Prilično dugo u zajedništvu razgovaramo o ovoj temi kako stremiti ka istini, a sve o čemu smo razgovarali obuhvatalo je jedan aspekt praktičnog delovanja u vezi s tim kako stremiti ka istini: otpuštanje. Odnosno, celokupan sadržaj našeg razgovora govori o stvarima koje ljudi treba da otpuste tokom vere u Boga i stremljenja ka istini, a to su i stvari koje ljudi treba da otpuste u svom životu i na životnom putu kojim idu. Upravo su to neke od stvari koje utiču na ljudsko stremljenje ka istini. Dakle, koja je bila prva stavka u našem sadržaju o otpuštanju? (Otpuštanje različitih negativnih ljudskih emocija.) A koja je bila druga stavka? (Otpuštanje ljudskih stremljenja, težnji i želja.) Prva stavka u našem sadržaju o otpuštanju bila je otpuštanje različitih negativnih emocija, a druga otpuštanje ljudskih stremljenja, težnji i želja. Svaka od tih stavki je obuhvatila priličan broj podtema i pojedinosti, zar ne? (Jeste.) Bez obzira na to o čemu smo razgovarali, odnosno koje su kategorije i stavke bile unutar tog sadržaja i bez obzira na to koliko je primera navedeno, odnosno koliko stanja i koliko suština problema je razotkriveno, ukratko, celokupan sadržaj o kome smo razgovarali odnosi se na razne probleme sa kojima se ljudi susreću tokom vere u Boga i stremljenja ka istini ili u svom stvarnom životu, kao i na puteve primene koje ljudi treba da odaberu i istina-načela kojih treba da se pridržavaju kad god nailaze na te probleme. Različiti aspekti koji su obuhvaćeni tim problemima nisu prazni i ne postoje isključivo u ljudskim mislima ili duhovnim svetovima. Naprotiv, oni postoje u stvarnim ljudskim životima. Prema tome, ako hoćeš da stremiš ka istini, kakvi god problemi da te zadese, nadam se da možeš da tragaš za istinom i pronađeš odgovarajuća istina-načela koja ćeš uzeti za svoje polazište, da možeš da otkriješ put primene i time stekneš put koji ćeš slediti kad god te ovi problemi zadese. To je glavni cilj razgovora u zajedništvu o celokupnom tom sadržaju. Iako smo završili razgovor o svim ovim istinama, ljudima će biti potrebno izvesno vreme da uđu u ove istina-stvarnosti. Ljudi treba da počnu od razgovora u zajedništvu o ovim istinama i za svoje polazište treba da uzmu razna istina-načela, da promene svoja gledišta o svakakvim stvarima, kao i svoje životne stavove i načine postojanja. Na taj način, tokom vere u Boga ili tokom života i postojanja, prihvatajući ova istina-načela, ljudi će, a da to ni ne shvataju, uspeti da promene svoje razne pogrešne misli, gledišta ili stavove i načine postojanja koji su prethodno postojali, koji su stari i koji su potekli od Sotone i uspeće da odbace svoje iskvarene naravi. Prema tome, ove reči o kojima smo ranije razgovarali i reči o kojima ćemo razgovarati u budućnosti nisu nekakvo znanje ili nekakvo učenje i, sasvim sigurno, nisu teorija, već se koriste da bi ljude vodile, usmeravale i pomogle im u rešavanju različitih problema i teškoća sa kojima se susreću u svom svakodnevnom životu. Kad god naiđeš na neki problem ili se suočiš sa nekom okolnošću, odnosno sa osobom, događajem ili stvari, u sadržaju našeg razgovora možeš da potražiš istina-kriterijume kojih treba da se pridržavaš i da ih primenjuješ, kako bi u svom postupanju mogao da imaš istinu kao svoju osnovu i kriterijum, umesto da postupaš prema svojim iskvarenim naravima i svojim starim, neispravnim gledištima. Svrha čovekovog verovanja u Boga jeste stremljenje ka istini, ali svrha stremljenja ka istini nije u ispunjavanju čovekovog praznog života, u promeni njegovog praznog života ili u tome da se njegov duhovni svet obogati. Koja je svrha stremljenja ka istini? Za ljude, svrha je da odbace svoje iskvarene naravi kako bi bili spaseni; naravno, odbacivanje čovekovih iskvarenih naravi ujedno je sa ciljem da se on pokori Bogu, da se boji Boga i kloni zla. Ali za Boga, svrha i značaj ljudskog stremljenja ka istini nisu tako obični; nije reč samo o tome da će neko biti spasen. Umesto toga, reč je o tome da Bog zadobije čoveka koji više nije obmanut Sotoninim iskvarenim naravima, kao i, naravno, o zadobijanju one vrste čoveka koji može biti usklađen sa Bogom; još važnije, reč je o tome da Bog bude u stanju da, među stvorenim ljudskim rodom, zadobije onu vrstu čoveka kakvog želi, onog koji može da upravlja svim stvarima i da zauvek postoji sa svim stvarima. Značaj toga nije nešto tako jednostavno kao puko spasavanje, kao što je to slučaj kod ljudi. Prema tome, bilo da je to zbog ljudi ili zbog Boga, stremljenje ka istini vrlo je važno. I pošto je tako važno, sadržaj jednog aspekta postupanja u vezi sa stremljenjem ka istini – onog koji se tiče „otpuštanja” – od suštinske je važnosti za svakoga ko želi da teži postizanju spasenja. Pošto je primena „otpuštanja” toliko važna, različita istina-načela povezana sa „otpuštanjem”, kao i različita stanja, otkrovenja iskvarenih naravi i iskvarene misli i gledišta u vezi sa primenom „otpuštanja” koji su razotkriveni, jesu stvari koje ljudi moraju temeljno da razumeju. Tek kad ljudi ispitaju i shvate pogrešne misli i gledišta koje u svakodnevnom životu često otkrivaju, kao i svoje iskvarene naravi i otkrovenja iskvarenosti i time spoznaju sebe, kad shvate i prihvate aspekt istine i zatim postupaju prema odgovarajućim istina-načelima, oni će postići svrhu stremljenja ka istini. U osnovi smo došli do kraja našeg razgovora iz ovog perioda o dve glavne stavke „otpuštanja” unutar teme kako stremiti ka istini. Koja je bila prva stavka? Otpuštanje različitih negativnih ljudskih emocija. Koja je bila druga stavka? Otpuštanje ljudskih stremljenja, težnji i želja. Iako smo našim razgovorom o ove dve stavke obuhvatili veliki sadržaj, mnogo je važnije to da ti moraš da shvatiš svako od konkretnih istina-načela koja su obuhvaćena ovim temama. Tek kad shvate istina-načela, ljudi mogu da se vladaju i da postupaju prema ovim istina-načelima u svom svakodnevnom životu i na svom životnom putu, da postepeno ulaze u istina-stvarnost i da, tokom stremljenja ka istini, postepeno postižu rezultate razumevanja i zadobijanja istine.

Dve stavke o primeni „otpuštanja” u okviru teme kako stremiti ka istini o kojima smo ranije razgovarali odnose se na ljudske iskvarene naravi, na njihove razne misli i gledišta i na razne probleme s kojima se susreću u svom svakodnevnom životu. Ipak, postoji još jedna važnija, odnosno, moglo bi se reći, čak veća stavka u okviru „otpuštanja” o kojoj zaista moramo da razgovaramo. Koja je to stavka? Ona obuhvata ljudske stavove prema Bogu, njihove misli i gledišta u vezi sa Bogom i načela primene na osnovu kojih se u svom svakodnevnom životu ophode prema Bogu. Može se reći da je ova stavka donekle važnija od prve dve. Pošto se ova stavka neposredno odnosi na ljudske stavove prema Bogu, njihove misli i gledišta u vezi s Bogom i na odnos između ljudi i Boga, ona je poslednja o kojoj ćemo razgovarati u okviru ove stavke „otpuštanja” i naravno da je i najvažnija. Neke od tema unutar dve stavke o kojima smo prethodno razgovarali odnose se na određene stavove i gledišta koje ljudi formiraju u vezi sa Bogom ili na odnos između ljudi i Boga; ipak, u smislu tačke gledišta koju smo usvojili u našem razgovoru, razne probleme kod ljudi u osnovi smo raščlanjivali s ljudske tačke gledišta – različite ljudske iskvarene naravi ili pogrešne misli i gledišta smo raščlanjivali u kontekstu različitih ljudskih problema. Ono o čemu ćemo danas razgovarati odnosi se na ljudske stavove prema Bogu i na njihove misli i gledišta u vezi sa Bogom. To su najvažnije stvari koje ljudi moraju da otpuste tokom stremljenja ka istini. Ni ova stavka nije tako jednostavna, jer ma o kome da je reč ili kakva god da je on osoba, niko nema samo jednu vrstu stava prema Bogu ili jednu vrstu misli i gledišta u vezi s Bogom i, naravno, odnos između ljudi i Boga nije samo jedna vrsta odnosa, niti on obuhvata samo jednu vrstu ljudskog stanja. Zbog različitih ljudskih stavova prema Bogu i zbog različitih misli i gledišta koje ljudi formiraju prema Božjem identitetu, statusu i liku, kao i drugih razloga, između ljudi i Boga nastaju razne vrste odnosa. Prema tome, danas ćemo razgovarati o ovoj stavki i uočiti kakvi ozbiljni problemi ili nepomirljivi sukobi i dalje postoje između ljudi i Boga, i šta još tačno ljudi moraju da otpuste. Nakon što to shvatiš, ako si neko ko stremi ka istini, tvoj odnos sa Bogom će se popraviti i tvoje gledište u vezi sa Bogom će se postepeno približavati onom ispravnom, pozitivnom i usklađenom sa istinom. Treća stavka sadržaja o otpuštanju treba da bude otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu – to je treća stavka među stvarima koje ljudi treba da otpuste. Pre nego što započnemo zvaničan razgovor na ovu temu, hajde da prvo ukratko razmotrimo koji problemi u svakodnevnom životu uključuju prepreke između ljudi i Boga i ljudsko neprijateljstvo prema Bogu. Osim nekih subjektivnih stvari koje imaju veze sa samim ljudima, zar ne postoje svakojaki problemi u načinu na koji se ljudi ophode prema Bogu tokom svoje vere u Boga i tokom stremljenja ka istini? Ljudi imaju svakakve pogrešne misli i gledišta i pogrešna načela primene u svom ophođenju prema raznim događajima i stvarima i, isto tako, imaju svakakve pogrešne misli i gledišta i pogrešna načela primene u svom ophođenju prema Bogu. Ako si u stanju da se prema svakakvim ljudima, događajima i stvarima odnosiš i postupaš na osnovu istina-načela – odnosno, ako spoznaš pogrešne misli i gledišta koje formiraš u vezi sa svakakvim ljudima, događajima i stvarima i da istovremeno ispraviš i otpustiš ove pogrešne misli i gledišta, a zatim se suočiš s raznim problemima i rešiš ih shodno ispravnim mislima i gledištima koje Bog saopštava ljudima – onda će tvoja načela u postupanju prema svakakvim ljudima, događajima i stvarima biti relativno u skladu sa istina-načelima. Može li se ovo smatrati znakom da je neko spasen? Posmatramo li to sada – ne, ne može. Da nisam pomenuo sadržaj današnjeg razgovora, ljudi bi možda pomislili: „Kad je reč o najrazličitijim stvarima, u stanju sam da ih posmatram i da postupam u skladu sa istina-načelima u Božjim rečima, pa mislim da sam osoba koja stremi ka istini, osoba koja je postigla rezultate u stremljenju ka istini i osoba koja je spasena.” Sudeći prema temi koju sam danas pokrenuo – različiti stavovi koje ljudi formiraju prema Bogu – da li ta njihova zamisao odgovara činjenicama? (Ne, ne odgovara.) Sasvim je jasno da ne odgovara činjenicama. Može biti da imaš određenu osnovu i određeni pozitivan stav u svom ophođenju prema svakakvim ljudima, događajima i stvarima, ali i dalje postoje svakakve prepreke između tebe i Boga, a tvoj stav prema Bogu je i dalje neprijateljski kad je reč o raznim stvarima. Taj problem je ozbiljan i najveći od svih problema. Tokom perioda u kome slediš Boga i izvršavaš svoju dužnost, način na koji je obavljaš se u svim aspektima drugima čini pristojnim i, gledano spolja, deluje u skladu sa istinom i načelima. Međutim, u tvom srcu postoje mnoge predstave o Bogu i prepreke između tebe i Boga, a ti čak i dalje gajiš neprijateljski stav prema Bogu kad se susretneš sa mnogim problemima. Te stvari su vrlo ozbiljne. Ako u tvom srcu te stvari zaista postoje, to ne dokazuje da si spasena osoba. Pošto između tebe i Boga i dalje postoje brojne prepreke i ti još uvek gajiš neprijateljski stav prema Bogu kad je reč o ključnim, važnim stvarima, ne samo da ti nisi spasena osoba, već si i u opasnosti. Čak i ako veruješ da si u stanju da postupaš prema istina-načelima kad se u životu suočiš sa mnogim problemima, te da su tvoji postupci relativno usklađeni sa istinom, moglo bi se reći da je to samo spoljni izgled i to ne može da dokaže da si spasen. To je zato što u svom odnosu sa Bogom nisi postigao usklađenost i zato što se Bogu još uvek ne pokoravaš niti Ga se bojiš. Stoga, kad god te zadese razne stvari, tvoje spoljno ponašanje ili tvoje misli i gledišta mogu samo da pokažu da si se pridržavao doktrina, krilatica i propisa za koje veruješ da su u tim stvarima ispravni, a ne da si se pridržavao istina-načela. Ovo može delovati kao logičko zaključivanje i može zvučati komplikovano, ali nakon što budemo razgovarali o posebnom sadržaju otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu i ljudi to budu pažljivo ispitali, oni će shvatiti značenje Mojih reči.

Pre nego što zvanično započnemo razgovor na temu otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu, hajde da prvo razmotrimo kakve prepreke postoje između ljudi i Boga. Kakve prepreke između ljudi i Boga i kakvo neprijateljstvo prema Bogu postoje koje možeš da osetiš i primetiš u svom svakodnevnom životu ili koji nastaju kod drugih ljudi? Takva ispoljavanja sasvim sigurno postoje. Oko ljudi se događaju svakodnevno i tebi se dešavaju svakodnevno, pa o njima ne moraš mnogo ni da razmišljaš – čim otvoriš usta, izleteće čitav niz tih problema. Zar nije tako? (Jeste.) Koje su tačno prepreke između ljudi i Boga? Hajde da prvo porazgovaramo o tome šta je tačno obuhvaćeno pojmom „prepreke”. Taj pojam uključuje sukobe, prkos, predstave, pogrešna razumevanja i tome slično, zar ne? Navedite Mi još nešto. (Kad tokom izvršavanja svoje dužnosti neko bude otkriven ili orezan, on može imati neka pogrešna razumevanja o Bogu i prema Njemu postati oprezan, razmišljajući da će, što važniju dužnost vrši, brže biti otkriven. Prema tome, u njegovom srcu će između njega i Boga postojati neke prepreke, te on čistoga i otvorenog srca neće moći da prihvati određene dužnosti i naloge.) Šta je ovde prepreka? (Oprez i pogrešna razumevanja.) Oprez i pogrešna razumevanja. To je jedna vrsta prepreke. Može li neko da navede još nešto? Zar između vas ostalih i Boga nema nikakvih prepreka? Je li vam srce čisto i osveštano? Zar nikada niste imali nikakve štetne ili negativne misli o Bogu? (Bože, ja mogu nešto da dodam. U okolnostima koje Bog za mene orkestrira, kad god se stvari odvijaju nesmetano, odnos između mene i Boga deluje relativno normalno. Ali ako se nekad suočim s nevoljom ili s nečim što ne odgovara mojim predstavama, počinjem da nagađam o tome šta će Bog uraditi, šta će me sledeće zadesiti i kakav će rezultat toga biti. Mnogo razmišljam, pa u svom umu čak često imam pritužbe, donosim sud o Bogu i pogrešno Ga razumem, i tada se moje srce zatvara. Želim da kažem i nešto što sam primetio. Kad naiđu na neželjene okolnosti, neki ljudi u svom srcu osećaju otpor i kažu: „Zašto me Bog tera da se susretnem sa ovim okolnostima? Zašto se to nije desilo drugim ljudima?” Oni ne mogu da se pokore okolnostima koje Bog za njih uređuje i između njih i Boga nastaje sukob.) Problem koji si prvo pomenuo bio je o tome da između ljudi i Boga postoje prepreke, da, kao po nekom uslovnom refleksu na određene okolnosti, ljudi stvaraju prepreke između sebe i Boga, oprezni su prema Bogu i pogrešno Ga razumeju. Drugi problem koji si pomenuo bio je u tome da ljudi postaju neprijateljski nastrojeni prema Bogu zato što su ispunjeni prkosom. Može li još neko nešto da doda? (Kad god me Višnji orezuje i moj loš kov biva otkriven, ja o sebi donosim presude i mislim da ne mogu da budem spasen, pa nemam motiv da stremim ka istini iako to želim. Ovo je svojevrsno pogrešno razumevanje o Bogu. Osim toga, kad se razbole i suoče sa smrću, neka braća i sestre razmišljaju: „Zar se Bog ne seća sveg mojeg trčkaranja i davanja za Njega?” U svom srcu, oni se sa Bogom svađaju, na Njega galame i s Njim se bore. Takvo stanje je prilično uobičajeno.) Što se tiče prepreka između čoveka i Boga i neprijateljstva prema Bogu, problemi koje većina ljudi ispoljava uglavnom su oprez i pogrešna razumevanja, kao i prkos i nezadovoljstvo koje ljudi otkrivaju kad se susretnu sa određenim stvarima, što je, drugim rečima, neprijateljstvo prema Bogu. To je u suštini sve. Različiti problemi s ljudskim unutrašnjim stavovima prema Bogu zapravo umnogome izlaze van okvira problema o kojima ste govorili. Postoje i neki problemi kojih niste svesni. S jedne strane, to je stoga što ljudi ne ispituju kakvi problemi u njima postoje svaki put kad se suoče s raznim okolnostima. S druge strane, ljudi nikada nisu pokušali da pažljivo razmotre kakav je tačno njihov odnos s Bogom, niti koji su ispravni stavovi i gledišta koje ljudi treba da imaju prema Bogu. Prema tome, na osnovu različitih ljudskih ispoljavanja i ovih stanja koja trenutno zaista postoje u ljudima, danas ćemo konkretno razgovarati o različitim ispoljavanjima prepreka između ljudi i Boga i ljudskog neprijateljstva prema Bogu. Cilj razgovora o ovim različitim ispoljavanjima je u tome da se ljudima omogući da samoinicijativno otpuste te prepreke između sebe i Boga, i neprijateljstvo koje stvaraju prema Bogu svaki put kad im se takve stvari dese u svakodnevnom životu, da s Njim postignu skladan odnos i da se naposletku s Njim potpuno usklade. Time će u potpunosti otkloniti prepreke između sebe i Boga i svoje neprijateljstvo prema Bogu, počeće da se boje Boga i da Mu se istinski pokoravaju. Jedino je to normalan odnos između ljudi i Boga i samo takvi ljudi jesu istinska stvorena bića.

