Na prošlom okupljanju nastavili smo razgovor u zajedništvu na temu „kako stremiti ka istini”. Koji je bio glavni sadržaj tog razgovora? Razgovarali smo o razlikama između ljudskih urođenih stanja i njihovih iskvarenih naravi, a konkretno smo razgovarali i o ta dva aspekta. Da li ste kroz taj razgovor stekli određeno shvatanje dela koje Bog namerava da izvrši i koje ljudske aspekte Bog želi da promeni pri spasavanju ljudi? (Da. Na osnovu Božje besede sam shvatio da su ljudske iskvarene naravi ono što Bog Svojim delom namerava da promeni.) Pri spasavanju ljudi, Bog namerava da ih oslobodi njihovih iskvarenih naravi; On ne namerava da promeni njihova urođena stanja, zar ne? (Tako je.) Bog izražava istine i ljude opskrbljuje istinom i koristi različite metode rada – sve to je usmereno na ljudske iskvarene naravi. Kroz Svoje delo, Bog ljudima omogućava da odbace naravi na koje se oslanjaju radi opstanka, a koje je iskvario Sotona. Na taj način, Božje reči i istina se pretaču u ljude, postajući njihov život. Ovo je krajnji rezultat koji Božje delo ima za cilj da postigne. Šta ste dokučili iz besede o ovom aspektu? Koji sadržaj je na vas ostavio najdublji utisak? Razmislite na trenutak o tome. (Poslednja Božja beseda mi je pomogla da ispravim pogrešno gledište koje sam imao. U prošlosti sam mislio da će Bog promeniti ljudski urođeni kov, sposobnosti i ličnost, ali sam na osnovu Božje besede shvatio da Bog ne obavlja natprirodno delo. Božje delo je u tome da promeni ljudske iskvarene naravi i njihove različite pogrešne misli i gledišta, a to su stvari koje potiču od Sotone. Primenom Božjih reči, ljudska normalna ljudskost se obnavlja, a njihova savest i razum postaju sve normalniji. U isto vreme, shvatio sam i važnost stremljenja ka istini. Samo stremljenjem ka istini i primenom istine se naše iskvarene naravi mogu razrešiti; kad Božje reči postanu naš život, mi postižemo spasenje od Boga. Ta dva aspekta Božje besede ostavila su relativno dubok utisak na mene.) Sadržaj poslednje besede obuhvatio je istinu povezanu sa vizijama; obuhvatio je neke konkretne aspekte Božjeg dela, predmete Božjeg dela i rezultate koje ono ima za cilj da postigne. Na osnovu sadržaja tog razgovora, pojavila su se neka konkretna pitanja. Ta pitanja obuhvataju sledeće: koja ispoljavanja u svakodnevnom životu se smatraju čovekovim urođenim stanjima, koja ispoljavanja odražavaju čovekov karakter ili njegovu ljudskost-suštinu – to jest, ono što uobičajeno nazivamo određenim ispoljavanjima toga da li je čovekova ljudskost dobra ili loša – i koja ispoljavanja su otkrovenja iskvarene naravi. Ovo su konkretna pitanja, zar ne? Iako smo u prethodnom razgovoru na ovu temu naveli određene primere, oni nisu bili naročito precizni niti konkretni. Danas ćemo konkretno razgovarati o ovom pitanju kako bismo napravili jasnu razliku između ispoljavanja koja ljudi otkrivaju a koja su urođena stanja, onih koja su svojstvena njihovom karakteru i onih koja spadaju u kategoriju iskvarenih naravi, jasno razlikujući konkretna ispoljavanja ova tri aspekta. Time će biti jasnije kako, na osnovu Božjih reči i istine, mnoštvo problema sa kojima se susreću u svom svakodnevnom životu ljudi treba da povežu sa ova tri aspekta. Ovim su obuhvaćena ona ljudska otkrovenja koja su urođeni aspekti normalne ljudskosti i kojima se ne treba baviti niti ih sputavati; oni aspekti koji su otkrovenja problema s čovekovom ljudskošću i način na koji ljudi treba da ih promene i isprave, odnosno da ih razreše kroz traganje za istinom; i ona ispoljavanja koja spadaju u kategoriju iskvarenih naravi, i način na koji ljudi treba da shvate suštinu tih naravi, da ih reše i odbace kroz prihvatanje i primenjivanje istine. Svi oni imaju konkretna ispoljavanja i, naravno, postoje konkretni putevi praktičnog postupanja. Na osnovu različitih ljudskih ispoljavanja, razgovaraćemo o načelima i putevima primene tako da ljudi mogu da shvate kako da se suoče s ovim problemima i da ih reše, i tako da ljudi mogu da imaju konkretne stavove i puteve primene za različite probleme. Da li ovakav način besede zvuči dobro? (Da.)

Prethodno smo dvaput razgovarali o ova tri pitanja: urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima. Iako nismo jasno objasnili kome od ova dva pitanja konkretno pripadaju ljudska ispoljavanja i otkrovenja, u razgovoru o svakom od tih pitanja jesmo naveli određene primere. U prethodnim besedama, kad smo se dotakli ovih pitanja, takođe smo razgovarali o suštini tih pitanja ili o obuhvaćenim putevima i načelima primene. Kad je reč o ova tri pitanja koja sam upravo pomenuo, sada bih želeo da svi prvo razmotrite na šta se urođena stanja odnose. O ovome svi možete ugrubo da besedite kako bismo stekli elementarnu sliku. (Bože, da li se urođena stanja odnose na ljudski kov, sposobnosti, urođenu ličnost i instinkte?) O tom sadržaju smo ranije razgovarali, tako da bi s njim svi trebalo da ste upoznati. Ima li još nečega? Da li se vrline i izgled smatraju urođenim stanjima? (Da.) A čovekovo porodično poreklo? (Da, i to.) Tu su i životne rutine i navike, zar ne? Još nešto? (Interesovanja i hobiji.) Postoji određena razlika između interesovanja i hobija, s jedne strane, i vrlina, s druge. Dodavanjem interesovanja i hobija uvode se dodatne specifičnosti. Hajde da redom navedemo ta urođena stanja: prvo je porodično poreklo; drugo je izgled; treće je ličnost; četvrto su instinkti; peto je kov; šesto su vrline; sedmo su interesovanja i hobiji; osmo su sposobnosti. A zatim dolaze životne navike i životne rutine. Poslednja dva su slična, ali ima i nekih konkretnih razlika. Ukupno ih ima deset. Hajde, pročitajte ih. (Prvo: porodično poreklo. Drugo: izgled. Treće: ličnost. Četvrto: instinkti. Peto: kov. Šesto: vrline. Sedmo: interesovanja i hobiji. Osmo: sposobnosti. Deveto: životne navike. Deseto: životne rutine.) Sve ovo su urođena stanja ljudi. Zar ne bi trebalo da i o urođenim stanjima konkretno razgovaramo? Bez razgovora u zajedništvu, da li biste samostalno mogli pravilno da ih razlikujete? (Ne.) U kojim situacijama ne možete da ih razlikujete? (Ponekad kad kod nekog zapazimo određena ispoljavanja, ne možemo da utvrdimo da li ta osoba ispoljava svoju ličnost ili instinkte ili su to ispoljavanja iskvarene naravi.) (Isto tako, kad je reč o životnim navikama i životnim rutinama – nekada sam mislio da one nastaju na osnovu stečenih životnih uslova i porekla; nisam shvatao da mogu da budu urođena stanja.) Vidiš, kad u okviru jedne veće teme raščlanimo neki detaljan i konkretan sadržaj, gledano spolja, čini se da su vam pojedinosti poznate, dok ih u svakodnevnom životu pomalo mešate; i dalje vam nije naročito jasno kako da ih međusobno razlikujete, zar ne? (Tako je.) O ovom pitanju moramo i dalje konkretno da razgovaramo.

Kad je reč o tri aspekta koja smo upravo pomenuli – urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima – hajde da navedemo neke konkretne sadržaje za urođena stanja i da o svakom od tih sadržaja ponaosob detaljno razgovaramo. Kad je reč o ljudskosti i iskvarenim naravima, taj sadržaj nećemo navoditi. Dok budemo razgovarali o konkretnom sadržaju i ispoljavanjima urođenih stanja, dotaći ćemo se i nekih ispoljavanja ljudskosti i otkrovenja iskvarenih naravi. Dok o njima budemo razgovarali, moći ćete da razaznate i napravite razliku da li ona pripadaju urođenim stanjima, koja ne treba menjati, ili pripadaju problemima s ljudskim karakterom ili njihovim iskvarenim naravima, koje treba razrešiti kroz traganje za istinom. Konkretnim razgovorom kroz navođenje konkretnih primera i problema, te razlike postaju jasnije, zar ne? (Da.) Na primer, neki ljudi potiču iz siromašnih porodica i imaju loše materijalne prilike. Sastavljaju kraj sa krajem; uvek su u stisci s novcem i moraju da se preračunavaju i da planiraju svaki trošak. Kad je reč o trošenju novca, njihov pristup je u tome da ga troše što racionalnije. Rođeni su u takvim porodicama i u takvim uslovima. U koji od tri aspekta o kojima smo razgovarali ovo spada? Je li to urođeno stanje, ljudskost ili iskvarena narav? Ovo je aspekt njihovog porodičnog porekla, a to je urođeno stanje, zar ne? (Da.) Da li je ovo porodično poreklo dobro ili loše? (Iz ljudske perspektive, ono je loše.) Ti ljudi se muče da prežive, porodice su im osiromašene, ekonomski uslovi im nisu ni izdašni ni dobrostojeći – to su problemi povezani sa njihovim porodičnim poreklom. Iako je ovakav čovek rođen u siromašnoj porodici, nikada nije jeo kavijar, nikada nije nosio markiranu odeću, nikada nije mogao da iskusi razne luksuzne stvari i nikad nije bio u kontaktu ni sa čim vrhunskim niti sa ijednim imućnim pojedincem ili poznatim ljudima, on poseduje savest i razum. Kad s drugima komunicira, nikad ih ne iskorišćava. Kad vidi da neko uživa u dobrim stvarima ili vidi nekog imućnog, iako im zavidi, nikad ne pomišlja da ukrade ili dograbi tuđu imovinu. Na koji aspekt se odnosi otkrovenje ovakvog čoveka? (Na njegov karakter, njegovu ljudskost.) Odnosi se na njegovu ljudskost. Da li je ispoljavanje njegove ljudskosti u ovom smislu dobro ili loše? (Njegova ljudskost je dobra i čestita.) To se još uvek ne može smatrati čestitim; to samo znači da on ne iskorišćava sitne pogodnosti i ne laska bogatima. U stanju je da se prema ovim stvarima ispravno odnosi. Kakva je ljudskost ovakvog čoveka? (Njegova ljudskost je relativno dobra.) To je objektivna izjava; njegova ljudskost je relativno dobra, što znači da, kada se uzme u obzir njegov karakter, on poseduje izvestan integritet i dostojanstvo. Iako mu je porodično poreklo siromašno i nije plemenito, on siromašne ne prezire i ne daje prednost bogatima, niti ove druge iskorišćava. Postoji još jedan tip čoveka: rođen je u imućnoj porodici ili kao što bi nevernici rekli, „upala mu sekira u med”. Nikada nije morao da brine o hrani ili odeći i sve mu je bilo nadohvat ruke; može da jede šta god poželi. Njegove porodične prilike su naročito dobre, a njegovi se roditelji prema njemu lepo ophode. Na koji aspekt se ovo odnosi? (I ovo se odnosi na njegovo porodično poreklo.) Čovekovo porodično poreklo je urođeno stanje. Iako ovakav čovek ima naročito dobro porodično poreklo, dobre ekonomske prilike i nikakve brige oko hrane i odeće, i imao je priliku da vidi dobre stvari i iskusi ono što svet ima da ponudi, kad s drugima komunicira, ako primeti da je neko od njega bolji ili sposobniji ili da se neko u nekoj oblasti posebno ističe, ili da neko među ljudima ima prestiž, on oseća ljubomoru i razbija glavu oko toga kako da ga omalovaži. Na koji aspekt se odnose ova ispoljavanja? (Mislim da se odnose i na iskvarene naravi i na ljudskost.) Tako je. Ona se odnose i na njegovu ljudskost i na njegove iskvarene naravi. Kad primeti nekog ko je bolji od njega samog, ovakav čovek oseća ljubomoru, mržnju i želi da potiskuje, muči i izopšti tu osobu; želi da je nadmaši. Ukoliko samo ima ove misli, ali na osnovu njih ne postupa, on je čovek sa lošom ljudskošću – da li mu je ljudskost zla? (Jeste.) Ako na osnovu ove zle ljudskosti oseća prkos kad vidi nekog boljeg od sebe, o njemu iza njegovih leđa donosi sud, pa se čak bavi sumnjivim radnjama da ga potisne, to su konkretna ispoljavanja iskvarene naravi. Koja je suština ove iskvarene naravi? To je pakost. Ova ispoljavanja se odnose kako na ljudskost tako i na iskvarenu narav. Iako su porodične prilike ovakvog čoveka dobre, on se lepo hrani i lepo oblači i mogao bi da očekuješ da bude pronicljiv i prema drugima tolerantan, u komunikaciji s ljudima on uvek želi da ih iskoristi i uvek je preterano sračunat. Kad s drugima negde izađe, cepidlači oko toga ko je potrošio više novca i ko je platio prevoz, i nije spreman da potroši ni dinar više. Kad s drugima radi, uvek preračunava ko je uradio više a ko manje i uvek razmišlja o načinima da zabušava. Na koji aspekt se ovo odnosi? (Odnosi se na njegovu ljudskost.) Na koji aspekt ljudskosti? (Na sebičnost i niskost.) Sebičnost i niskost, želja da se drugi iskoriste, odsustvo integriteta i dostojanstva – to se odnosi na njegov karakter. Kad s ljudima komunicira, on je sračunat i voli druge da iskorišćava, čak i ako je ostvarena korist običan cvonjak, te u svakoj prilici traži način da stekne neku prednost. Bilo da je reč o javnom ili privatnom resursu, bilo da su u pitanju mladi ili stariji ljudi, svakoga će iskoristiti. Ko god da je u pitanju, on se ne suzdržava i iskoristiće tu osobu kad god se za to ukaže prilika. U svojoj komunikaciji s drugima posebno je zahtevan i sračunat. Na primer, prošli put si ga zamolio da ti učini uslugu i on sad smatra da mu duguješ. Učiniće sve da te natera da uzvratiš za tu uslugu, a to mora biti čak i veća usluga od one koju je on učinio tebi; smatra da će samo tada to biti pošten posao. Zar se ovako ne ponaša neko ko je preterano sračunat? (Da.) Ovo je ponašanje čoveka koji je preterano sračunat, naročito zahtevan prema drugima i veoma sklon spletkarenju. Iako mu u smislu hrane i odeće ništa ne nedostaje i u svim aspektima živi boljim životom od ostalih, kad god vidi da neko ima nešto što on ranije nije video, on to želi malo da koristi i isproba. Oseća potrebu da ima sve što drugi imaju. Ako to nema, u srcu se oseća neprijatno i neuravnoteženo, u toj meri da gubi apetit i ne može da spava; biće zadovoljan tek onda kad on sam to bude posedovao. Kakav je ovo problem? (I dalje je to problem ljudskosti.) Ova konkretna ispoljavanja jesu problemi njegove ljudskosti, a ne njegova urođena stanja. Urođena stanja se odnose samo na njegovo porodično poreklo i porodične prilike u kojima živi, dok se načini njegovog vladanja i bavljenja stvarima odnose na njegovu ljudskost. Njegova otkrovenja i ispoljavanja, kao što su njegovi stavovi, metode i motivi u načinu na koji se vlada i bavi stvarima, odnose se na problem njegovog karaktera; to još uvek nije dostiglo nivo iskvarenih naravi. On je sebičan, zahtevan, preterano sračunat, spletkaroš i voli druge da iskorišćava – jesu li to ispoljavanja dobre ili loše ljudskosti? (To su ispoljavanja loše ljudskosti.) Sve su to ispoljavanja lošeg karaktera i loše ljudskosti. Jesu li ova ispoljavanja loše ljudskosti drugima vidljiva i uočljiva? (Jesu.)

