Već neko vreme razgovaramo o prvoj velikoj stavki u primeni toga kako stremiti ka istini, a to je „otpuštanje”. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o trećem elementu u vezi sa „otpuštanjem” – otpuštanju prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu – što je bio sasvim nov sadržaj. Ne postoji samo jedan aspekt ovog sadržaja; on sadrži mnoštvo elemenata i veliku količinu sadržaja. Taj sadržaj obuhvata ono što ljudi doživljavaju tokom Božjeg dela i neposredno je povezan s ljudskim životom i stremljenjima, tako da prvi aspekt o kome zaista moramo da razgovaramo jesu ljudske predstave i uobrazilje o Bogu. To je tema koju ljudi ne mogu da izbegnu tokom koračanja putem vere u Boga. Prošli put sam besedio o jednom delu ovog sadržaja. Neka nam neko kaže o čemu sam konkretno besedio. (Prošli put Bog je besedio o otpuštanju prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu. Bog je prvo razotkrio naše predstave i uobrazilje o Božjem delu. Na primer, mi imamo predstave i uobrazilje o Božjem danu, a ujedno verujemo da je Božje delo krajnje natprirodno i da sve dok Sveti Duh dela i ljude pokreće, oni će moći da reše sve probleme i njihove će iskvarene naravi biti preobražene. Razotkrivajući ove predstave i uobrazilje, Bog nam je rekao da je rezultat koji u Svom delu namerava da postigne u tome da Svoje reči u nas pretoči, tako da kad nas u svakodnevnom životu zadese razne stvari možemo praktično da postupamo prema Božjim rečima i istina-načelima – to je Božji zahtev za svakoga od nas.) Da li bi još neko mogao nešto da doda? (Bog je prošli put takođe besedio o činjenici da ljudi veruju kako Bog o njima donosi presudu na osnovu njihovih privremenih ispoljavanja i ujedno smatraju da pridržavajući se spoljašnjih propisa i spoljašnjih lepih ponašanja Bogu udovoljavaju i da mogu da postignu spasenje – sve su to ljudske predstave i uobrazilje. Isto tako, kad su slabi ili kad otkrivaju buntovništvo i iskvarenost, ljudi veruju da će ih Bog disciplinovati i kazniti – i to je predstava i uobrazilja. Na osnovu Božjeg razotkrivanja ovih ljudskih predstava i uobrazilja, shvatili smo da Bog ne želi naša lepa spoljašnja ponašanja niti On želi da se pridržavamo određenih spoljašnjih postupaka i propisa. Naprotiv, On se nada da ćemo, kad nas stvari zadese, moći da tragamo za istina-načelima i da uđemo u istina-stvarnost.) U različitom stepenu, svi imaju ove predstave i uobrazilje, zar ne? (Da.) Pre nego što ljudi počnu da streme ka istini odnosno kad ne shvataju istinu i još uvek nisu zadobili istinu, oni su skloni da ove predstave i uobrazilje koriste kako bi donosili pretpostavke o načinu na koji Bog dela ili prerane zaključke o tome kako će Bog delovati. U isto vreme, takođe su skloni tome da ove pretpostavke koriste kako bi donosili presudu o sebi, o svom ishodu i o tome da li će u budućnosti biti blagosloveni ili će doživeti nesreću. Stoga, tokom ljudskog stremljenja ka istini, te predstave i uobrazilje u velikoj meri postaju prepreke da ljudi prihvate Božje delo, da streme ka istini i da zadobiju istinu. Odnosno, ako ljudi ne mogu da otpuste ove predstave i uobrazilje i uvek ih posmatraju kao sopstvenu motivaciju i glavni uzrok svoje vere u Boga i sleđenja Boga, onda će ih ove predstave i uobrazilje u velikoj meri sprečavati da streme ka istini i da je zadobiju. I na kraju, oni svoje predstave i uobrazilje mogu da koriste samo da bi odredili svoju sopstvenu vrednost, identitet i status pred Bogom, da bi odredili kakav će tretman moći da dobiju u Božjoj kući, kakvo će im biti odredište i koje blagoslove će dobiti u budućnosti, koliki autoritet će imati i kojim brojem gradova će vladati, da li će biti temeljni stub ili potpora na nebu odnosno koliko mogu da zadobiju u ovom životu i koliko mogu da zadobiju u budućem svetu. Pošto su ovim predstavama i uobraziljama obuhvaćeni ljudski život i stremljenja, one utiču na puteve kojim ljudi idu i, naravno, ujedno utiču na konačni ljudski ishod i odredište. Ljudi žive i streme usred svojih predstava i uobrazilja; stoga, neumitno, oni sve posmatraju i o svemu sude i odlučuju na osnovu tih predstava i uobrazilja. Prema tome, ma koliko da Bog ljude opskrbljuje istinom i ma koliko da im govori kojih gledišta treba da se drže i kojim putem da idu, dokle god ne otpuste svoje predstave i uobrazilje, nastaviti da žive u skladu s njima, a te predstave i uobrazilje prirodno će postati njihov život i zakoni njihovog opstanka i neumitno će postati načini i metodi po kojima se ljudi odnose prema svim vrstama događaja i stvari. Kad ljudske predstave i uobrazilje postanu načela i kriterijumi po kojima oni posmatraju druge ljude i stvari i po kojima se vladaju i postupaju, tada će za njih sve biti uzaludno, ma koliko da veruju u Boga ili da streme, ma koliko nedaća da trpe i ma koliku cenu da plaćaju. Dokle god neka osoba živi prema svojim predstavama i uobraziljama, ona se opire Bogu i neprijateljski je nastrojena prema Njemu; ona nema istinsku pokornost prema okruženjima koja Bog uređuje, ni prema Njegovim zahtevima. Stoga će, na kraju, njen ishod biti veoma tragičan. Ako dugi niz godina veruješ u Boga, ako daješ sebe za Njega, trčiš unaokolo i plaćaš cenu, ali su pritom tvoje vlastite predstave i uobrazilje početna tačka i izvor svega što radiš, to onda znači da ti Boga ne prihvataš istinski, niti Mu se uistinu pokoravaš. Bez obzira na to da li ove predstave i uobrazilje potiču iz knjiga, iz društva ili iz tvojih ličnih želja i interesovanja, ukratko, sve dok su to predstave i uobrazilje, one nisu istina; i dokle god nisu istina, one su neprijateljski nastrojene prema istini, predstavljaju kamen spoticanja za ljudsko prihvatanje istine i neprijatelj su Boga i istine. Prema tome, dokle god živiš prema svojim predstavama i uobraziljama, sve ćeš odmeravati i posmatrati u skladu sa tim predstavama i uobraziljama i zbog njih ćeš se na kraju sigurno pobuniti protiv okruženja koja Bog za tebe uređuje, i pobunićeš se protiv Božjeg usmeravanja ili suverenosti nad tobom. Ukratko, tu nema istinskog prihvatanja ni pokoravanja. Zašto je to tako? Zato što nezavisno od toga koliku patnju podnosiš ili koliku cenu plaćaš, sve dok živiš prema svojim predstavama i uobraziljama, patnje koje trpiš i cena koju plaćaš nisu u skladu sa istina-načelima i nemaju nikakve veze sa istinom; moglo bi se reći da su patnje koje trpiš i cena koju plaćaš zasnovani na ljudskim predstavama i uobraziljama i na tvojim sklonostima, te da imaju za cilj da zadovolje tvoje telesne želje i određene tvoje ciljeve. To je upravo ono što je ispoljavao Pavle: puno je radio, trčao unaokolo i propovedao jevanđelje širom većeg dela Evrope, ali ma koliko nedaća da je podneo, ma koliku cenu da je platio i ma koliko da je trčao unaokolo, njegove misli i gledišta nikad nisu bili usklađeni sa istinom, on istinu nikada nije prihvatio, niti je ikada imao stav i stvarno iskustvo pokoravanja Bogu – uvek je živeo unutar vlastitih predstava i uobrazilja. Koju je on konkretnu predstavu i uobrazilju imao? Smatrao je da će mu, kad dovrši trku i kad izbori dobru bitku, biti uručen venac pravednosti koji je rezervisan samo za njega – to je bila Pavlova predstava i uobrazilja. U čemu se sastojala konkretna teorijska osnova te njegove predstave i uobrazilje? U tome da Bog čoveku određuje ishod na osnovu toga koliko je trčao unaokolo, koliku je cenu platio i koliko je nedaća podneo. Upravo na takvoj teorijskoj osnovi svojih predstava i uobrazilja, Pavle se nesvesno otisnuo na put kojim idu antihristi. Kao rezultat toga, kad je došao do kraja tog puta, on baš ništa nije razumeo o svom ponašanju i ispoljavanjima svog opiranja Bogu, kao ni o suštini svog opiranja Bogu, a još manje je imao želju za bilo kakvim pokajanjem. Verujući u Boga, još uvek se držao svoje prvobitne predstave i uobrazilje, pa ne samo da nije imao ni trunku istinske pokornosti prema Bogu, nego je naprotiv verovao da sada još više zavređuje da od Boga zauzvrat dobije dobar ishod i odredište. Reč „zauzvrat” lepo zvuči i predstavlja civilizovani način da se to kaže, ali tu u stvari nije bilo nikakve razmene i nije se čak radilo ni o kakvoj transakciji – on je od Boga direktno tražio te stvari, naprosto je zahtevao da mu ih Bog dȃ. Kako je on te stvari zahtevao od Boga? Tako što Mu je rekao: „Dovršio sam trku i dobru sam bitku izborio – sada venac slave pripada meni. To je ono što sam zaslužio i što bog treba s pravom da dȃ meni.” Put kojim je išao Pavle bio je put opiranja Bogu, koji ga je doveo do uništenja, a kao krajnji ishod stigla ga je kazna. To je bilo neodvojivo od njegove predstave i uobrazilje o Bogu. On se uvek istrajno držao sopstvene predstave i uobrazilje; ostavio je po strani i zanemario je ono što je Bog rekao, istine – put života – koje je Bog pružio ljudima, usvajajući još i stav oholosti i prezira, te čak nije priznao niti prihvatio činjenicu da je Isus Hristos Božje ovaploćenje. Kad je došao do kraja puta, on se i dalje uporno i čvrsto držao svoje pređašnje predstave i uobrazilje i nastavio je da se suprotstavlja Bogu, zaputivši se na kraju prema neizbežnom ishodu uništenja. Prema tome, tokom vere u Boga, ako su ljudi u stanju da otpuste sve svoje različite negativne emocije i mogu da otpuste određene stvari u stvarnom životu koje ih sprečavaju da streme ka istini, pa ipak ne mogu da otpuste prepreke između sebe i Boga ili svoje neprijateljstvo prema Bogu, tada će to biti vrlo žalosna i tragična stvar i na kraju će ljudi požnjeti isti ishod sopstvenog kažnjavanja baš kao i Pavle. To je van svake sumnje. Prema tome, u primeni „otpuštanja”, element „otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu” najbitniji je i najvažniji i ne može se zanemariti. To je ono što moraš često da ispituješ: u svom odnosu sa Bogom i tokom doživljavanja Božjeg dela, koje predstave i uobrazilje još uvek imaš a koje nisu u skladu sa istinom, Božjim željama ili Božjim zahtevima i koje stoje između tebe i Boga. Njih treba da ispituješ, da ih uporediš s Božjim rečima, a zatim otpustiš. Svrha otpuštanja nije samo u tome da prođeš kroz određeni proces, već da prihvatiš istinu, da u tom smislu prihvatiš istina-načela koja je Bog postavio ljudima i da ta istina-načela koristiš kako bi zamenio svoje predstave i uobrazilje i izmenio perspektivu u pozadini svog stremljenja i pravac svog stremljenja, da bi u svom životu i tokom sleđenja Boga mogao da budeš usklađen sa Bogom, a ne da budeš usklađen sa sopstvenim predstavama i uobraziljama. Božje delo je u tome da reši ljudske predstave i uobrazilje, a On ljude ujedno opskrbljuje istinom kako bi razrešili te svoje predstave i uobrazilje. Razrešavanjem njihovih predstava i uobrazilja, Bog ljudima omogućava da imaju ispravne misli, gledišta, stavove i perspektive za pristup svakom okruženju koje On uređuje i za pristup svakoj stvari sa kojom se suočavaju u životu. Bog izvršava Svoje delo i kroz Svoje reči ljude opskrbljuje istinom ne zato da bi ispunio njihove predstave i uobrazilje, već da bi se njihovim predstavama i uobraziljama suprotstavio i na kraju im omogućio da otpuste svoje predstave i uobrazilje i zadobiju bogopoznanje.

Prethodno smo razgovarali o nekim ljudskim predstavama i uobraziljama o Božjem delu. Osim tih predstava i uobrazilja, ljudi imaju i neke druge predstave i uobrazilje o Božjem delu koje treba da otpuste tokom stremljenja ka istini. Na primer, ljudi veruju da će, nakon što prihvate Božje delo, ako budu mogli da streme ka istini, biti potpuno obnovljeni i da će, čim Božje reči steknu kao sopstveni život, imati sasvim nov život, da će se preporoditi u novu osobu. Oni veruju da će im se kov poboljšati i da će im se i instinkti u određenoj meri izmeniti, pa će im se često događati stvari koje nikad ne bi ni pretpostavili. To jest, ne samo da će moći da rade stvari koje nadilaze njihov sopstveni kov i instinkte, već će moći da ih rade bez i najmanje napora i kao od šale. I ne samo to, tokom verovanja u Boga, neki ljudi čak često osećaju da otkako su počeli da streme ka istini, njihova ličnost i ćud su se popravili, oči su im bistrije nego ranije, a i sluh im je bolji nego pre. Povremeno se pogledaju u ogledalo i osete da sve više postaju poput anđela; osećaju da izgledaju sve lepše i da su mnogo živahniji nego ikad ranije. Neki ljudi čak osećaju da su im se pojedine životne navike promenile, te da su im životni obrasci postali drugačiji – u prošlosti, kad bi na spavanje odlazili prekasno, neprestano bi zevali, ali otkako su počeli da streme ka istini, te reakcije su nestale i to smatraju posebno čudesnim. U svojim predstavama i uobraziljama, ljudi veruju da čim počnu da streme ka istini, Bog će na njima obaviti određeno delo tako da se podvrgnu neočekivanim preobražajima. To obuhvata poboljšanje njihovog kova preko noći – od ljudi koji su osrednjeg ili veoma lošeg kova, oni će postati izuzetno pronicljivi, sposobni i iskusni, postajući ljudi sa kovom i mudrošću, a takođe će se uzdignuti i način njihovog razmišljanja. Kad ljudi isprva počnu da veruju u Boga i odluče da streme ka istini, oni imaju ekstravagantno preuveličane i nerealne uobrazilje o stremljenju ka istini, u najkraćem, nijedna od njih zapravo ne odgovara istini. Ljudi veruju da sve dok streme ka istini, njihovi brojni aspekti će biti uzdignuti i da će napraviti pomak, a da će u nekim oblastima čak nadmašiti obične ljude. Stoga neki ljudi sebe prozivaju Lju Čao, drugi Ma Čao, a treći Nju Čao. Ova imena redom znače nadmašiti magarce, konje i volove – odnosno, trčati brže od konja i imati više snage od magarca ili vola. Magarci su načelno veoma snažni i mogu da vuku teške stvari, konji imaju jako snažne noge, a volovi su vrlo izdržljivi, pa stoga ovi ljudi sebe prozivaju Lju Čao, Ma Čao i Nju Čao. Vidiš, oni pridaju posebnu pažnju imenima koja biraju za sebe. Na osnovu imena koja biraju za sebe, može se videti da ljudi imaju sopstveno shvatanje Božjeg dela; nažalost, to shvatanje nije u skladu sa istinom i nije pozitivno – ono je ljudska predstava i uobrazilja. Bilo da je ova predstava i uobrazilja iščašena ili predstavlja krajnost, u najkraćem, ona ne odgovara činjenicama ni istini; veoma je šuplja i odnosi se na natprirodne stvari. Bog na ljudima deluje prema sledećem načelu: kakav god kov da ljudi imaju odnosno kakvu god radnu sposobnost ili sposobnost da se nose sa stvarima da imaju, kakvi god da su im urođeni instinkti i kakvi god da su njihova ličnost, navike, životni obrasci, interesovanja i hobiji, pa čak i kakav god da im je pol, ukratko, Božje delo je u tome da postigne takav rezultat da ljudima omogući da shvate istinu, prihvate istinu, pokore se istini i zatim uđu u istina-stvarnost, na osnovu svog urođenog kova, instinkata, ličnosti, navika, svojih ispravnih životnih obrazaca, kao i svojih legitimnih interesa i hobija i tome slično. Dakle, na osnovu čega se postiže taj rezultat? Postiže se na osnovu toga što ljudi imaju sposobnost da razumeju i shvate istinu i na temelju toga što imaju normalnu ljudskost. On se ne postiže na osnovu takozvane uzvišene ljudskosti niti se postiže na osnovu natprirodne ljudskosti. Prema tome, o kojim god aspektima istine da razgovaramo u zajedništvu, sve to je sa ciljem da vam omogući da u njih uđete na osnovu toga što posedujete normalnu ljudskost i sposobnost da shvatite istinu. Međutim, ljudske predstave i uobrazilje su tome upravo oprečne. Ljudi veruju da se rezultat koji se u ljudima postiže Božjim delom i Njegovo izražavanje istine okreću protiv njihovog urođenog kova i instinkata, i da se takođe okreću protiv njihove ličnosti, navika, interesovanja i hobija. Ljudi se često nadaju da će im se dogoditi neko čudo, da će im se desiti nešto natprirodno ili nešto neočekivano i nešto što nadilazi njihov sopstveni kov i instinkte, umesto da se trude da tragaju za istinom na prizeman način. Šta ova činjenica dokazuje? Nije li to da ljudi posmatraju stremljenje ka istini kao nešto naročito natprirodno i šuplje? Nije li to da posmatraju načine na koje Bog dela na ljudima kao naročito natprirodne i šuplje? (Jeste.) Ljudi se često nadaju da će im, što više budu stremili ka istini, kov biti bolji odnosno da će im, nakon što saslušaju mnogo propovedi i prihvate i shvate mnogo istine, kov biti znatno bolji nego ranije. To je predstava i uobrazilja, zar ne? (Jeste.) Uzmimo za primer obučavanje za neku profesiju: dok si pohađao školu, ako si želeo da se usavršiš za neku struku, morao si da naučiš napamet gradivo o toj struci, da učiš od jutra do mraka, trudeći se i u svoje slobodno vreme da to naučiš. Otkako si počeo da veruješ u Boga, misliš da, dokle god Sveti Duh deluje, ljudski kov će se poboljšavati, ljudi će se preobražavati i biće drugačiji nego ranije. Stoga, odlučuješ da bez obzira na to kako Bog dela, čovek samo mora da sarađuje i da nema potrebe da se trudi da stremi ka istini i stiče stručno znanje; dovoljno je da čovek vrši svoju dužnost – verujući u Boga na ovaj način čovek će svejedno ostvariti napredak. Zar ljudi to tako ne zamišljaju? (Jeste.) Recite Mi, da li je to pravi način da se stremi? Može li ovakvo stremljenje dovesti do istinskog preobražaja? (Ne, ne može.) Uopšte ne može doći do preobražaja. Na primer, kako bi dobro pevali, neki ljudi smatraju da moraju da vežbaju od jutra do mraka, da kradu tuđe tehnike i da slušaju svakakve pesme kako bi iz tuđih uspeha učili i da jedino tako mogu postizati rezultate. Nasuprot tome, neki ljudi veruju da je pevanje uslovljeno talentom; smatraju da ako čovek ima dar za pevanje i voli da peva, tada će on moći dobro da peva, a ako neko nema dar za pevanje niti ljubav prema pevanju, onda će morati da se pouzda u to da ga Sveti Duh pokrene kako bi dobro pevao, kako bi pevao sa emocijama, tako da drugima donosi zadovoljstvo dok ga slušaju. Shodno tome, većina ljudi uvek ima ovakvu zabludu; uzdaju se u Svetoga Duha da ih pokrene, inače neće otvoriti svoja usta da zapevaju. Ovo je predstava i uobrazilja, zar ne? Neki ljudi smatraju da nema potrebe da se toliko trude da steknu stručno znanje i da će, sve dok ljudi streme ka istini, Bog delovati, te da je beskorisno i uzaludno da ljudi podnose te besmislene žrtve. Smatraju da, čim Bog počne da dela, to je korisnije od svakog napora koji čovek ulaže, te da ukoliko ljudi iskreno vrše svoje dužnosti i spremni su da svoje srce posvete Bogu, Sveti Duh će u njima delovati, njihov kov i sposobnosti će se trenutno uzdignuti, van okvira normalne ljudskosti – nakon što počnu da veruju u Boga, oni će moći da shvate stvari koje ranije nisu razumeli i, premda ranije nisu mogli da pročitaju ni dva reda teksta odjednom, moći će odjednom da pročitaju deset redova i sve ih upamte. Međutim, koliko god da vežbaju, ipak to ne mogu da postignu, pa razmišljaju: „Zar mi Bog ne daje blagodat? Zar se ne trudim dovoljno i nisam dovoljno iskren u vršenju svoje dužnosti?” Da li je tako? (Nije.) Ti smatraš da što si više u stanju da postigneš ono što je natprirodno, nadilazeći opseg svog kova i sopstvenih sposobnosti, to više dokazuje da je to delo Božje; da ako tvoja iskrenost i volja da sarađuješ postaju sve jači, onda će Bog sve više i više delati u tebi, te će tvoj kov i tvoje sposobnosti postajati sve veći. Zar to nije predstava i uobrazilja koju ljudi imaju? (Jeste.) Da li ste posebno skloni da razmišljate na ovaj način? (Da.) Koji je ishod takvog razmišljanja? Zar nije uvek neuspeh i neostvarenje? Neki ljudi čak postaju negativni i kažu: „Bogu sam dao svoju najveću iskrenost, zašto mi Bog ne podari dobar kov? Zašto mi Bog ne dȃ natprirodne sposobnosti? Zašto sam i dalje slab? Kov mi se nije poboljšao, ništa ne vidim jasno i postajem zbunjen kad naiđem na složene stvari. Tako je bilo ranije, zašto je i sada još uvek isto? Osim toga, u svom obavljanju dužnosti i svom rešavanju problema, zašto nikad ne mogu da prevaziđem svoje telo? Shvatam neke doktrine, ali stvari i dalje vidim nejasno, a kad je reč o rešavanju stvari, i dalje sam neodlučan i još uvek zaostajem za onima koji su dobrog kova. I moja radna sposobnost je loša, a moje obavljanje dužnosti nije efikasno. Kov mi se nimalo nije poboljšao! Šta se događa? Da li je moguće da je moja iskrenost prema Bogu nedovoljna? Ili me Bog ne voli? Šta mi nedostaje?” Neki ljudi traže razne razloge i isprobali su brojne pristupe da promene ovu činjenicu, na primer da slušaju više propovedi, da upamte više Božjih reči, napišu više beležaka duhovnih posvećenosti, kao i da više slušaju ljude kako besede o istini i da više tragaju, ali je konačan rezultat i dalje razočaravajuć. Kov i radna sposobnost isti su im kao i ranije, i nema nikakvog poboljšanja čak ni posle tri do pet godina vere u Boga. Zatim se osvrnu na sopstvenu ličnost i ustanove da su i dalje kukavice kao i pre, da su tromi kao ragava krava ili da njihovu ličnost i dalje odlikuje nestrpljivost, da svemu sumanuto pristupaju – nije nastupio nikakav preobražaj! Drugi primećuju da im se u poslednje vreme interesovanja i hobiji nisu promenili, te da se nisu promenili ni neki od njihovih nedostataka, navika i mana. Neki treći koji vole da na počinak odlaze kasno i da kasno ustaju primećuju da su im ove životne navike ostale neizmenjene. Stoga se svi pitaju: „Šta se dešava? Da li je moguće da Sveti Duh u meni ne deluje? Da li me je Bog napustio? Zar Bog mnome nije zadovoljan? Idem li pogrešnim putem? Da li stremim pogrešnim putem? Zar svoje srce dovoljno nisam uložio u dužnosti? Zar nisam platio dovoljno veliku cenu?” Traže svakakve razloge, ali na kraju ostaju bez rezultata. Iz kog razloga rezultati izostaju? (Zato što oduvek žive unutar sopstvenih predstava i uobrazilja. Smatraju da će se, nakon što počnu da veruju u Boga, ukoliko su prema Njemu iskreni, čim Bog počne da deluje, njihov kov i radne sposobnosti popraviti – takve njihove ideje potiču iz njihovih predstava i uobrazilja.) Ljudske predstave i uobrazilje odlučuju o ciljevima i metodama njihovog stremljenja, o putevima kojima će ići i na kraju odlučuju o njihovim dobicima i ishodima. Šta će ljudi zadobiti ako imaju takve predstave i uobrazilje? Hoće li zadobiti istinu? Hoće li zadobiti istinsku veru u Boga i istinsku ljubav prema Bogu? Hoće li steći pravu pokornost prema Bogu? (Neće.) Neće zadobiti ništa od toga.