Kad je reč o otpuštanju prepreka između njih i Boga i njihovog neprijateljstva prema Bogu, ljudi prvo treba da otpuste svoje predstave i uobrazilje. Ovo je veoma važan element sadržaja, zar ne? (Jeste.) Zar u svakom čoveku ne postoje predstave i uobrazilje o Bogu? (Da, postoje.) Nijedan čovek ne živi u praznom prostoru i nijedan čovek nije robot. Svaki čovek ima slobodnu volju i ima različite misli i gledišta koje je stekao iz spoljnog sveta; naravno, svaki čovek ima i različite predstave i uobrazilje o Bogu koje je stvorio unutar svoje subjektivne volje na osnovu sopstvenih potreba, sklonosti i želja. To što se nazivaju „predstavama” i „uobraziljama” znači da zasigurno nisu u skladu sa istinom niti činjenicama; u najmanju ruku, one nisu u skladu s Božjim namerama, Božjim identitetom i Božjom suštinom. Stoga su ove predstave i uobrazilje ona prva velika stvar koju ljudi treba da otpuste. Dakle, šta uglavnom obuhvata sadržaj koji se odnosi na predstave i uobrazilje o Bogu? S jedne strane, on obuhvata prethodno postojeće predstave koje ljudi imaju o Bogu i pre nego što su u Njega počeli da veruju. S druge strane, on obuhvata nove predstave koje ljudi formiraju o Bogu nakon što u Njega počnu da veruju, a te nove predstave su konkretnije i stvarnije predstave i uobrazilje. Pre nego što ljudi počnu da veruju u Boga, srce im je ispunjeno uobraziljama o Bogu, a za te uobrazilje se može reći i da su predstave koje su zajedničke svim ljudskim bićima. Baš kao što Kinezi Boga nazivaju „Starcem na nebu” uprkos tome što u Njega ne veruju, i kao što Ga zapadnjaci – od kojih većina zaista veruje u Boga – nazivaju „Gospodom”. Iako mnogi ljudi ne veruju u Boga, većina ljudi veruje da Bog postoji i prepuna je uobrazilja o Njemu, smatrajući da Bog među svime postoji i da se nad svime uzdiže, te da je On sveprisutan, svemoguć i da poseduje velike, neverovatne moći. Dakle, ko je tačno ovaj Bog? Niko ne zna, ali u svakom slučaju svi znaju da je Bog najveći i da On vlada nad svime. Kakav je onda konkretan lik Božji? Svaki čovek u svojoj glavi ima neku predstavu o tome kakvi su pojava i lik Božji koje je sâm zamislio i odredio. Ranije smo razgovarali o ovim univerzalnim ljudskim predstavama i uobraziljama, i one nisu glavni sadržaj današnjeg razgovora. Danas ćemo razgovarati o različitim vrstama predstava i uobrazilja koje su oprečne Bogu i neusklađene s Njegovom suštinom i koje ljudi treba da otpuste, a u okviru raznoraznih predstava i uobrazilja koje se odnose na prepreke između ljudi i Boga i njihovog neprijateljstva prema Bogu. Nećemo razgovarati o onim praznim, nerealnim i nedokučivim predstavama i uobraziljama. Moglo bi se reći da, s obzirom na vaš trenutni rast, te stvari u osnovi nisu problem i neće uticati na vaše stremljenje ka istini, još manje na vaše sleđenje Boga, a čak i da neki pojedinci još uvek imaju neke nestvarne uobrazilje u svom umu, one neće uticati na njihovo sleđenje Boga, pa stoga one i nisu tako veliki problem. Ljudske predstave i uobrazilje o kojima ćemo razgovarati odnose se na ljudske stavove prema Bogu u njihovom svakodnevnom životu, kao i na ljudsko obavljanje dužnosti, puteve kojima ljudi idu i, naravno, još više se odnose na ljudska stremljenja. Među raznim predstavama i uobraziljama koje imaju o Bogu, ljudi, pre svega, imaju jako veliki broj predstava i uobrazilja o Njegovom delu, koje su znatno realnije od raznih uobrazilja koje nevernici imaju o Bogu, i koje nisu ni prazne ni nedokučive. To su stvari koje postoje u umu svakog čoveka dok sledi Boga. Drugim rečima, ljudi su ispunjeni brojnim izmišljenim i nestvarnim predstavama i uobraziljama o Božjem delu. Na primer, ljudi zamišljaju da je Božje delo puno čuda i prepuno čudesa koje ljudi ne mogu da predvide niti da postignu. Naravno, najveće ljudske predstave i uobrazilje u tom smislu jesu da Božje delo može trenutno da upotpuni čoveka, ili one da izgovaranjem svega nekoliko reči ili izvođenjem čuda ili čudesa, Bog u trenu može da preobrazi nekog čoveka i pretvori ga u nekoga ko se oslobodio telesnog života i raznih praktičnih telesnih teškoća. Taj čovek, kako oni zamišljaju, ne jede i ne pije i nema nikakve fizičke potrebe, kao da je neki robot; osim toga, oni veruju da taj čovek ima čiste misli, bez ikakvih sebičnih obzira i da je u sebi izrazito osveštan. Zamišljaju da nije potrebno stremiti ka istini ne bi li se to postiglo, nije potrebno u zajedništvu razgovarati o istini niti prihvatiti da godinama budeš orezivan; umesto toga, Bog sve to može postići uz svega nekoliko reči, jer će sve što Bog kaže biti ostvareno i šta god da On naredi biće postojano. Naročito u početku, kad su tek prihvatili treću etapu Božjeg dela, ljudi su bili još više ispunjeni svakakvim predstavama i uobraziljama o Njegovom delu. Kad su neki ljudi čuli da će se „Božje delo uskoro okončati”, nisu znali koje će se godine, meseca ili dana ono okončati, a ipak su osećali strepnju i čak su napustili svoje poslove i porodice. Neki poljoprivrednici su prestali da gaje useve, a drugi su prestali da uzgajaju goveda i ovce. Neki ljudi su čak rasprodali svoje nekretnine i automobile, podigli sav novac koji su imali u banci, sakupili svoju imovinu i počeli da sa sobom nose svoje zlato, srebro i dragocenosti, spremni da slede Boga. Bilo je to zato što su ljudi mislili da se Božje delo završava i da više nema potrebe da žive svojim životom, verovali su da je Bog razorio porodice i brakove, te da treba da odustanu od svojih brakova, poslova i budućnosti, i da napuste sva ovozemaljska zadovoljstva kako bi sledili Boga. Kad bi ih neko upitao: „Kuda ideš s tim koferom u pratnji cele svoje porodice?”, oni bi mu rekli: „Idem u carstvo nebesko.” Ako bi ih zatim upitao: „A gde je carstvo nebesko?”, oni bi odgovorili: „Još uvek ne znam, ići ću kud god da me Bog povede.” Bilo da su oni postupali impulsivno ili su o tome promislili, ova ispoljavanja u svakom slučaju otkrivaju jednu činjenicu, a to je da ljudi imaju veliki broj uobrazilja o Božjem delu. Oni ne znaju kako će Bog delati da bi ih spasao, kako će se osećati ili u kakvom stanju i okruženju će živeti nakon što ih On spase. A ne znaju ni kakve su tačno Božje namere niti kakav rezultat Bog Svojim delom želi da postigne na ljudima. Pa, šta znaju? Sećaju se samo jedne rečenice: dan Božji je blizu, spustile su se katastrofe, Božje delo će se uskoro okončati, a mi treba sve da napustimo i da sledimo Boga. To su izvor i osnova za formiranje svih njihovih predstava i uobrazilja, i upravo su na osnovu tih predstava i uobrazilja oni načinili svakakve izbore i doneli svakakve odluke. Kakve su izbore načinili i kakve su odluke doneli? Odlučili su da napuste svet, da napuste svoje studije, napuste svoje karijere, napuste svoje brakove, napuste svoje porodice i da čak napuste telesnu, porodičnu ljubav i tome slično i, otpuštajući sve ovo, oni čekaju da se Božje delo okonča. Šta je cilj njihovog čekanja da se Božje delo okonča? Da budu uzneseni i slede Boga. Da budu uzneseni tačno gde? Oni misle da, bez obzira na to gde će biti uzneseni ili tačno kog dana će biti uzneseni, u svakom slučaju neće ići u pakao. Čak i da to nije raj, veruju da će ići na neko više mesto i da, čak i ako to nije raj ili fizičko carstvo, ne mogu pogrešiti ako slede Boga i da će verovatno biti uzneseni gde god da se Bog nalazi. Iako su ove predstave i uobrazilje koje ljudi imaju savršene, mogu li se one obistiniti? Da li je trenutak koji iščekuju – kraj Božjeg dela – već stigao? (Nije.) I pošto Božje delo još nije završeno, da li se ljudi osećaju razočarano ili zabrinuto? Osećaju li žaljenje? Neki ljudi su razočarani, zar ne? Neki ljudi postaju negativni kad pri vršenju svoje dužnosti naiđu na teškoće ili osećaju žaljenje kad dožive nedaću u svom porodičnom životu ili kad trpe progon i nemaju izlaz. Naravno, nekim ljudima nije bilo lako da istrpe sve do sadašnjeg trenutka, ali su u svom srcu zaista veoma zabrinuti. Zbog čega su zabrinuti? Razmišljaju: „Zašto se Božje delo još uvek nije završilo? Koliko će još trajati Božje delo? Treba li da odem kući i da nastavim sa svojim životom? Treba li da se vratim na posao i za sebe potražim budućnost u svetu? Treba li da otkupim svoju kuću? Bog nam na to ne odgovara niti nam daje jasan odgovor! Zar ne bi trebalo da nam se kaže kad će se Božje delo okončati i koje će još delo On izvršiti, tako da možemo da budemo spremni? Bog nam ove stvari ne govori, On samo nastavlja da izražava istine, da besedi o istinama i da govori o spasenju. Nikad ne govori o tome šta će biti kasnije, o budućnosti ili o tome kad će ljudski rod ući u prelepo odredište, odnosno kad će se okončati život tela; On nas samo ostavlja da unedogled čekamo.” Ljudi nemaju znanje o Božjem delu. Još konkretnije, nije im jasno kako Bog spasava ljude, koje metode On koristi da spase ljude, koji konkretan posao Bog obavlja u celom Svom delu da bi ljudima omogućio da budu spaseni i tako dalje. Umesto toga, ljudi uvek žive u svojim predstavama i uobraziljama i posmatraju Božje delo kao neku formalnost ili neku fantastičnu magiju. Kao da je Njegovo delo samo retoričko i u sebi nema nikakav konkretan sadržaj – Bog treba samo da kaže nekoliko reči i šta god da On kaže biće ostvareno i šta god da naredi biće postojano, i nakon toga će se ljudi promeniti i postaće upravo onakvi kako je predviđeno u Knjizi otkrivenja, pretvarajući se u svece i postajući osveštani. Kakve god maštovite i prazne ideje da imaju o Božjem delu, bilo da su one konkretne ili uopštene, sve u svemu, ljudi su puni predstava i uobrazilja o Njegovom delu, i uvek žive unutar šupljih predstava i uobrazilja u svom pristupu Božjem delu i svom pristupu svakom konkretnom segmentu dela koje Bog čini i svakoj konkretnoj stvari koju On kaže da bi spasao ljudski rod. Naravno, većina ljudi ima samo jednu predstavu i uobrazilju o Božjem delu, a ona je da će, nakon što se Božje delo završi, ljudi konačno biti na dobitku i, ukoliko mogu da čekaju da se Njegovo delo završi i u tom trenutku prežive, oni će pobediti, i sve od čega su odustali i sve što su žrtvovali, muke koje su istrpeli i cena koju su platili, sve će to biti vredno toga. Sudeći prema ovome, ljudi su, s jedne strane, puni svakakvih uobrazilja o Božjem delu. S druge strane, ljudi ne streme ka istini u svojoj veri u Boga; umesto toga, njihova vera je nešto poput kockanja – oni ulažu svoj život i svu svoju imovinu, svoju budućnost, svoj brak i sve što poseduju, i misle da samo treba da istrpe dok se Božje delo ne završi i da će, ukoliko budu živi kad Bog proglasi Svoje delo završenim, tada biti na dobitku i povratiće sve što su uložili. Zar ljudi tako ne razmišljaju? (Da.) Sada, kad smo toliko toga rekli o tome, koje su glavne ljudske predstave i uobrazilje o Božjem delu? (Ljudi veruju da je Božje delo puno čuda i da Bog uz svega nekoliko reči može da pročisti ljude, da oni mogu da uđu u carstvo nebesko bez potrebe da plate ikakvu cenu ili da streme ka istini.) To su predstave i uobrazilje koje ljudi imaju o Božjem delu. Kakve još predstave i uobrazilje postoje? (Ljudi ne znaju kakav tačno rezultat Bog Svojim delom želi da postigne na ljudima i misle da će, ukoliko mogu da izdrže sve dok se Božje delo na završi, za njih biti nade da uđu u carstvo nebesko.) I ovo je predstava i uobrazilja – ljudi smatraju da je Božje delo samo formalnost i postupak. Šta još? (U svojoj veri u Boga, ljudi ne streme ka istini, već je njihova vera pomalo nalik kockanju.) Je li to predstava i uobrazilja? To je suština ljudske vere u Boga i suština njihovog stremljenja. Kakve predstave i uobrazilje u ovome postoje? Zar ljudi ne misle da će se, kao nekom čarolijom, promeniti ukoliko sve napuste i vrše svoju dužnost dok slede Boga? (Da.) Ljudske misli su izuzetno šuplje, bave se natprirodnim stvarima i pune su mašte. Ljudi misle da ne moraju da prihvate grdnju, sud ili orezivanje, ili opskrbu Božjim rečima, da je samo potrebno da na ovaj način slede Boga, izvršavajući koje god dužnosti se od njih traže, i da će se ukoliko slede do kraja, promeniti, i na kraju ući u carstvo nebesko kad se Božje delo završi. Zar ovo nisu ljudske predstave i uobrazilje? (Jesu.)