Neki ljudi imaju lepo definisane crte lica i rođeni su sa krupnim, svetlim i inteligentnim očima koje izgledaju živahno i izražajno. Od detinjstva su bili prilično simpatični. Pod koji aspekt ovo potpada? (To se odnosi na njihov izgled.) Izgled pripada urođenim stanjima, zar ne? (Da.) Posedovati krupne oči i lepo definisane crte lice, urođeno posedovati prednost privlačnog izgleda – je li to aspekt iskvarenih naravi? (Nije.) Da li se to odnosi na pitanja ljudskosti? (Ne, ne odnosi se.) To se ne odnosi na ljudskost ni na iskvarene naravi, stoga tu ništa ne treba menjati. Urođena stanja su stečena rođenjem; ti ljudi su rođeni s takvim izgledom i nisu se podvrgavali nikakvim veštačkim ulepšavanjima ili promenama. Naprosto su takvi. Iako su prirodno privlačni, uvek su smeteni kad se u svakodnevnom životu bave složenim pitanjima i ne znaju kako da ih reše. I u vezi sa ljudima, događajima i stvarima nedostaje im sposobnost raspoznavanja. Nije im jasno s kim mogu da se druže, a koga treba da izbegavaju. Ne znaju ko je zao i koje bi druženje moglo da donese nevolju. U svojoj trećoj deceniji života, oni ove stvari ne znaju, pa čak i kad napune trideset ili četrdeset godina, uprkos određenom životnom iskustvu, to i dalje ne znaju. Iako imaju krupne, izražajne oči, um im je prilično smeten. Kakav je ovo problem? (Je li to problem s njihovim urođenim kovom?) Njihov urođeni kov nije naročito dobar. U komunikaciji s drugima i pri rešavanju problema nikad ne mogu da pronađu načela i ne mogu da prozru različite tipove ljudi. Drugi ih često prevare, podvale im ili se njima poigravaju. Kakav je kov ovakvog čoveka? (Njegov je kov relativno loš.) Kov mu nije dobar. Imati izražajne oči ne znači nužno i bistrinu uma. Iako, u smislu svog urođenog stanja, on dobro izgleda, kov mu nije najbolji. Ipak, ima jedna stvar: tokom školovanja on se isticao u savladavanju gradiva; mogao je brzo da zapamti književna dela, a kad je učio matematiku, fiziku, hemiju ili novi jezik, brzo bi dokučio suštinu. Lako se upisao na studije, a zatim stekao magistarsko i doktorsko zvanje. Pod šta ovo treba podvesti? Može li se to podvesti pod dobar kov? (Ne.) Pa, pod šta se onda to podvodi? (To se podvodi pod njegove vrline, a one su njegovo urođeno stanje.) To je tačno. Ovakav čovek se ističe u učenju, sticanju znanja i akademskim predmetima. Vrlo brzo dokuči udžbeničko gradivo i stvari koje su teorijske i zasnovane na pravilima, kao što su aspekti povezani sa stručnim veštinama i tehnologijom ili formule i pravila u matematici, fizici i hemiji, i jako dobro ih pamti. Ovaj tip čoveka se ističe u učenju ovih stvari i za njih ima naročit dar. Može da ih shvati već na prvi pogled i posebno se ističe na ispitima i u odgovaranju na pitanja; kad je reč o odgovaranju na pitanja, to mu ide s lakoćom – tu najbolje do izražaja mogu da dođu njegove vrline. Mogli bismo reći da se u moru znanja ovakav tip čoveka oseća poput ribe. Da li ova ispoljavanja predstavljaju njegov kov? (Ne.) Ona samo znače da on ima konkretnu vrlinu. Taj tip čoveka pokazuje naročito dobre rezultate u oblasti znanja, pokazujući ljudima da se njegova vrlina u toj oblasti ističe. Budući da ima tu vrlinu i budući da je ostvario određena postignuća – stekao titulu magistra i doktora nauka i stekao visoko obrazovanje – on sebe među drugima vidi kao učenjaka, znalca i intelektualca visokog ranga. I što više knjiga čita, oseća da je sve ugledniji pojedinac, da je superioran i da su svi drugi obični, bez znanja, nesposobni da shvate njegov um ili da ga prozru, te da nisu na istom nivou kao on. Shodno tome, u odnosu na druge on se često oseća superiorno i sebe smatra izvrsnim i izuzetnim. Kakvo je ovo ispoljavanje? (Iskvarena narav.) Koji aspekt iskvarenih naravi? (Nadmenost.) Njegova nadmena iskvarena narav navodi ga da, nakon sticanja visokog obrazovanja, još i više gleda s visine na mase i na ljude iz svih drugih društvenih slojeva. Nakon što počne da veruje u Boga, a zbog stečenog visokog zvanja i diplome, uvek želi da u crkvi ima poslednju reč i teži tome da bude starešina. Pri svakim izborima nada se da će biti izabran. Ako ne bude izabran, postaje negativan i misli da je beznadežan. Šta god da starešine i delatnici govore, on to ne želi da sluša, već se tome opire. Koja god dužnost da mu se dodeli, taj zadatak mu je odbojan i iza kulisa ga osuđuje. U svom srcu razmišlja: „Ti nisi naročito obrazovan. Tvoje reči nemaju smisla. Duboko u sebi, na tebe kao crkvenog starešinu gledam s visine. Odbijam da pred tobom kapituliram! Nemoj misliti da si bolji od mene. Da se uporedimo, pa da vidimo ko ima ono što je potrebno. Da vidimo ko može da izdeklamuje više Božjih reči i ko može da pokaže dublje razumevanje. Ako tvoja beseda ne bude bolja od moje, odbijam da pred tobom kapituliram! Iako si izabran za starešinu, ne moram da slušam i sprovodim sve to što tražiš od mene, niti da se tome povinujem!” Kakvo je ovo ispoljavanje? (Iskvarena narav.) Ovo je konkretno otkrovenje iskvarene naravi. Da li se ovo odnosi na ljudskost? Budući da ovaj tip čoveka ima prirodnu vrlinu i, na temelju toga, intenzivno uči, stiče brojna znanja i stiče društveni status, on oseća da je od drugih superiorniji, da je jedinstven i svima želi da se obraća sa više pozicije i postupa dominantno; među ljudima uvek želi da bude vođa, da ga drugi slušaju – ima li ovakav tip čoveka problem sa svojom savešću i razumom? (Da, ima.) Koji je to problem? Zahvaljujući njegovoj vrlini, bilo mu je lako da učenjem stekne visoko obrazovanje. Da li je ta vrlina sama po sebi problem? Je li ta vrlina sama po sebi aspekt iskvarenih naravi? Da li je ona ispoljavanje loše ljudskosti? (Nije.) Ipak, budući da ima tu vrlinu, on je stekao veliko znanje i visoko obrazovanje, što je u skladu sa društvenom ocenom i definicijom statusa. To ga je navelo da poveruje da u crkvi treba da ima poslednju reč, da u bilo kojoj grupi ljudi bude elita i da bude iznad svih drugih. Da li takva ljudskost ima ikakav razum? Da li je takva ljudskost dobra? (Njegova ljudskost nije dobra.) Po čemu njegova ljudskost nije dobra? (On nema razum ni savest; uvek želi da bude iznad drugih.) Želja da se bude iznad drugih delom ima veze s iskvarenom naravi. U drugom smislu, iz perspektive ljudskosti, zar ovo nije pomalo bestidno? (Jeste.) Božja kuća nije društvo. Pri izboru starešina, da li Božja kuća upoređuje akademska zvanja? (Ne.) Na čemu Božja kuća zasniva izbor starešina? Izbor se zasniva na istina-načelima, zar ne? (Da.) U Božjoj kući, izbor starešina se zasniva na istina-načelima, a ne na tome ko ima više akademsko zvanje. Da li su tom čoveku poznata načela za izbor starešina? Jesu, ali se on prema tim načelima odnosi kao prema običnim birokratskim izjavama i kao prema pukim teorijama, i ne zna kako da ih sprovodi ili primenjuje u svakodnevnom životu. Stalno širi ideju da samo oni sa akademskim zvanjem imaju dobar kov, da mogu da shvate istinu i da druge predvode. Budući da on ima visoko akademsko zvanje, poseduje određeno znanje i društveni status, a smatrajući da Božja kuća funkcioniše isto kao i društvo, on svoje znanje i visoko akademsko zvanje koristi kao kapital u nastojanju da u Božjoj kući ima poslednju reč. Načela za izbor starešina u Božjoj kući želi da zameni sopstvenim načinima posmatranja ljudi i rešavanja stvari i sopstvenim pristupima, perspektivama i gledištima u pogledu društvenog položaja i statusa. Nije li ovo odsustvo razuma? (Jeste.) Kako drugačije opisujemo odsustvo razuma? (Bestidnošću.) Običnim rečima, to je bestidnost; drugi način da se to kaže jeste da taj tip čoveka ima vrlo oskudan razum. Vidiš, iako je stekao takozvano visoko obrazovanje i pročitao mnogo knjiga, nijedna od tih knjiga niti ijedan učitelj ili profesor nisu ga nikada naučili kako da postupa kao neko ko ima razum. Nakon što je iz knjiga naučio brojne stvari, on naprotiv oseća da je stekao kapital i da je daleko bolji od običnih ljudi. Iako njegova vrlina nije negativna stvar i jeste urođeno stanje, ta vrlina vrlo lako može da dovede do određene posledice – da kao rezultat toga on postane nadmen i uobražen, da izgubi razum i postane bezočno drzak i bestidan. Iako je pročitao mnogo knjiga i stekao veliko znanje, on ne shvata značenje reči „stid”. Stoga, nakon što je stekao neko akademsko zvanje, on ga koristi kao kapital da se svuda razmahuje i želi da ga iskoristi da u Božjoj kući stekne status i da ima poslednju reč. On razmišlja: „Imam visoko akademsko zvanje i stvari učim brzo, što znači da imam dobar kov. I ne samo to, veoma sam obrazovan, video sam sveta i oštrouman sam, pa sam kvalifikovan da predvodim druge.” Pod ovim se podrazumeva da su njegovo znanje i vrline istina. Sve ovo su ispoljavanja odsustva razuma. Da li ovakav čovek, kome nedostaje razum, ima integritet? Ima li dostojanstvo? (Ne.) Odsustvo integriteta i dostojanstva – da li je to ispoljavanje dobre ljudskosti ili ogavne, niske ljudskosti? (To je ispoljavanje ogavne ljudskosti.) Takvi ljudi nemaju dobru ljudskost. Oni najviše cene sopstveno akademsko zvanje, društveni status, ličnu vrednost i položaj. Uzimajući to kao svoj kapital, oni su izuzetno nadmeni i uobraženi i žele da imaju poslednju reč. Ovo je ispoljavanje ogavne ljudskosti. Ovaj problem sadrži dva aspekta: jedan se odnosi na njihovu ljudskost, a drugi na njihovu iskvarenu narav. Njihovo posmatranje problema i njihov stav i gledišta u rešavanju problema odnose se na njihovu ljudskost. Ovakva ljudskost dovodi do određenih postupaka, ispoljavanja i otkrovenja, koji su izraz iskvarene naravi.

