Bog čeznuo da vidi.

3. Bog pravi odeću od kože Adamu i Evi

1. Mojsijeva 3:20-21  Adam svojoj ženi nadenu ime Eva, jer je ona majka svemu što živi. Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.

Hajde da razmotrimo ovaj treći odlomak, u kojem se kaže da se iza imena koje je Adam dao Evi zaista krije neko značenje. Ovo pokazuje da je Adam, nakon što je stvoren, imao vlastite zamisli i da je mnoge stvari razumeo. Za sada, međutim, nećemo proučavati ni istraživati šta je sve i koliko Adam razumeo, jer to nije glavni razlog Moje rasprave o trećem odlomku. Koja je, dakle, glavna stvar koju želim da istaknem? Hajde da pobliže razmotrimo ovaj stih: „Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.“ Ako na današnjem zboru ne budemo razgovarali o ovom stihu iz Svetog pisma, vi možda nikada nećete shvatiti dublje implikacije ovih reči. Dopustite Mi da vam najpre ponudim malu pomoć. Zamislite, recimo, Edenski vrt, gde žive Adam i Eva. Bog je došao da ih poseti, ali oni se od Njega kriju, zato što su nagi. Bog ne može da ih vidi, a nakon što ih je pozvao, rekoše Mu: „Ne usuđujemo se da Ti izađemo na oči jer su nam tela naga.“ Ne usuđuju se da izađu pred Boga zato što su nagi. Šta je Bog Jahve tada učinio za njih? U originalnom tekstu piše: „Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.“ Da li iz toga razumete od čega im je Bog načinio odeću? Bog im je odeću načinio od životinjske kože. Drugim rečima, Bog je stvorio kapute od krzna da ih čovek nosi kao svoju odeću. Bili su to prvi odevni predmeti koje je Bog napravio za čoveka. Prema današnjim standardima, krzneni kaput je luksuzna odeća koju ne može baš svako sebi da priušti. Ako te neko pita: „Koji je prvi komad odeće koji su naši preci nosili?“ Možeš mu odgovoriti: „Bio je to krzneni kaput.“ „A ko je napravio taj krzneni kaput?“ Možeš da odgovoriš: „Napravio ga je Bog!“ To je ovde glavna poenta: tu je odeću načinio Bog. Nije li to nešto o čemu vredi raspravljati? Nakon što ste čuli Moj opis ovog događaja, možete li da u svojoj glavi stvorite sliku? Trebalo bi da, bar u grubim crtama, možete da je zamislite. Poenta ove Moje današnje priče nije u tome da vi saznate koji je bio čovekov prvi odevni predmet. U čemu je, dakle, poenta? Poenta nije u krznenom kaputu, već – kao što je Bog ovim Svojim postupkom razotkrio – u tome na koji način ljudi spoznaju Njegovu narav i sve ono što On ima i što jeste.

„Adamu i njegovoj ženi, Bog Jahve načini odeću od kože, te ih odenu.“ Kakvu ulogu vidimo da Bog preuzima na Sebe u ovoj sceni sa Adamom i Evom? Na koji način Bog ispoljava Sebe u ovom svetu sa samo dva ljudska bića? Da li se On ispoljava u ulozi Boga? Braćo i sestre iz Hong Konga, molim vas da odgovorite. (Ispoljava se u ulozi roditelja.) Braćo i sestre iz Južne Koreje, šta vi mislite u kakvoj se ulozi Bog ovde pojavljuje? (Kao glava porodice.) Šta vi mislite, braćo i sestre sa Tajvana? (Pojavljuje se kao neko ko pripada porodici Adama i Eve, kao član porodice.) Neki od vas misle da se Bog pojavljuje kao član porodice Adama i Eve, drugi kažu da se pojavljuje kao glava porodice, dok treći kažu da igra ulogu roditelja. Svi su vaši odgovori veoma prikladni. Vidite li, međutim, na šta ciljam? Bog je stvorio ova dva bića i prema njima se ophodio kao da su Njegovi životni saputnici. Kao njihov jedini bližnji, Bog se starao o njihovim životima i vodio brigu o potrebnoj hrani, odeći i zaklonu. Ovde se Bog pojavljuje u ulozi roditelja Adama i Eve. Dok Bog to čini, čovek ne vidi koliko je Bog uzvišen; on ne uviđa Božju nadmoć, Njegovu tajnu, a naročito ne uviđa Njegov gnev ni veličanstvo. Sve što vidi je Božja skromnost, Njegova ljubav, Njegova briga za čoveka i Njegova odgovornost i staranje o njemu. Božji stav prema Adamu i Evi, kao i način na koji se prema njima odnosio, sličan je načinu na koji roditelji brinu o svojoj deci. To takođe nalikuje načinu na koji roditelji vole svoje sinove i kćeri, paze na njih i brinu o njima – stvarno, vidljivo i opipljivo. Umesto da Sebe uzdigne na visoku i moćnu poziciju, Bog je lično od kože načinio odeću za čoveka. Pritom je nebitno da li je taj kaput upotrebljen da pokrije njihovu intimu ili da ih zaštiti od hladnoće. Ono što je bitno jeste da je tu odeću za pokrivanje ljudskog tela Bog lično Svojim rukama napravio. Umesto da naprosto Svojim mislima ili na neki drugi čudesan način stvori tu odeću, kao što bi se možda u ljudskoj mašti dogodilo, Bog je legitimno učinio nešto što čovek ne bi pomislio da bi On uradio ili da bi trebalo da uradi. Možda se čini da je ovo tričarija – neki će čak smatrati da to nije ni vredno pomena – ali to svakom Božjem sledbeniku koji je bio obuzet nejasnim pojmovima o Njemu omogućava da sagleda Njegovu iskrenost i divotu, da uvidi Njegovu vernost i skromnost. Stoga čak i oni nepodnošljivo nadmeni ljudi, koji sebe smatraju uzvišenim i moćnim, posramljeno saginju svoje umišljene glave pred Božjom iskrenošću i skromnošću. Božja iskrenost i skromnost ljudima ovde dodatno omogućavaju da vide koliko je On drag. Nasuprot tome, „neizmeran“ Bog, „dragi“ Bog i „svemoćni“ Bog kojeg ljudi čuvaju u svojim srcima, postaje beznačajan i ružan, mrveći se u prah pri najmanjem dodiru. Kad vidiš ovaj stih i čuješ ovu priču, gledaš li sa visine na Boga zato što je tako nešto učinio? Neki možda to i čine, ali će reakcija drugih biti sasvim suprotna. Oni će Boga smatrati iskrenim i dragim, a upravo su Božja iskrenost i divota ono što ih pokreće. Što više sagledavaju pravu stranu Boga, to više mogu da cene istinsko postojanje Božje ljubavi, važnost Boga u svojim srcima i to što je On u svakom trenutku kraj njih.

Hajde da našu diskusiju vratimo u sadašnje vreme. Ako je Bog na samom početku, ljudima koje je stvorio mogao da čini razne sitnice, pa čak i stvari na koje ljudi nikad ne bi smeli ni da pomisle niti da ih očekuju, bi li onda On mogao da takve stvari ljudima i danas čini? Neki kažu: „Da!“ Zašto je to tako? Zato što Božja suština nije lažna i što Njegova divota nije lažna. Božja suština zaista postoji i nije nešto čemu drugi doprinose, a pogotovu nije nešto što se menja u različitim vremenima, mestima i epohama. Božja iskrenost i divota mogu se istinski ispoljiti samo kroz nešto što ljudi smatraju neupadljivim i beznačajnim – kroz nešto tako tričavo da ljudi ne bi ni pomislili da bi On to ikada učinio. Bog nije folirant. U Njegovoj naravi i suštini nema nikakvog preterivanja, prerušavanja, gordosti, niti nadmenosti. On se nikada ne hvali, već umesto toga voli ljudska bića koja je stvorio, pokazuje brigu za njih, vodi računa o njima i predvodi ih verno i iskreno. Ma koliko malo da ljudi cene, osećaju ili vide šta Bog čini, On to sasvim sigurno čini. Da li bi spoznaja takve Njegove suštine uticala na čovekovu ljubav prema Bogu? Da li bi ona uticala na njihov strah od Boga? Nadam se da ćeš, kad budeš razumeo pravu stranu Boga, postati još bliži Njemu i biti u stanju da istinski ceniš Njegovu ljubav i brigu za ljudski rod, kao i da ćeš moći da svoje srce podariš Bogu i da se oslobodiš svih sumnji i nedoumica u vezi s Njim. Bog za čoveka sve čini ćutke, sve čini tiho, putem Svoje iskrenosti, vernosti i ljubavi. On, međutim, nikada ne strahuje, niti žali zbog ičega što čini, niti ikada ima potrebu da Mu se iko za to na bilo koji način oduži, niti ima nameru da od ljudi išta dobije zauzvrat. Jedina svrha svega što je ikada učinio jeste da od ljudi dobije istinsku veru i ljubav. I ovime ću sada završiti s našom prvom temom.