Ljudi su ispunjeni raznoraznim predstavama i uobraziljama o Božjem delu. Ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu odnosi se na ljudske predstave o danima Božjeg dela. Osim tih predstava, postoji još jedna vrsta predstave i uobrazilje. Kad god se suoče sa nekim stvarnim poteškoćama, ljudi se u svojoj subjektivnoj volji često nadaju da će od Boga dobiti nalet nadahnuća i da će im onda sinuti neka pametna ideja, bez potrebe da jedu i piju Božje reči, da se opremaju istinom ili da dokuče istina-načela u uobičajenim prilikama, te da Bog može da im pomogne da reše sve moguće probleme na koje nailaze u svom svakodnevnom životu, koliko god oni bili veliki ili mali. Ljudsko shvatanje i razumevanje Božjeg dela je izuzetno maštovito i šuplje i, osim toga, ljudi su ispunjeni predstavama i uobraziljama o Božjim metodama spasavanja čoveka. Ljudi ne žele da tragaju za raznim istinama u Božjem delu ni da se praktično bave svim stvarima u skladu sa istina-načelima. Umesto toga, nadaju se da će im, kad god se susretnu sa bilo kakvim problemom, Bog dati svetlost i otkrovenja, baš kao što je dao otkrovenja prorocima, tako da će, šta god da ih zadesi u stvarnom životu, imati mudrost, sposobnost i načine da izađu na kraj sa raznoraznim problemima, bez potrebe da se mole Bogu, da tragaju za istinom ili da jedu i piju Božje reči, kao da žive u nekom čarobnom svetu. Sudeći prema njihovim uobraziljama, ljudi smatraju da će, čim počnu da veruju u Boga, svi postati mudri i pametni. Neki čak misle da će se, čim počnu da veruju u Boga, prolepšati i više neće imati nikakve telesne teškoće i probleme, prepreke izazvane iskvarenim naravima niti ikakve stvarne teškoće u svom svakodnevnom životu. Dokle god imaju volju da udovolje Bogu, oni veruju da će im On dati snagu i za njih stvoriti dobre i nadmoćne okolnosti, da će sve to učiniti stvarnim i obistiniti sve njihove težnje i želje; i da će im Bog, posebno kad se suoče sa stvarima koje nadilaze ono što njihov kov i instinkti mogu da postignu, još i više pripomoći kako bi mudro ili s lakoćom mogli da urade stvari koje žele. Ima i nekih ljudi koji su lošeg kova i ni u jednoj oblasti ne poseduju baš nikakve veštine, koji smatraju da Bog mora samo da izvede neka čuda ili čudesa, pa će im kov najednom postati bolji, a oni odjednom pametniji. Veruju i da Bogu ništa nije teško da postigne i da Bog može da im pomogne da postignu stvari koje sami ne mogu da postignu i da im pomogne da reše teške probleme koje sami ne mogu da prevaziđu i koji nadilaze njihove sposobnosti. Sve u svemu, ljudi imaju brojne predstave i uobrazilje o Božjem delu. S jedne strane, ispunjeni su raznim uobraziljama o trajanju Božjeg dela i u tom smislu su takođe preduzeli razne radnje i platili su razne cene. Istovremeno, ljudi su ispunjeni raznoraznim predstavama i uobraziljama o raznim teškoćama i problemima sa kojima se susreću, pa čak i onima o svojim sopstvenim iskvarenim naravima. Većina ovih predstava i uobrazilja su šuplje, maštovite i nerealne i, povrh toga, nadilaze ljudski kov i um i izlaze van okvira njihovih instinkata. Ljudi se često nadaju da Bog neće postupati na osnovu njihovih stvarnih teškoća ili na osnovu njihovog kova, uma i instinkata, već da će im omogućiti da sve to prevaziđu, da prevaziđu svoju normalnu ljudskost i svoj kov i instinkte kako bi učinili određene stvari. Ljudi su ispunjeni predstavama i uobraziljama o Božjem delu, a sadržaj njihovih uobrazilja je izrazito natprirodan. Te predstave i uobrazilje su sasvim oprečne i protivne istinama koje Bog izražava. Ljudi u sebi ne razmišljaju: ako Bog radi ove natprirodne stvari, zašto On onda ljudima i dalje govori tako mnogo reči i opskrbljuje ih sa tako mnogo istina? Ne bi bilo potrebe da On to radi. Božje delo je tako praktično jer se Bog nada da će ljudima obezbediti sve svoje reči i istine i pretočiti ih u ljude, tako da oni mogu da žive prema ovim rečima i ovim istinama. Namera Mu nije da ljudima omogući da prevaziđu normalnu ljudskost ili svoje instinkte, već da im omogući da se, na osnovu normalne ljudskosti, pridržavaju istina-načela i pridržavaju dužnosti i naloga koje im je On dao. Međutim, ljudske predstave i uobrazilje su upravo suprotne Božjem delu i nisu nimalo u skladu sa načinom na koji Bog dela. Bog želi da dela praktično, dok ljudske uobrazilje o Božjem delu imaju veze sa natprirodnim stvarima, šupljim i nerealnim. Naravno, neki ljudi se nadaju da će Bog uposliti neke još posebnije metode kako bi im pružio otkrovenja, opskrbio ih, podržao ih i pomogao im, pa ih čak i promenio i omogućio im da budu spaseni. Na primer, kad god neki ljudi naiđu na neki problem, u Božjim rečima oni vrlo često ne traže odgovore ili puteve primene, već umesto toga kleknu, zatvore oči i mole se. Kad se mole, oni ne tragaju za istinom o tom problemu, a zatim pronalaze odgovarajuće reči Božje kako bi ga rešili. Umesto toga, u svom srcu se nadaju da Bog može da im kaže šta da urade; ili da ih prosveti nekom rečenicom, idejom ili slikom; ili da im omogući da zadobiju određenu svetlost i da ih donekle motiviše – oni na ovaj način žele da shvate istinu. Naravno, ima i nekih ljudi čiji je pristup još radikalniji, a sastoji se u tome da se, svaki put kad naiđu na problem, nadaju da Bog u snu može da im otkrije odlomak Svojih reči, saopštavajući im da li treba da urade tu i tu stvar i kako da je urade ili da li treba da odu na to i to mesto ili da tom i tom propovedaju jevanđelje. Kad se suoče sa velikim poteškoćama, neki ljudi se nadaju da će nešto usniti ili da će u snu dobiti odgovor, pa se čak nadaju da će s braćom i sestrama ili crkvenim starešinama analizirati i rastumačiti svoj san, razmišljajući: „Koje je značenje ovog sna koji mi je Bog dao? Šta od mene želi da učinim? Da li mi poručuje da idem ili ne?” Oni veruju da je Božje delo u tome da ljudima daje otkrovenja, da ljude predvodi i ljude opskrbljuje na ove posebne načine i tako im omogući da budu spaseni. Zar to nije predstava i uobrazilja? (Da, jeste.) Postoje i drugi ljudi koji, kad ih zadesi neki problem i ne znaju šta da rade i pri molitvi ne dobijaju odgovore od Boga, pribegavaju donošenju odluka bacanjem novčića. Na primer, kad je reč o odlasku na neko mesto radi propovedanja jevanđelja, oni u molitvi Boga pitaju treba li na to mesto da odu ili ne i, pošto ne dobijaju odgovor, šta tada rade? Naprosto bacaju novčić da bi odlučili hoće li otići ili neće. Ukoliko bude pismo, smatraju to dokazom da Bog želi da tamo odu, a ako bude glava, to je dokaz da Bog to ne želi. Novčić bacaju tri puta i jednom bude pismo, a dvaput glava, pa zaključuju: „Dva prema jedan, što znači da Bog ne želi da idem tamo” i zatim ne odu na to mesto. Čak osećaju olakšanje što ne idu, smatrajući da je to Božja želja i sebi poručuju: „Moram da sledim Božje vođstvo. To je Božja odluka, a ne moja. Treba da se pokorim Božjem vođstvu i ne odem.” Dakle, treba li zapravo da odu ili ne? Može li se ovakvim traganjem za Božjim namerama dobiti tačan odgovor? Taj odgovor nipošto ne može biti tačan. Kad se suočiš sa takvom situacijom, odluku treba da doneseš na osnovu načela i na osnovu toga da li okolnosti to dozvoljavaju – jedino je taj metod ispravan. Propovedanje jevanđelja je tvoja dužnost, tvoj zadatak i posao koji treba danas da uradiš, stoga, treba da ideš – ispravno je jedino da ideš. Međutim, ljudi takve stvari često ne shvataju niti rešavaju na osnovu ovih stvarnosti. Umesto toga, često im pristupaju shodno nekim predstavama i uobraziljama i procenjuju ih neobičnim sredstvima i metodama, da bi na kraju doneli neke apsurdne i uvrnute odluke. Zar to nije izazvano njihovim predstavama i uobraziljama? (Jeste.) Unutar Božjeg dela, kad Bog ne obezbedi jasne reči koje ljudima poručuju kako svaku stvar treba uraditi ili kojih se načela treba pridržavati u rešavanju svake vrste problema, ljudi treba da slede smer Svetoga Duha i da slede vođstvo koje im Bog obezbeđuje u stvarnim okolnostima. Naravno, moraju i da raspravljaju, mole se i tragaju zajedno sa braćom i sestrama i da konačno, na osnovu stvarne situacije, odluče kako da reše problem koji imaju. Međutim, u Božjem delu, kad Bog ima jasne reči i jasna uputstva koji ljudima saopštavaju načela primene za različite stvari, ove prethodno usvojene formalnosti mogu da se napuste i ljudi više ne moraju da ih se pridržavaju. Budu li nastavili da ih se pridržavaju, to će samo odložiti stvari. Na primer, pretpostavimo da kad god nešto iskrsne i neophodno je stupiti u akciju, ljudi i dalje kleče i mole se, postavljajući pitanje: „Bože, treba li da idem ili ne? Ako ne želiš da idem, samo napravi neku okolnost da me sprečiš, odnosno, ako želiš da idem, neka mi se sve odvija glatko.” Ovo je kruto pridržavanje formalnosti i nije ono što Bog zahteva od ljudi. Kad Bog ima jasne reči u pogledu Svojih zahteva i kriterijuma, ljudi više ne moraju da se bave nikakvim formalnostima traganja, molitve, isprobavanja i tako dalje. Umesto toga, s jedne strane, oni treba da deluju shodno trenutnoj situaciji i stvarnim okolnostima, a, s druge strane, pre svega treba da deluju u skladu sa istina-načelima – to je ispravno. Pravilnim redosledom svakodnevno rešavaj stvari, radi ono što treba da radiš i nemoj da radiš one stvari koje ne treba da radiš; bavi se svim onim što je hitno i što nalaže da se reši, odloži sve ono što zasad može da se ostavi po strani, i prvo se posveti najhitnijim stvarima. Zar to nisu načela? (Da, jesu.) Naravno da su načela. Ovo morate upamtiti: kad se molite Bogu i tragate da dokučite Njegove namere, morate to činiti na osnovu Njegovih reči; u posebnim situacijama, konkretno, kad nema jasnih reči od Boga koje nude uputstva, ipak treba da znaš da On ima jasne reči i načela primene za sve vrste stvari, pa u takvim slučajevima treba da postupaš u skladu sa raznim istina-načelima o kojima je Bog ljude posavetovao u prošlosti. Ipak, ljudi su u svom umu formirali brojne predstave i uobrazilje o Božjem delu koje su smešne, vrlo čudne i imaju veze s natprirodnim stvarima, i koje pretvaraju Božje reči i razna istina-načela u ukrase i šuplje doktrine, te oni ne mogu biti ljudski kriterijumi za rešavanje stvari niti putevi primene kad ljude zadese problemi. To je zaista žalosno i potpuno je izazvano činjenicom da su ljudi formirali i previše predstava i uobrazilja o Božjem delu.

Ljudi imaju i neke druge smešne, bizarne i neobične predstave i uobrazilje o Božjem delu kojima je prožet njihov svakodnevni život. Recimo da se, baš kad se neko sprema da izvrši zadatak koji bi najviše trebalo da uradi, dogodi nešto za šta on misli da nije trebalo da se dogodi, recimo, neko mu ukrade mobilni telefon dok je na putu da obavi taj zadatak ili mu se pokvari automobil ili on padne na putu do tamo ili već nešto drugo krene naopako. Šta ovo znači? Znači li to da Bog sprečava tu osobu da izvrši taj zadatak? Znači li to da izvršenje tog zadatka nije u skladu s Božjim namerama? Znači li to da taj zadatak ne treba izvršiti? Treba li to tako razumeti i shvatiti? (Ne, ne treba.) Ako je to najvažnija stvar koju ovoga časa treba da uradiš u obavljanju svoje dužnosti i ti kreneš da to uradiš, čak i ako usput naiđeš na određene prepreke i poteškoće ili se čak suočiš sa stvarima za koje ljudi smatraju da nije trebalo da se dogode, ne može se reći da ta dužnost koju obavljaš i taj posao koji radiš Bogu nisu po volji odnosno da te Bog sprečava da ih učiniš – to je ljudska predstava i uobrazilja. Bude li Bog želeo da te spreči, On neće koristiti ove metode. Umesto toga, On će neposredno orkestrirati neku okolnost tako da ti prirodno ne moraš da odeš da uradiš taj zadatak. Odnosno, Bog će ti u mislima vrlo jasno staviti do znanja da danas ima nečeg važnijeg što treba da uradiš i da će, shodno tome, taj zadatak morati da se spusti na drugo ili treće mesto na tvom spisku i ostavi za kasnije. Kakve god proračune da ti praviš, otkrićeš da na osnovu stvarne situacije danas neće biti moguće ostvariti taj zadatak. Tako te Bog sprečava. Međutim, šta god ti mislio i kakve god prepreke ili teškoće da nastaju tokom obavljanja tog zadatka, ako taj zadatak danas treba da bude obavljen, onda u svakom slučaju treba i da ga uradiš. Ako te Bog sprečava, On će koristiti najprimerenija i najprikladnija sredstva da te prirodno navede da od tog zadatka odustaneš – to je način na koji Bog dela. Način na koji Bog dela je u tome da ljudima dozvoli da urade ono što treba da urade u okvirima nagona ljudskosti. S jedne strane, to je stav koji ljudi treba da imaju. S druge strane, postoji i faktor objektivnih okolnosti – ako okolnosti dopuštaju da se zadatak obavi, on tada treba da bude obavljen; ako okolnosti to ne dozvoljavaju, onda ljudi neko vreme treba da pričekaju pre nego što to i učine. Koja je svrha čekanja? Da se sačekaju pravi trenutak i okolnosti koje Bog uređuje. Ako su okolnosti sve vreme nepovoljne i stvari se odvijaju naopako dok pokušavaš da taj zadatak obaviš, onda ni ne treba da ga obaviš. Da li ste razumeli? (Da.) U svakodnevnom životu nema potrebe da ljudi pokušavaju da dokuče šta osećaju u svom duhu pri obavljanju zadataka, kakvi god da su to zadaci, bilo da su od velike ili male važnosti, odnosno bilo da je reč o ličnim ili crkvenim poslovima. Ako si danas klonuo duhom i u svom srcu ne želiš da izvršiš neki zadatak, raspitaj se kod drugih koji sa tobom treba da ga obave jesu li i oni klonuli duhom. Ako drugi nisu klonuli duhom i u svom srcu su spremni da izvrše taj zadatak, a ti ipak, na osnovu svojih osećanja, zaključuješ da on ne treba da se izvrši, zar povodom toga nisi previše subjektivan? (Da.) Prema tome, kad god obavljaju neki zadatak, ljudi moraju makar da shvate da ne treba da pokušavaju da dokuče svoja osećanja niti da na osnovu njih postupaju. Recimo da moraš da obaviš neki zadatak i osećaš se pomalo nervozno, oko ti sve vreme poigrava, a u ušima zuji, pa kažeš: „Desni kapak mi sve vreme poigrava, sluti li to na loše? Treba li da obavim ovaj zadatak?” Zatim neko kaže: „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće” i, nakon što to čuješ, ne usuđuješ se da odeš i obaviš taj zadatak. Koje god oko da ti poigrava, ako je to zadatak koji je prethodno dogovoren i stekli su se svi činioci da se on obavi, pravi su i vreme i mesto, onda moraš da ga izvršiš. Ako rešiš da ga ne uradiš samo zato što neka osoba kaže da je poigravanje desnog oka predznak nesreće, da li je to primereno? (Ne, nije.) Zašto nije primereno? Ako je to tvoja odgovornost i tvoja dužnost, a današnje objektivne okolnosti i svi uslovi idu u prilog tome da se zadatak obavi, i potrebno ga je hitno obaviti, onda treba da odeš i da ga obaviš. Pa šta ako ti desni kapak poigrava? Možda i nastanu neki sitni problemi i stvari se ne budu odvijale glatko, ali će zadatak svejedno biti završen. Jedino ako Bog to sprečava i okolnosti to ne dopuštaju, možeš da ne izvršiš taj zadatak. Neko kaže: „Ako ti desno oko tako poigrava, sigurno nešto nije u redu”, a neko drugi kaže: „Taj zadatak je prethodno dogovoren, pa treba da odemo i obavimo ga.” Na kraju, svi krećete da ga ipak izvršite, ali vam se na pola puta do tamo kola pokvare. Recite Mi, ako nečije desno oko poigrava dok se grupa sprema da pođe, treba li taj u tom slučaju da pođe? Želim da vidim da li ste zaista shvatili istinu ili niste. Šta mislite, da li bi bilo ispravno otići i izvršiti taj zadatak? (Da, bilo bi.) Sigurno je tako. Procenu o tome da li treba da odete ne možete donositi na temelju činjenice da li vam podrhtava desni ili levi kapak. Pre svega, ispravno je otići da obaviš taj zadatak. Pa, zašto su se onda na putu do tamo kola pokvarila? Je li to dopustio Bog? Teško je objasniti, zar ne? (To što se na putu do tamo auto pokvario može biti usled ljudskog nemara, recimo, zato što pre puta auto nije proveren kako bi se ustanovilo da li ima nekih problema.) To je jedan od mogućih razloga. Isključimo li taj razlog, da li je normalno da se usred puta auto pokvari? (Jeste.) Ako kupiš polovan kineski automobil koji je u startu lošeg kvaliteta i ne održavaš ga niti popravljaš kako treba, već ga uporno voziš, taj auto će se pokvariti usred puta. Ako se auto pokvari usred puta, znači li to da taj zadatak sasvim sigurno ne može biti završen? (Ne znači nužno.) Auto se pokvario i za njegovu popravku je bilo potrebno sat-dva. Kad stignete na odredište, tamošnja braća i sestre kažu: „Prava je sreća da ste došli baš u ovom trenutku. Agenti iz obezbeđenja samo što su otišli. Da ste došli dva sata ranije, uhapsila bi vas velika crvena aždaja. Ovo je bilo za dlaku!” Vidiš, bila je to sreća u nesreći. Da li je bilo ispravno poći da se zadatak izvrši? (Jeste.) Da li je u kvaru automobila postojala dobra Božja namera? (Jeste.) Pa, je li poigravanje tvog desnog kapka bio predznak nesreće ili sreće? (Ni jedno ni drugo.) Iz toga nije ništa proisteklo. Da se priča završila kvarom automobila, tada bi tvrdnja da je „poigravanje desnog oka predznak nesreće” delovala prilično tačno. To što se auto pokvario bila je nezgoda, zar ne? Ali, posmatrajući krajnji rezultat, ispostavilo se da je taj kvar bio dobra stvar. Da se auto nije pokvario, svi biste se uvalili u nevolju kad stignete na odredište – ne samo da ne biste izvršili zadatak, već biste bili i uhapšeni. Međutim, kako se ispostavilo, auto se na putu pokvario i trebalo je dva sata da bude popravljen, pa je, kad ste došli tamo, opasnost upravo bila prošla i bili ste bezbedni. Time vas je Bog štitio! Razmislite o tome. Ako se to posmatra iz perspektive kvara automobila, deluje kao da vas je Bog sprečavao da idete, ali ste zapravo saznali šta se dogodilo tek nakon što je auto popravljen i tamo ste stigli bez ikakvog dodatnog incidenta. Kako vidite načela i metode Božjih postupaka tokom čitavog ovog procesa? Kakvo shvatanje ljudi treba da imaju o Božjem delu? Rezimirajte: postoje istine za kojima se ovde može tragati, pa ću na osnovu toga videti da li ste u stanju da za njima tragate ili ne. (Bože, moje je shvatanje da, bez obzira na to da li se ljudima događaju dobre ili loše stvari, u tome postoji dobra Božja namera.) To je jedan aspekt. (Postoji još jedan aspekt, a to je da Božje delo nije natprirodno niti ispunjeno maštom, već veoma praktično.) Da, to je dobro shvatanje. Božje