Verujući u Boga, čovek treba da razume šta Božje delo tačno ima za cilj da promeni kod ljudi, kako Bog rešava problem ljudske iskvarenosti i šta On namerava da postigne u ljudima – ovo su pitanja o kojima jasno treba razgovarati u zajedništvu, zar ne? Sve u svemu, čovek treba da shvati tačno koje efekte Bog Svojim delom namerava da postigne u ljudima. Pre svega, u ovoj etapi Božjeg dela, On izražava istinu i opskrbljuje životom. Delo opskrbljivanja ljudi istinom podrazumeva da treba jasno besediti o istina-načelima kojih ljudi moraju da se pridržavaju kad se u stvarnom životu susreću sa svakakvim ljudima, događajima i stvarima, tako da, nakon što ih shvate, oni mogu da posmatraju ljude i stvari i da se vladaju i postupaju na osnovu tih istina-načela, a na tom temelju njihove iskvarene naravi bivaju razrešene i njima je omogućeno da te iskvarene naravi odbace i da se istinski i sasvim pokore Bogu. Naravno, to je ujedno i znak spasenja i to je istinsko ispoljavanje spasenja koje se na kraju može videti kod ljudi. Tokom čitavog procesa u kome Bog ljude opskrbljuje istinom, koji su glavni problemi koje treba rešiti? Postoje dve glavne vrste problema koje treba rešiti. Prva vrsta problema koji treba rešiti jesu ljudske predstave. Najrazličitije pogrešne i izobličene misli i gledišta kojih se ljudi čvrsto drže i koji potiču od Sotone zajednički se nazivaju ljudskim predstavama. Ove pogrešne misli i gledišta kontrolišu ljudske misli i ponašanja i već su postale osnovna teorija mišljenja prema kojoj oni posmatraju ljude i stvari, vladaju se i postupaju, pa se stoga moraju temeljno razrešiti. Ovo je problem povezan s ljudskim mislima koji se mora rešiti. Druga vrsta problema koji treba rešiti jesu ljudske iskvarene naravi. Iskvarene naravi jesu tema o kojoj se u crkvenom životu često razgovara u zajedništvu, raspravlja i koja se raščlanjuje. Neke iskvarene naravi izazvane su ljudskim pogrešnim mislima i gledištima, dok su neke druge iskvarene naravi u potpunosti sotonske naravi. Dve stvari koje Svojim delom i rečima Bog namerava da reši kod ljudi jesu njihove predstave i njihove iskvarene naravi. Ove prve se odnose na način na koji čovek posmatra ljude i stvari, dok se ove druge odnose na način na koji se čovek vlada i postupa. Kad se te dve stvari razreše i ljudi budu zadobili istinu i budu mogli da se pokore Bogu i s Njim se usklade, tada će Božje delo postići svoj efekat i Božje delo će se okončati. Međutim, tokom čitavog procesa Božjeg dela – bilo da su to način na koji Bog dela, konkretni koraci Njegovog dela ili svaka od istina koju On izražava – ništa od toga nije usmereno na aspekte kao što su ljudska ličnost, kov, sposobnosti, instinkti, životne navike i životni obrasci ili njihova interesovanja i hobiji. Drugim rečima, cilj, svrha i značaj Božjeg dela nisu u tome da promene urođeni ljudski kov i sposobnosti, instinkte, ličnost i tako dalje. Kakav god kov i radnu sposobnost da poseduješ odnosno kakvi god da su ti urođena ličnost, životne navike, instinkti i razni drugi aspekti, Bog ne posmatra nijednu od tih stvari. On samo posmatra da li si čovek sa normalnom ljudskošću, a zatim te na temelju toga On opskrbljuje istinom i na tebi dela. Kojim god aspektima istine da te Bog opskrbljuje odnosno kakvo god delo da On na tebi izvršava, krajnji cilj toga nije da promeni tvoj urođeni kov i instinkte, nije da uzdigne tvoj kov ili instinkte i učini ih boljim, niti da ih učini naročito natprirodnim – nijedan od tih aspekata nije predmet onoga što Bog želi da promeni Svojim delom. Stoga, koliko god godina da veruješ u Boga odnosno koliko god propovedi da si čuo odnosno koliko god truda da si uložio u Božje reči, tvoj će urođeni kov ostati isti i neće se promeniti. On se neće promeniti zato što dugi niz godina veruješ u Boga, zato što si godinama slušao propovedi i godinama trčkarao unaokolo i davao se. Naravno, isto važi i za tvoju ličnost, instinkte, životne navike, interesovanja, hobije i tako dalje; oni se neće promeniti zato što godinama veruješ u Boga i svoju dužnost vršiš dugi niz godina. U ljudskim predstavama, ova promena zasigurno ne znači spuštanje, već uzdizanje – da se ove stvari učine većim i boljim nego što su bile. Odnosno, u kojoj god etapi da se Božje delo nalazi odnosno koji god metod da On koristi da ga učini, Njegovim delom se ne menjaju ljudski urođeni kov, radne sposobnosti, instinkti, ličnost i tako dalje. Stoga, ako ti je kov loš i trenutno ne poseduješ kov da budeš starešina ili delatnik ili da budeš nadzornik za određeni segment posla, onda ga nećeš posedovati ni za 20 ili 30 godina; pa čak i da zbog svog stremljenja ka istini na kraju budeš spasen, taj kov svejedno nećeš posedovati. Tvoj kov se neće izmeniti. A hoće li se izmeniti tvoji instinkti? Svako proživljava rođenje, starenje, bolest i smrt, i kad se suoči s velikim događajima, on će postati nervozan, uplašen, zastrašen i tome slično – ni ti instinkti se neće promeniti. Na primer, kad ljudi čuju neki naročito glasan zvuk, svi će pokriti glavu i sakriti se na bezbedno – to je instinkt. Kad rukom dotakneš plamen ili nešto drugo vrelo, instinktivno ćeš je izmaći odnosno kad čuješ neke tragične vesti, instinktivno ćeš zadrhtati u sebi i osetićeš se užasnuto. Kad se suočiš s opasnošću, tvoja prva pomisao instinktivno biće: „Jesam li bezbedan? Da li mi preti opasnost?” To je instinkt. Isto tako, kad neko ispruži ruku da te udari, ti ćeš se instinktivno izmaći da se zaštitiš; kad ti u oči dospeju prašina ili voda, ti ćeš ih instinktivno zatvoriti; a kad te zaboli zub, instinktivno ćeš to mesto često dodirivati rukom. Instinktivno ćeš imati prirodan refleks, imaćeš određeno ispoljavanje ili ćeš instinktivno delovati. Ljudi se rađaju sa ovim instinktivnim reakcijama. Niko ne može da ih oduzme, a ni Bog ih neće promeniti. Bog je te instinktivne reakcije uspostavio za ljude onda kad ih je stvarao i one imaju za cilj da ljude zaštite. One su nešto što stvoreno ljudsko biće mora da poseduje. Bog neće oduzeti te instinkte, niti ćeš ih ti izgubiti zato što stremiš ka istini. Šta ovim hoću da kažem? Hoću da kažem da se naprosto neće dogoditi da se ne uplašiš u slučaju požara ili da ne osetiš da si opekao ruku kad je staviš u tiganj s vrelim uljem zato što stremiš ka istini, zato što si shvatio brojne istine i zato što imaš istinsku pokornost Bogu – to je nemoguće. Šta bi ti pomislio ako bi neko dao takvo svedočanstvo? Da li bi mu zavideo i divio mu se? Kako bi to procenio i okarakterisao? U najmanju ruku, to je natprirodna pojava i Bog je ne bi obavio. Kad je reč o instinktima koje je Bog stvorio za ljudski rod, Bog ti te instinkte neće oduzeti zato što stremiš ka istini, niti će On te instinkte preobraziti u natprirodne moći. Recimo da si u nekoj mračnoj prostoriji i ne vidiš baš ništa pred sobom; instinktivno ćeš ispružiti ruke da napipaš prostor oko sebe i pažljivo ćeš osluškivati kako bi razaznao zvuke oko sebe, instinktivno tražeći put pred sobom. Nećeš se izdići iznad tela zato što stremiš ka istini – neće se dogoditi to da što je mračnije, tvoj vid postaje oštriji, možeš jasnije da vidiš stvari i lakše ti je da se snađeš – to je natprirodno i nije nešto što Bog čini. Čak i ako si razumeo brojne istine i možeš da se pokoriš istini i sprovedeš istinu u delo, ukoliko tvoji instinkti u tom smislu mogu da ostanu isti i da ne nazaduju, onda je to već odlično, a ti bi ipak želeo da oni postanu natprirodni – to je nemoguće! Pored toga, ni čovekova sposobnost da stvari posmatra i da se sa njima nosi i njegova sposobnost da rešava probleme nisu ono što Bog Svojim delom namerava da promeni. Čovekova sposobnost da se nosi sa stvarima, s jedne strane, zavisiće od njegovog kova, a s druge, od njegovog urođenog količnika inteligencije, a njegov količnik inteligencije obuhvata i njegove talente. Neki ljudi se rađaju sa posebnim sposobnostima i talentima da se nose sa spoljnim činiocima, odnosno, dobri su u razmišljanju i društvenim odnosima, rođeni su kao posebno društveni i znaju kako da ostvaruju kontakt s ljudima, posmatraju stvari i nose se sa određenim pitanjima. Kad je reč o svakojakim stvarima, u njihovoj glavi postoji naročito jasan tok misli, koji je ujedno i veoma logičan. Kad nešto posmatraju, mogu da, bez ikakvih odstupanja ili besmislica, dokuče srž toga i da relativno ispravno rešavaju probleme. Ovaj tip čoveka poseduje sposobnost za rešavanje stvari. Neki ljudi nisu rođeni sa tom sposobnošću i oni naprosto vole da čitaju knjige, uzgajaju cveće, sade travu, neguju ptice i slične stvari. Kako to zovemo? To zovemo uglađenim i ležernim načinom života. To su ljudi koji streme eleganciji i uglađenosti. Oni nisu dobri u društvenim odnosima niti u rešavanju spoljnih stvari, tu sposobnost ne poseduju. Kad treba da izađu napolje i završe neke poslove, da se konsultuju sa advokatom ili stupe u kontakt s nekom važnom ličnošću, postaju krajnje sramežljivi i uplašeni i ne usuđuju se da tu osobu pogledaju u oči, a kad im neko postavi pitanje, skroz se upetljaju i ne znaju šta da kažu. Beskorisni su, zar ne? Kad se ovaj tip čoveka ne suočava ni sa kakvim problemom, dobar je u razmetanju i tada kaže: „Uradio sam to i to, imao sam takvu i takvu slavnu prošlost, jednom sam se družio s tim i tim ljudima i poznavao sam te i te poznate ličnosti…” Međutim, kad ga zaista pošalju da nešto završi, gubi mu se svaki trag. Ispostavlja se da je jedino u stanju da se razmeće i da nema nikakav stvarni dar ili znanje i nikakvu sposobnost za rešavanje stvari. Može li se činjenica da je neko loš u rešavanju stvari izmeniti time što on stremi ka istini? Nažalost, ne može. Pogledajte one pojedince koji su introvertni i koji se odmalena plaše da se suoče s drugim ljudima. Kad dospeju u treću ili četvrtu deceniju života i dalje su prilično nervozni kad s ljudima razgovaraju ili kad rešavaju stvari koje podrazumevaju kontakt s ljudima. Kad dođu u srednje godine, i dalje su stidljivi i pocrvene kad treba da govore pred velikim auditorijumom. Dokle god su živi, takvi ljudi nikada neće biti u stanju da se suoče sa širim krugom ljudi. Neki drugi ljudi se razlikuju po tome što još od rane mladosti vole da ćaskaju i da s ljudima dolaze u kontakt. Sa kojom god poznatom ličnošću da komuniciraju, toga se neće uplašiti i šta god da rade, ne postaju uznemireni niti se uspaniče. Dovitljivi su, pa stoga ne znaju za tremu. I što je prisutan veći broj ljudi, oni su srećniji i poletniji, i više žele da nastupaju. Može li se nečija ličnost i sposobnost za rešavanje stvari izmeniti time što doživljava Božje delo? (Ne.) Bog ove stvari ne menja kod ljudi. Nekim ljudima je poznato da je njihova loša sposobnost za rešavanje stvari nedostatak u njihovoj ljudskosti, pa se trude da to prevaziđu. Kad dostignu srednje ili pozno doba, nakon decenija prekaljivanja i sticanja opsežnog iskustva, može se dogoditi da jedva uspevaju da izađu na kraj s nekim neposrednim stvarima; ali i dalje neće imati sposobnost da rešavaju one kritične situacije u kojima život visi o koncu. Konkretno, postoje određeni ljudi koji, kad dođu u pozno doba, ne mogu sami ništa da reše; šta god da pokušaju da reše, od toga naprave potpuni haos – naprosto to ne mogu da preuzmu na sebe – a ne mogu ni da preuzmu odgovornost u rešavanju sopstvenih porodičnih stvari. I šta oni rade? U nekim slučajevima, njihova deca imaju sposobnost za rešavanje stvari, pa ti ljudi svojoj deci prepuštaju da im pomognu, dok se oni prepuštaju stvarima koje su za njih već urađene. Oni razmišljaju: „I ja sam dao svoj doprinos, sposoban sam da rešavam stvari”, dok zapravo tu sposobnost nemaju. Njihova deca, sada odrasla i sposobna da preuzmu odgovornost, preuzela su ove poslove. Ovi ljudi sada možda nisu toliko nervozni i uplašeni kad treba da izađu na kraj s raznim stvarima, kao što je bio slučaj u njihovoj mladosti, ali to ne znači da se njihova sposobnost za rešavanje stvari promenila ili da je napredovala. Šta to znači? Znači da su stariji, da su stekli iskustvo i da se više ne plaše raznih stvari. Na šta se odnosi ovo da se „ne plaše raznih stvari”? Odnosi se na to da su sada u stanju da stvari šire sagledaju jer su brojne stvari iskusili i otkrili način njihovog funkcionisanja, pa ako se zaista dogodi da naiđu na neku opasnost, neće se plašiti, već će razmišljati: „Pa, tu sam gde sam. Ako hoćeš novac, novca nemam; ako želiš moj život, jedan imam – radi šta ti je volja!” Da li su takvi ljudi uopšte napredovali? Nisu uopšte napredovali – još uvek su poprilično nemarni i smeteni kad je reč o rešavanju stvari. Podjednako su brzopleti i nestrpljivi kao i ranije. Prethodno im nije polazilo za rukom da rešavaju stvari, a nisu se ni sada nimalo promenili. Naprosto su takvi. Recite Mi, zar stvari ne stoje upravo tako? (Da.)

Među vama su ljudi svih životnih dobi. Da li ste do sada ikada iskusili nešto posebno – tokom stremljenja ka istini, da li ti se kov sasvim promenio i postao znatno bolji nego ranije ili su ti se instinkti promenili? Da li si ikad imao takvo iskustvo? (Ne.) Pa, je li iko ikada rekao: „Nekada sam bio sasvim beskoristan. Nisam bio rečit, nisam imao nikakve sposobnosti ni veštine i nisam uopšte umeo s ljudima. Sada, otkako sam prihvatio Božje delo, umem lepo da se izražavam, znam kako da se ponašam među ljudima, a kad je reč o rešavanju stvari, inteligentan sam i u tome verziran i znam kako da se nosim sa stvarima”? Da li je iko ikada imao ovakvo iskustvo? (Ne.) Neki kažu: „Iako mi se te stvari nisu dogodile, tokom doživljavanja Božjeg dela nakon što sam počeo da verujem u Boga, osećam da mi se ličnost promenila. Nekad sam govorio sporije i svi su me zvali ’sporać’. Imao sam još jedan nadimak i to ’flegma’. Otkako sam počeo da verujem u Boga, reakcije su mi se ubrzale u odnosu na pređašnje, pa brže govorim i postupam. Osim toga, brže i delotvornije rešavam stvari.” Da li se takve stvari događaju? (Ne.) Postoji jedan slučaj u kome bi to moglo biti moguće. Na primer, kad neki ljudi uče strani jezik i prvi put pokušaju da ga progovore, oni tada govore sasvim polako, reč po reč. Neki ljudi misle da ovi ljudi tako sporo govore možda zato što po rođenju imaju usporen temperament. Posle tri ili pet godina, budući da su ti ljudi bili u čestom kontaktu sa ljudima kojima je taj jezik maternji, oni ga na kraju govore vrlo tečno, podjednako brzo kao što govore i svoj maternji jezik, a drugi koji to uopšte ne shvataju pomisle: „Ličnost tog čoveka se promenila. Nekad je govorio polako i ljudi su gubili strpljenje da ga saslušaju, ali sada govori vrlo tečno – postao je žustra osoba. Po neposrednom i jasnom načinu govora, možeš da zaključiš da on stvari rešava s lakoćom i da ima dobru ličnost.” Da li je u ovom slučaju nastupila promena u njegovoj ličnosti? (Nije.) Zapravo je to normalan sled stvari. To je proces normalnog napredovanja u savladavanju neke profesije – to nije proces promene ličnosti. Bilo da je reč o kovu, sposobnosti i instinktima ili o ličnosti, navikama, interesovanjima i hobijima, nijedan od ovih aspekata Bog Svojim delom ne želi da promeni. Ako stalno smatraš da je svrha Božjeg delanja i govora radi opskrbljivanja ljudi istinom u tome da promeni sve ove urođene osobine ljudi i misliš da se tek onda neko može smatrati potpuno preporođenom, istinski novom osobom o kojoj Bog govori, onda si u velikoj zabludi. Ovo su ljudska predstava i uobrazilja. Nakon što to shvatiš, treba da otpustiš takve predstave, uobrazilje, pretpostavke ili osećanja. Odnosno, tokom stremljenja ka istini, ne treba uvek da se oslanjaš na osećanja ili nagađanja da bi rezimirao sledeće stvari: „Da li mi se kov poboljšao? Jesu li se moji instinkti promenili? Da li mi je ličnost i dalje loša kao pre? Da li su se promenili moji životni obrasci?” Ne razmišljaj o tome; takvo razmišljanje je uzaludno, jer to nisu aspekti koje Bog namerava da promeni i Božje reči i delo nikad nisu bili usmereni na ove stvari. Božje delo nikada nije imalo za cilj da promeni ljudski kov, instinkte, ličnost i tome slično, niti je Bog ikada govorio kako bi promenio ove ljudske aspekte. Time se podrazumeva da Božje delo opskrbljuje ljude istinom na osnovu njihovih urođenih stanja, sa ciljem da ljude navede da shvate istinu i da zatim istinu prihvate i pokore joj se. Drugim rečima, kakav god kov da imaš i bez obzira na to kakvi su ti ličnost ili instinkti, ono što Bog želi jeste da pretoči istinu u tebe, da promeni tvoje stare predstave i iskvarene naravi, a ne da menja tvoj urođeni kov, instinkte i ličnost. Sada to shvataš, zar ne? Šta Božje delo ima za cilj da promeni? (Božje delo ima za cilj da promeni stare predstave i iskvarene naravi u ljudima.) Sada kada razumete ovu istinu, treba da otpustite te uobrazilje i predstave koje su nerealne i odnose se na natprirodne stvari, i te predstave i uobrazilje ne treba da koristite da biste sebe odmeravali ili prema sebi postavljali zahteve. Umesto toga, treba da tražiš istinu i da je prihvatiš na osnovu raznih urođenih stanja koja su ti data od Boga. Koji je krajnji cilj toga? On je u tome da, na osnovu svojih urođenih stanja, shvatiš istina-načela, shvatiš svako pojedinačno istina-načelo koje treba primenjivati u različitim situacijama sa kojima se susrećeš i da možeš da posmatraš ljude i stvari i da se vladaš i postupaš prema ovim istina-načelima. Postupajući tako ispunjavaš Božje zahteve. Ovo je stoga što je svrha Božjih reči i dela da se istine pretoče u ljude kako bi one postale njihova načela i kriterijumi za praktično postupanje i kako bi postale temelj na osnovu kog će posmatrati ljude i stvari, i vladati se i postupati, i kako bi one postale njihov život, a ne u tome da ljude pretvori u nadljude ili u ljude s natprirodnim moćima. Na šta mislim pod „nadljudima” i „ljudima sa natprirodnim moćima”? Kad je čovek u stanju da se izdigne iznad svojih instinkata, da se izdigne iznad domašaja svoje sposobnosti, da se izdigne iznad svog kova, pa čak da se izdigne i iznad svog pola i bude u stanju da živi mimo svog pola – zar ovo nisu natprirodne moći? (Jesu.) Na primer, neki ljudi mogu da govore nekoliko, pa čak i više od deset jezika, a da pritom ne moraju da pohađaju posebne jezičke kurseve. Da li je ovo natprirodno? (Jeste.) Takva natprirodnost nadilazi ljudski kov, sposobnost i instinkt, zar ne? (Da.) Povrh toga, dok govore razne jezike, oni mogu čak da prilagode svoj glas i oponašaju različite muške i ženske glasove. Zar ovo nije još natprirodnije? (Jeste.) Koliko god različitih jezika da govore, međusobno ih ne mešaju i ne osećaju umor koliko god dugo da govore, pa čak i da ne otpiju gutljaj vode, ne osećaju žeđ. Štaviše, što više govore, oči su im sve blistavije, lice im je ozarenije, bukvalno sijaju. Zar ovo nije natprirodno? (Jeste.) Čak i ako u njih pucaju dok govore, sasvim su dobro i nastavljaju da govore. To je još i više natprirodno, zar ne? (Da.) Kad vide metak, čak ni ne pokušavaju da ga izbegnu, već se s njim direktno suoče. Metak im prolazi kroz grudi, ali oni stoje postojano i ne posrću. To na njih ne utiče ni na jedan način, ne fali im čak ni dlaka na glavi. Ovo je nadilaženje instinkta, zar ne? (Jeste.) Sve ove pojave nadilaze ljudski instinkt. Najozbiljnije od svega je to što su postali neobična osoba, odnosno, neko ko se razlikuje od običnih ljudi, ko nadilazi kov i sposobnosti normalnih ljudi i ko ujedno nadilazi instinkte normalnih ljudi. Njihova ispoljavanja se u svim aspektima razlikuju od onih kod običnih ljudi i naročito su natprirodna. To znači nevolju. Da li su oni i dalje normalni ljudi? (Nisu.) Pa šta su onda? (Zao duh.) Oni su zao duh. Želite li da stremite ka tome? (Ne.) Niko od vas to ne želi, pa mislite li da bi Božje delo u toj meri promenilo ljude? Da li je svrha Božjeg dela da pojedince preobrazi u neobične ljude? (Ne.) Cilj mu je da ti u okviru svoje normalne ljudskosti prihvatiš istinu i iskusiš okruženja koja je On uredio za tebe, tako da na osnovu ovoga možeš da shvatiš mukotrpne namere s kojima Bog vrši Svoje delo, odnosno svoje sopstvene nepodesnosti i nedostatke, odnosno svoje iskvarene naravi, a zatim da, na temelju tog shvatanja, tragaš za istinom, sprovodiš je u delo i postepeno ulaziš u istinu – taj proces je spor i nije nimalo natprirodan. Kad su negativni, neki ljudi vole da kažu sledeće: „Šta sam zadobio iz svoje dugogodišnje vere u Boga?” Kažeš da nisi ništa zadobio, ali o sledećem treba pažljivo da promisliš. Verujući tolike godine u Boga, imaš li sada jasniji uvid u mnoge stvari? Da li je tačno da što duže veruješ, osećaš se sve spokojnije i prizemnije, i da više osećaš da je to pravi put u životu? Ako se zaista tako osećaš, to znači da si nešto ipak zadobio. Iako nisi zadobio nijednu materijalnu stvar, iako nisi dobio novac, status, slavu, dobitke – stvari koje možeš da dograbiš rukama ili da vidiš očima – ipak si u svom srcu razumeo neke istine. Stekao si određeno shvatanje o Božjem stvarnom postojanju i Njegovoj suverenosti nad svime. Pored toga, shvatio si i Božje namere i Njegove zahteve prema ljudima, i znaš šta je stvoreno biće i koju dužnost treba da izvršavaš. I kad ti ovoga časa ne bi bilo dozvoljeno da vršiš dužnost, osećao bi se izmučeno i da ti je život prazan. Zar sve ovo ne pokazuje da si već stekao dobitke iz vere u Boga? Ono što si zadobio je mnogo vrednije od bilo koje materijalne stvari. To su efekti koje Božje delo postiže kod ljudi. Njegova namera nije da ljudima omogući da pretrpe neke natprirodne, nerealne promene koje nadilaze ljudskost, ljudske instinkte ili normalne potrebe i normalna telesna ispoljavanja. Naprotiv, On namerava da ljudima omogući da u okviru normalne ljudskosti iskuse svakakva okruženja i da tokom tog procesa postepeno i polako stiču svakakva shvatanja i iskustva. U najkraćem, ovim postepenim i sporim procesom, ljudske misli i predstave se malo-pomalo menjaju, menjaju se perspektive iz kojih posmatraju ljude i stvari, menjaju se njihova gledišta na svakakve ljude, događaje i stvari i načini postupanja sa njima, neke njihove iskvarene naravi više nisu tako očite kao ranije i u izvesnoj meri im se obnavljaju savest i razum. Oni stiču ove stvarne dobitke, a ne te nerealne, prividne, prazne, šuplje ili čak natprirodne stvari.

Bog postupno obavlja delo spasavanja ljudskog roda, a tu je, naravno, još jedno važnije načelo – da u obavljanju Svog dela Bog prepušta stvarima da idu svojim tokom. Ovo načelo „prepuštanja stvarima da idu svojim tokom” ljudima može biti donekle teško da shvate. Šta znači prepustiti stvarima da idu svojim tokom? To znači da, bilo da Bog radi na ljudima ili da ljudima govori, On nikada nikoga ne prisiljava da išta uradi. Bog za tebe uređuje okruženja i opskrbljuje te istinom baš kao što to čini i za druge ljude. Kad je reč o tome kako treba da posmatraš i razumeš okruženja koja On uređuje i s kakvim gledištem i stavom treba da im pristupiš, Bog ima izričite reči i saopštio ti je jasna istina-načela. A to kako ćeš im ti pristupiti, stvar je tvog slobodnog izbora. Možeš da odabereš da prihvatiš istinu i spoznaš sebe ili možeš da odabereš da odbaciš istinu; možeš da odabereš da prihvatiš sopstveno otkrovenje kroz okruženja koja Bog orkestrira ili možeš da odabereš da ignorišeš Božje delo – imaš slobodu izbora, slobodan si da odabereš. Na primer, kad je reč o dužnosti koju bi trebalo da izvršavaš, možeš da izabereš da je izvršavaš svim svojim srcem i svom svojom snagom ili možeš da odabereš da je izvršavaš uz površan stav. To je u potpunosti stvar tvog ličnog izbora i, naravno, ujedno je zasnovano na tvom sopstvenom kovu, sposobnostima, instinktima i tako dalje. Bog ne izvršava dodatni posao – odnosno, pod normalnim okolnostima, Bog ne izvršava nikakav dodatni posao podsticanja ili primoravanja. Šta to znači? To znači da Bog za tebe uređuje okruženja – kao da je za tebe uredio gozbu, s toplim i hladnim jelima, pirinčem i supom, voćem, napicima i tako redom, a kad je reč o tome šta ćeš ti odabrati, Bog ti pruža slobodu – šta god da izabereš, imaš slobodu da to učiniš i Bog se u to ne upliće; On se samo usredsređuje na to da izrazi istinu kako bi ljude opskrbio. Neki ljudi samo ovlaš pogledaju tu trpezu, a da lično ne probaju kakva su na njoj zapravo ukusna jela. Tu gozbu samo prokomentarišu, izgovore neke doktrine i zatim odlaze. Drugi samo odaberu da gledaju u trpezu, zanemaruju ukusna jela na njoj i odlaze, a da nisu formirali nikakav stav niti mišljenje. Ima i onih koji su lično probali i iskusili ukusna jela na njoj i koji su ujedno naučili kako da naprave neko od tih ukusnih jela. U okruženju koje je Bog uredio, kakav god da je tvoj stav – bilo da ga dočekuješ raširenih ruku ili ga odbacuješ i poričeš, ili ga prezireš i prema njemu si neprijateljski nastrojen i tome slično, ako se Bog pita, sve su to stavovi. Kako Bog pristupa raznim ljudskim stavovima i kako se njima bavi? Pošto je ljude opskrbio brojnim istinama, Božji stav prema njima je jedino u tome da posmatra i beleži. A kad je reč o tome šta ljudi biraju ili kakav je njihov stav, Bog se u to ne upliće – ta stvar nema nikakve veze s Bogom. Pa, s čim onda ta stvar ima veze? Ona ima veze s putem koji biraš, sa onim što ćeš na kraju dobiti i sa tvojim konačnim ishodom. Po tom pitanju, Bog ne izvršava nikakav dodatni, pomoćni posao, On samo ispunjava odgovornosti i obaveze koje treba da ispuni. Nakon što te je opskrbio istinom i saopštio ti načela za postupanje sa svakojakim ljudima, događajima i stvarima, On može i da ti uredi okruženja. Međutim, Bog se ne meša u tvoj konačni izbor odnosno u to kojim putem ćeš poći – On ti dozvoljava da to sâm odabereš. Na primer, ako budeš izabran za starešinu ili delatnika, možeš da odabereš da postupaš prema istina-načelima i radnim aranžmanima Božje kuće ili da postupaš samovoljno i nepromišljeno u skladu sa sopstvenim sklonostima. Ako odabereš da sve rešavaš prema istina-načelima i da svoju dužnost izvršavaš u skladu s radnim aranžmanima, Bog će to posmatrati i beležiti, pa ćeš na kraju zadobiti istinu i pokorićeš se Bogu – ovo je jedan ishod. Ako stvari radiš shodno sopstvenoj volji i postupaš samovoljno i nepromišljeno, kršeći radne aranžmane Božje kuće i istina-načela, i to je izbor, kao i put kojim ideš, pa će Bog na isti način to posmatrati i beležiti i, naravno, ne treba reći kakav će ti biti ishod. Ako si zadobio istinu i život, ovo će ti takođe omogućiti da zadobiješ Božje odobravanje i sebi obezbediš dobro odredište.

Ljudi veruju da Božje delo sadrži Njegove orkestracije i uređenja. Dakle, šta su u ljudskim predstavama i uobraziljama Božje orkestracije i uređenja? Oni su svojevrsna manipulacija, odnosno, Bog potajno baca na ljude veliku mrežu, manipuliše svim njihovim ponašanjima i okruženjima u kojima se oni nalaze i prati sve što oni rade. Ovo su predstave i uobrazilje koje ljudi imaju, zar ne? (Da.) Shodno tome, ljudi počinju da budu oprezni prema Bogu i u svom srcu se osećaju uplašeno od Boga, a to je izazvano njihovim predstavama i uobraziljama o Božjim orkestracijama i uređenjima. To što su na ovaj način uplašeni i oprezni nije istinska pokornost Bogu ni strah od Boga, već oblik buntovništva i otpora. Ljudi misle da je Bog svemoguć i sveprisutan i da je istina da, bez obzira na to šta oni rade, „kad čovek postupa, Nebo gleda”. Oni smatraju da ih Bog neprekidno posmatra i na njih motri, sa ciljem da obuzda njihovo srce, njihove ruke i noge, ne dajući im slobodu izbora i primoravajući ih da primenjuju istinu, primoravajući ih da promene svoje misli i gledišta i primoravajući ih da izvršavaju stvari shodno Božjim željama. Sve su to ljudske predstave. Strogo govoreći, ovo je svojevrsno bogohuljenje. U stvari, Bog nikada nije nameravao da ljude prisiljava, da ih vezuje niti da njima manipuliše. Bog ljude nikada ne sputava niti ih ni na šta primorava, a još manje ljude prisiljava. Ono što Bog ljudima daje jeste ogromna sloboda – On ljudima dozvoljava da odaberu put kojim treba da idu. Čak i ako si u Božjoj kući, pa makar i da te je Bog predodredio i odabrao, svejedno si slobodan. Možeš da odabereš da odbiješ razne Božje zahteve i uređenja ili možeš da izabereš da ih prihvatiš; Bog ti pruža mogućnost slobodnog izbora. Ipak, šta god da izabereš odnosno kako god da postupaš odnosno kakav god da ti je stav u rešavanju neke stvari s kojom se suočavaš odnosno koja god sredstva i metode da na kraju koristiš da je rešiš, moraš preuzeti odgovornost za svoje postupke. Tvoj konačni ishod nije zasnovan na tvojim ličnim sudovima i definicijama, već Bog vodi evidenciju o tebi. Nakon što je Bog izrazio brojne istine i nakon što su te brojne istine ljudi čuli, Bog će za svaku osobu strogo odmeriti ispravne i pogrešne stvari i za svaku osobu odrediti konačan ishod na osnovu onoga što je On rekao, onoga što On zahteva i na osnovu načela koja je On za ljude formulisao. Po ovom pitanju, Božje ispitivanje i Božje orkestracije i uređenja nisu Božje manipulisanje ljudima niti Božje vezivanje ljudi – ti si slobodan. Prema Bogu ne moraš da budeš oprezan, niti moraš da se osećaš uplašeno ili nelagodno. Od samog početka do kraja, ti si slobodna osoba. Bog ti daje slobodno okruženje, volju da slobodno donosiš odluke i prostor da slobodno biraš, omogućavajući ti da sâm biraš, a svaki ishod koji na kraju dobiješ u potpunosti je određen putem kojim ideš. To je pošteno, zar ne? (Jeste.) Ako, na kraju, budeš spasen i neko si ko se pokorava Bogu i s Bogom je usklađen, i neko si koga je Bog prihvatio, to je ono što dobijaš zbog svojih ispravnih izbora; ako, na kraju, ne budeš spasen i ne možeš da budeš usklađen s Bogom, Bog te ne zadobije i nisi neko koga je Bog prihvatio, i tada se to svodi na tvoje izbore. Prema tome, u Svom delu, Bog ljudima daje mnogo prostora da biraju, pružajući ljudima ujedno potpunu slobodu. Ovo je stoga što Bog koristi istinu da odmerava sve ljude, događaje i stvari, uključujući ljudske ishode i odredišta. Ljudski ishodi i odredišta se na sličan način određuju pomoću istine – to je načelo Božjeg dela koje se baš nikad ne menja. Bog te neće prihvatiti, pokazati ti blagodat niti ti dozvoliti da budeš spasen zato što Ga se plašiš, prema Njemu si oprezan i koračaš bojažljivo i potčinjeno do kraja puta; niti će Bog dozvoliti da na kraju budeš spasen zbog nekih svojih zasluga. Drugim rečima, neće biti nikakvih izuzetaka da neko završi sa ishodom ili dobrim odredištem kakve ne zaslužuje – krajnji ishod svakog čoveka određen je putem kojim on ide. Navešću vam jedan primer. Recimo da Bog za tebe uredi neko okruženje i u tom okruženju ti bi trebalo da razmisliš o sebi, spoznaš svoje prestupe i spoznaš svoje iskvarene naravi, pogrešne misli i gledišta, nedostatke i nepodobnosti ili neka svoja pogrešna razumevanja o Bogu ili pritužbe na Boga. Isto tako, trebalo bi da prestaneš da iznalaziš izgovore i da ističeš jadne argumente u svoju odbranu, već da budeš u stanju da se pokoriš, da tragaš za odgovarajućim istinama kako bi izmenio svoje postojeće stanje i prihvatio istinu u sebi, a zatim da postupaš u skladu sa istina-načelima. Postupajući tako postići ćeš željeni efekat. Kad ti se slične stvari iznova dogode, prirodno ćeš postupati prema istina-načelima i neće biti potrebe da ti Bog uređuje posebna okruženja kako bi ti pomogao. To je nešto što ljudi mogu da postignu i, ako oni to mogu da postignu, Bog neće obavljati nikakav nepotreban posao. Ali kad je reč o onima koji ne streme ka istini, Božji stav je drugačiji. Kad ih stvari zadese, neki ljudi ne tragaju za istinom niti o sebi razmišljaju, već nastavljaju samo da budu negativni i da negoduju, žaleći se na Boga i na druge ljude. Ne samo da o Bogu stvaraju predstave, već o Njemu donose i sud. Ako ih neko orezuje ili razotkriva, iznaći će izgovore da sebe opravdaju, a u svom poslu mogu postati i pasivni i zabušanti ili čak mogu da sabotiraju stvari. Takvi se ljudi ne mogu iskupiti i Bog takve s gnušanjem odbacuje. Ako te tokom vere u Boga donekle zanima istina i spreman si da slušaš propovedi i težiš istini, i ako imaš malčice pozitivnog stava, Bog će onda proučiti tvoje srce i malo te pokrenuti kad tragaš za istinom, a zatim će ispitati da li si u stanju da primenjuješ istinu. Ali ako odabereš da budeš negativan i da u svom poslu zabušavaš, da pronalaziš izgovore i pravdaš se, da na sve strane dižeš galamu i odbijaš da sebe spoznaš ili se pokaješ, šta će Bog učiniti i kako će s tobom postupiti? Bog će samo tiho posmatrati kakve se promene odvijaju. Bog te neće pokrenuti niti će te podsticati da čitaš Njegove reči i tragaš za istinom. Bog se u to neće mešati niti će se uplitati – pustiće te da do mile volje izvodiš svoju predstavu. Kad ti se savest probudi i pomisliš: „Nije trebalo to da uradim” ili povremeno čuješ iskustveno svedočenje koje podseća na tvoje trenutno stanje i otkriješ kako je ta osoba postupila, pa najednom osetiš da je to što si ti uradio bilo neprimereno, nerazumno i nepristojno, i da u tvom srcu postoji skoro neprimetna bol, od toga časa pa nadalje više nećeš biti negativan niti slab, biće ti neprijatno da otvoriš usta da sebe opravdaš, i biće sve manje i manje tvojih zamisli ili postupaka kojima ometaš i podrivaš stvari, a ujedno će oni biti i sve manje ozbiljni. Kako god da se to na kraju razvije, u svakom slučaju, sve to je tvoje sopstveno ponašanje. Bog samo potajno i nemo posmatra, sa ciljem da pronađe dokaz na osnovu koga će te na kraju oceniti. Baš kao kad je grad Niniva trebalo da bude uništen, Bog je samo poslao Jonu da Ninivljanima prenese poruku. Bog ih nije pokrenuo da ispovede svoje grehe, da se pokaju ili da shvate sopstvene probleme – On te stvari nije radio. Bog je naprosto poslao Jonu da tu poruku prenese i istovremeno je tajno posmatrao ne bi li video kakav niz reakcija i postupaka će preduzeti nakon što čuju to obaveštenje i kakvi su planovi svakakvih ljudi, od onih na vrhu pa sve do dna, i kakvi su njihovi stavovi prema tom obaveštenju od Boga. Samo je potajno posmatrao. Šta znači „posmatrati”? To znači da Bog gleda, poput slučajnog posmatrača, proces razvoja događaja i smer u kome se stvari menjaju, i ni na koji način se u to ne upliće. Osim što je od Jone zatražio da prenese tih nekoliko rečenica, Bog nije obavio nikakav dodatni posao, nije izvršavao nikakav posao podsticanja ljudi, niti je povrh toga bilo ikakvih dodatnih reči da se prenesu, već samo onih nekoliko rečenica koje je izgovorio Jona. Naravno, načela Božjeg dela na današnjim ljudima ostaju nepromenjena – On i dalje tako dela i to je, od početka do kraja, Božji stav prema ljudskom rodu. Bilo da On želi da nekoga promeni ili da kod neke osobe nešto postigne, Božji stav, načela i metode u Njegovom delu se ne menjaju. Zašto je to tako? Bog je stvorio žive ljude, stvorio je ljudska bića sa slobodnom voljom, a ne mašine niti marionete. Kad Bog izražava istinu ili želi nešto da postigne, On često prvo uredi okruženje kako bi ljudima omogućio da tragaju za time da dokuče Njegove namere, a katkad će ljudima neposredno reći koje su Mu namere i zahtevi; sve ostalo zavisi od ljudskog odlučivanja na temelju njihove slobodne volje i različitih stanja koja poseduju. Takav je bio Božji stav prema Ninivljanima, a Njegov stav prema ljudima koje želi da spase ostaje neizmenjen. Načela Božjeg dela nisu se promenila; Bog oduvek ovako dela i načela Njegovog dela na ljudskim bićima koja je stvorio oduvek su takva. Nakon što je narodu Ninive preneo poruku, Jona je otišao da pronađe mesto u hladu i iz prikrajka je posmatrao stanovništvo grada da bi video kakva će talasanja i aktivnost nastati među Ninivljanima nakon što se Božja poruka prenese od vrha do samog dna grada i svi čuju za vest da Bog namerava da uništi Ninivu – samo je posmatrao. Naravno, to posmatranje je potrajalo i, tokom ovog procesa, Bog je posmatrao promene u svim ovim stvarima. Kad bi se stvari razvijale u dobrom pravcu, onda bi Bog naravno bio oduševljen; kad bi se stvari razvijale u lošem pravcu, On bi mogao da tuguje, ali bi to zavisilo od konkretne situacije. Bog bi tugovao zato što je ljudska bića stvorio Bog, a Bog tuguje kad se ljudska bića suočavaju sa uništenjem ili kad predstoji gubitak života. Međutim, kad naiđe na iskvarene ljude koji su obamrli i tupoglavi, i tako buntovni, Bog ne tuguje. Bog će učiniti ono što treba da učini shodno Svom izvornom planu, shodno načinima na koje On dela i shodno načinima i načelima prema kojima postupa sa stvorenim bićima. Ovde nema nikakvih ljudskih osećanja niti emocija, samo Stvoriteljevih načela i kriterijuma u obavljanju stvari. Stoga, u tom pogledu, ljudi treba da otpuste sopstvene predstave i da tačno dokuče Božji stav i metode za postupanje prema ljudima, umesto da koristeći uskogrudost stvorenih ljudi nagađaju i donose pretpostavke o Božjim mislima i idejama. Bog dela na tebi, uređujući okruženja za tebe i uređujući ljude, događaje i stvari kako bi te obučio i omogućio ti da praktično postupaš i On želi da istinu pretoči u tebe – na čemu je zasnovana Božja prvobitna namera da stvari izvršava na ovaj način? Zasnovana je na načelu poštovanja i negovanja života. To nije osećanje koje Stvoritelj ima prema ljudskim bićima – Bog nema nikakva osećanja. Načelo ove prvobitne namere nadilazi osećanja ljudskog telesnog srodstva i, naravno, nije ni nekakva privrženost – ono nastaje zbog načela negovanja i poštovanja života. Neki ljudi kažu: „Da li je ovo širina Božjeg uma? Je li ovo Njegov viši nivo bivstvovanja?” Mislite li da je to u pitanju? (Ne.) Izraze „nivo bivstvovanja” i „širina uma” možete koristiti da biste opisali ljude, ali ih nemojte primenjivati na Boga. To nije ni širina uma niti je nivo bivstvovanja. S jedne strane, za ovo se može reći da je divota Stvoritelja, a s druge, ujedno se može reći da je to otkrovenje Božjeg identiteta i suštine. Bog neguje i poštuje život svakog stvorenog bića, ali na temelju tog negovanja i poštovanja, Bog ne dovodi u pitanje Svoja načela, i ta načela ne potiču ni iz osećanja niti od tela. Odakle potiču? To su načela istine koja pripadaju samo Bogu. Razmislite o tome: ako ljudi imaju decu, oni ih prekomerno razmaze i prema njima razviju vrlo duboka osećanja. Svoju bi decu čak želeli da drže u naručju i da s njima provode po ceo dan. Bog prema ljudima nema takva osećanja niti privrženost. Zbog svog krvnog srodstva, ljudi prema svojoj deci razvijaju takva osećanja i zbog takvih će osećanja ljudi izgubiti svoj razum i načela. Ona nisu prirodna ili normalna otkrovenja normalne ljudskosti, niti su ispoljavanje ljubavi. Naprosto su osećanja i naprasitost – to su osećanja koja nastaju iz krvnog srodstva. Osećanja nisu istine niti su ono što normalna ljudskost treba da poseduje; ona su negativne stvari. Bog ljudskom rodu ne tetoši niti ga mazi. Kakav je Božji stav prema ljudskom rodu? Bog te je izabrao i odgovoran je za tebe, na tebi dela i za tebe plaća cenu i izgovara reči da te opskrbi istinom i životom, na osnovu načela negovanja života stvorenih ljudskih bića i poštovanja života. Međutim, način na koji Bog dela nije onakav kakvim ga ljudi zamišljaju, odnosno, takav da te On čvrsto dograbi ili, da se kolokvijalno izrazimo, da te prisiljava. To nije tako. Bog ljude ne prisiljava; On ljude nikada ne primorava da išta učine. Kako bi zadobili blagoslove, u svojoj veri u Boga, ljudi uvek žele da Boga prisile i uvek žele da Boga prinude da im dâ blagoslove, a ujedno žele da se za Boga prilepe i prisile Ga da im dozvoli da uđu u carstvo nebesko. Zar nije tako? (Jeste.) Bog te ne prisiljava. Nije dobro koristiti ovaj kolokvijalni izraz „da te prisiljava”, ali je on donekle živopisan i ljudima je lako da ga razumeju. Bog te ne drži u čvrstom stisku – slobodan si. Ako ovo celokupno delo koje Bog vrši na tebi uvažavaš zato što On poštuje, ceni i neguje tvoj život, ne treba da odabereš da prema Bogu budeš oprezan, da Ga pogrešno razumeš, da prema Njemu osećaš otpor ili da Ga odbacuješ kad za tebe orkestrira i uređuje svako okruženje. Umesto toga, treba da radiš ono što bi stvoreno biće trebalo da radi i pokažeš stav koji bi stvoreno biće trebalo da ima prema Stvoritelju – pokornost i prihvatanje. Zar nije tako? (Jeste.) Ovaj aspekt smo sada razjasnili razgovorom u zajedništvu.

Načinom na koji ljudi pristupaju Božjem delu već je razotkrivena jedna od njihovih predstava i uobrazilja. Koja je to predstava i uobrazilja? Ljudi tumače Božje orkestracije i uređenja na način kao da On njima manipuliše i kontroliše ih. Da li Bog ovako dela? (Ne.) Duboko u svom srcu, ljudi osećaju neku nejasnu bojazan prema Bogu. Pri samom pomenu Boga, oni osećaju da je On zastrašujuć, a ne drag. Veruju da ako ne slušaš Božje reči i ne pokoravaš se Njegovim orkestracijama i uređenjima, On će na tebe biti ljut sve dok ne poslušaš Njegove reči i ne pokoriš se Njegovim orkestracijama i uređenjima, te da neće odustati sve dok te ne upotpuni. Zar ovo nije predstava koju ljudi imaju? Kako ljudi zamišljaju Boga? Zar Ga ne zamišljaju kao nekog diktatora? Smatraju da moraš da prihvatiš Njegovu vladavinu, da prihvatiš Njegove politike i prema Njemu budeš pun poštovanja i radiš sve što ti On govori, da o Njemu ne možeš da pričaš iza Njegovih leđa, da moraš da prihvatiš okruženja koja On za tebe uređuje, te da ćeš, ako ih ne prihvatiš, biti kažnjen i uslediće odmazda. Da li Bog zaista stvari obavlja na ovaj način? (Ne.) Bog te poštuje i preuzima odgovornost za tebe. Bog neguje život stvorenih ljudskih bića. Ljudi ne bi trebalo da ne prepoznaju šta je za njih dobro ili da ne cene Njegovu dobrotu. Ako zaista ceniš Božju dobrotu, onda treba da prihvatiš okruženja koja On uređuje i da ih od Njega prihvatiš. Čak i ako u njima ne prihvataš istine, u njima ne shvataš istine i ne shvataš šta treba da primenjuješ ili promeniš, makar prema Bogu ne treba da budeš oprezan niti da Ga pogrešno razumeš – to je ono što treba da postigneš. Čak i ako iz ovih okruženja ništa ne zadobiješ, nemoj pogrešno da tumačiš Božje želje. Bog ne nastoji da od tebe išta dobije. Ti si samo majušno stvoreno biće, pa šta bi Bog uopšte mogao da nastoji da dobije od tebe? Tvoj život i sve u čemu danas uživaš dati su ti od Boga, kao i ono malo doktrine koju razumeš. Tvoja slobodna volja, tvoj kov, tvoji talenti i tvoje sposobnosti i veštine, kako oni veliki tako i mali, svi su ti dati od Boga. Šta bi Bog mogao da nastoji da dobije od tebe? Ako Bog zadobije slavu nakon što istinu pretoči u tebe, navodeći te da Mu se pokoriš i da Ga se bojiš, a ti misliš da je to ono što Bog nastoji da od tebe dobije, zar onda Boga ne osuđuješ prema sopstvenim podlim merilima? Ovo je bogohuljenje, zar ne? (Jeste.) Kakvu slavu Bog može da zadobije od ljudi? Na kraju krajeva, ljudi su ti koji dobijaju opipljive koristi. Pre nego što Njegovo delo bude završeno, Bog je već stekao slavu, jer je Sâm Bog slavan – Njegova istina i autoritet su dokaz Sotoninog poraza, i oni su stvarnost svih pozitivnih stvari. Sâm Bog je slavan, pa da li Mu je i dalje potrebno da od majušnog stvorenog bića kao što si ti zadobije nešto malo slave? Bog ne nastoji da od ljudi išta zadobije. Nastoji li da ipak nešto zadobije, onda je to da ljudima omogući da na kraju ispune Njegove zahteve u skladu sa Njegovim planom upravljanja, a kad ljudi postignu spasenje i mogu da se sa Bogom usklade, tada će On počinuti – zahvaljujući tome što je spasao ljudsku rasu, Bog će zauzvrat moći da počine – to je ono što Bog nastoji da dobije. Dakle, zar nisu ljudi ti koji na kraju dobijaju opipljive koristi? Ljudi će dobiti istinu, više se neće osećati izgubljeno u životu – imaće smer i put – i biće usklađeni s Bogom i više se neće buniti protiv Njega, i neće biti zarobljenici bilo koje zle sile, biće istinska stvorena bića i više se neće suočavati sa smrću – kakva je to samo čast! Oni koji dobijaju najveće opipljive koristi upravo su ljudska bića, oni koji prihvataju Božje delo i Božje spasenje. Da li je u razgovoru u zajedništvu ovaj aspekt jasno razjašnjen? Koja je ljudska predstava i uobrazilja unutar toga? (Božje orkestracije i uređenja ljudi tumače kao da On njima manipuliše i kontroliše ih.) Kad u zajedništvu o tome ne bismo razgovarali, ljudi bi u svojim umovima uvek imali neke misli i gledišta koje ne bi mogli da izraze ili koji se nisu uobličili u sistematičnu teoriju. I premda ih te stvari ne sputavaju da vrše svoje dužnosti niti očito utiču na njihov svakodnevni život, one se ozbiljno odražavaju na njihovo stremljenje ka istini, na njihov stav prema Bogu i na njihov odnos sa Bogom. Dakle, to su stvari koje ljudi moraju da otpuste. Kad taj problem bude razrešen, ti ćeš otpustiti barijeru između sebe i Boga i svojevrsna prepreka na tvom putu stremljenja ka istini biće uklonjena, što će ti olakšati da stremiš ka istini. Kad se stvarne teškoće budu razrešile, smanjiće se broj barijera i prepreka između tebe i Boga, pa ćeš s većim spokojstvom moći da izvršavaš svoju dužnost i primenjuješ istinu. To je poput odlaska na bojno polje – kad odlazite u bitku, mislite li da je na sebi bolje imati lagan teret ili teško breme? Šta je prijatnije? (Ići u bitku s laganim teretom.) Ići u bitku s laganim teretom, dovoljno je i da samo nosite oružje na leđima – tako je najjednostavnije i najlakše. Ako povrh toga nosite šerpe i prtljag, ili kozmetiku i opremu za vežbanje, teret će biti preveliki; biće bolno u bitku poneti tako mnogo stvari i biće nezgodno za borbu. Ove predstave i uobrazilje su poput različitih tereta koje ljudi nose unaokolo i, kud god da odu, oni za njih predstavljaju nevolje i opterećenje. U najkraćem, te stvari će povremeno uticati na tebe i ometaće te u stremljenju ka istini i njenoj primeni. Kad nema nikakvih naročito kritičnih situacija, izgledaće kao da nemaš nikakvih većih problema. Ali kad se zaista pojave kritični problemi po pitanju načela, barijera sačinjena od ovih stvari odvajaće te od Boga. Kad te stvari izađu na videlo, osetićeš da u tvom odnosu sa Bogom postoji problem, da između tebe i Boga postoji sukob; tvoje srce vere u Boga više neće biti tako čisto i imaćeš brojne teškoće. Međutim, kad ove stvari otpustiš, osećaćeš se odlično, srce će ti biti opušteno i oslobođeno, više neće biti sputano niti vezano. Iako će se u tvojoj podsvesti ili u tvojim mislima te stvari povremeno ukazivati, u osnovi ćeš ih uveliko razrešiti, a kad nešto budeš iznova radio, u izvršavanju toga ćeš se osećati mnogo lakše i činićeš to daleko jednostavnije. Iako u dubini tvog uma te predstave i uobrazilje mogu još uvek imati suptilno dejstvo, u svojoj subjektivnoj volji ćeš makar jasno raspoznati da one nisu pozitivne stvari, pa ćeš ih subjektivno otpustiti i nećeš biti pod njihovim uticajem. Time ćeš u osnovi otpustiti i razrešiti ovu prepreku između sebe i Boga.

U zajedništvu često razgovaramo na ovaj način na temu stremljenja ka istini. Možete li da osetite važnost stremljenja ka istini? Kad ste videli da crkva postupa sa ljudima iz vašeg okruženja koje poznajete, pa su neki od njih čak uklonjeni ili izbačeni, da li ste o tome imali ikakve misli? Da li ste iz toga stekli neko iskustvo ili izvukli neke pouke? Koji su glavni problemi sa onima koji su premešteni u grupe B i onima koji su uklonjeni? (Kad sam video da neke ljude iz mog okruženja koje poznajem prebacuju u grupe B ili ih uklanjaju, to mi je uznemirilo srce i um. Iako godinama veruju u Boga, oni zaista ne streme ka istini, pa ako i ja, kad god me nešto zadesi, ne budem stremio ka istini i za njom ne budem tragao, na kraju ću i ja poput njih biti uklonjen.) Znate li koja su bila načela Božje kuće za postupanje sa ovim ljudima? Da li ih je Božja kuća uklonila samo zato što imaju lošu ljudskost i ne streme ka istini i zato što joj se ti ljudi ne dopadaju? (Ne.) Dakle, da li je tačno da svi oni sa kojima se nije postupalo nemaju nikakav problem sa svojom ljudskošću, da svi vole istinu, streme ka istini, mogu da se pokore istini i da vole Boga i boje Ga se? Je li to slučaj? (Nije.) Je li te ljude Božja kuća uklonila ili premestila u B grupe samo zato što ne vole istinu i prema njoj imaju odbojnost? Da li je s njima postupano zato što imaju lošu ljudskost i sasvim odbijaju da prihvate istinu, ili zbog njihovog lošeg izgleda ili nekog privremenog prestupa? Je li to načelo prema kome Božja kuća postupa sa ljudima? (Nije.) Da li zbog toga što neko ne stremi ka istini Božja kuća s njim postupa, onemogućava mu da vrši dužnost i isteruje ga? (Ne.) Pa zašto je sa ovim ljudima postupala i isterala ih? (Zato što nisu postupali prema istina-načelima i prekidali su i ometali crkveni rad, izazivajući ozbiljne gubitke u radu Božje kuće.) Da li je to bio glavni razlog? (Da.) Koji su još bili razlozi? Da li je iko ikada isteran zato što neprekidno laže? (Ne.) Da li je iko ikada isteran zato što ne voli istinu i prema njoj ima odbojnost? Da li je iko ikada isteran zato što nije odan u vršenju svoje dužnosti? (Ne.) Mislite li da je šteta što su ti ljudi isterani? Da li je ikome od njih naneta nepravda? (Ne.) Apsolutno nikome od njih nije naneta nepravda. Sudeći prema zlim delima koja su učinili, ti ljudi zaslužuju da osamnaest puta umru kad odu u duhovno carstvo i svi moraju da budu kažnjeni – da umru, zatim se ponovo vrate u život i ponovo budu kažnjeni, da ponovo umru i nanovo se vrate u život i nanovo budu kažnjeni, i da iznova umru – zaslužuju da umru ukupno osamnaest puta. Počinili su mnoga zla dela i njihovi grehovi su gnusni! Zašto je onda s ovim ljudima postupano i zašto su izbačeni? Zato što osim postupanja s njima nije postojala druga mogućnost – nisu izvršavali svoje dužnosti, izazivali su prekide i ometanja i sabotirali su stvari! Neki čak misle da je s ovim ljudima postupano zato što vole da lažu i imaju lošu ljudskost ili zato što se nadmeću za status i moć i nisu odani u vršenju svojih dužnosti; drugi smeteni ljudi kažu da je to stoga što oni ne vole istinu i ne streme ka istini. Pa, da li vi volite istinu? Da li svi oni koji nisu isterani vole istinu i streme ka istini? (Ne.) Ništa od toga ne odgovara činjenicama. U stvarnosti, s tim ljudima je postupano i izbačeni su jer su tokom vršenja svojih dužnosti imali ulogu u izazivanju prekida i ometanju i sabotiranju stvari, radili su stvari koje Sotona i đavoli i velika crvena aždaja žele da rade ali nisu u mogućnosti, ozbiljno kršeći upravne odluke Božje kuće i ozbiljno ljuteći Boga. Isterani su samo zato što osim isterivanja naprosto nije bilo druge mogućnosti. Nije reč o tome da u Božjoj kući nema ljubavi i da je ona stroga prema ljudima i nije reč o tome da Božja kuća ljudima ne pruža priliku. Naprotiv, reč je o tome da su ti ljudi preterali u svojim postupcima, izazivajući prekide i ometanja, a gubici koje su izazvali crkvenom radu bili su preveliki. Nisu vršili svoje dužnosti i nisu čak ni službovali; izazivali su prekide i ometanja i činili su zlo. Niko od Božjih izabranika ne voli da takvi ljudi budu u crkvi. Ako u crkvi kažeš nešto podrugljivo ili slažeš, to je samo tvoje lično ponašanje, radi se samo o tome da ne voliš istinu i ne stremiš ka istini, te dokle god time ne izazivaš prekid ili ometanje, niko s tobom neće postupati; ako si u vršenju svoje dužnosti ponekad pomalo površan, ali si uglavnom efikasan, u tom slučaju, dokle god ne izazivaš prekid ili ometanje, Božja kuća će ti pružiti priliku da ostaneš i vršiš dužnost, ophodeći se prema tebi shodno načelima. Međutim, ti ljudi su izazvali prekide i ometanja. Bezobzirno su činili zlodela i u svakom smislu su kršili načela, izazivajući velika previranja; svi aspekti crkvenog rada bili su sabotirani i sasvim su propali plodovi dužnosti koje su izvršili brojna braća i sestre. Posledice njihovih prekida i ometanja veoma su ozbiljne, i velikom broju drugih ljudi biće potrebno nebrojeno sati da to poprave, tako da su ti ljudi morali da budu isterani! Samo je tako bilo moguće zaštititi braću i sestre kako bi mogli normalno da vrše svoje dužnosti i postignu dobre rezultate. Jedino je uklanjanjem tih zlih ljudi i antihristâ bilo moguće stvoriti prikladno radno i životno okruženje za braću i sestre. Kada bi ti zli ljudi i antihristi ostali u crkvi, oni bi bili samo pošast i svuda gde bi otišli vladali bi gadna i mutna atmosfera i haotično stanje. Ništa od onoga što su oni radili nije ispunilo čak ni merilo službovanja. Samo su ometali, sabotirali i rušili. Sve što su činili bilo je sa ciljem da se prekine i ometa crkveni rad i crkveni život. Zar oni nisu Sotonine sluge? Mogu li takvi ljudi da ostanu u crkvi? Oni nisu obični iskvareni ljudi, već Sotonine sluge! Šta su ti ljudi učinili? Rasipali su priloge Bogu i bezuslovno su ih davali nevernicima – bili su izrazito darežljivi u davanju novca nevernicima, terajući ih da ga uzmu čak i onda kad ga ovi nisu ni tražili. Kad bi od nevernika zatražili da obave neki posao i nevernici smatrali da je deset hiljada dinara dovoljno za taj posao, ovi bi bili uporni da im plate trideset hiljada dinara, a kad bi nevernici tražili trideset hiljada dinara, ovi bi bili uporni da im plate pedeset hiljada, dajući nevernicima čak dodatne bonuse povrh isplaćenih zarada. Koliko god priloga da treba potrošiti, oni o tome ne bi pitali Višnjeg, već o tome samostalno odlučuju. Kakav god posao da su izvršavali, nisu ga obavljali prema radnim uređenjima Božje kuće niti prema načelima koja nalaže Božja kuća i, naravno, sasvim sigurno ga nisu obavljali prema istina-načelima. Sledili su naprosto sopstvene želje i radili su kako im se prohte, nimalo ne braneći interese Božje kuće. Radije bi odbranili nevernike nego interese Božje kuće i na sve strane su rasipali priloge Bogu. Je li to novac koji su oni zaradili? Nisu se nimalo uzdržavali ni kad je trebalo davati bonuse i poklone nevernicima, nikome nije bilo dozvoljeno da im se usprotivi i prekorevali su svakoga ko se s njima ne slaže. Misliš li da su ovakvi ljudi oni koji veruju u Boga i slede Boga? Oni su šljam, zar ne? Treba li takve ljude ukloniti? (Da.) Koja su još zla ovi ljudi učinili? Pri propovedanju jevanđelja prijavljivali su lažne brojeve kako bi slagali Božju kuću i nemilosrdno su mučili i tlačili sve one koji nisu prijavljivali lažne brojeve. Primoravali su druge da prijavljuju lažne brojeve, ne ostavljajući im nijednu drugu mogućnost. Kakvi su to ljudi? Jesu li uopšte ljudi? Ako kažeš da imaju samo lošu ljudskost, da ne vole istinu i ne streme ka istini, da li ta izjava drži vodu? Zar nije besmislica? (Jeste.) Oni ne samo da ne vole istinu i ne streme ka istini, već ne poseduju ni normalnu ljudskost, nije im stalo da vole istinu i ka njoj streme – đavoli su, eto šta su! To sad jasno uviđate, zar ne? (Da.) Kakva je priroda ovih ljudi? (Đavolska.) Oni imaju prirodu đavola. Nakon uklanjanja, ti ljudi su bili prkosni, pa su čak osećali da im je naneta nepravda, govoreći: „Nevin sam, nisam to učinio!” Činjenice su im bile tu pred očima, ali su oni odbijali da preuzmu odgovornost i čak su se tvrdoglavo držali svojih opravdanja i do samoga kraja ostali prkosni; zar to ne dokazuje da su s pravom uklonjeni? Kakve će biti posledice ako takvi ljudi ne budu uklonjeni? Hoće li se oni pokajati? Čak i ako im pružiš priliku da nastave da vrše dužnost i samo ih orežeš, mogu li da se pokaju i promene nabolje? (Ne, ne mogu.) Ne postoji način da se oni pokaju. Kakva je ovo priroda-suština? Kakvi ljudi ne mogu da se pokaju i ne kaju se čak ni kad se suoče s činjenicama? (Đavoli.) Đavoli, ljudi sa suštinom Sotone, zli duhovi i prljavi demoni neće se pokajati; koliko god da u zajedništvu razgovaraš o istini, oni se neće pokajati. Oni ne priznaju čak ni činjenice sopstvenog zlodela, pa mogu li da prihvate istinu i spoznaju sebe? To nipošto neće učiniti! Kad bi mogli da priznaju činjenice svog zlodela, imali bi priliku da prihvate istinu, ali oni ne priznaju čak ni činjenice i ne priznaju niti prihvataju prirodu svojih postupaka – takvi ljudi se nikako ne mogu pokajati. Oni su poput Sodomljana – kad bi stanovnicima Sodome rekao: „Ako se ne pokajete, Bog će uništiti ovaj grad”, da li bi oni to prihvatili? Kakav bi im bio stav nakon što čuju te reči? Postupali bi kao da ih nisu ni čuli i nastavili da rade stvari shodno svojim željama, čineći ono što im se dopada bez i najmanjeg pokajanja. Stoga je njihov krajnji ishod bio da budu uništeni. Kad je reč o ovim ljudima koji su u crkvi izazvali prekide i ometanja, Bog im je pružao prilike, a oni ih ipak nisu cenili niti su se pokajali, već su se Bogu uporno protivili do samog kraja. Ti ljudi nemaju ni savesti ni razuma – da li su dostojni žaljenja? (Ne, nisu.) Ima li ikoga ko je ove ljude koji nisu dostojni žaljenja uzimao u odbranu? Ima li ikoga ko im se divi, osećajući da su godinama patili i plaćali cenu, da su radili izuzetno naporno i izuzetno marljivo, da neki od njih imaju prilično dobar kov, da poseduju odličnu radnu sposobnost i veštine rukovođenja, te da je prava šteta što su isterani? Da li je šteta? (Ne, nije.) Nije šteta, što znači da su s pravom isterani. Samo posmatrajte da biste uočili da li ovi ljudi mogu da prihvate istinu i kojim putem idu. Ako ljudi izazivaju prekide ili ometanja čak i dok vrše svoje dužnosti, oni su talog ljudskog roda! Jedino je ispravno da stvorena bića vrše svoje dužnosti i kakva god da je to dužnost, ona moraju da ispune svoju odgovornost. Čak i ako obavljanje njihove dužnosti nije ni blizu usklađeno s merilom, makar ne treba da izazivaju prekide i ometanja! Izazivanje prekida i ometanja jeste nešto što čini Sotona; to ne treba da bude nešto što čine iskvareni ljudi. Iskvarene ljude je iskvario Sotona i oni ne mogu a da se ne opiru Bogu; međutim, ljudi s normalnom ljudskošću, savešću i razumom ne bi namerno izazivali prekide i ometanja dok vrše svoje dužnosti. To je stoga što ih njihova savest i razum sputavaju, pa tokom vršenja svoje dužnosti neće prekidati, ometati ili sabotirati rad Božje kuće. Čak i ako čovek ne može da vrši svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom, prihvatljivo je da je vrši u skladu s prosečnim merilom, a to makar ispunjava merilo savesti i razuma. Međutim, ovi ljudi čak ne mogu da ispune ni ovo merilo, pa na kraju mogu samo da završe tu gde završe – da zbog svojih brojnih zlih dela budu uklonjeni ili izbačeni iz Božje kuće. Oni su talog ljudskog roda!

Hajde da u nastavku razgovaramo o problemima predstava i uobrazilja u „otpuštanju prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”, što je treći element „otpuštanja” unutar toga kako praktično primenjivati stremljenje ka istini. Upravo smo razgovarali o nekim ljudskim predstavama i uobraziljama o Božjem delu. Posmatrajući to sada, zar ljudi nemaju i neke druge predstave i uobrazilje o Božjem delu? Hoće li te prepreke i uobrazilje uticati na način na koji se ljudi odnose prema Božjem delu, način na koji doživljavaju Božje delo i način na koji shvataju i spoznaju Božje delo? Među različitim tipovima ljudi koji su prisutni u crkvi, jedan tip su zli ljudi i antihristi. Koje god zlo da su učinili zbog kojeg je s njima postupano i koje god stvari da su navele crkvu da ih ukloni ili izbaci, uvek ima nekih ljudi koji imaju određene predstave o tome što Božja kuća iz crkve pročišćava bezvernike, zle ljude i antihriste, a te predstave i uobrazilje su izazvane činjenicom da oni uopšte ne shvataju Božje delo niti Božju suverenost. U ljudskim predstavama i uobraziljama crkva je mesto na kome Bog dela na Zemlji, pa je crkva najneposrednije mesto da ljudi vide Božju suverenost, a ujedno se može reći i da je ona najneposrednije i najočitije mesto na kome se ispoljava Božja suverenost. Međutim, na tom mestu, ljudi često viđaju prisustvo nekih ljudi, događaja i stvari koji nisu u skladu sa njihovim predstavama. U svojim predstavama, ljudi smatraju da, pošto je crkva mesto koje je povezano s Božjim delom, ona treba da bude mirno i spokojno mesto ispunjeno prijateljstvom i mirom, ljubavlju i tolerancijom, radošću i utehom. Veruju da pojedinci poput zlih ljudi i antihrista nikad ne treba da se pojave u crkvi i da treba da izostanu pojave zlih ljudi koji čine zlo. I smatraju da pod Božjom suverenošću, u crkvi, naravno, ne treba da bude slučajeva kršenja istina-načela, a još manje treba da bude bilo kakvih razuzdanih ljudi ili razuzdanih stvari odnosno stvari koje nisu u skladu s ljudskom voljom, ljudskim osećanjima i ljudskošću. Veruju da u crkvi sve treba da bude tako mirno, spokojno, prijatno, pozitivno, optimistično i uzdižuće, te da čak ne treba da bude sukoba niti da se dešavaju ikakve grozote ili ružne stvari koje nisu u skladu sa potrebama ljudskosti. Sve to su ljudske predstave. Međutim, činjenice nisu usklađene s ljudskim predstavama i uobraziljama. Bez obzira na vremenski period ili etapu dela, u crkvi se oduvek događaju situacije da neki zli ljudi i antihristi ometaju i prekidaju crkveni rad, dovodeći do toga da se određeni aspekti rada Božje kuće sabotiraju, da poredak crkvenog rada bude uznemiren i ometen i druge slične stvari. Kad se te stvari dogode, ljudi smatraju da je to nezamislivo i srce im je ispunjeno bespomoćnošću, nerazumevanjem i zbunjenošću, pa se pitaju: „Da li Bog zaista postoji? Kako Bog tačno ima suverenost nad ljudskim rodom, upravlja Svojom crkvom i upravlja Svojom kućom? Da li Bog zaista brine o tome ili ne? Gde je Bog? Zašto, kad se dogode razuzdane stvari i kad se pojave zli ljudi i izazovu ometanje, niko ne istupi da ih zaustavi, a ni Bog ne istupi i zaustavi ih? Šta se ovde tačno dešava? Zar crkva nije Božja kuća? Zar oni koji slede Boga nisu Njegov izabrani narod? Zašto Bog ne motri nad Svojom kućom i ne štiti je? Zašto Bog ne štiti Svoj izabrani narod kako bi on mogao da živi spokojno u čauri, u utočištu?” Ove sumnje i ovo neshvatanje koje ljudi imaju izazvani su raznim ljudskim predstavama, zar ne? (Da.) Dakle, o čemu su uglavnom ove predstave? Nisu li one o Božjem delu i Božjoj suverenosti? Budući da se takve stvari poput zlih ljudi koji čine zlo i izazivaju prekide i ometanja događaju u crkvi i budući da ljudi ne razumeju te stvari, njima je teško da prozru poreklo tih stvari i koji će biti njihov krajnji rezultat. Pošto ljudi te stvari ne mogu da prozru, oni formiraju svakojake ideje i predstave u vezi sa Bogom. Neki ljudi misle: „Božja kuća treba da pokazuje ljubav prema zlim ljudima i antihristima. Ako im Božja kuća ne pokazuje ljubav, zar ona neće biti ista kao i društvo? U društvu uvek postoji jedna grupa ljudi koja muči neku drugu grupu ljudi, a sve to zarad nadmetanja za moć i uticaj. Zar uklanjanjem i izbacivanjem zlih ljudi Božja kuća na isti način ne muči ljude? Ostati u Božjoj kući nije tako bezbedno! Ako se zaista nađeš u nekoj turbulentnoj situaciji, mogla bi da ti bude naneta nepravda i da budeš uklonjen i niko te neće odbraniti! Gde je tačno Bog? Zašto Bog ne izađe i nešto kaže ili nešto učini? Daj da rođenim očima vidimo tvoje postojanje, da vidimo tvoju svemogućnost, da vidimo tvoju suverenost, pa bismo bili mirni, zar ne?” U crkvi, svaki put kad ljudi dožive neke događaje koje smatraju neshvatljivim, u nekima od njih nastaju osećanja poput nelagode i sumnje, neki te događaje čak žele da izbegnu, a drugi padaju u negativnost; neki, naročito, pošto su ih zaludeli i zavarali antihristi, dižu ruke od sebe, a neke, pošto su ih zaludeli i iskoristili antihristi i postali su njihovi saučesnici, crkva čak izoluje da razmišljaju o sebi ili ih uklanja. Dok te stvari smatraju neshvatljivim, ljudi istovremeno počinju i da sumnjaju u Božje postojanje. Ovo je stoga što je glavni izvor vere mnogih ljudi u Boga u njihovom uverenju da je Bog suveren nad svim stvarima, nad svime. Odnosno, mnogi ljudi veruju da Bog može da ima suverenost nad svime, nad svim stvarima i nad sudbinom ljudskog roda, pa otud veruju u Božje postojanje i u Božji identitet i suštinu. Međutim, odvijanje ovih stvari oko njih navodi ih da posumnjaju i pokleknu u svom uverenju u Božju suverenost i zatim počinju da sumnjaju u činjenicu da Bog ima suverenost nad svima, pa i njihova vera u Boga nakon toga počinje da se koleba, i otud nastaje čitav ovaj niz problema. Ljudi imaju svakojake predstave i uobrazilje o Božjoj suverenosti, a te predstave i uobrazilje sasvim sigurno nisu usklađene sa istinom niti sa činjenicama, već su ljudska pogrešna tumačenja ili pogrešna razumevanja. Stoga ćemo u nastavku u zajedništvu razgovarati o načinu na koji Bog ima suverenost nad svim ljudima, događajima i stvarima koji te okružuju i koje možeš da vidiš i osetiš, o tome koja su načela za Božju suverenost nad svim ovim i o tome koju svrhu On namerava da postigne.

„Božja suverenost” je izraz kojim je obuhvaćen vrlo širok raspon sadržaja. Ostavljajući po strani šire okruženje, kad je reč o crkvi, činjenica da Bog ima suverenost nad svime je stvarna. Božja suverenost nije isprazna fraza, niti je to puka pojava, već za to postoje stvarni primeri i stvarni rezultati. Dakle, koja su načela Božje suverenosti u crkvi? Razmislimo prvo o sledećem: ima li Bog suverenost nad time koji će ljudi biti primljeni u crkvu i da li On to uređuje? (Da.) Ovo nije isprazno. Do kojih ljudi dolaze Božje jevanđelje i Božje reči i koji ljudi mogu da prihvate Božje delo i koji ljudi mogu da uđu u crkvu – sve to je odredio Bog. Za sada, hajde da ne govorimo o ljudskosti tih ljudi i da li su to zli ljudi; činjenica da oni mogu da uđu u crkvu znači da je Bog odredio da tako bude. Da li je Božje određenje aspekt Božje suverenosti? (Jeste.) Pre svega, u jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da je ulazak svakog čoveka u crkvu odredio Bog. Izraz „Božje određenje” zvuči pomalo apstraktno, pa stoga recimo samo da „Bog ima poslednju reč, Bog stražari na vratima”. Bog je kapija do carstva i ujedno kapija do crkve. Bog čuva stražu na vratima kad je reč o tome kakvi ljudi mogu zvanično da postanu pripadnici crkve, Božje kuće. Bilo da su to bezvernici ili zli ljudi koji su nekako dospeli u crkvu ili dobri ljudi koji su zainteresovani da veruju u Boga ili koji mogu da prihvate istinu i slede Boga, ako se budu pridružili crkvi i budu postali pripadnici crkve, onda to nije nešto o čemu može da odlučuje ijedna osoba, već je to zbog Božje suverenosti i uređenja i zato što je On to odredio. Bez obzira na to da li oni imaju nekakve skrivene motive ili ciljeve za svoju veru u Boga odnosno bez obzira na to kakva je njihova ljudskost ili koji im je stepen obrazovanja ili društveno poreklo, Bog je taj koji odlučuje da oni mogu da se pridruže crkvi i dođu pred Njega – Bog je taj koji čuva stražu na vratima. Mogu li ljudi da čuvaju stražu na vratima onako kako treba? (Ne, ne mogu.) Ljudi ne mogu da odlučuju o ovoj stvari, to ne zavisi od ljudske volje. Na primer, kad vidiš da je neko prepreden i da ima status u društvu, ti pomisliš: „Bilo bi odlično da ovaj čovek može da dođe u Božju kuću da bude crkveni starešina. Našoj crkvi nedostaju takvi ljudi.” Ali Bog ih ne želi; On ih ne pokreće. Kad im drugi ljudi propovedaju jevanđelje i s njima u zajedništvu razgovaraju o Božjim rečima, oni ne razumeju to što su čuli. Sve drugo što slušaju, oni mogu da dokuče; jedino to ne uspevaju kad slušaju reči Božje, i poput idiota su – mogu li takvi ljudi da ipak uđu u crkvu? Iako su zainteresovani da dobiju blagoslove, oni nisu u stanju da utišaju svoje srce i ne mogu da sede mirno dok slušaju Božje reči i besede o istini, a nakon što čuju dve ili tri propovedi, prestaju da dolaze. Takvi ljudi nemaju pravu veru, pa hoće li tvoje dobre namere prema njima imati ikakav efekat? Hoćeš li moći da ih uvedeš u crkvu? Ne. Bog ima poslednju reč u tome. Bog kaže da takve ljude ne želi i, bilo da je reč o pružanju usluge ili o obavljanju neke uloge, On njih ne želi. Stoga, čak i da ih s dobrim namerama dovlačiš sa sobom, biće beskorisno i ipak će na kraju morati da odu. Oni nikako ne mogu da postanu pripadnici crkve; ko god da ih dovlači sa sobom, biće beskorisno. To je stvar o kojoj ne mogu da odlučuju ljudi; to određuje Bog i Bog čuva stražu na vratima. Neki ljudi nemaju društveni status, nisu važne ličnosti, imaju prosečan kov i izgledaju neupadljivo, ali su prilično jednostavni i neposredni, i zainteresovani za pitanja vere u Boga. Kakve god teškoće da imaju, nerazdvojni su od Boga, a polet im je izuzetno velik – ta poletna energija jeste nešto što braća i sestre s radošću posmatraju, a i Bogu je milo da to vidi – i, zapravo, toliko su puni elana jer ih pokreće Duh Božji. Nakon što uđu u crkvu i zapaze da su u crkvi svi ljudi dobri, koji svakodnevno jedu i piju Božje reči i u zajedništvu razgovaraju o istini, to ih izuzetno podstiče i osećaju da je to pravi put u životu, pa počinju da propovedaju jevanđelje, da izvršavaju svoje dužnosti i postaju Božji sledbenici. Ko odlučuje o tome da oni mogu da veruju u Boga? (Bog odlučuje.) Bog je taj koji odlučuje. Oni mogu da veruju u Boga samo zato što im Bog dozvoljava da uđu u crkvu. Kad Bog ne bi delovao i ne bi ih pokrenuo, oni ne bi mogli da veruju u Boga, pa i da su u crkvu na silu dovučeni, pre ili kasnije morali bi da odu. U okviru svojih urođenih svojstava, ljudi nemaju nikakvu sposobnost za prihvatanje istine; činjenica da mogu da vole istinu i primenjuju istinu dokazuje da Bog dela na njima. Ako Bog dela na njima, oni mogu da postanu pripadnici crkve – to je preduslov za svakakve ljude koji ulaze u crkvu, a preduslov je taj da ih Bog želi. Kakvu god ulogu da imaju u crkvi, Bog u svakom slučaju čuva stražu na vratima Svoje kuće. Ako im On ne dozvoljava da uđu, onda oni ostaju pred tim vratima; ako im On dozvoljava da uđu, onda su oni sa unutrašnje strane tih vrata. Prema tome, postati pripadnik crkve nije tako jednostavna stvar. Kad je, konkretno, reč o tome koja načela služe kao osnova da Bog prihvati ljude, Bog, naravno, ima Svoja sopstvena načela. Nećemo razgovarati o tome kakvog čoveka Bog želi, a kakvog čoveka On ne želi – to je vrlo komplikovano. Zašto kažem da je to komplikovano? Bog ima plan za to ko ulazi u crkvu, kakvu ulogu ima tokom kog perioda i koju dužnost on vrši ili koji važan posao preuzima tokom kog perioda, i u kom periodu se on prilagođava radnim potrebama Božje kuće i njenim kadrovskim potrebama. Bog stvari reguliše i kontroliše na makroskopskom i sveobuhvatnom nivou, a ne postupa samo u datom trenutku – to je vrlo komplikovano pitanje i ne može se jasno objasniti u svega nekoliko reči, pa stoga nećemo ulaziti u detalje. U najkraćem, o tome može li neki čovek da uđe kroz kapiju Božje kuće ne odlučuje nijedan čovek; Bog ima suverenost nad time i to uređuje. Nakon što uđu u Božju kuću, svakojaki ljudi vrše svakojake dužnosti, obavljaju svakojake uloge i idu svakojakim putevima. Svi ti svakojaki ljudi imaju svakakva različita ispoljavanja, bilo dobra ili loša, pozitivna ili negativna, preduzimljiva ili pasivna – sve to je pod Božjom suverenošću i upravljanjem.

Božja suverenost označava da se sve odvija i događa svojim prirodnim tokom pod Njegovim upravljanjem; nijedan događaj ne nastaje slučajno, a razvoj i promene kroz koje svaki događaj prolazi ne pokreće niti određuje ijedna osoba – nad svim ovim Bog ima suverenost. Naravno, krajnji rezultat i karakterizacija svakog događaja takođe su zasnovani na suštini tog tipa događaja i na suštini tipova ljudi koji su u njega uključeni, a osnova za karakterizaciju tog događaja u potpunosti su Božje reči i načela koja Bog zahteva. Nijedan tip događaja ne nastaje slučajno i o konačnom rezultatu nijednog tipa događaja ne odlučuju ljudi. U stvari, početak svakog tipa događaja koji se odvija uređen je i pokrenut od Boga. Kad Bog pokrene neki tip događaja, On uređuje da u njemu učestvuje neki tip osobe, a taj tip osobe može imati ulogu služitelja ili kontrasta, može imati negativnu ulogu ili može imati pozitivnu ulogu. No, kakvu god ulogu da ima, početak svih tih stvari uređen je od Boga. Postoje dva objašnjenja Božjeg uređivanja u tom smislu. Jedno objašnjenje je da Bog lično pravi određena pozitivna uređenja, pruža određeni pozitivan smer i nadzor i navodi određene pozitivne ličnosti da pokrenu neki događaj – ovo je jedno objašnjenje „Božjih uređenja”. Drugo objašnjenje je da Bog upućuje i odašilje jednu vrstu duha da obavi određene stvari. U ljudskim očima, te stvari su negativne i rđave, pa su ti negativni i rđavi likovi sasvim sigurno negativne ličnosti, odnosno, tipovi ljudi za koje Bog od samog početka određuje da u Njegovu kuću uđu kao kontrasti i kao negativan materijal za učenje. Bog ih navodi da ove uloge igraju, jer su to, uz njihovu priroda-suštinu, jedine uloge koje oni mogu da igraju, pa im On dozvoljava da do mile volje izvode predstavu i da do mile volje čine ono što bi kao kontrasti trebalo da čine. Tokom čitavog tog procesa, bilo da su to ispoljavanja pozitivnih ličnosti ili ispoljavanja negativnih ličnosti, Božje načelo u pristupanju svim ovim stvarima i njihovom rešavanju jeste u tome da im dozvoli da se odvijaju svojim prirodnim tokom. U posmatranju ovih stvari i postupanju sa njima, pozitivne ličnosti imaju neka pozitivna gledišta, i neka gledišta koja su usklađena s ljudskošću i sa merilom savesti. Iako neke od njih otkrivaju određene iskvarene naravi – posedovanje nekih ispoljavanja da drugima hoće da ugađaju ili otkrivanje nekih drugih iskvarenih naravi – te ličnosti se makar drže savesti i razuma ljudskosti, odnosno, drže se elementarnog polazišta za sopstveno vladanje. A kad je reč o negativnim ličnostima, Bog se ne upliće ni u šta od onoga što oni rade niti to usmerava, već im dozvoljava da idu svojim prirodnim tokom; i oni do mile volje izvode predstave, razotkrivaju svoju gnusnost i do mile volje preduzimaju određene radnje. Oni uspešno igraju uloge negativnih ličnosti koje Bog razotkriva, konkretno, zlih ljudi i antihristâ, omogućavajući drugima da živopisno, u stvarnom životu, uvide koji su ljudi đavoli, koji su ljudi zli ljudi, koji su ljudi antihristi, i kakvo je tačno gnusno lice antihristâ, zlih ljudi, Sotona i đavola koje Bog razotkriva. Kad se ove negativne ličnosti ne bi koristile kao živi materijal za učenje u stvarnom životu, u tvom bi umu tada đavoli i Sotone zauvek bili neopipljivi i zauvek bi bili samo nagađanje ili poput neke slike. Ali su sada ovi živi primeri smešteni tačno tu pred tvojim očima i ti đavoli u ljudskoj koži živopisno žive tu pred tvojim očima, i sav njihov govor i vladanje, svaka njihova reč i postupak, izrazi na njihovom licu, pa čak i ton njihovog glasa, živopisno se pojavljuju u tvom životu, tačno tu pred tobom i utisnuti su u tvoj um. Za tebe to nije loša stvar. U crkvi se tako nešto stalno dešava. Kad se dogodi prvi put, osećaš nelagodu i misliš da moraš da se pomoliš Bogu. Kad se dogodi drugi put, pomisliš: „Moram da naučim da koristim istinu kako bih sebe zaštitio, a kad sledeći put naiđem na takvu osobu, moram da je izbegnem”, i počinješ da razmišljaš kako da sebe zaštitiš i da se kloniš zlih ljudi. Kad se takva osoba pojavi po treći put, ti razmišljaš: „Zašto ti ljudi govore upravo kao velika crvena aždaja, poput Sotone? Zar stvari koje oni govore nisu zaluđujuće? Zar oni nisu zli ljudi? Čini se da Božje reči poručuju da su ljudi koji pokazuju takva ispoljavanja antihristi. Moram da ih raspoznam i razotkrijem, ne mogu da dozvolim da me zaluđuju i moram da ih se klonim.” Doživljavajući takvu stvar svaki put iznova, ti stičeš jasniju i temeljniju sposobnost da raspoznaš antihriste, zle ljude, Sotone i đavole, kao i to šta su prekidi i ometanja. Tvoje shvatanje se više ne zaustavlja na rečima i teorijama, a još manje na slikama. Umesto toga, sve više si u stanju da te stvari prepoznaješ u stvarnom životu i istovremeno si u stanju da te ljude posmatraš koristeći istinu, te da korišćenjem istine rešavaš te stvari koje se događaju. Naravno, kad se te stvari dogode, ti ujedno neprekidno koriguješ svoja gledišta i stavove, razmišljajući koji tačno stav treba da zauzmeš prema tim ljudima, iz koje perspektive treba da ih posmatraš i kakav odnos s njima treba da održavaš. Kad se s tim stvarima suočiš, nesvesno ćeš razmišljati o tim problemima, neprekidno ćeš tragati za istinom da bi pronašao odgovore i izvukao zaključke i da bi naposletku nešto zadobio. Tokom ovog procesa, jedino što Bog čini jeste da ljude opskrbi istinom i omogući im da shvate istinu, bilo razgovorom u zajedništvu o istini ili omogućavajući ljudima da shvate istinu u stvarima koje ih zadese – sve u svemu, Bog tu situaciju ne zaustavlja u korenu. Ako ta stvar mora da se dogodi i korisna je za život-ulazak Božjeg izabranog naroda i za rad crkve, Bog će u tom slučaju dozvoliti da ona ljude zadesi i neće je zaustaviti, već će dopustiti da se ona razvije svojim prirodnim tokom. Božji cilj da tako deluje je, s jedne strane, u tome da ljude uklanja, a s druge, da ljude usavršava. Naravno, tokom uklanjanja ljudi, On se zasigurno usmerava na one koji služe kao kontrasti i nisu dostojni čak ni da pružaju uslugu, dok se pri usavršavanju ljudi usmerava na Svoje izabranike – na one među njima koji su spremni da streme ka istini. U tome postoji dvostruki značaj. Prvi značaj je u tome da se tokom izvođenja svoje predstave zli ljudi otkrivaju, bivaju uklonjeni i izbačeni iz crkve. Drugi značaj je u tome što se, tokom procesa u kome zli ljudi postepeno izvode predstavu i služe kao kontrasti, Božjem izabranom narodu omogućava da nauči da raspozna i shvati istinu u Božjim rečima; time Bog na praktičan način istinu pretače u ljude – odnosno, Bog dozvoljava da se svakakva ispoljavanja rđave suštine svakakvih zlih ljudi, antihristâ, Sotona i đavola koje On razotkriva prikažu u stvarnom ljudskom životu, a to ljudima omogućava da steknu jasnije shvatanje i znanje o raznim tipovima rđavih, gnusnih i negativnih ličnosti, događaja i stvari. Pretpostavimo, na primer, da ti Bog kaže: „Rukama ne smeš da dodirneš užareni grumen uglja; opeći ćeš prste i boleće te.” Ti ne znaš kako izgleda užareni grumen uglja, ne znaš kakav je osećaj dodirnuti ga i, nakon što ti On ovo kaže, to što shvataš jeste doktrina. Neki ljudi zatim zamišljaju da je grumen užarenog uglja poput neke lopte ili neke dugačke trake. I koja je boja užarenog uglja? Kakav je osećaj dodirnuti ga? Kakav bi bio bol ako ga dodirnu? To ne znaš. Tvoj utisak o užarenom uglju puka je slika onoga što je tvoj um u stanju da zamisli i nikada neće imati veze s tim kako to u stvarnosti izgleda. Stoga, jednoga dana, kad Bog izvadi pleh sa užarenim ugljem i postavi ga pred tobom, ti ga ne prepoznaješ i naprosto osećaš da deluje prilično vruće. Pažljivo rukom posežeš prema njemu da proveriš hoće li ti, nakon što ga dodirneš, prsti biti topliji. Bog kaže: „Možeš da probaš, ali ga ne dodiruj predugo, jer će ti spržiti kožu.” Neki ljudi su glupavi – rašire svih pet prstiju i dohvate grumen uglja, pa im cela šaka izgori i sva je u plikovima. Drugi su pametni i oprezni – ispruže samo jedan prst, blago dodirnu grumen uglja i ustuknu u deliću sekunde, govoreći: „Joj! Ovo je previše vrelo! Zaista je užareno!” Bilo da koristiš pet prstiju ili samo jedan prst da ga dodirneš, u svakom slučaju, to što dodiruješ jeste prava stvar, a nije neka slika niti su reči, te do kraja života nikada nećeš zaboraviti taj osećaj i iskustvo dodirivanja užarenog uglja, i to šta užareni ugalj znači za tebe. Kad ponovo budeš video užareni ugalj, drugima ćeš reći: „Možeš da ga koristiš da se ugreješ, da osušiš odeću i prepečeš zemičke, ali nikada ne smeš da ga dodiruješ rukama. Budeš li ga dodirnuo, izgorećeš se i izaći će ti plikovi.” Ljudi mogu reći: „Pa šta će se dogoditi ako se opečem i izađu mi plikovi?” A ti ćeš im odgovoriti: „Za početak rukama nećeš moći da držiš stvari, a biće ti i nezgodno da jedeš i još nezgodnije da obavljaš fizički posao.” Ovo su reči iz iskustva, zar ne? Nakon dubokog doživljaja, osećaj vreline užarenog uglja duboko će ti se urezati u sećanje, pa nikada, bez razmišljanja, nećeš ponovo dodirnuti užareni ugalj. Bog ima suverenost nad svim stvarima i uređuje da se ljudima događaju svakakve stvari kako bi oni mogli da izvuku pouke i da iz njih imaju koristi, i kako bi istine i reči kojima On ljude opskrbljuje mogle istinski da se u njih pretoče, pa tako Božje reči i istine više nisu doktrine, krilatice ili propisi u ljudskom srcu, već postaju njihov život, načela i kriterijumi na koje se oslanjaju u svom opstanku i sastavni su deo njihovog života – time će Božje delo postići svoj efekat.

Kad je reč o pitanju Božje suverenosti, ljudi treba da uvide da Bog uređuje početak nekog događaja, a zatim usmerava i vodi tok njegovog razvoja; a kad je reč o tome koji će na kraju biti rezultat tog događaja, šta će oni koji streme ka istini iz njega zadobiti i koliko će zadobiti, gde će taj događaj i ljudi i stvari koji su u njega uključeni završiti i kako će oni na kraju biti uređeni, i to, naravno, određuje Bog – to je načelo Božje suverenosti nad svim stvarima. Bog samo predodređuje početak, proces i rezultat svakog događaja i On dozvoljava da se čitav događaj slobodno razvija u smeru koji je On odredio, sa ciljem da sve bude usklađeno s prirodnim obrascima ili da se dozvoli da sve izvrši svoju funkciju bez ikakvog izobličenja ili ikakve obrade, kako bi se postigao efekat koji Bog namerava da postigne. Zar nije tako? (Jeste.) Na primer, kad Bog uredi početak nekog događaja i njegovo odvijanje, On onda počinje da posmatra stavove ljudi koji dolaze u kontakt s tim događajem i kakva su njihova gledišta prema tom događaju – da li ga posmatraju pažljivo ili su nezainteresovani da na njega obrate pažnju, da li se u njega unose srcem ili ga odbacuju, opiru mu se i izbegavaju ga – Bog posmatra ispoljavanja različitih tipova ljudi. Dakle, da li se Bog upliće u ispoljavanja različitih tipova ljudi? Bog se u to ne meša. Bog ti daje pravo da biraš slobodno. Tom događaju možeš da pridaš veliki značaj i da u vezi s njim budeš veoma ozbiljan ili možeš da zauzmeš stav njegovog zanemarivanja i prema njemu budeš ravnodušan, a, naravno, možeš da zauzmeš i stav uzdržanosti, da ga izbegavaš i u njemu ne učestvuješ – Bog samo ćutke posmatra. Ali su nastanak i odvijanje celog tog događaja pokrenuti od Boga. Ovo je početni korak Božje suverenosti nad nekim događajem. Nakon što taj događaj počne da se razvija, kad je reč o ljudima koji u njemu učestvuju, o tome koji ljudi će u njega biti uključeni i u kom smeru će se događaj razvijati nakon što se oni u njega uključe, Bog je naravno taj koji upravlja svim tim ljudima i uređuje ih, kako bi se taj događaj razvijao u smeru i sa dejstvom kakve Bog želi. Isto tako, kad taj događaj izbije na videlo i cela ta stvar dostigne svoj vrhunac, Bog i dalje posmatra stavove, ispoljavanja, mišljenja i gledišta raznih tipova ljudi. On posmatra da li ti taj događaj zaista uzimaš k srcu, jesi li u vezi s tim događajem izrazito ozbiljan, temeljan i iskren, odnosno da li si prema njemu ravnodušan, ignorišeš ga i prema njemu si neverovatno otupeo, ili prema njemu zauzimaš stav izbegavanja i odbojnosti. On posmatra kako bi uvideo jesi li neko ko voli istinu i jesi li neko ko je iskren kad su u pitanju Božje reči, Božji zahtevi i istina. Tokom razvoja čitavog događaja, tvoj stav postaje sve očitiji i Bog će sa sve većom jasnoćom videti tvoj stav prema istini, tvoj stav prema okruženjima koja On postavlja i ujedno će jasno videti tvoj stav prema stremljenju ka istini. Kad se ceo događaj razvije do svog kraja i postigne neizbežan rezultat, Bog i dalje posmatra šta si zadobio iz čitavog tog događaja, o čemu u svom umu razmišljaš i šta preračunavaš. On gleda da li si usredsređen jedino na sticanje iskustva i izvlačenje pouka iz tog događaja kako bi sebe zaštitio – time što si ugađač – odnosno, da li stvari izvršavaš shodno istina-načelima i više nisi smeten kao ranije. Bog će takođe posmatrati kakav je tvoj stav prema ovom događaju, da li ostaješ nem i ne izražavaš nikakva gledišta, držeći se podalje od svega što na tebe lično ne utiče, odnosno da li, suočen s tim događajem, ne samo da ga uopšte ne shvataš, već i tvoja pogrešna razumevanja o Bogu i pritužbe na Boga postaju sve izraženiji, pa si razvio još i više predstava i uobrazilja o Njemu, čak u toj meri da taj događaj želiš da izbegneš. Tokom odigravanja svakakvih događaja, razni tipovi ljudi imaju različite misli i gledišta, a njih sve Bog posmatra i beleži. U svakoj konkretnoj godini, svakom konkretnom danu, i u svakom konkretnom satu, minutu ili sekundi, ono o čemu razmišljaš, ono što kažeš, ono što preračunavaš, ono što planiraš, onaj aspekt istina koji shvataš, onaj stav koji imaš kad neko u zajedništvu razgovara o nekom aspektu istine, da li se opireš ili prema tome imaš odbojnost, pa to nećeš da slušaš ili planiraš da pobegneš – sve te stvari Bog ispituje. Postoje i neki ljudi koji prema ljudima, događajima i stvarima koji se pojavljuju u crkvi, Božjoj kući ili oko njih samih nikada nemaju nikakav stav, koji su obamrli i tupi kao balvan. Oni se samo čvrsto drže svojih sopstvenih gledišta, razmišljajući: „Dokle god ne činim zlo i ne izazivam prekide ili ometanja, ili druge ne osuđujem, ne dajem nikakve komentare niti imam ikakav stav ili gledište kad se susrećem s bilo kojim ljudima, događajima ili stvarima, i ponašam se samo kao robot i dobro vršim svoju dužnost i dobro službujem, pridržavajući se pravila, to je dovoljno.” I ovo je vrsta misli i gledišta. Naravno, Bog će posmatrati i zabeležiti i ovaj tip misli i gledišta. Svrha Božje suverenosti nad svim stvarima i događajima i nad svakom konkretnom stvari koja se dešava oko ljudi jeste da za ljude postavi okruženja i opskrbi ih živim materijalom za učenje, tako da, suočeni sa svakojakim stvarima, različiti tipovi ljudi pokažu svoju najiskreniju stranu i pokažu svoje najiskrenije misli i gledišta i svoj najiskreniji stav prema Bogu i istini. Ovi stavovi koje ljudi imaju u potpunosti se ispoljavaju u stanju slobode i oslobođenosti. Bog se nikad ne meša, ne upliće niti manipuliše, On raznim tipovima ljudi samo omogućava da do mile volje i u skladu sa svojim prirodnim tokom izražavaju svoje misli, gledišta i stavove, i na kraju otkriva različite tipove ljudi i s njima postupa shodno njihovim ispoljavanjima. Ko potpada pod te „razne tipove ljudi”? Kakva uređenja Bog pravi za različite tipove ljudi? Onima koji vole istinu, Bog omogućava da zadobiju istinu; onima koji nisu zainteresovani za istinu, ali jesu spremni da službuju, On omogućava da se skrase i to rade; a kad je reč o onima koji se istine gade i prema njoj imaju odbojnost, On otkriva njihov stav odbojnosti prema istini; ipak, ako mogu da se skrase da pružaju uslugu ili su prikladni za pružanje usluge, Bog će bolje među njima odabrati i omogućiti im da pružaju uslugu, a ako nisu prikladni za pružanje usluge ili prema istini imaju odbojnost, u toj meri da bi mogli da izazivaju prekide i ometanja, Bog će ih ukloniti kad za to dođu prava prilika i vreme. Sav ovaj posao koji Bog radi je neusklađen s ljudskim predstavama, zar ne? (Da.) Mogu li ljudi u svemu ovome da vide Božju tolerantnost i divotu? (Iz ovih stvari vidimo da ovim praktičnim radom Bog ljude predvodi u tome da stiču iskustvo, a u pozadini celog ovog posla je Božja ljubav prema čoveku.) Unutar ovog dela jesu Božje mukotrpne namere, mudrost Njegovog dela i Njegov odgovoran stav prema ljudskim bićima koja namerava da spase. A tu je još jedan aspekt, da Božje odlike i biće nisu stvari koje ljudska bića poseduju. U svemu što radi, Bog je izrazito pedantan i ozbiljan, a nikad nemaran. Naročito kad je reč o ljudskom zadobijanju istine, On je izrazito pedantan i ozbiljan; da bi preuzeo odgovornost za ljudske živote i ljudske ishode, Bog mora ovako da se ponaša. Naravno, kad je reč o Bogu, Njegova suština i Njegove odlike i biće upravo su takvi. Kakav god da imaš stav prema svom životu i prema svom ishodu i odredištu, bilo da je to ozbiljan i pedantan stav ili je to površan stav, u svakom slučaju, kad je reč o Bogu, pošto te je On odabrao i pošto te On opskrbljuje istinom i želi da te spase, On će u potpunosti dokučiti svaku tvoju reč i postupak i tvoje stavove u svemu, te će na kraju na osnovu svih tvojih stavova odrediti tvoj ishod. I na osnovu svih tvojih stavova, On će posmatrati da li ćeš na kraju biti neko ko zadobija istinu i neko ko će moći da se pokori Bogu i s Njim bude usklađen. Moguće je da u vezi s pitanjem Božjeg spasavanja ljudi nikada nisi bio ozbiljan, nikada o tome nisi pažljivo razmišljao i ne znaš kako Bog spasava ljude. Međutim, kao Stvoritelj koji ima suverenost nad stvorenim ljudskim bićima, On nije smeten i zbunjen poput ljudi; On na ozbiljan način izvršava delo spasavanja ljudskog roda. On te je stvorio i izabrao. Obećao je ljudima da će ih u potpunosti spasti, pa će to delo ostvariti i biće odgovoran do samoga kraja. Prema tome, u Božjem ostvarenju Njegovog dela i preuzimanju odgovornosti do samoga kraja postoje prava ispoljavanja i stvarni rad. Ovo je način na koji Bog dela i ovo je Njegov iskren i ozbiljan stav. Bog prema tebi neće biti površan niti će te zavarati nekom krilaticom, a Božje delo posebno dobro odražava stvarnu cenu koju Bog plaća kako bi spasao ljude i Njegov odgovoran stav prema ljudima.

Jednom kad ljudi shvate načela i svrhu Božjeg spasavanja ljudi i Božje suverenosti nad svime, zar se njihove predstave i uobrazilje o Bogu u tom smislu neće u određenoj meri razrešiti? (Hoće.) Šta ljudi u tom smislu treba da shvate? To da, bilo da je reč o svakakvim stvarima nad kojima Bog ima suverenost ili o nekoj takvoj konkretnoj stvari, udeo ljudske saradnje iznosi 80 ili čak 90 odsto, a njihove misli i gledišta i njihovi stavovi prema datoj stvari veoma su važni u Božjim očima. Ako kad te nešto zadesi ništa ne kažeš i ne pokazuješ nikakav stav, nemoj misliti da Bog neće obraćati pažnju na tebe i da će te ignorisati. Ako bi želeo da te Bog ignoriše, onda ti je bolje da u Boga ne veruješ. Pošto si u Božjoj kući i pošto te je Bog odabrao, Bog te nipošto neće ignorisati. U Božjim očima se ispituju sve stvari, a još se i više ispituješ ti, jedna majušna osoba. Čak i da si mrav, Bog bi te, da te je izabrao, i dalje neprekidno ispitivao i vodio. Pošto te Bog ispituje, naprosto moraš da prihvatiš stvari koje ti se događaju. Nemoj da ih izbegavaš – nije mudro izbegavati. S njima moraš da se suočiš. Samo kad se s njima suočiš i imaš jasan stav, zaista ćeš imati priliku, u okruženjima koja On za tebe postavlja, da zadobiješ istine koje ti Bog dozvoljava da shvatiš, dok ti njihovo izbegavanje neće omogućiti da u svom ćutanju shvatiš istine. Osim istina u vezi sa vizijama, i druge se istine – konkretno, svakakve istine u vezi sa ljudskim životom i postojanjem – izražavaju kroz okruženje ili kroz kontekstualno ponašanje neke osobe. Stvarnosti ovih istina ljudi mogu istinski da shvate tek nakon što su stekli stvarno iskustvo i razumevanje. Većina ljudi ne može ovo jasno da uvidi i njihov stav prema raznim istinama je mlak; ujedno neprekidno žele da ova okruženja izbegnu i ne žele da tragaju za istinom u vezi sa stvarnim problemima. Ne uče da raspoznaju različite tipove ljudi i događaja na osnovu istine, niti se obučavaju u primeni istine za rešavanje raznih problema. Šta god da ih zadesi, nemaju nikakav stav niti gledište, i ne učestvuju u razgovoru u zajedništvu i raspravama. Zadovoljavaju se time da se samo mole Bogu, da čitaju Božje reči, uče himne i svakodnevno ispunjavaju svoje dužnosti – i to je sve. Reći ću ti jednu stvar: karakteristike službenika su u tome da su spremni jedino da ulože trud, nezainteresovani su za bilo koji aspekt istine i nespremni su da budu iskreni u pogledu ijednog aspekta istine, to im je teško – takav je službenik. Ako nisi Sotonin sluga, neka zla osoba ili antihrist, u najboljem slučaju onda možeš da budeš samo službenik. Stvari stoje drugačije za pripadnike Božjeg naroda koji mogu da postignu spasenje. Oni se ne zadovoljavaju samo pukim službovanjem i ulaganjem tek nekakvog truda, već uče i shvataju razne istine kod svih tipova ljudi, događaja i stvari, a zatim na osnovu tih istina posmatraju razne tipove ljudi, događaja i stvari i s njima postupaju. Na taj način, u njih se postepeno pretaču razne istine, i postepeno postaju njihov život i načela za njihove postupke i lično vladanje. Tek nakon što istina postane tvoj život bićeš u stanju da se Bogu pokoriš i da se Boga bojiš i kloniš zla; u suprotnom, taj efekat se ne može postići. Ne plaši se da stvari doživljavaš i ne boj se da raspoznaješ ljude. Nema lošeg u tome da se dešavaju svakakvi događaji i da Bog nad time ima suverenost. Uz Boga koji ima suverenost i koji uređuje, čega imaš da se plašiš? Uz Boga koji ima suverenost i koji uređuje, nastupanje nekog događaja za tebe makar nije zlonamerno niti je iskušenje. Naprotiv, ono je radi toga da naučiš lekcije, da budeš poučen i imaš koristi, kao i da budeš usavršen. Ako možeš da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, da onome što ti se događa pristupiš kao pozitivnom materijalu za učenje, da tragaš za istinom i učiš lekcije koje treba da naučiš, onda će prirodno i neprimetno istina biti pretočena u tebe i postaće tvoj život. Stoga je pogrešno što većina ljudi zauzima stav nezainteresovanosti, izbegavanja, neučestvovanja i neangažovanja i što, kad se suoči s raznim događajima, ne izražava stavove ili ne razgovara u zajedništvu – to nije preporučljivo. Zašto kažem da je to pogrešno i da nije preporučljivo? Bogu taj stav pokazuje da nisi zainteresovan za Njegovo spasenje ili za Njegove dobre namere, da nisi zainteresovan da te Bog usavrši, da na to ne obraćaš pažnju i to odbacuješ. Kad Bog uvidi da je to tvoj stav, hoće li On i dalje želeti da te spase? Čak i ako Bog zaista želi da te spase, kako će to moći da učini ako ti ne sarađuješ? Kao što kažu: „Ti si beznadežan slučaj”, a to se odnosi upravo na ovaj tip osobe.

U okviru celokupnog Božjeg plana upravljanja, a posebno u okviru ove završne etape Njegovog dela, On je izrazio ogroman broj istina i ti si ih sve čuo. Koliko god njih da si iskusio ili razumeo, za njih makar znaš, stoga Bog neće obavljati nikakvo dodatno delo uplitanja i olakšavanja. Bog samo iščekuje tvoj stav, kao i tvoju saradnju u svemu što te zadesi – On želi da vidi tvoj stav, tvoja gledišta, tvoja stremljenja i put kojim ideš. Svaki put kad se suočavaš s ljudima, događajima ili stvarima, ako Bog zabeleži da nemaš nikakav stav ni gledišta i da nikad nemaš ništa da kažeš, reci Mi, zar onda nisi budala? Kakvi ljudi nemaju nikada ništa da kažu? Nisu li to oni koji su gluvi, nemi, glupaci ili idioti? Bog beleži da nemaš nikakav stav, pa kad te na kraju bude ocenjivao, dobićeš nula poena. Kad te nešto zadesi, Bog te pita: „Da li si spreman da platiš cenu?”, a ti odgovaraš: „Da, jesam!” On te pita: „Imaš li rešenost? Da li si se zakleo?”, a ti odgovaraš: „Da!” Ako imaš samo tu rešenost, ali na pitanje šta si zadobio iz doživljavanja ovog okruženja nemaš ništa da kažeš i nisi zadobio ništa ni iz jednog okruženja koje si doživeo, onda ćeš na kraju, kad te Bog bude ocenjivao, dobiti samo dva poena. Zašto dva poena? Zato što ti je to malo tvoje rešenosti donelo dva poena. Reci Mi, zar onda s tobom neće biti svršeno? Hoćeš li i dalje imati nadu za spasenje? Nada za spasenje se dobija tako što joj sâm težiš. To je plod koji dobijaš u zamenu za sopstveni izbor da ideš putem stremljenja ka istini. Dakle, šta god da te zadesi, nemoj toga da se plašiš niti da to izbegavaš, ne pokrivaj glavu rukama i ne uvlači se u sebe kao kornjača u svoj oklop – nego se s tim suoči pozitivno i preduzimljivo. Ako si bojažljiv i stvari se plašiš i ne usuđuješ se da išta proceniš – na koga god da se to odnosi – iz straha da ćeš biti razotkriven i da će te drugi prozreti budeš li rekao nešto pogrešno, i ako si uvek uplašen i nikad ne učestvuješ, to znači da ćeš izgubiti svoju priliku! Možda jesi uložio mnogo energije u vršenje svoje dužnosti, ali je činjenica da si još odavno odredio sopstveni ishod. Na kraju ćeš dobiti samo dva poena, pa zar nisi prava pravcata budala? Dobiti dva poena, nije li to isto što i biti prava pravcata budala? I budući da ćeš dobiti samo dva poena, zar tvoja vera u Boga tokom ovog života neće biti uzaludna? Ovo je krajnja etapa Božjeg dela, pa ako je tvoja vera ovoga puta bila uzaludna, onda će tvoj ishod biti utvrđen. Bog više nikada neće iznova obavljati delo spasavanja ljudskih bića. Ovo je poslednja prilika – ako tome i dalje ne težiš, dozvoliš da te to mimoiđe i ne možeš da postigneš spasenje, biće to prava šteta! Ma koliko godina da si doživljavao Božje delo, moraš da dobiješ makar prelaznu ocenu, jer će u tom slučaju i dalje biti nade da ćeš preživeti. Ako čak ni tvoje službovanje nije u skladu sa merilom, a uz to si izazvao brojne prekide i ometanja, onda nećeš požnjeti nikakve plodove i nada za dostizanje tvog spasenja biće ravna nuli. Ni u jednom okruženju koje Bog uređuje nemoj da budeš posmatrač; budi učesnik, budi njegov deo. Ipak, postoji jedno načelo kojeg minimalno moraš da se pridržavaš: ne izazivaj ometanja. Možeš da učestvuješ i izražavaš svoja mišljenja i procene, i nevažno je čak i ako govoriš poput laika i naprosto izgovaraš reči i doktrine. Ipak, u svakoj stvari moraš da učestvuješ uz načelo i s namerom da tragaš za istinom, da primenjuješ istinu i pokoravaš se istini – tek tada postoji nada za tvoje spasenje. Na kojem osnovu se zasniva nada za spasenje? Zasniva se na tome da si u stanju da težiš ka istini, razmišljaš o istini i ulažeš trud u istinu u svakoj stvari koja se dogodi. Samo na temelju toga možeš da razumeš istinu, primenjuješ istinu i postigneš spasenje. Međutim, ako si uvek posmatrač kad god da se nešto događa – ne daješ nikakve procene niti karakterizacije, ne izražavaš nikakva lična mišljenja – i nemaš gledište ni o čemu, ili, čak i ako imaš gledište, ne izražavaš ga, niti znaš da li je to gledište ispravno ili pogrešno, već ga samo držiš zaključano u svom umu i razmišljaš o njemu, na kraju nećeš zadobiti istinu. Razmisli, to je kao da umireš od gladi dok sediš za velikom gozbom. Zar nisi jadan? U Božjem delu, ako veruješ u Boga deset godina i za sve to vreme si posmatrač, ili ako veruješ 20 ili 30 godina i za sve to vreme si posmatrač, na kraju će, kad dođe vreme da se odredi tvoj ishod, rezultat koji ti Bog dodeli biti dva poena; tako ćeš biti prava pravcata budala i sâm ćeš sebi potpuno uništiti svoju šansu da zadobiješ istinu i svoju nadu za spasenje. Na samom kraju, bićeš označen kao prava pravcata budala i ta će ti oznaka s pravom pripasti, zar ne? (Da.) U čemu je tajna da ne postaneš prava pravcata budala? (Tajna je da ne budeš posmatrač.) Nemoj biti posmatrač. Veruješ u Boga, pa moraš da iskusiš Božje delo da bi zadobio istinu. Neki bi mogli da pitaju: „Znači, Ti tražiš od mene da u svemu učestvujem? Ali ljudi kažu: ’Ne komentariši ono što te se ne tiče.’” Tražiti od tebe da učestvuješ znači tražiti od tebe da tragaš za istinom i izvlačiš pouke iz stvari sa kojima se susrećeš. Na primer, kad naiđeš na određeni tip čoveka, moraš da stekneš raspoznavanje kroz njegova ispoljavanja i postupke. Ako on povređuje istinu, ti moraš da raspoznaš šta je to što je uradio čime povređuje istinu. Ako drugi kažu da je taj čovek zao, ti moraš da raspoznaš šta je to što je on rekao i uradio i koja to ispoljavanja zlodela on poseduje da bi bio okarakterisan kao zla osoba. Ako drugi kažu da taj čovek ne brani interese Božje kuće i da na njenu štetu pomaže strancima, onda treba da se raspitaš šta je to što taj čovek radi. I, nakon što se raspitaš, nije dovoljno samo da to znaš. Takođe moraš da razmisliš: „Da li bih ja mogao da uradim takve stvari? Kad me niko ne bi opomenuo, možda bih i ja uradio isto, pa zar ne bih tada imao isti ishod kao taj čovek? Zar to ne bi bilo opasno? Srećom, Bog je postavio ovo okruženje da bi me na to upozorio, što je za mene najbolja zaštita!” Nakon što razmisliš o tome, shvatiš jednu stvar: ne možeš da slediš put koji takav čovek sledi, ne možeš da budeš takva osoba, moraš sâm sebe da opominješ. Bez obzira na stvari na koje naiđeš, moraš iz njih da izvučeš pouke. Ako postoje stvari koje ne razumeš u potpunosti i za koje u svom srcu osećaš da su čudne, treba da o njima postavljaš pitanja i da ih otkrivaš, kao i da utvrdiš pravo stanje stvari tragajući za istinom. To nije radoznalost; to je ozbiljnost. Biti ozbiljan ne znači otaljavati posao niti slediti gomilu – to je stav preuzimanja odgovornosti. Tek sticanjem jasnoće o problemima, a zatim traganjem za istinom kako bi ih razrešio, kad se u budućnosti susretneš sa sličnom situacijom, zaista ćeš imati put primene, bićeš u stanju da postupaš ispravno i imaćeš osećaj mira i spokoja. Tvoja ozbiljnost se zasniva na načelu nastojanja da razumeš pravo stanje činjenica i da iz njih zadobiješ istinu i naučiš kako da posmatraš ljude i stvari, a ne da slediš druge i da u svim stvarima ideš linijom manjeg otpora. Samo ako si ozbiljan u svom postupanju možeš da počneš da primenjuješ istinu i da postupaš na osnovu načela. Oni koji nisu ozbiljni podložni su tome da slede druge ljude i da idu linijom manjeg otpora, a time su skloni da krše istina-načela. Pretpostavimo, na primer, da neko svoju dužnost uporno izvršava površno, pa mu je stoga onemogućeno da je izvršava. Ti kažeš: „Gledano spolja, on je delovao sasvim fino. Kako to da nisam primetio da je površan? Da li me je zaludeo? Na koje načine je zabušavao u vršenju svoje dužnosti? Koje stvari je radio površno?” Kad ti neko drugi pomene nekoliko načina na koje se taj čovek ponašao površno, ti kažeš: „Taj čovek se zaista dobro pretvara! Gledano spolja, delovao je fino i govorio je zaista lepe stvari. Rekao je: ’Bog nam je dao toliku blagodat – ne možemo biti bez savesti, svoje dužnosti moramo dobro da izvršavamo!’ Kad sam ga čuo da to kaže, mislio sam da svoju dužnost izvršava odano; nisam ni pomišljao da je tako površan! Zar nisam bio zaluđen? Nedostajala mi je sposobnost raspoznavanja ljudi, ljude i stvari nisam posmatrao i prema ljudima se nisam odnosio na osnovu istina-načela. Samo sam se vodio time ako ta osoba lepo govori, ne posmatrajući rezultate koje postiže u vršenju svoje dužnosti niti njeno konkretno ponašanje i ispoljavanja ili njenu suštinu – po tom pitanju sam pogrešio. Ispostavlja se da ljudi koji spolja gledano deluju dobro, ne moraju nužno biti zaista dobri i da, iako govore milozvučne stvari, ne moraju nužno da rade ono što kažu i ne moraju nužno da budu ljudi sa savešću i ljudskošću. Od sada pa nadalje, ljude moram da posmatram na osnovu Božjih reči i da naučim da raspoznajem ljude. Ne mogu da dozvolim da me opet zavaraju!” Vidiš, šta god da se desi, sve dok si donekle ozbiljan i tragaš za istinom, a zatim izvučeš zaključke, nešto ćeš zadobiti. Ako zaista požnješ te plodove, zar to nije dobra stvar? (Jeste.) Nešto ćeš naučiti i steći ćeš nekakvu korist po pitanju raspoznavanja ljudi – to je ono što zadobijaš kad si ozbiljan i ulažeš trud u vezi sa istinom. Pretpostavimo da na ovaj način nisi ozbiljan. Kad čuješ da je neko isteran jer je uvek bio površan u vršenju svoje dužnosti, ti ne pitaš: „Zašto je bio površan? Zašto je isteran?” Već samo u sebi razmišljaš: „Šta je strašno u tome ako si površan? Kako god, ja nisam isteran, pa je sve u redu.” U tom slučaju, da li ćeš iz te stvari dobiti blago upozorenje, izvući nekakvu pouku ili ćeš razviti delimičnu sposobnost raspoznavanja? Ne. Zašto nećeš? Zato što za takve stvari nisi zainteresovan i u vezi sa njima nisi ozbiljan, ne preuzimaš nikakav teret za svoj život-ulazak ili stremljenje ka istini, nisi zainteresovan za tuđe besede o pitanjima stremljenja ka istini i život-ulaska i u njima ne učestvuješ i, u najboljem slučaju, samo površno izgovaraš nekoliko reči slaganja i to je sve. Ima li mnogo takvih ljudi? Kad ih stvari zadese, oni naročito vole da budu površni i da stvari otaljavaju, i ne preuzimaju nikakav teret za sopstveni život-ulazak ili stremljenje ka istini. Osim što u komunikaciji s drugima vole da tračare, nimalo ih ne interesuju stvari poput onih koje podrazumevaju život-ulazak ili pouke koje ljudi treba da izvuku u okruženjima koja Bog postavlja. Nakon što završe ono malo tekućeg posla koji imaju, sede tu i zure u prazno, želeći samo da zadremaju ili da na neko vreme predahnu, i ne preuzimaju nikakav teret za sopstveni život-ulazak. Osim malo rešenosti i nekolicine želja koje imaju, ti ljudi naposletku neće zadobiti nikakve istine i na kraju njihova ukupna ocena može biti samo dva; neće moći da se reše svoje prave pravcate gluposti, pa će u ovom životu s njima biti svršeno. Ako ovog puta s tobom bude svršeno, onda će zaista biti svršeno i neće biti nikakve nade za tvoje spasenje, jer će tvoj ishod biti određen. Ocena koju stvoreno biće na kraju dobija neposredno je povezana s njegovim ishodom. Ako dobiješ prelaznu ocenu, onda će tvoj ishod biti da si spasen. Ako ne dobiješ prelaznu ocenu, onda nećeš imati dobar ishod. Ovo je vreme kad se ljudski ishodi konačno utvrđuju i nakon što taj ishod jednom bude utvrđen, on je trajan i neće se promeniti. Neće biti dodatne prilike da težiš nekom dobrom ishodu niti šanse da ga promeniš – tvoja sudbina će jednom zasvagda biti utvrđena. Da li si razumeo? Ima li ovo za cilj da te uplaši? (Ne.) Razmisli o tome: Bog izvršava delo upravljanja ljudskim rodom i njegovog spasavanja, i On ljude opskrbljuje raznim istinama koje treba da poseduju – koliko puta može Bog da izvrši takvo delo? (Samo ovoga puta.) Ono nikada ranije nije bilo izvršeno i nikada ponovo neće biti izvršeno. Ovo je taj jedini put, i kad bude završeno, Božje veliko delo biće u potpunosti okončano. Šta znači „u potpunosti okončano”? Znači da ga On više neće izvršavati i da nema takve planove. Prema tome, kakvi god da su konačni ljudski ishodi ovoga puta, oni će biti okončani i neće se promeniti. Bog ljudima neće dati priliku da se ponovo pokažu ili da ponovo žive svoj život. Vreme koje je prošlo se nikada neće vratiti i neće biti nikakvih promena. Stoga, ako ne dograbiš ovu priliku, izgubićeš šansu da budeš spasen. Ako ignorišeš razna okruženja i razne ljude, događaje i stvari koje je Bog postavio, ako si otupeo i glup kad je reč o njima i prema njima se odnosiš ravnodušno, onda si prava pravcata budala. Ako ni svoj ishod i odredište čak ne shvataš ozbiljno, ko će onda obraćati pažnju na tebe? Ovo ti je rečeno toliko puta, ali ti to ne shvataš ozbiljno, pa šta si onda ako nisi prava pravcata budala? Ništa nije važnije od toga da budeš spasen. Zar nije tako? (Jeste.) Naravno, kao što sam upravo rekao, konačni ishod neke osobe određen je njenim sveukupnim ispoljavanjima u raznim okruženjima nad kojima Bog ima suverenost; stoga ljudi treba da obrate pažnju na svoja sveukupna ispoljavanja u svakodnevnom životu. Ovde nije namera da se od tebe traži da tračariš i budeš uvučen u rasprave, već da te navede, na osnovu tvog postojećeg okruženja i stanja, i u najvećoj mogućoj meri, da shvatiš istinu i uđeš u istinu, da se zaputiš putem stremljenja ka istini i da težiš tome da manje-više uđeš u tri elementa „otpuštanja” o kojima smo razgovarali u zajedništvu, pre nego što Božje delo bude završeno – tada ćeš dobiti ocenu od 60 ili više poena i bićeš spasena osoba. Međutim, ako ne dobaciš čak ni blizu kad je reč o bilo kom od ova tri elementa odnosno ako ni u jednom od njih ne prođeš, i ako ni u jedan od njih nemaš stvarni ulazak, onda nećeš dobiti prolaznu ocenu i nećeš biti predmet spasenja. Da li si razumeo? (Da.)

Na primenu čega bi svi vi sada trebalo da se usredsredite? Na traganje za istinom i na izvlačenje pouka iz okruženja koja Bog postavlja. Ako se svakodnevno zadovoljavaš time da se samo trudiš i posao obavljaš bez ikakvog stremljenja ka istini, onda si samo službenik. Ako si uložio trud, doživeo različita okruženja koja Bog postavlja i shvatio nekoliko istina; i bez obzira na to koliko si istina zadobio, na kraju si ipak stekao dobitke, bili oni veliki ili mali, bilo njih mnogo ili svega nekoliko; pa čak i ako ti je bilo potrebno jako mnogo vremena da te stvari zadobiješ i tvoj napredak je bio spor, makar se nalaziš u toku Božjeg dela i neko si ko je stekao dobitke; u tom slučaju ćeš imati priliku da budeš spasen. Šta je ono najosnovnije što sada treba da učiniš? Treba da istupiš iz svakojakih komplikovanih i besmislenih poslova i da svoje srce usmeriš na stremljenje ka isitni; treba da težiš da u kratkom vremenskom periodu počneš da se nosiš sa svojim različitim stanjima, da spoznaš svoju Ahilovu petu, svoje slabosti i svoje probleme, te da zatim tragaš za istinom da bi ih razrešio, kako bi imao put koji ćeš slediti, cilj kome ćeš stremiti i jasna istina-načela kojih ćeš se pridržavati u dužnosti koju izvršavaš. Treba da imaš jasan cilj i smer kojima ćeš stremiti u vezi sa sopstvenim nedostacima, sopstvenom dužnošću i svojim okruženjem, umesto da unaokolo trčkaraš poput neke obezglavljene kokoške, da bi na kraju završio tamo gde te noge slepo odvedu, što je opasno. Moraš da se rešiš stanja i trenutne situacije u svom životu u kojima se samo trudiš, ali ne zadobijaš istinu. Nemoj da budeš posmatrač i ne dozvoli da budeš uvučen u svakojake rasprave. Ukoliko u njih ne želiš da budeš uvučen, moraš da naučiš da ulažeš trud u istina-načela. Ako razumeš svako od istina-načela, takve sporove ćeš moći da izbegneš. Zašto to kažem? Tek kad razumeš razne istine, u njih možeš da uđeš i da imaš nade da uđeš u istina-stvarnost. Zatim, kad budeš učestvovao u raznim stvarima, imaćeš načela i znaćeš kako da se s tim stvarima suočiš. Ako naprosto prestaneš da budeš posmatrač, ali si oko svake istine potpuno smeten i ne razumeš nijednu istinu, već samo razumeš doktrine i nekoliko reči i ne znaš kako da raspoznaš različite vrste ljudi, te kad se suočavaš sa stvarima govoriš jedino o toku događaja, donosiš sud o tome ko je u pravu a ko nije i ništa drugo, pa na kraju ne zadobiješ istinu, onda je po svakom pitanju tvoje učešće bezvredno. U šta se pretvara ovakvo učešće? Pretvara se u izazivanje rasprava. Stoga moraš da naučiš da u istina-načela ulažeš trud, pa nakon što ti postane jasnije kako da ih primenjuješ – i budeš to činio sa sve većom tačnošću – imaćeš nadu da uđeš u istinu, a zatim i nadu da budeš spasen.

Kad je reč o načinu na koji ljudi mogu da zadobiju istinu u okruženjima koja je Bog za njih postavio, o tačno koliko načela primene smo upravo razgovarali u zajedništvu? Da ne budete posmatrači i o kom još? (Da nije dovoljno da se samo trudimo.) Rešite se takvog stanja u kome se zadovoljavate samo trudom, ali niste spremni da stremite ka istini. Šta smo još pomenuli? (Da ne budemo uvučeni u svakakve rasprave.) Da ne budete uvučeni u svakakve rasprave, da se ne upetljavate u svakakve komplikovane poslove – nemojte da zamenite pridržavanje istina-načela sa ovim stvarima. Treba da se pridržavate svih ovih načela. Budeš li ih se čvrsto držao, nećeš biti daleko od stremljenja ka istini i uskoro ćeš moći da uđeš u stvarnost stremljenja ka istini. Je li to lako sprovoditi u praksi? Već tolike godine u crkvi dolazim u kontakt s ljudima, ali Me je sasvim malo ljudi pitalo o život-ulasku ili o pitanjima koja podrazumevaju istina-načela i sasvim mali broj ljudi govori o svojim ličnim stanjima, a zatim traga za putevima primene. Umesto toga, neki ljudi postavljaju pitanja koja nemaju nikakve veze sa istinom, pa još i koriste reči poput „tragati”. Kad čujem reč „tragati”, Ja slušam vrlo pažljivo i ozbiljno, tim ljudima posvećujem svu Svoju pažnju, ali kad se ispostavi da se raspituju o nekoj beznačajnoj spoljašnjoj stvari, osećam se zgroženo. Kažem: „Stvar za koju se raspituješ nema nikakve veze sa crkvenim radom niti sa život-ulaskom. Nemoj da koristiš reč ’tragati’, time joj nanosiš uvredu.” Sme li se reč ’tragati’ koristiti nepravilno? (Ne, ne sme.) Neko Me je čak upitao: „Moje dete ima mladež na leđima. Neki ljudi kažu da taj mladež označava da će imati lošu sudbinu, a drugi kažu da na mestu na kome taj mladež raste može postojati potencijalni rizik od bolesti. Kako bilo, nije me briga hoće li imati lošu sudbinu ili neće, ali ako je zaista štetan za njegovo zdravlje, misliš li da treba da ga uklonimo?” Kad bi vas neko ovo upitao, šta biste mu odgovorili? Mislite li da ovo ima veze s istinom? Ima li veze s crkvenim radom? (Ne, nema.) To nema veze ni sa jednom od ovih stvari, pa da li sam u obavezi da se tom stvari bavim? (Ne.) Uopšte nemam takvu obavezu. Zato sam rekao: „Činjenica da tvoj sin na svom telu ima mladež nema nikakve veze sa istinom. Ne pitaj Mene, već idi i pitaj lekara. Ja nisam tvoj porodični lekar.” Mislite li da treba da se bavim ovakvim stvarima? (Ne, ne treba.) Koga god da pitaš, niko ne bi bio voljan da se ovakvim stvarima bavi. Nije reč o tome da se plaše da preuzmu odgovornost. Naprotiv, stvar je u tome da nisu u obavezi da se bave takvim stvarima. Da li bi uklanjanje ili neuklanjanje mladeža tvoga sina uticalo na crkveni rad? Da li bi uticalo na samo obavljanje tvoje dužnosti? Ta stvar nema nikakve veze sa Mnom. Nemoj Mene da pitaš, to je besmislena stvar. Ona nema baš nikakve veze sa istinom, a ti ipak i dalje koristiš reč „tragati”. Ti skrnaviš reč „tragati” – to je odvratno! Neko je takođe upitao: „Kornjača mi je ušla u dvorište, treba li da je uhvatim ili ne? Želim da tragam za odgovorom od Tebe.” On je postavio ovo pitanje da bi tragao za odgovorom od Mene – misliš li da treba da mu odgovorim? (Ne.) Rekao je: „Šta ako time što je uhvatim prekršim zakon? Ako kršim zakon, a Ti me ne zaustavljaš, Ti ćeš biti odgovoran!” Šta bi ti rekao? (Svojom voljom si odlučio da je uhvatiš – to što kršiš zakon nema nikakve veze sa mnom.) Tvoja je stvar da li kršiš zakon ili ga ne kršiš i to nema nikakve veze sa Mnom. Možeš da Mi postavljaš pitanja o stvarima kao što su načela crkvenog rada i istina-načela, ali kad je reč o pravnim stvarima, potraži advokata – posavetuj se sa advokatom u zemlji u kojoj živiš. Ja nisam advokat, pa Me ne pitaj o takvim stvarima. Tu sam da izrazim istinu i izvršim delo ljudskog spasavanja. Ja samo opskrbljujem istinom i besedim o načelima. A kad je reč o tome možeš li da budeš spasen ili ne, to nema nikakve veze sa Mnom; to je tvoja lična stvar. A da ni ne pominjem tvoje lične stvari u tvom sopstvenom životu – o njima još manje treba da se raspituješ kod Mene i Ja nemam nikakvu obavezu da ti odgovorim. Tako stoje stvari, zar ne? (Da.)

Ova tema koja se odnosi na Božje delo neraskidivo je povezana s ljudskim krajnjim ishodima, pa stoga ljudi sa sobom ne mogu da nose predstave i uobrazilje kad prihvataju i doživljavaju Božje delo; treba iz korena da otpuste te predstave i uobrazilje i ne treba da dozvole da iste postoje između njih samih i Boga. Jedino ako Božjem delu pristupaju sa ispravnim mislima, gledištima i stavovima, ljudi mogu imati priliku da shvate i zadobiju istinu; jedino ako Božjem delu pristupaju sa ispravnim stavovima i ispravnim mislima i gledištima, ljudi mogu istinski da shvate i dožive Božje delo i da na kraju, unutar Božjeg dela, zadobiju istine koje bi trebalo da zadobiju. Prema tome, šta god da si otpustio, ukratko, sve to ima za cilj da ti omogući da kročiš na pravi put i zaputiš se putem stremljenja ka istini, a krajni rezultat i svrha toga nisu ništa drugo do da ti omoguće da shvatiš istina-načela i zadobiješ istinu. Ovo je krajnja svrha našeg razgovora u zajedništvu o ovom sadržaju. O čemu god da smo razgovarali, krajnja svrha je da ljudima bude omogućeno da uđu u istina-stvarnost. Ako razumeš istinu i u mnogim stvarima za svoju osnovu imaš istina-načela, ako pri obavljanju stvari više nisi bez smera, bez cilja ili izgubljen, to ne znači da ti se kov poboljšao, već da imaš Božju istinu, Božje reči, kao kriterijume za sopstvene postupke i lično vladanje. Odnosno, na osnovu svog urođenog kova, sposobnosti i talenata, ti si shvatio istinu i imaš kriterijume za svoje lično vladanje, pa si stvoreno ljudsko biće koje može da živi samostalno u ovom svetu i među svim stvarima. Jedino je takvo ljudsko biće zaista u skladu sa merilom kao stvoreno ljudsko biće – to je merilo stvorenog ljudskog bića. Da li si razumeo? (Da.) Onda ovde završavamo naš razgovor u zajedništvu za danas. Doviđenja!

15. jul 2023. godine