Da li su vam ove diskusije pomogle? Koliko su vam one bile od pomoći? (Sada bolje razumemo i poznajemo Božju ljubav.) (Ovaj metod zajedništva može nam pomoći da ubuduće više cenimo Božju reč, da shvatimo Njegova osećanja i pravo značenje svega što je izrekao u prošlim vremenima, te da dokučimo kako se u to vreme osećao.) Da li su neki od vas svesniji stvarnog Božjeg postojanja nakon čitanja ovih reči? Osećate li da Božje postojanje nije više tako šuplje i nejasno? Nakon što steknete takav osećaj, možete li da naslutite da Bog stoji tik pored vas? Možda to u ovom trenutku nije tako očigledno ili možda još uvek ne možete to da osetite. Ali, jednog dana, kad u srcu budete uistinu imali duboko uvažavanje i stvarno znanje o Božjoj naravi i suštini, osetićete da je Bog neposredno kraj vas – radi se naprosto o tome da Boga nikad pre niste iskreno primili u svoje srce. I to je činjenica!

Šta mislite o ovakvom pristupu zajedništvu? Jeste li u stanju da pratite? Smatrate li da je ova vrsta zajedništva na temu Božjeg dela i Božje naravi veoma teška? Kako se osećate? (Vrlo dobro, uzbuđeno.) Zbog čega ste se osećali dobro? Zašto ste bili uzbuđeni? (Kao da smo se vratili u Edenski vrt, nazad pod Božje skute.) „Božja narav“ je zapravo tema koja je ljudima prilično nepoznata, jer ono što obično zamišljate i što možete da pročitate u knjigama ili da čujete u okviru zajedništva, u vama obično izaziva da se donekle osećate kao slepac koji dodiruje slona – možete samo da ga napipate prstima, ali zapravo ništa ne možete sebi da dočarate. Slepim tumaranjem ne možete čak ni u grubim crtama razumeti Boga, a kamoli steći jasan pojam o Njemu; to samo dodatno provocira vašu maštu, sprečava vas da precizno definišete Božju narav i suštinu, a neizvesnosti proizašle iz vaše mašte neminovno će vaše srce ispuniti sumnjama. Kad u nešto ne možeš da budeš siguran, ali ipak pokušavaš da to razumeš, u tvom će se srcu uvek javljati protivrečnosti i sukobi, pa čak i osećaj uznemirenosti, usled čega ćeš neprestano biti dezorijentisan i zbunjen. Nije li to strašna muka kad želiš da tragaš za Bogom, kad želiš da Ga spoznaš i da Ga jasno vidiš, a pritom kao da nikad ne možeš da pronađeš odgovore? Naravno, ove su reči upućene isključivo onima koji žudno nastoje da se Boga boje i da Mu udovolje. Ljudima koji na takve stvari ne obraćaju pažnju ovo zapravo nije ni važno, jer ono čemu se oni najviše nadaju jeste da stvarnost i postojanje Boga ostanu samo legenda ili fantazija, kako bi mogli da rade šta im se prohte, kako bi mogli da budu najveći i najvažniji, kako bi mogli da čine zlodela ne mareći za posledice, kako ne bi morali da trpe kaznu niti da snose ikakvu odgovornost, te kako se čak ni ono što Bog kaže o zlim ljudima ne bi odnosilo na njih. Ti ljudi nisu voljni da shvate Božju narav. Imaju odbojnost prema pokušajima da spoznaju Boga i sve u vezi s Njim. Draže bi im bilo da Bog ne postoji. Ti se ljudi protive Bogu i naći će se među onima koji će biti eliminisani.

U nastavku ćemo razmatrati priču o Noju i njenoj povezanosti sa temom Božjeg dela, Božje naravi i Sâmog Boga.

Šta, po vašem mišljenju, Bog radi Noju u ovom delu svetih spisa? Svi koji ovde sedite verovatno već znate nešto o tome iz čitanja svetih spisa: Bog je Noju naložio da napravi barku, a zatim je uništio svet potopom. Bog je naložio Noju da izgradi barku kako bi spasao svoju osmočlanu porodicu, što im je omogućilo da prežive i da postanu preci narednog pokolenja ljudskog roda. Pređimo sada na Sveto pismo.

B. Noje

1. Bog namerava da svet uništi potopom i nalaže Noju da napravi barku

1. Mojsijeva 6:9-14  Ovo je zapis o Noju. Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima. Noje je živeo sa Bogom. Noju su se rodila tri sina: Sim, Ham i Jafet. No, zemlja se bila iskvarila pred Bogom; ispunila se nasiljem. Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio. Bog reče Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom! Zato napravi sebi plovilo od čempresovog drveta. U plovilu ćeš napraviti pregrade, a spolja i iznutra premazaćeš ga smolom.“

1. Mojsijeva 6:18-22  „Ali sa tobom ću sklopiti savez. Ući ćeš u plovilo ti, tvoji sinovi, tvoja žena i žene tvojih sinova. A od svakog živog bića uvedi u plovilo po dvoje, da s tobom prežive; i neka budu muško i žensko. Po dvoje od ptica prema njihovim vrstama, od životinja prema njihovim vrstama i od gmizavaca što puze po zemlji neka uđu k tebi da prežive. Sa sobom ponesi svaku vrstu hrane pa čuvaj, da bude i tebi i njima za jelo.“ Noje učini tako. Sve što mu je Bog zapovedio, on je to izvršio.

Da li sada, nakon čitanja ova dva odlomka, u opštim crtama razumete ko je bio Noje? Kakva je osoba bio Noje? U originalnom tekstu piše: „Noje je bio pravedan i besprekoran čovek među svojim savremenicima.“ Prema shvatanju današnjih ljudi, kakav je u ono vreme bio „pravedan čovek“? Pravedan čovek bi trebalo da bude savršen čovek. Znate li da li je taj savršeni čovek bio savršen sa ljudskog ili sa Božjeg stanovišta? Ovaj savršeni čovek je, bez sumnje, bio savršen u Božjim očima, ali ne i u očima čoveka. U to ne može biti nikakve sumnje! To je zato što je čovek slep i ne vidi, i zato što samo Bog posmatra celu zemlju i na svakog pojedinca, te je stoga samo Bog znao da je Noje bio savršen čovek. Božji plan uništenja sveta potopom započeo je, dakle, onog trenutka kad je Bog pozvao Noja.

U tom dobu, Bog je nameravao da od Noja zahteva da učini nešto veoma važno. Zbog čega je ovaj zadatak morao da bude obavljen? Zato što je Bog tada u Svom srcu skovao plan. Njegov je plan bio da čitav svet uništi potopom. Zašto bi On hteo da uništi svet? Kao što se ovde kaže: „Zemlja se bila iskvarila pred Bogom; ispunila se nasiljem.“ Šta možete da zaključite iz izraza: „zemlja je bila ispunjena nasiljem“? Bila je to pojava na zemlji kad su svet i ljudi u njemu postali do krajnosti iskvareni; prema tome, „zemlja je bila ispunjena nasiljem“. Današnjim jezikom rečeno, „ispunjena nasiljem“ značilo bi da na zemlji ništa ne funkcioniše kako treba. Za čoveka je to značilo da je u svakom aspektu života izgubljen svaki privid reda i da je sve postalo haotično i neupravljivo. U Božjim očima, to je značilo da su ljudi na zemlji postali previše iskvareni. Ali, u kojoj meri iskvareni? Iskvareni do te mere da Bog više nije mogao očima da ih vidi niti da bude strpljiv prema njima. Iskvareni do te mere da je Bog nameravao da ih uništi. Kad je rešio da uništi svet, Bog je isplanirao da pronađe nekoga ko će sagraditi barku. Bog je izabrao Noja da izvrši ovaj zadatak, odnosno, naložio je Noju da napravi barku. Zašto je izabrao baš Noja? Noje je, u Božjim očima, bio pravedan čovek; ma šta da mu je Bog naredio da uradi, Noje bi tako i učinio. Drugim rečima, Noje je bio spreman da uradi sve što bi mu Bog rekao. Bog je želeo da nađe nekog takvog ko bi radio s Njim, ko bi dovršio ono što mu je On poverio – ko bi dovršio Njegovo delo na zemlji. Da li je u ono vreme postojala još neka osoba, osim Noja, koja bi mogla da izvrši od Boga povereni zadatak? Naravno da nije! Noje je bio jedini kandidat, jedina osoba koja je mogla da dovrši ono što joj je Bog poverio, te je stoga Bog izabrao njega. Jesu li, međutim, Božja ograničenja i standardi za spasavanje ljudi danas isti kao i onda? Odgovor je da među njima definitivno postoji razlika! A zašto to pitam? Noje je u to vreme bio jedini pravednik u Božjim očima, čime se implicira da ni njegova žena, niti iko od njegovih sinova ili snaha nisu bili pravedni, ali ih je Bog, zbog Noja, ipak poštedeo. Bog im nije postavljao zahteve na način na koji to danas čini, već je, umesto toga, svih osam članova Nojeve porodice održao u životu. Oni su Božji blagoslov primili zahvaljujući Nojevoj pravednosti. Da nije bilo Noja, niko od njih ne bi mogao da dovrši ono što im je Bog bio poverio. Noje je, dakle, bio jedina osoba koja je trebalo da preživi smak sveta, dok su se svi ostali samo uzgred okoristili. To pokazuje da su, u eri pre nego što je Bog zvanično započeo Svoje delo upravljanja, načela i standardi po kojima se odnosio prema ljudima i postavljao im zahteve, bili relativno opušteni. Današnjim ljudima se čini da je u Božjem ophođenju prema Nojevoj osmočlanoj porodici nedostajalo „pravednosti“. Međutim, u poređenju sa izuzetno obimnim delom koje On sada obavlja na ljudima i velikom količinom reči koje sada prenosi, odnos Boga prema Nojevoj osmočlanoj porodici predstavljalo je tek jedno radno načelo, imajući u vidu pozadinu Njegovog tadašnjeg dela. Da li je, u poređenju s današnjim ljudima, Nojeva osmočlana porodica od Boga primila više?