Neki ljudi po svojoj prirodi nisu pričljivi; odmalena ne vole baš mnogo da govore. U komunikaciji s drugima koriste jednostavne, oskudne izraze, a kad im se štošta dogodi, oni nemaju mnogo misli niti imaju izdašan rečnik da bi to izrazili. Čak i ako se izraze, to je sasvim jednostavno. Kakav je ovo problem? (To je problem u vezi s njihovom ličnošću.) To je problem u vezi s njihovom ličnošću, a sastavni je deo njihovih urođenih stanja. Imaju prirodno ćutljivu ličnost. Koriste jednostavan rečnik, nemaju naročito složene misli i u kontaktu s drugima nisu voljni da govore. Kad se tokom okupljanja u zajedništvu razgovara o istini, oni samo slušaju druge kako govore i već je dovoljno dobro ako mogu da pruže neki jednostavan odgovor nakon što drugi završe sa svojim govorom. Ako ih pitaš: „Kako ti to razumeš?”, oni će reći: „Razumem to slično kao i ti.” Ako ih zamoliš da budu konkretniji, reći će: „Mislim isto što i ti” i nemaju ništa da dodaju. Ovo je naprosto njihova ličnost; zamoliš ih li da kažu nešto više, nemaju ništa da dodaju. Ovo je deo njihovih urođenih stanja. Postoji još jedan tip čoveka koji, iako deluje da nema mnogo da kaže i, gledano spolja, često je ćutljiv, kad je s drugima nasamo voli da se raspituje o tračevima, pa postavlja sledeća pitanja: „Iz kog pastirskog područja je taj i taj brat ili ta i ta sestra? Čuo sam da osam godina veruje u Boga – je li ikada bio starešina? Koliko ima godina? Je li istina da se razveo i da ima dete?” Kakvo je ovo ispoljavanje? Gledano spolja, on ne voli mnogo da govori i ne sviđa mu se da priča u javnosti. Nema naročito bogat rečnik i nedostaju mu reči da s drugima normalno komunicira. Ipak, u svakom drugom smislu, ima mnogo toga da kaže i uvek voli da se raspituje o drugima, postavljajući pitanja poput ovih: „Je li ta osoba radila hiruršku korekciju kapaka? Koža joj je tako bela – da li često odlazi u salon lepote?” ili „Primećujem da taj i taj uvek koristi najnoviji računar i da mu je sva odeća markirana i prilično skupa. Je li njegova porodica imućna? Čime se bavi njegova porodica? Je li mu otac neki funkcioner?” Koji problemi su obuhvaćeni ovim ispoljavanjima? (Obuhvaćeni su problemi s njegovom ljudskošću.) Ljubopitljivost prema tračevima, prikupljanje informacija o beznačajnim ličnim stvarima i uživanje u naklapanju o privatnim stvarima drugih ljudi – to su ispoljavanja povezana sa čovekovom ljudskošću. Da li su ta ispoljavanja dobra? (Nisu.) U kom smislu nisu dobra? Koji su problemi ljudskosti time obuhvaćeni? Taj čovek nije nikome naudio, nikoga nije mučio, niti je povredio tuđe interese, pa zašto se ova ispoljavanja smatraju lošim? (On uvek želi da zna privatne stvari drugih ljudi i neprekidno zabada nos u tuđe stvari iza njihovih leđa. Postoji problem sa razumom njegove ljudskosti.) Taj problem se odnosi na razum njegove ljudskosti. Kad bi iskreno i direktno pitao, na primer: „Brate taj i taj, koliko imaš godina?”, da li bi to bilo normalno ispoljavanje ljudskosti? (Da.) Zar ovakvo postavljanje pitanja nije otvoreno i neposredno? Zar nije prikladno? (Jeste.) Pa, zašto onda neki ljudi pitanja ne postavljaju direktno onima na koja se ona odnose niti im se direktno obraćaju? Zašto se prepuštaju sumnjivim rabotama iza leđa drugih ljudi? Ako se o nekoj temi može postaviti pitanje ili se o njoj može lično razgovarati, to treba učiniti otvoreno. Zašto šaputati tajne iza tuđih leđa? Zar ovim nije obuhvaćen određen čovekov stav i način vladanja i postupanja? Da li su taj stav i način dobri? (Nisu.) Zašto se taj stav i način ne smatraju dobrim? Da li ovi ljudi koji vole potajno da se raspituju o raznim stvarima uživaju da kopaju po tuđoj privatnosti i ljude istražuju iza njihovih leđa? (Da.) Zašto vole da ljude istražuju iza njihovih leđa? Ako već imaju pitanja, zašto ih ne postave direktno? Je li teško postaviti pitanje licem u lice? Oni osećaju da nije lako niti da je moguće postaviti pitanje direktno, pa se raspituju iza leđa drugih ljudi. Zar zbog toga tako ne postupaju? (Da.) Zapravo, neke stvari se mogu pitati direktno, postavljajući sledeća pitanja: „Koliko godina veruješ u Boga? Da li si studirao? Koji je tvoj stepen obrazovanja? Koliko imaš godina?” Sva ta pitanja se mogu postaviti licem u lice. Ako neki ljudi nisu spremni da ti odgovore, onda to nemoj da ih pitaš niti se o tome raspituj iza njihovih leđa. Ako misliš da će biti spremni da ti saopšte određene stvari ili ako ste vas dvoje bliski i ta osoba ti dovoljno veruje da bi ti to i rekla, onda možeš direktno da je pitaš. Zašto istrajavati u tome da ideš zaobilaznim putem da bi se raspitivao iza njenih leđa? Je li to zaista neophodno? Zar to nije prilično nisko? Ti ljudi se ne usuđuju da direktno postave pitanje jer se plaše da im druga osoba neće odgovoriti. Ali te stvari žarko žele da znaju i doznaju. Ako ih ne saznaju, osećaće se nelagodno, ali čim dobiju te informacije, u sebi osećaju lagodnost, kao da su dobili nešto dragoceno. Kakvi su to ljudi? Uživaju da se raspituju o tuđim privatnim stvarima ili ličnim informacijama, kao i da saznaju takve stvari – takvi ljudi vole da tračare i da druge osuđuju, zar ne? (Da.) Ako veruješ da će druga osoba biti voljna da odgovori na tvoja pitanja, možeš da je pitaš i da od nje to saznaš direktno. Ako druga osoba smatra da su neka tvoja pitanja neumesna i da izlaze van okvira lične pristojnosti, pa odbije da ti odgovori, onda je to sasvim u redu. Ako ne želi da ti odgovori ili ne želi da određene stvari saznaš, nemoj se raspitivati iza njenih leđa. Ako si uporan u tome da o nekom saznaš određene informacije ili njegove privatne stvari, s jedne strane, taj će početi da te posmatra sumnjičavo: „Zašto bi ti želeo da znaš te stvari? Zašto se o meni raspituješ iza mojih leđa? Da li nastojiš da me kontrolišeš, mučiš ili da me izdaš?” To je jedan aspekt. S druge strane, u čemu je nužnost da znaš sve o drugima? S kojim pravom te stvari hoćeš da znaš? Želiš li da o svima prikupljaš informacije? Moraš sve da znaš – jesi li ti neki stručnjak za prikupljanje informacija? Je li to tvoj posao? Božja kuća nije nikome dala takav nalog. Ako stalno pokušavaš da se raspituješ o privatnim stvarima drugih ljudi, raspitujući se o stvarima za koje oni ne žele da ih znaš, oni će te smatrati iritantnim. Kakva je ljudskost nekoga koga drugi ljudi smatraju iritantnim? U najmanju ruku, ta osoba je bestidna. Kako nevernici nazivaju takvu osobu? Drskim nitkovom. Njegova ljudskost je niska, nema dostojanstvo i u sve želi da zabada nos, vladajući se neprimereno. Zar ova osoba nije takva? (Jeste.) Da li je ljudskost takvog čoveka dobra ili loša? (Njegova ljudskost je loša.) Njegova ljudskost, u najmanju ruku, nije dobra. Ovo je jedno od ispoljavanja u okviru kategorije neposedovanja dobre ljudskosti – neprikladno ponašanje i stalno izvođenje sumnjivih radnji. Gledano spolja, taj čovek izgleda učtiv, ljubazan i pun poštovanja prema tebi, delujući kao da je lepo vaspitan i kao da se dolično vlada. Ipak, iza tvojih leđa, on izvodi sumnjive radnje, raspituje se o tome koliko imaš godina, tvom porodičnom poreklu i drugim tvojim aspektima, a s tobom otvoreno ne razgovara niti te to pita direktno. Kad s drugima stupa u kontakt i s njima razgovara, on nije iskren niti neposredan, već iza tuđih leđa uvek izvodi sumnjive radnje, čineći stvari koje se smatraju nepoštenim. Uvek razmišlja o ličnim stvarima drugih ljudi i o tome šta tačno drugi ljudi misle, uvek je zaokupljen takvim stvarima. Ljudskost takvog čoveka nije dobra i on se ne dopada nijednoj grupi ljudi. Nije reč o tome da ljudi ne žele da ti saznaš lične stvari ili da nešto kriju od tebe; radi se o tome da te drugi ne vole zbog tvoje ljudskosti i načina na koji se vladaš i postupaš. Ljudima se ne dopadaš zato što je način tvog vladanja i postupanja pomalo ljigav; taktike koje koristiš su niske i pogane, umesto da budu prikladne i neposredne. Čini se da neki ljudi nemaju problem u neposrednoj komunikaciji s drugim ljudima, ipak, iza njihovih leđa uvek rade stvari u tajnosti. Kad drugi na trenutak izađu iz prostorije, uvek uključuju njihove računare da vide s kim su oni razgovarali, o čemu su razgovarali, šta su zapisali u svoje dnevnike i kakva gledišta imaju. Ponekad, kad neko svoj računar zaštiti lozinkom, oni nastoje da tu lozinku doznaju govoreći: „Jesi li promenio lozinku na svom računaru? Ja sam svoju upravo promenio u 1234567, možda bi i ti trebalo da promeniš svoju.” Koji je cilj da se tako nešto kaže? „Ja ti govorim svoju lozinku, pa i ti treba da mi kažeš svoju, kako bih mogao da pristupim tvom računaru.” Neki ljudi se čak drznu da preturaju po tuđim tašnama i stvarima kad ti ljudi nisu u blizini. Na primer, ako primete da neko ima novi par slušalica i žele da znaju kakav je kvalitet zvuka na njima, mogli bi da se usude da uzmu te slušalice i da ih isprobaju kad ta osoba nije u blizini. Ako od te osobe otvoreno zatražiš da pozajmiš slušalice i ona se s tim složi, onda ih s pravom isprobavaš. Ali ako se ona s tim ne slaže, ti ne treba da ih isprobavaš. Zar to nije pravilan način za rešavanje ove stvari? Bilo da se drugi slažu ili ne, stvari treba otvoreno da rešavaš pred njima, a ne iza njihovih leđa. Ovaj tip čoveka to naprosto ne može – on uvek izvodi sumnjive radnje. U kojoj meri? Čim nisi prisutan, on odmah pretura po tvojim stvarima, proverava šta si napisao u beleškama u svojim posvećenostima i brzo to prepisuje, uplašen da nešto ne propusti. Gledano spolja, čini se da on žudi za istinom, ali su njegovi zakulisni postupci pogani. Kad primeti da si kupio nov računar, oseća ljubomoru. Gledano spolja, on kaže kako je tvoj nov računar sjajan i brz, ali u sebi razmišlja: „Brz je? Nadam se da će ti se jednoga dana pokvariti!” Jednoga dana ti pomeneš kako tvoj nov računar ne radi dobro i kako je spor, a on potajno oseća ushićenje: „Tako ti i treba kad imaš nov! Ja nemam nikakav, pa je najbolje da ga ni ti nemaš!” Njegov um je pun niskih, poganih misli koje ne mogu da izađu na svetlost dana. Neki ljudi primećuju da neko drugi ima lep komad odeće, pa žele da ga i sami isprobaju. Ali umesto da to pitaju direktno, oni naprosto čekaju priliku da ga tajno isprobaju kad ta osoba nije prisutna. Pogledaju se u ogledalo, razmišljajući kako sjajno izgledaju, ali čim čuju da se ta osoba vraća, brzo tu stvar skidaju sa sebe i vraćaju je na svoje mesto. Iako sumnjive radnje ovog tipa čoveka i njegovi načini postupanja možda ne obuhvataju iskvarenu narav ili nisu u toj meri ozbiljni kao iskvarena narav, njihov stav prema sopstvenom vladanju i postupanju i način na koji se ophode prema ljudima prilično su odbojni i odvratni, pa to u određenom smislu utiče na normalan život drugih ljudi. Stoga se može reći da ovaj tip čoveka ima ozbiljan problem u svojoj ljudskosti. Koliko ozbiljan? Neprikladno se vlada, iza kulisa obavlja brojne sumnjive radnje, a način na koji rešava probleme ljigav je i pogan. Uvek je tajnovit; nikad stvari ne radi javno, već ih uvek obavlja iza tuđih leđa. Kad drugi nisu prisutni, kad ne obraćaju pažnju ili kad niko ne može da vidi ili da otkrije šta on radi, on krišom preduzima razne stvari. Ljudskost ovog tipa čoveka nije dobra. On uvek živi po mračnim ćoškovima, obavijen tamom, nesposoban da se suoči sa svetlošću ili sa drugim ljudima. Ljudskost mu je niska i pogana. Jesu li ova ispoljavanja njegove niske ljudskosti instinktivna? (Nisu.) Njemu je neprijatno da stvari obavlja pred drugima; više voli da ih radi iza njihovih leđa, a kad ih obavlja iza tuđih leđa, nimalo se zbog toga ne ustručava. Ima li to ikakve veze s njegovom ličnošću? (Ne.) Kažeš li da se te sumnjive radnje ili ono što taj čovek u svojoj ljudskosti otkriva i proživljava odnose na određeni aspekt iskvarenih naravi, to ne bi bilo tačno. Ipak, njegove sumnjive radnje su postojane. Gledano spolja, čini se kao da ništa krupno nije pogrešio, pa kad mu se u crkvi dodeli dužnost, on će joj se uglavnom svim srcem posvetiti i biće poslušan; gledano spolja, on čak deluje prilično ispravno. Ali se iza kulisa odvija sasvim druga priča – poput nekog miša, čim niko ne posmatra, on počinje da izvodi sumnjive radnje i nestašluke. Zar ovi ljudi nisu poput miševa? Razmislite o tome – ako je ovo njihova ljudskost i način na koji s drugima komuniciraju i postupaju, ako je ovakav moralni karakter njihove ljudskosti i ako imaju ovakvu ljudskost-suštinu, kako se onda ophode prema Bogu i prema istini? Da li se i prema Bogu i istini ophode na isti način kao i prema ljudima? (Da.) Iza kulisa takođe izvode sumnjive radnje, zar ne? Iznalaze svaki mogući način da izbegnu nadzor od strane starešina i delatnika, ponašajući se na jedan način pred njima, a na sasvim drugi iza njihovih leđa. Ne prihvataju Božje ispitivanje, niti u dubini srca prihvataju istinu. Šta god da Božje reči kažu, oni im pristupaju na svoj način, izvodeći sumnjive radnje i praveći predstavu, tako da, gledano spolja, niko ne može da primeti nikakav problem, kao ni bilo šta pogrešno. Gledano spolja, deluju kao da ne rade ništa pogrešno i čini se da primenjuju istinu, ali su iza kulisa već izveli svoje sumnjive radnje i u tajnosti su nepravde već učinjene, a da to niko ne zna. Oni ne veruju u Božje ispitivanje niti ga prihvataju, te stoga ne prihvataju istinu. Šta je ovim obuhvaćeno? Time su obuhvaćene iskvarene naravi. Kad se prema Bogu, prema istini i prema svojoj dužnosti ophode sa ovakvom ljudskošću i s drugima ovako komuniciraju i postupaju, konkretnim ispoljavanjima njihove ljudskosti koja otkrivaju obuhvaćene su iskvarene naravi. Šta je obuhvaćeno ovim iskvarenim naravima? U najmanju ruku, one sadrže lažljivost. Ukoliko su njihovi postupci još tajnovitiji i lažljiviji, šta u tom slučaju uključuju? (To onda poprima razmere rđavosti.) To uključuje lažljivost i rđavost unutar njihovih iskvarenih naravi. Osim toga, duboko u svom srcu, oni uvek gaje sumnje o istini i o Božjem ispitivanju. U njima je to duboko usađeno. Oni razmišljaju: „Niko ne zna šta ja radim iza kulisa. Boga nisam nigde primetio, pa ni Bog to sigurno ne zna – samo ja znam.” Zar i ovim nije obuhvaćena iskvarena narav? Na koji aspekt iskvarenih naravi se ovo odnosi? (Je li to nepopustljivost?) Oni zaista u sebi imaju nepopustljivu narav. Prema tome, da li je suština ovih misli odbojnost prema istini? (Jeste.) Njihov stav prema istini u sebi sadrži otpor i protivljenje. Osim što su nepopustljivi, oni imaju i naročitu odbojnost prema istini, zbog čega to postaje ozbiljan problem. Čim nešto u sebi sadrži iskvarenu narav, onda je to ozbiljnije od samo loše ljudskosti. To sadrži buntovništvo prema Bogu, protivljenje Bogu i suštinu koja se okreće protiv istine. To sadrži čovekov stav prema Bogu i prema istini. Čim nešto u sebi sadrži iskvarenu narav, to uključuje istina-načela i potrebu da se istinom razreše iskvarene naravi.