delo je praktično, nije ispunjeno maštom niti je natprirodno; svako sa normalnom ljudskošću to može da oseti i da to spozna kroz iskustvo, a ujedno je to nešto što ljudi mogu da shvate. Nije li ovo razumevanje koje bi ljudi trebalo da imaju u vezi s Božjim delom? (Jeste.) Osim što ovo razumeju, šta još ljudi treba da shvate? Treba da shvate da Bog nad svime ima suverenost. U Božjem delu, svaka konkretna stvar koju On čini ljudima omogućava da vide da su Njegovi postupci izuzetno praktični. Na početku, kad se vaša grupa spremala na put, neki od vas su raspravljali da li treba ići ili ne. Bog vas nije sprečavao; On nije učinio da imate mučninu, da povraćate ili da imate proliv. Niti te je ometao, niti te je podsticao da ideš. Zar to nije vrlo praktično? Dozvolio je toj grupi da o tome zajednički prodiskutuje. Neki ljudi su rekli da im poigrava desni kapak, dok su neki govorili da u sebi osećaju nelagodu, no, bez obzira na to da li si se oslanjao na sopstvena osećanja ili na raspoloženje, odnosno na uobrazilje koje se odnose na natprirodne stvari, na kraju je trebalo da ideš tamo gde se očekuje da ideš, a Bog te ni na koji način nije sprečio. Zar nije veoma praktično što Bog dela na ovaj način? (Jeste.) Božji postupci nisu ni najmanje šuplji; dozvoljena su svakakva ljudska ispoljavanja, čak i ona da nekim ljudima poigrava kapak. Recite Mi, može li Bog da zaustavi ili da kontroliše ljudsko poigravanje kapaka? Zar Bogu ne bi bilo odviše lako da to kontroliše? No, da li je On to učinio? (Nije.) Bog to nije učinio. Nije se uplitao, dao ti je slobodu. Kapak ti je poigravao onako kako jeste, ali je na kraju grupa ipak krenula na put – sve to je bilo tako praktično. Međutim, na samom odredištu se desila nevolja i Bog tu opasnost nije uklonio samo zato jer ste se vi tamo zaputili. Bog to nije učinio i nevolja se odigrala baš kao što je i trebalo. Ipak, Bog je učinio jednu mudru stvar: doveo je do toga da vam se na pola puta do tamo pokvari auto, tako da je, do trenutka kad je auto popravljen a vi ste stigli na odredište, ta opasnost prošla. Time vas je Bog štitio. Vidiš, zbog ovog vremenskog odlaganja, On ti je mudro omogućio da izbegneš opasnost. Sve što Bog čini je tako praktično, zar ne? (Jeste.) Dakle, ovo ti, na vrlo praktičan način, pokazuje da ono što Bog čini nije uopšte šuplje niti natprirodno, te da je pojava svake stvari prirodna i neizbežna, ali u tome leži Božja svemoć. Tokom čitavog ovog događaja, kakve god da su bile ljudske uobrazilje, kakve god da su bile njihove teškoće, slabosti i problemi, bilo da su gledišta o kojima su raspravljali bila ispravna ili pogrešna, ništa od toga nije uticalo na ono što se na kraju dogodilo, niti je uticalo na neizbežan ishod tog događaja. Svaka pojedinačna stvar koja je trebalo da se dogodi zaista se dogodila, nevolja koja je trebalo da nastupi nastupila je, auto koji je trebalo da se pokvari pokvario se, a i ljudska gledišta su ogoljena, s tim da se krajnji ishod tog događaja ipak odigrao u skladu sa načinom kako je Bog to odredio i saglasno onome što je Bog predodredio i načinu na koji je Bog upravljao tim događajem. U tome je Božja svemoć, zar ne? (Jeste.) Sve ovo se odigralo tako praktično i normalno, baš kao i sve drugo što se ljudima događa u njihovom svakodnevnom životu; to se dogodilo prirodno, a nije bilo natprirodno, ispunjeno maštom niti šuplje. Prema tome, ljudi po ovom pitanju treba da shvate da je Božje delo praktično i da On nad svime ima suverenost. Kako ljudi treba praktično da postupaju? Pre svega, moraju da shvate načela kojih treba da se pridržavaju bez obzira na to šta ih zadesi. Ako se vode samo ljudskim osećanjima, to je nepouzdano. Ne treba da se povode za natprirodnim osećanjima niti da nagađaju na osnovu šupljih uobrazilja. Umesto toga, treba da odu i urade ono što treba da učine na osnovu stvarnih okolnosti i dužnosti koje treba da izvršavaju. Osim toga, važno je da odu i učine ono što treba da učine na osnovu istina-načela. Zar to onda nije mnogo lakše? (Jeste.) Stoga, s kakvim god problemima da se suočiš i koja god etapa Božjeg dela da je dostignuta, ne moraš da se vodiš svojim osećanjima, ne moraš da proveravaš da li je neki datum povoljan ili nije i, naravno, naročito ne moraš da pratiš bilo kakve astronomske pojave niti da slušaš ikakva proročanstva – samo uradi ono što treba da uradiš. Neki ljudi vole da prate astronomske pojave ili da proveravaju jesu li datumi povoljni ili nisu, pa kažu: „Sutra nije dobar datum. Ako izađem napolje, hoće li sve krenuti naopako? Hoće li velika crvena aždaja sprovoditi hapšenja? Otkud to da je vrana graktala pored vrata kad sam jutros rano ustao i izašao napolje? Čuo sam da su neki ljudi videli crnu mačku kad su sinoć izlazili. Sve ovo su zloslutni znaci! Šta treba da uradim? Hoće li nastupiti neka opasnost?” Ako imaš normalnu ljudskost i normalno ljudsko razmišljanje, trebalo bi da si u stanju da prosudiš koje su okolnosti opasne, a koje su relativno bezbedne, te da znaš kako da im pristupiš i njima se baviš shodno stvarnoj situaciji – ne moraš da gledaš te druge stvari. A kad je reč o onome što bi trebalo i ne bi trebalo da činiš svakoga dana, s jedne strane, postoje jasne Božje reči koje služe kao istina-načela, a s druge, ti imaš normalnu ljudskost, savest i razum, i ukoliko svakodnevno činiš ono što bi trebalo na osnovu uređenja stvarnih okolnosti i usmerenja koja one pružaju, u skladu sa stvarnim potrebama normalne ljudskosti i svojim sopstvenim odgovornostima i obavezama, onda je to u redu. Budu li svom svakodnevnom životu ljudi ovako pristupali, zar stvari neće biti mnogo jednostavnije? (Hoće.)

Iako je Božje delo svemoguće i čudesno i premda Božje reči jesu istina i život, ljude je nemoguće preko noći upotpuniti ili promeniti. Na temelju svojih predstava i uobrazilja, neki ljudi često kažu: „Toliko godina verujem u Boga, pa kako je moguće da se još uvek nisam promenio? Kako to da i dalje nisam postigao osveštanost? Zašto u svom srcu i dalje volim svet? Zašto sam i dalje tako sujetan? Zašto i dalje imam rđavu požudu? Nekada sam voleo da gledam neke video-priloge ili zabavne emisije iz neverujućeg sveta. Zašto i dalje želim da ih povremeno gledam, uprkos činjenici da sve do danas verujem u Boga, da sam godinama jeo i pio Božje reči, izvršavao svoju dužnost, sve ostavio i tolike se godine davao i uprkos osećaju da sam u svom srcu te stvari već otpustio?” To su neke od predstava koje ljudi imaju, zar ne? Konkretno, u svojoj veri u Boga, neki ljudi uvek streme stvarima kao što su: da potčine svoje telo, da ne žude za telesnim zadovoljstvima, da podnose više patnje i napornog rada i da budu u stanju da prevaziđu brojne fizičke muke. Ipak, uprkos činjenici da tako streme, i dalje osećaju da ih često kontrolišu prekomerne telesne želje, žudnje za udobnošću i lenjost, pa su često negativni i gube veru u Boga, razmišljajući: „Božje delo je dostiglo ovu tačku, pa zašto sam onda tako razočaran i još uvek često negativan?” Ponekad, kad u nekom zadatku postignu nekoliko rezultata i naiđu na odobravanje svih, osećaju se opušteno i razmišljaju: „I dalje ima nade za mene da budem spasen. Božje delo i Njegove reči su tako dobri. Njegovo delo zaista može da promeni ljude.” Da bi posle nekog vremena osećali kako im i dalje nedostaju njihovi voljeni. Konkretno, ponekad se prisećaju ljudi koje su nekad obožavali i s nostalgijom se sećaju svetovnog života koji su vodili, zaista im nedostaju njihovi dani slave dok su bili u spoljnom svetu, pa se pitaju: „Kako to da mi još uvek te stvari nedostaju? Zašto nisam otpustio zadovoljstva tela i nisam se kao neko ko je osveštan izdvojio od tog sveta? Kako to da se još uvek nisam promenio?” I onda se opet osećaju uznemireno. Često se zadržavaju usred ovih misli i gledišta. Stanje im je ponekad dobro, a ponekad loše, neko vreme su slabi, a zatim su neko vreme snažni, nakratko su negativni, pa su onda nakratko pozitivni. O sebi često donose presude na temelju svojih ispoljavanja u svakodnevnom životu. Ako su u dobrom stanju, smatraju da su predmet spasenja; ako su u lošem stanju, osećaju da nema nade da će biti spaseni i da za njih nema iskupljenja. Ili su u jednoj ili u drugoj krajnosti. Kad su u dobrom stanju, osećaju se poput sveca i vrlo bliskim Bogu, da između njih i Boga nema nikakvih prepreka i osećaju da je Bog tik uz njih. Kad su u lošem stanju, osećaju se kao da su dospeli u osamnaesti krug pakla, da ne mogu da vide niti dodirnu Boga i osećaju da je Bog od njih veoma daleko. Zašto je to tako? Zašto imaju ta stanja? Jesu li ta stanja normalna ili nenormalna? (Nenormalna su.) Kad su u dobrom stanju, oni rade sve što crkva za njih uredi da urade, mogu da prevaziđu sve teškoće, da istrpe svaku muku i plate svaku cenu. Osećaju se poput nekog ko je najviše u stanju da se pokori Bogu, da su od onih ljudi u Božjoj kući koji streme ka istini, te da nikakva teškoća ne može da ih zbuni. Oni naporno rade na izvršavanju svoje dužnosti i spremni su da ulože trud. Ne osećaju umor ma koliko s drugima razgovarali u zajedništvu, i ne smeta im ako preskoče obrok ili budu uskraćeni za dva-tri sata sna. Spremni su da se daju za Boga i da ceo svoj život posvete Bogu. Shodno tome, osećaju da su se promenili. Više ne razmišljaju o svojoj porodici, više im ne nedostaju ljudi koje su nekada voleli i više se s nostalgijom ne prisećaju slave i poštovanja koje su imali u svetu. Sve to bacaju u vetar i svim srcem se daju za Boga, pridržavajući se načela, orezujući svakoga ko izaziva ometanja ili prekide, podržavajući pravičnost Božje kuće, stojeći postojano na strani pravde, braneći interese Božje kuće i uspostavljajući o sebi sliku strogog i nepristrasnog „sudije”. Neko vreme im prilično dobro ide. Ipak, moglo bi da dođe vreme kad otkrivaju svoje iskvarene naravi ili učine nešto pogrešno, a onda će postati negativni i slabi, razmišljajući: „Bog me je otkrio, On me više ne voli.” Od tog trenutka neće moći da se vrate na svoje noge. Osećaće se kao ništarije i da nisu u stanju da išta urade, da još uvek imaju sebične misli i rđavu požudu, da im često nedostaju ljudi koje su nekad voleli i koji su im bili dragi, da su često negativni i slabi, da se još uvek opiru Bogu, da nisu u stanju da primenjuju istinu i da se, uprkos tolikim godinama vere u Boga, nisu promenili, pa će razmišljati: „Zar ovo ne znači da je sa mnom svršeno?” Misliće da za njih nema nikakve šanse da budu spaseni i da za njih uopšte nema nade. Kad su srećni, van sebe su od radosti, a kad su tužni, neverovatno su jadni. Uvek su u jednoj od te dve krajnosti, prebacujući se iz jedne u drugu. Zašto je to tako? Bez obzira na to jesu li ova stanja i ispoljavanja pozitivna ili ona malodušna, sve u svemu, sve je to jedan te isti problem, to jest onaj da su prepuni predstava i uobrazilja o Božjem delu, da uvek donose presude o sebi i da sebe određuju na osnovu svog raspoloženja i na osnovu svojih otkrovenja i ispoljavanja tokom određenog perioda, dok istovremeno donose presude o Božjem delu, o rezultatima koje je Njegovo delo postiglo na ljudima i o svrsi i cilju koje Njegovo delo postiže na ljudima. Zar to nije koren problema? (Jeste.) Kad su pozitivni, ljudi se mole pred Bogom, izražavajući svoju rešenost dok neobuzdano plaču, spremni da ceo svoj život posvete Bogu ne tražeći ništa, spremni da slede Boga i daju se za Njega. Kad se tako mole i donose čvrste odluke, osećaju da nijedna teškoća više nije teškoća. Ganuti su do suza, verujući čak da ih je ganuo Sveti Duh. Razmišljaju: „Sveti Duh me je ganuo. Biće da me Bog toliko voli! Bog me nije napustio!” Mole se plačnim glasom i govore da ih je ganuo Sveti Duh – zar to nije zabluda? (Jeste.) Zapravo si bio ganut time što si bio toliko zadovoljan sobom; bio si ganut sopstvenom rešenošću, težnjama, željama i sopstvenim postupcima, a nije te ganuo Sveti Duh. Zašto kažem da si ganuo sâm sebe? Imaš toliko predstava i uobrazilja o Božjem delu i one su tako izopačene – misliš li da bi te Bog ganuo? Kad si u tako ekstremnom stanju, da li bi te Bog ganuo, pa da odeš u još veću krajnost? Kad bi te Bog ganuo, to bi te odvelo u samo još veću krajnost, učinilo bi da se sebi diviš i da sebe samog ganeš još više, te da još više poželiš da u sebi čvrsto odlučiš: „Spavaću manje i trpeću još veće muke, ješću hranu bez obzira na to je li ona dobra ili pokvarena, biće mi dobro šta god da jedem i neće mi biti važno da li će to mom telu činiti dobro ili neće. Moram da prevaziđem sklonosti svog starog tela, posebno moram da izlečim nedostatke svog starog tela i svoje telo moram da navedem da još više pati i ne dozvolim mu da mu bude prijatno. Ako mu je prijatno, onda neću voleti Boga; ako mu je prijatno, onda ću se prepuštati užicima tela i neću se truditi da izvršavam svoju dužnost.” Da je ovo bio Sveti Duh koji te je ganuo, ti bi se i dalje držao ove krajnosti i još pogrešnije bi verovao da si već nadvladao telo, porazio Sotonu i da si već spasen. Zato i kažem da te nije ganuo Sveti Duh, već da si ganuo samoga sebe. Da li se često događa da ganete sami sebe? (Da.) Ganuti ste sopstvenom rešenošću da se dajete i podnosite muke za Boga i u svom srcu ste toliko spremni da za Boga podnosite muke, da istrpite bilo koju količinu muke ili čak da umrete, pa vam se suze slivaju niz lice. U stvarnosti, Bog nije ganut time što si ti ganut, niti je On ganut tvojom rešenošću. Ovaj tvoj izliv je samo trenutni impuls, trenutni nalet vatrene strasti. U takvoj situaciji, mogao bi čak da Mu se moliš i kažeš: „Bože, spreman sam da za Tebe umrem! Bože, danas sam toliko bio zauzet svojom dužnošću da sam preskočio obrok. Da moram da ih preskočim još deset, biću na to spreman! Ljudi ne žive samo na kori hleba, već žive na rečima koje dolaze iz usta Božjih. Bože, spreman sam da Te volim celog svog života, uvek i za sva vremena, i moja ljubav prema Tebi nikada se neće promeniti!” Ove te tvoje grandiozne reči tako ganu da zaplačeš neobuzdano, ali se Božji stav prema tebi ne menja. Zašto? Zato što si ganut trenutnim impulsom, a tvoje suze nisu pokajničke suze, nisu suze zaduženosti niti suze istinske samospoznaje, a još manje su suze usled tuge jer si nesposoban da primenjuješ istinu i pridržavaš se istina-načela. Prema tome, ova tvoja emocija može da gane jedino tebe i možda da dirne druge ili one u tvom okruženju, ali Bog time nije ganut. Stoga, nije tebe ganuo Sveti Duh, već si ti sâm sebe ganuo. Liješ suze zato što si sebe ganuo. Tvoje suze, tvoje emotivne reči i tvoja uzavrela strast samo su površna pojava, samo su vrsta ponašanja. Nisu promena u tvojoj suštini i životu, niti su otkrovenje da je istina tvoj život. Kad imaš strast i impuls da se daješ i trpiš za Boga i naročito si samoinicijativan, osećaš da je Sveti Duh taj koji te je ganuo, da si se promenio i da si predmet spasenja – ovo je jedna vrsta predstave i uobrazilje koju imaš o Božjem delu. Kad zbog privremenog neuspeha i posrnuća postaneš negativan ili zato što su tvoja iskvarenost i mane ogoljeni odnosno zato što si orezan i otkriven, osećaš se tužno i bolno, misliš da se nisi promenio i da nema nade da budeš spasen – ovo je još jedna vrsta predstave i uobrazilje koje imaš o Božjem delu. U stvari, bez obzira na to šta Bog vidi – da li si u negativnom ili pozitivnom stanju, odnosno u kojoj meri ti se stanje pogoršalo i pokvarilo – kako te Bog sve vreme gleda? Tvoj rast je onaj koji jeste. Bog će odrediti koliko si se promenio i u koliko istina-stvarnosti si ušao na osnovu tvog stvarnog stanja, tvojih stvarnih ispoljavanja i tvog stvarnog rasta. Tvoja trenutna nesposobnost da se vratiš na svoje noge i tvoje trenutno zapadanje u potpunu malodušnost nisu merilo prema kome te Bog posmatra ili određuje tvoj stvarni rast. Dakle, bez obzira na to jesi li u pozitivnom ili negativnom stanju, odnosno da li odišeš uzavrelom strašću ili se osećaš malodušno, to neće uticati na Božju procenu o tebi i kakvim će On oceniti tvoj karakter. Jedino si ti taj koji svoj karakter ocenjuje pogrešno na osnovu svojih privremenih otkrovenja i ispoljavanja – bilo kao nekoga ko je već poput Petra ili kao nekoga za koga nema iskupljenja – zato što imaš tako veliki broj predstava i uobrazilja o Božjem delu. Ipak, bez obzira na to kako donosiš presude, bez obzira na to koja dobra ili loša osećanja doživljavaš, sve to je izazvano predstavama i uobraziljama koje si formirao o Božjem delu, a te predstave i uobrazilje ne odgovaraju Božjoj tačnoj i praktičnoj definiciji čoveka i tačnoj i praktičnoj presudi koju On o njemu donosi. Zar nije tako? (Jeste.) Prema tome, bilo da je reč o njihovim ispoljavanjima, njihovoj sopstvenoj suštini ili njihovoj konačnoj oceni sopstvenog karaktera, ljudi ne mogu da donose presude o ovim stvarima na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Naprotiv, ove stvari treba da odmeravaju na osnovu normalnih zakona Božjeg dela i stvarnih rezultata koje Bog želi da postigne u Svom delu, odnosno na osnovu načina na koje Bog dela i Njegovih tačnih definicija ljudi. Koje su ovde glavne ljudske predstave i uobrazilje o Božjem delu? Ljudi veruju da se njihov stvarni rast određuje na osnovu njihovih privremenih ispoljavanja ili njihovih ispoljavanja tokom određenog perioda: ako su tokom ovog perioda u dobrom stanju, onda će Sveti Duh delovati na njima i oni će se promeniti, posedovaće život, uvećaće im se rast i moći će da postignu spasenje; ako su tokom ovog perioda u lošem stanju i nemaju nikakvu istinsku veru u Boga, to znači da nemaju nikakav rast. Zar ovo nisu ljudske predstave i uobrazilje? (Jesu.) Predstava i uobrazilja koju ljudi imaju o Božjem delu jeste da se ono na ljudima ne odvija dugoročno i neprekidno, već da im ono na kratke staze daje nešto malo prosvećenja, dovodeći do toga da ispolje nalet energije i trenutni impuls. Druga vrsta predstave je u tome da ljudi veruju da je Božje delo natprirodno, da On ljude gane kako bi imali pozitivan stav i imali volju da trpe muke i daju se za Njega, a da zatim oni zadobijaju rast i postaju ljudi koji Božju istinu imaju kao svoj život. Ako zbog jednog problema postanu slabi, veruju da će Bog utvrditi da nisu uspeli i da su otkriveni, a zatim će ih Bog osuditi, On će ih ukloniti i napustiti. Nisu li ovo ljudske predstave i uobrazilje? (Jesu.)