Pozivanje Noja jeste jednostavna činjenica, ali poenta onoga o čemu ovde govorimo – a to su Božja narav, Njegove namere i Njegova suština u ovom zapisu – nije tako jednostavna. Da bismo razumeli tih nekoliko Božjih aspekata, najpre moramo da shvatimo kakvu osobu Bog želi da pozove, da bismo onda kroz to razumeli Njegovu narav, namere i suštinu. To je od presudne važnosti. Dakle, sa Božje tačke gledišta, kakvom tipu osobe pripada ovaj čovek kojeg je Bog odlučio da pozove? To mora biti osoba koja je u stanju da sluša Njegove reči i da sledi Njegova uputstva. U isto vreme, to mora biti neko sa osećajem za odgovornost, neko ko će Božju reč izvršavati kao svoju dužnost i obavezu koju mora da ispuni. Da li onda ta osoba treba da bude neko ko poznaje Boga? Ne. U ta davna vremena, Noje nije mnogo toga čuo o Božjim učenjima, niti je iskusio išta od Božjeg dela. Stoga je Nojevo znanje o Bogu bilo veoma oskudno. Mada je ovde zabeleženo da je Noje hodao s Bogom, da li je on ikada video Božju ličnost? Odgovor je sasvim sigurno odrečan! Jer, u to su vreme samo Božji poslanici dolazili među ljude. Iako su svojim delima i rečima mogli da predstavljaju Boga, oni su ipak samo prenosili Božju volju i Njegove namere. Božja ličnost čoveku nije otkrivena licem u lice. Sve što u ovom delu svetih spisa vidimo zapravo je ono što je Noje morao da uradi, kao i uputstva koja mu je Bog dao. Kakvu je, dakle, suštinu Bog ovde izrazio? Sve što Bog čini precizno je isplanirano. Kad vidi neku stvar ili situacija koja se odigrava, On u Svojim očima poseduje standard po kojem to odmerava, a taj standard određuje da li će On pokrenuti nekakav plan da bi se s time bavio, odnosno određuje pristup koji će primeniti u bavljenju tom stvari ili situacijom. On nije ravnodušan niti bezosećajan prema svemu. Zapravo je potpuno suprotno od toga. Jedan stih ovde kaže šta je Bog rekao Noju: „Odlučio sam da okončam život svim ljudima, jer se zemlja ispunila nasiljem zbog njih. Evo, istrebiću ih zajedno sa zemljom!“ Kad je Bog ovo rekao, da li je hteo da kaže da će uništiti samo ljude? Ne! Rekao je da će uništiti sva živa bića od krvi i mesa. Zašto je Bog poželeo takvo uništenje? Ovde postoji još jedno otkrovenje Božje naravi; u Božjim očima, strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prema prljavštini, nasilju i buntovnosti svakog telesnog bića ima svoje granice. Gde on povlači granicu? Kao što Bog reče: „Bog pogleda na zemlju, a ono, cela zemlja se iskvarila i svaki čovek na zemlji se izopačio.“ Šta znači „svaki čovek na zemlji se izopačio“? To znači da će sva živa bića – uključujući i one koji su sledili Boga, one koji su prizivali ime Božje, one koji su Bogu nekad prinosili žrtve paljenice, one koji su na rečima Boga priznavali, pa čak Ga i hvalili – Bog morati da uništi kad Mu njihovo iskvareno ponašanje bude upalo u oči. Tu Bog povlači granicu. Do koje je, dakle, mere Bog ostao strpljiv prema čoveku i prema iskvarenosti svega telesnog? Do te mere da niko od ljudi, bilo da su Božji sledbenici ili nevernici, nije išao pravim putem. Do mere da čovek nije bio samo moralno iskvaren i ispunjen zlom, već da više nije bilo nikoga ko je verovao u postojanje Boga, a kamoli nekoga ko je verovao da Bog vlada svetom i da može doneti ljudima svetlost i pravi put. Do te mere da je čovek prezirao Božje postojanje i da nije dozvoljavao Bogu da postoji. Kad je ljudska iskvarenost dostigla ovu tačku, Bog to više nije mogao da izdrži. Šta bi moglo da je zameni? Dolazak Božjeg gneva i Božje kazne. Zar to nije bilo delimično otkrovenje Božje naravi? Zar u ovom sadašnjem dobu nema ljudi koji su u Božjim očima pravedni? Zar u Božjim očima nema savršenih ljudi? Je li ovo doba u kojem je ponašanje svega telesnog na zemlji iskvareno u Božjim očima? Zar u današnje vreme svi ljudi od krvi i mesa – izuzev onih koje Bog želi da upotpuni i onih koji mogu da slede Boga i da prihvate Njegovo spasenje – ne ispituju granice Božjeg strpljenja? Nije li sve što se dešava oko vas – ono što svojim očima vidite, što svojim ušima čujete i što svakoga dana lično doživljavate na ovom svetu – prepuno nasilja? Zar, sa Božje tačke gledišta, jedan takav svet i jedno takvo doba ne bi trebalo okončati? Iako je pozadina sadašnjeg doba potpuno drugačija od pozadine Nojevog vremena, Božja osećanja i Njegov gnev prema ljudskoj iskvarenosti ostali su potpuno isti. Bog je u stanju da bude strpljiv zarad Svog dela ali, u svetlu datih okolnosti i uslova, ovaj je svet u Božjim očima odavno već trebalo da bude uništen. Sadašnje okolnosti u velikoj meri su premašile one iz vremena kad je svet bio uništen potopom. Ali, po čemu se one razlikuju? To je, ujedno, i nešto što najviše rastužuje Božje srce, a što možda niko od vas ne može da shvati.

Kad je svet uništio potopom, Bog je mogao da Noju stavi u zadatak da sagradi barku i da obavi još neke pripremne radove. Bog je mogao da pozove jednog jedinog čoveka – Noja – da za Njega obavi čitav niz poslova. U ovom sadašnjem dobu, međutim, Bog nema kome da se obrati. Zašto je to tako? Svi koji ovde sede verovatno vrlo dobro razumeju i znaju razlog za to. Treba li da vam ga nacrtam? Ako to naglas izgovorite, možda ćete izgubiti obraz i sve živo uznemiriti. Neki će možda reći: „Iako u Božjim očima nismo pravedni ni savršeni ljudi, kad bi nam Bog dao uputstva kako da nešto učinimo, mi bismo i dalje bili sposobni da to učinimo. Ranije, kad je govorio o nadolazećoj katastrofalnoj nesreći, počeli smo da pripremamo hranu i stvari koje će nam biti potrebne tokom katastrofe. Nije li sve to obavljeno u skladu s Božjim zahtevima? Zar nismo zaista sarađivali na Božjem delu? Zar se to što smo obavili ne može uporediti sa onim što je učinio Noje? Zar to što smo učinili nije istinska pokornost? Zar nismo sledili Božja uputstva? Zar nismo uradili ono što je Bog rekao zato što verujemo u Božje reči? Zašto je onda Bog i dalje tužan? Zašto kaže da nema koga da pozove?“ Ima li ikakve razlike između vaših i Nojevih postupaka? Koje su to razlike? (Današnja priprema hrane za katastrofu bila je naša vlastita namera.) (Naši se postupci ne mogu baš nazvati „pravednim“, dok je Noje u Božjim očima bio pravedan čovek.) To što govorite nije daleko od istine. Ono što je Noje učinio suštinski se razlikuje od onoga što ljudi danas rade. Kad je Noje postupio prema Božjim uputstvima, on nije znao kakve su Božje namere. Nije znao šta Bog želi da postigne. Bog mu je samo izdao zapovest i uputio ga da nešto uradi, a Noje je, bez mnogo objašnjenja, otišao i to uradio. On nije pokušavao da u potaji otkrije Božje želje, nije se opirao Bogu, niti je prema Njemu bio neiskren. Samo je otišao i, čista srca i prostodušno, uradio onako kako mu je bilo zapoveđeno. Šta god mu je Bog naložio da uradi, on je uradio, a pokornost i slušanje Božjih reči potkrepljivali su njegovu veru u ono što je radio. Eto kako je on neposredno i jednostavno postupao sa onim što mu je Bog poverio. Njegova suština – suština njegovih postupaka – bila je pokornost, odsustvo preispitivanja, odsustvo opiranja i, štaviše, odsustvo razmišljanja o ličnim interesima i o sopstvenim dobicima i gubicima. Nadalje, kad je Bog rekao da će uništiti svet potopom, Noje nije pitao ni kada će se to desiti ni u šta će se sve pretvoriti, a svakako nije pitao Boga kako će On da uništi svet. Naprosto je učinio onako kako je Bog naredio. Kako god i od čega god je Bog hteo da to bude napravljeno, Noje je uradio tačno onako kako je Bog tražio, bez i trenutka odlaganja. Delovao je prema Božjim uputstvima i želeo je da udovolji Bogu. Je li to radio da bi sebi pomogao da izbegne katastrofu? Ne. Je li pitao Boga koliko još vremena ima pre nego što svet bude uništen? Nije. Da li je pitao Boga, ili je možda i sâm znao, koliko će mu vremena biti potrebno za izgradnju barke? Ni to nije znao. Naprosto je slušao, pokoravao se i delovao u skladu s tim. Danas su ljudi drugačiji: čim kroz Božju reč procuri i najmanja informacija, čim ljudi osete makar i šuštanje lišća na vetru, oni odmah kreću u akciju, bez obzira na sve i ne pitajući za cenu, kako bi pripremili hranu i piće i sve što im je potrebno za dan posle, planirajući čak i maršrute za bekstvo kad nastupi katastrofa. Još je zanimljivije to da je, u ovom ključnom trenutku, ljudski mozak veoma dobar u „obavljanju posla“. U okolnostima kad od Boga ne dobije nikakva uputstva, čovek je u stanju da sve vrlo prikladno isplanira. Ti bi se planovi mogli opisati kao „savršeni“. Što se tiče onoga što Bog govori, kakve su Božje namere ili šta Bog želi, za to nikoga nije briga i niko ni ne pokušava da to razume. Nije li to najveća razlika između današnjih ljudi i Noja?