Neki ljudi su prirodno visoki, imaju graciozan stas i, povrh toga, imaju srazmerne, pravilne i lepo oblikovane crte lica koje se drugima dopadaju. Šta god da obuku, ljudi im se dive govoreći: „Kao da je sišla sa stranica modnog časopisa – tako je zgodna, lepa, ostavlja druge bez daha!” Da li ovo spada u urođena stanja te osobe, njenu ljudskost ili njene iskvarene naravi? (Ovo je njen prirodan izgled.) Ta osoba je rođena lepa. I budući da je odmalena prirodno privlačna i da ima dobru figuru, stariji su je hvalili, školski vršnjaci su joj zavideli, a njeni roditelji su je posebno razmazili. I pre nego što je napunila tri ili pet godina, njeni roditelji su je svakodnevno doterivali, jednog dana je oblačeći kao devojčicu, a drugog dana kao dečaka. Ukratko, obožavali su je poput neke omiljene igračkice. I kad je porasla, toj osobi se naročito dopadalo da lepo izgleda. Odgojena u modernom, privilegovanom životnom okruženju, prešlo joj je u naviku da se doteruje. Naročito kad se upoznala sa različitim modnim trendovima, počela je da uživa u tome da sparuje boje, krojeve i stilove; odeva se s posebnim ukusom i odiše prefinjenim držanjem. I obična majica i farmerke na njoj izgledaju drugačije, a kad se upare s cipelama odgovarajuće boje, stil joj postaje još impresivniji – stvarno oduzima dah i neizmerno je zgodna. Gledati u nju je praznik za oči. Kad god se pojavi na javnom mestu ili na ulici, zasigurno privlači poglede. Pošto je od rođenja krasi lep izgled i ima ova urođena stanja, ume lepo da se dotera i šta god da obuče odiše tim naročito prefinjenim držanjem, u komunikaciji i druženju s njom uživaju pripadnici oba pola. Ljudi jedva čekaju da sede u njenoj blizini i da s njom razgovaraju, da s njom dolaze u neposredan kontakt, kako bi mogli da uživaju u njenoj lepoti. Da li je to krivica ove osobe? (Nije.) Zbog njenog poželjnog urođenog stanja, ljudi su uvek blagonakloni prema njenim problemima, nedostacima ili manama. Stoga, kud god da ona ode, posebno je lepo dočekana i popularna. I kad izgovori nešto neprijatno, drugima je i dalje prijatno da to čuju. Kad postane ćudljiva ili prevrće očima, ljudima to ne smeta niti se nađu uvređeni – čak i to doživljavaju kao neku nagradu. I kako se ta iskustva nakupljaju, zbog svog urođenog stanja ta osoba počinje da se oseća superiorno. Počinje da razmišlja: „Zbog svog lepog izgleda, prefinjenog držanja i doteranosti popularna sam kud god da odem – to je sjajno! Ovo društvo, ovi ljudi tome zaista pridaju važnost. Za ovo urođeno stanje koje su mi roditelji podarili reklo bi se da je moj kapital. Posao se lakše pronalazi, a na ispitima, dovoljno je da neku osobu samo pogledam i ona će mi ustupiti svoj rad da ga podmetnem kao svoj.” Takvu osobu saleću pripadnici suprotnog pola, a i među pripadnicama istog pola mnoge se prema njoj lepo ophode i neprekidno hvale njenu lepotu i dobar izgled. S vremenom, ona počinje sve više da uživa u ovoj prednosti. Ta prednost joj donosi brojne pogodnosti, brojne koristi i brojne povlastice, omogućavajući joj da uživa u brojnim stvarima. Stoga, u takvom okruženju, ta osoba počinje sebi da postavlja određene zahteve. Iz kuće ne izlazi nenašminkana, a ako joj se pojavi makar i bubuljica, ne sme niko da je vidi. Oprezna je u svojoj ishrani, izbegava začinjenu hranu i soja sos, brinući u sebi: „Kad će nestati ova bubuljica? Ne smem da je iscedim – plašim se da mi ne ostane ožiljak. Ali ako je ne iscedim, hoću li pripadnicima suprotnog pola koji su mi se nekada divili, nakon što je vide, i dalje biti privlačna, hoću li i dalje biti predmet njihovog obožavanja? Da li će prema meni postati ravnodušni? Šta treba da učinim? Pretpostavljam da treba da sačekam sve dok bubuljica ne prođe sama od sebe, pa da onda izađem među ljude. Nikako ne smem da dozvolim da me ljudi vide ovakvu; to bi uništilo savršeni imidž koji sam izgradila u njihovim glavama.” Neki ljudi moraju savršeno da sparuju boje, krojeve i stilove svoje odeće. Pre nego što izađu napolje, iz svakog ugla moraju sebe da provere u ogledalu, a neki sami sebe čak slikaju telefonom da se uvere kako izgledaju savršeno na dnevnoj svetlosti i pod veštačkom svetlošću, starajući se o tome da i takve stvari poput njihove kože, tena, frizure, odevanja i držanja oku budu prijatni i da izmame naklonost drugih; tek tada se osećaju spremni da izađu napolje. Takva osoba se drži ovog životnog stila čak i onda kad počne da izvršava dužnost. Ako se, zbog vanrednih okolnosti, tog dana nije istuširala i priđe joj neko suprotnog pola, ona ga brže-bolje izbegne. Pošto se nije istuširala, smatra da nije podobna da je iko vidi. Tolika količina zahteva prema sopstvenom izgledu i držanju odražava se na njen svakodnevni život. Ode li negde gde ne može da se istušira, oseća se uznemireno i u velikoj meri pati, pa ne može da jede ni da spava. Razmišlja: „Šta ću ako ne mogu da se istuširam? Nikada se nije desilo da se ne istuširam više od tri dana zaredom. Ako počnem da zaudaram, hoće li me ljudi gledati s visine? Neće li se time narušiti moj savršeni imidž? Neću li time prestati da budem predmet tuđeg obožavanja? Šta treba da uradim?” Ako se nađe na mestu sa lošim životnim uslovima i obroci nisu dovoljno hranljivi ili dobro uravnoteženi, ona počinje da brine: „Hoće li to uticati na moju kožu? Hoće li mi koža postati gruba ili stara? Hoću li dobiti bore? Ne mogu da ostanem na ovom mestu – moram odavde da se izbavim!” Osećaj nadmoći koji joj je donelo njeno urođeno stanje posebno komplikuje njen život, dovodeći do toga da ona živi naročito iscrpljujućim i sputavajućim načinom života. Izuzetno je zabrinuta zbog toga šta drugi misle o njoj, posebno zbog toga kako drugi procenjuju njenu odeću, ponašanje i držanje, preterano mareći o tome kako je drugi doživljavaju – u kojoj meri preterano? U meri da to utiče na njen normalan život, rad i obavljanje dužnosti. Osećaj nadmoći koji dolazi od njenog izgleda učinio ju je veoma površnom, veoma zabrinutom za sopstveni izgled i veoma zabrinutom za to kako je drugi doživljavaju. Kakav je ovo problem? Da li su sva ova ispoljavanja ispravan stav za rešavanje stvari u svakodnevnom životu? (Nisu.) Jesu li ovo iščašena gledišta koja je ta osoba razvila tokom svog svakodnevnog života? (Jesu.) Prema tome, na šta se odnose ova ispoljavanja? (Odnose se na njenu ljudskost.) Na koji aspekt njene ljudskosti se odnose? Koji je problem u načinu na koji se ta osoba vlada? Je li to površnost? (Jeste.) Površnost je jedan problem u okviru njene ljudskosti. Koji još problemi postoje? Sujeta, zabrinutost za to kako je drugi doživljavaju, želja da u tuđim očima bude najsavršenija moguća osoba i naročita krhkost i nesposobnost da istrpi teškoće. Tu je još i sebičnost. Kako bi očuvala svoj imidž, tu osobu svi moraju da čekaju i opslužuju, dok ona odbija da istrpi čak i najmanju teškoću. Zbog osećaja nadmoći koji joj je doneo njen prirodan izgled ona želi da se svi oko nje vrte. Glavno težište njenog svakodnevnog života i cilj koji želi da postigne jesu u održavanju njenog spoljnog izgleda. Na primer, jednom prilikom tokom fotografisanja, dok se osmehuje, neko primeti da ona ima komadić salate među zubima. Istoga časa ona prestaje da jede zeleno lisnato povrće. Makar to bilo jedino što je ponuđeno i ništa drugo ne može da jede, čim ga pojede ona odmah ispira svoja usta i pošto-poto mora u ogledalu da proveri da nema ničega među zubima pre nego što se usudi da izađe napolje i da je drugi vide. Je li ovo problem s njenom ljudskošću? (Jeste.) Ovi uobičajeni problemi u svakodnevnom životu spadaju u ljudskost i nisu dostigli razmere iskvarene naravi. Svi problemi kojima se ta osoba bavi povezani su samo s aspektima ljudskog života – ona nastoji da očuva svoju lepotu i ogromnu pažnju koju dobija od drugih usredsređujući se na svoj fizički izgled i na unutrašnje zahteve. Šta god da radi – bilo da je to jelo, doterivanje ili podnošenje teškoća i plaćanje cene – njena gledišta i stav u rešavanju ovih problema svi su usmereni na očuvanje njenog spoljnog imidža tako da oku bude uvek dopadljiva, dok se stara o tome da o njoj drugi imaju lep utisak i da privlači ogromnu pažnju. Da li je ovim obuhvaćena njena ljudskost? (Da.) Svim ovim ispoljavanjima obuhvaćena je njena ljudskost – ona pokazuju da je njena ljudskost preterano površna.

Postoji još jedan tip osobe koja daje sve od sebe da se pravi važna kad god su prisutni pripadnici suprotnog pola, nastojeći da se posebno odene i našminka kako bi delovala što zavodljivije. Na primer, njeno ponašanje i izgled i dalje su normalni kad je među braćom ili sestrama s kojima je naročito bliska, ali čim se pojavi neko suprotnog pola ko je njenih godina, ona se sva uzbudi i oseća primoranom da pribegne posebnoj odeći i izgledu. Neke žene odmah nanose ruž kako bi im usne bile živahnije, doteruju obrve i, ako imaju dovoljno vremena, nanose i malo rumenila. Kosu uobičajeno nose svezanu u konjski rep, ali čim naiđu na nekog suprotnog pola ko im se dopadne ili im je privlačan, sliku o sebi ulepšavaju raspuštajući kosu do ramena. U međuvremenu, neki muškarci žele da svoju kosu učine sjajnijom, da naprave korejsku, hongkonšku ili zapadnjačku frizuru, doteraju brkove i bradu, stave naočare, obuku lepšu odeću i, ako prilike to dozvoljavaju, nanesu malo kolonjske vode, sve to u cilju da privuku pripadnice suprotnog pola. Kad razgovaraju s pripadnicama suprotnog pola, često izgovaraju neke pomodne reči da bi se pravili važni, s ciljem da pokažu svoju kulturnu profinjenost, eleganciju, pamet i smisao za humor. Namera u pozadini svih ovih njihovih postupaka više je nego svesna – sve to čine isključivo da bi privukli pripadnice suprotnog pola. Kad se nađu u blizini pripadnika suprotnog pola koji im se dopada ili nekoga suprotnog pola ko je približno istih godina kao oni, neki ljudi postanu čak živahniji i razgovorljiviji, bolje se izražavaju, oči im najednom živnu, prestaju da budu tupe i staklaste, a izrazi na njihovom licu postaju posebno raznovrsni. Šta se ovde događa? Zašto se kad vide pripadnike suprotnog pola to na njih naročito odražava i postaju neprirodni? Kad se pripadnici suprotnog pola prvi put sretnu, obično su pomalo stidljivi, ali već posle nekoliko susreta, zbliže se i ponašaju prirodnije. Međutim, neki ljudi postaju naročito živahni i nadraženi kad god vide pripadnike suprotnog pola. Kakav je ovo problem? (Radi se o zavođenju koje dostiže nivo iskvarene naravi.) Kakva je ovo vrsta iskvarene naravi? (Rđavost.) Zar oni nemaju problem sa svojom ljudskošću? (Imaju.) Strogo govoreći, ovo je problem sa ljudskošću takvih ljudi. Koji je aspekt njihove ljudskosti ovde problematičan? To je problem interakcije sa suprotnim polom. Kako nevernici ovo opisuju? Oni to zovu „pitanjem pristupa”, zar ne? (Da.) Ako je time obuhvaćena iskvarena narav, to se može prihvatljivo rezimirati kao rđavost; ali, tačnije rečeno, to je pitanje čovekovog pristupa interakcijama sa suprotnim polom u vezi sa čovekovom ljudskošću. Kad se susretnu sa suprotnim polom, neki ljudi postaju naročito živahni i naročito pozitivni i voljni da preuzmu inicijativu. Ono što ovaj prilog „naročito” ispoljava jeste pitanje pristupa u vezi sa čovekovom ljudskošću. Da li je ovaj pristup normalan ili nenormalan? (Nenormalan je.) Pa, može li se onda opisati kao rđav? Je li prikladno reći da je rđav? Je li u redu reći da je on pomalo podao? (Da.) Takvi ljudi su donekle podli. Kad god je prisutan neki pripadnik suprotnog pola koji im se dopada, oni se pomeraju u pravcu grupe ljudi kojima je ta osoba okružena, uporni su da pored nje sede, da stupe u fizički kontakt i gledaju je zavodnički. Ovo odražava problem u njihovom karakteru – neposlušni su, loše se ponašaju i podli su. Ako je neka osoba površna, njena ispoljavanja treba da budu istovetna bilo da se nađe u prisustvu pripadnika istog ili suprotnog pola – ona naprosto želi da dobro izgleda i da se drugima dopada, da joj se drugi dive i da je cene. To je problem površnosti u njenoj ljudskosti. Međutim, ako joj je namera da privuče pripadnika suprotnog pola i da ga saleće, onda to postaje problem njenog pristupa interakcijama sa suprotnim polom. Ako je neka osoba u toj meri površna da to utiče na njen normalan život, to je samo nedostatak ili problem u jednom aspektu njene ljudskosti. Ali ako se neko posebno doteruje da bi privukao pripadnike suprotnog pola, sa ciljem da izgleda seksi, privlačno i da bi izmamio poglede, onda je to rđavo, podlo i ukazuje na loš pristup. U prisustvu većeg broja ljudi, neki ljudi postaju još više podli, tražeći uvek kontakt sa suprotnim polom i razmahujući se pred njima. Obući će sve ono što se među nevernicima smatra modernim. Posebno kad prisustvuju skupovima ili se pojavljuju pred kamerom, što je veće prisustvo pripadnika suprotnog pola, oni imaju sve veću želju da se doteraju. Neke žene nose majice na bretele, nose spuštenu kosu, stavljaju ruž živahnih boja i rumenilo. Neke čak šminkom koriguju nos, stavljaju senku za oči i nose svakakav nakit. Odevaju se na svaki onaj način kojim će privući pripadnike suprotnog pola. Ovo je ozbiljnije nego kad si površan. Ako je površnost nedostatak ili mana u jednom aspektu ljudskosti i predstavlja manji problem, onda su rđavi i podli aspekti odnosa sa suprotnim polom veliki problem. Površna osoba ne mora nužno da se prepusti razuzdanim aktivnostima, ali među onima koji su u isto vreme rđavi i podli, preko devedeset odsto njih će se verovatno upustiti u razuzdane aktivnosti. Zašto to kažem? Ako čovek pridaje veliku važnost svojim interakcijama sa suprotnim polom i posebno uživa da se razmahuje i pokazuje pred pripadnicima suprotnog pola, onda za takvog čoveka postoje veliki izgledi da će pripadnike suprotnog pola navesti da se u njega zaljube. Koja je svrha da pripadnike suprotnog pola navede da se u njega zaljube? Da bi se upustio u neprikladne odnose. Ako nekog pripadnika suprotnog pola može ležerno da zavede, zar to ne ukazuje na to da je veoma ležeran kad je reč o odnosima sa suprotnim polom? (Da.) Takvi ljudi nemaju dostojanstvo; ležerno se nabacuju drugima i čak preuzimaju inicijativu da načine prvi korak. I što se većem broju ljudi nabacuju, to su više srećni i neće odbiti nikoga ukoliko im se dopada. Kakav je ovo čovek? Ostavljajući zasad po strani kakve iskvarene naravi on ima, da li je ovakva ljudskost dobra? (Nije.) Kakve god prednosti i mane da on poseduje u drugim aspektima svoje ljudskosti, ako je posebno ležeran, lakomislen i popustljiv u smislu sopstvenog pristupa interakcijama sa suprotnim polom, i to je već dovoljno da pokaže da njegova ljudskost nije dobra. Ako uvek ili na svakom mestu može da greši ili pređe granicu, zar to nije ozbiljan problem? (Jeste.) Da li je takav čovek pouzdan? (Nije.) U čemu je koren njegove nepouzdanosti? On leži u njegovoj rđavoj prirodi. Taj čovek može uvek i na svakom mestu da se odaje pohotnim mislima i može uvek i svuda da zavodi pripadnike suprotnog pola – um mu je zaokupljen isključivo tim mislima. Svejedno će pronaći način da to učini, čak i ako okruženje ili prilike to ne dozvoljavaju ili ako nema dovoljno vremena da se dotera; on se služi koketnim pogledima ili se razmahuje svojom figurom ili izrazima na licu, gledajući druge sugestivno kako bi ih zaveo. Takvi ljudi su bezvredni; tako su nepouzdani! Lakomisleni su, razuzdani i ležerni i uvek i na svakom mestu mogu druge da zavedu da se prepuste grehu i počine prestupe; u svojoj ljudskosti, takvi ljudi nemaju osećaj stida, ne mogu se iskupiti. Da li su takvi ljudi zastrašujući? (Jesu.) I pritom ne misle da su ovo sramotne stvari; ma koliko ljudi da je u njihovoj blizini, oni se otvoreno ovako oblače i razmahuju, ponašajući se neobuzdano i zavodeći druge na ovaj način. Drugi ljudi čak ni ne znaju šta se događa – dok su oni i dalje usredsređeni na svoj uobičajeni posao, ćaskanje ili međusobnu konverzaciju, ovi pojedinci su nekome već počeli da se nabacuju dobacujući mu koketne poglede. Pogledajte koliko su odvratni i zastrašujući takvi ljudi! Nemaju nimalo stida, zar ne? Ljudi bez stida neprekidno čine prestupe, pa koji je njihov krajnji ishod? (Završiće kažnjeni u paklu.) Šta poručuju Božje reči? „Prestupi će čoveka odvesti u pakao.” Prema tome, ako su problemi s tvojom ljudskošću veoma ozbiljni, u velikoj si opasnosti. Ako je loša ljudskost nekog čoveka na određeni način manjkava, mogu postojati prilike da se to popravi. Međutim, ako je neki aspekt njegove ljudskosti loš zato što on po prirodi nema osećaj stida i u stanju je da uvek i na svakom mestu druge zavodi i – čak i ako nije otkrio očiglednu iskvarenu narav – još uvek može da počini ozbiljne prestupe koji će dovesti do ozbiljnih posledica, onda takvi ljudi nemaju nikakva ograničenja u načinu na koji se vladaju, karakter im je naročito loš, pa ako učine nekoliko prestupa, to bi moglo da ih upropasti. Kad je reč o pitanjima ljudskosti, oni su blokirali sopstveni put pred sobom. To je stoga što je njihova ljudskost toliko loša, a njihovi prestupi su toliko brojni, da je to dovoljno da ih pošalje u pakao i stvari će za njih biti završene i pre nego što budu imali priliku da koračaju putem stremljenja ka istini i postizanja spasenja. Nedostatak osećaja stida je veoma ozbiljno pitanje u vezi sa čovekovom ljudskošću. Strogo govoreći, ono ne dostiže nivo iskvarene naravi; ono je naprosto način, stav koji neki čovek usvaja u sopstvenom vladanju i bavljenju određenim stvarima. Ovaj stav se odnosi na njegovu ljudskost i može dovesti do prestupa, čime problem postaje ozbiljan.