Koje su ljudske predstave i uobrazilje o kojima smo upravo razgovarali? (Ljudi imaju više vrsta predstava i uobrazilja o Božjem delu. Veruju da se o čovekovom stvarnom rastu odlučuje na osnovu njegovih ispoljavanja tokom određenog perioda ili na osnovu njegovih privremenih ispoljavanja i smatraju da se Božje delo na ljudima odvija u trenutku, a da ono nije dugoročno i neprekidno. Osim toga, ljudi veruju da je Božje delo krajnje natprirodno i da Bog često gane ljude. Kad ljude u trenutku gane Sveti Duh, oni osećaju da će svakoga časa biti usavršeni ili da su bliži dostizanju Petrovog merila, a kad podbace i postanu slabi, ljudi utvrđuju da su uklonjeni.) Koje su ljudske predstave i uobrazilje o Božjem delu u tom smislu? Ljudi veruju da njihova privremena ispoljavanja predstavljaju njihov stvarni rast i da Bog donosi presude o ljudima na osnovu njihovih privremenih ispoljavanja. Ljudi smatraju da se Bogu dopada da gleda kako ljudi trpe muke i plaćaju cenu, da Mu se dopada da vidi ljude kako se često mole i donose čvrste odluke, da su ganuti do te mere da neobuzdano plaču, te da se Njemu dopada da su ljudi u stanju da sve napuste, da se daju i marljivo rade i da mogu da prevaziđu razne teškoće tela. Nezavisno od toga da li postupaju ili ne postupaju saglasno načelima ili u skladu sa istinom, smatraju da će se Bogu dopasti ukoliko često mogu da plate cenu i da tokom obavljanja svoje dužnosti često propuste obrok i gube san, da ustaju rano, na počinak odlaze kasno i rade danonoćno. Ovim se podrazumeva da kakvo god delo da Bog izvršava odnosno koliko god reči da On izgovara, On se naprosto nada da su svi ljudi u stanju da za Njega podnose muke i plaćaju cenu, da ne jedu dobru hranu ili nose lepu odeću, da nemaju uopšte slobodnog vremena, da moraju svaki dan da provode izvršavajući svoje dužnosti ili moleći se, da često donose čvrste odluke, izražavaju rešenost, čvrsto odlučuju i zaklinju se. Neki ljudi misle da se Bogu dopada da obuzdava ljudsko srce i udove, da On ljudima ne daje slobodu i oslobođenje, već da ih navodi da se osećaju potisnuto tako da ne mogu da se oslobode, te da ih lišava slobode života normalne ljudskosti. Ljudi to misle, zar ne? (Da.) Šta još ljudi misle? Da Bog ljudima ne dozvoljava da pogreše, da otkriju slabost ili iskvarenost ili da ispolje svoje mane. Ljudi takođe veruju da ako žele da postignu spasenje i da budu usavršeni, tokom izvršavanja svoje dužnosti oni tada ne smeju uopšte da budu slabi niti da imaju ikakve potrebe, nedostatke ili mane normalne ljudskosti, te da ne smeju da otkriju nikakve iskvarene naravi. Zar to nisu ljudske predstave i uobrazilje? (Jesu.) U svojim predstavama i uobraziljama, ljudi misle da u okviru Božjeg dela i usmeravanja moraju da ostanu mladi u srcu, da ostanu revnosni i puni strasti prema svom poslu i da prema njemu imaju ozbiljan stav, kao i da sve vreme budu stegnuti i nikad opušteni. Zar to nije ono što ljudi misle? Da li je to jedna od predstava i uobrazilja koje ljudi imaju ili je to istinski Božji zahtev prema ljudima? (To je jedna od predstava i uobrazilja koje ljudi imaju.) Ljudi misle da ako su pomalo negativni i slabi ili ako imaju blagu telesnu teškoću, ako u svojoj ljudskosti imaju neke nedostatke ili mane ili ako otkrivaju iskvarene naravi i povremeno žude za telesnim užicima, da ih Bog onda neće želeti, da im se On neće obraćati niti na njima raditi, te da će biti uklonjeni i da neće biti nade da budu spaseni. Da li je zaista tako? (Nije.) Zar to nisu predstave i uobrazilje koje ljudi imaju? (Jesu.) U svojim predstavama i uobraziljama, s jedne strane, ljudi veruju da se Bogu dopadaju ljudi koji su sve vreme puni elana i uzavrele strasti prema svom poslu, a da se, s druge strane, Bogu ne dopada ljudska negativnost i da im On ne dozvoljava da pokazuju svoje slabosti. Drugim rečima, ljudi smatraju da se Bogu dopadaju isposnici, zar ne? Misle da je neophodno da ceo svoj život prožive u siromaštvu, da uopšte ne obraćaju pažnju na stvari iz spoljnog sveta i da iz dana u dan čitaju Božje reči pod prigušenim svetlom hladne uljane lampe; veruju da su i jutarnja i večernja molitva obavezne, da pre svakog obroka moraju da se zahvale Bogu i da ne smeju da imaju nijednu od raznih potreba normalne ljudskosti. Oni veruju da se jedino tada mogu smatrati u potpunosti odani Bogu i sasvim verni svom poslu, te da jedino održavanjem takve revnosti mogu da se dopadaju Bogu i da budu neko koga Bog želi da spase i usavrši. Budući da imaju takve predstave i uobrazilje, pojedini ljudi se u sebi naročito prekorevaju kad im povremeno nedostaje porodica i ujedno osećaju nelagodu kad god povremeno ćaskaju, smatrajući da će ih Bog ukoriti. Kad se pojedine mlade žene tu i tamo doteraju i nose modernu odeću pomalo živahnih boja, sve vreme se osećaju neprijatno i razmišljaju: „Zar nije pomalo nepristojno da se ovako oblačim? Zar to nije pomalo razuzdano?” U stvari, ne nose toliko čudnu odeću niti onu koja previše otkriva, već se samo osećaju razuzdano i razmišljaju: „Bog me iznutra prekoreva. Ne dopada Mu se kad ovo radim.” Ako misliš da se Bogu to ne dopada, zašto ne nosiš odeću budističkog monaha ili taoističku odoru? Kako bi to samo bilo „elegantno” i „pristojno”! To ne bi bilo razuzdano, zar ne? Neki ljudi se povremeno prepuste sujeti ili se razmahuju, pa u sebi onda osete prekor i nelagodu i razmišljaju: „Bogu se više ne dopadam. On me više ne želi.” Neki ljudi čak uspostavljaju pravila da im nije dozvoljeno da očešljaju kosu, da se našminkaju ili da se pogledaju u ogledalo, te da mogu da se okupaju tek jednom mesečno ili na svakih šest meseci, i smatraju da kupanje više puta mesečno ili u toku šest meseci kod Boga izaziva gađenje i da sasvim sigurno neće biti spaseni. Uspostavljaju pravilo da moraju da ustanu pre pet ujutru i misle da se, ako ustanu pola sata kasnije, prepuštaju udobnosti i da nisu ljudi koji vole Boga; uspostavljaju pravilo da moraju da idu na počinak posle ponoći, te da, ako odu na spavanje pre ponoći, nisu neko ko svoju dužnost odano izvršava. Ovi ljudi stvaraju brojna utvrđena pravila za svoje sopstveno ponašanje, svakodnevni život i životne potrebe. Oni ne tragaju da ustanove šta su Božji zahtevi, niti nastoje da shvate kakvi su Božji pogledi i stavovi prema ovim stvarima. Umesto toga, krajnje subjektivno veruju da u Božjem delu Bog ne dozvoljava da ljudi imaju ta ispoljavanja i da su oni, ako ikada imaju ta ispoljavanja, sasvim buntovni, da ih se Bog gnuša i da stoga ne mogu da budu spaseni. Često zbog nekih nebitnih stvari koje nisu ni vredne pomena, kao što su pogrešno izgovorena stvar, pogrešno izgovorena reč, prekomerno pojedene grickalice ili povremeno gledanje nekih zabavnih video-priloga, ljudi razmišljaju: „Sa mnom je svršeno, ovo je sasvim buntovno s moje strane! Nisam znao da mogu da imam takva ponašanja i takve sklonosti – nisam znao da još uvek imam ove probleme. Ovo je užasno. Moram duboko da razmislim o sebi, da sebe detaljno analiziram u dubini duše i da sebe podvrgnem korenitoj promeni. Ne mogu ovo da dopustim!” Ljudi pridaju veliku važnost ovim stvarima koje nemaju nikakve veze sa istina-načelima. Sve ovo su ljudske predstave i uobrazilje i Bog ih se gnuša. Bog ne želi da vidi da ljudi otkrivaju ova ispoljavanja. Dakle, koje istine ljudi treba da shvate u tom smislu? Kojih načela treba da se pridržavaju? Pošto su te stvari ljudske predstave i uobrazilje, one sasvim sigurno nisu načela koja Bog nalaže ljudima i zasigurno nemaju nikakve veze sa Božjim zahtevima prema ljudima. I pošto su to predstave i uobrazilje, to znači da su nastale i sklepane u ljudskom umu – ukratko, one potiču iz ljudskog uma i nemaju nikakve veze sa istina-stvarnostima koje Bog zahteva da ljudi poseduju. Koliko god da se ljudi pridržavaju ovih predstava i uobrazilja, ukoliko one nemaju nikakve veze s istinom, uzaludno je to što ih se ljudi pridržavaju. Čak i ako ih se pridržavaš, ti se ne pridržavaš istina-načela i Bog to neće upamtiti. Konkretno, neki ljudi osećaju duboku nelagodu i u sebi snažan prekor kad povremeno otkriju svoje sklonosti ili telesne navike. Kako nastaju ova nelagoda i samoprekor? Je li to rezultat toga što ih je ganuo Sveti Duh? (Ne, ljudi imaju predstave i uobrazilje o Bogu, pa se zato osećaju nelagodno.) Osnova ovih osećanja jesu ljudske predstave i uobrazilje, a ne istina. Neki ljudi u trenutku u sebi osete prekor i nelagodu, pa hitaju da se mole, da ispovede svoje grehe i žurno se pokaju. Zbog čega imaš da se pokaješ? Te stvari koje si učinio jesu uobičajena ponašanja u svakodnevnom životu. To nisu grehovi i svakako nisu veliki prestupi. Ne diži larmu oko tako beznačajnih stvari! Ako misliš da su te stvari pogrešne, možeš odlučiti da ih ne radiš. Ipak, to što ih ne radiš ne znači da se pridržavaš istina-načela, a to što osećaš nelagodu ne znači da si prekršio istina-načela. Zašto se kaješ? Zašto se preokrećeš? Je li to zato što te tvoje predstave i uobrazilje navode da pogrešno veruješ da su to ponašanja kojima ne treba da se prepuštaš ili je to zato što misliš da se tvoja ponašanja kose s Božjim rečima i istina-načelima? Ako se ona kose sa istina-načelima i ti se zaista osećaš nelagodno, onda treba da požuriš i promeniš svoj dosadašnji pravac i pokaješ se Bogu. Ova nelagoda je u najmanju ruku prekor koji dolazi od savesti ljudskosti. Ako se osećaš nelagodno samo zato što si išao protiv svojih predstava i uobrazilja, zar se ne prepuštaš nepotrebnim osećanjima? (Da.) Ovo je čisto prepuštanje nepotrebnim osećanjima i to je suvišno. Kako to da ne osećaš nelagodu kad slediš antihriste? Kako zbog toga ne osećaš prekor? Kad vidiš da zli ljudi prekidaju i ometaju crkveni rad i narušavaju interese Božje kuće, a ti ne ustaješ da ih zaustaviš, osećaš li nelagodu? Kad govoriš i postupaš kršeći istina-načela i na osnovu sopstvene volje, osećaš li nelagodu? Ako si u tim stvarima prekršio istina-načela, a zbog toga nikada nisi osećao nelagodu, u tom slučaju nemaš ni ljudskosti ni savesti. A ako nemaš savest, zbog kojih stvari ćeš osećati nelagodu? Tvoja nelagoda je čisto prepuštanje nepotrebnim osećanjima. Tvoje sopstvene predstave i uobrazilje su te koje te muče i navode te da se osećaš nelagodno – nikakva korist od toga. Koji će biti krajnji rezultat tvog verovanja u Boga u okviru tvojih predstava i uobrazilja? Samo ćeš postajati sve licemerniji i sve više i više poput fariseja. Samo ćeš se sve više i više udaljavati od Božjih reči i istina-načela i biće ti nemoguće da uđeš u istina-stvarnost. Uvek si zadovoljan sobom, ali šta je to tačno tako dobro kod tebe? Tako si prepun predstava i uobrazilja i sve što osećaš nema nikakve veze sa istinom. Tvoja osećanja ganutosti i prekora, osećanje zaduženosti i žaljenje koje osećaš, pokajanje koje misliš da bi trebalo da osećaš i zakletve i čvrste odluke koje donosiš, svi su povezani sa tvojim predstavama i uobraziljama. Te stvari su jedino zasnovane na tvojim predstavama i uobraziljama i nemaju nikakve veze sa istinom. Prema tome, sve što radiš – bilo da trpiš muke i plaćaš cenu ili sve žrtvuješ i sebe daješ, i bez obzira na to šta tačno daješ – uzaludno je ako nema nikakve veze sa istinom. Da li si razumeo? (Da.)

