Raspravljanje o crkvenom i stvarnom životu

Ljudi osećaju da su u stanju da se preobraze jedino u crkvenom životu. Ako nisu uključeni u crkveni život, onda smatraju da nisu u stanju da se preobraze, kao da preobražaj ne može da bude postignut u stvarnom životu. Možete li da vidite problem u ovome? Ranije sam raspravljao o dovođenju Boga u stvarni život; za one koji veruju u Boga, ovo je put da uđu u stvarnost Božjih reči. U stvari, crkveni život je samo ograničen način usavršavanja ljudi. Primarno okruženje u kojem se ljudi usavršavaju ipak je stvarni život. Ovo je stvarna praksa i stvarna obuka o kojoj sam govorio, koja omogućava ljudima da se ostvare kao normalni ljudi i da žive kao istinske osobe u svakodnevnom životu. S jedne strane, čovek mora da uči da bi podigao sopstveni nivo obrazovanja, shvatio Božje reči i postigao moć razumevanja. S druge strane, čovek mora biti opremljen osnovnim znanjem koje mu je potrebno da bi živeo kao ljudsko biće, da bi dostigao uvid i razum normalne ljudskosti, budući da u ovim područjima ljudi skoro u potpunosti zaostaju. Štaviše, čovek takođe mora da uživa u Božjim rečima kroz crkveni život i da postepeno dođe do jasnog razumevanja istine.

Zašto se kaže da se, s verom u boga u Boga, Bog mora uvesti u stvarni život čoveka? Nije samo crkveni život ono što preobražava ljude; što je još važnije, ljudi treba da uđu u stvarnost u stvarnom životu. Vi ste dosad uvek govorili o svom duhovnom stanju i duhovnim stvarima, a zanemarivali ste upražnjavanje mnogih stvari u stvarnom životu, i zapostavljali priliku da uđete u njih. Pisali ste svakodnevno, slušali i čitali svakodnevno. Čak ste se i molili dok ste spremali hranu: „O, Bože! Da Ti postaneš moj život u meni. Kako god da prođe današnji dan, molim te blagoslovi me i prosvetli me. О čemu god da me danas prosvetliš, dozvoli mi da to razumem u ovom trenutku, tako da Tvoje reči mogu delovati kao moj život.“ Molili ste se i dok ste večerali: „O, Bože! Snabdeo si nas ovim jelom. Blagoslovio nas! Amin! Da živimo u skladu s Tobom. Da budeš sa nama. Amin!“ Nakon što ste završili sa večerom i oprali suđe, počeli ste da buncate: „O, Bože, ja sam ova činija. Sotona nas je iskvario, te smo nalik činijama koje su korišćene i koje se moraju oprati vodom. Ti si ta voda, a Tvoje su reči živa voda koja mi opskrbljuje život.“ Dok trepneš, dođe vreme za spavanje i ponovo počneš da buncaš: „O Bože! Ti si me blagoslovio i vodio kroz dan. Zaista sam Ti zahvalan. ...“ Ovako si proveo dan, a onda si ušao u dremež. Većina ljudi tako živi svaki dan, a čak i sada zanemaruju stvarni ulazak, dok se pri molitvi usredsređuju samo na laskanje. Ovo je njihov prethodni život – njihov stari život. A većina je takva; nedostaje im bilo kakva stvarna obuka i prolaze kroz vrlo malo stvarnih preobražaja. Oni samo laskaju dok se mole, približavajući se Bogu samo na rečima, ali im nedostaje dubina u razumevanju. Uzmimo najjednostavniji primer – sređivanje doma. Vidiš da ti je dom neuredan, pa sedneš i moliš se: „O, Bože! Pogledaj koliko me je Sotona iskvario. Prljav sam koliko i ovaj dom. O, Bože! Zaista Te veličam i hvalim. Bez Tvog spasenja i prosvetljenja, ne bih shvatio ovu činjenicu“. Samo nastavljaš da sediš i buncaš, dugo se moliš, a posle se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo poput neke blebetave babe. Provodiš ovako svoj duhovni život, a da uopšte ne uđeš istinski u stvarnost, sa tolikim brojem površnih dela! Ulazak u stvarnu obuku uključuje stvarne živote ljudi i njihove praktične teškoće – ovo je jedini način na koji se oni menjaju. Bez stvarnog života, ljudi se ne mogu preobraziti. Kakva je svrha laskanja u molitvi? Bez razumevanja ljudske prirode, u svemu se gubi vreme, a bez puta ka stvarnom delovanju, u svemu se gubi energija! Normalna molitva može pomoći ljudima da održe normalno stanje u sebi, ali njome se ne mogu potpuno preobraziti. Poznavanje ljudske samopravednosti, nadmenosti, uobraženosti, drskosti, kao i poznavanje iskvarenih ljudskih naravi – do čije spoznaje se ne dolazi kroz molitvu – one se otkrivaju kroz uživanje u Božjim rečima, a spoznaju se kroz prosvetljenje Duhom Svetim u stvarnom životu. Danas svi ljudi mogu da govore prilično dobro, i slušali su najuzvišenije propovedi – uzvišenije od bilo kojih drugih kroz vekove – a ipak se vrlo malo toga zaista primenjuje u njihovim stvarnim životima. Drugim rečima, u njihovom stvarnom životu nema Boga; ne odlikuju se životom nove osobe posle preobražaja. Oni ne žive istinu u stvarnom životu, niti unose Boga u stvarni život. Žive kao deca pakla. Zar ovo nije očigledno zastranjivanje?