Neki ljudi vole ples i vrlo brzo savladavaju plesne pokrete. Nakon što im učitelj pokaže tri puta, u osnovi su savladali ritam i pokrete nekog plesa i mogu tačno da ih izvedu. Prilično dobro plešu, osvajali su nagrade i nadaju se nekoj karijeri u vezi s plesom, možda da budu učitelj plesa ili izvođač. Na koje aspekte se ovo odnosi? (Odnosi se na njihova interesovanja i hobije.) Ovo je njihova vrlina; to im je interesovanje i hobi. Vrlo brzo nauče da plešu, što pokazuje da su u plesanju veoma dobri; ovu stvar prirodno dokuče precizno i njome lako ovladaju. To je vrlina, zar ne? (Jeste.) Imaju vrlinu u tom smislu. Nakon što nauče da plešu, takođe uživaju da plešu i željni su da plešu; i ne samo to, oni planiraju da u budućnosti imaju neku karijeru povezanu s plesom i nameravaju da ih ples prati u njihovom budućem životu i na budućem putu – ovo se odnosi na njihova interesovanja i hobije. Ples je njihova vrlina, ali je ujedno njihovo interesovanje i hobi – ovo je njihovo urođeno stanje. Neki ljudi imaju ovo urođeno stanje i, nakon što počnu da veruju u Boga, takođe uživaju da gledaju video-zapise o plesu. Stoga preuzimaju dužnost plesa u Božjoj kući, u nadi da ono što su naučili mogu da iskoriste u vršenju svoje dužnosti i da to može biti od koristi u Božjoj kući, te da mogu da pripreme svoja dobra dela koja će Bog upamtiti. Imaju solidnu osnovu u plesu i ujedno brzo uče različite vrste plesa. Kad izrađuju plesne tačke u skladu sa zahtevima Božje kuće, spremi su da bez ikakve zadrške druge nauče svemu što su i sami naučili. Iako su naučili više vrsta plesa nego drugi i veštiji su u svojoj profesiji, ne misle da su bolji od drugih. Sa ostalima su u prijateljskim odnosima i vrlo strpljivo podučavaju braću i sestre onome što su i sami naučili. Šta se ovim ispoljava? (Ovim se ispoljava njihova ljudskost.) Da li je njihova ljudskost dobra ili loša? (Njihova ljudskost je dobra.) U kom smislu je dobra? (Oni su u stanju da bez ikakve zadrške druge nauče svemu što znaju, omogućavajući drugima da zadobiju ono što i oni sami imaju – to je dobra ljudskost.) U stanju su da bez ikakve zadrške druge nauče svemu što su sami naučili. Koje još vrline imaju? Previše se ne prave važni. Ljudskost ovog tipa čoveka je dobra. Budući da je njegova vrlina ples, on u Božjoj kući preuzima dužnost koja je povezana s plesom. Ali posle nekog vremena, zbog potreba posla, Božja kuća uređuje da on izvršava neki drugi prikladan posao. On u sebi razmišlja: „Da li sam uzalud potrošio dvadeset godina učeći ples? Sad kad se od mene traži da radim posao koji nema veze s plesom, osećam se tako nezadovoljno! Zašto mi ne dozvolite da koristim svoju vrlinu, svoju jaču stranu, umesto što me terate da budem vođa tima ili nadzornik? To nije moja vrlina i ja ne znam kako se to radi. Takvo nešto nikada nisam očekivao.” Iako, gledano spolja, on kaže: „Sve to je deo Božjih uređenja i voljan sam da se pokorim”, u stvarnosti, šta god da kažu starešine, on nije spreman da to prihvati i to ne razume. On razmišlja: „Vama ljudima nedostaje stručno znanje, a ipak nas vi vodite. Govorite samo o doktrini. Niste ništa bolji od mene!” Kakvo je ovo ispoljavanje? (Unutrašnji prkos.) Kakav je to problem? Je li to otkrovenje iskvarene naravi? (Jeste.) Iako je njegova ljudskost načelno prihvatljiva – spreman je da s drugima sarađuje, da bude ljubazna i dobra osoba, ne prekida i ne ometa, niti pravi nestašluke i izaziva nevolje – i u smislu svoje subjektivne želje spreman je da se pokori uređenjima Božje kuće i dobro izvršava svoju dužnost, kad je reč o njegovom statusu ili o stvarima koje se ne slažu s njegovim predstavama i željama, ima li on pokornost? Pokazuje li ikakva ispoljavanja traganja za istinom? (Ne.) Pa, šta ispoljava? (On ispoljava otpor, pritužbe i odsustvo pokornosti uređenjima Božje kuće.) Tako je. Dakle, u koji se problem ova ispoljavanja mogu svrstati? (U iskvarenu narav.) Iako, gledano spolja, njegova ljudskost deluje ljubazno i on se otvoreno ne protivi, ne izražava negodovanje niti osuđuje starešine, njegov stav prema ovim stvarima je otkrovenje njegove iskvarene naravi. Kakvu iskvarenu narav on otkriva? (Nadmenu narav.) Tako je, nadmenost. On misli da je vešt u određenoj oblasti i da mu je ljudskost prilično dobra, stoga to koristi kao kapital da bi se opirao pokoravanju uređenjima crkvenih starešina. On ne traga za istinom i želi da vrši onu dužnost koja mu se više dopada. Čak i kad mu crkva dodeli prikladnu dužnost, on ne može da je prihvati, a ako nešto nije u skladu s njegovim predstavama i uobraziljama, makar to bilo uređenje Božje kuće, on odbija da se pokori. Ovo su otkrovenja buntovništva i nadmene naravi. Pogledajte ovaj niz ispoljavanja koji on pokazuje: od vrlina njegovih urođenih stanja, preko njegove ljudskosti i konačno do njegove iskvarene naravi – njegova ispoljavanja obuhvataju ova tri različita aspekta. Vrline njegovih urođenih stanja jesu nešto sa čime je rođen i u tome nema ničega što bi trebalo kritikovati. U čemu god da je vešt, to ne znači da nema iskvarenu narav niti to može da pokaže da li mu je karakter dobar ili loš. Međutim, čovekov osećaj superiornosti izazvan određenim urođenim stanjima ili položajem i time kakvim ga drugi vide, može da izobliči njegovu ljudskost. Šta označava ovo izobličenje? Ono znači da pošto čovek poseduje neka urođena stanja na koja drugi gledaju relativno blagonaklono, i budući da nailazi na divljenje i poštovanje od nekih ljudi u društvu, on počinje na pogrešan način da sagledava svoju sopstvenu vrednost i položaj. Misli da je prilično dobar, da je u odnosu na druge superiorniji i počinje na ljude da gleda s visine, verujući uvek da je u pravu i da je sve u vezi s njim dobro, pa želi da ga drugi slušaju i slede. U tom slučaju, sva njegova gledišta i stavovi o stvarima su pogrešni. S takvim pogrešnim gledištima i stavovima, čovek će slediti svet i zao ljudski rod. Koja je posledica kad se sledi zao ljudski rod i zao svet? Posledica je u tome da ćeš živeti prema pogrešnim mislima i gledištima koji dolaze iz tog zlog sveta i od zlog ljudskog roda, i da ćeš te pogrešne misli, gledišta i izreke koristiti da bi pravio razliku među svim stvarima i određivao ih. Na primer, recimo da prilično lepo izgledaš, imaš lepe crte lica i dobru figuru – ovo su urođena stanja, koja su data od Boga. U tome nema ničeg pogrešnog; to je naprosto činjenica. Međutim, na osnovu pogrešne postavke od strane ovog društva i ovog zlog ljudskog roda, ta činjenica može da te navede da postaneš drzak i neobuzdan, površan i gord. Odnosno, usled činjenice da poseduješ urođena, superiorna stanja, u kombinaciji sa uslovljavanjem, iskušavanjem i oblikovanjem raznih pogrešnih misli i gledišta iz ovog društva i od ljudskog roda, tvoja ljudskost postaje izobličena. Na šta se odnosi ova „izobličenost”? To što poseduješ ova urođena stanja samo po sebi je sasvim normalno – to što lepo izgledaš nije ništa izvanredno; to ne znači da shvataš istinu, niti znači da si plemenit. To naprosto znači da lepo izgledaš, dopadljiv si i ljudi su voljni da te malo više merkaju; drugima nisi iritantan ili neprijatan i to je sve. Međutim, u društvenom okruženju u kome se veličaju misli o lepoti, privlačnosti, stilu i vrhunskom glamuru, takav trend te gura u krajnost, zbog čega tvoja ljudskost postaje gorda, neobuzdana i površna. Posedovanje lepog izgleda je urođeno stanje. Bog ti je dao ovo urođeno stanje ne da bi te učinio gordim, neobuzdanim ili površnim, već On želi da to posmatraš normalno: „Hvala Bogu što mi je dao ovo urođeno stanje, ovaj izgled. To su Božja blagodat i dar. Treba da budem zahvalan Bogu. Nemam čime da se hvalim.” S takvim urođenim stanjem, ljude i stvari čovek treba da posmatra i da se vlada i postupa u skladu sa Božjim učenjima. Međutim, nakon što prihvati različite misli i gledišta od društva i Sotone, on lepotu i privlačnost počinje da posmatra kao vrstu kapitala. Zatim taj kapital koristi kako bi od svake osobe u svakoj grupi dobijao usluge, koristeći ovo urođeno, osnovno stanje kao prednost da bi dobio ono što želi. Neki ovo urođeno stanje čak koriste da bi činili stvari kojima se krši zakon, povređuju moralne granice ili koje se kose s ljudskošću. To što razum čovekove ljudskosti sadrži neke izobličene i ekstremne stvari izazvano je pogoršavajućim uticajem nekih jeresi, laži i pogrešnog javnog mnjenja koji dolaze od društva i od zlog ljudskog roda. Pošto im urođeno nedostaju istina i sposobnost raspoznavanja, ljudi prirodno prihvataju ovo javno mnjenje, izreke i teorije koji potiču od društva i zlog ljudskog roda. Ove negativne stvari uzimaju kao da su ispravne i pod vođstvom tih pogrešnih i zlih misli i gledišta, njihova savest i razum se ne uzdižu niti pročišćuju, već se izobličavaju i oštećuju. Kad ovo društvo ne bi veličalo ili hvalilo zgodne muškarce i lepe žene, kad ne bi bilo nikakvih spoljnih misli koje te iskušavaju ili oblikuju – kud god da odeš, kad niko ne bi hvalio tvoj lep izgled, ukazivao ti poseban tretman ili te iskušavao ili pritiskao da činiš razne stvari – ti bi posedovanje prirodno lepog izgleda posmatrao kao nešto sasvim normalno i nešto čime se ne treba razmahivati. To znači da bi stvari koje treba da radiš radio na osnovu svog urođenog, osnovnog stanja i ne bi činio stvari koje ne treba da činiš samo zato što imaš takvo superiorno urođeno stanje. Međutim, usled iskušavanja i kvarenja koji dolaze od spoljnog okruženja, ti počinješ da veruješ da je posedovanje prirodno lepog izgleda nešto izuzetno i da te to čini boljim od svih drugih. Pošto ti je samokontrola stran pojam, ti svoj privlačan izgled koristiš da bi druge zavodio, probijajući ograničenja savesti i razuma i prekoračujući granice ličnog vladanja. U raznim okruženjima možeš da otkriješ različite iskvarene naravi, iskorišćavajući svoje superiorno urođeno stanje i koristeći razne taktike da bi sticao koristi koje želiš. Ovo je veza između urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Ponekad postoji određena povezanost između ova tri aspekta i, naravno, ponekad postoji neophodna povezanost između prva dva ili poslednja dva. Da li razumete? (Sada malo bolje razumemo.) Šta je ono minimalno što treba da znate? Nijedno urođeno stanje samo po sebi nije pogrešno; ono je naprosto osnovno stanje čovekove ljudskosti. Kad je reč o čovekovim ljudskostima, postoje dobre i loše, pozitivne i negativne. Kako, dakle, nastaje iskvarena narav? Ona nastaje kad čovek, na osnovu svojih neodvojivih, urođenih stanja, biva uslovljen različitim Sotoninim mislima i filozofijama, pa to uslovljavanje dovede do nastanka različitih pogrešnih gledišta, koja zatim postaju vrsta život-suštine na koju se taj čovek oslanja da bi preživeo. To je iskvarena narav.

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o različitim ispoljavanjima urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Nabrojali smo deset urođenih stanja, a ujedno smo razgovarali o raznim ispoljavanjima povezanim sa ljudskošću. Hajde da sve to rezimiramo: o kojim različitim ispoljavanjima ljudskosti smo razgovarali? (U smislu ljudskosti, postoje ispoljavanja dobre ljudskosti i ispoljavanja loše ljudskosti. Bog nam je upravo naveo određene primere. Neki ljudi prirodno poseduju konkretnu vrlinu u određenoj oblasti i vešti su u određenoj tehničkoj profesiji, i u stanju su da bez zadrške druge podučavaju. Ima i ljudi koji druge ne iskorišćavaju. Ovo su ispoljavanja relativno dobre ljudskosti. Bog je takođe naveo primere za ispoljavanja loše ljudskosti. Na primer, posedovanje niske i pogane ljudskosti i neprekidno njuškanje da bi se saznali tračevi iza tuđih leđa; kao i, u smislu čovekovog pristupa interakcijama sa suprotnim polom, ležernost i odsustvo dostojanstva i integriteta; sebičnost, niskost i sklonost da se drugi iskoriste, kao i preterana sračunatost u čovekovim interakcijama s drugima, bez trunke savesti ili razuma – sve ovo su ispoljavanja loše ljudskosti.) Koje je najgore među ispoljavanjima loše ljudskosti? Koji tip čoveka vam je najodbojniji? (Onaj koji nema osećaj stida i posebno je ležeran u svojim interakcijama sa suprotnim polom.) Ležernost, razuzdanost i odsustvo osećaja stida. Kulturniji način da se ovo kaže glasi da ovi ljudi „ne znaju za stid”. Običnim rečima, oni su „bestidni” ili još preciznije „nemaju nimalo obraza”. Niko ne voli takve ljude.