Sad kad smo u zajedništvu porazgovarali o tim predstavama i uobraziljama koje ljudi imaju o Božjem delu i kad smo ih raščlanili, da li vam je malo jasnije kako treba da posmatrate ponašanja poput toga da li ljudi trpe patnju, plaćaju cenu i uzdržavaju se pri izvršavanju svojih dužnosti ili to ne rade i da li vole ili ne vole da jedu dobru hranu i lepo se odevaju i tako dalje, kao i koja su načela koja Bog zahteva od ljudi i koji je tačno rezultat koji Bog Svojim delom želi da postigne kod ljudi? Rezultat koji Bog želi da postigne kod ljudi nije u tome da u svakom trenutku vidi tvoje ushićenje prema sopstvenom poslu. Odnosno, Bog ne želi da vidi tvoj elan ili tvoju rešenost da trpiš patnju i plaćaš cenu. U Božjim očima, ako ne razumeš istinu, onda su ta ispoljavanja samo trenutni impuls. Drugim rečima, ona su samo tvoj elan. Šta je u suštini elan? To je tvoja prekost ili, da budemo konkretniji, to je emotivni pristup stvarima. Bog ne želi ljudski elan, njihov emotivni pristup stvarima, njihove privremene impulse niti takvo ushićeno stanje. Šta Bog želi? (On želi da ljudi budu u stanju da shvate istinu.) U najmanju ruku, On želi da budeš u stanju da voliš istinu i shvatiš istinu i da se, kad se suočiš s raznim stvarima, ne pridržavaš nekog propisa, formalnosti ili ponašanja, već da se pridržavaš istina-načela; osim toga, On želi da na dužnosti koju izvršavaš i u svemu drugom budeš u stanju da tragaš za istina-načelima, da postupaš u skladu sa istina-načelima i da Božje reči i istinu učiniš svojom stvarnošću – to je rezultat koji Božje delo ima za cilj da postigne. A kad je reč o tome da li u svom privatnom životu želiš ranije da ideš na počinak i rano ustaješ ili da kasno odlaziš na počinak i kasno ustaješ, odnosno kakve talente imaš ili koliko si rečit, ništa od toga Bogu nije važno. Bilo da imaš ili nemaš rešenost da podnosiš patnju odnosno koliku god cenu da plaćaš, Bog te stvari ne vrednuje. Neki ljudi kažu: „Zarad svoje vere u Boga već nekoliko godina nisam kupio lepu odeću i više od deset godina nisam bio kod frizera.” Pa i ako se tokom celog života ne hraniš dobro, ne nosiš lepu odeću i istrpeo si brojne muke, šta onda? Je li to ono što Bog želi? Da li je krajni cilj Božjeg propovedanja i besede kako bi ljude opskrbio brojnim istinama samo u tome da te pretvori u isposnika? Samo da bi te pretvorio u bednog paćenika, prosjaka ili ljutito mlado stvorenje? Ne. Bog želi da Svoje reči i istina-načela pretoči u ljude. Stoga, kad brojni ljudi veruju da se Bogu dopada da vidi kako ljudi podnose veće patnje i plaćaju veću cenu, da Mu se dopada da ih vidi kako žive izrazito skromnim, teškim i prostim životom, da u najvećoj meri poseduju rešenost i težnje, da su izrazito ushićeni ili da imaju izraženu moć samokontrole, zaista se drže svog mesta i lepo se ponašaju, to su samo njihove predstave i uobrazilje o Božjem delu. Pretpostavimo da već godinama u svom životu imaš samo jedan obrok dnevno i noću spavaš tri sata, nisi u stanju da se lepo hraniš ili nosiš lepu odeću, da godinama radiš ono što misliš da treba da radiš, da si podneo brojne patnje i doneo brojne čvrste odluke. Kako biste vi to rekli, „ostajete verni svojoj prvobitnoj težnji”, trpite patnju i dajete se za Boga i ceo svoj život posvećujete Bogu. Ipak, uprkos svemu tome, ako se nikad ne potrudiš oko Božjih reči ili istine i u svemu što radiš ne tragaš za istina-načelima, tada ćeš sigurno biti napušten. Ti želiš da postigneš spasenje kroz podnošenje patnje i plaćanje cene, kroz nepokolebljivo pridržavanje prvobitnih težnji, celoživotno davanje Bogu i žrtvovanje svega što imaš zarad Njega. Ovo je samo san – pusta želja. Čak i ako ceo svoj život jedeš kukuruzno brašno i kukuruzni hleb spravljen na pari i nikad ne jedeš finu hranu niti uživaš u lepim stvarima, neće biti nikakve svrhe. Bog nikad ne posmatra čovekovo ponašanje, ne posmatra koja pravila, gledano spolja, on poštuje niti da li on spolja vodi jednostavan i običan život. Ono što Bog želi da vidi jeste put na kome se nalaziš, kojih se načela pridržavaš u svemu sa čim se suočavaš i da li se u rešavanju problema pridržavaš istina-načela. Ako se ne pridržavaš istina-načela, koliko god da poštuješ te utvrđene odredbe i pravila, od toga neće biti nikakve koristi. To će jedino pokazati da si čovek koji živi unutar predstava i uobrazilja, čovek koji živi u okviru potpuno subjektivnih, lepih želja i koji nema baš nikakve veze sa Božjim delom i nikakve veze sa bilo kojim načinima na koje Bog obavlja Svoje delo spasenja ljudi – čovek koji je daleko od Božjeg dela. Stoga, ako želiš da nešto zadobiješ od Božjeg dela, prvo moraš da se potrudiš oko istine; ne smeš nikako da se baviš svojim predstavama i uobraziljama i da u njih ulažeš trud – to je beskorisno. Neki ljudi Me pitaju: „Misliš li da izgledam pristojnije i doličnije sa dugom ili sa kratkom kosom?” Umesto odgovora, ja ih pitam: „Da li više voliš dugu ili kratku kosu?” Oni će na to: „Više volim da imam dugu kosu, ali mislim da duga kosa nije ni pristojna ni dolična i da se Bogu ne dopada.” A Ja ponovo pitam: „A kad je Bog to rekao? Ima li to ikakve veze sa istinom?” I drugi Me pitaju: „Smem li da jedem grickalice?” A Ja odgovaram pitanjem: „Jesu li grickalice potreba normalne ljudskosti? Da li Bog predviđa da ljudi ne smeju da ih jedu? Da li Bog to osuđuje?” A oni će na to: „Mislim da Bog to osuđuje, jer je raskalašno jesti grickalice.” Šta znači „raskalašno”? Ako misliš da je raskalašno jesti grickalice, da li to što ih ne jedeš onda znači da nisi raskalašan? Da li to što ne jedeš grickalice znači da shvataš istinu i primenjuješ istinu? Jasno vam je kad se ovako izrazim, zar ne? (Da.) Predstave i uobrazilje nisu istina i nemaju nikakve veze sa istinom. Ako si pametan, trebalo bi što pre da ispitaš koje predstave i uobrazilje još uvek imaš, i koje postupke, misli i gledišta fariseja i dalje poseduješ, te da ih bez odlaganja otpustiš. Svrha otpuštanja ovih stvari nije u tome da postaneš raskalašan i da sebi udovoljavaš, već da te navede da dođeš pred Boga da bi tragao za istina-načelima i da bi zadobio istinu kao svoj život. Bog ne želi da vidi da si prosjak i da vodiš isposnički život. Neki ljudi kažu: „Bogu se ne dopada da ljudi budu prosjaci, pa znači li to da On voli da oni budu imućni?” Bog ne voli ni da ljudi budu imućni. Neki ljudi kažu: „Ljudska je predstava i uobrazilja da se Bogu dopada da ljudi trpe fizičku patnju. Pa, ako se Bogu ne dopada da ljudi trpe patnju, znači li to da Mu se dopada da oni žive udobno?” Pogrešno. I ovo je tvoja predstava i uobrazilja. Kako, onda, treba ispravno postupati? (Bogu se dopada da ljudi budu u stanju da dođu pred Njega i da tragaju za istina-načelima, ma šta da ih zadesi.) Ni u jednom trenutku istina-načela se ne smeju zaboraviti. Neki ljudi kažu: „Bogu se dopada da ljudi pred Njim donose čvrste odluke i da imaju rešenost da trpe patnju.” Neki drugi kažu: „Bogu se ne dopadaju ljudi koji nisu spremni da trpe patnju.” Jesu li ove izjave ispravne ili pogrešne? Koja izjava je ispravna, a koja pogrešna? (Obe su pogrešne.) Neki ljudi uvek trpe patnju zarad sopstvenog statusa, slave i dobitka – imaju jaku rešenost da istrpe patnju. Da li su ova ispoljavanja po volji Bogu? (Ne.) Neki ljudi nisu spremni da trpe patnju kad je reč o ličnim stvarima, ali su spremni da je istrpe radi izvršavanja svoje dužnosti i radi istine, i spremni su da istrpe malo patnje kako bi postupali u skladu sa istina-načelima. Koje od ovih ispoljavanja je bolje? (Trpeti patnju zarad istina-načela.) Šta se iz ovih stvari može zaključiti? Da je ispravno postupati u skladu sa istina-načelima i primenjivati istinu. Bilo da je reč o stvarima povezanim sa vršenjem sopstvene dužnosti ili o stvarima povezanim sa ličnim životom, da li će ili neće čovek trpeti patnju nije ni merilo ni načelo. Šta su načela? Načela su Božji zahtevi, Božje reči i istina. Ako postupaš prema istina-načelima, čak i ako time ne trpiš patnju, to što radiš je ispravno i Bog to odobrava; ako ne postupaš prema istina-načelima, čak i ako u tom postupku trpiš ogromnu patnju ili doživljavaš veliko poniženje, to je uzaludno i Bog tvoje postupke ne odobrava. To je isto kao kad neki ljudi čuju naređenje od antihrista i zatim rade šta im je rečeno, obavljaju posao shodno željama tog antihrista, mnogo pričaju i pate, sve vreme su vrlo zauzeti, u toj meri da telo počne da im se savija i lomi od fizičke iscrpljenosti. Da li Bog to odobrava? Hoće li Bog to upamtiti? (On to ne odobrava i to neće upamtiti.) Dakle, koji je Božji stav? (Bog se gnuša takvih ljudi.) Šta je Bog rekao? „Odlazite od Mene vi, koji činite bezakonje!” To je Božji stav, zar ne? (Jeste.) Koliku god patnju da si istrpeo odnosno koliku god cenu da si platio, iako bi to mogao koristiti da se razmećeš svojim doprinosima, Bog te stvari ne gleda. Bog samo gleda jesi li te stvari uradio u skladu sa istina-načelima i jesi li sledio Božje reči – da bi te odmerio, On koristi ovo načelo. Ako ne slediš Božje reči, već postupaš shodno svojim zamislima, koliku god patnju da trpiš ili koliku god cenu da plaćaš, u tom slučaju će biti uzaludno. Ne samo da Bog to neće upamtiti, nego će to i osuditi. Time bi izazvao sopstveno uništenje, zar ne? (Da.) Takvi ljudi će na kraju biti uklonjeni – oni to zaslužuju, zar ne? (Da.) Bog je izgovorio na hiljade i hiljade reči i saopštio ti je istina-načela, ali ti naprosto ne slušaš. Uvek imaš svoje zamisli i pusto se nadaš da ćeš istinu zameniti sopstvenim predstavama i uobraziljama i tako zadobiti Božje odobravanje, ući u carstvo i biti blagosloven i nagrađen. Zar to nije poigravanje sopstvenim životom? Zar takvi ljudi nisu od iste sorte kao Pavle? (Jesu.) Prema tome, ako ljudi žele da otpuste prepreke između sebe i Boga i svoje neprijateljstvo prema Bogu, moraju pravilno da shvate Božje delo. Ne treba da nagađaju o Bogu, da odmeravaju Njegovo delo niti da odmeravaju svoje ponašanje i postupke na osnovu svojih predstava i uobrazilja, a zatim da sve rade na osnovu tih predstava i uobrazilja. Krajnji ishod ovakvog pristupa biće u tome da će se izjaloviti, a u ozbiljnim slučajevima, ti ljudi će prekidati i ometati crkveni rad, uvrediće Božju narav i biće kažnjeni. Prema tome, u svom pristupu Božjem delu, ljudi treba da otpuste svoje različite predstave i uobrazilje o Bogu. Odnosno, oni treba da ispitaju i raščlane sopstvene predstave i uobrazilje, a zatim da ih otpuste, da počnu da tragaju za Božjim namerama i istinom i da koriste istina-načela kako bi zamenili svoje predstave, uobrazilje, pogrešna načela i načine primene. Samo tako možeš krenuti putem spasenja. U suprotnom, nemoguće je da budeš spasen, to ne dolazi u obzir! Ovo je jedna vrsta predstave i uobrazilje koju ljudi imaju o Božjem delu. Hajde da na ovom mestu završimo naš razgovor u zajedništvu.

Ljudi imaju još jednu vrstu predstave i uobrazilje o Božjem delu, a ona je u tome da kad su u svom svakodnevnom životu slabi, kad u njima nastaju razne vrste buntovništva prema Bogu ili kad učine stvari kojima se protiv Boga bune i Bogu suprotstavljaju, u svojim predstavama i uobraziljama oni smatraju da treba da budu disciplinovani, prekoreni ili čak da budu kažnjeni, prokleti i tome slično. Na primer, ponekad ljudi kažu neku pogrešnu stvar ili otkriju neke predstave, ili prema nečemu formiraju određena mišljenja i određeni prkos, pa posle nekog vremena pomisle: „Otkrio sam ovo buntovništvo i izdaju, ali zašto zbog toga nisam disciplinovan? Na mom jeziku nema plikova, nemam košmare tokom noći i u srcu ne osećam nelagodu. Zašto je to tako? Kako to da ne osećam delovanje Svetoga Duha?” U svojim predstavama i uobraziljama, oni veruju da pošto je Bog došao da ih spase i pošto Božje delo mora ne samo da ih osvoji, već i da ih preobrazi i pročisti i da promeni svakakve njihove misli i gledišta koji su neusklađeni sa istinom, te ukoliko u njihovim mislima ima nekih stvari koje su neusklađene s istinom ili ogavnih, prljavih ili rđavih stvari, u tom slučaju treba da budu disciplinovani, prekoreni ili čak kažnjeni, i razmišljaju: „Kako ljudi mogu da se promene i kako mogu da budu osveštani ako ih često ne disciplinuju?” U čemu su ovde ljudske predstave i uobrazilje? Konkretno, da treba često da budu disciplinovani, prekorevani, da dobijaju ukor, budu kažnjeni, pa čak i da dobijaju grdnju i sud i da tek tada mogu da postignu promenu naravi. Međutim, kad u svakodnevnom životu otkrivaju poganost, rđavost i iskvarenost, ljudi to čine vrlo prirodno, mogu to da osete, pa se dok tako žive čak osećaju spokojno i ne osećaju da bivaju disciplinovani ili kažnjeni, te to smatraju nenormalnim. Ljudi misle da ako otkrivaju iskvarenost, treba makar da budu prekoreni ili da se razbole ili da dobiju plikove u ustima ili da se pri jelu zagrcnu ili ugrizu za jezik, te da oči treba da im pocrvene i oteknu ako gledaju nešto što ne bi trebalo da gledaju. Recite Mi, da li Bog radi ove stvari? (Ne.) Da li ih On nipošto ne radi? (Kad ljudi ne shvataju istinu, Bog može pomalo da ih disciplinuje i prekori shodno njihovom rastu, kako bi mogli da razmisle o sebi i da uđu u istinu. Međutim, kad ljudi shvataju istinu i u svom srcu znaju vrlo dobro da je pogrešno to što su učinili, Bog ih u tom slučaju zasigurno neće disciplinovati, jer se nada da mogu da tragaju za istinom i da koriste Njegove reči i istinu kako bi odmerili svoje postupke i ponašanje.) Ovo je bila zaista dobra beseda. U svojim predstavama i uobraziljama, ljudi veruju da, kad god otkriju iskvarenost i buntovništvo, Bog treba da ih disciplinuje i da, naročito, kad zli ljudi čine zlo, treba odmah da ih stigne Božja kazna, tako da zli ljudi sasvim sigurno ne izbegnu kaznu. Ali u stvarnom životu, oni retko primećuju da dolazi do tog kažnjavanja. S jedne strane, kad ljudi otkrivaju razne vrste iskvarenosti i buntovništva, oni ne bivaju disciplinovani niti prekorevani, a s druge strane, kad zli ljudi čine zlo, oni ne bivaju kažnjeni. Duboko u ljudskom srcu, time se stvaraju određene predstave o Božjem delu, pa će neki ljudi čak izgubiti veru i odmeravaće Božje delo na osnovu tih spoljnih stvari i donositi sud o Njegovom delu. Ovo su ljudske predstave i uobrazilje, zar ne? Kad ljudi otkrivaju iskvarenost i buntovništvo, da li Bog mora da ih disciplinuje odnosno da ih grdi i da im sudi? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Kad Bog spasava ljude, On mora temeljno da ih spase. Koja je svrha Božjeg dela? Zar nije u tome da pročisti ljude? Stoga, kad ljudi otkrivaju iskvarenost i buntovništvo, Bog treba da ih disciplinuje i da ih prekori – u tome je odgovornost prema njima. U suprotnom, Njemu nije stalo do ljudi, ne voli ih iskreno i prema njima nema milosti.” Zar ljudi tako ne razmišljaju? (Da.) Koje istine ovde treba razumeti? Da li su disciplinovanje, prekorevanje i kažnjavanje osnovni procesi kako bi ljudi shvatili istinu i ušli u istina-stvarnost? Jesu li oni neophodna sredstva i načini da bi Bog spasao ljude i preobrazio ih? Neki ljudi to ne mogu da shvate, pa razmišljaju: „Ako Bog zaista postoji i izvršava Svoje delo da bi spasao ljude, zašto onda On ne disciplinuje ljude kad otkrivaju iskvarenost ili se protiv Njega bune? Zašto Bog ne kažnjava zle ljude zato što čine zlo?” Kad Bog ne disciplinuje ljude odnosno kad zli ljudi ne bivaju kažnjeni zbog zlodela, zar to neće dovesti do toga da neki ljudi ospore Božje postojanje i rezultate Njegovog dela? Kad bi često disciplinovanje i kažnjavanje moglo da zameni ljudsko traganje za istinom ili da ljudima omogući da uđu u istina-stvarnost, tada bi disciplinovanje i kažnjavanje bili glavni način na koji Bog dela kako bi spasao ljude i neophodno sredstvo da se to uradi. Ipak, s obzirom na trenutni nivo ljudske iskvarenosti, da li bi njihova sotonska narav mogla odmah da se preobrazi kroz Božje disciplinovanje i kažnjavanje? Da li bi ljudi mogli odmah da postignu istinsko pokajanje? Da li bi mogli odmah da uđu u istina-stvarnost? (Ne, ne bi mogli.) To bi bilo van granica njihovih mogućnosti. Prema tome, u ovoj etapi Božjeg dela, u isto vreme dok Bog izražava istine kako bi ljude opskrbio životom – sa izuzetkom dela Svetoga Duha u prosvećenju i usmeravanju ljudi – Bog ne čini ništa natprirodno i čak retko radi takve stvari kao što su prekorevanje, disciplinovanje ili kažnjavanje ljudi. Prekorevanje, disciplinovanje i kažnjavanje ljudi nisu preovlađujući deo Božjeg dela, ali On ipak ove stvari čini. Odnosno, u slučaju određenih posebnih ljudi ili posebnih stvari, odnosno u određenim posebnim okruženjima, radi dostizanja određenih posebnih rezultata ili usled određenih posebnih razloga, Bog će izvršavati delo disciplinovanja, prekorevanja ili kažnjavanja ljudi. Ali u celini, u ovoj etapi Njegovog dela, preovlađujući način Njegovog delovanja jeste da govori i izražava istinu kako bi ljude opskrbio onim što im je potrebno na njihovom putu stremljenja