Da bi se ponovo vratili u stanje normalnog čoveka, odnosno, da bi postigli normalnu ljudskost, ljudi ne mogu samo svojim rečima ugađati Bogu. Oni time samo štete sebi, a to ne koristi njihovom ulasku ili preobražaju. Stoga, da bi postigli preobražaj, ljudi moraju da vežbaju malo po malo. Moraju da ulaze polako, da traže i istražuju malo po malo, da uđu iz pozitivnog stava i da žive praktičnim životom istine; životom sveca. Nakon toga, stvarne stvari, stvarni događaji i stvarno okruženje omogućavaju ljudima da se praktično obučavaju. Od ljudi se uopšte ne traži da laskaju; umesto toga, oni treba da se obučavaju u stvarnom okruženju. Ljudi prvo shvate da su lošeg kova, a onda normalno jedu i piju Božje reči, i normalno ulaze i vežbaju; samo na taj način oni mogu da steknu stvarnost, a to je način kako ulazak može da se ostvari još brže. Da bi se ljudi preobrazili, mora biti neke praktičnosti; moraju da vežbaju sa stvarnim stvarima, stvarnim događajima i stvarnim okruženjem. Može li čovek ostvariti istinsku obuku oslanjajući se samo na crkveni život? Da li bi ljudi na ovaj način mogli da uđu u stvarnost? Ne! Ako ljudi nisu u stanju da uđu u stvarni život, onda nisu u stanju da preobraze svoj stari stil života, niti načine obavljanja stvari. Razlog ovome nije sasvim u lenjosti ljudi, ni u visokom stepenu zavisnosti, već je pre u tome što ljudi jednostavno nemaju kapacitet za život i, štaviše, ne razumeju po kom je Božjem merilu oblikovan normalan čovek. U prošlosti su ljudi uvek pričali, govorili, sporazumevali se – i čak su postajali „govornici“ – ali niko od njih nije tražio preobražaj svoje životne dispozicije; umesto toga, slepo su tražili dubokoumne teorije. Dakle, ljudi današnjice moraju da promene ovaj religiozni stil verovanja u Boga u svojim životima. Moraju ući u praksu, usredsređeni na jedan događaj, jednu stvar, jednu osobu. Moraju to da rade usredsređeno – samo tada mogu postići rezultate. Preobražaj ljudi počinje promenom njihove suštine. Delo mora biti usmereno na suštinu ljudi, na njihov život, kao i na njihovu lenjost, zavisnost i ropstvo – samo tako se oni mogu preobraziti.