Vidite li deo Božje naravi u ovom zapisu priče o Noju? Božje strpljenje prema ljudskoj iskvarenosti, prljavštini i nasilju ima svoje granice. Kada dostigne tu granicu, On više neće biti strpljiv, nego će započeti sa Svojim novim upravljanjem i novim planom, počeće da radi ono što treba da uradi, otkriće Svoja dela i drugu stranu Svoje naravi. Taj Njegov postupak nema za cilj da pokaže kako čovek nikad ne sme da Ga uvredi ili da je On pun autoriteta i gneva, niti da pokaže kako On može da uništi ljudski rod. Ima za cilj da pokaže da Njegova narav i Njegova sveta suština ne mogu više da dozvole, niti imaju strpljenja da takvom čovečanstvu dopuste da živi pred Njim, pod Njegovom vrhovnom vlašću. Drugim rečima, kad čitavo čovečanstvo bude bilo protiv Njega, kad na celoj zemlji ne bude bilo nikoga koga bi mogao da spase, On za takvo čovečanstvo više neće imati strpljenja i bez sumnje će izvršiti Svoj plan – da takvo čovečanstvo uništi. Takav Božji čin određen je Njegovom naravi. To je neophodna posledica, i to je posledica koju mora da snosi svako stvoreno biće pod Božjom vrhovnom vlašću. Zar to ne pokazuje da, u ovom sadašnjem dobu, Bog jedva čeka da dovrši Svoj plan i da spase ljude koje želi da spase? Do čega je Bogu najviše stalo pod takvim okolnostima? Njega ne zanima kako se prema Njemu ponašaju, ili kako Mu se opiru, oni koji Ga uopšte ne slede ili oni koji Mu se protive, niti Ga zanima kako Ga ljudi klevetaju. Stalo mu je samo do toga da li je upotpunio one koji Ga slede, predmete Njegovog spasenja u Njegovom planu upravljanja, te da li su oni postali dostojni Njegovog zadovoljstva. Što se tiče onih koji Ga ne slede, On ih samo povremeno kažnjava pomalo, ne bi li izrazio Svoj gnev. Na primer: naleti cunamija, zemljotresi i vulkanske erupcije. U isto vreme, On snažno štiti one koji Ga slede i koje će uskoro spasti, i vodi brigu o njima. Božja narav je ovo: s jedne strane, može da bude izuzetno strpljiv i tolerantan prema ljudima koje namerava da upotpuni, i može da ih čeka koliko god je potrebno; s druge strane, Bog strašno mrzi i gnuša se ove sotonske sorte ljudi, koji Ga ne slede i koji Mu se protive. Iako On ne mari da li Ga ova sotonska sorta ljudi sledi ili obožava, On ih ipak prezire, dok u Svom srcu još uvek ima strpljenja za njih; a dok odlučuje o tome kako će oni skončati, On iščekuje naredne korake Svog plana upravljanja.

Pređimo sada na sledeći odlomak.

2. Božji blagoslov Noju nakon potopa

1. Mojsijeva 9:1-6  Zatim Bog blagoslovi Noja i njegove sinove i reče im: „Plodite se i množite i napunite zemlju. Bojaće vas se i strahovati od vas sve životinje na zemlji, sve ptice nebeske, sve što se kreće po zemlji, i sve ribe u moru; u vaše ruke su predate. Sve što se kreće i živi biće vam za hranu, kao i zeleno bilje; sve vam to dajem. Ali meso s njegovim životom, to jest, s njegovom krvlju ne smete jesti. A ko prolije vašu krv u kojoj je vaš život, tražiću da odgovara za to. Tražiću da odgovara svaka životinja i svaki čovek za svoga brata. Ko prolije krv čovekovu, njegovu će krv čovek proliti, jer po svome liku stvori Bog čoveka.“

Šta vidite iz ovog odlomka? Zašto sam odabrao baš te stihove? Zašto nisam odabrao odlomak o Noju i životu njegove porodice na barci? Zato što te informacije nemaju mnogo veze sa temom o kojoj danas razgovaramo. Ono na šta se fokusiramo jeste Božja narav. Ako želite da saznate pojedinosti, uzmite Bibliju i sami ih pročitajte. Ovde o njima nećemo govoriti. Glavna stvar o kojoj danas govorimo jeste kako spoznati Božje postupke.

Nakon što je Noje primio Božja uputstva, sagradio barku i proživeo dane u kojima je Bog potopom uništio svet, cela njegova osmočlana porodica je preživela. Osim Nojeve osmočlane porodice, svi su ljudi uništeni, a uništena su i sva ostala živa bića na zemlji. Noju je Bog udelio blagoslove i saopštio neke stvari njemu i njegovim sinovima. Te su stvari bile ono što mu je Bog dao, a takođe i Božji blagoslov upućen njemu. To je blagoslov i obećanje koje Bog daje onima koji mogu da Ga slušaju i da prihvate Njegova uputstva, a to je ujedno i način na koji Bog ljude nagrađuje. Naime, bez obzira na to da li je Noje u Božjim očima bio savršen ili pravedan čovek, i bez obzira koliko je toga znao o Bogu, Noje i njegova tri sina su, naprosto, slušali Božje reči, sarađivali na Božjem delu i uradili sve ono što je trebalo da urade, u skladu s Božjim uputstvima. Kao rezultat toga, oni su Bogu sačuvali ljudski rod i razne vrste živih bića nakon uništenja sveta potopom, dajući time veliki doprinos narednom koraku Božjeg plana upravljanja. Zbog svega što je učinio, Bog je Noja blagoslovio. Za ljude današnjice, ono što je Noje uradio možda nije ni vredno pomena. Neki možda čak i ovako razmišljaju: „Noje nije ništa uradio; Bog je već bio odlučio da ga poštedi, tako da je on definitivno trebalo da bude pošteđen. On svoj opstanak nije zaslužio vlastitim postignućima. Bog je hteo da se tako desi, jer čovek je pasivan.“ Ali Bog nije tako mislio. Boga uopšte ne zanima da li je neka osoba velika ili beznačajna – dokle god ona može da Ga sluša, sve dok se pokorava Njegovim uputstvima i onome što joj On poverava, i sve dok je u stanju da sarađuje s Njegovim delom, Njegovom voljom i Njegovim planom, tako da Njegova volja i plan mogu da se ispune bez teškoća, ponašanje te osobe biće dostojno Njegovog pamćenja i primanja Njegovog blagoslova. Bog duboko ceni takve ljude, ceni njihove postupke, njihovu ljubav i naklonost prema Njemu. To je Božji stav. Zašto je, dakle, Bog blagoslovio Noja? Zato što se Bog tako odnosi prema ovakvim postupcima i prema čovekovoj pokornosti.