ka istini, a svrha toga je da im omogući da shvate istina-načela i da uđu u istina-stvarnost. Sad kad je Bog izrazio tako veliki broj istina, On retko izvršava ovo delo disciplinovanja, prekorevanja, pa čak i kažnjavanja koje je činio u prošlosti. Dakle, ono na šta ljudi treba više da se usredsrede jesu različita istina-načela koja treba da sprovode u praksi kad se u svakodnevnom životu suočavaju s raznim stvarima, a ne da se usredsređuju na to da li ih Bog disciplinuje, ometa ili im po određenom pitanju omogućava da sve ide glatko, kao i na druge takve načine i postupke. Pošto Bog retko koristi metode kao što su disciplinovanje, prekorevanje i kažnjavanje, to ne znači da ih On nikada ne koristi, već da ih retko koristi. Šta mislim pod tim da ih „retko koristi”? Povremeno, u nekim posebnim okolnostima, On će koristiti metode disciplinovanja, prekorevanja ili kažnjavanja da bi – na lak ili reprezentativan i simboličan način – obavio neki posao koji ljudima pomaže da shvate istinu i da postupaju shodno istina-načelima. Odnosno, On ove načine koristi da bi ljudima pomogao da uđu u istina-načela i to je sve. Zašto onda Bog te metode obilato ne koristi u Svom delu? Zašto ne deluje pretežno na ove načine? S jedne strane, to je stoga što je u ovoj etapi Svog dela On ljudima već rekao razne istine koje treba da shvate i njima ih opskrbio, ljudi su već čuli te istine i već su ih dokučili i za njih znaju u granicama svog shvatanja. To je jedan razlog. Drugi razlog se odnosi na subjektivne činioce u vezi s ljudima. Ljudi imaju savest normalne ljudskosti i pod dejstvom te savesti oni će proceniti jesu li iskvarene naravi koje otkrivaju ili njihovi postupci, misli i gledišta, pozitivni ili negativni. U samim ljudima, u najmanju ruku, postoji merilo savesti kojim se sve ovo procenjuje. Ako za procenu određene stvari koristiš svoju savest i utvrdiš da je ta stvar pozitivna, onda treba da je preduzmeš i ne treba sebe da prekorevaš ako si malo spor ili kasniš u njenom preduzimanju. Ako za procenu te stvari koristiš svoju savest i utvrdiš da je ona negativna i nešto što ne treba učiniti, tad treba da se obuzdaš i da to ne kažeš ili ne učiniš. Međutim, ako nemaš osećanja koja se rukovode tvojom savešću i razumom, ti onda nisi ljudsko biće. Ako nemaš čak ni savest ni razum, tad nipošto ne možeš da proceniš da li je nešto ispravno ili pogrešno, pozitivno ili negativno, pa bi otud bilo besmisleno da te Bog disciplinuje i kažnjava. Drugim rečima, Bog ne dela na onima na koje savest uopšte ne deluje i takve ljude ne spasava. Šta je obuhvaćeno time da „ih ne spasava”? On čak ni ne želi da ih disciplinuje; ne disciplinuje ih niti ih prekoreva. Ima onih koji pitaju: „Ako neko čini zlo, hoće li ga Bog kazniti?” Bog ga neće direktno kazniti, jer crkva ima upravne odluke. Ako je taj zla osoba koja izaziva ometanje ili prekid, onda će se stvar završiti njegovim uklanjanjem ili izbacivanjem. Čak i ako on ne ispunjava uslove da bude uklonjen ili izbačen, biće poslat u grupu B. Ozbiljnija je stvar ako neko proćerda priloge Bogu, pa će taj morati da nadoknadi sve što treba, a nakon toga se s njim mora postupiti kako dolikuje. To je načelo Božjeg dela i načelo na osnovu kog se On odnosi prema ljudima. Jednostavno je, zar ne? (Da, jeste.) Misliš li da to što te Bog bira znači da On mora da te upotpuni i da neće prestati sve dok to ne učini? To važi samo za one koji imaju savest i razum i koji streme ka istini – važi samo za one koji mogu biti spaseni. Kad je reč o onima koji nemaju čak ni svest o savesti, prema takvima se treba jedino odnositi i postupati u skladu sa crkvenim upravnim odlukama – Bog ih neće disciplinovati. U čemu je svrha da oni budu disciplinovani? Disciplinovati ljude koji nemaju normalnu ljudskost i savest isto je što i nastojati da ribu nateraš da živi na kopnu ili svinju da poleti, isto što i bacati bisere pred svinje i bacati svetinje nečistima da jedu – Bog sasvim sigurno to ne radi. Prema tome, ljudi po ovom pitanju ne treba da razmišljaju ovako: „Bog me je izabrao, ja sam jedna od Božjih ovaca, pa čak i da pogrešim i učinim zlo, Bog me neće napustiti.” Ta izjava ne drži vodu – teško je utvrditi jesi li ti ovca ili vuk. Kako procenjuješ da li si jedna od Božjih ovaca? To će zavisiti od toga da li si toga svestan i da li te savest prekoreva i grdi kad učiniš nešto što se kosi s ljudskošću i savešću. Ako te savest prekoreva, preokrenućeš se, pa ćeš, čak i ako ne shvataš istinu, moći da postupaš prema merilu savesti. U najmanju ruku, moći ćeš da postupaš u skladu sa normalnom ljudskošću. Ako imaš ta ispoljavanja, onda si jedna od Božjih ovaca. Kad se suočiš s nečim što se kosi sa savešću normalne ljudskosti i čime se povređuje moralna pravda, ako nemaš ni najmanji osećaj za pravdu i ne osećaš gnušanje ili mržnju prema zlu koje si učinio ili prema ometanju koje su izazvali zli ljudi, a tvoja savest te nimalo ne prekoreva, onda nisi jedna od Božjih ovaca, već si vuk, zver i đavo. Ovo je merilo prema kome se procenjuje da li si jedna od Božjih ovaca ili si vuk. Ako nisi jedna od Božjih ovaca, a ipak i dalje neprekidno odmeravaš Božje delo pomoću ideja, predstava i uobrazilja kao što su: „Otkrio sam iskvarenost i buntovništvo, ali me Bog nije disciplinovao; Bog treba da me disciplinuje” – onda si glup. Ti uopšte nisi jedna od Božjih ovaca i Bog nema nameru da te spase, pa jesi li podoban da odmeravaš Božje delo i da o njemu donosiš sud? Ako to nije glupost, šta je onda? Možeš da proceniš ovu stvar, zar ne? (Sad mogu.)

Koje je merilo za posedovanje savesti? Kako treba da procenite da li neki čovek ima savest ili je nema? (To će zavisiti od toga da li u svom srcu on ima osećaj za pravdu kad vidi da zli ljudi čine zlo ili kad vidi stvari koje štete interesima Božje kuće i da li je u stanju da te stvari mrzi. Ako u svom srcu nema uopšte svest o tome, tada on nema savest. Osim toga, ako neko u svom srcu nema svest o zlu koje je učinio ili o stvarima koje je učinio, a koje očito krše načela, ni takvi ljudi nemaju savesti.) Ako nemate savesti, onda niste ljudi. Hoće li vas u tom slučaju Bog ipak spasti? Ako te Bog neće spasti, hoće li te On ipak disciplinovati? Disciplinovanje i prekorevanje su najmanje zastupljeni u Božjem delu. Kad kažem „najmanje”, pod tim mislim da Bog te metode koristi umereno, ali su one i dalje deo Božjeg dela. Ako nemaš čak ni savesti ni razuma, ima li ikakve svrhe da te Bog disciplinuje? Ako nemaš nikakav osećaj za pravdu i ne osećaš ništa prema svemu što je rđavo, što se okreće protiv istine, prema svemu što se okreće protiv moralne pravde, pa čak ni prema onome što je protivno tvojoj savesti i takve stvari ne mrziš, te ako ne možeš da stojiš na Božjoj strani u odbrani interesa Božje kuće i ne možeš da ustaneš i kažeš nijednu stvar u odbranu crkvenog rada – ni jednu jedinu poštenu izjavu – tada nisi ljudsko biće. Nisi ljudsko biće, a ipak se previše nadaš da će te Bog disciplinovati. Ti zapravo uzdižeš sebe i sebe ne posmatraš kao stranca! Ima nekih koji kažu: „Ako neko nije jedna od Božjih ovaca, već vuk, Bog ga onda neće disciplinovati. Pa, ako je on jedna od Božjih ovaca, da li će ga Bog disciplinovati?” U određenim okolnostima, Bog će te povremeno disciplinovati i preuzeti odgovornost za tebe. Čak i ako si otupeo i nesvestan, Bog će te podstaći, disciplinovati i prekoriti. Božje delo se vrši u određenoj meri i neka ostane na tome. Zašto On dela na ovaj način? Zato što ako imaš savest, kad te Bog ovako prekori, u tvojoj će se svesti ubrzo pojaviti savest, pa ćeš sebe okriviti i osećati da si Mu dužan; osetićeš žaljenje, tugu i bol i moći ćeš da se preokreneš i da konačno tragaš za istina-načelima i da postupaš shodno istini – to je rezultat koji Bog želi. Ako imaš osetljivu savest i shvataš brojne istine, čak i ako te Bog ne disciplinuje, ne prekoreva niti podstiče, a ti si ipak u stanju da uvidiš problem, i tvoja savest još uvek ima budnost, pa oseća da je prekorena i da joj je prigovoreno, onda je to još i bolje i Božja disciplina nije potrebna. Čak i ako te Bog ne disciplinuje, savest ti je izrazito osetljiva i oseća prekor, a ti osećaš žaljenje, tugu, da si dužan Bogu i da si se o Njega ogrešio, da si Ga izneverio i učinio nezadovoljnim i u stanju si da samoinicijativno tragaš za istina-načelima i postupaš shodno Njegovim zahtevima. To je dejstvo koje savest normalne ljudskosti postiže na ljudima i to je ujedno dejstvo koje ona treba da postigne na ljudima. Prema tome, da li je neki čovek jedna od Božjih ovaca ili nije i da li može biti spasen ili ne, zavisiće od toga da li on ima normalnu ljudskost i savest. To je ključno i najvažnije. Ako kažeš da razumeš mnoge istine, u slučaju kad si ti sâm buntovan ili kad se suočiš sa ljudima koji čine zlo, da li tad počinju da deluju istine koje razumeš? Da li one u tebi postižu dejstvo nadzora, tvog prosvećenja, prekorevanja i aktiviranja tvoje savesti? Ako nemaš svest o savesti, onda ti nedostaju savest i normalna ljudskost i to što shvataš jeste doktrina, a ne istina. Ako shvataš samo doktrinu, onda istinu ne možeš da sprovodiš u delo i nisi jedan od onih koji će biti spaseni. Jasno ti je to, zar ne? (Da.) Prema tome, u Božjem delu, kad je reč o nekim od najosnovnijih načina na koje Bog deluje, ljudi ne treba da ih ograničavaju na osnovu svojih predstava i uobrazilja. Bez obzira na to da li te je Bog disciplinovao, prekorevao i kažnjavao ili nikada nisi disciplinovan, prekorevan ili kažnjavan, to nije pokazatelj toga koliko istina-načela si shvatio niti to ukazuje na to da si čovek kojeg je Bog odabrao. Moguće je da u Boga veruješ godinama i da si nebrojeno puta disciplinovan i prekorevan, ali da nikada nisi postupao shodno istina-načelima – u tom slučaju, kad na kraju ne budeš spasen, biće to jedino tvoja greška i upravo ono što zaslužuješ. Isto tako je moguće da si tokom svoje vere u Boga retko bio disciplinovan i kažnjavan, ali da zbog svoje savesti često osećaš ukor i prekor, pa kad počiniš prestup osećaš žaljenje i preokrećeš se, u stanju si da tragaš za istina-načelima, da primenjuješ istinu i postupaš u skladu sa istina-načelima – u tom slučaju, jedan si od onih koji će biti spaseni. Da li si razumeo? (Da.) Pomenuo sam dve situacije. Koje su to situacije konkretno? (Jedna situacija je kad su ljudi obilato disciplinovani i kažnjavani, ali na kraju ipak ne mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima i nisu zadobili istini, pa tako nisu spaseni, zbog čega su sami krivi. Druga situacija je kad su neki ljudi u stanju da koriste svoju savest da se obuzdaju, bez potrebe da ih Bog obilato disciplinuje ili prekoreva, pa kad god prekrše načela ili otkriju buntovnost osete prekor svoje savesti i mogu samoinicijativno da tragaju za istinom i postupaju prema istina-načelima i makar mogu da urade neke pozitivne stvari, pa su tako među onima koji će biti spaseni. Bog je upravo govorio o ove dve situacije.) Merilo za procenjivanje ove dve vrste ljudi jeste da li su u stanju da postupaju u skladu sa istina-načelima ili to nisu. Neki ljudi ne mogu da postupaju u skladu sa istina-načelima i koliko god od doktrine da razumeju odnosno koliko god da bivaju disciplinovani i kažnjavani, oni nisu predmet spasenja. Dok neke druge ljude Bog retko disciplinuje i kažnjava, ili ih retko prekoreva i kori, ali su oni često u stanju da razmišljaju o sebi i kad god prekrše načela ili otkriju buntovništvo, oni mogu da osete prekor i ukor od svoje savesti, nakon toga osete žaljenje i mogu samoinicijativno da postupaju u skladu sa istina-načelima. Iako ih Bog retko disciplinuje ili prekoreva, ovakvi ljudi su ipak predmet spasenja. Disciplinovanje i kažnjavanje koje ovde pominjem nemaju nikakve veze sa sudom i grdnjom Božjih reči, već su naprosto ono što ljudi u svojim predstavama doživljavaju kao disciplinovanje i kažnjavanje. U svojim predstavama i uobraziljama, ljudi veruju da ako često bivaju disciplinovani i kažnjavani, onda to znači da imaju iskustveno svedočenje i da su duhovni ljudi. Disciplinovanje i kažnjavanje ljudi takođe povezuju sa delom Svetoga Duha i veruju da su povezani sa tokom Svetoga Duha. Ima nekih ljudi koji često kažu: „Nisam dobro izvršavao svoju dužnost i ponovo sam bio orezan. Sad imam plikove u ustima i razboleo sam se – to me Bog disciplinuje.” Mnogi ljudi u zajedništvu često razgovaraju o ovim iskustvima, ali treba da posmatraš koja su njihova ispoljavanja kad ih zadese problemi – da proveriš da li ih prekoreva njihova savest kad učine nešto pogrešno i da li su u stanju da ustanu i pridržavaju se istina-načela i brane interese Božje kuće kad se susretnu sa zlim ljudima koji čine zlo ili kad se susretnu s rđavim stvarima. Ako to nije slučaj, onda ti ljudi nemaju savest i nisu ljudska bića! Oni izgovaraju milozvučne reči i tako posvećeno govore o brojnim iskustvenim svedočanstvima koja poseduju – kao da im je Bog ukazao tako veliku blagodat, obavio tako mnogo posla na njima i izgovorio im tako mnogo reči, pa izgleda da to nagoveštava da su već postigli spasenje. Međutim, u svom svakodnevnom životu, kad god se suoče s problemima koji se odnose na načela, nikad se ne pridržavaju istina-načela i poput kornjače se uvlače u svoju ljušturu i izbegavaju problem. I svaki put kad se od njih zatraži da govore i izraze svoja gledišta i svoj stav, uzdržavaju se, prave se glupi i ostaju nemi. Oni se uopšte ne pridržavaju istina-načela, niti primenjuju istinu. Kakvi su to ljudi? To su licemeri. Kad druge zalivaju i pomažu im, o duhovnim teorijama govore na veoma sistematičan i logičan način i satima raspredaju o tome, tako da neke ljude do suza ganu, a u sopstvenim postupcima ipak nikad ne primenjuju istinu – to su fariseji. O koliko god pseudoduhovnih iskustava i pseudoduhovnih doktrina da govore odnosno koliko god praznih i preuveličanih reči da izgovore, njihova savest ih ne prekoreva; a kad je reč o bilo kojim glavnim pitanjima ispravnog i pogrešnog ili o pitanjima načela, oni ne stoje na strani istine niti se pridržavaju istina-načela, savest ih nimalo ne prekoreva, već nakon toga mogu i dalje besramno da se razmeću time kako brane interese Božje kuće i mogu i dalje da prosipaju brojne milozvučne doktrine – to označava licemerje i odsustvo svesti o savesti. Toliko puta ne primenjuju istinu, toliko puta povređuju istinu i toliko puta obmanjuju i zaluđuju ljude, ali ih njihova savest ipak nimalo ne prekoreva i još uvek mogu da se tako drsko razmahuju – to označava lišenost ljudskosti! Oni se šepure unaokolo i na ovaj način se svuda pretvaraju, a da se čak ni ne postide; istinu ne primenjuju, a ipak se i dalje hvale kako su duhovni ljudi, kako su ljudi koje je Bog spasao i usavršio i ljudi koji Boga vole više od ikoga – to je odsustvo svesti o savesti i to nisu ljudi koji su spaseni. Može li onima koji su spaseni nedostajati normalna ljudskost i svest o savesti? Neki ljudi osećaju da istinu previše ne vole i da, kad god se susreću s problemima koji obuhvataju istina-načela ili glavna pitanja ispravnog i pogrešnog, postaju ugođivači, nastoje da otaljavaju stvari i nikad ne mogu da se pridržavaju istina-načela, pa u srcu osećaju prekor i često se mole pred Bogom i osećaju Mu se dužni. Iako su često slabi i nesposobni da probiju ovu prepreku, u svom srcu znaju da se nisu pridržavali istine niti pravde, da nisu bili postojani u svom svedočenju o Bogu i da su samo ugođivači, pa će se previše stideti da kažu da imaju ikakvo svedočanstvo. To je zato što se nisu pridržavali istina-načela i zato što nemaju nikakvo pravo iskustveno svedočenje, osiromašeni su i slepi i nisu ispunili Božje zahteve; oni to znaju u svom srcu, njihova savest ih zbog toga često prekoreva, osećaju se dužni Bogu i tužni su. Još uvek ima nade i prostora da ovi ljudi postignu spasenje. Nasuprot tome, postoje oni koji, gledano spolja, izgledaju kao da vrlo dobro razumeju istinu, u stanju su da zalivaju i opskrbljuju ljude i da im pomažu, ali kad se susretnu s problemima koji podrazumevaju istina-načela ili glavna pitanja ispravnog i pogrešnog, oni nikad ne stoje na strani Božjoj i nikad se ne pridržavaju istina-načela, a ipak se hvale kako su duhovni ljudi, ljudi koji vole Boga i ljudi koji su odani Bogu. Ovakvi ljudi su u velikoj nevolji. Oni se ne usuđuju da se suoče sa stvarnošću, ne usuđuju se da rešavaju stvarne probleme, ne usuđuju se da iskažu svoj stav o glavnim pitanjima i ne usuđuju se da otvoreno i direktno zastupaju istina-načela, ali se posle toga ipak besramno hvale kako su duhovni ljudi i kažu da najviše vole Boga i da mogu najbolje da dokuče Božje namere. Takvi ljudi nipošto nemaju nikakvu svest o savesti. Može li čovek kome nedostaje svest o savesti da se pridržava istina-načela? Usuđuje li se on da otvoreno iskaže svoje stanovište i da stane na stranu Boga u bavljenju zlim ljudima? Za to nema šanse; takvim ljudima je vrlo teško da primenjuju istinu.

