Veri u Boga neophodan je normalan duhovni život, koji je osnova za doživljavanje iskustva Božjih reči i za ulazak u stvarnost. Da li sva vaša trenutna verska praksa – molitve, približavanje Bogu, pevanje himni, hvaljenje Boga, meditacije i duboko razmišljanje o Božjim rečima – predstavlja „normalan duhovni život“? Izgleda da niko od vas to ne zna. Normalan duhovni život nije ograničen samo na verske prakse kao što su molitve, pevanje himni, učestvovanje u crkvenom životu i jedenje i pijenje Božjih reči. Umesto toga, on podrazumeva boravak u novom i uzbudljivom duhovnom životu. Nije bitno kako primenjuješ veru, već kakve plodove ta primena donosi. Većina ljudi veruje da normalan duhovni život nužno podrazumeva molitvu, pevanje himni, jedenje i pijenje Božjih reči ili duboko razmišljanje o Njegovim rečima, bez obzira na to da li takva primena zaista ima bilo kakvo dejstvo i da li dovodi do istinskog razumevanja. Ovi ljudi se usredsređuju na praćenje površnih procedura bez razmišljanja o njihovim ishodima; oni su ljudi koji žive u verskim ritualima, a ne ljudi koji žive u crkvi, a još manje su ljudi carstva. Njihove molitve, pevanje himni i jedenje i pijenje Božjih reči samo su poštovanje pravila, učinjeni iz prinude i pomodarstva, a ne sopstvenom voljom ili od srca. Koliko god se ovi ljudi molili ili pevali, njihov trud neće doneti ploda, jer ono što primenjuju samo su verska pravila i rituali; oni zapravo ne primenjuju Božje reči. Samo se usredsređuju na skretanje pažnje na način na koji oni to rade, a prema Božjim rečima se odnose kao prema pravilima koja treba slediti. Takvi ljudi ne sprovode Božje reči u delo; oni samo zadovoljavaju telo i izvode predstavu da bi ih drugi videli. Sva ta verska pravila i rituali su ljudskog porekla; oni ne potiču od Boga. Bog ne poštuje pravila, niti podleže bilo kakvom zakonu. Umesto toga, svaki dan čini nešto novo, obavljajući praktično delo. Poput ljudi u Tri-self crkvi, koji se ograničavaju na svakodnevne jutarnje službe, nude večernje molitve i molitve zahvalnosti pre obroka, i zahvaljuju se za sve – koliko god to da čine i koliko god dugo to da čine, oni neće posedovati delo Svetog Duha. Kada su ljudi zaokupljeni pravilima a srca su im usmerena na načine primene, Sveti Duh ne može da dela, jer su njihova srca zauzeta pravilima i ljudskim predstavama. Dakle, Bog nije u stanju da interveniše i da dela na njima, a oni samo mogu da nastave da žive pod kontrolom zakona. Takvi ljudi nikada neće biti sposobni da dobiju Božju hvalu.

Normalan duhovni život je onaj koji se živi pred Bogom. Kada se molimo, možemo utišati svoje srce pred Bogom, i kroz molitvu možemo da tragamo za prosvećenjem Svetoga Duha, da spoznamo Božje reči, i razumemo Božje namere. Jedući i pijući Njegove reči, ljudi mogu da steknu jasnije i temeljnije razumevanje sadašnjeg Božjeg dela. Oni takođe mogu da zadobiju novi put primene i neće ostati vezani za stare; sve ono što budu primenjivali biće sa ciljem da postignu rast u životu. Što se tiče molitve, ona se ne svodi na izgovaranje nekoliko milozvučnih reči ili na ronjenje suza pred Bogom kako bi pokazali koliko mu dugujete; svrha molitve je, radije, da se vežbamo u upotrebi duha, omogućavajući sebi da utišamo srce pred Bogom, da vežbamo traženje smernica u Božjim rečima po svim pitanjima, tako da naše srce može biti privučeno svežoj novoj svetlosti svakoga dana, i tako nećemo biti negativni ili lenji, moći ćemo da krenemo pravim putem primene Božjih reči u praksi. Većina ljudi se danas usredsređuje na primenu, ali oni to ne čine kako bi sledili istinu i postigli životni rast. Upravo su tu zalutali. Postoje i neki koji su sposobni da prihvate novu svetlost, ali se njihov način primene ne menja. Oni sa sobom