Bog je praktičan Bog: svekoliko Njegovo delo je praktično, sve reči koje On izgovara su praktične i sve istine koje On izražava su praktične. Sve ono što nisu Njegove reči je prazno, nepostojeće i ne drži vodu. Danas, Sveti Duh treba da vodi ljude u reči Božje. Ako ljudi treba da streme ka ulasku u stvarnost, onda moraju da traže stvarnost i spoznaju stvarnost, nakon čega moraju da iskuse stvarnost i prožive stvarnost. Što više spoznaju stvarnost, to su ljudi više u stanju da raspoznaju da li su tuđe reči stvarne; što više spoznaju stvarnost, ljudi imaju manje predstava; što više doživljavaju stvarnost, to više spoznaju dela praktičnog Boga i lakše im je da se oslobode svojih sotonskih iskvarenih naravi; što više stvarnosti poseduju, to više spoznaju Boga, pa time više preziru telo i više vole istinu; i što više stvarnosti poseduju, to su bliže merilima koje zahteva Bog. Ljudi koje je Bog zadobio jesu oni koji poseduju stvarnost, koji spoznaju stvarnost i koji su, doživljavajući stvarnost, spoznali Božja praktična dela. Što više na praktičan način sarađuješ sa Bogom i disciplinuješ svoje telo, više ćeš steći delo Svetog Duha, više ćeš steći stvarnost i Bog će te više prosvetiti, a samim tim će i tvoje znanje o praktičnim delima Božjim postati veće. Ako si u stanju da živiš u sadašnjoj svetlosti Svetog Duha, onda će ti sadašnji put ka primeni postati jasniji i bićeš u većoj meri sposoban da se odvojiš od religioznih predstava i stare primene iz prošlosti. Danas je u središtu pažnje stvarnost: što više stvarnosti ljudi poseduju, to je jasnije njihovo poznavanje istine i bolje je njihovo razumevanje Božjih namera. Stvarnost može da nadvlada sve reči i doktrine, može da nadvlada teoretsko znanje, i što se više ljudi usredsređuju na stvarnosti, to su više u stanju da istinski vole Boga i žude za Njegovim rečima. Ako se uvek usredsređuješ na stvarnost, onda će nakon Božjeg dela prirodno nestati tvoja filozofija za ovozemaljsko ophođenje, tvoje religiozne predstave i tvoj prirodni karakter. Oni koji ne streme ka stvarnosti i nemaju znanje o stvarnosti verovatno će stremiti ka onome što je natprirodno i biće ih lako obmanuti. Sveti Duh nema načina da deluje u takvim ljudima, pa se zato oni osećaju kao da su prazni i kao da im život nema smisla.

Sveti Duh može da deluje u tebi samo kada se stvarno obučavaš, stvarno tragaš, stvarno se moliš i spreman si da patiš zarad traganja za istinom. Oni koji ne tragaju za istinom nemaju ništa osim reči i doktrina, kao i prazne teorije, a oni koji su bez istine prirodno imaju mnogo predstava o Bogu. Ovakvi ljudi čeznu samo za tim da Bog njihovo fizičko telo pretvori u duhovno telo, kako bi mogli da se uznesu na treće nebo. Kako su ovi ljudi glupi! Svi koji govore takve stvari nemaju spoznaju ni o Bogu ni o stvarnosti; ovakvi ljudi nikako ne mogu da sarađuju sa Bogom, već mogu samo pasivno da čekaju. Da bi istinu razumeli i da bi je jasno sagledali, i da bi, pored toga, ušli u istinu i sprovodili je u delo, ljudi moraju stvarno da se obučavaju, stvarno da tragaju i stvarno da žude. Kada žudiš i kada stvarno sarađuješ sa Bogom, Božji Duh će te sigurno dotaći i delovati u tebi, što će ti doneti više prosvećenja, pružiće ti više spoznaje o stvarnosti i umnogome će doprineti tvom životu.

Da bi ljudi spoznali Boga, oni prvo moraju da znaju da je Bog praktičan Bog i moraju da znaju Božje reči, Božju praktičnu pojavu u telu i Božje praktično delo. Tek nakon što spoznaš da je sav Božji rad praktičan, bićeš u stanju da zaista sarađuješ sa Bogom i samo kroz ovaj put ćeš moći da postigneš rast u svom životu. Svi oni koji nisu spoznali stvarnost nemaju načina da dožive Božje reči, zarobljeni su u svojim predstavama, žive u svojim uobraziljama, pa tako nemaju ni znanje o Božjim rečima. Što je veće tvoje znanje o stvarnosti, to si bliži Bogu i s Njim si prisniji; što više stremiš ka stvarima koje su udaljene i neodređene, što više stremiš ka doktrinama, to ćeš se više udaljavati od Boga i tako ćeš više osećati da je doživljavanje Božjih reči naporno i teško i da nisi sposoban za ulazak. Ako želiš da uđeš u stvarnost Božjih reči i da stupiš na ispravan kolosek u svom duhovnom životu, moraš prvo da spoznaš stvarnost i da se odvojiš od nejasnih i natprirodnih stvari, što će reći da prvo moraš da razumeš kako te Sveti Duh prosvećuje i praktično usmerava. Na ovaj način, ako zaista možeš da dokučiš praktično delo Svetog Duha u čoveku, tada ćeš stupiti na ispravan kolosek gde ćeš biti usavršen od strane Boga.