Ako ima savest normalne ljudskosti, čovek će regulisati svoje misli, reči i postupke. Šta znači „regulisati”? To znači da, kad tvoje misli i ponašanja odlutaju izvan merila normalne ljudskosti, tvoja savest će proceniti da je pogrešno tako razmišljati i da nije dobro tu stvar učiniti, pa ćeš pocrveneti, osetićeš nelagodu i prekor. Nakon tih osećanja, tvoje misli i ponašanja biće uzdržani do određene mere, a ta određena mera uzdržavanja će regulisati tvoje ponašanje i omogućiti ti da izbegneš da činiš stvari kojima se očito krše istina-načela i stvari koje se kose sa tvojom savešću i moralnom pravdom. Međutim, ako nemaš merilo savesti, kad budeš činio stvari, nećeš imati nikakav kriterijum po osnovu kojeg ćeš regulisati i obuzdavati svoje misli i ponašanja, pa ćeš divljati, radićeš sve ono što ti padne na pamet, sve ono što hoćeš i što je korisno i povoljno za tebe. U tim okolnostima u kojima nemaš nikakva ograničenja, tvoje misli i ponašanja biće znatno pojačani. Šta znači „znatno pojačani”? Da ni na koji način neće biti regulisani. Baš kao kada nevernici varaju ljude – oni nemaju svest o savesti, pa ako te prevare za sto hiljada dinara, neće se osećati loše, a ako te prevare u toj meri da ti unište porodicu, ni tada se neće osećati loše, makar ti pao na kolena i preklinjao ih, oni te neće primećivati. Oni su zaista izuzetno zli ljudi. Zašto su u stanju da čine takvo zlo? Zato što nemaju svest o savesti niti ograničenje koje pruža savest, pa mogu da budu toliko zli i da postanu gnusni grešnici. Stoga je važno imati savest normalne ljudskosti. Ljudi su u stanju da se pridržavaju istina-načela pre svega ukoliko imaju svest o savesti. Imati svest o savesti i osećaj stida jeste ono što omogućava da tvoje ponašanje bude regulisano i što ti pruža priliku da kreneš putem traganja za istinom i njenog primenjivanja. Ako nemaš svest o savesti kako bi samoga sebe regulisao, tada nećeš imati priliku da kreneš putem stremljenja ka istini. Prema tome, jedino na temelju posedovanja svesti o savesti ljudi mogu imati priliku da budu odvedeni na put primenjivanja istine i pridržavanja istina-načela – no, i onda je to samo prilika. Kažem da je to samo prilika jer čak i ako su misli i ponašanja nekog čoveka regulisani svešću o savesti, on ipak može da krši istina-načela odnosno da ne postupa u skladu sa njima, krećući se srednjim putem, ne pridržavajući se istina-načela, ali se ni ne udružuje sa zlim ljudima. Odnosno, pod dejstvom savesti, ljudi koji su prilično dobri mogu primenjivati istinu i pridržavati se istina-načela, dok ljudi nešto lošijeg kova mogu makar da izbegnu kontrolu ili prinudu od strane zlih ljudi i da izbegnu da ih slede u zlodelima – ovo je samo donja granica koju postavlja savest. Iako nisi primenjivao istinu, ti nisi počinio zlo. Takav čovek se makar i dalje može nazvati osobom sa savešću i, premda nije primenjivao istinu, sasvim sigurno neće činiti zlo. To je dejstvo koje savest postiže na ljudima. Za one koji vole istinu, jedno od najkorisnijih dejstava savesti je u tome što ona ima mogućnost da reguliše njihove reči i ponašanja, što može da ih odvede na put primene istine i pridržavanja istina-načela. Za ljude je, dakle, savest vrlo važan deo njihove ljudskosti i nešto bez čega oni ne mogu. Šta, dakle, znači „savest”? Kasnije, kad za to budemo imali priliku, o tome ćemo detaljnije razgovarati, a danas ćemo to samo ukratko pomenuti. Savest se odnosi na čovekovu dobrodušnost i osećaj za pravdu, što su dva najosnovnija kvaliteta. Ako poseduješ ova dva kvaliteta, onda si čovek sa savešću; ako ne poseduješ nijedan od ta dva kvaliteta, onda si bez savesti. Ljudi bez savesti nemaju normalnu ljudskost, a kad nemaju normalnu ljudskost, to znači da nemaju osećaj za pravdu i da nisu dobrodušni. Šta znači „nemati osećaj za pravdu”? To znači biti nepošten i rđav. Šta znači „ne biti dobrodušan”? To znači biti zlonameran, pakostan i rđav. Ljudi koji poseduju te naravi jesu ljudi bez ljudskosti i shodno tome kadri su da učine svakakvo zlo, zato što nemaju savest normalne ljudskosti, niti osećaj za pravdu i dobrodušnost, dve suštine sadržane u normalnoj ljudskosti. Bestidni su, izrazito nepošteni i naročito pakosni i zlonamerni, pa su kadri da učine svakakva zla. Odnosno, koliko god da su rđave i zlonamerne stvari koje čine, oni povodom toga ništa ne osećaju – ne osećaju se loše i ne osećaju prekor. Zašto su kadri da učine svakakva zla? Zato što nisu dobrodušni i nemaju suštinu ljudskosti; kakvo god zlo da čine, smatraju to opravdanim i ne osećaju da je to zlo. Na primer, ako si čovek sa svešću o savesti, kad kažeš nešto što predstavlja psovku ili napad na drugu osobu, ti to nećeš moći da podneseš. Razmišljaćeš: „Opsovao sam ga nekoliko puta i to je dovoljno. Kad ih opsuješ, ljudi se osećaju uznemireno! I ja bih se uznemirio da me neko tako opsuje, pa ću se sada, kad sam se s tih nekoliko psovki oslobodio mržnje i napetosti, na tome i zaustaviti.” I zaustavićeš se. Ali zli ljudi tako ne razmišljaju. Oni misle ovako: „Nećeš se izvući samo sa psovanjem. Ima i da te premlatim, da ti uništim porodicu i da tvojim potomcima zagorčam život! Opravdani su svako zlo ili loše stvari koje ti učinim. Sve dok tebe stiže zaslužena kazna, a ja uspevam da ublažim svoju mržnju, spreman sam bilo šta da učinim!” Možda te neće čak ni opsovati, već će ti odmah učiniti neko zlo i osvetiti se – takav je onaj koji je zao. Takvi su oni ljudi koji su bez svesti o savesti – kadri su da učine svakakva zla.

Među različitim predstavama i uobraziljama koje ljudi imaju o Božjem delu, one kojih su ljudi svesni uglavnom jesu predstave o kojima često razgovaraju i koje se odnose na disciplinovanje, prekorevanje i kažnjavanje. S jedne strane, u zajedništvu smo razgovarali o predstavama i uobraziljama koje nastaju u ljudima u okviru Božjeg dela; s druge strane, ljudi treba da znaju i to da Bog na ljudima dela na brojne i različite načine. U zavisnosti od različitog doba u kome On deluje, u zavisnosti od različitih merila koja zahteva od ljudi i, naravno, u zavisnosti od različitih rezultata koje On želji da kroz Svoje delo postigne u ljudima, a takođe i u zavisnosti od različitih meta Njegovog dela i različitih ljudskih priroda-suština, Bog usvaja različite metode i na ljudima dela na brojne i različite načine. Disciplinovanje, prekorevanje i kažnjavanje samo su mali deo Njegovog dela i to nisu glavne metode koje u Svom delu On koristi. Budući da je u trećoj etapi Svog dela Bog izrazio veliki broj istina kako bi ljude opskrbio i postigao rezultat njihovog spasavanja, udeo dela disciplinovanja, prekorevanja i kažnjavanja koje On vrši na ljudima veoma je mali. Osim toga, u zavisnosti od različitih meta Njegovog dela, Bog ove stvari takođe čini u skladu sa odgovarajućim načelima, a Njegovi postupci se razlikuju zavisno od meta i od mnogih različitih okolnosti. Tako, On relativno retko disciplinuje, prekoreva ili kažnjava ljude. Prema tome, ljudi treba da prestanu da se drže svojih pređašnjih predstava i uobrazilja o Božjem delu i, pošto je Bog izrazio veliki broj reči i veliki broj istina, oni ne treba i dalje da zavise od toga da ih Bog disciplinuje, prekoreva ili kažnjava, pasivno Mu dopuštajući da ih podstiče da primenjuju istinu i da uđu u istina-stvarnost – takvu zamisao ljudi ne treba da imaju. Ispravna zamisao koju ljudi treba da imaju jeste u tome da ne smeju pasivno da zavise od toga da ih Bog disciplinuje, prekoreva ili kažnjava kako bi ih naveo da shvate Njegove namere ili da pred Njega dođu, već moraju da budu pozitivni i samoinicijativni kad dolaze pred Boga da bi tragali za Njegovim namerama i istina-načelima. U svakom trenutku, Božje reči i istina-načela jesu smer u kome treba da se krećeš i oni su načela i putevi kojih najviše treba da se pridržavaš i da ih primenjuješ u svom svakodnevnom životu ili na svom putu postojanja, dok su Božje disciplinovanje, prekorevanje ili kažnjavanje samo načini delanja koje On pokazuje u određenim posebnim situacijama i okolnostima kad On to smatra neophodnim. Ljudi ne treba pasivno da čekaju niti da pasivno zahtevaju da se to dogodi, razmišljajući: „Bog treba da me disciplinuje, prekori i kazni kako bih počeo da volim istinu i kako bih bio u stanju da uđem u istina-načela.” Ovo je pogrešna zamisao, kakvu ljudi ne treba da imaju. Neki ljudi čuju da su oni bez savesti zveri i da ne mogu da budu spaseni, pa se uznemire i razmišljaju: „Ako ne mogu da budem spasen, onda će to zaista biti problem. Pošto nemam svest o savesti normalne ljudskosti, više bih voleo da me Bog disciplinuje i kazni u zamenu za savest normalne ljudskosti.” Da li je to dobra zamisao? Kao stvoreno biće i kao običan pripadnik iskvarene ljudske rase, ako zaista misliš da si lišen normalne ljudskosti i da nemaš savest normalne ljudskosti, duboko u sebi zbog toga osećaš bol i nadaš se da te Božje disciplinovanje, prekorevanje i kažnjavanje neće napustiti i da će ti omogućiti da budeš preobražen i na kraju preživiš – ako zaista imaš takvu rešenost, onda je to možda dobra stvar i tračak nade za tvoje spasenje. Ali ako nemaš takvu rešenost, u tom slučaju ti kažem: u velikoj si opasnosti ako nemaš svest o savesti normalne ljudskosti. Čak i ako si se povremeno našao na udaru Božjeg disciplinovanja, prekorevanja i kažnjavanja, to je nešto što ti je On dao. Bog ove stvari čini i ove metode koristi da bi te podstakao i upozorio, tako da činiš manje zla i budeš manje kažnjen. Bog ti je dovoljno čuvao ponos; treba da budeš zahvalan Bogu jer je napravio izuzetak pokazujući ti ovu blagodat, umesto što ne znaš šta je dobro za tebe. U normalnim situacijama Bog neće vršiti nikakvo delo niti će koristiti ijedan način delanja na nekome ko nema savest i razum ljudskosti. Ako si dobio disciplinovanje, prekorevanje ili kažnjavanje od Boga, šta god da je od toga u pitanju, bilo da je to u blagom stepenu ili donekle oštro, za sve to onda treba da budeš zahvalan Bogu. Da to izrazim svakidašnjim ljudskim rečnikom, ovim Bog prema tebi iskazuje osnovno poštovanje i podiže te. Bog na tebe nikako ne gleda neprijateljski niti te osuđuje, pa to treba da prihvatiš od Boga. Ako, mimo opskrbljivanja istinom, zaista imaš priliku da dobiješ Božje disciplinovanje, prekorevanje ili kažnjavanje, onda to dokazuje da te Bog i dalje posmatra kao stvoreno biće i kao pripadnika iskvarene ljudske rase. Treba da se zahvališ Bogu, da to ispravno razumeš i da se pokoriš Božjem disciplinovanju, prekorevanju ili kažnjavanju. Zbog toga prema Bogu ne treba da formiraš neprijateljski stav, niti da zbog toga još više budeš buntovan prema Bogu. Kakvo god disciplinovanje da si dobio, odnosno koliko god da je stroga kazna koju si dobio, treba da se bez odlaganja pokoriš Bogu i da Mu se zahvališ, da Mu se zahvališ što te je podstakao i upozorio, što ti je pružio ovu priliku i što ti je pružio mogućnost da sve to dobiješ od Boga. To takođe dokazuje da i dalje imaš odnos sa Bogom i da ta veza nije u potpunosti prekinuta. U Božjem delu upravljanja ljudskim rodom i tokom Njegovog spasavanja ljudi, Bog te još uvek ima u Svom srcu; u najmanju ruku, Bog te još uvek vidi – kad vidi tvoje buntovništvo i tvoju iskvarenost, On je i dalje spreman da te disciplinuje, prekori i kazni. To dokazuje da Bog nije sasvim digao ruke od tebe; za tebe je ovo srećna okolnost i ujedno dobra vest. Prema tome, čak i ako si izložen donekle bolnom disciplinovanju ili prekorevanju, bez odlaganja treba da dođeš pred Boga. Svrha tvog dolaska pred Boga nije da se pokloniš pred Njime niti da u tebi izazove osećaj kako je Bog zastrašujuć ili opasan. Umesto toga, treba da shvatiš šta treba da učiniš da bi udovoljio Bogu, šta treba da učiniš kako se Bog na tebe više ne bi ljutio i šta treba da učiniš da bi utihnula Božja ljutnja. U najmanju ruku, treba da daš sve od sebe, u granicama onoga što tvoj kov može da postigne, da primenjuješ istina-načela koja ti je Bog saopštio i više ne treba da naljutiš Boga. Ako se Bog svaki put iznova ljuti na tebe, a ti nastavljaš da budeš izrazito tup i da ukočenog vrata gledaš na Boga s nepokolebljivim neprijateljstvom i da se s Njim boriš do samoga kraja, na kraju ćeš se neizbežno suočiti sa time da će Bog dići ruke od tebe. Trenutak u kome te Bog više ne disciplinuje, ne prekoreva niti kažnjava jeste trenutak u kome je Bog digao ruke od tebe. I kad Bog jednom digne ruke od tebe, On će prestati da te podstiče, ukloniće te iz Svog vidika, skloniće te na neko mesto izvan crkve, na neko mesto daleko od središta Svog dela; u najmanju ruku, On će to učiniti tako da ne može da te vidi tokom perioda Svog dela – Bog više neće želeti da te vidi. Ako u ovoj meri počiniš zlo i dostigneš ovu tačku, tad nema nade da ćeš biti spasen. Da li si razumeo? (Jesam.)

Današnji razgovor u zajedništvu odnosio se na temu otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu. Bilo da je to razotkrivanje ljudskih predstava i uobrazilja o Bogu ili razotkrivanje njihovih stavova prema Bogu ili razgovor o tačnom načinu i sredstvima kojima Bog obavlja Svoje delo na ljudima, sve to, na kraju krajeva, ljudima poručuje sledeće: ispravno gledište koje ljudi ponajviše treba da imaju prema Božjem delu jeste u prihvatanju Božjeg suda i grdnje i u pokoravanju njima, u prihvatanju Božjih reči i svakog istina-načela kojim ih On opskrbljuje, a ne u udaljavanju od Boga. U svakoj prilici kad nešto rade, ljudi treba da tragaju za istina-načelima i da praktično postupaju u skladu sa njima, te da streme ka ulasku u istina-stvarnost, umesto što ulažu trud u svoje spoljno ponašanje, ili u spoljno podnošenje patnje i plaćanje cene i, svakako, umesto da budu upleteni u sopstvene predstave i uobrazilje i da oko njih podižu veliku galamu. Uzimajući u obzir sve rečeno, kakve god da su tvoje predstave i uobrazilje o Bogu, rezultat koji Božje delo ima za cilj da postigne jeste da On Svoje reči i istinu pretoči u ljude i da im omogući da imaju istina-načela kojih će se pridržavati i da se tih istina-načela drže u svemu sa čim se susreću u svom svakodnevnom životu i na svom putu postojanja – to je nameravani rezultat Božjeg dela. Krajnji rezultat koji Božje delo postiže jeste u tome da istina postaje ljudska stvarnost i ljudski život, a ne da Bog sve to postiže na osnovu njihovih predstava i uobrazilja. Razumeli ste ovo, zar ne? O ovim temama smo, manje-više, u dovoljnoj meri razgovarali, zar ne? (Da.) Ovim završavamo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

8. jul 2023. godine