U vezi s Božjim blagoslovom upućenim Noju, neki će reći: „Ako čovek Boga sluša i udovoljava Mu, onda Bog treba da blagoslovi čoveka. Zar se to ne podrazumeva?“ Možemo li tako reći? Neki kažu: „Ne možemo.“ A zašto ne možemo? Neki kažu: „Čovek nije dostojan da uživa u Božjem blagoslovu.“ To nije sasvim tačno. Naime, kad neka osoba prihvati ono što joj je Bog poverio, Bog na osnovu vlastitog aršina ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li Mu se ta osoba pokorila, da li je udovoljila Njegovim namerama i da li je ono što radi adekvatno. Ono do čega je Bogu stalo jeste srce te osobe, a ne spoljašnji aspekti njenih postupaka. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira kako to radi. Po tom pitanju ljudi pogrešno tumače Boga. Bog ne posmatra samo krajnji rezultat stvari, već se više fokusira na to kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i gleda da li u čovekovom srcu ima pokornosti, obzira i želje da se Bogu udovolji. Koliko je Noje znao o Bogu u to vreme? Je li to bilo isto onoliko koliko doktrina vi danas poznajete? Što se tiče aspekata istine kao što su koncepti i znanje o Bogu, da li je Noje zalivan i usmeravan isto koliko i vi? Ne, nije! Postoji, međutim, jedna činjenica koja je nepobitna: u svesti, umu, pa čak i u dubini duše današnjih ljudi, njihovi su koncepti i stavovi o Bogu nejasni i dvosmisleni. Moglo bi se čak reći da jedan broj ljudi ima negativan stav prema postojanju Boga. Ali u Nojevom srcu i njegovoj svesti, Božje postojanje je bilo apsolutno i van svake sumnje, te stoga njegova pokornost prema Bogu nije bila razvodnjena i mogla je da izdrži test. Njegovo je srce bilo čisto i otvoreno prema Bogu. Nije mu trebalo previše znanja o doktrinama kako bi sebe ubedio da sledi svaku Božju reč, niti mu je bilo potrebno mnogo činjenica da dokaže postojanje Boga kako bi mogao da prihvati ono što mu je Bog poverio i da uradi sve što mu Bog naloži da uradi. U tome je suštinska razlika između Noja i današnjih ljudi. To je ujedno i prava definicija savršenog čoveka u Božjim očima. Ono što Bog želi jesu ljudi poput Noja. On je tip osobe koju Bog hvali, a takođe je i upravo ona vrsta osobe koju Bog blagosilja. Jeste li iz ovoga dobili ikakvo prosvetljenje? Ljudi na ljude gledaju sa spoljne strane, dok Bog sagledava ljudsko srce i čovekovu suštinu. Bog nikome ne dozvoljava da prema Njemu bude nezainteresovan ili neodlučan, niti dozvoljava da Ga ljudi na bilo koji način sumnjiče ili proveravaju. Otuda, iako se ljudi danas licem u lice susreću s Božjom rečju – čak bi se moglo reći da su licem u lice s Bogom – zbog nečega što leži duboko u njihovim srcima, zbog same njihove iskvarene suštine i neprijateljskog stava prema Bogu, ljudi su sprečeni da istinski veruju u Njega i da Mu budu pokorni. Stoga im je veoma teško da dobiju isti onaj blagoslov koji je Bog dao Noju.

Hajde da sada razmotrimo deo svetih spisa koji govori o tome kako je Bog upotrebio dugu kao simbol Svog saveza sa čovekom.

3. Bog koristi dúgu kao simbol Svog saveza sa čovekom

1. Mojsijeva 9:11-13  „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Još reče Bog: „Ovo je znak saveza koji sklapam između sebe i vas i svih živih bića što su s vama, savez za sva buduća pokolenja. Svoju dugu postavljam u oblake da bude znak saveza između mene i zemlje.“

Većina ljudi zna šta je dúga i bila je u prilici da čuje priče u vezi s dúgama. Kada je reč o biblijskoj priči o dúgi, neki ljudi u nju veruju, drugi je tretiraju kao legendu, dok treći u nju uopšte ne veruju. Bilo kako bilo, svi događaji koji su se desili u vezi sa dúgom bili su Božje delo i odigrali su se u procesu Božjeg upravljanja ljudima. Ti su događaji precizno zabeleženi u Bibliji. Ovi zapisi nam ne saopštavaju kakvog je raspoloženja bio Bog u to vreme, niti kakve su Mu bile namere u vezi sa rečima koje je izrekao. Štaviše, niko ne može da oceni šta je Bog osećao dok ih je izgovarao. Između redova se, međutim, otkriva Božje emotivno stanje u vezi s čitavim ovim događajem. Kao da, kroz svaku Božju reč i izraz, Njegove tadašnje misli iskaču sa stranica knjige.

Upravo su Božje misli ono što ljude treba najviše da zanima i čijoj spoznaji najviše treba da teže. To je zato što su Božje misli neraskidivo povezane s čovekovim razumevanjem Boga, a čovekovo razumevanje Boga je nužna karika za čovekov život-ulazak. O čemu je, dakle, Bog razmišljao u vreme kada su se ovi događaji odigravali?

Prvobitno je Bog stvorio ljude, koji su u Njegovim očima bili veoma dobri i bliski Njemu, ali ih je onda uništio potopom, nakon što su se pobunili protiv Njega. Je li Ga zabolelo to što je čitav ljudski rod naprosto nestao na takav način? Naravno da Ga je zabolelo! Kako je, dakle, tu Svoju bol izrazio? Kako je to zabeleženo u Bibliji? To je u Bibliji zabeleženo ovim rečima: „Ja ću se držati svog saveza s vama, te potopne vode nikad više neće uništiti sva živa bića, niti će ikad više potop pustošiti zemlju.“ Ta jednostavna rečenica otkriva nam Božje misli. Uništenje sveta Ga je veoma zabolelo. Ili, kako bi ljudi rekli, bio je veoma tužan. Možemo zamisliti: kako je zemlja, nekad prepuna života, izgledala nakon što je uništena potopom? Kako je u to vreme izgledala zemlja, koja je nekada bila prepuna ljudi? Bez ljudskih naseobina, bez ijednog živog stvora, posvuda samo voda i potpuna pustoš na njenoj površini. Da li je Bog imao na umu takav prizor kada je stvarao svet? Naravno da nije! Prvobitna Mu je namera bila da vidi kako život buja po čitavoj zemlji i kako Ga obožavaju sva ljudska bića koja je stvorio, a ne da Noje bude jedini koji Ga obožava i jedini koji je u stanju da se odazove na Njegov poziv i dovrši ono što mu je povereno. Kad je čovečanstvo nestalo, Bog nije video ono što je prvobitno nameravao da vidi, već nešto potpuno suprotno. Pa kako Ga onda srce ne bi zabolelo? Kada je, dakle, otkrivao Svoju narav i izražavao Svoja osećanja, Bog je doneo odluku. Kakvu je odluku doneo? Da napravi lûk u oblaku (to jest, dúge koje vidimo) kao savez sa čovekom, kao obećanje da Bog neće ponovo uništiti čovečanstvo potopom. U isto vreme, to je trebalo da ljudima pokaže da je Bog uništio svet potopom, kako bi oni zauvek upamtili zbog čega je Bog tako nešto učinio.

Da li je, u to vreme, uništenje sveta bilo nešto što je Bog želeo? To sasvim sigurno nije bilo ono što je Bog želeo. Možda bismo i mogli da zamislimo delić tog jadnog prizora zemlje nakon uništenja sveta, ali ni izbliza ne možemo sebi da predočimo kako je taj prizor tada izgledao u Božjim očima. Možemo reći da, ni među sadašnjim ni među ondašnjim ljudima, niko nije u stanju da zamisli, niti da shvati šta je Bog osećao gledajući taj prizor, tu sliku sveta nakon uništenja potopom. Bog je na to bio primoran zbog ljudske buntovnosti, ali bol koji je Njegovo srce pretrpelo zbog uništenja sveta potopom predstavlja realnost koju niko ne može da dokuči niti da shvati. Upravo je zato Bog sa ljudima sklopio savez, čime je hteo da im kaže da upamte da je On jednom učinio tako nešto i da im se zakune da više nikad neće na takav način uništiti svet. U tom savezu mi vidimo Božje srce – vidimo da je ono trpelo bol dok je On uništavao čovečanstvo. Ljudskim jezikom rečeno, kad je Bog uništio čovečanstvo i video kako ono nestaje, Njegovo je srce jecalo i krvarilo. Nije li ovo najbolji način da se to opiše? Iako ljudi te reči koriste da bi ilustrovali ljudske emocije, ne mislim da su one preterane, niti da je njihovo korišćenje za opisivanje Božjih osećanja i stanja pogrešno, uprkos činjenici da je ljudski jezik isuviše manjkav. Ako ništa drugo, kroz njih možete steći veoma živopisno i vrlo prikladno razumevanje tadašnjeg Božjeg raspoloženja. Na šta ćete posle ovoga pomisliti kad ponovo ugledate dugu? Barem ćete se prisetiti kako je Bog nekada tugovao zbog uništenja sveta potopom. Setićete se kako Ga je, kad je uništio ljudska bića koja je Svojim rukama stvorio, srce bolelo, kako se opiralo, koliko je teško podnelo i kako se nerado odreklo čovečanstva, uprkos tome što je On taj svet mrzeo i što je to čovečanstvo prezirao. Jedinu utehu pronašao je u Nojevoj osmočlanoj porodici. Samo zahvaljujući Nojevoj saradnji, Njegovo mukotrpno stvaranje svega što postoji nije bilo uzaludno. U vreme Njegove patnje, jedino je to saznanje moglo da Mu ublaži bol. Od tog trenutka, sva Svoja očekivanja od čovečanstva Bog je usmerio ka Nojevoj porodici, nadajući se da će moći da žive pod Njegovim blagoslovima, umesto pod Njegovom kletvom, da više nikada neće videti kako On svet uništava potopom i ujedno se nadajući da oni neće biti uništeni.

