Veri u Boga neophodan je normalan duhovni život, koji je osnova za doživljavanje iskustva Božjih reči i za ulazak u stvarnost. Da li sva vaša trenutna praksa – molitve, približavanje Bogu, pevanje himni, hvaljenje Boga, meditacije i duboko razmišljanje o Božjim rečima – predstavlja „normalan duhovni život”? Izgleda da niko od vas to ne zna. Normalan duhovni život nije ograničen samo na prakse kao što su molitve, pevanje himni, učestvovanje u crkvenom životu i jedenje i pijenje Božjih reči. Umesto toga, on podrazumeva boravak u čistom i uzbudljivom duhovnom životu. Nije bitno kako primenjuješ veru, već kakve plodove ta primena donosi. Većina ljudi veruje da normalan duhovni život nužno podrazumeva molitvu, pevanje himni, jedenje i pijenje Božjih reči ili duboko razmišljanje o Njegovim rečima, bez obzira na to da li takva primena zaista ima bilo kakvo dejstvo i da li dovodi do istinskog razumevanja. Ovi ljudi se usredsređuju na praćenje površnih procedura bez razmišljanja o njihovim ishodima; oni su ljudi koji žive u verskim ritualima, a ne ljudi koji žive u crkvi, a još manje su ljudi carstva. Njihove molitve, pevanje himni i jedenje i pijenje Božjih reči samo su vid poštovanja pravila, učinjeni iz prinude i pomodarstva, a ne sopstvenom voljom ili od srca. Koliko god se ovi ljudi molili ili pevali, njihov trud neće doneti ploda, jer ono što primenjuju samo su verska pravila i rituali; oni zapravo ne primenjuju Božje reči. Samo se usredsređuju na pravljenje velike buke oko samog pristupa, a prema Božjim rečima se odnose kao prema propisima koje treba slediti. Takvi ljudi ne sprovode Božje reči u delo; oni samo zadovoljavaju telo i izvode predstavu da bi ih drugi videli. Sva ta verska pravila i rituali su ljudskog porekla; oni ne potiču od Boga. Bog ne sledi propise, niti sledi bilo kakav zakon. Umesto toga, svaki dan čini nešto novo, vršeći praktična dela. Poput ljudi u Trosamostalnoj patriotskoj crkvi, koji se ograničavaju na prakse kao što su svakodnevno držanje jutarnje straže, nude večernje molitve i molitve zahvalnosti pre obroka, i zahvaljuju na svemu – koliko god to da čine i koliko god dugo to praktikovali, oni neće imati delo Svetog Duha. Kada ljudi žive usred propisa, a srca su im usmerena na metode praktikovanja, Sveti Duh ne može da dela, jer su im srca zauzeta propisima i ljudskim predstavama. Dakle, Bog nije u stanju da interveniše i da obavlja delo na njima, a oni samo mogu da nastave da žive pod stegama zakona. Takvi ljudi su zauvek nesposobni da zadobiju Božje odobravanje.

Normalan duhovni život je onaj koji se živi pred Bogom. Kada se molimo, možemo utišati svoje srce pred Bogom, i kroz molitvu možemo da tragamo za prosvećenjem Svetoga Duha, da spoznamo Božje reči, i razumemo Božje namere. Jedući i pijući Njegove reči, ljudi mogu da steknu jasnije i temeljnije razumevanje Božjeg sadašnjeg dela. Oni takođe mogu da zadobiju novi put primene i neće ostati vezani za stare; sve ono što budu primenjivali biće sa ciljem da postignu rast u životu. Na primer, svrha molitve nije izgovaranje nekoliko milozvučnih reči ili brizganje u plač pred Bogom kako bi pokazao koliko si Mu dužan; već je da se vežbaš u upotrebi duha, omogućavajući ti da utišaš svoje srce pred Bogom, da se vežbaš u traženju smernica u Božjim rečima u svim stvarima, tako da tvoje srce može biti privučeno svežoj novoj svetlosti svakoga dana, i kako ne bi bio negativan ili lenj, već kročio na pravi put sprovođenja Božjih reči u delo. Većina ljudi se danas usredsređuje na metode praktikovanja; ali njihov cilj nije da streme ka istini i postignu životni rast. U tome leži njihovo odstupanje. Postoje i neki koji su sposobni da prihvate novu svetlost, ali se njihov način primene ne menja. Oni sa sobom donose svoje pređašnje verske predstave dok nastoje da shvate današnje Božje reči, pa je ono što shvataju i dalje samo doktrina obojena verskim predstavama; oni ne prihvataju današnju svetlost na čist i jednostavan način. Usled toga, njihove prakse su okaljane; oni samo lepe nov naziv na isti stari proizvod. Koliko god da su vešti u izvedbi, oni su licemeri. Bog navodi ljude da rade nove stvari svakog dana, zahteva da svakog dana steknu novi uvid i razumevanje i traži da ne budu staromodni i da se ne ponavljaju. Ako već dugi niz godina veruješ u Boga, a tvoje metode praktikovanja se uopšte nisu promenile, i ako si još uvek revnostan i zauzet spoljašnjim stvarima, a ipak ne dolaziš pred Boga da mirnog srca uživaš u Njegovim rečima, onda nećeš ništa zadobiti. Kada je u pitanju prihvatanje novog Božjeg dela, ako ne planiraš drugačije, ne pristupaš svom praktikovanju na nov način i ne stremiš ka novijem razumevanju, već se umesto toga držiš starog i prihvataš samo donekle ograničenu novu svetlost, bez promene svog načina praktikovanja, onda su takvi poput tebe u ovom toku samo po imenu; u stvarnosti, oni su verski fariseji izvan toka Svetog Duha.