Neki ljudi su rođeni u mestu gde je konzumiranje ljutih papričica uobičajeno; možda zbog klime ili zbog navike i sklonosti njihove porodice da jede ljute papričice, oni ih jedu svakodnevno i u njihovoj svakodnevnoj ishrani preovlađuju ljute arome. Ovo je očigledno urođeno stanje. Koje je to urođeno stanje? (Životna navika.) Njihova životna navika je da u svojoj svakodnevnoj ishrani ne mogu bez ljutog ukusa; šta god da jedu, to mora biti ljuto. U kojoj meri je prisutna ta sklonost? Oni ljute začine dodaju čak i slatkoj hrani, hamburgere i picu jedu zaljućene, pa i u čaj i kafu stavljaju ljute papričice – u toj meri oni konzumiraju ljutu hranu. Ovo je životna navika. Ima li u ovome ičega ispravnog ili pogrešnog? (Ne.) Čovekova sklonost prema ljutoj hrani izazvana je njegovim životnim okruženjem i životnim navikama; u tome nema ničeg ispravnog niti pogrešnog. Neki ljudi čak prekomerno jedu ljutu hranu; ako takve hrane nema, neće uopšte da jedu. Nezavisno od toga možeš li to da prihvatiš ili ne, oni su uporni da jedu ljutu hranu i niko to ne može da promeni. Ukratko, ljubav prema ljutim papričicama je životna navika, u tome nema nikakvog problema i to ne sadrži istinu. Neki ljudi kažu: „Ova životna navika je prava krajnost; da li je treba smatrati negativnom stvari? Treba li je kritikovati ili regulisati? Treba li da podstičemo neko znanje o zdravlju i širimo ideju da načela ishrane i životnih navika treba da daju prednost zdravlju?” Možeš li da budeš siguran da je nezdravo jesti ljute papričice i ljutu hranu? Ti ljudi se tako hrane već godinama, kroz generacije, i prilično su zdravi. Konkretno, na nekim mestima ljudi jedu ljute papričice u toj meri da je drugima teško da to prihvate. Kad ljudi vide koliko je njihova hrana ljuta, osećaju se neprijatno; ipak, ovi pojedinci su snažni, zdravi i prilično dobro građeni, jaki su i izdržljivi da obavljaju fizički posao. To dokazuje da jedenje ljutih papričica nije štetno i da ne utiče na zdravlje; i čini se da je njihova ishrana u kojoj preovlađuje ljuto takođe u skladu sa zdravstvenim načelima. Ljubav prema ljutim papričicama je urođena životna navika. Bez obzira na to da li se to drugima dopada i mogu li to da prihvate, sve dok taj čovek u tome uživa i to ne utiče na život i ishranu drugih, tu naviku ne mora da menja. U tome nema ničeg ispravnog ni pogrešnog; to nije veliki problem i Božja kuća o tome ne donosi nikakve sudove. Neki ljudi kažu: „Jesti ljute papričice loše je za želudac.” Ako ti brineš da je to loše za tvoj želudac, naprosto možeš odlučiti da to ne jedeš. Ako drugi ljudi već dugo jedu ljutu hranu i počnu da imaju tegobe u želucu, oni će to sami osetiti i doneti sopstvene odluke. Dakle, svako ima sopstveni ukus – da li neko voli slatke, kisele, gorke ili ljute ukuse, to je njegova lična stvar. Koliko god i u kojoj god meri da jedeš, nema potrebe da osećaš krivicu. Ukoliko prilike i okruženje to dozvoljavaju, sve svoje brige možeš da zanemariš i da jedeš do mile volje. Što se Mene tiče, u vezi s ovim ne postoje nikakvi propisi. Ako neko o tome ima bilo šta da kaže, možeš da mu odgovoriš: „To je moja sloboda, moje pravo i ne treba da se mešaš. Čak i ako jedem obrok sačinjen u celini samo od ljutih papričica, to te se ne tiče. Hoće li to škoditi mom želucu ili ne, za to sam ja odgovoran, a ne ti.” Je li u redu ovako reći? (Jeste.) To je tvoja lična stvar; drugih se ne tiče, a ni Mene. Zašto to kažem? Zato što ova stvar ne uključuje istinu, ona ne uključuje iskvarenu narav i to nije jedan od problema koje Bog ima za cilj da reši pri spasavanju ljudi. Prema tome, kad je reč o pitanjima životnih navika, možemo da ih zanemarimo. To nije nešto pozitivno, ali ni nešto negativno – naprosto je sklonost koju neki ljudi imaju.

Neki ljudi koji obavljaju ulogu domaćina vole da jedu ljute papričice i žele da za sva tri obroka dnevno imaju ljutu hranu. Stoga, kad kuvaju, za svaki obrok spravljaju ljuta jela. Nekim ljudima koji nikad nisu jeli ljute papričice ovo pada teško, pa predlažu da se umesto toga spravljaju neljuta jela. Međutim, onaj koji kuva nije spreman da to prihvati, već kaže: „Neće moći. Navikao sam da jedem ljutu hranu; ako je ne zaljutim, neće mi biti ukusna. Trebalo bi da vežbaš da jedeš ljutu hranu; posle nekog vremena na nju ćeš se navići i nećeš se plašiti da jedeš ljuto.” U čemu je ovde problem? (Postoji problem s njegovom ljudskošću.) U čemu je problem s njegovom ljudskošću? (Taj čovek drugima nameće stvari.) Nije dobro drugima nametati stvari. Nije li ovo primoravanje drugih da rade ono što oni ne žele? Takvi ljudi nastoje da stave sebe u središte svega što čine, verujući da je najbolje ono što se njima lično dopada i da drugi to moraju da prihvate. Ako se njima nešto dopada, oni nastoje da i druge ubede da im se to dopadne; svi moraju da im udovolje. Zar to nije sebično i nisko? Ne samo da na silu drugima nameću stvari, već u tome ima i određene zlonamernosti. Da li je ljudskost ovog tipa čoveka dobra? (Nije.) Ljudi sa lošom ljudskošću drugima ne mogu biti od koristi; mogu samo da im naude, a u ozbiljnim slučajevima čak i da nanose štetu. Takvi su ljudi previše sebični i niski, a uz to su nerazumno nepristojni. Ako neka osoba ima razum, ona bi mogla reći: „Volim da jedem ljutu hranu, ali je neki ljudi ne vole. Stoga kad kuvam ne mogu da mislim samo na sebe. Moram da napravim i ljuta i neljuta jela, tako da svi budemo zadovoljni. Načelo koje sledim u vršenju svoje dužnosti je u tome da svima udovoljim, starajući se da se svi dobro hrane, a ne samo da se usredsređujem na sebe. Ovu dužnost moram da izvršavam prema načelima.” Šta mislite o nekom ko je ovakav? (Njegova je ljudskost relativno dobra.) U kom smislu je dobra? (On zna da brine o drugima i da se o drugima stara. Ne nastoji da udovolji jedino sebi.) On je relativno ljubazan, zar ne? Dobra ljudskost obuhvata dobrotu – biti pažljiv prema drugima i brinuti se o njima. Da li je ovim obuhvaćena čovekova ljudskost? (Jeste.) Bez obzira na svoju starosnu dob, pol ili temperament, ako čovek ima dobru ljudskost, ljudi u njegovoj blizini i oni koji s njim dolaze u kontakt imaće koristi. Konkretnije, neki ljudi će u svakodnevnom životu od njega dobijati podršku i pomoć, dok će drugi biti predmet njegove brige. Ovo je jedno od ispoljavanja dobre ljudskosti.

Postoje i ljudi koji u toj meri vole ljutu hranu da čak i kad odlaze da vrše svoju dužnost, kad dođe vreme jelu, traže posebno ona mesta gde se poslužuju ljuta jela. Ako za obrok pojede neljuto jelo, taj čovek u sebi oseća neprijatnost: „Ako ovde ne mogu da jedem ljutu hranu, zaista mi nije privlačno da vršim svoju dužnost. Hoću da idem kući, gde za svaki obrok mogu da jedem ljutu hranu – to bi bio pravi pogodak! Bez ljutih papričica, sve postaje bezukusno; čak i dinstana svinjetina gubi svoju aromu. Šta treba da radim?” Stoga on nastavlja da traži mesta na kojima može da jede ljute papričice. Kasnije sazna za neki restoran sa ljutim specijalitetima, ali do njega ima više od sat vremena vožnje. Taj čovek kaže: „Koliko god da je taj restoran udaljen, moram tamo da odem! Ako danas ne pojedem nešto ljuto, neću vršiti svoju dužnost. Ostanem li bez svoje ljute hrane, osećaću se nelagodno i neću moći da preguram dan!” Neko mu kaže: „Napolju je okruženje trenutno opasno, a to područje je u priličnom haosu! Bolje nam je da ne idemo tamo da jedemo.” Ali ovaj to ne sluša, već kaže: „Čega to imamo da se plašimo? Najvažnije je jesti! Zar i ti obično ne izlaziš? Ne plaši se, ništa se neće desiti – Bog će nas štititi!” Nakon jela, on je zadovoljan. Ukoliko može da jede ljute papričice i ukusnu hranu za kojom žudi, sve mu je baš potaman, toliko je srećan da ne prestaje da se smeje, čak ni u snu. Kakva je ovo ljudskost? (Sebična i niska ljudskost.) Osim sebičnosti i niskosti, on ima još jednu karakteristiku: kad nešto želi da učini, taj čovek ne uzima u obzir objektivno okruženje niti uslove. Samo je važno da može da udovolji svojim željama i sklonostima. Za jedan zalogaj onoga što voli da jede spreman je da plati svaku cenu – čak i ako to iziskuje ogromne napore, on će učiniti sve što je potrebno da bi svoj cilj ostvario. Da li ovo označava samo sebičnost i niskost? Zar ovo nije i samoživost? (Jeste.) Ovo je samoživost do krajnjih granica! Zbog njegove samoživosti, ko god da se nađe u njegovom društvu mora da plati cenu i da zbog nje istrpi teškoće. Biće baš kako on kaže i desiće se baš ono što on želi. Danas je loše raspoložen, pa mu nije do jela. Kad ga upitaju zašto ne jede, on odgovara: „Danas sam ljut, loše sam raspoložen, pa mi nije do jela.” Kasnije, tokom večeri, kad dođe vreme za odmor, on ne odlazi na počinak, govoreći da ne može da spava i da želi da peva kako bi izrazio svoje emocije. Neko od toga pokušava da ga odvrati ovim rečima: „Budeš li pevao, ometaćeš druge dok spavaju.” A on odgovara: „Sada sam loše raspoložen. Želim da pevam. Nije me briga hoćete li moći da spavate ili nećete. Loše sam raspoložen, a niko od vas neće da me uteši niti mu je stalo do mene – svi ste tako sebični!” Zar ovo nije samoživo? Taj čovek je izrazito samoživ; lepo se ne ponaša i radi šta mu se prohte. Kad je srećan, ne dotiče ga ništa što drugi govore, još i kaže: „Ja sam čovek širokih pogleda. Ne volim da podižem galamu.” Ali kad je nesrećan, na rečima svi moraju da budu oprezni, nastojeći da ga ne uznemire, jer bi to moglo izazvati veliku nevolju. Mogao bi da dobije izliv besa, da razbija stvari, pa čak i da odbije da jede. U ozbiljnijim slučajevima, mogao bi da odustane od svoje dužnosti, da obustavi rad i da ode kući, sve to uz reči: „Niko se od vas prema meni lepo ne ophodi; svi me maltretirate. U svetu nema dobrih ljudi!” Zar ovo nije samoživost? (Jeste.) Da li je samoživost problem u okviru čovekove ljudskosti? (Jeste.) Taj čovek je izuzetno samoživ – svi moraju da mu ugađaju, a ako se stvari ne odvijaju po njegovom, odmah postaje neprijateljski nastrojen i njegova eksplozivna ćud se rasplamsava. Niko ne sme da ga naljuti i svi moraju da ga nagovaraju. Uprkos tome što više nije mlad, ljudskost mu je i dalje nezrela, na nivou nekog deteta. Gde god da vrši svoju dužnost, nikad ne poštuje javna pravila. Kad je srećan i želi da govori, svi moraju da ga slušaju, a ako ga neko ne sluša, ovaj će mu to uzeti za zlo. Kad s njim razgovaraš, moraš da se osmehuješ; ako ne pokažeš nikakav izraz lica i ne deluješ naročito spremno da slušaš, on se naljuti i izgubi živce. U crkvi radi šta mu se prohte, kad god mu se prohte, ne obazirući se na to kako to utiče na normalne životne rutine drugih ljudi. Ukoliko je njemu prijatno i dobro je raspoložen, jedino mu je to važno, a drugima nije dozvoljeno da iznose ikakve primedbe. Ako neko iznese primedbu da bi pokazao gađenje ili nezadovoljstvo, njega to provocira i ne dozvoljava da to prođe tek tako. Pojedini ovakvi ljudi su mladi, sa nezrelom ljudskošću, ali su neki drugi u svojoj petoj, šestoj ili čak osmoj ili devetoj deceniji života, ali i u starosti još uvek imaju takvu ljudskost, posebno su samoživi. Nezavisno od toga da li okruženje i okolnosti to dozvoljavaju, oni rade šta god požele. Na primer, stižu na neko mesto gde je nemoguće istuširati se, ali su oni uporni u tome da se istuširaju i govore: „Kod kuće se tuširam svakodnevno; ne može da prođe dan bez tuširanja.” Međutim, na ovom mestu nema odgovarajućih uslova za to; teško je istuširati se čak i jednom nedeljno. Dakle, šta bi ti uradio? Čovek sa normalnom ljudskošću zna kako da pristupi toj situaciji i reši je. Ako je vreme vlažno i sparno, dovoljno je uzeti lavor s vodom i naprosto se tokom večeri obrisati, tako da može da se spava – ovo je teškoća koja se može istrpeti. Nije baš da to nije moguće prevazići. Međutim, ovaj tip čoveka s tim ne može da se nosi; ako se ne istušira, on ne može da spava, da jede, pa se čak oseća kao da ne može da preživi, kao da trpi ogromno poniženje. Koliko je tačno samoživ? Toliko je samoživ da ne može normalno da izvršava svoju dužnost, ne može normalno da komunicira ni da se slaže s drugima, pa ne može čak ni da živi kao normalna osoba. Drugima ovaj čovek deluje kao da je mentalno poremećen. Ako s nekim ima dobar odnos, od te osobe se ne razdvaja, kao da su jedna osoba. Ali ako s nekim ima loš odnos ili ako ga je nekad neko uvredio, s tom osobom bi ceo život mogao da ne progovori ni reč. Kad se dogodi da tu osobu sretne, on koluta očima i lice mu se istoga časa namršti, kao da je ugledao neprijatelja – što je naročito drastično ponašanje. Da li je ljudskost takvog čoveka normalna? (Nije.) Takav čovek je izrazito samoživ, a ljudskost mu nije normalna. Šta znači „nije normalna”? To znači da nema normalnu ljudskost. Mogu li takvi ljudi da imaju normalne interakcije s drugima i da s njima sarađuju? Mogu li normalno da žive među ljudima? Mogu li dobro da vrše svoju dužnost? (Ne mogu.) Ukoliko žele da ostvare svoj cilj – bilo da je to da obeduju, da im drugi ugađaju ili da rade ono što im se prohte – on mora biti ispunjen. U suprotnom, kao da se nebo sručilo na zemlju, kao da je nastupio smak njihovog sveta. Postaju uznemireni i počinju da gunđaju, da se žale na druge, da se žale na okruženje, pa se čak žale i na Boga, govoreći: „Kakvo mi je ovo okruženje Bog uredio, primoravajući me da ovoliko patim? Zašto se drugi nisu suočili s takvim okruženjima i nisu toliko patili? Zašto jedino ja patim? Bog je pristrasan!” Vidiš, na površinu je izbila njihova demonska priroda, zar ne? Da li je ovakva ljudskost u skladu s merilom? (Nije.) Takvim ljudima se mora pozabaviti. Kako se takvim čovekom treba pozabaviti? (Treba ga poslati u običnu crkvu.) Ako dostigne tu tačku da više ne može da vrši svoju dužnost, već pri vršenju dužnosti samo izaziva prekide i ometanja, pa kod svakog ko ga vidi izaziva gađenje i ljutnju i drugi ljudi s njim ne mogu da se slože, onda treba odmah da bude izbačen – takav čovek je poput smrdljive pseće kake. Samovolja sadrži sebičnost, niskost, ali i nerazumnu nepristojnost. Ponekad sadrži i preteranu sračunatost, grubost, pa čak i podmuklost i zlonamernost. Kad takav čovek neko vreme vrši svoju dužnost, svi su duboko povređeni i uplaši se svako ko ga vidi. Pokušaš li da ga izbegneš i da ga ne isprovociraš, on će ipak imati nešto da ti kaže: „Od čega se to kriješ, lopove? Čime sam te to uvredio da me izbegavaš?” Ali ako mu priđeš i pokušaš nešto da mu kažeš, s tobom se ipak neće uključiti u normalnu konverzaciju. On nema normalnu ljudskost, a ljudi koji s njim dolaze u kontakt ne samo da trpe verbalne uvrede, već i povredu sopstvenog integriteta, emocionalnu štetu, pa čak i izvesnu fizičku štetu. Takvi su ljudi zaista odvratni! Da li bi bilo prikladno okarakterisati ih kao ljude sa lošom ljudskošću? (Da.) Ovaj tip čoveka ima lošu ljudskost i samoživ je. Čovek koji je samoživ ne samo da druge ne može ničemu da pouči, već ih i nervira i gadi im se, takav čovek ni sa kim ne može da se složi. Recite Mi, može li samoživ čovek da prihvati istinu? (Ne.) Pa, kakvu onda narav on ima u sebi? (Nepopustljivost.) Njegova nepopustljivost je očita, ali tu ima još nečega – čega to? (Odbojnosti prema istini.) Tako je. Posedovanje iskvarenih naravi nepopustljivosti i odbojnosti prema istini – to su dve karakteristike samoživih ljudi. Ovaj tip čoveka ne samo da je samoživ, već je i sebičan i nerazumno nepristojan. Njegova nerazumna nepristojnost u sebi sadrži dozu nerazumnog i svojevoljnog maltretiranja drugih. Kad s njim komuniciraš, ljubazan govor ne daje rezultate – on smatra da imaš skrivene motive. Ako mu se obratiš strogo, on misli da ga kinjiš, ali nakon što je njegova samoživost drugima nanela štetu, on i dalje kaže: „Nisam imao nameru da te povredim. Ako sam te povredio, izvinjavam se.” Iako ove reči lepo zvuče, ako mu osoba koju je povredio to ne oprosti, pa ga uz to još i kritikuje, taj samoživi čovek se naljuti i kaže: „Ti naprosto ne možeš da pređeš preko toga – zar naprosto ne iskorišćavaš moje izvinjenje? Samo zato što sam ti se izvinio, misliš li da prema meni možeš da budeš bezobrazan? A sad još upireš prstom i u moje mane! Imam li ja mane? Jesi li ti podoban da na njih ukazuješ?” Zar ovo nije slučaj neprihvatanja istine? (Jeste.) Ovim je obuhvaćena njegova iskvarena narav. Ove osobine u njegovoj ljudskosti takođe se prirodno ispoljavaju u određenim osobinama iskvarenih naravi – one su povezane. Karakteristike iskvarenih naravi kod ovakvih ljudi sadrže nepopustljivost, odbojnost prema istini i nešto podmuklosti. Ovi aspekti su karakteristike njihovih iskvarenih naravi.