Koji bi aspekt Božje naravi trebalo da spoznamo iz svega ovog? Bog je čoveka prezreo zato što je ovaj prema Njemu bio neprijateljski nastrojen, ali su briga, pažnja i milosrđe prema ljudima u Njegovom srcu ostali nepromenjeni. Čak i kad je uništio čovečanstvo, Njegovo je srce ostalo nepromenjeno. Pošto je čovečanstvo bilo u krajnjoj meri iskvareno i prema Bogu buntovno, On je, zbog Svoje naravi, Svoje suštine i u skladu sa Svojim načelima, morao da ga uništi. Međutim, zbog Svoje suštine, On je i dalje sažaljevao ljude, i čak želeo da na razne načine iskupi ljudski rod, ne bi li ljudi nastavili da žive. Čovek je, pak, nastavio da se suprotstavlja Bogu, da se buni protiv Njega i odbijao je da prihvati Božje spasenje; drugim rečima, odbio je da prihvati Njegove dobre namere. Ma koliko da ih je Bog dozivao, podsećao, opskrbljivao, pomagao i tolerisao, ljudi to nisu razumevali, nisu cenili, niti su na to obraćali pažnju. U Svom bolu, Bog ipak nije zaboravio da prema čoveku bude u što većoj meri tolerantan, čekajući da se ovaj vrati na pravi put. Kad je čovek napokon prevršio meru, Bog je bez oklevanja učinio ono što je morao da učini. Drugim rečima, od trenutka kad je odlučio da ljude uništi, pa do izvršenja Božjeg dela uništenja čovečanstva, proteklo je određeno vreme, tokom kojeg se odigravao čitav jedan proces. Svrha tog procesa bila je da čoveku omogući povratak na pravi put, čime je Bog čoveku zapravo pružio poslednju šansu. Šta je, dakle, Bog radio tokom ovog perioda neposredno pre uništenja čovečanstva? On se u znatnoj meri trudio da ljude podseća i da ih ohrabruje. Ne obazirući se na bol i tugu u Svom srcu, nastavio je da ljude obasipa brigom, pažnjom i obiljem milosrđa. Šta iz toga možemo da vidimo? Nesumnjivo je da je Božja ljubav prema čoveku prava i da nije neiskrena. Ona je stvarna, opipljiva i merljiva, a ne izmišljena, krivotvorena, lažljiva ili nadmena. Bog se nikada ne služi obmanom, niti stvara o Sebi lažnu sliku da bi Ga ljudi smatrali dragim. On nikada ne poseže za lažnim svedočenjima da bi ljudima prikazao svoju divotu ili da bi se Svojom divotom i svetošću razmetao. Zar ovi aspekti Božje naravi ne zavređuju da ih čovek voli? Zar oni nisu vredni obožavanja? Zar nisu vredni negovanja? Sada želim da vam postavim sledeće pitanje: da li vi, nakon što ste saslušali ove reči, i dalje mislite da je Božja veličina samo mrtvo slovo na papiru? Je li Božja divota samo prazna reč? Ne! Naravno da nije! Božja nadmoć, veličina, svetost, tolerancija, ljubav i sve ostalo – sve pojedinosti svakog od različitih aspekata Božje naravi i suštine – bivaju praktično izražene svaki put kad On obavlja Svoje delo, otelovljene su u Njegovim namerama prema čoveku, a ujedno se ispunjavaju i odražavaju u svakom čoveku. Bez obzira da li si to ranije osetio, Bog se na sve moguće načine brine o svakoj osobi, koristeći Svoje iskreno srce, mudrost i različite metode da joj zagreje srce i probudi duh. To je neosporna činjenica. Bez obzira koliko ljudi sedi ovde, svaka osoba je imala različita iskustva i osećanja prema Božjoj trpeljivosti, strpljenju i divoti. To doživljavanje Boga i to osećanje ili percepcija Njega – jednom rečju, sve te pozitivne stvari potiču od Boga. Kada, dakle, pripojite sva vaša iskustva i znanja o Bogu i objedinite ih s našim današnjim čitanjem ovih biblijskih odlomaka, da li je sada vaše razumevanje Boga stvarnije i pravilnije?

Nakon što ste pročitali ovu priču i razumeli ponešto što je od Božje naravi u ovom događaju otkriveno, kakvu ste novu spoznaju stekli o Bogu? Da li vam je to produbilo razumevanje Boga i Njegovog srca? Da li se sada, nakon ponovnog čitanja priče o Noju, osećate drugačije? Da li je, po vašem mišljenju, razgovor o ovim biblijskim stihovima bio nepotreban? Da li i sada, nakon što smo o njima razgovarali, i dalje smatrate da je to bilo nepotrebno? Naravno da je bilo potrebno! Iako je ovo što čitamo priča, ona predstavlja istinit zapis o delu koje je Bog učinio. Nije Mi bio cilj da vam omogućim da razumete sve pojedinosti ovih priča ili ovoga lika, niti da vi sad nastavite sa proučavanjem tog lika, a svakako ne da se vratite ponovnom proučavanju Biblije. Razumete li? Jesu li vam, dakle, ove priče pomogle da bolje upoznate Boga? Kako je ova priča konkretno doprinela vašem razumevanju Boga? Recite nam vi, braćo i sestre iz Hong Konga. (Videli smo da je Božja ljubav nešto što niko od nas, iskvarenih ljudi, ne poseduje.) A šta vi kažete, braćo i sestre iz Južne Koreje. (Božja ljubav prema čoveku je stvarna. Ona u sebi nosi Njegovu narav i Njegovu veličinu, svetost, nadmoć i Njegovu trpeljivost. Ona zavređuje da pokušamo da je dublje razumemo.) (Upravo kroz ovako prisan razgovor, ja s jedne strane mogu da vidim svetu i pravednu Božju narav, a takođe mogu da vidim i Božju brigu za čovečanstvo, Njegovu milost prema čovečanstvu, kao i to da, sve što Bog čini i svaka Njegova zamisao i ideja, otkriva tu Njegovu ljubav i brigu za čovečanstvo.) (U prošlosti je moje shvatanje bilo da je Bog potopom uništio svet zato što se čovečanstvo do krajnjih granica prozlilo, te da je stoga Bog ovaj ljudski rod uništio zato što ga je prezirao. Tek nakon što je Bog danas pričao o Noju i rekao da je Božje srce krvarilo, shvatio sam da Bog zapravo nije bio voljan da od tog čovečanstva digne ruke. Samo zato što su ljudi bili previše buntovni, Bog nije imao drugog izbora osim da ih uništi. U stvari, Božje srce je tada bilo veoma tužno. Iz svega toga, ja u Božjoj naravi vidim Njegovu brigu i pažnju prema čovečanstvu. To je nešto što ranije nisam znao.) Vrlo dobro! Možete sada vi. (Bio sam veoma dirnut nakon što sam čuo ovu priču. Čitao sam Bibliju i ranije, ali nikad nisam, kao danas, imao priliku da čujem Boga kako neposredno i detaljno analizira ove stvari, kako bismo mogli da Ga spoznamo. To što nam je Bog ovako detaljno razjasnio Bibliju omogućilo mi je da saznam da su, pre no što su se ljudi iskvarili, Božju suštinu činili ljubav i briga za čovečanstvo. Uprkos tome što je Božja narav pravedna, Njegova ljubav i briga nisu se nimalo promenile od vremena kada se čovek iskvario, pa do ovih sadašnjih, poslednjih dana. To pokazuje da suština Božje ljubavi, od postanka sveta do danas, ostaje nepromenjena, bez obzira na ljudsku iskvarenost.) (Danas sam shvatio da se Božja suština ne menja sa promenom vremena ili mesta obavljanja Njegovog dela. Takođe sam uvideo da sve što Bog čini, bilo da stvara svet ili da ga uništava nakon što su se ljudi iskvarili, ima smisao i sadrži u sebi Njegovu narav. Iz toga sam shvatio da je Božja ljubav beskrajna i neizmerna, a kao što su druga braća i sestre rekli, takođe sam video i Božju brigu i milosrđe prema ljudima nakon što je uništio svet.) (Ovo su stvari o kojima ranije zaista nisam ništa znao. Nakon što sam čuo današnju priču, osećam da je Bog uistinu verodostojan i pouzdan, da je dostojan da verujemo u Njega i da On zaista postoji. Duboko u srcu verujem da su Božja narav i Njegova ljubav zaista ovako konkretni. Tako se ja osećam nakon današnjeg slušanja priče.) Odlično! Izgleda da ste svi primili k srcu ono što ste danas čuli.

Jeste li uočili nešto u svim ovim biblijskim stihovima, uključujući i sve biblijske priče o kojima smo danas razgovarali? Da li je Bog ijednom upotrebio vlastiti jezik da bi izrazio Svoje misli ili objasnio Svoju ljubav i brigu za čovečanstvo? Postoji li neki zapis o tome da je On jednostavnim jezikom iskazao koliko je zabrinut za čovečanstvo i koliko ga voli? Ne postoji, zar ne? Među vama je mnogo onih koji su čitali Bibliju, kao i druge knjige osim Biblije. Je li iko od vas video takve reči? Odgovor je sasvim sigurno odrečan! Naime, u biblijskim zapisima, uključujući Božje reči kao i spise o Njegovom delu, Bog nikada, ni u jednoj epohi i ni u jednom vremenskom periodu, nije koristio vlastite metode da bi opisao Svoja osećanja ili izrazio Svoju ljubav i brigu prema čovečanstvu, niti je ikada rečima ili ma kojim postupkom prenosio Svoja osećanja i emocije – zar to nije činjenica? Zašto to kažem? Zašto moram da vam to spomenem? Zato što se u tome takođe ogleda Božja divota i Njegova narav.