Danas sve počinje od stvarnosti. Božje delo je najpraktičnije i ljudi mogu da ga dotaknu; odnosi se na ono što ljudi mogu da iskuse i postignu. U ljudima ima mnogo toga što je nejasno i natprirodno, što ih sprečava da spoznaju Božje sadašnje delo. Tako u njihovim iskustvima uvek ima odstupanja i oni uvek osećaju da su stvari teške, a sve je to posledica njihovih predstava. Ljudi nisu u stanju da dokuče principe dela Svetog Duha, oni ne poznaju stvarnost, pa su na svom putu ulaska uvek negativni. Iz daljine gledaju na Božje zahteve, nesposobni da ih ostvare; oni samo vide da su Božje reči zaista dobre, ali ne mogu da pronađu put do ulaska. Sveti Duh deluje prema ovom načelu: rezultati mogu da budu ostvareni i ljudi mogu da budu prosvećeni i prosvetljeni Svetim Duhom jedino kroz ljudsku saradnju, kad se ljudi aktivno mole, kad aktivno tragaju i približavaju se Bogu. Ne radi se o tome da Sveti Duh deluje sâm, niti da čovek deluje sâm. I jedno i drugo je neophodno, i što više ljudi sarađuju, i što više teže dostizanju merila koja Bog zahteva, to je veće delo Svetog Duha. Samo stvarna saradnja ljudi, u sprezi sa delom Svetog Duha, može da proizvede praktična iskustva, kao i znanje o suštini Božjih reči. Postepeno, kroz ovakvo doživljavanje, nastaje savršena osoba. Bog ne čini natprirodne stvari; u ljudskim predstavama, Bog je svemoguć i Bog sve čini – tako da ljudi pasivno čekaju, ne čitaju reči Božje i ne mole se, već samo čekaju dodir Svetog Duha. Međutim, oni sa čistim razumevanjem veruju u ovo: Božja dela zavise od toga koliko sarađujem, a dejstvo koje Božje delo ima u meni zavisi od toga kako sarađujem. Kada Bog govori, treba da činim sve što mogu da tragam i težim Božjim rečima; to je ono što treba da postignem.

Na primerima Petra i Pavla možete jasno da vidite da je Petar taj koji je najviše pažnje posvetio stvarnosti. Iz onoga kroz šta je Petar prošao, može da se vidi da je iz svojih iskustava izvukao pouke od onih koji su u prošlosti podbacili i da je upijao jače strane svetaca iz minulih razdoblja. Iz ovoga tačno može da se vidi koliko su bila praktična Petrova iskustva; opipljiva su, nadohvat su ruke i mogu da se dostignu. Pavle je, međutim, bio drugačiji: sve o čemu je govorio bilo je nejasno i nevidljivo, stvari kao što su odlazak na treće nebo, uzdizanje na presto i venac pravednosti. Usredsredio se na ono što je spoljašnje: status, držanje predavanja, razmetanje sopstvenim sposobnostima, na to da ga je dodirnuo Sveti Duh i tako dalje. Ništa čemu je stremio nije bilo stvarno i mnogo toga bilo je fantazija, pa se stoga vidi da je sve što je natprirodno, kao što je to koliko snažno Sveti Duh pokreće ljude, velika radost koju ljudi osećaju, odlazak na treće nebo, dostizanje određenog stepena radosti u svojoj uobičajenoj obuci, dostizanje određenog stepena užitka u čitanju Božjih reči – da ništa od toga nije stvarno. Svekoliko delo Svetog Duha je normalno i veoma stvarno. Kada čitaš Božje reči i kad se moliš, u svom srcu osećaš jasnoću i postojanost, pa spoljašnji svet ne može da te ometa; iznutra, spreman si da voliš Boga, spreman si da se baviš pozitivnim stvarima i da prezireš zao svet. Ovo znači živeti unutar Boga. To ne znači, kako ljudi kažu, iskusiti silno uživanje – nije realno tako govoriti. Danas sve treba da počne od stvarnosti. Sve što Bog čini je praktično. Ako se u svojim iskustvima usredsređuješ na to da spoznaš Boga na praktičan način, ako tragaš za stopama Božjeg dela i za načinima pomoću kojih Sveti Duh pokreće i prosvećuje ljude; ako jedeš i piješ Božje reči, moliš se i sarađuješ na praktičniji način, „oslanjajući se na jače strane svih onih koji su živeli u minulim razdobljima i odbacujući njihove greške”, baš kao što je to činio Petar; ako slušaš svojim ušima i posmatraš svojim očima, ako se često moliš i u svom srcu promišljaš i činiš sve što možeš da sarađuješ sa Božjim delom, onda će te Bog sigurno usmeravati.