Urođena stanja sadrže još jedan aspekt, a to je ljudski instinkt. Na primer, nakon što počnu da veruju u Boga, neki ljudi primete da vlasti KPK-a sumanuto potiskuju i hapse pripadnike Božjeg izabranog naroda i prema njima se surovo ophode, pa postaju zastrašeni, uznemireni, bojažljivi i uplašeni. Ponekad im čak od straha noge podrhtavaju i stalno odlaze u toalet. Kakvo je ovo ispoljavanje? (Instinkt.) Ovo je instinktivna reakcija. U okviru normalne ljudskosti, kad nastupe određeni zastrašujući događaji, situacije u kojima ljudski život visi o koncu ili stvari koje ljudima mogu da donesu opasnost, bilo da su čuli neku informaciju ili su se suočili sa stvarnošću, oni će imati neke instinktivne reakcije, osećajući se zastrašeno i uplašeno. U isto vreme, njihovo telo će prirodno početi da pokazuje neke normalne reakcije, kao što su usplahirenost, grčevi u mišićima, privremena gluvoća ili slepilo, osušena usta, slabost u nogama, pojačano znojenje, gubitak kontrole nad bešikom ili crevima. Da li je verovatno da će ovakve reakcije nastupiti? (Da.) Ove reakcije, bilo da ih kontroliše nervni sistem ili su prouzrokovane nečim drugim, u svakom slučaju jesu odgovori koji u telu nastaju zbog spoljnog činioca, a te reakcije zajednički nazivamo instinktom. Telo ima sopstvene granice izdržljivosti; kad se pređu granice čovekove hrabrosti, telo će ispoljiti neke instinktivne reakcije. Drugi ove reakcije mogu doživeti kao slabosti ili im one mogu biti smešne, izazivati sažaljenje ili saosećanje, ali su to nesumnjivo ispoljavanja čovekovih urođenih instinkata. Postoje i ljudi koji će se, kad se suoče s opasnošću, uhvatiti za glavu i plakati, roniti suze ili čak naglas urlati; drugi se mogu sklupčati i sakriti u nekom mračnom ćošku – svi takvi odgovori jesu instinktivne reakcije. U ovim instinktivnim reakcijama, bilo da su to plakanje, smejanje ili preterani strah da će učiniti nešto ponižavajuće – ima li u njima ičeg ispravnog ili pogrešnog? (Nema.) Prema tome, za one koji se uplaše kad čuju da vlasti hapse vernike, možemo li reći da su kukavice i da nemaju ljudskost? (Ne.) Da li je tačna izjava „Verovanje u Boga treba da bude propraćeno verom; čovek ne treba da se plaši!”? (Ne.) „Ovo je slabost, ispoljavanje kukavičluka i nesposobnosti. To pokazuje odsustvo vere u Boga i pokazuje da čovek ne zna da se osloni na Boga. Takav čovek nije pobednik!” Možemo li to reći? (Ne.) Zašto ne možemo? (To je naprosto fiziološka reakcija koja nastaje kad se neko suoči sa spoljnim okolnostima.) To je normalna fiziološka reakcija, a ne ispoljavanje koje je vođeno iskvarenom naravi. Kad u takvim situacijama ljudi imaju ova ispoljavanja i otkrovenja, to nije izazvano uticajem iskvarene naravi, niti to nastaje zato što njima gospodari neka misao ili gledište u okviru njihove ljudskosti. Ove reakcije nisu nešto što činiš s predumišljajem; ovde nije reč o tome da kad se suočiš s takvim okolnostima ti naprosto imaš sumanute misli, a zatim se, čim o tome više razmisliš, uspaničiš, telo ti se grči ili čak gubiš kontrolu nad bešikom ili crevima. U pozadini ovih reakcija nije taj razlog. Naprotiv, ovo je stoga što, nakon što čuješ za ove događaje ili ove vesti, bez ikakve svesne misli o tome, bez ikakvog mentalnog filtriranja ili obrade, tvoje telo sasvim prirodno proizvodi određene instinktivne fiziološke reakcije. Dakle, ovakvu prirodnu reakciju izazivaju urođeni instinkti tela. Ona u sebi ne sadrži ni ispravno ni pogrešno, ne pravi razliku između toga da li je neko snažan ili slab i, sasvim sigurno, ne pravi razliku između pozitivnog i negativnog. Neki ljudi kažu: „Koliko god da vlasti sprovode svoja hapšenja, ja se ne plašim!” Rekao bih da te ovo onda čini glupanom. Da vidimo hoćeš li se plašiti ili nećeš kad te velika crvena aždaja bude mučila – u tom trenutku biće nemoguće da ne zavapiš. Šta ćeš misliti kad bol dostigne svoj vrhunac? „Radije bih umro. Ako umrem, biću slobodan, više neću osećati bol.” Sve su ovo instinktivne reakcije tela i ništa od toga nije problem. Neki ljudi bi mogli da kažu: „Ne bojim se; ako me neko udari, uzvratiću udarac, a ako ne mogu da ga pobedim, naprosto ću pobeći.” Ali kad bežiš i neko uperi pištolj u tebe, noge će ti pokleknuti, srce će ti se uplašiti i više nećeš vikati: „Ne bojim se”. Kad ti život visi o koncu, takođe ćeš se plašiti umiranja – to je tvoja instinktivna reakcija. Pošto su ovo instinktivne reakcije, kakva god ispoljavanja da neko ima odnosno koja god otkrovenja ljudske slabosti da pokazuje, to se ne smatra pogrešnim, to nije sramno i Bog to ne osuđuje. Naravno, ne treba da pokušavaš da sprečiš ove reakcije, a ni posmatrači ne treba da im se rugaju, jer su svi ljudi isti – svi su sačinjeni od krvi i mesa. Instinktivne reakcije krvi i mesa su ovakve; ti si takav, oni su takvi, svi su takvi. To je kao kad čovek naiđe na vuka; koja je njegova prva reakcija? „Beži! Beži koliko te noge nose!” I dok beži, on se osvrće da proveri da li ga je vuk sustigao, brinući: „Šta ću ako me stigne? Šta ću ako me ugrize za vrat – hoću li umreti? Da barem imam pištolj ili neku šipku.” I dok beži, razmišlja samo o ovim stvarima. Ipak, bez obzira na to o čemu razmišljaš, tvoja prva instinktivna reakcija sasvim sigurno jeste da što pre pobegneš od vučje potere, da pobegneš što je brže i dalje moguće, da izbegneš da te vuk uhvati i pojede. Sve ovo su instinktivne reakcije. Koja je tvoja instinktivna reakcija? Da se spaseš, da zaštitiš sopstveni život i da se pobrineš da ti život ne bude ugrožen. Bez obzira na to da li posmatraču deluju kukavički, neprihvatljivo ili sramno, ove instinktivne reakcije zapravo nisu sramne, jer predstavljaju normalna ispoljavanja ljudi od krvi i mesa; to su prirodna otkrovenja. Instinktivna reakcija je naprosto prirodno otkrovenje i u tome nema ničega sramnog. Na primer, kad čuješ vic, nasmejaćeš se. Čak i ako su ti usta puna hrane ili vode, svejedno ćeš se nasmejati, jer je ovo instinktivna reakcija. Instinktivna reakcija je Bogom dana, urođena funkcija koja će se prirodno pojaviti i odigrati kad se za to steknu uslovi. Prema tome, kad je reč o instinktivnim reakcijama, one su prirodna otkrovenja. One bi mogle biti otkrovenja slabosti ili nedostatka ljudskosti ili bi mogle biti otkrovenja prirodnog ispoljavanja tvog tela. Bez obzira na to, budući da je to instinktivna reakcija, tu nema ni ispravnog ni pogrešnog. Ako zbog toga osećaš stid, to pokazuje da nemaš uvid i da je tvoja ljudskost prilično površna – želiš da na druge ostaviš dobar utisak. Pokušaš li da sprečiš svoje instinktivne reakcije, to dokazuje da si glup i da postoji problem u tvom razumu. U posebno opasnim okruženjima i situacijama, čak i da se u toj meri uplašiš pa se pomokriš u gaće, to ne treba da posmatraš kao nešto sramno. Zapravo, to je ispoljavanje normalne ljudskosti. U takvim okolnostima, svako bi imao ta ispoljavanja – od toga nisu izuzeti ni poznati ni slavni ljudi. U surovim okolnostima niko ne može biti natčovek – samo si običan čovek, nisi ništa izuzetno i nemaš čime da se hvališ. Čak i da si se toliko uplašio, pa si se pomokrio u gaće i drugi su za to saznali, u tome nema nikakve sramote, jer se zbog toga ljudi neće ugledati na tebe odnosno neće te obožavati, pa ćeš makar biti siguran. Ovim bi stvari sada trebalo da budu jasne, zar ne? Instinktivne ljudske reakcije su sasvim normalne i prirodne. Na primer, ako ti je kosa prljava i svrbi te teme, ti se instinktivno češeš. Čak i ako ti se nakon toga pod noktima nakupi prljavština i ljudi pomisle da si nepristojan ili da ne vodiš računa o higijeni, šta možeš povodom toga? Kad ti je kosa prljava, u njoj će biti prljavštine, jer ti si od krvi i mesa, sačinjen si od prljavštine i treba da priznaš tu činjenicu. To stanje ti naprosto poručuje da ti je kosa prljava i da treba da je opereš. Kad te teme svrbi, češanje je instinktivna reakcija. Instinktivna reakcija je prirodan, normalan odgovor, normalno ispoljavanje u okviru urođenih stanja i nervnog sistema koje je Bog stvorio. Iako se zbog ovih ispoljavanja ponekad možeš osećati neprijatno, nepristojno ili nedostojanstveno, ne treba da nastojiš da ih menjaš ili sprečavaš. Kao prvo, to ti pomaže da se pravilno odnosiš prema ljudskim instinktima; kao drugo, to je poučno i korisno za tvoje vladanje. Kad o ovom aspektu jednom stekneš određeno shvatanje i svest, ako se u interakcijama i postupanju sa drugim ljudima prirodno ispolje i otkriju određeni aspekti ljudskog telesnog instinkta, ti nećeš morati da ih svesno prikrivaš. A ako ponekad zaista nastupi neka neprijatna situacija, neće biti potrebe za objašnjavanjem niti za prerušavanjem ili prikrivanjem, jer je to otkrovenje normalne ljudskosti, a ujedno je i instinktivna ljudska reakcija – sve to je u granicama onoga što normalan čovek može da prihvati. Na primer, kad ljudi jedu pasulj, njihovo telo prirodno proizvodi gasove, pa će oni instinktivno podrigivati ili će ispuštati gasove. To je sasvim prirodno. Mladići i devojke često misle da su ta ispoljavanja sramotna, ali u tome nema zapravo ničeg sramnog. To je naprosto normalna instinktivna reakcija tela i ona nema nikakve veze sa načelima čovekovog vladanja ili postupanja. Iako neki ljudi to možda ne shvataju ili time nisu zadovoljni, to zasigurno ne dostiže taj nivo da čovek gubi granice u sopstvenom vladanju, da je loše odgojen, da je nepristojan, samoživ, sebičan ili da ima lošu ili zlu ljudskost – to nema potrebe širiti do tih razmera. Ovo pitanje ne obuhvata sopstveno vladanje i zasigurno nema nikakve veze sa iskvarenom naravi, te ga ne treba preuveličavati. Tim stvarima treba ispravno pristupiti.