Bog je stvorio ljudski rod; bez obzira na to da li su ljudska bića pokvarena ili Ga slede, Bog sa njima postupa kao sa Svojim najvoljenijma – ili, kako bi ljudska bića rekla, kao s ljudima koji su Mu najmiliji – a ne kao sa Svojim igračkama. Iako Bog za Sebe kaže da je Stvoritelj i da je čovek Njegovo stvoreno biće, što može zvučati kao da među njima postoji neka mala razlika u rangu, činjenica je da sve ono što je Bog učinio za čovečanstvo daleko prevazilazi jedan ovakav odnos. Bog voli ljudski rod, neguje ga i pokazuje da brine o njemu, a uz to i neprekidno opskrbljuje čovečanstvo. On u Svom srcu ovo nikad ne doživljava kao dodatni posao ili kao nešto što zavređuje veliku hvalu. Isto tako, On ne misli da spasavanjem ljudskog roda, njegovim opskrbljivanjem i pružanjem svega što ljudima treba, daje nekakav ogroman doprinos ljudskom rodu. On naprosto ljudski rod opskrbljuje ćutke i u tišini, na Svoj način, kroz Svoju suštinu i kroz sve ono što On ima i što jeste. Ma koliko opskrbe i pomoći da ljudski rod prima od Njega, Bog o tome nikad ne razmišlja niti pokušava da Sebi pripiše zasluge za to. Ovo je određeno suštinom Božjom, i ujedno predstavlja baš onaj istinski izraz Božje naravi. Zbog toga mi, kako u Bibliji tako i u bilo kojoj drugoj knjizi, nikada nećemo pronaći primere u kojima Bog izražava Svoje misli, niti pasuse u kojima On nešto opisuje ili objavljuje ljudima, sa ciljem da Mu čovečanstvo bude zahvalno ili da Ga veliča zato što radi ovo ili ono, ili zato što Mu je do čovečanstva toliko stalo. Čak i kad se oseća povređeno, kad u srcu oseća užasan bol, On nikad ne zaboravlja na Svoju obavezu prema ljudima, niti Svoju brigu za njih; za sve to vreme, On sâm i u tišini podnosi tugu i bol. Uprkos tome, On nastavlja da opskrbljuje ljudski rod kao što je oduvek činio. Iako Ga ljudi često veličaju i svedoče o Njemu, ništa od toga Bog ne zahteva. To je zato što Bog nikad nije ni imao nameru da, za sve dobre stvari koje čini za čovečanstvo, dobije zahvalnost ili da Mu ljudi to na neki drugi način uzvrate. S druge strane, oni koji su u stanju da se plaše Boga i klone se zla, oni koji mogu iskreno da Ga slede, da Ga slušaju i da Mu budu odani, kao i oni koji su u stanju da Mu se pokore – jesu ljudi koji će često primati Božje blagoslove i koje će Bog bezrezervno blagosiljati. Štaviše, ljudima su blagoslovi koje primaju od Boga često nezamislivi, a ujedno nadmašuju i sve što bi ljudska bića mogla da pravdaju onim što su uradili ili cenom koju su platili. Da li je ljudima, dok uživaju u Božjim blagoslovima, stalo do toga šta Bog radi? Pokazuje li iko od njih bilo kakvu zabrinutost za to kako se On oseća? Pokušava li iko da shvati Božji bol? Odgovor je nedvosmisleno odrečan! Može li ijedno ljudsko biće, uključujući i Noja, da shvati koliki je bol Bog osećao u tom trenutku? Može li iko razumeti zašto je Bog uspostavio takav savez? Ne može! Ljudi ne cene Božji bol ne zato što ne mogu da ga razumeju, niti zbog jaza koji postoji između Boga i čoveka ili zbog razlike u njihovom statusu; pre će biti da je to zato što ljudima uopšte nije stalo do bilo čega što Bog oseća. Ljudi misle da je Bog nezavisan – da Mu nije potrebno da ljudi brinu o Njemu, da Ga razumeju ili pokažu imalo obzira prema Njemu. Bog je Bog, te stoga On i ne oseća bol, nema emocija; On ne može biti tužan, ne oseća jad, pa čak ni ne plače. Bog je Bog, pa stoga nema potrebu za izražavanjem emocija, niti Mu treba neko da Ga teši. Čak i ako Mu, u određenim okolnostima, nešto od toga i bude zatrebalo, On će s tim moći i sâm da se izbori i neće od ljudi tražiti nikakvu pomoć. Nasuprot tome, slabim, nezrelim ljudima neophodna je Božja uteha, opskrba i ohrabrenje, pa bi čak hteli da ih On teši u svakom trenutku i na svakom mestu. Takve stvari vrebaju iz dubine ljudske duše: čovek je slab; ljudima je Bog potreban da se na svaki način stara o njima; oni zaslužuju svu negu koju primaju od Boga i treba od Njega da zahtevaju sve što smatraju da im pripada. Bog je taj koji je jak; On ima sve, te stoga i treba da bude čovekov zaštitnik i da mu pruža blagoslove. Pošto već jeste Bog, On je svemoćan i od ljudi Mu nikad ništa ne treba.

Budući da ne obraća pažnju ni na jedno od Božjih otkrovenja, čovek nikada nije osetio Božju tugu, bol, niti radost. Nasuprot tome, Bog sve ljudske izraze poznaje kao Svoj dlan. Bog u svako doba i na svakom mestu opskrbljuje svačije potrebe, posmatra vrludave misli svake osobe i na taj način teši i podstiče ljude, vodi ih i prosvetljuje. Imajući u vidu sve što je Bog učinio za ljude i ogromnu cenu koju je zbog njih platio, mogu li ljudi, u Bibliji ili u bilo čemu što je Bog do sada izgovorio, pronaći ijedan odlomak u kojem se jasno kaže da će Bog od čoveka nešto zahtevati? Ne! Naprotiv, ma koliko da ljudi ignorišu Njegove misli, Bog i dalje iznova predvodi ljude, neprestano ih snabdeva i pomaže im, ne bi li im omogućio da slede Njegov put kako bi dosegli do prelepog odredišta koje je za njih pripremio. Što se Boga tiče, sve ono što On ima i što jeste, Njegova blagodat, Njegova milost i sve Njegove nagrade, bezrezervno će biti darovane onima koji Ga vole i slede. On, međutim, nikada nikome ne otkriva bol koji je pretrpeo, niti Svoje emotivno stanje, niti se ikada žali na to što su ljudi prema Njemu nepažljivi i što ne poznaju Njegove namere. On sve to naprosto podnosi u tišini, iščekujući dan kad će ljudi napokon moći da shvate.

Zašto vam sve ovo govorim? Šta zaključujete iz ovog što sam kazao? U Božjoj suštini i naravi postoji nešto što je isuviše lako prevideti, nešto što poseduje samo Bog i što ne poseduje nijedan čovek, računajući tu i one za koje neki misle da su veliki i dobri ljudi, ili bogovi iz njihove mašte. Šta je to nešto? To je Božja nesebičnost. Kada govorimo o nesebičnosti, možda ti i sebe smatraš veoma nesebičnim, jer se, recimo, nikada ne cenjkaš i ne pogađaš sa svojom decom, a takođe smatraš da si veoma nesebičan i kad su u pitanju tvoji roditelji. Bilo kako bilo, barem ti je poznat pojam „nesebičnosti“, razmišljaš o njoj u pozitivnom smislu i smatraš da je veoma plemenito biti nesebičan. Kad si nesebičan, imaš visoko mišljenje o sebi. Ali, ne postoji niko ko Božju nesebičnost može da vidi u svim stvarima, među ljudima, događajima i predmetima, kao i u Njegovom delu. Zašto je to tako? Zato što je čovek previše sebičan! Zašto to kažem? Ljudi žive u materijalnom svetu. Ti možda slediš Boga, ali nikada ne možeš ni da vidiš ni da shvatiš kako te Bog snabdeva, koliko te voli i koliko brine za tebe. Šta ti zapravo vidiš? Vidiš svoje krvne srodnike koji te vole i koji ti ugađaju. Vidiš stvari koje koriste tvom telu i brineš o ljudima i stvarima koje voliš. To je ta takozvana ljudska nesebičnost. Takvi „nesebični“ ljudi, međutim, nikada i ne razmišljaju o Bogu koji im život daje. Za razliku od Božje, čovekova je nesebičnost sebična i dostojna prezira. Nesebičnost u koju čovek veruje, prazna je, nerealna i krivotvorena, u neskladu je s Bogom i nema sa Njim nikakve veze. Čovek je nesebičan prema samom sebi, dok je Božja nesebičnost istinsko otkrovenje Njegove suštine. Upravo zahvaljujući Božjoj nesebičnosti, čovek je od Njega neprekidno opskrbljen svime što mu je potrebno za život. Možda vas tema o kojoj danas govorim ne pogađa previše, pa samo klimate glavom u znak odobravanja, ali kad pokušaš da svojim srcem shvatiš Božje srce, nesvesno ćeš doći do sledećeg otkrića: od svih ljudi, pojava i stvari koje opažaš u ovom svetu, samo je Božja nesebičnost stvarna i konkretna, zato što je samo Njegova ljubav prema tebi bezuslovna i neokaljana. Osim Božje, nesebičnost svih drugih je lažna, površna i neautentična; sve tuđe nesebičnosti imaju svoju svrhu, određene namere, traže nešto zauzvrat i ne trpe proveru. Moglo bi se čak reći da su prljave i dostojne prezira. Slažete li se sa ovim rečima?