Da bi živeo normalnim duhovnim životom, svakodnevno moraš biti sposoban da prihvatiš novu svetlost i da stremiš ka istinskom razumevanju Božjih reči. Moraš jasno da razumeš istinu, da pronađeš put primene u svim oblastima, da otkriješ nove probleme čitajući Božje reči svakoga dana, i da shvatiš sopstvene nedostatke, tako da možeš da imaš čežnjivo i znatiželjno srce koje pokreće čitavo biće, i tako da možeš da budeš tih pred Bogom u svakom trenutku, iskreno se plašeći da ne zaostaneš. Osoba sa tako čežnjivim, znatiželjnim srcem, koja je spremna da stalno zavređuje ulazak, na pravom je putu duhovnog života. Oni koji s radošću prihvataju to što ih Sveti Duh dotiče, koji žele da napreduju, koji su voljni da streme ka tome da ih Bog usavrši, koji čeznu za dubljim razumevanjem Božjih reči, koji ne streme ka natprirodnom, već radije plaćaju stvarnu cenu, koji zaista pokazuju razumevanje prema Božjim namerama, koji zapravo postižu ulazak čineći svoja iskustva istinskijim i stvarnijim, koji ne streme ka praznim rečima i doktrinama niti streme ka natprirodnim osećanjima, koji ne obožavaju nikakvu veliku ličnost – to su oni koji su zakoračili u normalan duhovni život. Sve što čine ima za cilj da postignu dalji rast u životu i da budu svežeg i živahnog duha, i uvek su u stanju da aktivno zavrede ulazak. Nesvesno, oni razumeju istinu i ulaze u stvarnost. Oni koji imaju normalan duhovni život i svakoga dana doživljavaju oslobođenje i slobodu duha, mogu da primenjuju Božje reči na fleksibilan način, kako bi Njemu udovoljili. Čak ni u molitvi oni ne čine to samo reda radi i u stanju su da svakoga dana drže korak sa novom svetlošću. Na primer, ljudi vežbaju da utišaju svoja srca pred Bogom i njihova srca zaista uspevaju da budu tiha pred Njim, i niko ne može da ih uznemiri. Nijedna osoba, događaj ili stvar ne može da omete njihov normalan duhovni život. Takva vežba se radi s namerom da donese rezultate; nije namenjena da uspostavi pravila kojih će se ljudi pridržavati. Ta vežba se ne odnosi na poštovanje pravila, već na pospešivanje rasta u životu ljudi. Ako te navike vidiš samo kao pravila koja treba poštovati, tvoj život se nikada neće promeniti. Možeš da učestvuješ u istoj primeni navika kao i drugi, ali dok su oni ipak u stanju da drže korak sa delom Svetog Duha, ti si eliminisan iz toka Svetog Duha. Zar ne obmanjuješ samoga sebe? Svrha ovih reči je da omoguće ljudima da utišaju svoja srca pred Bogom, da okrenu svoja srca Bogu, tako da Božje delo na njima nema prepreka i da može da bude plodonosno. Samo tada ljudi mogu biti u skladu sa Božjim namerama.