Iako crkveni život može dati rezultate u nekim oblastima, ipak je ključno da stvarni život može da transformiše ljude. Nečija stara priroda ne može se preobraziti bez stvarnog života. Uzmimo, na primer, delo Isusa tokom Doba blagodati. Kada je Isus ukinuo prethodne zakone i uspostavio zapovesti novog doba, govorio je služeći se faktičkim primerima iz stvarnog života. Dok je Isus na Šabat vodio Svoje učenike kroz žitno polje, Njegovi učenici su ogladneli i čupali su klasje pšenice da bi jeli. Fariseji su to videli i rekli im da se ne pridržavaju Šabata. Takođe su rekli da ljudima nije dozvoljeno da spasavaju telad koja su na Šabat upala u jamu, što znači da se nikakav posao ne sme obavljati tokom Šabata. Isus je naveo ove događaje da bi postepeno obznanio zapovesti novog doba. U to vreme, koristio je mnoge praktične stvari da bi ljudima pomogao da razumeju i da se preobraze. Ovo je princip po kojem Sveti Duh vrši Svoje delo, i to je jedini način koji može da preobrazi ljude. Bez praktičnih stvari, ljudi mogu da steknu samo teorijsko i intelektualno razumevanje – to nije efikasan put do preobražaja. Kako se onda kroz obkuku stiču mudrost i uvid? Mogu li ljudi steći mudrost i uvid samo slušanjem, čitanjem i unapređenjem svog znanja? Kako bi ovo moglo biti moguće? Ljudi moraju da razumeju i da imaju iskustvo u stvarnom životu! Stoga se oni moraju obučavati i ne smeju se udaljavati od stvarnog života. Ljudi moraju obraćati pažnju na različite aspekte i imati pristup različitim aspektima: nivo obrazovanja, izražajnost, sposobnost da se vide stvari, razboritost, sposobnost razumevanja Božjih reči, zdrav razum, pravila ljudskosti i druge stvari koje se odnose na ljudskost, kojima ljudi moraju biti opremljeni. Kada se postigne razumevanje, ljudi se moraju usredsrediti na ulazak, i tek tada se može postići preobražaj. Ako je neko dostigao razumevanje, a zanemaruje praksu, kako može doći do preobražaja? Danas ljudi mnogo razumeju, ali ne žive stvarnost; prema tome, oni poseduju malo suštinskog razumevanja Božjih reči. Ti si samo ovlaš prosvetljen; primio si malo prosvetljenja od Svetog Duha, a ipak ti nije dato da uđeš u stvarni život – ili možda ti čak nije ni stalo do ulaska – tako je tvoj preobražaj umanjen. Posle toliko vremena, ljudi mnogo razumeju. U stanju su da mnogo pričaju o svom poznavanju teorija, ali njihova spoljna narav ostaje ista, i njihov izvorni kvalitet ostaje kakav je i bio, ne napredujući ni za pedalj. Ako je to slučaj, kada ćeš konačno ući?