donose svoje stare verske predstave dok traže da shvate današnje Božje reči, tako da shvataju samo beživotnu doktrinu obojenu verskim predstavama; oni ne prihvataju današnju svetlost na jednostavan način. Kao ishod toga, njihova primena je zaprljana; to su iste stare verske prakse u novoj ambalaži. Koliko god da su vešti u izvedbi, oni su licemeri. Bog navodi ljude da rade nove stvari svakog dana, zahteva da svakog dana steknu novi uvid i razumevanje i traži da ne budu staromodni i da se ne ponavljaju. Ako si dugi niz godina verovao u Boga, a tvoj se način primene verske prakse uopšte nije promenio, i ako si još uvek zaokupljen i predan spoljnim pitanjima, te nemaš mirno srce sa kojim ćeš stati pred Boga da uživaš u Njegovim rečima, onda nećeš postići ništa. Kada je u pitanju prihvatanje novog Božjeg dela, ako ne planiraš drugačije, ne primenjuješ na nov način, i ne tražiš nikakvo novo razumevanje, već se umesto toga držiš starog i prihvataš novu svetlost tek ograničeno, bez promene načina na koji izvodiš svoje verske prakse, onda su takvi ljudi kao što si ti u ovom toku prisutni samo po imenu; u stvarnosti, oni su verski fariseji izvan toka Svetog Duha.

Da bismo živeli normalnim duhovnim životom, svakodnevno moramo biti sposobni da prihvatimo novu svetlost i da tragamo za istinskim razumevanjem Božjih reči. Moramo jasno da vidimo istinu, da pronađemo put primene u svim oblastima, da otkrijemo nova pitanja čitajući Božje reči svakoga dana, i da shvatimo sopstvene nedostatke, tako da možemo da imamo čežnjivo i znatiželjno srce koje pokreće čitavo biće, i tako da možemo da budemo tihi pred Bogom u svakom trenutku, iskreno se plašeći da ne zaostanemo. Osoba sa tako čežnjivim, znatiželjnim srcem, koja je spremna da stalno zavređuje ulazak, na pravom je putu duhovnog života. Oni koji su dirnuti Svetim Duhom, koji žele da napreduju, koji su spremni da teže tome da ih Bog usavrši, koji čeznu za temeljnijim razumevanjem Božjih reči, koji ne teže natprirodnom, već radije plaćaju pravu cenu, koji zaista pokazuju razumevanje prema Božjim namerama, koji zapravo postižu ulazak tako što su njihova iskustva iskrenija i stvarnija, koji ne teže praznim rečima i doktrinama ili da osete natprirodno, koji ne obožavaju nikakvu veliku ličnost – to su oni koji su zakoračili u normalan duhovni život. Sve što čine ima za cilj da postignu dalji rast u životu i da ih to učini svežim i živahnog duha, i uvek su u stanju da aktivno zavrede ulazak. Nesvesno, oni razumeju istinu i ulaze u stvarnost. Oni koji imaju normalan duhovni život nalaze oslobođenje i slobodu duha svakog dana i oni mogu da primenjuju reči Božje na slobodan način, na Njegovo zadovoljstvo. Za ove ljude, molitva nije formalnost ili procedura; oni su svakoga dana u stanju da drže korak s novom svetlošću. Na primer, ljudi vežbaju da utišaju svoja srca pred Bogom i njihova srca zaista uspevaju da budu tiha pred Njim, i niko ne može da ih uznemiri. Nijedna osoba, događaj ili stvar ne može da omete njihov normalan duhovni život. Takva vežba se radi s namerom da donese rezultate; nije namenjena da se ljudi pridržavaju pravila. Ta vežba se ne odnosi na poštovanje pravila, već na pospešivanje rasta u životu ljudi. Ako te verske navike vidiš samo kao pravila koja treba poštovati, tvoj život se nikada neće promeniti. Možeš da učestvuješ u istoj primeni verskih navika kao i drugi, ali dok su oni ipak u stanju da drže korak sa delom Svetog Duha, ti si eliminisan iz toka Svetog Duha. Zar ne obmanjuješ samoga sebe? Svrha ovih reči je da omoguće ljudima da utišaju svoja srca pred Bogom, da okrenu svoja srca Bogu, tako da Božje delo u njima nema prepreka i da može da bude plodonosno. Samo tada ljudi mogu biti u skladu sa Božjim namerama.