Znam da su vam ove teme prilično nepoznate i da je potrebno vremena da vam se sve slegne pre nego što budete mogli da ih uistinu razumete. Što su vam ova pitanja i teme manje poznate, to je jači dokaz da vam u srcu zaista nedostaju. Kad vam ova pitanja ne bih pominjao, da li bi iko od vas išta znao o njima? Verujem da se sa njima nikada ne biste upoznali. To je sigurno. Bez obzira koliko toga možete da shvatite ili razumete, teme o kojima govorim su, jednom rečju, ono što ljudima najviše nedostaje i o čemu bi najviše trebalo da znaju. Ove teme su svima veoma važne – one su dragocene i one su život, i to su stvari koje morate da posedujete da biste savladali put koji je pred vama. Bez uputstava sadržanih u ovim rečima, bez razumevanja Božje naravi i suštine, Bog će za tebe doveka ostati jedna velika nepoznanica. Kako da ispravno veruješ u Boga ako Ga ne razumeš? Ne znaš ništa o Božjim osećanjima, o Njegovim namerama i Njegovom emotivnom stanju, ne znaš šta On misli, šta Ga čini tužnim a šta srećnim – kako bi onda mogao da imaš obzira prema Božjem srcu?

Kad god je uznemiren, Bog se suočava sa ljudima koji na Njega uopšte ne obraćaju pažnju, sa ljudima koji Ga slede i koji tvrde da Ga vole, dok pritom potpuno zanemaruju Njegova osećanja. Pa kako Ga onda srce ne bi bolelo? Tokom Svog dela upravljanja, Bog iskreno obavlja Svoje delo i razgovara sa svima, suočavajući se s ljudima bez ikakve rezerve i prikrivanja; nasuprot tome, svaka osoba koja Ga sledi zatvorena je prema Njemu, i niko nije voljan da Mu se aktivno približi, da razume Njegovo srce ili da obrati pažnju na Njegova osećanja. Čak ni oni koji bi da Mu postanu prisni ne žele da Mu se približe, da budu pažljivi prema Njegovom srcu ili da pokušaju da Ga razumeju. Kada je Bog radostan i srećan, nema s kim da podeli Svoju sreću. Kad Ga ljudi pogrešno shvate, nema nikoga ko bi utešio Njegovo ranjeno srce. Kada u grudima oseti bol, nikoga nema kome bi se poverio. Tokom ovih nekoliko hiljada godina Božjeg dela upravljanja, nije se pojavio niko ko bi razumeo Božja osećanja, niko ko bi ih shvatio i cenio, a kamoli iko ko bi mogao da stane uz Njega i da deli Njegove radosti i tuge. Bog je usamljen. Usamljen je! On je usamljen ne samo zato što Mu se iskvareno čovečanstvo protivi, već još više zato što oni koji tragaju za duhovnošću, oni koji nastoje da Ga spoznaju i razumeju, pa čak i oni koji su spremni da sav svoj život posvete Njemu, takođe ne poznaju Njegove misli, niti razumeju Njegovu narav i Njegova osećanja.

Na samom kraju priče o Noju, vidimo da je Bog u to vreme na jedan neobičan način izrazio svoja osećanja. Reč je o sasvim naročitom metodu: da sa čovekom sklopi savez kojim se proglašava kraj Božjeg uništenja sveta potopom. Na prvi pogled, sklapanje saveza možda deluje kao sasvim obična stvar. Posredi je ništa drugo do obavezivanje dve strane posredstvom reči i sprečavanje njihovog kršenja dogovora, a sve u cilju zaštite obostranih interesa. U formalnom smislu, to je sasvim obična stvar, ali iz perspektive pravih motiva i namere Boga da to učini, radi se o istinskom otkrovenju Božje naravi i emotivnog stanja. Ako ove reči budeš ignorisao i ostavio ih po strani, ako vam nikada ne budem kazao istinu o stvarima, čovečanstvo nikada neće zaista saznati kako Bog razmišlja. Ti možda zamišljaš da se Bog prilikom sklapanja ovog saveza smešio, ili da je imao ozbiljan izraz lica, ali ma kako da ljudi zamišljaju najobičniji mogući izraz lica koji je Bog tada imao, niko ne bi mogao da vidi Božje srce ni Njegov bol, a kamoli Njegovu usamljenost. Niko ne može primorati Boga da mu veruje, niko ne može da bude dostojan Božjeg poverenja, niti može da bude neko kome će On moći da saopšti Svoje misli ili da poveri Svoj bol. Zato Bog nije imao drugog izbora nego da učini tako nešto. Na prvi pogled, Bogu je bilo lako da se oprosti od onakvog čovečanstva kakvo je tada bilo, da reši problem iz prošlosti i da do savršenog kraja dovede Svoje uništenje sveta potopom. Bog je, međutim, duboko u Svom srcu zakopao bol koji je u tom trenutku osećao. U vreme kad nije imao kome da se poveri, Bog je sa ljudima sklopio savez, rekavši im da neće ponovo uništiti svet potopom. Kad god bi se na nebu pojavila duga, to je ljude trebalo da podseti da se tako nešto zaista dogodilo i da ih upozori da se uzdrže od zla. Čak i u tako bolnom stanju, Bog nije zaboravljao na ljude i još uvek je pokazivao toliko brige za njih. Zar ovo nije Božja ljubav i nesebičnost? A o čemu ljudi misle dok pate? Zar im nije u tim trenucima Bog najpotrebniji? U takvim trenucima, oni uvek Boga vuku za rukav da bi ih tešio. Kad god da se to desi, Bog ih nikada neće izneveriti i uvek će im pomoći da izađu iz neprilika i da žive u svetlosti. Uprkos tome što ih Bog ovako opskrbljuje, u ljudskim srcima On nije ništa drugo do pilula za smirenje, tonik za utehu. Kada Bog pati i kad Mu je srce ranjeno, za Njega bi bez sumnje bila samo pusta želja da kraj Sebe ima neko stvorenje ili bilo koga ko bi Mu pravio društvo ili Ga tešio. Čovek nikada ne obraća pažnju na Božja osećanja, te stoga Bog nikad ni ne traži niti očekuje da postoji neko ko bi mogao da Ga uteši. On samo koristi sopstvene metode da izrazi Svoje raspoloženje. Ljudi ne misle da je Bogu previše teško da istrpi patnju, ali Božju veličinu i nesebičnost možeš da osetiš tek kad uistinu pokušaš da razumeš Boga, kad u svemu što čini možeš da shvatiš Njegove iskrene namere. Iako je uz pomoć duge sklopio savez sa ljudima, On nikada nikome nije rekao zašto je to učinio – zašto je uspostavio ovaj savez – što znači da nikome nije saopštio šta stvarno misli. To je zato što ne postoji niko ko bi mogao da shvati dubinu njegove ljubavi prema čovečanstvu koje je Svojim rukama stvorio, i što nema nikoga ko bi mogao da dokuči koliki je bol Njegovo srce pretrpelo kada je uništio ljudski rod. Prema tome, čak i kad bi Bog ljudima rekao kako se oseća, oni ne bi bili u stanju da ponesu to breme poverenja. Uprkos bolu, On i dalje nastavlja sa sledećim korakom Svog dela. Bog ljudskom rodu uvek daje ono najbolje od Sebe i najbolje stvari, podnoseći ćutke sam svu patnju. Bog nikada otvoreno ne obelodanjuje ove patnje. Umesto toga, On ih ćutke trpi i čeka. Božja izdržljivost nije hladna, nije obamrla ni bespomoćna, a nije ni znak slabosti. Pre će biti da su Božja ljubav i suština oduvek nesebične. Ovo je prirodno otkrovenje Njegove suštine i naravi, i istinsko otelovljenje identiteta Boga kao istinskog Stvoritelja.

Imajući sve to u vidu, neki bi mogli pogrešno da protumače Moje reči, misleći: „Da li ovako detaljno i senzacionalističko opisivanje Božjih osećanja ima za cilj da kod ljudi probudi sažaljenje prema Bogu?“ Da li je to bila Moja namera? (Ne.) Ja vam sve ovo govorim isključivo zato da biste Boga bolje upoznali, da biste razumeli Njegove nebrojene aspekte i Njegove emocije, da biste shvatili da se Božja suština i narav, konkretno i malo po malo, izražavaju kroz Njegovo delo, a ne kroz opisivanje uz pomoć praznih ljudskih reči, kroz njihove reči i teorije ili kroz njihove maštarije. To, drugim rečima, znači da Bog i Božja suština zaista postoje – oni nisu slike na platnu, nisu maštarije, nije ih uobličio čovek, a svakako ih nije ni izmislio. Uviđate li to sada? Ako uviđate, Moje su reči postigle svoj cilj.

Danas smo razgovarali o tri teme. Verujem da ste svi mnogo toga saznali iz našeg razgovora na ove tri teme. Sa sigurnošću mogu da kažem da su, kroz ove tri teme, misli o Bogu koje sam opisao, kao i Božja suština i narav koje sam pomenuo, preobrazile ljudske predstave i razumevanje Boga, pa čak i da su u svakome od vas preobrazile veru u Boga i, povrh toga, preobrazile Božji lik kojem se svi u svojim srcima divite. Bilo kako bilo, nadam se da će vam koristiti ono što ste o Božjoj naravi saznali iz ova dva odlomka iz Biblije, te da ćete po povratku pokušati da o tome još dublje razmislite. Ovim je današnji sastanak završen. Doviđenja!

4. novembar 2013. godine