Crkveni život je samo vrsta života gde se ljudi okupljaju da bi uživali u rečima Božjim, i on čini tek mali deo nečijeg života. Kad bi i stvarni život ljudi mogao da bude kao njihov crkveni život – uključujući normalan duhovni život, normalno uživanje u Božjim rečima, molitvu i normalnu blizinu Bogu, življenje stvarnog života u kome se sve vrši po volji Božjoj, življenje stvarnog života gde se sve odvija u skladu sa istinom, življenje stvarnog života u molitvi i tihovanju pred Bogom, u pevanju himni i igranju – onda je to jedini život koji bi ih uveo u život Božjih reči. Većina ljudi se usredsređuje samo na nekoliko sati svog crkvenog života, ne „brinući za“ svoj život van tih sati, kao da ih to ne zanima. Takođe ima mnogo ljudi koji u život svetih ulaze samo kada jedu i piju Božje reči, pevaju himne ili se mole, a onda se van tih perioda vraćaju svojoj staroj prirodi. Ovakav život ne može da preobrazi ljude, a još manje da ih dovede do spoznaje Boga. Ako ljudi, kada veruju u Boga, žele preobražaj svoje naravi, ne smeju se odvajati od stvarnog života. U stvarnom životu, moraš upoznati sebe, napustiti sebe, upražnjavati istinu i moraš naučiti principe, zdrav razum i pravila vladanja u svemu pre nego što budeš u stanju da postigneš postepeni preobražaj. Ako se usredsrediš samo na teorijsko znanje i živiš samo među verskim obredima, ne ulazeći duboko u stvarnost, ne ulazeći u stvarni život, onda nikada nećeš ući u stvarnost, nikada nećeš spoznati sebe, istinu ili Boga, i zauvek ćeš biti slep i neuk. Božje delo spasavanja ljudi nije u tome da im dozvoli da žive normalnim ljudskim životima posle kratkog vremenskog perioda, niti da preobrazi njihove lažne predstave i doktrine. Umesto toga, Njegova svrha jeste u tome da promeni stare naravi ljudi, da promeni celinu njihovog starog načina života i da promeni sav njihov zastareli način razmišljanja i mentalne perspektive. Usredsređivanje samo na crkveni život neće promeniti stare životne navike ljudi, niti će promeniti stare, dugotrajne načine života. Bez obzira na sve, ljudi se ne smeju odvojiti od stvarnog života. Bog traži da ljudi žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom životu; da istinu žive u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom; i da ispunjavaju svoje funkcije u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom. Da bi neko ušao u stvarnost, mora sve okrenuti ka stvarnom životu. Ako, verujući u Boga, ljudi ne mogu da spoznaju sebe kroz ulazak u stvarni život, i ako ne mogu da žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, onda će postati promašene osobe. Oni koji nisu poslušni Bogu ljudi su koji ne mogu da uđu u stvarni život. Svi su oni ljudi koji govore o ljudskosti, ali žive prirodu demona. Svi su oni ljudi koji govore o istini, ali umesto toga žive prema doktrinama. Oni koji ne mogu da žive istinu u stvarnom životu oni su koji veruju u Boga, ali ih On prezire i odbacuje. Ti moraš da upražnjavaš svoj ulazak u stvarni život, da spoznaš sopstvene nedostatke, neposlušnost i neznanje, kao i da spoznaš svoju abnormalnu ljudskost i slabosti. Na taj način će se tvoje znanje integrisati u tvoje faktičke okolnosti i teškoće. Samo je ova vrsta znanja stvarna i može ti omogućiti da zaista shvatiš svoje stanje i postigneš preobražaj naravi.

Sada kada je formalno počelo usavršavanje ljudi, moraš ući u stvarni život. Stoga, da bi postigao preobražaj, moraš početi od ulaska u stvarni život i preobražavati se malo po malo. Ako izbegavaš normalan ljudski život i razgovaraš samo o duhovnim stvarima, onda sve postaje nezanimljivo i jednolično; pošto postaje nerealno, kako bi se onda ljudi mogli preobraziti? Sada ti je rečeno da uđeš u stvarni život da bi vežbao, kako bi uspostavio temelj za ulazak u istinsko iskustvo. Ovo je jedan aspekt onoga što ljudi moraju da rade. Delo Svetog Duha je uglavnom da vodi, dok ostalo zavisi od uvežbanosti ljudi i od ulaska. Svako može da dostigne ulazak u stvarni život koristeći različite puteve, tako da oni mogu dovesti Boga u stvarni život i živeti stvarnu normalnu ljudskost. Ovo je jedini način života koji ima smisla!

Prethodno: O normalnom duhovnom životu

Sledeće: O svima koji obavljaju svoju dužnost

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera