Već neko vreme u zajedništvu razgovaramo o temi stremljenja ka istini. Sadržaj obuhvaćen ovom temom prilično je obiman, no, koliko god da je obiman, on je neodvojiv od određenih problema s kojima se ljudi susreću u svom svakodnevnom životu, a koji se odnose na način njihovog posmatranja ljudi i stvari i na način njihovog vladanja i postupanja, zar ne? (Da.) To su stvarni problemi u ljudskom životu. Nisu odvojeni od svakodnevnog ljudskog života niti su odvojeni od čovekove normalne ljudskosti. Ti problemi obuhvataju ljudske stavove i gledišta prema raznim stvarima, kao i svakojaka krupna pitanja s kojima se ljudi susreću u svojoj egzistenciji i na svom životnom putu. Sadržaj naše poslednje besede odnosio se na jedan aspekt postupanja u okviru „otpuštanja” unutar teme „Kako stremiti ka istini” – na otpuštanje prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu. Šta ovo postupanje podrazumeva? Podrazumeva odnos između ljudi i Boga, zar ne? (Da.) Sadržaj nekoliko prethodnih beseda odnosio se na način na koji čovek treba da posmatra svakakve ljude i svakakve stvari u skladu sa načelima i merilima koja Bog nalaže i kako da se nosi sa svakakvim ljudima i svakakvim stvarima. Sadržaj naše poslednje besede ticao se odnosa između ljudi i Boga i njime je ljudima obznanjeno kako treba da otpuste razne predstave i uobrazilje koje nisu usklađene s Božjim namerama, koje nisu usklađene s Božjim zahtevima i koje nisu usklađene sa istina-načelima. Ovo su stvarni problemi koji postoje između ljudi i Boga na putu vere u Boga i u procesu postojanja. Ovu veliku temu „otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu” smo podelili na četiri aspekta: prvi su predstave i uobrazilje; drugi su nerazumni zahtevi; treći su opreznost i sumnja; a četvrti su ispitivanje i posmatranje krišom. Naš razgovor u zajedništvu smo započeli predstavama i uobraziljama. Prva stavka unutar predstava i uobrazilja odnosi se na Božje delo – odnosno, na to kakve predstave i uobrazilje ljudi imaju o Božjem delu. O tome smo u određenoj meri razgovarali u zajedništvu. Naš razgovor o ovoj stavki odnosio se na način na koji ljudi posmatraju Božje delo i na to koja odstupanja, predstave i uobrazilje ljudi imaju u svom znanju i zamislima o Božjem delu; te predstave i uobrazilje jesu ono što ljudi treba da otpuste. Ako otpuste ove predstave i uobrazilje i tragaju za istinom, ljudi će biti u stanju da spoznaju Božje delo i da imaju čisto shvatanje Božjih reči. Kad Božje delo nije u skladu sa ljudskim predstavama i uobraziljama, ljudi treba da razmišljaju o sebi i da nastoje da sebe spoznaju, a treba i da otpuste svoje predstave i uobrazilje, umesto da se u njih uzdaju pri odmeravanju toga kako bi Božje delo trebalo da izgleda odnosno koji efekat Svojim delom Bog namerava da postigne kod ljudi. Ljudske predstave i uobrazilje o Božjem delu imaju neposredan uticaj na ljudski život-ulazak i na njihov stav prema Bogu, pa su i ove predstave i uobrazilje nešto što ljudi moraju da otpuste. Na primer, razgovarali smo o tome da Bog ne menja ljudski urođeni kov, ličnost, instinkte i tako dalje, da Božje delo nije usmereno na urođene osobine s kojima se ljudi rađaju i na instinkte njihovog tela, te da je Njegovo delo usmereno na ljudske iskvarene naravi i na stvari unutar ljudi koje se bune protiv Boga i koje s Bogom nisu usklađene. Ako ljudi zamišljaju da Božje delo ima za cilj da promeni njihov kov, njihove instinkte, pa čak i njihovu ličnost, navike, životne obrasce i tako dalje, tada će svaki pojedinačni aspekt njihovog postupanja u svakodnevnom životu biti pod uticajem njihovih predstava i uobrazilja i pokoleban tim predstavama i uobraziljama, i neizbežno će postojati mnoštvo izopačenih delova ili ekstremnih stvari. Ti izopačeni delovi i ekstremne stvari nisu u skladu sa istina-načelima i dovešće do toga da ljudi odstupe od savesti i razuma normalne ljudskosti i odvoje se od putanje normalne ljudskosti. Recimo, na primer, da u svojim predstavama i uobraziljama veruješ da Bog želi da promeni ljudski kov, sposobnosti, pa čak i ljudske instinkte; ako smatraš da su to stvari koje Bog želi da promeni, kakve ćeš težnje onda imati? Imaćeš izobličene težnje kojih se čvrsto držiš – želećeš da stremiš vrhunskom kovu i usredsredićeš se na učenje različitih veština i na savladavanje raznih znanja kako bi mogao da stekneš vrhunski kov i vrhunske sposobnosti, vrhunski uvid i samoobrazovanje, pa čak i neke sposobnosti koje su nadmoćnije od onih koje imaju obični ljudi – na taj način, obraćaćeš pažnju na spoljašnje sposobnosti i talente. Kakve su, dakle, posledice takvih težnji po ljude? Ne samo da oni neće uspeti da krenu putem stremljenja ka istini, već će umesto toga krenuti putem fariseja. Međusobno će se takmičiti da vide ko ima vrhunski kov, ko ima vrhunske talente, ko ima vrhunsko znanje, ko ima veće sposobnosti, ko ima više vrlina, ko među ljudima ima veći ugled i na koga se drugi ugledaju i cene ga. Na taj način, ne samo da oni neće moći da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, već će umesto toga krenuti putem koji ih udaljava od istine.

Božje delo je u tome da preobrati ljudske iskvarene naravi i razne njihove pogrešne misli i gledišta kojima se krši istina, unutar njihove normalne ljudskosti, kako bi njihova savest i njihov razum mogli da se obnove i optimizuju. Drugim rečima, što više shvataš istinu, tvoja savest i tvoj razum postaće sve normalniji i ujedno će nastaviti da se razvijaju u povoljnom smeru; to nije nimalo natprirodno. Na šta mislim pod ovom rečju „normalno”? Ako imaju svest o savesti i osećaj za pravdu, ljudi će postati dobri – da to izrazim čovekovim rečima, oni će biti puni razumevanja, čestiti, razumni, a ne tvrdoglavi i skloni izopačenostima. To je dejstvo koje Bog namerava da postigne u vezi sa čovekovom ljudskošću. Što ljudi više razumeju istinu, propratno dejstvo koje se javlja je u tome da njihova ljudskost postaje sve normalnija. Međutim, ako ljudi streme shodno sopstvenim predstavama i uobraziljama, te predstave i uobrazilje će imati popriličan negativan uticaj i negativno usmeravanje na njihove težnje, te će ih odvesti na svakakve izopačene, ekstremne i pogrešne puteve koje oni tvrdoglavo slede. Na primer, u svojim predstavama i uobraziljama, ljudi veruju da Božje delo namerava da uzdigne čovekovu ljudskost i da ljudima omogući da prevaziđu ljudske instinkte, ljudski kov, pa čak i starost i pol. Kad imaju takve predstave, ljudi će stremiti, ulagati napore i napipavati u tom pravcu. Na koje stvari će se onda usredsrediti? S jedne strane, oni će se usredsrediti na znanje, sposobnosti, veštine, darove i talente; s druge strane, usredsrediće se na ono što je natprirodno. Znate li koja su ispoljavanja natprirodnog? (Znači li to da će, u određenim stvarima, ljudi neposredno pretrpeti kvalitativne promene bez plaćanja cene?) To je kao kad neko obično ne čita Božje reči, ali mu se nešto dogodi, pa mu se Božje reči iznenada pojave u mislima, odnosno kad neko nikada nije umeo da peva ili da pleše, ali nakon nadahnuća on najednom ume da peva i pleše, pa čak pleše veoma dobro odnosno kad neko nikada nije učio neki strani jezik, pa odjednom zna da govori taj jezik. Jesu li te stvari natprirodne? (Jesu.) Na primer, pretpostavimo da zbog neke hitne stvari moraš da izađeš, ali ne umeš da voziš, pa se u očaju pomoliš i odjednom osetiš nalet elana, najednom umeš da voziš i to činiš sigurno kao iskusan vozač. Neko te pita: „Otkud to da voziš tako dobro?” A ti mu kažeš: „Ne znam ni sâm. Sve to je Božje delo; pokrenuo me je Sveti Duh. Pogledaj, ove moje ruke više nisu moje vlastite ruke; drži ih Sveti Duh!” Zapravo, to ne radi Sveti Duh; naprotiv, u tebe je ušao neki drugi duh i tobom manipuliše, tako da si postao drugačija osoba i ne možeš da se kontrolišeš. Zar ovo nije prevazilaženje čovekovih urođenih sposobnosti? Ovo je natprirodno, zar ne? (Da.) Šta znači natprirodno? Je li to dobra pojava? (Ne, zbog nje čovek postaje nenormalan.) Ako najednom znaš neki jezik, poseduješ neku veštinu ili razumeš neko znanje, a da to u određenom vremenskom periodu nisi izučavao niti te je neki stručnjak podučavao, to je natprirodno. Ako se život-narav nekog čoveka promenila bez potrebe da on stremi ka istini, da traga, čeka ili doživljava stvari, nije li to zastrašujuća stvar? (Jeste.) Ako u tvom umu i u tvojoj podsvesti i dalje ima mnogo stvari sazdanih od predstava i uobrazilja, onda treba da ih otpustiš i da ka njima ne stremiš, jer one nisu istinsko znanje o Božjem delu i nisu u skladu sa metodama i načelima Božjeg dela. Božjim delom tvoja normalna ljudskost neće nipošto biti prevaziđena, a dejstvo koje u tebi postiže Božje delo nipošto nije u preobražaju tvoje normalne ljudskosti u uzdignutu, natprirodnu ljudskost. Štaviše, Bog te iz normalnog čoveka ne bi preobratio u čoveka koji je neobičan. Recimo da tokom doživljavanja Božjeg dela tvoja savest postaje sve osetljivija i kod tebe se razvije veći osećaj stida. Postaneš dobar, u stanju si da vodiš računa o Božjim namerama i u stanju si da zaštitiš crkveni rad i interese Božje kuće. Osim toga, tvoje reči i postupci ne kose se s tvojom savešću i razumom, postepeno si u stanju da postupaš u skladu sa istina-načelima i na osnovu Božjih reči možeš da prepoznaš svakakve ljude, događaje i stvari. To dokazuje da je put kojim ideš u svojoj veri u Boga ispravan. Međutim, pretpostavimo da si, kad se moliš, i dalje usredsređen na osluškivanje određenog glasa i da čekaš neko nadahnuće, blesak svetlosti ili natprirodno otkrovenje kad za Bogom tragaš i Boga preklinješ. Povrh toga, tvoja savest i tvoj razum nisu ni na koji način obnovljeni niti popravljeni, i nisi stekao osećaj za pravdu niti si se pokorio Bogu. To dokazuje da postoje problemi u tvom stremljenju i putu kojim ideš, a moglo bi se reći i da uopšte nisi krenuo putem stremljenja ka istini. Osim toga, nesvesno često tragaš da postaneš natprirodna osoba i često osećaš da treba da prevaziđeš telo – da ne osećaš glad kad ne jedeš i da ne osećaš umor ili pospanost kad nekoliko dana ne spavaš ili se ne odmaraš – pa čak tragaš da, kad za njima imaš hitnu potrebu, najednom shvatiš i savladaš stvari koje ne razumeš ili koje tokom vršenja svoje dužnosti nisi naučio. Sve ove uobrazilje o natprirodnim stvarima potiču iz ljudskih predstava i uobrazilja. Pošto nisu doživeli Božje delo, ljudi su prirodno puni uobrazilja o Njegovom delu. U stvari, Božje delo je najstvarnija i najpraktičnija stvar. Bog nikad ne postupa shodno ljudskim predstavama i uobraziljama; na ljudima On nikad na obavlja takvo delo. Samo u veoma posebnim okolnostima i na vrlo malom broju ljudi On obavlja ponešto natprirodnog dela, ali je to delo samo privremeno i nešto što je neophodno u posebnim situacijama – to nije metoda rada koja se često ispoljava u ljudima u okviru Božjeg spasenja. U Svom delu upravljanja, Bog namerava da spase ljude, da im omogući da odbace svoje iskvarene naravi i da postignu spasenje, a osnovni metod Božjeg delovanja jeste u tome da ljude opskrbi istinom, kako bi, nakon što je shvate, mogli da postupaju u skladu sa istina-načelima. Stoga, kakve god predstave i uobrazilje da imaš u svom umu i u svojoj podsvesti, koliko god da su tvoje predstave i uobrazilje logične odnosno u kojoj god meri da one zadovoljavaju tvoje duhovne potrebe – kakvi god da su razlozi, one će uvek biti predstave i uobrazilje, a ti treba da ih otpustiš, te da ih se čvrsto ne držiš. U kom god obimu da se izvršava Božje delo i koliko god da ono traje, ljudi će uvek biti ljudi i nikada neće postati anđeli. Čak i da postaneš beo od glave do pete, sa belom kosom, belim licem, sa belom bluzom i belim pantalonama, pa još i da staviš par krila, ne možeš da postaneš anđeo – ljudi će uvek biti ljudi. Štaviše, reč „ljudi” se ovde odnosi na ljude sa savešću i razumom normalne ljudskosti, a ne na izuzetne ljude, još manje na neobične ljude. Ti ljudi nisu uopšte natprirodni, ali se jasno razlikuju od nevernika koji ne veruju u Boga po tome što ne čine zlo, što istinu, nakon što je shvate, mogu da sprovedu u delo i što razumeju kako da posmatraju ljude i stvari, vladaju se i postupaju na osnovu Božjih reči i u skladu sa Božjim zahtevima i istina-načelima, umesto da žive prema svojim iskvarenim naravima i prema raznim mislima i gledištima koje Sotona usađuje u ljude. Koliko god da su tokom vere u Boga ljudi stremili shodno svojim predstavama i uobraziljama i koliko god da osećaju da su nešto zadobili, u Božjim očima se to ne računa i Bog ništa od toga ne pamti. Na šta mislim kad to kažem? Naime, ako ti, na osnovu svojih predstava i uobrazilja, obuzdavaš sve različite normalne potrebe svog tela odnosno jako se trudiš da promeniš svoje instinkte, kov, sposobnosti, ličnost, životne obrasce i životne navike, koliko god da te stvari naporno nastojiš da zauzdaš i promeniš, pa čak i ako si u stanju da postigneš neke rezultate, to ne znači da si na putu primene istine išta već zadobio, a još manje znači da si uveliko neko ko stremi ka istini – Bog ove stvari ne pamti. Da li ste razumeli? (Da.)

Iako su ljudske predstave i uobrazilje nevidljive i, gledano spolja, ne deluje kao da ljude primoravaju da bilo šta kažu ili učine odnosno da idu bilo kakvim putem, one čvrsto kontrolišu ljudske misli i njihovo unutrašnje biće, duboko u njihovom srcu i njihovoj podsvesti. Zašto je to tako? Zato što se stvari koje ljudi vole i kojima streme previše dobro uklapaju u njihove predstave i uobrazilje, a te stvari takođe ispunjavaju potrebe ljudskog tela i zadovoljavaju svakakve ljudske želje i vrste radoznalosti. Na primer, u svojim predstavama i uobraziljama, ljudi veruju da Božje delo namerava da ih preobrati u izuzetna bića koja se razlikuju od običnih ljudi i da će, kad ih pokrene Sveti Duh, moći da govore nekoliko jezika. Ovim se očito prevazilaze ljudske urođene sposobnosti i okviri normalne ljudskosti, ali se u izrazito velikoj meri udovoljava ljudskoj sujeti, radoznalosti i takmičarskom duhu. Drugim rečima, pre nego što zadobiju istinu, ljudima se dopadaju neke natprirodne stvari, a zbog tih stvari se osećaju važnim, kao i superiornim i drugačijim od običnih ljudi – to je upravo ono što iskvareni ljudski rod voli i za čim žudi. Svako se nada da će se među ljudskom rasom izdvojiti, da će od svih ostalih biti drugačiji, da će biti jedinstven i neponovljiv i da će se drugi na njega ugledati i diviti mu se. Na primer, među iskvarenim ljudskim rodom postoji pojava da ako se proizvede samo jedan artikal nečega, oni koji su bogati i istaknuti grozničavo će se nadmetati da taj artikal kupe. U kojoj meri će to činiti? U toj meri da se taj proizvod na kraju proda po ceni koja je višestruko ili čak preko deset puta veća od svoje prvobitne cene. Čovek koji je uspeo da ga kupi razmišlja: „Vidi, dokopao sam se ove stvari koje nema više nigde na svetu. Zaista sam moćan, zar ne? Bolji sam od ostalih, zar nisam? Niko drugi nije tako sposoban kao ja!” U svom umu on se oseća zadovoljan sobom i smatra da je poseban, izuzetan i veoma sposoban. Kakva je ovo narav? (Nadmenost.) To je izazvano nadmenom naravi. Ako nose isti odevni predmet kao i neka druga osoba, pojedini ljudi se osećaju neprijatno. Ako nose odevni predmet koji drugi ljudi ne mogu da priušte i koji nikada ranije nisu videli, pa svako ko taj odevni predmet vidi bude ljubomoran, kako se oni osećaju? (Zadovoljni su sobom.) Osećaju se naročito zadovoljno sobom i smatraju da nisu poput drugih i da su od drugih mnogo bolji. Koja narav to izaziva? (Nadmenost.) I ovo je izazvano nadmenom naravi. Vidiš, gotovo sto odsto ljudi ima ovaj mentalitet: ako su savladali neku tehničku ili profesionalnu veštinu, oni misle da su bolji od drugih i da niko nije tako dobar kao oni. Ako i neko drugi savlada tu istu tehničku ili profesionalnu veštinu, na tu osobu biće ljubomorni i očajnički će želeti da niko ne može da im parira. Zašto imaju takav mentalitet? (Ne žele da budu kao svi drugi.) Ukoliko jedino oni vladaju tom profesionalnom veštinom, oni su superiorniji od prosečne osobe u svojoj grupi. Pošto o toj tehničkoj ili profesionalnoj veštini poseduju znanje, plaše se da će je drugi ljudi od njih naučiti. Ako im se drugi obrate za pomoć, hoće li ih oni tome naučiti? (Ne, neće.) Naučiće te samo nekim jednostavnim stvarima; a kad je reč o najvažnijim i najbitnijim stvarima, tim stvarima neće nikoga naučiti, već će ti prepustiti da ih sam shvatiš. O čemu oni zapravo razmišljaju? „Budem li te tome naučio, kako onda mogu da se ističem? Kad bi svi to mogli da urade, zar tada ne bih postao samo obična osoba? Ako niko od vas to ne zna da uradi, onda sam ovde ja superiorniji od svih i svi morate da mi se dodvoravate – tako ću biti u prilici da se osećam važnim, zar ne? Zar nisam onaj koji među vama ima najveći status i koji je najsposobniji? Među vama sam glavni baja, zar ne?” Pošto o profesionalnoj ili tehničkoj veštini imaju određeno znanje, duboko su uplašeni da će tu veštinu drugi ljudi od njih naučiti i ne žele da ti drugi budu isti kao oni sami. Bude li tu istu profesionalnu ili tehničku veštinu ili specijalnost iko drugi posedovao, oni će se osećati uznemireno, pa uvek smišljaju načine da nešto nauče ne bi li druge nadmašili. U odnosu na druge žele da budu superiorniji i da sve ostale uvek zasene kako bi se osećali važnim. Je li ovo ispravno stremljenje? (Nije.) Upravo zato što imaju takve čežnje i težnje, iskvareni ljudi prirodno formiraju svakakve predstave i uobrazilje o Božjem delu i tragaju za tim da od ostalih budu mnogo bolji, da imaju status i ugled, da se osećaju važnim, da budu jedinstveni, pa čak i da u očima drugih postanu nadljudi ili izvanredni ljudi. Prema tome, ljudi treba da otpuste te predstave i uobrazilje o Božjem delu. Kad je reč o pojedinostima, kako to treba primenjivati? Nemojte težiti vrhunskim darovima ili talentima i nemojte stremiti promeni sopstvenog kova ili instinkata, već, u okviru urođenih stanja – kao što su kov, sposobnosti i instinkti – izvršavajte svoju dužnost prema Božjim zahtevima i svaku stvar izvršavajte shodno onome što Bog traži. Bog ne traži ništa što nadilazi tvoje sposobnosti ili tvoj kov – pa ne bi trebalo ni da ti sebi otežavaš stvari. U redu je ako samo daš sve od sebe na osnovu onoga što razumeš i što možeš da postigneš i ako postupaš shodno onome što ti sopstvene mogućnosti dozvoljavaju. Na primer, ako ti kov i talenti omogućavaju da budeš prikladan samo za funkciju vođe tima, onda dobro izvršavaj posao vođe tima, razvrstavajući sve one poslove i profesionalne veštine koji spadaju u delokrug ove funkcije, rešavajući ih jedan po jedan i primenjujući ih prema metodama i načelima kojima te je Bog naučio – na taj ćeš način udovoljiti Bogu. Pretpostavimo da se držiš svojih predstava i uobrazilja i da razmišljaš: „Pošto sam u stanju da budem vođa tima, ako se više potrudim da radim bolje, istrpim malo patnje i platim malu cenu i Sveti Duh na meni učini veliko delo, zar onda neću moći da postanem crkveni starešina ili starešina u grupi za odlučivanje? Ljudi možda misle da to nemam u sebi, ali ću preklinjati Boga – Bogu ništa nije teško da ostvari! Ne želim da budem vođa tima. Moliću se Bogu, tražiću od Njega da mi dozvoli da preuzmem veći posao, da mi dozvoli da postanem starešina ili delatnik.” Da li je ovakvo stremljenje ispravno? (Ne, pogrešno je.) Zašto kažete da je pogrešno? (Takvi ljudi uvek žele da rade stvari koje nadilaze njihov sopstveni kov i sposobnosti i nisu u stanju da se drže svog posla na temelju sopstvenog kova i talenata, da se drže svog pravog mesta.) Nije prikladno uvek želeti da budeš natčovek; to nije ono čemu normalan čovek treba da stremi.

Pojedini ljudi često kažu: „Bogu ništa nije teško”; ta izreka je činjenica i svi to mogu da shvate. Međutim, neki ljudi imaju iskrivljeno shvatanje, veruju da sve što je ljudima nemoguće da učine za njih to Bog može da ostvari ako Mu se samo mole, te da takvim oslanjanjem na Boga ljudi mogu da prevaziđu sopstvene instinkte i da postanu nadljudi. Da li je zaista tako? (Nije.) Izreka „Bogu ništa nije teško” očito se odnosi na Božju silu i suštinu, Božju svemoć, kao i na Božju suverenost nad svim stvarima – ne postoji ništa što Bog ne može da ostvari. Međutim, to ne znači da ljudi moraju da prevaziđu normalnu ljudskost i da postanu natprirodni; ma koliko Bog bio svemoguć, delo koje On obavlja na ljudima zasniva se na njihovoj normalnoj ljudskosti i obavlja se unutar okvira normalne ljudskosti. Bog svim stvarima orkestrira i manevriše, On manevriše ljudima, događajima i stvarima, kako bi oni služili Njegovom ostvarenju svakakvih stvari, ostvarujući činjenice koje On namerava da ostvari. Tokom perioda u kome Bog ostvaruje svakakve stvari, ljudi su ipak u normalnoj ljudskosti – ništa se kod njih nije promenilo i još uvek jesu ljudi. Koliko god da je Bog svemoguć i koje god metode da Bog koristi da bi nad nečim suvereno vladao ili da bi nešto postigao, stvoreni ljudi su uvek stvoreni ljudi; i dalje žive u normalnoj ljudskosti i ni na koji način nisu natprirodni. Da li biste svi vi rekli da su ovo činjenice? (Da.) Šta označava izraz „nisu natprirodni”? On znači da, kad Bog orkestrira ljudima, događajima i stvarima, ljudi ne mogu da se odupru osim da žive, preživljavaju, rade svaku pojedinačnu stvar i žive u ovom trenutku pod Božjom orkestracijom. Ipak, kad živiš u ovom trenutku, da li ti je svest mutna? (Ne.) Misli su ti i dalje bistre. Dakle, da li ti se kov istog trena popravio ili promenio? (Nije.) Ostao je isti kao što je izvorno i bio. Jesu li ti se onda u trenutku promenili instinkti? Ne, nisu ni oni. Pod Božjom suverenošću, orkestracijama i uređenjima, ma koliko stvari da iskusiš, nema nikakve promene u tvojoj ličnosti, navikama, životnim obrascima, kao ni u kovu, sposobnostima i raznim funkcijama tvoje normalne ljudskosti. Samo je reč o tome da, kad doživljavaju Božje delo, ljudi u svojim sopstvenim okruženjima doživljavaju sve vrste stvari i ljudi, da bi naposletku, tokom procesa doživljavanja Božjeg dela, stekli uvid i naučili neke lekcije. Ako su to ljudi koji streme ka istini, onda će moći da požnju plodove u smislu istine i spoznaje Boga. Tokom procesa doživljavanja Božjeg dela, ljudsko razmišljanje je normalno, ljudska svest nije mutna, a njihov kov, sposobnosti i instinkti ostaju isti kao što su prvobitno i bili, bez ikakvih promena. Prema tome, izreka „Bogu ništa nije teško” odnosi se na Božju svemogućnost i Božje orkestriranje svim stvarima. Ne odnosi se na to da će ljudi biti pretvoreni u natprirodne niti na promenu suštine stvorenih ljudi. Bog ne menja ljudsku suštinu; ljudi su i dalje ljudi i, bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, u tom pogledu nema nikakvih promena. Bog sve orkestrira i Bog je svemoguć; to je ono što Bog ima i što jeste i ono što Bog poseduje. Izreka „Bogu ništa nije teško” ne označava da su ljudi postali natprirodni, niti ona znači da su ljudi svemogući. Čak i ako neki pojedinci ponekad mogu da postignu određene stvari koje nadilaze njihov kov ili njihove telesne instinkte, to je delo Svetoga Duha. Bog je taj koji im je dao ovaj dar; ne znači da su s tom sposobnošću rođeni. Ovo je stoga što stvoreni ljudi nemaju sposobnost da promene sve ovo što je Bog odredio. Navešću jedan jednostavan primer u vezi sa pitanjem ljudskog instinkta. Kad, na primer, ljudi čuju neki zastrašujući zvuk, oni će se uplašiti i instinktivno sklupčati. Ma koliko godina da imaš, takav si još od detinjstva i bićeš i dalje takav sve dok se ne susretneš sa smrću – to je instinkt. Šta znači „instinkt”? To je urođena funkcija fizičkog tela i ona se baš nikada neće promeniti. Jedino posedujući urođene instinkte normalan čovek može da sačuva život i opstanak normalne ljudskosti, tako da ljudski instinkti nisu nešto što Bog namerava da promeni. Jeste li ovo razumeli? (Da.) Na šta se odnosi izraz „Bog je svemoćan”? (Odnosi se na Božji vlastiti autoritet i Božju svemogućnost.) Ima li to ikakve veze s ljudima? (Nema nikakve veze s ljudima i to ne znači da ljudi mogu da rade natprirodne stvari.) To ne znači da su, pod Božjom kontrolom, ljudi svemoćni; čak i kad su pod Božjom kontrolom, ljudi ne mogu da postignu svemoć. Zašto? (Zato što ljudi nisu Bog; ljudi su samo stvorena bića, dok je Bog jedinstven.) Tačno, tako stoje stvari. Ljudi će zauvek biti ljudi. Oni neće postati neka druga vrsta i, naravno, još manje će postati Bog; ljudske osobine se neće promeniti. Ljudske osobine se neće promeniti, pa, hoće li se promeniti njihovi instinkti? (Ne, neće.) Ljudski instinkti se neće promeniti, niti će se promeniti njihove životne navike i životni obrasci ili urođena ličnost koju im je dao Bog. Uzmimo za primer životne obrasce. Ljudi, kao i većina drugih stvorenja, rade nakon što sunce izađe, a odmaraju se nakon zalaska sunca. Kad ujutru ustanu i mozak im je odmoran i telo se oseća prijatno, oni počinju da rade; uveče, kad telo počinje da im se zamara, kad zevaju i mozak im je iscrpljen, oni počinju da ulaze u stanje odmora – ovo je krajnje normalan životni obrazac. To je uobičajena osobina ljudi, a ujedno je ljudski instinkt i, naravno, to je takođe životni obrazac koji je Bog uspostavio za ljudski rod. Ovaj obrazac se određuje prema rotaciji Sunca, Meseca i zvezda, kao i prema izlasku i zalasku Sunca. Ako narušiš ovaj životni obrazac, na kraće staze možda neće biti velikih problema – kad se povremeno osetiš umorno i poželiš da spavaš, možeš da se obuzdaš i popiješ malo čaja ili kafe i donekle ćeš ublažiti svoj fizički zamor – ali će na duge staze u tvom telu nastati problemi. Zašto će u njemu nastati problemi? Zato što si narušio životni obrazac koji je Bog uspostavio za ljude. Kad se u tvom telu jave problemi i posetiš lekara, on će ti reći: „Moraš da odlaziš u krevet rano uveče, da odeš da se odmaraš već pre 10 sati, i da ujutru ustaješ u 4 ili 5 sati; za nekoliko meseci, opet ćeš se osećati dobro.” Nakon što se tri meseca budeš pridržavao saveta lekara, svi simptomi neprijatnosti u tvom telu u osnovi će nestati, pa ćeš u sebi pomisliti: „Ispostavlja se da problemi u mom telu nisu bili neka ozbiljna bolest, već da su izazvani time što nisam poštovao ovaj normalan obrazac u svom životu.” Vidiš, zar ne bi rekao da ljudski životni obrasci ne mogu da se naruše? (Ne mogu da se naruše.) Ovaj životni obrazac kod ljudi isti je kao i onaj kod drugih stvorenja; sva ta stvorenja rade nakon što sunce izađe i odmaraju se nakon što sunce zađe. Naravno, ima nekih stvorenja, poput sova, koja se odmaraju tokom dana, a noću izlaze i postaju aktivna; njihov životni obrazac se razlikuje od onog kod ljudi i ostalih stvorenja i, čak i da to želiš, bilo bi ti nemoguće da narušiš taj njihov obrazac. Osim toga, neka stvorenja tokom zime ulaze u stanje hibernacije. Imaju li ljudska bića taj obrazac? (Ne.) Ne, ljudi ne moraju da ulaze u stanje hibernacije. U ljudskom životu postoji obrazac – jedan ili dva dana sedmično oni se odmaraju, rade nakon što sunce izađe i odmaraju se nakon zalaska sunca, te neprekidno održavaju ovaj normalni obrazac rada i odmora, čime im je život zaštićen a njihov opstanak sačuvan. Ljudska bića imaju sopstvene životne obrasce, a te životne obrasce uspostavio je Bog. Svi oni imaju smisla i svi su sa ciljem da se sačuva normalan život i opstanak ljudskog roda. Prema tome, Božje delo neće nipošto narušiti obrasce ljudskog života i opstanka kako to ljudi zamišljaju da će ono učiniti, pa stoga treba da otpustiš i ovu predstavu i uobrazilju. Kad bi ljudi na silu narušili ove obrasce koje je Bog za njih uspostavio ili kad bi ljudi neprekidno želeli da ih promene zato što se rukovode nekim zamislima o natprirodnim stvarima, onda bi to bilo glupo. Misliš li da ćeš njihovom promenom uzdignuti svoj život i poboljšati svoju ljudskost, samo pokušaj da ih promeniš i vidi koliko dugo ćeš moći da živiš, vidi kako će se u narednim danima stvari promeniti i hoće li tvoja normalna ljudskost biti uzdignuta, te da li ćeš postati natčovek ili anđeo. Ako veruješ da Božje delo u sebi treba da sadrži neki natprirodni element, da treba da promeni tvoje životne obrasce i ujedno želiš da ih na silu promeniš kako bi prevazišao svoje mogućnosti, samo izvoli, pokušaj. Moguće je da nakon višegodišnjih pokušaja zaista promeniš obrasce svog života i opstanka. Postoji jedna situacija u kojoj bi to moglo da se dogodi, a to je kad tvoje fizičko telo prestane da postoji, pa ćeš tada zaista biti natprirodan i pretvorićeš se u oblak dima, pretvorićeš se u „nebesko biće” i postaćeš besmrtan. Želiš li da tvoje fizičko telo bude normalno i zdravo i da budeš u stanju da prihvatiš Božje delo i Njegove reči dok si u normalnom stanju, onda na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja ne treba da tragaš da postaneš takozvani natčovek niti da stremiš takozvanoj uzvišenoj ljudskosti; naprotiv, treba da živiš u normalnoj ljudskosti, da očuvaš obrazac života i opstanka svoje normalne ljudskosti i takođe očuvaš instinkte svoje normalne ljudskosti. Ne postavljaj Bogu nerazumne zahteve; svi ti nerazumni zahtevi potiču iz tvojih uobrazilja i predstava. Tvoji instinkti, životni obrasci i tako dalje nisu ono što Bog namerava da promeni, niti su to stvari koje On Svojim delom namerava da promeni. Spasen čovek zasigurno nije neko ko je pun predstava i uobrazilja, a još manje je natčovek ili neobična osoba. Naprotiv, spasen čovek je osoba sa normalnom ljudskošću, i savešću i razumom, osoba koja je u stanju da obraća pažnju na Božje reči i da posmatra ljude i stvari, vlada se i postupa u skladu sa istina-načelima; on je osoba koja u svim stvarima može da se pokori Bogu, koja nimalo nije natprirodna i čija je ljudskost naročito normalna i praktična.

Ljudi koji žive u normalnoj ljudskosti ograničeni su i brojnim telesnim instinktima i telesnim potrebama. Na primer, ljudi ponekad mogu da odlože vršenje svojih dužnosti za nekoliko dana jer su previše umorni ili bolesni, pa moraju da se odmore; ponekad se zbog napetog okruženja mogu osećati uplašeno i nisu u stanju da se smire kako bi vršili svoje dužnosti; ili u svom srcu mogu često imati osećaj prezaduženosti i tuge jer, zbog svog ograničenog kova i sposobnosti, ne mogu da budu kompetentni za određenu vrstu posla ili dužnosti – sve to su normalna ispoljavanja koja spadaju unutar okvira normalne ljudskosti. Ponekad ljudi mogu biti sputani osećanjima i telesnim potrebama, a ponekad mogu biti podložni ograničenjima telesnih instinkata ili ograničenjima vremena i ličnosti – to je normalno i prirodno. Na primer, neki ljudi su još od detinjstva prilično introvertni; ne vole da pričaju i muku muče kad s drugima treba da se druže. Čak i kao odrasle osobe u svojim tridesetim ili četrdesetim godinama, tu svoju ličnost i dalje ne mogu da prevaziđu: i dalje nisu vični govoru niti su vešti s rečima, ne polazi im za rukom da se druže s drugima. Nakon što postanu starešine, ova osobina ličnosti ih u poslu u određenoj meri ograničava i remeti, često izaziva njihovu uznemirenost i frustraciju, pa se osećaju veoma sputano. Introvertnost i nesklonost razgovoru jesu ispoljavanja normalne ljudskosti. Pošto su ispoljavanja normalne ljudskosti, da li ih Bog smatra prestupima? Ne, to nisu prestupi i Bog će se prema njima ophoditi ispravno. Bez obzira na to koji su tvoji problemi, nedostaci ili mane, ništa od toga u Božjim očima nije problem. Bog posmatra samo kako ti tragaš za istinom, kako primenjuješ istinu, kako postupaš prema istina-načelima i kako slediš Božji put u okviru urođenih stanja normalne ljudskosti – to je ono što Bog posmatra. Prema tome, u stvarima koje se odnose na istina-načela, ne dozvoli da te ograničavaju osnovna stanja, kao što su kov, instinkti, ličnost, navike i životni obrasci normalne ljudskosti. Naravno, nemoj ni da rasipaš energiju i trošiš vreme u nastojanju da prevaziđeš ova osnovna stanja niti pokušavaj da ih promeniš. Na primer, ako imaš introvertnu ličnost i ne voliš da pričaš, nisi vešt s rečima i nisi vičan druženju i komunikaciji s ljudima, ništa od toga ne predstavlja problem. Iako ekstrovertni ljudi vole da pričaju, nije sve ono što govore korisno niti je to u skladu sa istinom, pa introvertnost stoga nije problem i nema potrebe da nastojiš da je promeniš. Možda kažeš: „Kad bih bio običan sledbenik, ne bi mi bio problem to što posedujem introvertnu ličnost; ali sam sada starešina, pa zar ne moram da promenim svoju introvertnu ličnost?” Ako zaista želiš da je promeniš, možeš da pokušaš da naučiš kako da se družiš s drugima ili možeš da uspostaviš pravilo o tome koliko govoriš, koliko stvari rešavaš i sa koliko vrsta ljudi imaš posla u jednom danu. Ako zaista imaš sposobnost da promeniš svoju urođenu ličnost, onda to, naravno, nije nužno loša stvar u smislu tvog obavljanja crkvenog rada. Međutim, ako si rođen sa introvertnom ličnošću i nisi vičan rečima, nisi vešt u druženju i ne znaš kako da komuniciraš ili da dolaziš u kontakt s drugima, onda to niko ne može da promeni. Neki ljudi imaju introvertnu ličnost, nisu voljni da dolaze u kontakt s drugima i da s njima komuniciraju i, povrh toga, nemaju mnogo toga da kažu. Uvek osećaju da je jedino ispravno reći nešto korisno i da nije neophodno govoriti nepotrebne stvari, pa nisu voljni da mnogo govore. Kad je reč o pojedinim ljudima, to može biti zato što su mladi, što nemaju životno iskustvo i što im nedostaju reči; kad je reč o nekim drugima, oni možda više nisu mladi i već poseduju životno iskustvo, ali i dalje imaju ovu introvertnu ličnost. Ako budeš pokušao da promeniš ovu vrstu ličnosti i zauzmeš svakojake pristupe da bi je promenio, dopusti Mi da ti kažem da nikada, tokom celog svog života, nećeš moći da je promeniš, zato što Bog ne obavlja takav posao. Bilo da fizički ličiš na svog oca, na svoju majku ili na nekog drugog rođaka, taj izgled se neće promeniti, a još manje će se promeniti konkretno tvoja ličnost. Neki ljudi kažu: „Teško je promeniti introvertnu ličnost, pa je li lako promeniti onu ekstrovertnu?” Podjednako je teško promeniti i ekstrovertnu ličnost. Ekstrovertni ljudi vole da pričaju i imaju mnogo toga što bi želeli da kažu; zamoliš li ih da ne pričaju ili da manje govore, oni ne mogu da se kontrolišu, a ako neko pokuša da ih u govoru ograniči, to je kao da ih lišava života. Ako introvertnu ličnost naterate da se druži sa ekstrovertnom ličnošću, da li će one jedna na drugu uticati? Isprva bi donekle mogle jedna na drugu da utiču; kako bi sačuvali obraz, to dvoje ljudi će biti predusretljivi i jedno prema drugom tolerantni ili će jedno prema drugom biti strpljivi i puni razumevanja. Ali će s vremenom jedno drugo upoznati i steći će jasnu sliku o ličnosti onog drugog, neće biti potrebe da jedno prema drugom postupaju tako strpljivo ili obzirno, pa će se brzo vratiti u svoja prvobitna stanja. Ako si prvobitno imao introvertnu ličnost, sada si i dalje introvertan; kad govoriš i komuniciraš, izustiš nekoliko reči ili rečenica i nemaš ništa drugo da kažeš. Ako te neko pita: „Jesi li izlazio?”, ti odgovaraš: „Jesam.” Ako te zatim pita: „Kad si se vratio?”, ti odgovaraš: „Upravo.” Ne govoriš šta se dogodilo i ne govoriš ono što ta osoba želi da čuje. Nasuprot tome, ekstrovertne ličnosti ispaljuju reči u rafalima, poput mitraljeza, pa će, čak i ako ih prekineš, posle nekog vremena nastaviti da govore. Da li je lako promeniti čovekovu ličnost? (Ne, nije.) To je nešto sa čime se svako stvoreno ljudsko biće rađa. Nema nikakve veze sa iskvarenim naravima niti sa suštinom čovekove ljudskosti; naprosto je stanje koje ljudi spolja mogu da vide i način na koji čovek pristupa ljudima, događajima i stvarima. Neki ljudi su dobri u tome da se izraze, dok neki drugi nisu; neki vole da opisuju stvari, dok drugi to ne vole; neki vole da svoje misli zadrže za sebe, dok drugi svoje misli ne vole da zadržavaju u sebi, već žele da ih izraze tako glasno da svi mogu da ih čuju i tek tada su srećni. Ovo su različiti načini na koje se ljudi nose sa životom i ljudima, događajima i stvarima; ovo su ljudske ličnosti. Tvoja ličnost je nešto s čim si rođen. Ako ni nakon brojnih pokušaja nisi uspeo da je promeniš, dozvoli Mi da ti kažem, sada možeš da se odmoriš; nema potrebe da se toliko zamaraš. Ona ne može da se promeni, pa ni ne pokušavaj da je menjaš. Kakva god da je bila tvoja prvobitna ličnost, ona ostaje tvoja ličnost. Ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost kako bi postigao spasenje; to je pogrešna zamisao – kakvu god ličnost da imaš, to je objektivna činjenica i ne možeš je promeniti. Kad je reč o objektivnim razlozima za to, rezultat koji Bog u Svom delu želi da postigne nema nikakve veze sa tvojom ličnošću. A ni to hoćeš li moći da postigneš spasenje takođe nije povezano sa tvojom ličnošću. Osim toga, sa tvojom ličnošću nema nikakve veze ni to da li si ti osoba koja primenjuje istinu i koja ima istina-stvarnost. Prema tome, ne pokušavaj da promeniš svoju ličnost zato što izvršavaš određene dužnosti ili zato što služiš kao nadzornik za određeni posao – to je pogrešna zamisao. Šta bi onda trebalo da uradiš? Bez obzira na svoju ličnost ili urođena stanja, treba da se pridržavaš istina-načela i da ih primenjuješ. U krajnjoj liniji, Bog ne meri da li slediš Njegov put odnosno da li možeš da postigneš spasenje na osnovu tvoje ličnosti odnosno na osnovu urođenog kova, veština, sposobnosti, darova ili talenata koje poseduješ i, naravno, On ne gleda ni u kojoj meri si obuzdao svoje telesne instinkte i potrebe. Bog umesto toga posmatra da li, dok slediš Boga i izvršavaš svoje dužnosti, primenjuješ i doživljavaš Njegove reči, da li imaš spremnost i odlučnost da stremiš ka istini i, naposletku, da li si dostigao to da primenjuješ istinu i da slediš Božji put. To je ono što Bog gleda. Da li to razumete? (Da, razumemo.)

Kad deluju, pojedine žene žustro obavljaju stvari, brze su i energične poput munje i donose brze i čvrste odluke; ličnost im je baš kao kod muškarca. Kojim narodskim izrazom se u današnje vreme takve žene opisuju? Muškobanjaste žene. „Muškobanjaste žene” više nisu glupe i trapave grdosije kakvima su ih nekada smatrali. To nije pogrdan izraz, već je pohvalan. Ali kako Bog gleda na ovaj pohvalan izraz? Brza si i energična poput munje, i odvažna i odlučna u svojim postupcima, no, koja su načela za tvoje postupanje i osnova za tvoje postupke? Da li je to istina? Jesu li to reči Božje? To je ključno. Ako je muškarac u svojim postupcima spor i pedantan, rečima nevernika, onda je on poput žene vezanih nogu – neki čak koriste pogrdan izraz, govoreći da je on „feminiziran” – no, kako ga Bog posmatra? Bez obzira na to da li je neka osoba brza i energična poput munje i odvažna i odlučna u obavljanju stvari ili se ponaša poput žene vezanih nogu i u svojim postupcima je feminizirana, da li je ijedna od ovih stvari problem? (Nije.) Da li je vrlina to što si brz i energičan poput munje i odvažan i odlučan? (Nije nužno.) Pa, je li to slabost ako neko postupa poput žene vezanih nogu? (Ni u tom slučaju nije nužno.) Iako je prvi od ova dva izraza – „muškobanjaste žene” i „feminiziran” – pohvalan, a drugi pogrdan, o suštini ova dva tipa ponašanja ili načina obavljanja stvari ne treba prosuđivati na osnovu njihovog doslovnog značenja. Na osnovu čega o tome treba prosuđivati? (Na osnovu toga da li je ono što neko primenjuje reč Božja ili to nije.) Za prosuđivanje o tome treba koristiti osnovu njegovih postupaka, kao i dejstvo koje on namerava da postigne. Ako su osnova njegovih postupaka reč Božja i istina-načela, onda je u osnovi devedeset odsto sigurno da on ne radi ništa pogrešno. Ako ne samo da taj čovek stvari obavlja shodno istina-načelima, već se, povrh toga, dejstvo koje namerava da postigne sastoji u odbrani Božjeg svedočanstva i interesa Božje kuće, kao i u podučavanju što većeg broja braće i sestara, onda možemo stoprocentno biti sigurni da on ne radi ništa pogrešno. Nije bitno da li je on odvažan i odlučan ili je poput žene vezanih nogu – nije bitan način njegovog spoljašnjeg postupanja – to je nevažno. Važno je to da li istina-načela predstavljaju osnovu za njegove postupke i da li su cilj njegovih postupaka i dejstvo koje svojim postupcima namerava da postigne u zaštiti interesa Božje kuće i rada crkve, i u podučavanju što većeg broja ljudi. Dakle, da li je važan oblik koji poprimaju njegovi postupci? (Ne, nije.) Bilo da si muškobanjasta žena ili si poput žene vezanih nogu, to nije ono što Bog gleda; to nije merilo koje Bog koristi da bi procenio ljude. Prema tome, ako žena izgleda poput neke muškobanjaste žene i u svojim postupcima je brza i energična poput munje i odvažna i odlučna, je li to dostojno veličanja i poštovanja? (Ne, nije.) Biti brz i energičan poput munje i odvažan i odlučan – je li to načelo za obavljanje stvari? (Ne.) Bilo da si muškarac ili žena, biti odvažan i odlučan i brz i energičan poput munje ne predstavlja načelo za obavljanje stvari. Koje je, dakle, načelo za obavljanje stvari? (Čovek mora da obavlja stvari u skladu sa istina-načelima, a dejstvo koje čovek namerava da postigne mora biti u zaštiti interesa Božje kuće i podučavanju što većeg broja ljudi – to je načelo.) To je konkretno načelo. Ako postupaš u skladu sa ovim načelom, onda primenjuješ istinu; ako ne postupaš u skladu sa ovim načelom, onda u Mojim očima izraz koji najbolje definiše tvoju odvažnost i odlučnost, brzinu i energičnost poput munje glasi: „oteo se kontroli i radi loše stvari”. Očito je da onaj koji se oteo kontroli i radi loše stvari ne postupa na osnovu istina-načela; iako deluje da si u svojim postupcima odlučan i nepokolebljiv i ostavljaš utisak vođe ili kralja, u stvarnosti si se oteo kontroli i radiš loše stvari. Koje su posledice kad se neko oteo kontroli i radi loše stvari? Time se izazivaju prekidi i ometanja i sabotira se crkveni rad. Pa, hoće li Bog to upamtiti? (Neće.) Ne samo da Bog to neće upamtiti, već će to i osuditi. Prema tome, kažeš da si muškobanjasta žena i da si u svojim postupcima brza i energična poput munje, odvažna i odlučna, no, da li je to korisno? (Ne, nije.) Jedino se traganje za istinom i postupanje u skladu sa istina-načelima mogu nazvati pravom sposobnošću; jedino je to primena istine i stremljenje ka istini i jedino je to ono što ljudi s normalnom ljudskošću treba da rade. Pretpostavimo da kažeš: „To je naprosto moja ličnost i ne može da se promeni, pa šta onda da radim?” Postoji lako rešenje. To da li si žustra osoba ili imaš spor temperament nije nikakav problem; neka te to ne sputava. Nema potrebe ni da uporno nastojiš da promeniš svoj metod obavljanja stvari zato što želiš da postupaš prema načelima. Kakav god bio tvoj metod, ako tvoji postupci za osnovu imaju istina-načela, a dejstvo koje postižeš jeste u odbrani Božjeg svedočanstva, Božjih interesa i rada Božje kuće, to su onda dobra dela i biće upamćena od Boga. Nasuprot tome, bilo da, gledano spolja, postupaš smerno i sputano poput žene vezanih nogu ili si brz i energičan poput munje, kao da si neki vođa ili kralj – bez obzira na spoljašnji oblik tvojih postupaka – ako ne postupaš u skladu sa istina-načelima, onda izazivaš prekide i ometanja i to su zla dela koja će Bog osuditi, a neće ih upamtiti. Ovo je načelo da se prosudi o tome da li je neki čovek dobar ili zao. Da li vam je to jasno? (Da.) Dakle, sad kad smo dovršili razgovor u zajedništvu o ovim stvarima, da li ste donekle razumeli kakve predstave i uobrazilje ljudi imaju u vezi sa Božjim delom? (Da.) Sad kad ih razumete, znate li za neka odstupanja koja ljudi prave tokom svoje vere u Boga i svog stremljenja ka istini? Da li vam je takođe jasno kako treba praktično da postupate? (Da, jasno nam je.)

Svrha shvatanja ljudskih predstava i uobrazilja je, s jedne strane, u sprečavanju ljudi da žive prema tim predstavama i uobraziljama i da idu pogrešnim životnim putem. S druge strane, ona je u omogućavanju ljudima – dok otpuštaju te predstave i uobrazilje – da žive unutar normalne ljudskosti i da s lakoćom i radošću ispunjavaju svoje odgovornosti, a ne da sebe primoravaju da čine stvari koje nisu u stanju. Ako postoji nešto što možete da postignete i što bi trebalo da uradite, onda uložite svoj maksimalni napor da to i uradite; ako nešto nadilazi vaš kov i sposobnost, onda pronađite nekog ko će s vama sarađivati na tome ili zatražite pomoć od ostale braće i sestara i učinite to najbolje što možete – ovo su načela. Ukratko, ono što ljudi o ovoj stvari treba da razumeju jeste to da se, tokom perioda u kome Bog dela, svačija ljudskost postepeno razvija u dobrom smeru u procesu prihvatanja Božjih reči, i u okviru urođenih osnovnih stanja njihove ljudskosti, umesto da postane uvrnuta, natprirodna ili nenormalna. Prema tome, ako dužnost koju vršiš podrazumeva neku tehničku ili profesionalnu veštinu, kako bi tu dužnost dobro izvršavao, u tom slučaju treba da uložiš napor da tu tehničku ili profesionalnu veštinu marljivo savladaš i usavršiš. Ne treba slepo da čekaš na Boga da postupa na osnovu misli i gledišta, kao što je „Bog je svemoguć i sve ono što je ljudima nemoguće da urade, Bog će to moći da ostvari ako Mu se samo pomolimo”, kao i na osnovu uobrazilja o natprirodnim stvarima, ne ulažući trud da samostalno naučiš tu veštinu. Treba da se daš svim srcem, da uložiš svu svoju snagu i sve svoje misli u izvršavanje onoga što je u okviru toga što tvoj kov može da postigne, a kad je reč o onome što nadilazi tvoj kov i sposobnosti, nemoj sebi da otežavaš stvari, nemoj da se opterećuješ, da sebi na bilo koji način stvaraš breme ili pritisak, već prema sebi budi blag. Uzmimo za primer učenje računarskih veština. Recimo da si u poodmaklim godinama i da je na osnovu tvoje starosti, tvog kova i tvojih postojećih stanja, već i samo učenje da kucaš na računaru za tebe poprilično dostignuće. Ako takođe možeš da naučiš da preko interneta kontaktiraš sa braćom i sestrama i da tako radiš, onda je to već popriličan uspeh. Ipak, ti nikad nisi zadovoljan i još uvek imaš želju za nečim više – želiš da naučiš kako se pišu programi i održava bezbednost na mreži, da radiš neki posao koji mogu da rade samo mrežni inženjeri i visokotehnološko osoblje. Zar to nije glupo? (Jeste.) Te stvari ne možeš da naučiš, pa postaješ negativan i žališ se na Boga: „O, Bože, zašto ove stvari ne mogu da naučim? Zašto si mi dao ovakav kov? Tako sam star – zašto me ponovo ne učiniš mladim? Zar Bog nije svemoćan?” Pogrešno je da imaš takve misli i da postavljaš takve zahteve. Na šta se misli pod izrazom „učiniti sve što je u nečijoj moći i što ne nadilazi nečiji kov, sposobnosti i instinkte”? Sve ono što ti kov i sposobnosti omogućavaju da postigneš, to je ono što Bog od tebe zahteva. Sve što je mimo tvojih mogućnosti, to od tebe Bog ne zahteva, pa ni ti to ne moraš da zahtevaš od sebe. Ako nešto ne možeš da uradiš, postoje drugi koji to mogu; Bog ne zahteva da ti budeš taj koji će to i uraditi. Kažeš: „Star sam – ne znam kako se postavljaju video-zapisi, ne znam ni kako se održava bezbednost na mreži, a još manje znam kako se pišu programi”, a ipak si uporan da te stvari naučiš – jesi li pitao da li Božja kuća od tebe traži da uradiš taj posao? Jesi li dobro uradio svoj sopstveni posao? Da li si uradio onaj posao za koji ti tvoj kov omogućava da ga pravilno ostvariš? Ako ga nisi dobro uradio, a ipak si uporan u pokušajima da radiš stvari koje su ti nedostižne i koje ne možeš da dokučiš, i koje u celom svom životu baš nikada nećeš uspeti da naučiš, da li misliš da se u tom slučaju boriš sa sobom ili sa Bogom? Zar ovo nije vrlo problematično? (Jeste.) Uvek želiš da nadmašiš sebe i postaneš natčovek; ipak, Bog nije zahtevao da to uradiš. Može postojati samo jedan razlog zašto želiš da budeš natčovek, a on je u tome da želiš da se razmećeš i da nećeš da priznaš poraz niti da prihvatiš da si ostario. Ti zarad dobrog vršenja svoje dužnosti ne trpiš teškoće i ne plaćaš cenu; svoju dužnost ne izvršavaš prema načelu pristojnog vladanja i toga da se držiš svog mesta. Time što osporavaš sopstveni kov i sposobnosti želiš da dokažeš kako nisi star. „Još uvek to mogu”, razmišljaš u sebi. „Podjednako sam dobar kao i ostali, mogu sve što mogu i drugi ljudi!” Ima li ovo smisla? (Ne.) To nema smisla. Sav taj trud koji ulažeš je uzaludan i bezvredan. Budeš li uložio sve svoje srce, sav svoj um i svu svoju snagu da pravilno uradiš ono što ti tvoja stanja omogućavaju da postigneš, tada će Bog biti zadovoljan. Ne izazivaj sebe i ne teži tome da pomeraš sopstvene granice. Bogu je poznato kakvi su tvoj kov i sposobnosti. Kakav ti je kov i kakve sposobnosti Bog dao od Njega je odavno predodređeno. Stalna želja da se to nadmaši označava nadmenost i sopstveno precenjivanje; time se traži nevolja i to će se neizbežno završiti neuspehom. Zar takvi ljudi ne zanemaruju svoje prave zadatke? (Da.) Oni se ne vladaju shodno pravilima i ne drže se čvrsto sopstvenog mesta kako bi ispunili dužnosti stvorenog bića – u svojim postupcima ne slede ova načela, već uvek radije pokušavaju da se razmeću. Postoji jedna dvodelna izreka: „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate”. Sa kojim ciljem bi „starica” to radila? (Da bi se pravila važna.) Ta starica želi da ti pokaže: „Kao starica, ja nisam obična – pokazaću ti nešto posebno.” Ona ne želi da je gledaju s visine, već želi da je izrazito cene i duboko poštuju; želi da ospori svoje granice i da nadmaši samu sebe. Zar to nije posedovanje nadmene prirode? (Jeste.) Ako imaš nadmenu prirodu, onda ne ostaješ unutar sopstvenih granica, ne želiš da se vladaš na način koji priliči tvom položaju. Uvek želiš da sebe izazivaš. Šta god drugi mogu da urade, to isto bi želeo da možeš i ti. Kad drugi rade stvari zbog kojih se ističu, postižu rezultate ili kad doprinose, i svi ih veličaju, osećaš se neprijatno, ljubomoran si i nezadovoljan. Tada želiš da napustiš svoje trenutne zadatke da bi se bavio poslom koji će ti omogućiti da zablistaš, žarko želeći da i tebe izrazito cene. Ipak, ti nisi u stanju da izvršavaš posao koji ti omogućava da se istakneš, pa zar to nije gubljenje vremena? Zar time ne zanemaruješ svoje prave zadatke? (Da.) Ne zanemaruj svoje prave zadatke, jer to što ih zanemaruješ na kraju se neće dobro završiti. Ne samo da time odlažeš stvari i gubiš vreme, navodeći druge da te gledaju s visine, već i Boga navodiš da te se gnuša, da bi na kraju sopstvenim mučenjem postao prilično negativan. Bez obzira na godine starosti nekog čoveka – da li je mlad, sredovečan ili u poznoj dobi – on ima ograničenja u smislu sopstvenog kova i talenata; niko nije savršen. Zaboravi na to da budeš savršena osoba, zaboravi na to da znaš kako sve treba da se uradi, da si u stanju da sve uradiš i da sve razumeš – problematično je ako imaš takvu narav.

Unutar Božjeg dela, zašto je slučaj da kad On svakakvim ljudima govori o bilo kojoj temi ili o bilo kakvom problemu, On svaki put iznova govori o istoj stvari, baveći se različitim stanjima i situacijama? Oni bez duhovnog razumevanja pomišljaju: „Ovakav način govora je previše detaljan i rasplinut; već smo shvatili.” Ti možda već razumeš, ali drugi možda ne razumeju; a čak i ako razumeš, možeš li da rešiš probleme raznih stanja? Ako ne možeš, to znači da i dalje sasvim ne razumeš, pa se ne pretvaraj da to razumeš. Sva ljudska stanja su različita. Tek kad bude reči o svim stanjima svakog tipa čoveka i kad sva različita stanja budu obuhvaćena – odnosno, kad se razmotre sva stanja svih tipova ljudi unutar određenog velikog problema i svi shvate taj aspekt istine – tek tada će taj problem biti jasno objašnjen. Šta ovim hoću da kažem? Da dok živi u okviru sopstvenih stanja, kod svakoga nastaju različiti problemi; svi ljudi imaju različite probleme, a razlikuju se i ličnosti svih ljudi, njihove vrline i stvari u kojima su oni dobri. Prema tome, svi poseduju sopstvena lična stanja, sopstvene teškoće i sopstvene različite misli i gledišta. Međutim, ma koliko da se razlikuju sopstvena stanja ljudi i koliko god da im se razlikuju sposobnosti, kov, veličina vizije, ličnosti i navike, iskvarene naravi i priroda-suština ljudskih bića su isti. Drugim rečima, koliko god da se razlikuju razna stanja čovekove ljudskosti, ljudi poseduju iste zajedničke osobine. Zašto ljudska bića imaju iste zajedničke osobine? Zato što je ista narav-suština od koje zavisi opstanak ljudskih bića. Prema tome, nakon što se razotkriju stanja i problemi svakakvih ljudi, ljudska bića treba praktično da postupaju u skladu sa istinama i načelima koje Bog zahteva, a zatim će uobičajeni problemi ljudskog roda biti rešeni. Bez obzira na sopstvenu ličnost ili kov, bez obzira na to koliko si sposoban i bez obzira na to jesi li muškarac ili žena odnosno da li si rođen na zapadu ili na istoku odnosno da li dolaziš sa juga ili sa severa, sve dok se tvoje iskvarene naravi razrešavaju kroz prihvatanje istine, prihvatanje suda i grdnje Božjim rečima i kroz primenu istine, tvoje će teškoće biti rešene. To znači da se sva različita stanja koja kod ljudi nastaju u kontekstu uobičajenih problema ljudskih bića takođe mogu rešiti. Zašto kod ljudi nastaju različita stanja? Zato što se razlikuju urođena stanja ljudskosti koja svaki čovek poseduje. Na primer, ako živiš na jugu i imaš neke životne navike i obrasce južnjaka, pa još razviješ određene osobine ličnosti i načina života koje su specifične za južnjake, onda će u tom kontekstu kod tebe nastati neke naročite predstave i uobrazilje, naročite misli i gledišta i naročita stanja. Da si rođen na severu, imao bi ličnost i životne navike severnjaka odnosno određena stanja koja proizlaze iz običaja, kulturnog nasleđa, načina obrazovanja i drugih takvih stvari koje su svojstvene severnjacima. U tome se razlikuju stanja koja nastaju kod ljudi koji žive na jugu i severu. Međutim, osnovni uzrok i suština stanja koja nastaju iz jednog problema su isti, pa se sva ta stanja mogu rešiti istim istinama. U tom slučaju, nije bitno da li si sa severa ili sa juga odnosno sa istoka ili sa zapada; sve dok si stvoreno ljudsko biće, svi tvoji problemi mogu se rešiti istinama. Da li si razumeo? Je li ovaj problem komplikovan? (Sada kad sam čuo objašnjenje, smatram da više nije komplikovan.) Zašto kažeš da ovaj problem nije komplikovan? (Iako se sopstvena ljudska stanja, poreklo i ličnost razlikuju, i to prirodno dovodi do nastanka različitih stanja, osnovni uzrok tih različitih stanja je isti, a ista je i ljudska iskvarena suština. U kojoj god meri da ljudi otkrivaju iskvarenu narav, ona se može razrešiti istim istinama; dakle, istinama se mogu rešiti problemi svakog čoveka.) Bez obzira na to jesu li ljudi sa juga, severa, istoka ili zapada, bez obzira na to jesu li muškarci ili žene, mladi ili stari i bez obzira na to koja su njihova sopstvena stanja, njihove su iskvarene naravi iste, a različita stanja, misli i gledišta i stavovi prema istini koji proističu iz ovih iskvarenih naravi poseduju zajedničku karakteristiku. Koja je ta zajednička karakteristika? Sve što nastaje iz ovih iskvarenih naravi jeste od Sotone i nije u skladu sa istinom; naravno, da budemo konkretniji, moglo bi se reći da je to suprotno istini. Prema tome, kakve god razlike da postoje između rasa, religija ili kultura iskvarenog ljudskog roda i bez obzira na to imaju li ljudi žutu, belu, smeđu ili crnu kožu, svi oni su iskvarena ljudska bića, a sva ljudska bića imaju istu suštinu opiranja Bogu. To je nešto što im je zajedničko. Dakle, iz koje god zemlje da ljudi dolaze ili koje god da su rase, svi oni se zajednički nazivaju iskvarenim ljudskim bićima. Odnosno, bilo da su te rase ljudi superiorne ili inferiorne, siromašne ili bogate, u smislu svoje boje kože, izgleda, životnih navika ili rasne kulture i bez obzira na stepen njihovog stečenog obrazovanja, u svakom slučaju, pravila na koja se radi opstanka te rase oslanjaju potiču od Sotone, nisu usklađena sa istinom i opiru se Bogu. Čak i ako ljudi pripadaju imućnoj, plemenitoj rasi sa uzvišenim verskim poreklom, njihova je suština i dalje suština iskvarenih ljudskih bića, oni su i dalje slika i prilika Sotone koji se opire Bogu, i dalje su iskvareni ljudi, svi pružaju otpor Bogu, svi oni jesu oni koji dobijaju sud i grdnju unutar Božjeg dela, a oni među njima koji mogu da prihvate istinu jesu oni koje Bog namerava da spase. Šta iz ovoga proizlazi? Da pre nego što budeš spasen, koliko god da su uzvišeni tvoje kulturno poreklo, stepen obrazovanja i versko poreklo, tvoja se suština i dalje opire Bogu i neprijateljski je nastrojena prema Bogu. Kao takva, suština ljudskih bića neće se promeniti zbog boje njihove kože, njihove religije, zemlje rođenja ili njihovog stepena obrazovanja ili kulturnog porekla. Isto tako, koje god rase da je neki čovek, on u Božjim očima neće postati plemenit ili nizak zbog svojih sopstvenih stanja. Dakle, šta je u očima Božjim merilo za procenu da li su ljudi plemeniti ili niski? Postoji samo jedno merilo, a ono je – da li prihvataš ili ne prihvataš istinu. Ako prihvataš istinu, koje god da si rase odnosno koje god boje da je tvoja koža, plemenit si. Ako ne prihvataš istinu, čak i ako kažeš: „Imam belu kožu, plavu kosu i plave oči, a porodica mi je kraljevska kroz generacije”, u tome nema nikakve svrhe! Čak i ako si plemenit među ljudskim rodom, ako ne prihvataš istinu, onda si u Božjim očima i dalje iskvareno ljudsko biće, isti si kao i svako drugo iskvareno ljudsko biće – nema nikakve razlike. Ma koliko pripadnika ljudske rase da se na tebe ugleda, da te poštuje i donosi ti darove, to nema nikakve svrhe i neće promeniti tvoj status, identitet i suštinu u Božjim očima. Božje merilo za procenjivanje ljudskog roda – koje je ujedno i Božja utvrđena visoka referentna vrednost i merilo za procenjivanje ljudskog roda – jeste u tome da ih proceni prema istini. Ako voliš istinu i primenjuješ istinu, onda si plemenit; ako ne primenjuješ istinu, onda je to tvoje staro telo iskvareno ljudsko biće; ne vredi ni cvonjka i nema vrednost čak ni kao mrav na zemlji. Sa izuzetkom mikroorganizama koje ljudi ne mogu da vide, mravi su relativno mali među svim stvorenjima. Njihovi životni obrasci, pravila opstanka i instinkti u potpunosti se pridržavaju zakona koje je ustanovio Bog. Njihov raspored rada i odmora menja se prema klimi i promenljivim temperaturama četiri godišnja doba i oni nikada samoinicijativno neće promeniti ove obrasce i pravila. Međutim, ljudi su drugačiji. Ljudi uvek žele da promene nepromenljivo stanje stvari i svet, uvek imaju ambicije i neprekidno se upuštaju u izdaju i buntovništvo. Iako mravi nemaju moć da prihvate istinu, niti sposobnost da istinu shvate, oni se makar ne opiru Bogu. Ljudi su drugačiji; oni će aktivno istupati da Boga napadaju i da Mu se opiru. Prema tome, ljudska bića koja nisu zadobila istinu i koja nisu spasena, u Božjim su očima bezvredna. Zar to nije činjenica? (Jeste.) Procena i karakterizacija ljudi na osnovu ove činjenice potpuno je u skladu sa istina-načelima. Kroz besedu o ovim pitanjima, ljudi treba da steknu ispravno gledište i shvatanje o suštini ljudskog roda i o dejstvu koje Božje delo namerava da postigne. Nakon što shvatite ovaj aspekt istine, zar nećete biti manje sputani kad ljudima propovedate jevanđelje ili kad se s njima družite i razgovarate u zajedništvu, bez obzira na to kom tipu osobe oni pripadaju – nezavisno od toga da li imaju versku prošlost ili ne, da li u društvu imaju ugled i status ili nizak društveni položaj i da li su bele ili obojene puti? (Da.) Ako ove istine ne razumete, uvek ćete biti skloni tome da imate visoko mišljenje o ljudima drugih rasa ili ćete smatrati da ne možete da ih dokučite i da ne znate kako da s njima razgovarate u zajedništvu ili da komunicirate. Zar vam shvatanje ovih istina ne pomaže u druženju s tim ljudima? Ono će vam pomoći da čitavu ljudsku rasu posmatrate uz ispravan stav i iz pravog ugla posmatranja. U tome je korist od shvatanja istine. Kad razumeš istinu, tvoj ugao posmatranja stvari biće ispravan i biće relativno širok, a ne skučen. U suprotnom, kao starešini ili delatniku, uvek će ti nedostajati samopouzdanje. Kao prvo, smatraćeš da ti nedostaje životno iskustvo. Kao drugo, smatraćeš da nisi dovoljno proživeo. Kao treće, smatraćeš da nisi vičan govoru i da ne možeš da prozreš stanja većine ljudi; konkretno, kad vidiš starije ljude, bićeš uplašen i nervozan i nećeš se usuditi da govoriš. Neki ljudi kažu: „Posebno kad vidim da dugogodišnji vernici imaju određeno znanje o Bibliji, ne znam kako da im propovedam jevanđelje, uplašim se i u odnosu na njih se osećam inferiorno.” Ti razumeš tako mnogo istina, pa čega se onda plašiš? Zar ovo nije nesposobnost da se stvari prozru? Čim ljudi shvate istinu, oni bi trebalo da su u stanju da ove stvari i probleme rešavaju i te stvari ih više neće sputavati.

Koje aspekte istine ste razumeli kroz teme o kojima smo danas razgovarali u zajedništvu? Da li su vam jasni Božje delo i način na koji Bog spasava ljude, Božje metode za spasavanje ljudi i ljudski aspekti koje Bog menja? (Da.) Pošto su vam te stvari sada jasne, zar ne osećate još veću važnost primene istine i procenjivanja svega prema istini? (Da.) Zar još i više ne mislite da je izuzetno važno stremiti ka istini i razumeti je? Ako neko ne razume istinu, onda on ne može da prozre nijednu stvar, ne može da prozre sve tipove ljudi i ne može da prozre ljude iz svih zemalja i etničkih grupa, pa je on budala, kreten. Kad neki pojedinci vide ljude koji nose naočare, oni pretpostavljaju da su to profesori ili intelektualci, pa se osećaju sputano i ne usuđuju se da progovore, i kad god vide visoke i zgodne ljude, u odnosu na njih se osećaju inferiorno. Nakon što shvate istinu, zar ljudi, u osnovi, neće biti imuni na takve stvari? S jedne strane, oni sebe neće sputavati; s druge strane, oni će – u određenoj meri – unaprediti svoj stav i gledište u vezi sa postupanjem sa ljudima i stvarima, a ujedno će steći i određeni uvid u to. To će im biti korisno pri obavljanju dužnosti, posebno kad je reč o poslu koji obavljaju starešine i delatnici na svim nivoima. Nakon što ljudi shvate ciljeve i pravo značenje Božjeg dela, na koji način treba da postupaju kako bi ispravno pristupili sopstvenim urođenim stanjima? Koliko načela postoji? (Ona kojih mogu da se setim glase: da ljudi treba ispravno da posmatraju svoju ličnost, kov i ostala stanja, da prestanu da teže natprirodnim stvarima i prestanu da nastoje da budu nadljudi, da sve što je u njihovoj moći urade najbolje što mogu i da sebe ne prisiljavaju da postignu ono što im je nedostižno. Time će im život biti više oslobođen, a njihova će ljudskost postati sve normalnija.) Pre svega, ako želiš da izbegneš da radiš sulude ili glupe stvari, prvo moraš da razumeš svoja sopstvena stanja: kakav ti je kov, koje su ti vrline, u čemu si dobar a u čemu nisi, kao i koje stvari možeš i ne možeš da uradiš na osnovu svojih godina, pola, znanja koje poseduješ i svog uvida i životnog iskustva. Drugim rečima, treba da ti bude jasno koje su tvoje jače strane a koje slabosti na dužnosti koju obavljaš i u poslu koji izvršavaš, i koji su nedostaci i vrline tvoje sopstvene ličnosti. Nakon što ti sopstvena stanja, vrline i mane budu jasni, zatim treba da pogledaš koje vrline i jače strane treba da se sačuvaju, koji nedostaci i mane mogu da se prevaziđu, a koji od njih se nikako ne mogu prevazići – te stvari moraju da ti budu jasne. Da bi ti ovo postalo jasno, s jedne strane, treba da tragaš za istinom, da o tim stvarima razmišljaš i stekneš znanje poređenjem Božjih reči sa svojim stvarnim stanjem i da se ujedno moliš da Bog te stvari otkrije. S druge strane, braću i sestre oko sebe takođe možeš da pitaš i da od njih tražiš da ti daju podsticaje i smernice. Na taj način, sebe ćeš dublje razumeti i imaćeš više ideja i tragova kad je reč o samospoznaji. Postoje određeni problemi koje ljudi ne mogu da reše. Na primer, možda si sklon nervozi kad s drugima razgovaraš; nakon što dospeš u određene situacije, možda imaš sopstvene ideje i gledišta, ali ne možeš jasno da ih izraziš. Osećaš se naročito nervozno kad si u prisustvu velikog broja ljudi; govoriš nepovezano i usta ti podrhtavaju. Neki ljudi čak i zamuckuju; kad je reč o nekim drugima, ako su prisutni pripadnici suprotnog pola, oni su još manje razumljivi, ne znajući naprosto šta da kažu ili da urade. Da li je to lako prevazići? (Nije.) Nije ti lako, barem ne u kratkom roku, da ovu manu prevaziđeš zato što je ona deo tvojih urođenih stanja. Ako si nakon nekoliko meseci praktičnog postupanja i dalje nervozan, ta nervoza će se pretvoriti u pritisak, a to će na tebe negativno uticati time što ćeš se plašiti da govoriš, da upoznaješ ljude, da prisustvuješ okupljanjima ili da držiš propovedi, i ti strahovi će te poraziti. Dakle, šta treba da uradiš? O ovom problemu možeš da razmišljaš i da o njemu porazgovaraš s drugima; vidi na koji način drugi razmišljaju kad se s tim problemom susretnu i kako ga rešavaju, a zatim i ti treba praktično da postupaš na taj način. Recimo da si tokom današnjeg okupljanja u prilično dobroj formi; veseo si i, što je još važnije, takođe te je dirnulo čitanje Božjih reči i osećaš naročitu želju da se izraziš. Sticajem okolnosti to je okupljanje male grupe od svega nekoliko ljudi, pa ti nastojiš da besediš nekoliko reči i povodom toga se osećaš prilično dobro, nisi nervozan. U ovoj situaciji, kad nisi pod pritiskom i kad se uopšte nisi pripremao, prilično se dobro slobodno izražavaš, a to što govoriš sve dotiče i poučno im je. Zar ovo nije napredak? Kreni od toga što ćeš vežbati da govoriš i besediš na manjim okupljanjima, sa svega nekoliko ljudi, pa ćeš postepeno moći normalno da govoriš i tvoja će nervoza malo-pomalo popuštati. Ovakvim praktičnim postupanjem će se postići najbolji rezultati. Pre svega, da bi praktično postupao na ovaj način i prevazišao tu svoju manu odaberi neko manje okupljanje sa svega nekoliko ljudi ili neko neformalno okruženje, na kome ćeš govoriti i besediti na improvizovan način, baš kao da ćaskaš. Ponekad, nakon što budeš govorio minut, možda osetiš blagu nervozu, što više budeš govorio možda osetiš manjak samopouzdanja i možda, nastavljajući da i dalje govoriš, imaš sve manje da kažeš; u takvim slučajevima, nemoj više da govoriš – brzo dovrši svoju misao i zaustavi se. Ponekad, nakon što si neko vreme govorio, možda će svi biti spremni da slušaju i osećaće se vrlo oslobođeno; u takvoj atmosferi, tvoja nervoza i stres će nestati, a da to nisi ni primetio. Samo se pod takvim okolnostima ta tvoja mana postepeno može ublažiti – ali ne i prevazići. Ako nakon mesec dana takvog vežbanja smatraš da ti se stanje nije mnogo popravilo, pa ti u srcu čak nastane određeni pritisak, zbog čega si još i više nervozan, i to utiče na tvoj uobičajeni posao, život i obavljanje dužnosti, onda ne treba da nastavljaš sa obukom. Dovoljno je ako možeš normalno da izvršavaš svoju dužnost. Samo se usredsredi na to da dobro izvršavaš svoju dužnost – to je ispravno. U srcu zadrži tu manu, taj nedostatak, tiho se moli Bogu, a zatim potraži prikladne prilike da radiš na svom govoru i na druženju s ljudima, izražavajući to što želiš da kažeš razgovetnim izgovaranjem svake reči, govoreći strukturisano i jasno. Time će se tvoja mana, ovaj nedostatak, postepeno ublažavati. Moguće je da nakon jedne ili dve godine s godinama više sazriš i bolje se upoznaš sa ljudima oko sebe, pa njihov pogled, mišljenja i atmosfera koja nastaje kad su svi na okupu kod tebe možda više neće stvarati pritisak, osećaj zarobljenosti ili sputanosti – tada će među ovim ljudima tvoj nedostatak možda biti prevaziđen i rešen. Ovo je tip osobe sa najizraženijim oblikom ovog nedostatka; ta osoba može da ga prevaziđe samo dugoročnim čeličenjem i obukom u takvim okruženjima. Naravno, postoje i ljudi koji u kraćem periodu od tri do pet meseci postepeno reše ovaj nedostatak. Kad u uobičajenim situacijama dolaze u kontakt s drugima i s njima razgovaraju, oni nisu nervozni, izuzev kad se nađu u nekim velikim prigodama. Prema tome, ako ovaj nedostatak, ovu manu u kratkom roku možeš da prevaziđeš, onda to učini. Ako je taj nedostatak teško prevazići, ne zamaraj se time, ne bori se protiv njega i ne postavljaj sebi to kao izazov. Naravno, ako ne možeš da ga prevaziđeš, ne treba da se osećaš negativno. Čak i ako nikad u svom životu ne budeš mogao da ga prevaziđeš, Bog te neće osuđivati, jer to nije tvoja iskvarena narav. Tvoja trema, tvoja nervoza i tvoj strah – ta ispoljavanja ne odražavaju tvoju iskvarenu narav; bilo da su urođeni ili izazvani kasnijim okruženjem u životu, oni nisu ništa drugo do mana, nedostatak tvoje ljudskosti. Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj o tome previše da razmišljaš, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti neka to postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš – to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, i dalje možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na postizanje tvog spasenja. Prema tome, određeni nedostatak ili mana u tvojoj ljudskosti ne treba često da te sputavaju, niti treba često da postaješ negativan i obeshrabren, pa čak da odustaješ od svoje dužnosti i od stremljenja ka istini, propuštajući priliku da, iz istog razloga, budeš spasen. To uopšte toga nije vredno; to bi učinila glupa i neuka osoba.

Kad pevaju, neki ljudi mogu da ispevaju samo srednje note i, ma koliko da to vežbaju, ne mogu da ispevaju visoke note. Pa, šta se povodom toga može učiniti? Naprosto pevajte note u okviru srednjeg i nižeg notnog opsega; u redu je dobro pevati samo te note. Ako sebe neprekidno želiš da izazivaš, govoreći: „Dobro mi ide pevanje srednjih nota. Želim sebe da izazovem da ispevam visoke note”, u tom slučaju, čak i da u tom izazovu uspeš, biće to besmisleno i neće značiti da si zadobio istinu. U najboljem slučaju, naprosto će značiti da si stekao neku dodatnu veštinu, da možeš da izvršavaš dodatnu dužnost, da možeš da otpevaš veći broj pesama i da možeš malo više da budeš u centru pažnje. I šta onda? Da li to što si više u centru pažnje znači da više primenjuješ istinu? Jesu li te dve stvari povezane? (Nisu.) Ako možeš da otpevaš srednje note, onda ih pevaj dobro. Ako visoke note ne možeš da otpevaš, ali se uporno naprežeš da ih otpevaš i naposletku ne možeš ispravno da ih otpevaš, pa se zbog iscrpljenosti još i razboliš, Bog to neće upamtiti. Nije važno umeš li da otpevaš visoke ili srednje note sve dok umeš dobro da pevaš, odan si i daješ sve od sebe na svojoj dužnosti, bez površnosti, ljigavosti i zabušavanja ili nesmotrenog činjenja nedela ili iznošenja bombastičnih ideja, i sve dok se trudiš – bilo u pogledu tehnike, emocija, tonaliteta i nota – da pevaš na standardan, lep način koji dotiče srce, da pevaš na način koji ljude može da gane, da umiri ljudsko srce pred Bogom i ljudima bude poučan kad te slušaju, ti svoju dužnost onda izvršavaš na način koji je u skladu s merilom. Želiš li da uvek pomeraš svoje granice i da uvek sebe nadmašiš i da se prevaziđeš, time otkrivaš svoju sotonsku iskvarenu narav i ne izvršavaš svoju dužnost. Nakon što si dobro uradio svoj posao i pravilno si postigao ono što možeš, u redu je da u slobodno vreme naučiš nešto što je korisno za tvoju dužnost, ali to nije ono što Bog zahteva. Pretpostavimo da dobro pevaš srednje note, pa u svoje slobodno vreme vežbaš da pevaš visoke note. Nakon određenog vremenskog perioda postižeš pomak i posle dve do tri godine napornog rada u stanju si da dobro otpevaš i visoke note. U stanju si da pevaš i srednje i visoke note i ispunjavaš obe ove dužnosti; u stanju si da obe ove dužnosti izvršavaš u skladu sa istina-načelima, te da pevaš svim svojim srcem, bez površnosti, varanja ili zabušavanja odnosno iznošenja bombastičnih ideja. To je još bolje, to je dobro delo i Bog će ga upamtiti. No, pretpostavimo da to ne možeš da postigneš, a ipak stalno razmišljaš: „Bog prema meni ima velika očekivanja, ako pevam samo srednje note, zar to sa moje strane nije varanje i zabušavanje? Bog nije zadovoljan!” To je tvoja sopstvena uobrazilja. O Bogu nagađaš i prepuštaš se praksi „procenjivanja plemenitog prema merilima neplemenitog”. Bog ti nije postavio takve zahteve. Ono što Bog od tebe zahteva jeste da dobro radiš ono što bi trebalo da radiš u okvirima svog urođenog kova i sposobnosti, te ako to radiš dobro prema načelima koja Bog nalaže, onda ti je Bog već dao najbolje ocene. Međutim, ako ne pokušavaš da dobro uradiš ono što si u stanju da postigneš i to ne radiš shodno načelima, uvek si ljigav, zabušavaš i stalno želiš da izbacuješ bombastične ideje, ne vežbaš razne tehnike pevanja, već i dalje želiš da pomeraš svoje granice, onda je takvo tvoje postupanje lišeno razuma, ono je ispoljavanje nadmenosti i neukosti, i Bog neće biti zadovoljan. On nipošto neće reći: „Ovaj čovek ume da otpeva srednje note, a pokušava da otpeva i visoke note. Iako visoke note ne ume dobro da otpeva, pristupio je tome savesno i to je dovoljno.” Bog te neće posmatrati na ovaj način, zato ne budi samozadovoljan. Bog samo posmatra da li se vladaš onako kako priliči tvojoj poziciji i da li si neko ko dobro izvršava dužnosti stvorenog bića. On posmatra da li u obavljanje svoje dužnosti ulažeš sve svoje srce i snagu prema urođenim stanjima koja ti je Bog dao i da li postupaš prema načelima i postižeš rezultate koje Bog želi. Ako sve ove stvari možeš da postigneš, Bog ti daje najbolje ocene. Pretpostavimo da stvari ne radiš u skladu s Božjim zahtevima, pa se čak, premda se jako trudiš i ulažeš napor, samo razmećeš i praviš važan i ne postupaš u skladu sa istina-načelima odnosno u obavljanje svoje dužnosti ne unosiš se svim svojim srcem i svom svojom snagom kako bi udovoljio Bogu. U tom slučaju su tvoja ispoljavanja i tvoje ponašanje Bogu odvratni. Zašto su Bogu odvratni? Bog kaže da se ne usredsređuješ na prave zadatke, da nisi uložio sve svoje srce, snagu ili um u obavljanje svoje dužnosti i da ne ideš pravim putem. Kov, darovi i talenti koje ti je Bog dao sami po sebi su dovoljni – radi se o tome da si ti taj koji je nezadovoljan, nisi posvećen svojoj dužnosti, nikad ne znaš svoje mesto, želeći uvek da iznosiš bombastične ideje i da se razmećeš, da bi na kraju od svojih dužnosti napravio haos. Nisi iskoristio kov, darove i talente koje ti je Bog dao, nisi uložio maksimalan trud i nisi postigao nikakve rezultate. Iako si možda prilično uposlen, Bog kaže da si poput nekog lakrdijaša, a ne čovek koji zna svoje mesto i koji je usredsređen na svoje prave zadatke. Bog takve ljude ne voli. Prema tome, kakvi god da su ti planovi i ciljevi, ako svoju dužnost naposletku ne počneš da izvršavaš svim svojim srcem, svim svojim umom i svom svojom snagom prema načelima koja Bog nalaže, na osnovu urođenog kova, darova, talenata, sposobnosti i ostalih stanja koje ti je Bog dao, onda Bog neće upamtiti ono što si uradio i ti nećeš izvršavati svoju dužnost, već ćeš činiti zlo.

Da li ste razumeli načelo primene u načinu na koji ispravno pristupate svojim urođenim stanjima – to jest, svojim stanjima, vrlinama i manama? (Da.) Koji je prvi korak? Prvo treba maksimalno da iskoristiš urođene i postojeće darove, sposobnosti i vrline koje ti je Bog dao, kao i tehničke ili profesionalne veštine koje si u stanju da stekneš i postigneš, i ne suzdržavaj se. Ako u pogledu svih ovih stvari budeš uspeo da udovoljiš Bogu i smatraš da i dalje možeš da dosegneš veće visine, onda pogledaj koje tehničke ili profesionalne veštine možeš da unaprediš ili da u njima postigneš napredak, u okviru onoga što tvoj kov može da postigne. Možeš da nastaviš da učiš i da sebe unapređuješ na osnovu onoga što svojim kovom možeš da postigneš. Dakle, kako čovek treba da primenjuje otpuštanje svojih predstava i uobrazilja o Božjem delu? Pre svega, moraš da shvatiš koja su tvoja urođena stanja, šta ti je Bog dao, kako te stvari treba da koristiš, kako da oslobodiš njihov pun potencijal, maksimalno ih iskoristiš i pretvoriš ih u osnovna stanja – a ne u prepreke – da bi svoju dužnost počeo posvećeno da izvršavaš. Shvati svoje jače strane i pusti ih da dođu do izražaja. Shvati svoje mane i nedostatke, pa ako u kraćem vremenskom periodu možeš da ih promeniš, to i učini; ako ih nije lako promeniti, ne dozvoli da one postanu kamen spoticanja ili prepreke u procesu tvog izvršavanja dužnosti, neka te one ne sputavaju niti neka na tebe utiču, neka ti ruke i noge ne stavljaju u lance i ne vezuju. Pretpostavimo, na primer, da si rođen lošeg zdravlja i slabe konstitucije i da to neprekidno želiš da prevaziđeš; želiš da budeš u stanju da jedeš, piješ i ostaješ do kasno budan kao svaka normalna osoba, ali ti Bog nije dao taj kapital. U tom slučaju, sa svakim danom treba da se nosiš na osnovu sopstvenih stanja i da radiš stvari prema načelima koja zahteva Bog. Ne postavljaj sebi izazove i ne dozvoli da tvoje mane i nedostaci postanu kamen spoticanja i prepreke na tvom putu sleđenja Boga, vršenja tvoje dužnosti i stremljenja ka istini; ne dozvoli im da postanu pokretač tvoje negativnosti, a pogotovo nemoj da odustaneš od stremljenja ka istini ili od izvršavanja svoje dužnosti odnosno ne osećaj zavist i mržnju prema drugima samo zato jer ti imaš određene nedostatke i mane i nedostaju ti određene sposobnosti – ničega od toga ne bi trebalo da bude. Sopstvenim nedostacima i manama moraš ispravno da pristupiš; ako ne možeš da ih promeniš, treba da im dozvoliš da postoje, a zatim tragaj za istinom da bi shvatio Božje namere i bio u stanju da im ispravno pristupiš, a ne da te one sputavaju. Zašto to moraš da uradiš? To je razum koji bi normalna ljudskost trebalo da poseduje. Ako je razum tvoje ljudskosti normalan, treba ispravno da se suočiš sa svojim nedostacima i manama; treba da ih priznaš i prihvatiš. To ide u tvoju korist. To što ih prihvataš ne znači da si njima sputan, niti znači da zbog njih budeš često negativan, već znači da te oni ne sputavaju, da uviđaš da si samo običan pripadnik iskvarenog ljudskog roda, sa sopstvenim manama i nedostacima, da nemaš čime da se razmećeš, da je Bog taj koji ljude uzdiže da izvršavaju svoju dužnost i da Bog namerava da Svoju reč i život u njih pretoči, omogućavajući im da postignu spasenje i da se izbave od Sotoninog uticaja – da sve to u potpunosti predstavlja uzdizanje ljudi od strane Boga. Svi imaju mane i nedostatke. Treba da dopustiš da tvoje mane i nedostaci postoje naporedo s tobom; ne izbegavaj ih niti ih prikrivaj, nemoj u sebi često da se osećaš utučeno ili da se sve vreme zbog njih čak osećaš inferiorno. Nisi inferioran; ako svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom možeš da izvršavaš svoju dužnost, najbolje što možeš, i ako imaš iskreno srce, tada si pred Bogom zlata vredan. Ako u izvršavanju svoje dužnosti ne možeš da platiš cenu i manjka ti odanosti, čak i ako su tvoja urođena stanja bolja od onih kod prosečne osobe, pred Bogom tad nisi dragocen, ne vrediš čak ni kao zrnce peska. Da li ste razumeli? (Da.) Bilo da su to tvoj prirodan izgled, tvoj prirodan kov i tvoji talenti ili su to mane i nedostaci određenog aspekta tvoje ljudskosti, ne dozvoli da te to sputava i da utiče na tvoju odanost i pokornost Bogu, ne dozvoli da utiče na tvoje stremljenje ka istini i, naravno, još manje dozvoli da to utiče na jednu tako krupnu stvar kao što je tvoje spasenje. Svojim manama i nedostacima treba da pristupiš ispravno i dozvoliš im da postoje naporedo s tobom, u smislu da više ne treba da pokušavaš da ih promeniš, jer oni ni najmanje neće uticati na to da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem, umom i snagom i, naravno, oni takođe neće uticati da svoju dužnost obavljaš shodno načelima, a još manje će uticati na tvoje celoživotno stremljenje ka istini u tvojoj veri u Boga ili će uticati na to kako posmatraš ljude ili stvari i kako se vladaš i postupaš u procesu stremljenja ka istini. Naravno, sebi ne treba uvek da postavljaš zahteve, razmišljajući: „Ne pokazuj ovu manu, ne dozvoli da drugi vide tvoje nedostatke i ne dozvoli drugima da te gledaju s visine!” Ako to radiš, onda ćeš živeti vrlo napornim životom. Dozvoliš li da tvoji nedostaci i mane postoje naporedo sa tobom, onda dopusti da oni postoje, pa i ako drugi vide tvoje nedostatke, to ti može biti čak korisno, a ujedno ti može biti i zaštita, koja će te sprečiti da postaneš nadmen i uobražen. Naravno, mnogim ljudima je potrebna hrabrost da bi otkrili sopstvene nedostatke i mane. Neki ljudi kažu: „Svi otkrivaju svoje jače strane i vrline. Ko bi namerno otkrivao svoje slabe tačke i nedostatke?” Ne radi se o tome da ih namerno otkrivaš, već da im dopuštaš da se otkriju. Na primer, ako si sramežljiv i često osećaš nervozu kad govoriš u prisustvu velikog broja ljudi, možeš da preuzmeš inicijativu i da drugima kažeš: „Kad govorim lako se unervozim; od svih vas naprosto tražim da imate razumevanje i da mi ne pronalazite mane.” Preuzeo si inicijativu da svima otkriješ svoje nedostatke i mane, kako bi oni prema tebi imali razumevanje i bili tolerantni i kako bi te svi upoznali. Što te više svi budu upoznavali, srce će ti biti spokojnije i manje će te sputavati tvoji nedostaci i mane. To će ti zapravo biti korisno i biće ti od pomoći. Večito prikrivanje tvojih nedostataka i mana dokazuje da ne želiš da s njima naporedo postojiš. Ako im dozvoliš da s tobom naporedo postoje, moraš da ih otkriješ; ne osećaj se postiđeno niti obeshrabreno, ne osećaj se inferiorno u odnosu na druge niti razmišljaj o tome da ništa ne valjaš i da nema nade da budeš spasen. Sve dok možeš da stremiš ka istini, da svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom izvršavaš svoju dužnost u skladu sa načelima, srce ti je iskreno i nisi površan prema Bogu, tad ima nade da ćeš biti spasen. Ako neko kaže: „Pogledaj se koliko si beskoristan i sramežljiv. I samo dok izgovoriš nekoliko reči toliko se unervoziš i pocrveniš sav u licu”, tada treba da mu kažeš: „Imam loš kov i govor mi nije jača strana. Ako me podstaknete, onda ću imati hrabrosti da vežbam govor.” Ne razmišljaj o tome da ništa ne valjaš ili da si prava sramota. Budući da znaš da su to tvoji nedostaci i problemi s tvojom ljudskošću, s njima treba da se suočiš i da ih prihvatiš. Neka te oni ni na koji način ne pogađaju. A kad je reč o tome kad će se ti nedostaci i mane promeniti, o tome nemoj da brineš. Samo se usredsredi na to da na ovaj način normalno živiš i izvršavaš svoju dužnost. Moraš naprosto da upamtiš: ovi nedostaci i mane ljudskosti nisu negativne stvari niti su iskvarene naravi i, dokle god nisu iskvarene naravi, oni neće uticati na to kako obavljaš svoju dužnost ili stremiš ka istini, a još manje će uticati na to da postigneš spasenje; naravno, što je još i važnije, oni neće uticati na to kako te Bog posmatra. Zar to ne donosi spokoj tvom umu? (Da.) Brineš li i dalje što te drugi ljudi gledaju s visine, onda je to problem tvoje nadmene naravi i tu nadmenu narav moraš da razrešiš. Ovo je put primene da ispravno pristupiš svojim nedostacima i manama. Zar ti takvo praktično postupanje ne olakšava da ove stvari otpustiš i da te one više ne sputavaju? (Da, olakšava.)

Da li će normalno obavljanje čovekove dužnosti i nedostaci i mane njegove ljudskosti jedni na druge međusobno uticati? (Kroz Božju besedu, sad shvatam da nedostaci i mane ljudskosti nisu iskvarene naravi i da oni neće uticati na to da ljudi normalno obavljaju svoje dužnosti. Dokle god svoje dužnosti izvršavaju u skladu sa istina-načelima, ljudi će postići dobre rezultate. Kad je reč o manama i nedostacima ljudskosti, ako smo u stanju da ih prevaziđemo, onda to možemo da učinimo. Ako u kratkom vremenskom periodu ne možemo da ih prevaziđemo, onda treba da im dozvolimo da postoje i da budemo u stanju da im ispravno pristupimo.) Ako imaš niži stepen obrazovanja, a na svojoj dužnosti treba da koristiš fakultetsko znanje, zar to nije svojevrstan nedostatak? (Jeste.) Pa, kako se ova teškoća može razrešiti? (Mogu da izvršavam dužnost koja meni odgovara, a ne na osnovu svog stepena obrazovanja. Odnosno, ako mi ta dužnost odgovara, ali zahteva određeni nivo fakultetskog obrazovanja, mogu da se obratim obrazovanoj braći i sestrama da sa mnom sarađuju – možemo da iskoristimo međusobne vrline kako bismo nadomestili svoje nedostatke i da zajedno ispunimo ovu dužnost.) Može li istina da nadomesti nizak stepen obrazovanja? (Može, zato što kad ima istinu, čovek može da prozre stvari.) Obrazovanje je nešto u vezi sa nivoom znanja. Koliko god da si obrazovan, ako ne razumeš istinu, kad budeš govorio ili pisao članke, moći ćeš samo da koristiš ispravnu gramatiku, ali nećeš moći da jasno objasniš ili razrešiš probleme koji su u vezi sa istinom. Prema tome, obrazovanje nije važno; istina je važnija od obrazovanja. Naravno, ako kao osnovu nemaš obrazovanje i ako dužnost koju izvršavaš podrazumeva fakultetsko obrazovanje, za nju nećeš biti kompetentan. Međutim, ako razumeš istinu, možeš druge ljude da usmeravaš – možeš da sprovodiš provere u smislu istina-načela. Ako imaš nizak stepen obrazovanja i nedostaje ti sposobnost da se izraziš, a želiš da držiš propovedi ili da besediš o istini, možeš da potražiš neku obrazovanu osobu da ti pomogne da svoje teze dovedeš u red. Tada će ti biti lako da postigneš rezultate kad budeš besedio ili propovedao. Ipak, moraš makar da razumeš istinu. Ako ne razumeš istinu, a pritom si i neobrazovan, nećeš moći da izvršavaš dužnosti koje podrazumevaju fakultetsko obrazovanje, pa treba da izvršavaš dužnost koja odgovara tvom stepenu obrazovanja. Zar se time ne rešava ovaj problem? (Rešava se.) Prema tome, iz koje god perspektive da to posmatraš, stremljenje ka istini je najvažnija stvar. Možeš da izbegneš mane i nedostatke ljudskosti, ali nikad ne možeš da izbegneš put stremljenja ka istini. Koliko god da je tvoja ljudskost možda savršena ili plemenita, odnosno bez obzira na to da li, u odnosu na druge ljude, možda imaš manje mana i nedostataka, a poseduješ više vrlina, to ne znači da razumeš istinu niti to može da zameni tvoje stremljenje ka istini. Naprotiv, ako stremiš ka istini, shvataš popriličan deo istine i imaš dovoljno duboko i praktično razumevanje istine, to će nadomestiti brojne nedostatke i probleme u tvojoj ljudskosti. Pretpostavimo, na primer, da si stidljiv i introvertan, da zamuckuješ i da nisi naročito obrazovan – odnosno, da imaš mnogo mana i nedostataka – ali imaš praktično iskustvo i, premda zamuckuješ dok govoriš, možeš jasno da besediš o istini, a ta je beseda svima poučna kad je čuju, rešava probleme, ljudima omogućava da izađu iz negativnosti i razvejava njihove pritužbe na Boga i pogrešna razumevanja o Bogu. Vidiš, iako ih izgovaraš zamuckujući, tvoje reči mogu da reše probleme – koliko su samo važne ove reči! Kad ih čuju, laici kažu da si neobrazovana osoba, da u govoru ne poštuješ gramatička pravila, te da ni reči koje koristiš ponekad nisu prikladne. Moguće je da koristiš neki regionalni žargon ili svakodnevni rečnik, da tvojim rečima nedostaju prefinjenost i stil onih visokoobrazovanih ljudi koji se krasnorečivo izražavaju. Međutim, tvoja beseda sadrži istina-stvarnost, može da reši ljudske poteškoće i, nakon što je čuju, svi mračni oblaci oko ljudi nestaju i svi njihovi problemi su rešeni. Vidiš, zar razumevanje istine nije važno? (Jeste.) Pretpostavimo da ne razumeš istinu i da, premda imaš neko fakultetsko znanje i govoriš rečito, kad te čuju da govoriš, svi pomisle: „Tvoje su reči samo doktrine, u njima nema ni trunčice istina-stvarnosti i ne mogu uopšte da reše stvarne probleme, pa zar sve tvoje reči nisu isprazne? Ti ne razumeš istinu. Zar nisi naprosto farisej?” Iako si izgovorio brojne doktrine, problemi ostaju nerešeni i ti u sebi razmišljaš: „Govorio sam tako iskreno i ozbiljno. Zašto niste razumeli ono što sam rekao?” Izgovorio si hrpu doktrina, međutim, oni koji su bili negativni ostaju negativni, a oni koji su imali pogrešna razumevanja o Bogu i dalje imaju ta pogrešna razumevanja i nijedna poteškoća koja postoji u njihovom obavljanju dužnosti nije razrešena – to znači da su reči koje si govorio bile obično baljezganje. Koliko god da u tvojoj ljudskosti ima nedostataka i mana, ako reči koje govoriš sadrže istina-stvarnost, onda se tvojom besedom mogu rešiti problemi; ako su reči koje govoriš doktrine i lišene su i najmanjeg praktičnog znanja, koliko god ti govorio, nećeš biti u stanju da rešiš stvarne ljudske probleme. Kako god da te ljudi posmatraju, dokle god stvari koje govoriš nisu u skladu sa istinom i ne mogu da se bave ljudskim stanjima niti da reše ljudske poteškoće, ljudi u tom slučaju neće želeti da ih slušaju. Dakle, šta je važnije: istina ili sopstvena ljudska stanja? (Istina je važnija.) Stremljenje ka istini i shvatanje istine su najvažnije stvari. Prema tome, kakve god nedostatke da imaš u smislu svoje ljudskosti ili svojih urođenih stanja, oni ne smeju da te sputavaju. Umesto toga, treba da stremiš ka istini i da shvatanjem istine nadomestiš razne sopstvene nedostatke, a ako u sebi otkriješ neke mane, treba što pre da ih ispraviš. Neki ljudi se ne usredsređuju na stremljenje ka istini, već se uvek usredsređuju na rešavanje teškoća, mana i nedostataka u svojoj ljudskosti i na popravljanje problema u svojoj ljudskosti, pa se ispostavlja da su uložili višegodišnji trud a nisu postigli jasne rezultate i posledično su sobom razočarani i smatraju da im je ljudskost previše loša i da su nepopravljivi. Zar to nije veoma glupo?

Neki ljudi deluju blago, tolerantno i strpljivo; govore prefinjeno i obavljaju posao brzo i energično poput munje i sa zapovedničkim stavom. Njihova ljudskost deluje prilično savršeno i imaju standardno držanje vođe. Međutim, oni ne shvataju nikakvu istinu, nastoje da koriste doktrine kako bi razrešili svaki problem i nisu u stanju da obave nikakav suštinski posao niti da sprovode radne aranžmane. Zar nisu beskorisni? Ovo su tipični fariseji. Gledano spolja, fariseji su besprekorno odeveni, dostojanstveni i staloženi; obrazovani su, dobro su upućeni u bonton, učtivi, puni ljubavi, tolerantni i strpljivi. Ponašanje im je izuzetno pristojno i s drugima razgovaraju s naročitom blagošću, skromnošću i poniznošću. Kod njih ne možete videti nikakve nesavršenosti, pukotine ili mane. Sudeći prema njihovoj ljudskosti, oni deluju naročito pouzdano, pronicljivo, oplemenjeno i uglađeno; kako bi Kinezi rekli, to su kulturna i elegantna gospoda. Ljudskost im deluje savršeno i, gledano spolja, ne može im se pronaći nikakva mana, no, da li shvataju Božje namere? Da li razumeju načela za obavljanje svakakvih stvari? Na svakom okupljanju, ovi ljudi mogu da govore satima, a oni koji ne shvataju istinu bacaju se ničice diveći im se, misleći da oni govore na veoma rečit način i da se veoma jasno i logično izražavaju. Međutim, oni koji shvataju istinu, nakon što čuju ove pojedince, znaju da sve što oni govore jeste doktrina i da ona ne rešava stvarne ljudske poteškoće sa težištem na ljudskim problemima. Ovi pojedinci zanemaruju koje su zapravo stvarne ljudske poteškoće i znaju samo kako da propovedaju prazne doktrine i da unedogled govore o uzvišenim i šupljim teorijama. Nakon govora, osećaju se prilično samozadovoljno, smatrajući da razumeju istinu i da poseduju istina-stvarnost. Zapravo, ono za čim oni tragaju naprosto je u tome da prikriju spoljni izgled svoje ljudskosti kako bi ostavili utisak da je ona savršena i elegantna, tako da deluje uzvišeno i grandiozno. Međutim, njihova suština i iskvarene naravi koji se opiru Bogu nisu se ni najmanje promenili. Njihove predstave o Bogu, njihovo buntovništvo prema Njemu, njihova pogrešna razumevanja o Bogu, oprez i sumnja prema Njemu, a posebno njihovi nerazumni zahtevi i prekomerne želje prema Bogu ispunjavaju čitav njihov um. Oni uopšte ne streme ka istini niti imalo prihvataju istinu. Prema tome, kad za njihovu ljudskost kažu da je „savršena”, reč „savršena” ima pogrdno značenje, budući da nijedna ljudskost nije savršena; njihova „savršenost” je čista fasada i maska. Ljudskost bez mana ne postoji; to je fasada, ne verujte im. Što više neko, gledano spolja, deluje savršeno, u odnosu na njega moraš više da budeš na oprezu, da ga posmatraš i raspoznaš. Kako ga raspoznaješ? S njim češće dolazi u kontakt, s njim više razgovaraj i vidi da li on sebe razume. Pretpostavimo da kaže: „Ja sam đavo, ja sam Sotona, opirem se Bogu, iskvaren sam! Grešnik sam, arhigrešnik, Bogu nisam po volji, Bog me prezire!” ili „Slep sam i glup, siromašan i jadan! Pogan sam, nečist!” Ima li u ovim rečima nekih stvarnih činjenica? Ima li nekakvog suštinskog razumevanja? (Nema.) Ti ljudi nemaju nikakvo razumevanje o sopstvenim iskvarenim naravima; oni čak ne priznaju činjenicu da imaju iskvarene naravi. Naprosto uče da govore neke isprazne reči i neke teorije. Te isprazne reči i teorije nisu razumevanje koje potiče iz onoga što su osetili ili iskusili u dubini svog srca; to su samo milozvučne reči, sve su fasada koju oni prikazuju. Ako ih zatim zamoliš da govore o sopstvenim iskustvima, o tome kako su shvatili svoje iskvarene naravi, kakvom su orezivanju bili izloženi i koje su Božje reči zatim pročitali da bi razrešili svoje iskvarene naravi, oni se prave kao da te ne čuju i ponovo izgovaraju hrpu beskorisnih reči: „Kov mi je loš, rođen sam kao grešnik, obično ništavilo u gomili đubreta, nisam dostojan Božjeg spasenja! Imam iskvarene naravi i, gde god da se nađem, nisam u stanju da svedočim o Bogu; volim samo da imam status.” Ako ih pitaš kako su to pokušali da razreše, i dalje će ti odgovoriti nepovezano: „Ljudi ne treba da imaju status; čim imaju status, s ljudima je gotovo. Stremljenje ka statusu je prekomerna želja. Samo nastoj da budeš najmanje značajna osoba i, kud god da ideš, sedni na najnižu stolicu, sedni na najneuglednijem mestu. Ljudi moraju da budu ponizni; to nazivamo skrušenošću.” Da li su pretrpeli nekakvu suštinsku promenu? Da li su imali ikakva stvarna iskustva? (Ne.) Nijedna od tih stvari nije se dogodila. Imaju li ikakvo shvatanje o svojim iskvarenim naravima? (Ne.) Nemaju nikakvo shvatanje o njima. Prema tome, da li prihvataju istinu ili Božje reči? (Ne.) Ljudi koji ne priznaju da imaju iskvarene naravi nikada ne prihvataju istinu. Da prihvataju istinu, oni bi svaku svoju reč, postupak i svoja ispoljavanja iskvarenosti uporedili sa Božjim rečima. Kad bi otkrili iskvarenost, oni bi o sebi razmišljali, pitali bi se zašto su, u tom i tom kontekstu, otkrili iskvarenost i o čemu su u tom trenutku razmišljali i čime su bili rukovođeni. Kroz razotkrivanje Božjim rečima i kroz poređenja, oni bi otkrili da je to iskvarena narav, da nisu tako osveštani ili čisti kako su zamišljali, da se ispostavlja da i oni poseduju lažljivost, sebične namere, ambicije i želje, te da naprosto nisu ljudi koji poseduju istina-stvarnost. Jesu li imali takva iskustva? Ne. Izgovorili su mnoge reči, ali nema nijedne činjenice koja potvrđuje da oni priznaju da imaju iskvarene naravi. Tolike godine veruju u Boga, a ipak nemaju nikakvo iskustvo o istini. Samo govore doktrine, samo razmišljaju kako da postave fasadu i sebe okite ne bi li prikrili mane i nedostatke svoje ljudskosti. Ukrašavaju se spoljašnjim ponašanjem, postupcima, izrazima lica, držanjem i ponašanjem lažne duhovnosti, dok svoje iskvarene naravi u sebi drže snažno, čvrsto i bezbedno upakovane. Ni najmanje ne prihvataju nijedno od raznih pitanja ili izjava koje Bog razotkriva u vezi sa čovekovim iskvarenim naravima, niti ih primećuju ili primaju k srcu; samo ulažu trud u spoljašnji izgled svoje ljudskosti. Ako ih zatim zamoliš da govore o svom shvatanju Božjih reči, da li istinski razumeju ili uvažavaju Njegove reči o grdnji i sudu, Njegove reči koje razotkrivaju iskvarene naravi ljudskog roda ili Njegove reči o Božjoj naravi, oni izbegavaju ove praktične teme i nanovo izbacuju bujicu duhovnih teorija: „Bog je Stvoritelj, Bog ima suverenost nad svim stvarima, Božja dela su čudesna! Bog je dostojan veličanja i uzdizanja, Bog je jedinstven, Božji autoritet i sila su vrhovni!” Ljudi kažu: „Govori onda o svom iskustvu. U kojoj stvari si video Božju narav i Božju svetost?” Oni odgovaraju: „Bog je previše velik, čovek je previše beznačajan, čovek je nedostojan! U Božjim očima, čovek je niži čak i od mrava na zemlji. Bog uzdiže čoveka!” Imaju li oni ikakvo shvatanje ovog tipa? (Ne.) Oni nemaju nikakvo shvatanje tog tipa. Kakav je ovo čovek? (Licemerni farisej.) To je licemerni farisej. On ni najmanje ne prihvata istinu; Božje reči i istina puki su slogani i doktrine u njegovim očima. Obično čita Božje reči, piše beleške o duhovnim posvećenostima, prisustvuje okupljanjima i molitveno čita Božje reči – obavlja sve ove postupke, nijedan ne propušta niti ijedan izostavlja. Pa, šta je usvojio čitajući ove reči Božje? Šta je zadobio? On ne čita Božje reči da bi shvatio istinu, a još manje da bi Njegove reči uporedio sa svojim iskvarenim naravima, svojim predstavama i uobraziljama ili sa iskrivljenim mislima i gledištima, kako bi mogao da razreši svoje probleme i stekne put koji će slediti u svom praktičnom postupanju. On čita Božje reči kako bi sebe opremio doktrinama tako da na okupljanjima može drugima da drži predavanja i pridike. Ono što kaže svaki put se razlikuje i može bez prekida da govori jako dugo, birajući različite reči Božje da o njima besedi za različite ljude, sa ciljem da druge navede da ga cene i obožavaju. Neki su ljudi posebno vešti u prerušavanju – u kojoj meri mogu da budu ogavni? Kad slušaju reči koje sam izgovorio i ustanove da su one korisne, uče ih napamet, a zatim traže prilike da se na okupljanjima prave važni. Naročito kad se nađu u grupama novih vernika – ljudi koji nisu čuli mnogo propovedi i koji Božje reči ne mogu da zapamte čak i ako su neke od njih pročitali – oni iskorišćavaju ovu priliku i među tim pridošlicama počinju da se prave važni i razmeću. Nakon što ih čuju, svi pomisle: „Ovog čoveka je Sveti Duh prosvetio, on je duhovan.” Koristiti takva sredstva da se razmećeš kako bi zadobio poštovanje i obožavanje od drugih – zar to nije ogavno? Zar to nije zaluđivanje ljudi? (Da.) To je zaluđivanje ljudi.

Ako tokom celog svog života tražiš istina-načela i tražiš Božje reči kao osnovu da bi razrešio svoje iskvarene naravi i stvari u sebi koje su u neskladu sa istinom, onda ćeš naposletku zasigurno biti neko ko postiže spasenje. Međutim, pretpostavimo da se tokom celog svog života usredsređuješ na to da ulažeš trud i tragaš za putevima za razrešenje mana i nedostataka svoje ljudskosti, smišljajući svakakve načine da se rešiš bilo kakvih mana i nedostataka, kako bi mogao da postaneš neko ko se od ostalih razlikuje, ko je savršen i besprekoran. Neki ljudi čak kažu: „Želim da postanem čista osoba, uzvišena i grandiozna osoba, neko ko prevazilazi celokupnu normalnu ljudskost.” Da ti kažem: radiš li to, osuđen si na neuspeh! Koju god manu ili nedostatak svoje ljudskosti nastojiš da rešiš, to nema nikakve veze sa tvojim spasenjem, jer ne stremiš ka istini da bi razrešio svoje iskvarene naravi. Ako rešiš nedostatke i mane svoje ljudskosti, to u najboljem slučaju naprosto znači da se, gledano spolja, nikakve mane ljudskosti ne mogu videti u tebi i ti na površini deluješ savršeno i oplemenjeno. Zaboravljaš na činjenicu da je mane i nedostatke tvoje ljudskosti u osnovi nemoguće promeniti; i da se promene, tvoje mnogo veće mane i nedostaci – tvoje iskvarene naravi – još uvek su skriveni u tebi! Što više postavljaš fasadu i težiš savršenoj ljudskosti koja je lišena svih nedostataka, to će te više tvoje iskvarene naravi duboko i čvrsto zapetljavati i vezivati, čineći te još nadmenijim, lažljivijim, rđavijim i nepopustljivijim. I koja je posledica toga? To te udaljava od istine i od puta stremljenja ka istini. Na kraju će uklanjanje biti tvoj ishod i s tobom će biti gotovo. Nema šanse da će Bog napraviti izuzetak i spasti te samo zato što si, gledano spolja, savršen ili zato što deluješ kao čista osoba. Naprotiv, što više težiš savršenoj ljudskosti bez ikakvih nedostataka, Bog će te više prezirati i neće delovati na tebi. Međutim, neki ljudi često osećaju kajanje i tugu jer otkrivaju iskvarene naravi. Dok osećaju kajanje, u njima nastaje rešenost da streme ka istini, u stanju su da istrpe muku i plate cenu kako bi zadobili istinu, istrajni su da svakodnevno čitaju Božje reči, mole se Bogu i tragaju za istinom u svim stvarima. Na taj način, njima istina postaje sve jasnija, postepeno postižu određeni ulazak, dobitke i stvarno proživljavanje u pogledu svih aspekata istine. Na kraju, kad se suoče sa svakakvim ljudima, događajima i stvarima, oni imaju odgovarajuća istina-načela na osnovu kojih će praktično postupati i sprovoditi provere. Posle višegodišnjeg iskustva, kroz Božju grdnju i sud i orezivanje, a i kroz cenu koju su platili u stremljenju ka istini, oni u sebi istinu postepeno stiču kao svoj život. Sve je veća nada za njihovo spasenje, a sve je manja verovatnoća da će se oni buniti protiv Boga i izdati Ga. Iako su nedostaci i mane njihove ljudskosti i njihova urođena stanja u osnovi ostali nepromenjeni, njihove iskvarene naravi postepeno splašnjavaju, oni se sve ređe opiru Bogu i bune protiv Njega, Bogu se sve više dopadaju, drugima postaju sve poučniji i sve su podobniji za upotrebu. Nastave li ovim putem, ovakvi ljudi će zasigurno biti oni koji postižu spasenje; to su oni koje Božje delo namerava da spase. Posmatrajte ljude oko sebe. Pogledajte ko uvek uporno ulaže trud u izgled, u nedostatke, mane i slabosti svoje ljudskosti, dajući sve od sebe da se prikrije i zamaskira kako bi stekao poštovanje, divljenje i obožavanje od drugih i kako bi u ljudskom srcu imao status – ljudi ovog tipa su fariseji. Za fariseje postoji samo jedan krajnji ishod: da propadnu zajedno sa miševima. Zato kažem da je s ljudima ovog tipa završeno i da su uklonjeni.

Od početka pa do kraja, delo koje Bog čini nije u promeni nedostataka i mana u čovekovoj ljudskosti, već samo u tome da obnovi savest i razum normalne ljudskosti. Ono što Bog želi da promeni jesu ljudske iskvarene naravi. Naravno, Bog takođe često govori o oslobađanju od ljudskih iskvarenih naravi kako bi time ljudima omogućio da postignu spasenje. Dakle, na temelju čega je sazdano obnavljanje normalne ljudskosti? Ono je sazdano na temelju toga da ljudi odbace svoje iskvarene naravi. Postepeno obnavljanje čovekove normalne ljudskosti znači da njegova savest stiče osećaj, njegov razum postaje sve normalniji i on je u stanju da čini ispravne stvari i govori ispravne reči iz perspektive normalne ljudskosti; čovek ne izaziva prekide ili ometanja, govor i postupci mu nisu impulsivni, slepi niti nagli, već su u potpunosti zasnovani na načelima Božjih reči, razum mu je naročito normalan, a njegova ljudskost je posebno čestita i dobra. Prema tome, na osnovu čega se te stvari mogu postići i ovaj stepen obnavljanja dostići? To se postiže na osnovu promene ljudskih iskvarenih naravi, na osnovu ljudskog odbacivanja njihovih iskvarenih naravi kroz primenu istine i prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Međutim, ako tvoje iskvarene naravi ne budu promenjene niti odbačene, čak i ako je tvoja ljudskost relativno dobra i poseduješ nešto savesti i razuma, bez istine kao tvog života, tvoja savest i razum ne mogu da preuzmu kontrolu i ti ćeš, pod uticajem, podsticanjem i podstrekivanjem svojih iskvarenih naravi, i dalje često činiti stvari koje su oprečne tvojoj savesti i razumu. Prema tome, čak i ako poseduješ nešto osećaja za pravdu, to je samo vrsta želje i rešenosti. Imaš samo tek nešto malo dobre ljudskosti, međutim, pošto su tvoje iskvarene naravi tvoj život i iznutra te kontrolišu, to što možeš da postigneš samo je u tome da ne činiš zlo i da samoinicijativno ne varaš druge i ne povređuješ ih, što je već prilično dobro. Drugim rečima, možeš jedino da se pobrineš da ne činiš zlo kad tvoji lični interesi nisu ugroženi, a čim tvoji lični interesi budu ugroženi, pojaviće se tvoje iskvarene naravi da potisnu tvoju savest i razum, navodeći te da odbraniš svoje interese i prava, i stoga će ti biti veoma teško da razumu i savesti dozvoliš da preuzmu kontrolu. Zašto je to tako? Zato što istina nije tvoj život; naprotiv, tvoj život su Sotonine iskvarene naravi. Prema tome, malo savesti ili razuma svoje ljudskosti možeš da otkriješ samo kad tvoji interesi ne bivaju povređeni. Čim su tvoji interesi povređeni ili su u opasnosti, odmah će se pojaviti tvoje iskvarene naravi da potisnu tvoju savest i tvoj razum, navodeći te da činiš stvari koje su oprečne savesti i razumu – odnosno, stvari koje se kose s moralnošću i moralnom pravdom – pa bi mogao čak da budeš u stanju da bilo šta učiniš. Naravno, može se reći da svi ovi postupci idu protiv istine; to je neizbežno. Prema tome, ono što neki čovek proživljava ne zavisi od stanja njegove ljudskosti, već od toga kakva mu je unutrašnja život-suština. Ako za svoj život zaista ima istinu, onda njegov život sadrži istinu, Božje reči i način da se boji Boga i kloni zla. Tada će njegova savest i razum normalne ljudskosti ostati u optimalnom stanju i moći da funkcionišu, omogućavajući mu da primenjuje istinu i postupa prema načelima. Međutim, ako su život-suština nekog čoveka njegove iskvarene naravi, tada su njegovi savest i razum svedeni na najnižu meru, odnosno, oni se jedino ne spuštaju ispod najniže granice ljudskosti. Koja je ta najniža granica? „Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti”; „Oko za oko, zub za zub”; „Vrati drugima istom merom.” I koja još? „Bolje je biti pravi podlac nego lažni gospodin.” Ovo je najniža granica u načinu na koji se mnogi nevernici vladaju. Za nevernika, sposobnost da ovako praktično postupa već je prilično dobra. Šta ste iz ovoga razumeli? Ako ne stremiš ka istini, tvoje iskvarene naravi neće biti odbačene, tvoja život-suština se neće promeniti, a ako se tvoja život-suština ne promeni, onda se tvoja savest i tvoj razum normalne ljudskosti neće suštinski obnoviti i jedino neće formalno pasti ispod najniže granice ljudskosti. Međutim, ako su tvoje iskvarene naravi odbačene i suština tvog života je promenjena, onda će savest i razum tvoje normalne ljudskosti u određenoj meri biti optimizovani i uzdignuti. Na šta se ovde odnose reči „optimizovani” i „uzdignuti”? To znači da tvoja savest i tvoj razum počinju normalno da funkcionišu – ne radi se o tome da oni naprosto ne prelaze donju granicu, već da dostižu merilo primene istine. Takozvani dobri ljudi među nevernicima samo ispoljavaju nešto savesti i razuma, ne čine očita zla dela i ne prelaze najnižu granicu moralne pravde. To je već prilično dobro; mogu se smatrati veoma dobrim ljudima. Međutim, ljudi koji za svoj život imaju istinu ovo nadilaze; oni imaju sposobnost da ispravno raspoznaju od pogrešnog i mogu da prepoznaju razne vrste ispravnog i pogrešnog, te da prepoznaju razne tipove ljudi. Šta je, dakle, njihova osnova? To su istina-načela. Oni poseduju istina-načela – nije li ovo znatno više od merila savesti i razuma? (Jeste.) Budući da razumeju istinu i istinu imaju za svoj život, a osnova prema kojoj prepoznaju razne stvari mnogo je viša od merila običnih iskvarenih ljudi, oni će biti istrajni u postupanju prema istina-načelima kad se susretnu sa složenim stvarima. Nakon što dokuče istina-načela, njihov um neće biti smeten, a razmišljanje će im biti jasno. Šta znači jasno? Znači racionalno. Koliko god da su složene stvari s kojima se suočavaju, istina-načela za primenu urezana su u njihovom srcu; istinu su dokučili tačno i temeljno i ona je već postala njihov život. Suočeni sa svakakvim složenim ljudima, događajima i stvarima, oni imaju osnovni kriterijum, a to je da se pridržavaju istina-načela. Ova istina-načela im omogućavaju da prozru suštinu raznih složenih stvari i da prozru koja je stvarnost tog problema; mogu da prepoznaju te stvari. To je njihova racionalnost. Nije li ova racionalnost veća nego kod običnih ljudi? (Jeste.) Dakle, pošto dostignu ovaj nivo, zar njihova racionalnost nije uzdignuta i optimizovana? (Jeste.) Bog želi ovakvu vrstu normalne ljudskosti; Bog ne želi smetene ljude. Neki ljudi kažu: „Bezazlen sam, kukavica i uvek me kinje”, dok drugi kažu: „Kov mi je zaista loš i nemam nikakvu sposobnost niti talenat.” Bog kaže da te stvari nisu važne i da je važno da li razumeš istina-načela. Ako razumeš istina-načela, i govoriš i postupaš u skladu sa merilima i načelima poštene osobe, čak i ako ti se nevernici podsmevaju da si glup, to nije prava glupost. Zašto? Zato što, kad jednom shvatiš istina-načela, tvoj razum postaje zdrav i optimizovan, veći od onog kod običnih ljudi. Kad se suočiš sa bilo kojom stvari, ne postaješ smeten; imaš ispravna načela, stav i ciljeve kao osnovu da se tom stvari baviš. Um ti je bistar, a misli su ti jasne. Postupaš uz težnju da ispuniš ta načela i merila i zasigurno ne ideš protiv Božjih namera; sasvim sigurno postupaš u skladu s Njegovim namerama. Nakon što se tom stvari pozabaviš, bez obzira na to jesu li je ljudi tada prozreli, kad prođe dovoljno vremena i kad ljudi shvate, svi oni će biti sasvim uvereni i znaće da je način na koji si je rešio bio izuzetno koristan. Dakle, koji je osnovni uzrok postizanja takvog efekta? Taj što istinu imaš za svoj život. Jedino tada tvoja racionalnost može da ti omogući da imaš tačne sudove, tačne karakterizacije i tačne zaključke o svakome i svačemu, kao i tačna načela primene i, naravno, tačna načela za pomaganje ljudima i za njihovo usmeravanje. Zar onda tvoja racionalnost nije uzdignuta i optimizovana? Iz čega normalna ljudskost crpi takvu racionalnost? (Iz istine.) Ljudi koji za svoj život imaju istinu jesu ljudski rod kakav Bog želi. Možda jesi glup, bezazlen, kukavica i nesposobnjaković, možda u svetu nisi popularan i ljudi te maltretiraju, ali ništa od toga nije važno; to nije ono što Bog gleda. Možda si u svetu veoma sposoban, naročito vičan tome da čitaš ljude, da raspoznaješ trendove i da svoja jedra usmeravaš kako duva vetar, ali je i to beskorisno; to ne znači da ti je razum zdrav. Tek kad si prihvatio istinu, shvatio istinu, dokučio i primenio sve istine i stekao iskustvo o svim istinama, i kad je istina postala tvoj život, tvoje prepoznavanje raznih stvari i donošenje sudova i odluka o njima može biti tačno.

Kad je reč o savesti – na šta smo prethodno rekli da se ona odnosi? Ona je osećaj za pravdu i dobrota normalne ljudskosti. Da bi se za nekog čoveka reklo da ima savest, on mora da bude čestit i dobar. Dakle, kako se čestitost i dobrota normalne ljudskosti mogu optimizovati i uzdići nakon što čovek počne da veruje u Boga? To se mora sazdati na temelju shvatanja istine. Drugim rečima, nakon što čovek shvati istinu, kriterijumi prema kojima se on vlada i postupa biće pozitivan cilj, a on će imati pozitivno dejstvo, vrednost i značaj za njega, kao i za sve druge. Čim shvati istinu, on će sve posmatrati i rešavati na osnovu istina-načela kojima ga je naučio Bog. U očima drugih, takav čovek je prilično čestit. Šta znači čestitost? Čestitost znači ne zgrešiti ni ulevo ni udesno, ne zgrešiti u pravcu plahovitosti, osećanja, privatnih interesa ili odnosa, ili ličnih namera, već umesto toga praktično postupati u pravcu najispravnijeg, najpravilnijeg cilja, onog koji najviše zavređuje ljudsko poštovanje, divljenje i izrazito uvažavanje – ili, može se reći, praktično postupati u pravcu cilja koji Bog vidi kao dobar i odobrava ga. Nije li ovo znatno više od „čestitosti” kakvu vidi običan iskvareni ljudski rod? (Jeste.) Šta znači ova čestitost? Ona je sasvim u skladu sa istina-načelima, potpuno je zasnovana na Božjim rečima i sazdana na temelju savesti. Kad shvata istinu, čovek poseduje načine i načela za rešavanje problema i bavljenje stvarima, pa zar savest tog čoveka nije prilično savršena? Zar nije optimizovana? (Jeste.) Zar onda istinski čovek, istinsko stvoreno biće, ne bi trebalo da poseduje takvu savest? Zar ne bi trebalo da poseduje čestitost u tom smislu? (Da.) Istinski čovek treba da poseduje čestitost u ovom smislu koja je saglasna istini, umesto onoga o čemu ljudi govore – biti odlučno čestit i nepristrasan, otvoren i iskren ili „pravi čovek ništa ne krije i uvek stoji iza svojih postupaka”. To je plahovitost, ona nema nikakav stvarni sadržaj i u potpunosti je ljudsko pretvaranje. Za svoju osnovu, čestitost ima istinu; u vezi sa njom postoje stvarna proživljena praktična postupanja. To znači da čovek sa normalnom ljudskošću ima istinu kao svoje izvorište i polazište i u stanju je da se prema raznim stvarima ophodi i da se sa njima nosi prema Božjim rečima – to nazivamo čestitošću. Dobrota se, još i više, podrazumeva; ona makar nadilazi merilo savesti i razuma. U okviru dobrote nema licemerja, a još manje podmuklosti. To je postupanje koje je u potpunosti zasnovano na načinima koji su ljudima korisni i poučni i koji istovremeno odgovaraju Božjim zahtevima; to je postupanje u potpunosti zasnovano na cilju i kriterijumima da se boji Boga i kloni zla, da se udovolji Bogu i da se sledi Božji put. To je najljubaznija, najdivnija stvar pod nebom, u celoj vaseljeni. Čovek koji za svoj život ima Božje reči ili istinu zasigurno poseduje najljubaznije srce, jer je u stanju da prihvati istinu, a time se u potpunosti ispunjava merilo koje Bog zahteva od ljudi. Budući da poseduje ovakvu ljudskost, primereno je reći da je on čestit i ujedno je primereno reći da je dobar. To je zato što je u stanju da prihvati i primenjuje istinu i ne rukovodi se svojim osećanjima niti ima ambicije ili želje pri obavljanju svoje dužnosti, u sebi nema otrove tradicionalne kulture i njegovo merilo za odmeravanje moralnosti i ljudskosti nije ukaljano nikakvim Sotoninim filozofijama, mislima ili gledištima – ono u potpunosti odgovara istini. Dakle, recite Mi, zar ljudskost koja sadrži takvu savest i razum nije već veoma optimizovana? (Jeste.) Pošto takav čovek poseduje istinu i pošto je suština života koji on proživljava istina, njegova ljudskost koja poseduje takvu život-suštinu je savršena. Ako vam se ne dopada da čujete reč „savršena”, onda mogu da je nazovem i „optimizovanom”. U najmanju ruku, u Božjim očima, on je optimizovan i Bog ga voli. Bog koristi nešto malo svesti o savesti, razumu i osećaju stida koju ljudi imaju da bi Svoje reči i istinu u njih pretočio. Kad se istina Božjih reči u tebe pretoči, ne samo da tvoja savest i razum nisu oslabljeni ili skriveni, već oni postaju normalniji i više optimizovani. Takav je ljudski rod kojeg Bog želi. Ne nazivajmo ga savršenim, već ga nazovimo optimizovanim. Zašto da ne kažemo savršen? Ako kažem savršen, neki ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje će reći: „Zar nisi rekao da ne budemo savršeni ljudi?” Stoga ovu reč moram da izbegavam, za slučaj da je neki ljudi ne shvate pogrešno. U stvari, ako je u Božjim očima nešto optimizovano, tada se među stvorenim ljudskim rodom za to može reći da je savršeno. Ova savršenost nije savršenost u ljudskim uobraziljama, već lepa i dobra stvar, sila pravde i ujedno pozitivna stvar, dostojna da je ljudi veličaju, za njom žude, cene je, poštuju i čuvaju. Prema tome, ako ne želiš da tvoja savest ostane samo na tome da ne prelazi najnižu granicu ljudskosti u tvom vladanju, već svoju savest želiš da učiniš osetljivijom, svesnijom i da učiniš da tvoj razum ispunjava Božje zahteve, za tebe onda postoji samo jedan put. Taj put nije prevazilaženje raznih mana i nedostataka ljudskosti, već stremljenje ka istini, ulaganje truda u razne istine kojima Bog ljude podučava i shvatanje toga koja su za tebe zahtevana Božja merila kad je reč o raznim ljudima, događajima i stvarima, kao i način na koji treba da posmatraš te ljude, događaje i stvari, da se prema njima ophodiš i sa njima nosiš. Za sve ove aspekte Bog ima zahtevana načela i merila. Koji je tvoj zadatak? On je da praktično postupaš u tom smeru, prema tom cilju, prema ovim merilima. Kao prvo, tragaj i shvati koja su merila za primenu istine. Zatim, postavi sebi zahteve prema merilima koja Bog nalaže, dok u isto vreme otpuštaš razne misli, gledišta, pravila, propise i tako dalje u svojim predstavama i uobraziljama koji nisu u skladu sa Božjim rečima ili sa istinom. Nakon toga, dopusti Božjim rečima da malo-pomalo postaju tvoja načela primene. Dok učiš da otpuštaš, ne zaboravi: svrha otpuštanja nije u tome da te učini praznom osobom; Bog želi da tvoj život ima sadržaj. Na šta se odnosi ovaj sadržaj? Odnosi se na Božja zahtevana načela za razna pitanja. Naravno, Bog ne želi da različita načela primene ljudi pretvore u prazne teorije, da o njima samo govore, ali ih ne sprovode u delo. Umesto toga, On se nada da ova istina-načela ljudi mogu odlučno da pretvore u sastavni deo svog života i da Božje reči unesu u svoj stvarni život. Uzmimo za primer izvršavanje dužnosti – koje merilo Bog zahteva od ljudi u tom pogledu? Da se ljudi vladaju na prizeman način i u skladu sa svojim pravim položajem. Drugim rečima, pri izvršavanju svoje dužnosti, moraš da budeš prizeman, ne smeš da budeš površan ili nemaran, ne smeš da otaljavaš stvari ili da dužnost obavljaš kako bi to drugi videli, a takođe ne smeš da se praviš važan; naravno, što je još važnije, moraš da postupaš u skladu sa istina-načelima. Treba da postupaš na način na koji ti Bog govori da postupaš i treba da se uzdržavaš od činjenja onih stvari za koje ti Bog kaže da ih ne činiš. Ako od činjenja tih stvari ne možeš sasvim da se uzdržiš, onda kreni od toga što ćeš ih činiti ređe, pobuni se protiv svojih sopstvenih želja i svojih afiniteta i postepeno počni da se u potpunosti uzdržavaš od toga da te stvari činiš – zar to nije lako postići? (Jeste.) U procesu stremljenja ka spasenju, trebalo bi da iskažeš rešenost i otpustiš razne iskvarene naravi koje Božje reči razotkrivaju. Naravno, otpuštanje tih iskvarenih naravi nije krajnji cilj. Pod uslovom da te iskvarene naravi otpustiš, krajni cilj jeste da se prihvate Božje reči i Božji zahtevi. Njihovo prihvatanje nije zarad toga da ti se raspoloženje promeni, niti zarad toga da ti se omogući da živiš dostojanstveno; već zarad odbacivanja sopstvenih iskvarenih naravi. To je krajnji cilj, budući da spasenje možeš da postigneš tek nakon što si odbacio svoje iskvarene naravi.

Da bi postigli spasenje, ljudima su najveća prepreka njihove iskvarene naravi. Tvoj nizak stepen obrazovanja, starost ili nespretan način govora i nedostatak sposobnosti da se izraziš – ništa od toga nije najveća prepreka spasenju. Tvoje loše profesionalne veštine na tvojoj dužnosti i tvoja nesposobnost da se na njoj snađeš – ni to nisu najveće prepreke tvom spasenju. Šta je onda najveća prepreka spasenju? To su tvoje iskvarene naravi. Naravno, ljudima nije lako da razreše razne ljudske iskvarene naravi koje se razotkrivaju u Božjim rečima. To nije zbog ljudske nespremnosti da otpuste svoje iskvarene naravi, niti zato što su misli i gledišta ljudi zastareli i, naravno, još manje je zbog nedostataka ili mana u njihovoj ljudskosti ili zato što su ljudi obamrli, sporo reaguju i tako dalje – ništa od toga nije koren ovog problema. Pa zbog čega je onda to tako? Naprosto zato jer su se ljudske iskvarene naravi ukorenile u ljudskom srcu, ljudi ne mogu da ih odbace naprosto zato što tako žele, pa tako njihove iskvarene naravi često izlaze na videlo da izazivaju ometanja i prave nevolje dok oni izvršavaju svoje dužnosti. Na primer, pretpostavimo da si crkveni starešina, da si učinio nešto pogrešno i da si bio orezan. U tom slučaju, to treba da prihvatiš, da priznaš da si učinio nešto pogrešno, da budeš spreman da se pokaješ, da preokreneš taj pogrešan pristup i postupaš prema istina-načelima. To je vrlo jednostavna stvar, ali ti ne možeš da je učiniš. Razmišljaš: „Da li sam bio ovako orezan zato što im se ne sviđam i žele da me smene?” U tvom srcu nastaju pritužbe i pogrešna razumevanja, a ti čak pokušavaš da se raspravljaš s Bogom: „Pošto Ti se ne sviđam i želiš da me smeniš i ukloniš, onda u redu, hajde da to raščistimo. U osamnaestoj godini sam počeo da verujem u Boga, sve ove godine sam bio starešina, napustio sam porodicu i karijeru, odustao sam od braka i osnivanja porodice – kako će se to računati?” Što više kalkulišeš, sve si uznemireniji. Da li je to samo nesposobnost da otpustiš? Ne. Zašto ne možeš da otpustiš ove stvari? U tome leži koren problema. Ovde postoji ključni problem. Kad bivaš orezan, u svom srcu osećaš da ti se nanosi nepravda, imaš pritužbe i osećaš prkos, pa još pokušavaš da se raspravljaš i da sebe opravdaš, čak tražiš da se i drugi za tebe zauzmu. Zašto se ovako ponašaš? (Zato što imamo iskvarene naravi.) Postoji samo jedan razlog, jedan osnovni uzrok: imaš nerazrešene iskvarene naravi. Neki od vas će reći: „Je li to zato što su moj urođeni kov i sposobnost nedovoljni i ne mogu da izvršavam posao?” Za neke od vas, moguće je da je ovo jedan od razloga; zbog lošeg kova niste kompetentni za posao, a takođe ne shvatate istinu, pa radite stvari koje izazivaju prekide i ometanja. Da li je to zaista samo zato što ti je kov loš? To je samo jedan aspekt. Glavni uzrok je u tome što postoji problem s tvojom savešću. Taj problem s tvojom savešću neposredno je povezan sa tvojim iskvarenim naravima. Uradio si stvari koje su uzrokovale prekide i ometanja i bio si orezan – kako tome treba da pristupiš? Kako pristupaš tome da za posao nisi kompetentan? Ako možeš da primenjuješ istinu, to nisu problemi i možeš da im pristupiš ispravno. Međutim, kako se većina ljudi ponaša kad se suoči s tim stvarima? Oni pokušavaju da se raspravljaju, žale se, postaju negativni, pa čak naprasito govore: „Nije li to samo zato što misliš da mi je kov loš i da sam nesposoban? Zar mi Bog nije dao ovaj kov? A ipak prigovaraš da ne mogu da obavim posao! Ako ti se ne sviđam, trebalo je to ranije da kažeš!” Ako im se pri orezivanju upute nešto grublje reči, oni razmišljaju: „Zar više nema nade da dobijem blagoslove? Moj status u ovom životu je ugrožen i za mene možda nema nade ni u svetu koji će doći.” Imaju li takvi ljudi ikakvu nameru da tragaju za istinom? Da li u svom srcu mogu da se pokore? Nije im lako da se pokore. U konačnoj analizi, sva ova ispoljavanja su zbog toga što ljudi imaju iskvarene naravi. Tvoj kov je loš i nisi sposoban za posao – to je samo jedna od prirodnih mana ili nedostataka ljudskosti; to nije problem. Čak i ako su tvoje prirodne mane i nedostaci veliki i za posao nisi sposoban, Bog prema tebi ne oseća nikakvu odbojnost niti prezir. Ipak, i pored toga što za posao nisi sposoban, ti ne prepoznaješ sopstvene probleme, pa se još žališ, osećaš otpor i na kraju postaješ negativan i napuštaš svoje dužnosti – šta je ovo? To su iskvarene naravi. To je ono što treba da razrešiš. Je li tako? (Da.) Nakon što se tvoje iskvarene naravi razreše, postaćeš prikladan za upotrebu na onom poslu za koji su kov i stanja tvoje ljudskosti kompetentni. Međutim, ako svoje iskvarene naravi ne razrešiš i ne možeš praktično da postupaš u skladu sa istinom, ne možeš da se pokoriš orezivanju niti da se pokoriš razotkrivanju, koliko god da ti je kov dobar, koliko god da su superiorna stanja tvoje ljudskosti, u tom slučaju nećeš biti prikladan za upotrebu. Da li ste razumeli? (Razumeli smo.) Recite Mi, koja je bila svrha onoga o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu? (Tokom vere u Boga, najvažnije je spoznati sopstvene iskvarene naravi. Naglasak treba da bude na razrešavanju čovekovih iskvarenih naravi, a ne na spoljašnjim manama ili nedostacima njegove ljudskosti. Pri suočavanju s raznim situacijama, uvek se zaglavimo u spoljašnjim stvarima, u osnovi nismo u stanju da razrešimo suštinske probleme, a takođe nismo u stanju da postignemo pokornost orezivanju ili pokornost okruženjima koja Bog postavlja.) Ako su tvoje iskvarene naravi razrešene, pa u stvarima s kojima se suočavaš možeš da dokučiš istina-načela i znaš kako da se s njima nosiš shodno tim načelima, onda ćeš u izvršavanju svoje dužnosti biti prikladan za upotrebu. Bez obzira na to da li ti je kov dobar ili loš i bez obzira na to koliki talenat imaš, ako tvoje iskvarene naravi nisu razrešene, na koju god poziciju da si postavljen, u tom slučaju nećeš biti prikladan za upotrebu. Nasuprot tome, ako su ti kov i sposobnosti ograničeni, ali razumeš razna istina-načela, uključujući istina-načela koja treba da shvatiš i dokučiš u okviru sopstvenog posla, a tvoje su iskvarene naravi razrešene, onda ćeš biti čovek koji je prikladan za upotrebu. Da li ste razumeli? Možda će vam biti potrebno određeno vreme da ove reči obradite kako biste ih u potpunosti razumeli.

Većina ljudi se trenutno i dalje oslanja na talente i pridržava se propisa u vršenju svoje dužnosti. Dokle god se ne odaju grehu niti čine zlo, oni veruju da su svoju dužnost ispunili. Kako bi razrešili svoje iskvarene naravi, oni se ne usredsređuju na stremljenje ka istini i na razmišljanje o sebi. Većina ljudi se naprosto zapetlja i zaglibi u pristupima i ponašanjima, ali se ne usredsređuje na traganje za istinom i na postupanje prema načelima. Zadovoljavaju se samo time da rade ono što mogu, nastojeći da ne izazivaju prekide ili ometanja odnosno da ne sabotiraju stvari i to je sve. Većina ljudi se još uvek nije susrela sa orezivanjem ili razotkrivanjem, niti je iskusila grdnju i sud, a kamoli fazu ozbiljnih kušnji, pa iskvarene naravi većine ljudi stoga nisu počele da se menjaju. To nije dobra vest, ali jeste činjenica. Navešću jedan primer, a onda ćete znati o čemu je reč. Vidiš, većina ljudi koji sada izvršavaju dužnosti jesu obični sledbenici; oni nemaju status i nisu dospeli u fazu u kojoj obavljaju neki segment posla a da pritom imaju status i moć. Osnovno načelo koje većina ljudi primenjuje u tome je da budu poslušni i pokorni. Oni smatraju da starešine, u svakom slučaju, besede prema radnim aranžmanima Višnjeg, pa oni naprosto rade ono što te starešine traže, na način na koji starešine od njih to traže, i misle da nema potrebe da raspoznaju ispravno ili pogrešno odnosno da istražuju da li to odgovara istini, te da je to u redu dokle god ne greše. Da li ovo znači imati istina-načela kao sopstveni život? (Ne znači.) Dakle, pod kojim se okolnostima može utvrditi da li istinu imaš za svoj život? To je onda kad si izabran da kao starešina obavljaš crkveni rad; time se ljudi najviše otkrivaju. Činjenica da li imaš načela za rešavanje stvari i koliko svojih iskvarenih naravi otkrivaš može da dokaže da li imaš istina-stvarnost i da li si prikladan da budeš starešina ili delatnik. Ako otkrivaš iskvarene naravi, kako prema tome treba da se ophodiš? Treba li da se otvoriš i da besediš o istini ili da se sakriješ i prerušavaš? I to je trenutak kad se ljudi najviše otkrivaju. Većina ljudi u crkvi nije u stanju da stvari posmatra prema istina-načelima; umesto toga, oni stvari posmatraju i komentarišu prema sopstvenim predstavama i uobraziljama i shodno svojim afinitetima. Većina ljudi razmišlja ovako: „Dokle god na svojoj dužnosti ne napravim krupne greške i dok rad održavam ovakvim, to je dovoljno. Napravim li krupnu grešku i budem izolovan da o sebi razmišljam ili budem premešten u grupu B, tad me je naprosto snašla loša sreća.” Šta se ovom situacijom ilustruje? Iako si tokom vršenja svoje dužnosti u stanju da budeš poslušan i pokoran, čineći sve što se traži, to ne znači da istinu imaš za svoj život i ne znači da si osoba koja se pokorava Bogu. Kad budeš izabran za starešinu i stekneš status, bićeš otkriven. Zašto? Čim budeš imao status, radićeš sve ono što ti se prohte, preuzećeš kontrolu nad svim stvarima, nametnućeš potpunu prevlast i uspostavićeš nezavisno carstvo; postupaćeš na temelju plahovitosti, na osnovu svojih iskvarenih naravi i na osnovu sopstvenih želja i ambicija. Dakle, i dalje nisi prikladan za upotrebu. Može se reći da je sve do sada devedeset devet odsto ljudi u ovakvom stanju i u ovakvim uslovima. Iako većina ljudi tolike godine izvršava svoje dužnosti i, gledano spolja, postali su relativno poslušni i lepo se ponašaju, znači li to da više nemaju iskvarene naravi? (Ne.) Ponašanje im više nije raskalašno, posmatrano spolja pristojno se ponašaju i deluje da imaju ponešto od pristojnosti svetaca; međutim, njihove se iskvarene naravi nisu ni najmanje promenile zato što aktivno ne tragaju za istinom kako bi razrešili sopstvene iskvarene naravi. Kad na njihovom poslu nastanu problemi, bilo da ih orezuju starešine ili to čini Višnji, u najboljem slučaju, oni razmišljaju ovako: „Dobro, kažu li mi da to ispravim, ispraviću. Naprosto ću istrpeti još malo teškoća, uložiću još malo vremena i brže-bolje ću to popraviti.” Oni naprosto imaju takav stav i mentalitet. To ne predstavlja pokornost istini i ne predstavlja istinsku pokornost. Odakle dolazi taj mentalitet? On dolazi iz činjenice da, u svojoj veri u Boga, ljudi imaju pozitivnu čežnju, čežnju da budu dobri ljudi, čežnju da budu stvorena bića koja su u skladu sa merilom. Ta želja stvara takav mentalitet u čovekovom svakodnevnom životu i u čovekovom obavljanju sopstvene dužnosti; ljudskim rečima, to glasi: „Ne izazivaj nevolju, hajde da se svi lepo ponašamo.” Na šta se odnosi taj deo „da se lepo ponašamo”? Je li to istina-načelo? Ovo te samo primorava da budeš poslušan, da se pridržavaš pravila i da ne izazivaš nevolju. To je minimalni zahtev za ljude i ne doseže do istina-načela. Kako onda glasi istina-načelo? Ono glasi da moraš aktivno da tragaš za Božjim namerama. Kad otkriješ iskvarene naravi, kad imaš sebične želje ili otkriješ plahovitost, kad iskvarene naravi izazovu neko stanje u tebi, ta ispoljavanja moraš aktivno da uporediš s Božjim rečima. Uz Božje prosvećenje, usmeravanje, pomoć, podršku, pa čak i uz strogi sud i grdnju Božjim rečima, ti malo-pomalo menjaš svoj stav prema Božjim rečima, stepen u kome prihvataš Božje reči postaje sve veći i veći i ti sve više prihvataš i aminuješ Božje reči. Zatim u sebe prihvataš Božje reči, otpuštaš pogrešne misli i gledišta i više se čvrsto ne držiš čovekovog nasleđa; u stanju si da prihvatiš istinu, u stanju si da se nosiš sa ljudima, događajima i stvarima oko sebe i da promeniš svoju perspektivu, stav i gledište prema ljudima, događajima i stvarima, shodno Božjim rečima i shodno istina-načelima. Ovo je put za razrešavanje tvojih iskvarenih naravi. Dakle, imate li sada ovakav preduzimljiv način postupanja? Mislim da ga devedeset devet odsto ljudi nema. Članci o iskustvenom svedočenju većine ljudi govore o doživljavanju okruženja koje ih je prisililo da postupe na određeni način i tako u svojim postupcima postignu „pokornost Bogu”. Prilično su zadovoljni sobom i misle da poseduju istina-stvarnost. Iako si napisao članak o svedočenju, tu se zapravo radi o hvalisanju, o svedočenju o sebi i o utvrđivanju sopstvene pozicije: „Vidi, imam svedočanstvo. Nisam izneverio Boga. Ostao sam veran svojoj dužnosti u ovom okruženju!” Članci o iskustvenom svedočenju nekih drugi ljudi, nakon što su bili orezani, jesu o tome kako o sebi razmišljaju i dolaze do spoznaje, uviđajući da su bili površni, da Bogu nisu udovoljili i da su sada voljni da se pokaju. Iako postoji period iskazivanja pokajanja, tokom kojeg se čini da više nisu površni, da li su se njihove iskvarene naravi promenile? Nisu. Iza kulisa su i dalje tako nadmeni i oholi. Stav, perspektiva i gledišta kojima se služe da posmatraju ljude i stvari, kao i da se njima bave, nimalo se ne zasnivaju na Božjim rečima. Zato njihove iskvarene naravi nisu uopšte počele da se menjaju! Dakle, o kakvoj promeni ti govoriš? To je samo promena u ponašanju, u načinu života, a možda i u tonu, načinu izražavanja i stilu kojim se služiš dok s drugima komuniciraš i rešavaš stvari. Tvoja vera je takođe snažnija; u stanju si da tragaš za istinom nakon što si prošao kroz mnoge slučajeve orezivanja u različitim okruženjima, i sada razumeš mnoge istine, a tvoja rešenost da slediš Boga je čvršća nego ranije – svi ti aspekti su se promenili. Zbog tih promena ljudi su mnogo sigurniji u dobijanje spasenja, mnogo spremniji da streme ka istini, mnogo su više puni nade i optimizma u vezi sa tim da slede Boga. Kakve god bile kušnje ili nedaće na koje naiđu, oni neće postati tako negativni da bi napustili svoju veru. Međutim, to su samo promene u onome što se, gledano spolja, proživljava u normalnoj ljudskosti. Te relativno pozitivne i preduzimljive misli i gledišta postepeno obuzimaju ljudsko srce. Te promene jesu znaci da se ljudsko srce budi i oživljava. Odnosno, ljudi postaju preduzimljiviji, sve su više puni težnje i sve više žude za pozitivnim stvarima, postajući samopouzdaniji u stremljenju ka Božjim rečima, ka Njegovom delu i ka Njegovim zahtevima. Naravno, ljudi takođe imaju jasniji koncept o najvažnijem delu koje Bog izvršava – delu ljudskog spasenja. Na osnovu ovih stanja, mnogi ljudi svoje dužnosti izvršavaju na prizemniji način, više poštujući pravila i mnogo poslušnije nego ranije. Poboljšava se efikasnost njihovih dužnosti, naročito u tehničkom poslu, koji sada brže napreduje. Nisu onoliko tromi kao ranije, kad bi se zadaci za koje je potrebno nekoliko dana razvlačili čitavu nedelju ili više – sad rezultati nastaju za svega nekoliko dana. Naravno, to je dobra vest. Ipak, koja je loša vest? Ona je u tome da su ono što otkrivate i pokazujete samo promene u ponašanju, u misli i načinu razmišljanja i određeni znaci relativno pozitivnih, preduzimljivih, optimističnih elemenata u vašoj podsvesti koja se budi. Međutim, ti znaci ne znače da su vaše iskvarene naravi počele da se menjaju. Ta vest nije naročito dobra, zar ne? (Ne, nije.) Iako nije naročito dobra, to je neizbežan proces da bi iskvareni ljudski rod postigao spasenje. Ljudi su tako jadni i siromašni, tako nezreli, a brzina njihovog život-ulaska i odbacivanja iskvarenih naravi je tako spora. Osnovni razlog ove sporosti je u tome što takvom ljudskom rodu nedostaje moć da prihvati istinu i što su ljudi tako otupeli za istinu, za pozitivne stvari i za sve što potiče od Boga.

Neki ljudi veruju u Boga više od deset, dvadeset ili trideset godina, a tek sada shvataju da su se, nakon svih tih godina, samo donekle promenili u svom spoljašnjem ponašanju i da su iskusili blago buđenje u svom srcu, ali da nije došlo do suštinske promene u njihovim iskvarenim naravima. Nakon što kod sebe vide određene promene u ponašanju, neki smatraju da je to promena u život-naravi, pa se drugima čak i hvale: „Vidi, zar mi se nije promenila život-narav?” U stvarnosti, promenio si se samo u ponašanju; nemaš stvarna ispoljavanja promene naravi i nisi proživeo normalnu ljudskost. Kako onda neko može da zaključi da li je došlo do promene u tvojoj naravi? To se ne čita sa lica; čovek to ne može da zaključi gledajući tvoj spoljašnji izgled, niti slušajući ono što govoriš, a kamoli slušajući kako izražavaš svoje čvrste odluke i želje – čvrste odluke i želje spadaju u stvari koje su najviše šuplje. Pa, kako onda to može da zaključi? Čovek to može da zaključi tako što gleda da li, bez ičijeg podsticanja, nadzora ili čak bez ičije podrške i pomoći, imaš put i sposobnost da svaku stvar posmatraš i rešavaš prema Božjim rečima i da li u svom srcu Božje reči imaš kao svoj život da te obuzdavaju u svemu što radiš. Ako nisi dostigao ovaj nivo, hajde da onda porazgovaramo o onom nižem: da li imaš svest da Božje reči koristiš kao načelo za sve što radiš i kažeš. Ako to ne možeš da postigneš, tada, nažalost, nemaš istinu kao svoj život. Tvoje iskvarene naravi i dalje su tvoj život; one u svakom trenutku i na svakom mestu još uvek mogu da te kontrolišu, gospodareći tvojom savešću i tvojim mislima i gledištima. U svakom trenutku i na svakom mestu ti ćeš se prema svakoj osobi, događaju ili stvari ophoditi i sa njima nositi na osnovu sopstvenih emocija, raspoloženja, želja, rasuđivanja, perspektive i afiniteta. I dalje si u velikoj opasnosti; svoju dužnost i dalje ne možeš da ispunjavaš samostalno i nisi u stanju da živiš samostalno – uvek moraš da se oslanjaš na druge i pašćeš ako nema podrške drugih. To znači da si previše mali rastom; to dokazuje da istinu nisi zadobio kao svoj život. Šta znači to da istinu nisi zadobio kao život? To znači da imaš samo jedno ili dva načela koja te obuzdavaju da ne činiš loše stvari odnosno da ne napraviš velike greške. Odnosno, kad je tvoja racionalnost normalna i niko te ne podstiče niti te provocira, ti namerno nipošto nećeš huliti na Boga, proklinjati Boga ili prekidati i ometati crkveni rad. Međutim, činjenica da to nećeš uraditi namerno ne znači da to nisi u stanju da učiniš; to možda ne uradiš samoinicijativno, ali pasivno to i dalje možeš da uradiš. Na šta se ovde odnosi reč „pasivno”? Ona znači da u svakom trenutku tvoje iskvarene naravi mogu da se pojave da te kontrolišu i navedu da bilo šta kažeš i učiniš, da izazovu da u svakom trenutku nekog čoveka ili stvar posmatraš iz pogrešnog ugla, a zatim da tu stvar rešavaš ili da se tim tipom čoveka baviš koristeći svoje iskvarene naravi. Pretpostavimo, na primer, da si učinio nešto pogrešno i misliš da ne smeš da dozvoliš da za to sazna Višnji, starešine ili bilo ko drugi. Koji god da je razlog u pozadini toga, ti, u svakom slučaju, imaš sopstvene đavolske zamisli, tako da to kriješ i ništa ne govoriš. Da li ovde kontrolu imaju tvoje iskvarene naravi ili kontrolu ima istina? Jasno je da kontrolu imaju tvoje iskvarene naravi. Tvoje iskvarene naravi tobom gospodare, navodeći te da to kriješ i ništa ne kažeš, i ti ne možeš da se oslobodiš. Šta znači to da ne možeš da se oslobodiš? To znači da, iako si spreman da primenjuješ istine koje razumeš, nedostaje ti snaga da to učiniš; svoje iskvarene naravi naprosto ne možeš da prevaziđeš. To znači da si u nevolji; ne možeš da primenjuješ istinu. Ako želiš da prikrivaš stvari i da druge obmanjuješ, apsolutno si u stanju da činiš dela prikrivanja i obmanjivanja, posebno prema Višnjem, prijavljujući samo dobre vesti, ali ne i loše, obmanjujući čak one iznad sebe i prikrivajući stvari od onih koji su ti potčinjeni. Kažeš: „Ja zaista volim istinu i čovek sam koji primenjuje istinu. O svakoj istini koju Bog izgovara pažljivo vodim beleške, o njoj razmišljam i rezimiram je, a zatim je primenjujem u stvarnom životu.” Razmišljaš na ovaj način, imaš ovu želju, ali to ne znači da si primenjivao istinu. Zašto? Zato što u sebi imaš brojne lažne misli i gledišta koji su već zaposeli tvoje srce. Iskvarene naravi su shodno tome postale tvoj život. Kontrolu imaju tvoje iskvarene naravi, one gospodare tvojim mislima i postupcima. Čak i ako želiš da primenjuješ istinu, to je beskorisno; sebe ne možeš da nateraš da to i učiniš. Dakle, ako su tvoje iskvarene naravi nerazrešene, čak i ako izvršavaš svoju dužnost, nemoguće ti je da počneš da postupaš u skladu sa načelima – već je prilično dobro ako možeš da se uzdržiš da samoinicijativno i otvoreno ne osuđuješ Boga, da Mu se ne opireš ili da na Njega ne huliš. Međutim, uz iskvarene naravi koje vladaju u tvom srcu, ne možeš da se odupreš a da se protiv Boga ne buniš i da Mu se ne opireš. Možda misliš da Višnjeg nastojiš da obmanjuješ i da od Njega kriješ stvari, kao i da Boga obmanjuješ, samo u situacijama kad si pasivan ili u trenucima očaja, te da ljude potiskuješ ili da otkrivaš plahovitost samo u trenucima očaja. Da li je to zaista zbog privremenih trenutaka očaja? Ne, to je rezultat kontrole koju imaju tvoje dubokoukorenjene iskvarene naravi. To je neizbežno. Zašto je neizbežno? Zato što su istine koje razumeš za tebe samo svojevrsna spremnost, svojevrsno uverenje; one još uvek nisu postale tvoj život. Bez obzira na to da li poseduješ znanje odnosno da li ti je kov dobar ili loš, istina u najmanju ruku nije postala tvoj život. Drugima rečima, istina u tebi nema kontrolu; ono što u tebi ima kontrolu jesu sotonske naravi i Sotonine filozofije. Kad tobom gospodare sotonske naravi, ti živiš prema sotonskim naravima i još uvek živiš pod Sotoninim uticajem. Kad tvoji interesi i ponos nisu povređeni, kad nisu ugroženi tvoj status, slava i dobitak, ti si spreman da primenjuješ nešto malo istine. Ali čim su ugroženi tvoja slava, dobitak, status ili odredište, tvoje iskvarene naravi te čvrsto i nepopustljivo hvataju i kontrolišu. Ti još uvek nemaš istinsku pokornost Bogu; i dalje postoji stoprocentna verovatnoća da ćeš izdati Boga i istinu. Sudeći prema ovim pojavama, da li su tvoje iskvarene naravi razrešene? Jesu li one odbačene? Da li je istina postala tvoj život? Kad se nešto dogodi, ako istine koje razumeš ne mogu da prevaziđu tvoje iskvarene naravi, ne mogu da prevaziđu tvoje izbore i htenja, ne mogu da prevaziđu tvoje želje, ambicije, status i ugled, onda istine koje razumeš nisu tvoj život. Kad istina postane tvoj život, ti prirodno možeš da prevaziđeš ove iskvarene naravi. Ako ne možeš da prevaziđeš svoje iskvarene naravi, to pokazuje da istina u tebi još uvek nema kontrolu i da i dalje nije postala tvoj život. Kažeš da voliš istinu, ali su to samo tvoja čežnja i tvoja želja; istina ne predstavlja tvoj život. Svi ljudi sa normalnom ljudskošću imaju pozitivne čežnje. Da li čežnja da budeš dobar čovek znači i da jesi dobar čovek? (Ne.) Da li to što voliš istinu, pravičnost i pravednost znači da poseduješ istinu, pravičnost i pravednost? Ne – te stvari ne poseduješ, za njima samo čezneš. Na šta se odnosi čežnja? (Na divnu želju neke osobe.) Tako je, to je samo želja. Ona nema nikakve veze sa načinom na koji se stvarno vladaš, zar ne? (Nema.)

Imate li sada istinu kao svoj život? (Ne.) Kako se može zaključiti da li istinu imaš kao svoj život? To se može zaključiti posmatrajući da li istine koje razumeš mogu da prevaziđu tvoje iskvarene naravi kad se tvoji interesi nađu u sukobu sa istinom, u trenutku kad tvoji interesi treba da istrpe gubitke ili im preti opasnost. Ako mogu da ih prevaziđu, onda si čovek koji istinu ima kao svoj život. Ako ne mogu, to dokazuje da si veoma mali rastom. Koliko mali? Nemaš istinu kao svoj život. To je stvarnost. Neki ljudi kažu: „Ako nemamo istinu kao svoj život, zašto i dalje možemo sve da napustimo da bismo izvršavali svoje dužnosti u Božjoj kući? Zašto i dalje možemo da patimo i plaćamo cenu za Boga?” Neki čak kažu: „Ja već posedujem određenu posvećenost; već sam pretvoren u pobednika.” U stvari, takve izjave su ukaljane ljudskim predstavama i uobraziljama. Nije pogrešno da ljudi donesu čvrste odluke i da imaju težnje. Ljudska čežnja za svetlošću, za pravdom, kao i čežnja ljudi da streme ka istini, da postignu spasenje i tako dalje – te predivne želje mogu da promene ponešto od njihove svesti, smer puta kojim idu i, naravno, neka njihova ponašanja i, gledano spolja, neke aspekte njihovog držanja i načina života. Na šta se ovde odnosi promena? Na primer, pretpostavimo da trenutno imaš veru, stanje ti je vrlo dobro, nisi negativan i tvoja se dužnost naročito glatko odvija. Shodno tome, osećaš da si posebno odan i da ima nade da se ostvari tvoja želja da postigneš spasenje, pa ti je u redu da istrpiš svaku muku. Ali dobra vremena ne potraju. Tokom izvršavanja svoje dužnosti naiđeš na određene prepreke i neuspehe, bivaš orezan, mnogo puta skreneš s puta, antihristi te čak zaluđuju i potiskuju i istrpiš brojne nevolje. Tada u svom srcu osećaš nelagodu. Ne shvataš istinu, ne znaš zašto su se te stvari dogodile i iz molitve Bogu ne dobijaš nikakve odgovore, pa se osećaš uznemireno. Pojava ovih stvari u velikoj meri nanosi određeni udarac i razaranje tvojoj rešenosti da čezneš za istinom i svetlošću. Nakon što istrpiš ovo razaranje, više ne želiš da izvršavaš svoju dužnost, osećajući da to nema svrhe. O čemu se ovde radi? Kako si se tako brzo promenio? Zašto si sasvim drugačija osoba nego ranije? Da imaš rast i da imaš istinu kao svoj život, tvoja se posvećenost ne bi promenila. Međutim, pošto istinu nemaš kao svoj život, tvoje unutrašnje stanje, mentalitet i tvoja pokretačka snaga da veruješ u Boga i da se daješ uvek su nestabilni i naizmenično se kreću između toplog i hladnog. Tokom vremenskih perioda kad se sve odvija glatko i kad si u dobrom raspoloženju, ti imaš pokretačku snagu, tokom molitve imaš mnogo toga da kažeš, voljan si da čitaš Božje reči, radiš naporno na svojoj dužnosti i u redu ti je da budeš zauzet ili umoran, kao i da istrpiš svaku muku. Međutim, čim stvari postanu donekle nepovoljne, ti postaješ negativan i slab, gubeći pokretačku snagu da izvršavaš svoju dužnost. Kad propustiš jedan obrok ili koji sat spavanja, osećaš da je to ogromna teškoća i u tvom srcu se pojavljuju pritužbe: „Zašto treba da patim? Od vršenja svoje dužnosti čak i ne zarađujem novac, to nije toga vredno!” Vidiš, mentalitet ti je sasvim drugačiji. Zašto je došlo do tako velike promene? Zato što istinu nemaš kao svoj život i tvoje iskvarene naravi i dalje postoje u tebi. Kad su puni elana, ljudi osećaju da nemaju nikakvih ambicija niti želja, kao ni zahteva prema Bogu. U stvarnosti, u njima i dalje kontrolu imaju njihove iskvarene naravi; te stvari se ne menjaju. Kad su pozitivni, ljudi su prepuni elana, imaju naročitu pokretačku snagu i niko ne može da ih zadrži. Kad su negativni, oni su poput nekakvog mulja, niko ne može da ih izvuče. Uvek idu iz krajnosti u krajnost i potpuno su nestabilni. To pokazuje da im u normalnoj ljudskosti nešto nedostaje. Šta im nedostaje? Nedostaje im istina kao sopstveni život – eto šta im nedostaje. Tvoje stanje se naizmenično kreće između toplog i hladnog, u jednom trenutku si negativan, a već u sledećem pozitivan. Čime je ovo izazvano? To tvoje iskvarene naravi izazivaju nevolju. Danas te navode da misliš jedno, sutra već nešto drugo; u svakom slučaju, te misli su uvek u skladu s tvojim željama, tvojom plahovitošću i tvojim trenutnim stanjem, raspoloženjem i emocijama. Međutim, stvari su drugačije kad ljudi imaju istinu u sebi. Ako istina postane tvoj život, ona će ti uvek omogućavati da imaš tačnu i istinsku definiciju onoga što radiš, a to se nikad neće promeniti. Nećeš oscilirati između toplog i hladnog, nećeš postati negativan i nećeš splasnuti zbog jednog neuspeha i pada odnosno zbog malo orezivanja ili neznatne prepreke. Niti ćeš u toj meri biti pozitivan da se ponašaš kao omladinac pun žara, ostajući budan tri dana i noći zaredom. Umesto toga, imaćeš normalnu racionalnost. Zar ne? (Tako je.) Čim shvate istinu i istina postane njihov život, ljudima postanu jasne vizije. Oni znaju zašto treba da slede Boga, zašto treba da izvršavaju svoju dužnost, kakve rezultate treba da postignu pri obavljanju svoje dužnosti, kao i svrhu, značaj i vrednost podnošenja ove muke. Bez zbunjenosti ili nejasnoća, oni u svom srcu temeljno shvataju sva ta istina-načela. Pa tako, svojevoljno i bez pritužbi trpe, u svemu što rade imaju pravila i načela i nikad ne gube veru u Boga; kad se osećaju negativno, ne žale se na Boga niti Ga napuštaju, a kad se osećaju pozitivno, nemaju nikakve dodatne zahteve prema Bogu, i stanje im je vrlo normalno. Da li ste vi sada takvi? (Ne.) Šta bi onda trebalo učiniti? (Od sada pa nadalje, treba da se usredsredimo na stremljenje ka istini kako bismo razrešili svoje iskvarene naravi; drugi put ne postoji.) Osim stremljenja ka istini, drugi put ne postoji. Dozvoli Mi da ti kažem: ako ne budeš stremio ka istini i budu li iskvarene naravi uvek imale kontrolu nad tvojim životom, onda nećeš imati dobro odredište; u najboljem slučaju, završićeš kao službenik. Međutim, ako budeš stremio ka istini, postojaće ogromna nada da postigneš spasenje, a biće i ogromni blagoslovi koje ćeš na kraju primiti. Budeš li stremio ka istini, oslobodićeš se okova iskvarenih naravi, iskvarene naravi više neće biti tvoj život i, shodno tome, zaista ćeš uvideti nadu da postigneš spasenje. Ako ne budeš stremio ka istini i tvoje iskvarene naravi ostanu nerazrešene, pa, kako bi činio dobre stvari i kako ne bi činio zlo želiš da se pouzdaš isključivo u samoobuzdavanje i u snagu volje, u tom slučaju teško je reći hoćeš li uopšte moći da stigneš do kraja puta. Da li si razumeo? (Razumeo sam.) Koji je najveći problem koji ljudi treba da reše u svojoj veri u Boga? (To su iskvarene naravi.) Rešavanje iskvarenih naravi je najvažnija stvar. Nemoj da razmišljaš na sledeći način: „Sad puno radno vreme izvršavam dužnost u Božjoj kući, puno radno vreme se dajem, pa sam pobednik!” Bog govori o sačinjavanju grupe pobednika – na šta se misli pod pobednicima? „Oni slede Jagnje kud god ono ide” (Otkrivenje 14:4). Jednostavno rečeno, to su pobednici. Čovek ne može da se zadovolji samo time da bude pobednik. Biti pobednik, u ovom jednostavnom smislu, ne znači da su čovekove iskvarene naravi odbačene, a ne znači ni to da taj čovek istinu ima kao svoj život. Oni koji su na kraju spaseni nisu samo pobednici – stvari nisu tako jednostavne. Pobednici su naprosto oni koji prevazilaze sekularni svet, Sotonu, zle trendove i zle režime – to je ono što su pobednici. Ako razumeš samo nekoliko istina-načela i možeš privremeno da prevaziđeš telo i osećanja odnosno ne sputavaju te razne neosnovane glasine ili te ne ometaju zli ljudi ili bezvernici, time se i dalje ne ispunjava merilo pobednika. To što poseduješ samo ovih nekoliko manjih iskustava ne predstavlja veliku vrednost. Šta je vredno? Najvrednija stvar je posedovati istinu kao svoj život. Kako čovek može istinu da učini svojim životom? Postoji samo jedan put: moraš više da čitaš Božje reči i da više primenjuješ i doživljavaš Božje reči. Jedino na taj način možeš da zadobiješ istinu iz Božjih reči i da počneš da stičeš istinu kao svoj život. Koristiš li istinu da usmerava ceo tvoj život, tvoju svakodnevicu, kao i načela prema kojima postupaš i vladaš se – ako praktično postupaš na ovaj način – imaćeš istina-stvarnost. Kad poseduješ istina-stvarnost, tvoje pređašnje sotonske naravi biće bačene u stranu. Pre nego što odlučiš kako da postupiš, prvo razmisli: „Ono što mislim nisu istina-načela. Moram da vidim šta kažu Božje reči.” Razmišljaš li svaki put na ovaj način i ako svaki put govoriš i postupaš prema Božjim rečima, zar malo-pomalo istina neće početi da ulazi u tvoj život? Okean je sazdan od mnoštva kapljica. Dozvoli istini da malo-pomalo ulazi u tvoje srce kako bi izmenila tvoju svakodnevicu, tvoja gledišta, tvoj trenutni status postojanja i tvoje stanje. Kako se tvoje stanje postepeno bude menjalo i razvijalo u dobrom smeru, sve više će se smanjivati verovatnoća da ćeš činiti zlo i izazvati prekide i ometanja, sve više će se smanjivati verovatnoća da ćeš se hvalisati, dok će se sve više povećavati tvoja svedočenja o praktičnom postupanju prema istina-načelima. Kad se pojave kritična pitanja u vezi sa ispravnim i pogrešnim, istina-načela prevazilaze tvoje sotonske iskvarene naravi, kao i tvoje lične želje, afinitete i planove. Tek tada ćeš biti istinski pobednik, neko ko istinu ima kao svoj život i neko ko može da postigne spasenje. U suprotnom, budeš li samo postupao na osnovu svojih afiniteta, razmišljajući: „Ovakvo postupanje je dobro, ove stvari činim rado i svojevoljno i nemam nikakve pritužbe”, kakva je korist od toga? Nemaš nikakve pritužbe, no, koja su načela tvog praktičnog postupanja? Tvoje postupanje u potpunosti proizlazi iz afiniteta tvojih iskvarenih naravi, iz pogrešnih misli i gledišta, iz sebičnih namera, iz ambicija i želja, iz osećanja i iz plahovitosti – u potpunosti ga usmeravaju tvoje iskvarene naravi. Ovo je život koji otkriva iskvarene naravi, a ne život koji otkriva istinu. Bog ne samo da ga ne pamti, već će ga On takođe i osuditi. Moraš da daš sve od sebe kako bi učinio da to što proživljavaš, da reči koje govoriš i stvari koje radiš, kao i misli i gledišta koje otkrivaš, svi redom odgovaraju istini; kako bi postigao da tih pogrešnih misli i gledišta koji nastaju od iskvarenih naravi bude sve manje i manje u tvom srcu; i kako bi učinio da ono što misliš u svom srcu i tvoja gledišta o stvarima, svi budu povezani s istinom i svi odgovaraju istini. Moraš da težiš ovom aspektu i da se na njega usredsrediš, a zatim će u tebi nastajati sve više promena i tvoje će se stanje sve više poboljšavati. U današnje vreme, mnogi ljudi mogu da izgovaraju reči i doktrine, izražavajući ih jasno i logično, međutim, kad treba da govore o istina-stvarnosti, oni nemaju šta da kažu i nisu u stanju da izraze čak ni mrvicu praktičnog razumevanja. U čemu je ovde problem? (Nemamo istinu.) Tvoj život je i dalje život sazdan od iskvarenih naravi, život Sotone, a to nije život istine.

Da li ste razumeli ono o čemu smo upravo razgovarali u zajedništvu? Ako zaista prepoznajete da vaše iskvarene naravi nisu još uvek odbačene i da još uvek živite prema iskvarenim naravima, hoćete li postati negativni? (Upravo sada, kad sam čuo da Bog kaže kako se naše iskvarene naravi nisu promenile, u svom srcu sam imao veliki osećaj nesklada, razmišljajući da sve ove godine neprekidno jedem i pijem Božje reči i usredsređujem se na primenu istine u konkretnim situacijama – pa kako se moje iskvarene naravi nisu još uvek promenile? Osećao sam se pomalo razočarano i negativno. Ali kroz Božje pružanje usmeravanja i delić po delić besede, shvatio sam da samo pokazujem neka spoljašnja lepa ponašanja, dok moje iskvarene naravi u meni i dalje imaju kontrolu; zaista nije došlo ni do kakve promene. Bog je rekao da pri obavljanju stvari ljudi prvo moraju da razmisle i da, ma koliko bile dobre, njihove ideje ne predstavljaju istina-načela, te da svaki put kad nešto čine, ljudi moraju da vide šta poručuje istina u Božjim rečima i da se obučavaju u traganju za istinom i u praktičnom postupanju prema Božjim rečima, a zatim će se njihovo stanje polako promeniti. Nakon što sam čuo Božju besedu, učinilo mi se da ponovo vidim nadu, osetio sam da postoji put i više nisam bio negativan.) Pogrešno je biti negativan; ni pod kakvim okolnostima ne treba da budeš negativan. Odbacivanje iskvarenih naravi predstavlja tu krupnu stvar postizanja spasenja. Što više je nešto iskvarena narav, to više moraš da se usredsrediš na to da to rešiš. U tome moraš da daš sve od sebe i da tome posvetiš svu svoju pažnju. Ne možeš da budeš negativan i ne možeš da odustaneš. Iako sada počinjete da se usredsređujete na stremljenje ka istini, ponekad i dalje ne znate kako da praktično postupate. To što vam sada govorim o putu primene korisnije je za vaš život-ulazak; u isto vreme to može da izazove da se u vama javi osećaj da je nastala kriza i da vam omogući da se usredsredite na istinu, da shvatite istinu i da što pre uđete u istina-stvarnost. Nemojte biti samozadovoljni i ne zadovoljavajte se svojim trenutnim stanjem. Samo ste postali poslušni, lepo ste se ponašali i donekle ste razumniji nego ranije, ali ste i dalje daleko od odbacivanja svojih iskvarenih naravi! Činjenice su jasne, pa u čemu je svrha biti negativan? Vašom negativnošću se ne rešavaju stvarni problemi. Treba da ustanovite odakle nastaje problem i da odatle počnete da pokušavate da ga rešite. Nije prekasno ako sada počnete. Kada će biti prekasno? Biće prekasno kad se Božje delo završi. Imate li rešenost da uđete u istina-stvarnost i da istinu počnete da zadobijate kao svoj život? (Sad imamo tu rešenost.) Ulazak u istina-stvarnost zapravo nije težak. Razmislite o tome, u besedi o istini je izgovoreno mnogo reči, a one su veoma detaljne i konkretne. Čini se kao da je taj sadržaj ogroman, ali se načela ne menjaju, a ne menja se ni put primene. Kad otkriješ iskvarenu narav, svesno dograbi tu ideju ili misao i u svom srcu razmisli: „Ovo je iskvarena narav, pa kako treba da je razrešim? Prethodno je nisam razrešio. Tolike godine verujem u Boga, ali sam se usredsređivao samo na spoljašnje postupke i na hvalisanje, a nikad nisam razmišljao o činjenici da i dalje imam iskvarene naravi. Danas sam iznenada otkrio da takvu misao imam u sebi. Odakle je ta misao potekla? Iz iskvarene naravi. Kako ovu iskvarenu narav onda treba razrešiti?” Moli se Bogu i tragaj za istinom, a takođe pitaj ljude oko sebe koji su stekli iskustvo; oni će te voditi da tragaš za istinom i da rešiš taj problem. Kad ste svi zajedno, jedni druge morate da podržavate i da jedni drugima pomažete, te da međusobno budete puni razumevanja. Svi imaju isti rast i niko ni na koga ne treba da se ugleda niti da ikoga gleda s visine. Ako svi jedni drugima ovako pomažete, svi jedni druge podržavate i rast svih postepeno raste, pa na kraju svi postignete spasenje i zajedno uđete u carstvo, zar to ne bi bilo dobro? (Da.) U redu, hajde da na ovom mestu za danas završimo naš razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

9. septembar 2023. godine