Budući rođeni u nerazvijenim zemljama ili okruženjima ili u porodicama lošeg imovinskog stanja, neki ljudi u svom životu nisu toliko izbirljivi. Možda nisu pedantni kad je reč bezbednosti hrane, moguće je da u dužem periodu nose neopranu odeću, a moguće je čak ni da ne primećuju da li im odeća zaudara na znoj. Kakvo je ovo ispoljavanje? (To je ispoljavanje životnih navika.) Reč je o životnim navikama; da se higijeni ne posvećuje velika pažnja. Neki ljudi koriste isti peškir i za brisanje lica i za brisanje nogu, a zatim taj isti peškir koriste da obrišu znoj kad tokom dana odlaze da rade. Ponekad, kad vide da je neko povređen, isti taj peškir čak koriste da mu previju ranu. Nimalo ne vode računa o higijeni. Kakav je ovo problem? To je sasvim sigurno povezano sa uslovima u porodici u kojoj su rođeni. Neki ljudi potiču iz porodica sa dobrim životnim uslovima, u kojima svaka osoba ima nekoliko manjih i većih peškira, i postoji jasna razlika među peškirima koji se koriste za lice i onih koji se koriste za noge. Ti ljudi se svakodnevno kupaju i umivaju, a svakodnevno se peru i manji i veći peškiri, pa se čini kao da su ti ljudi naročito izbirljivi. Kako nastaju takve navike? One su rezultat posedovanja određene ekonomske osnove i finansijskih prilika u porodici, što dovodi do uglađenijih životnih navika. Zbog toga deluje da neka osoba izrazito vodi računa o higijeni i da je pristojna. Gledano spolja, reklo bi se da je ona vrlo izbirljiva, dok u stvari iza svega toga stoje urođena stanja koja su do toga dovela. Dakle, zašto neki ljudi tim stvarima ne pridaju veliki značaj? Neki ljudi po prirodi nisu skloni tome da tim stvarima posvećuju veliku pažnju, pa makar i da imaju finansijska sredstva, takve stvari neće uzimati previše ozbiljno – za njih to nije značajna stvar. Kad je reč o drugima, to je izazvano njihovim porodičnim prilikama i okruženjem. U sedmočlanoj ili osmočlanoj porodici, svi oni možda naizmenično koriste isti peškir za brisanje lica i nogu. Dešava se da neki ljudi odu na spavanje a da nisu oprali noge, pa svejedno spavaju čvrstim snom. To ne utiče na njihov svakodnevni život niti na njihovo vladanje. Oni probirljivi mogli bi da im kažu: „Ali na tvojim stopalima ima bacila – tako su prljave!” Na šta bi ti drugi mogli da im odgovore: „Stopala mi nisu prljava; po ceo dan su prekrivena i ne dolaze u dodir sa spoljnim svetom, tako da na njima nema nikakvih bacila, već samo malo znoja. Za znoj na nogama ljudi misle da je prljavština, ali on to zapravo nije. Na nekim mestima, uz pomoć stopala se čak priprema hrana. Ko zna, u hrani koju kupuješ na pijaci, testo je možda umešeno pomoću ljudskih stopala. Ne možeš to da vidiš i tu hranu jedeš – a svejedno misliš da si tako izbirljiv!” Bez obzira na čovekovu izbirljivost, sve su ovo životne navike odnosno načini života koje su oblikovala urođena stanja. To nema nikakve veze s načinom na koji se on vlada. Prema tome, kojim vrstama ispoljavanja je obuhvaćeno čovekovo vladanje? Na primer, kad se nađe u opasnoj situaciji, kad ga progoni velika crvena aždaja, svako se oseća napeto i uplašeno i imaće neke instinktivne reakcije. Međutim, neki ljudi bi mogli da kažu: „Koliko god sada svi bili napeti i uplašeni, moramo da se smirimo i pozabavimo problemima u nastaloj situaciji. Prvo treba da se zauzmemo za starešine i delatnike i za braću i sestre iz drugih regiona, kako bi oni brzo mogli da odu.” Ali drugi možda misle drugačije: „Da se zauzmemo za njih? A šta je sa mnom? Šta ako ja na kraju ne mogu da se izbavim? Moram prvi da pobegnem! Neće biti uhvaćen onaj koji prvi pobegne i neće biti osuđen niti mučen.” Vidiš, kad se nađu u opasnosti, iako usled straha svi imaju istu instinktivnu reakciju, neki ljudi će dati prednost zaštiti drugih, dok će bezbednost sopstvenog života staviti u drugi plan – takvi ljudi pokazuju ljubav i dobrotu. Drugi, međutim, prvo pomišljaju na sebe, bežeći glavom bez obzira ne osvrćući se na druge – to je sebičnost. Zapravo, u smislu savesti sopstvene ljudskosti, da li ova drugopomenuta grupa zna da prvo treba da zaštiti starešine i delatnike i braću i sestre iz drugih regiona? Da li svi shvataju opravdanost toga? (Da.) Kad svi podjednako shvataju opravdanost toga i kad imaju instinktivne reakcije, ljudi se međusobno razlikuju u pogledu svojih ispoljavanja. Time se među pojedincima odražavaju razlike u pogledu ljudskosti. Neki ljudi su sebični i niski, vode računa jedino o sebi i druge zanemaruju, dok su neki drugi dobrodušni, u stanju su da prema drugima budu nesebični i obzirni, dajući prednost njihovoj zaštiti i ne postupajući sebično. Da li se ovim odražavaju različite vrste ljudskosti? (Da.) Ovim se pravi jasna razlika. Prema tome, od ovih tipova ljudi, sa dve različite vrste ljudskosti, koji tip čoveka je u stanju da prihvati istinu i da odbaci svoju iskvarenu narav? (Tip čoveka sa dobrom ljudskošću u stanju je da prihvati istinu i da lako odbaci svoju iskvarenu narav.) Šta je sa sebičnim ljudima? (Njima nije lako da primenjuju istinu; čak i ako je razumeju, ne mogu da je sprovode u praksi, pa im je teško da odbace svoju iskvarenu narav.) Upravo tako. Prema tome, iako svi mogu da otkriju iskvarenu narav, ukoliko među ljudima postoje razlike u ljudskostima, ljudi će se onda na isti način razlikovati i u smislu toga da li mogu da odbace svoju iskvarenu narav. Kad se ljudi među sobom razlikuju prema vrstama ljudskosti, u istoj situaciji oni reaguju uz različite stavove i različito im pristupaju. Time se određuje da li neki čovek na kraju može da prihvati istinu i pozitivne stvari, da li može da ide putem stremljenja ka istini i da li može da odbaci svoju iskvarenu narav. Čovekova ljudskost je najvažnija, zar ne? Kad se nađu u opasnosti, svi će imati neke instinktivne reakcije – svi osećaju strah, paniku i užas, nesigurni su, plaše se smrti i žele da pobegnu. U takvoj kritičnoj situaciji, čovek sa dobrom i ljubaznom ljudskošću prvo će pomisliti da zaštiti starešine i delatnike, i braću i sestre iz drugih regiona – on prvo pomišlja na bezbednost drugih. Iako i on ima instinktivne reakcije – strah, paniku, užas – i prirodno takođe poseduje instinkt za sopstvenu zaštitu, u ovoj situaciji ne postupa tako što prvo štiti sebe, već tako što štiti druge. Tako se vlada čovek sa dobrom ljudskošću. A šta je sa načinom na koji se vlada sebičan čovek? On bi na druge mogao da pomisli, ali ih ne štiti – prvo štiti sebe. Stoga će ljudi sa dobrom ljudskošću, koji s drugima mogu da saosećaju i da ih štite, verovatno prihvatiti istinu. Savest i razum njihove ljudskosti usklađeni su sa uslovima neophodnim za prihvatanje istine i za odbacivanje njihove iskvarene naravi. A kad je reč o sebičnom tipu čoveka, čak i ako shvata istinu, on je ne prihvata niti je primenjuje. Kad se nađe u opasnosti, njegova ljudskost ispoljava ličnu zaštitu i sebičnost. Sudeći prema ovoj ljudskosti koju ispoljava, očigledno je da taj čovek nema osnovne uslove koji su neophodni za prihvatanje istine i odbacivanje sopstvene iskvarene naravi. U situacijama u kojima se nalaže primena istine, to znači da njegova savest i razum gube svoju funkciju. On se ponaša protivno svojoj savesti i razumu. Ne bira da traga za istinom i da radi pravične stvari koje treba da čini, već bira da ide protiv svoje savesti i razuma, čak se okreće protiv moralne pravde i protiv istine, u potpunosti zadovoljavajući svoje sebične želje i potrebe svojih interesa da zaštiti sebe i da sačuva sve svoje interese. Ovom tipu čoveka stoga neće biti lako da ide putem stremljenja ka istini ili putem spasenja. Posledično, njegovu iskvarenu narav je vrlo teško odbaciti. Da to formulišemo malo opreznije: umesto da kažemo da on ne može da odbaci svoju iskvarenu narav, reći ćemo da mu je vrlo teško da to učini. Dakle, posmatrajući sada ovo pitanje, da li mogućnost nekog čoveka da odbaci svoju iskvarenu narav i da postigne spasenje u potpunosti zavisi od njegovih urođenih stanja? (Ne.) Od čega to zavisi? (Od njegove ljudskosti.) To zavisi od njegovog karaktera i od činjenice da li savest i razum njegove ljudskosti mogu da funkcionišu kad se on suoči sa raznim ljudima, događajima i stvarima. Drugim rečima, zavisiće od toga da li on postupa prema svojoj savesti i razumu kad mu se stvari događaju. Ako čovek postupa prema uputstvu svoje savesti i razuma, on će odabrati pozitivne stvari i odabraće istinu. Međutim, ako postupa protivno svojoj savesti i razumu, koliko god istine da razume odnosno bilo da mu je kov dobar ili loš, on će ići protiv moralne pravde, ići će protiv istina-načela, bivajući čak lišen svoje ljudskosti. Šta vam ovo razjašnjava? Da li je ljudskost bitna? (Jeste.) Ako čovek, neovisno od date situacije, postupa protivno svojoj savesti i razumu i protivno moralnoj pravdi kad god se radi o njegovim interesima, on će biti lišen svoje ljudskosti. Učiniće sve da obezbedi i zaštiti sopstvene interese. Dakle, kad se nađe u nekoj situaciji, on neće odlučiti da postupa prema svojoj savesti i razumu. Naprotiv, zarad svojih interesa, protiv njih će se okrenuti, žrtvujući svoj integritet i dostojanstvo da bi postigao svoje ciljeve. Posmatrajući to iz ove perspektive, koliko god lepo da se ovaj tip čoveka najčešće ponaša, on stremi jedino ka sopstvenim interesima – njegovu iskvarenu narav je vrlo teško odbaciti. On ne prihvata istinu – što je trenutak odsudniji i što se više suočava sa stvarnošću, on sve više bira da se okrene protiv svoje savesti, razuma i istine; i što je trenutak odsudniji, on sve više otkriva svoju iskvarenu narav odbojnosti prema istini i svoju sebičnu, nisku ljudskost. Stoga je ovom tipu čoveka vrlo teško da odbaci svoju iskvarenu narav. Da li vam je do sada postalo jasno da je čovekova ljudskost osnovni uslov za odbacivanje iskvarene naravi? Vrsta ljudskosti koju čovek poseduje određuje da li će on na kraju moći da odbaci svoju iskvarenu narav, da li će na kraju moći da ide putem stremljenja ka istini i da li će na kraju moći da postigne spasenje.

Neki su ljudi po prirodi ćutljivi, a ličnost im je nežna i tolerantna. Oni retko prave problem oko ijedne stvari ili se s drugima svađaju, i preterano ne podižu glas. U svom govoru nisu razmetljivi i glas im je blag. Gledano spolja, deluju posebno nežno i postupaju metodično i neishitreno. Postoje čak i neki stidljivi ljudi koji ne uživaju u preteranoj verbalnoj komunikaciji s drugima i nisu spremni da s ljudima stupaju u opsežne interakcije. Kud god da odu, u osnovi kao da nisu prisutni. Na koje se pitanje odnose ova ispoljavanja? (Ovo je pitanje koje ima veze s njihovom ličnošću.) Ovo je pitanje njihove urođene ličnosti. Ti ljudi, gledano spolja, imaju ovakvu ličnost, a iznutra su im misli takođe vrlo jednostavne. Prema drugima su relativno fini, s drugima relativno pošteno komuniciraju, druge ne iskorišćavaju, a kad im drugi učine uslugu ili im pomognu, oni im na to uzvraćaju i tuđu dobrotu takođe u svom srcu pamte. Gledano spolja, deluje da ovi ljudi imaju dobru ljudskost: bezazleni su i prema ljudima i prema životinjama; prema drugima su tolerantni i osetljivi i s drugima ni oko čega ne prave problem; ne upuštaju se u sporove, niti o drugima tračare; o ljudima ne donose sudove iza njihovih leđa i druge nikada samoinicijativno ne napadaju niti ih povređuju; kad se neko nađe u nevolji, ukoliko mogu da mu pomognu, oni to nikada neće odbiti i zauzvrat neće tražiti ništa. Većina ljudi bi rekla da su ovi pojedinci prilično ležerni. Dakle, gledano spolja, deluje li da ovi ljudi imaju dobru ljudskost? (Da.) Ipak, nekom prilikom Božja kuća ih upita kako se stvari odvijaju: „Kakav je rad vaših crkvenih starešina? Šta braća i sestre misle o njima? Da li su u ovom periodu postignuti neki rezultati u radu na jevanđelju? Da li je iko prekidao ili ometao crkveni rad?” Oni o tome duboko razmišljaju: „Zašto me o tome pitaju? Na šta ciljaju? Da li time sugerišu da treba da kažem da starešine ne rade kako treba? Da li nastoje da smene naše starešine? Oni pokušavaju da iz mene izvuku informacije i da dobiju potvrdu. E, pa neću im ništa reći. Ako starešine i delatnici jednoga dana budu smenjeni i otkriju da sam ja prijavio njihove probleme, zar mi to onda neće zameriti?” Stoga odgovaraju: „U poslednje vreme, starešine prilično dobro obavljaju posao; nisam primetio nikakve probleme.” To je sve što će reći. Kad ih ponovo upitaju: „Zaista nisi primetio nikakav problem?”, oni odgovaraju: „A da pitaš tu i tu sestru, pa da ti ona kaže. Ona često dolazi u kontakt sa starešinama. Prilično često se druže i dobro ih poznaje. Ja ih tako dobro ne poznajem.” U stvarnosti, oni u sebi razmišljaju: „I da znam, ne mogu ništa da kažem. Ako o tome progovorim i starešine kasnije budu smenjene, zar mi to neće uzeti za zlo? Čak i ako ne budu smenjeni, zar mi neće zagorčavati život ako otkriju da sam o njima rekao nešto loše? Da li bi me mučili? Da li bi mi dužnost bila oduzeta? Ne mogu ništa da kažem!” Kakvo je ovo ispoljavanje? (To je ispoljavanje lažljivosti.) A na koji problem se to odnosi? Na iskvarenu narav. Gledano spolja, takav čovek deluje kao da ima prirodno dobru ličnost i dobru ljudskost; ipak, kad god je reč o tome da druge proceni ili da prijavi probleme, on tvrdi da ne zna, govoreći da je vernik tek odnedavno i da ne shvata istinu, da je previše glup da prozre stvari. Čije god probleme da primeti, nikad to ne prijavljuje, niti o tome govori. Kad neko o starešinama donosi sud iza njihovih leđa ili kad svoju dužnost vrši površno, on se pretvara da to ne vidi ili da za to ne zna i nikad ništa ne prijavljuje. Kad ga starešine upitaju: „Sa tim i tim provodiš mnogo vremena; kakvo je obično njegovo obavljanje dužnosti? Da li je u stanju da istrpi patnju i plati cenu?”, on odgovara: „Pa, primećujem da ujutru ustaje vrlo rano i da prilično kasno odlazi na spavanje.” U stvarnosti, on je još odavno zapazio da ta osoba često gleda video-priloge iz neverničkog sveta i da pri vršenju svoje dužnosti ne plaća cenu, ali ne govori istinu; sa svima uvek održava površan sklad. Gledano spolja, njegova urođena ličnost deluje dobro, a i njegova ljudskost deluje dobro, međutim, šta je skriveno ispod ovog privida dobre ljudskosti? On je neko ko drugima hoće da ugodi; on je ugođivač koji nikoga ne vređa, nikoga nikada ne povređuje, druge nikada ne iskorišćava i nikada sebi ne stvara neprijatelje. Koje je njegovo načelo ličnog vladanja? (Da nikog ne uvredi.) On nikog ne vređa, nikog ne povređuje i samo teži da sebe zaštiti. Je li ovo ljigavost? (Jeste.) Čak i kad neko s njim iskreno razgovara u zajedništvu, pa mu kaže: „Većinu vremena provodimo zajedno u vršenju svojih dužnosti. Molim te da mi skreneš pažnju na probleme koje primećuješ kod mene. Obećavam da ću to prihvatiti i promeniti. Molim te i da sa mnom razgovaraš u zajedništvu o načelima primene u tom smislu” – čak i kad je druga osoba tako iskrena, taj čovek ipak ne govori istinu. Umesto toga neiskreno kaže: „Toliko si bolji od mene. U stvari, iako niko od vas to ni ne primećuje, ja sam zapravo slab. Ponekad budem negativan, a ujedno sam i buntovan.” Ma koliko da drugi od njega to iskreno zatraže, on ništa neće reći. U potpunosti odbija da ikoga uvredi i nikad neće dati nijednu iskrenu izjavu. Nikome neće reći istinu, čuvajući sve zakopano u svom srcu. Iz ovoga se može zaključiti da nije reč o tome da on nema nikakve misli, jer on nije robot i ne živi u praznom prostoru. On zapravo ima mišljenje o raznim ljudima i stvarima, ali ga nikad ne izražava niti ga i sa kim razmenjuje. Naprosto sve drži u sebi, delom zato što ne želi da ga drugi prozru, a delom i zato što ne želi da ikoga uvredi. Dakle, koje je njegovo načelo ličnog vladanja? Zar on nema nikakva načela? (Nema.) On nema nikakva načela. Nikad ne traga za istinom niti se pridržava načela. Jedino se usredsređuje na sopstvenu odbranu i zaštitu. Ukoliko on sȃm nije povređen, nije ga briga šta Bog zahteva. U svom vladanju nema nikakva načela ni granice i nikoga ne vređa – naprosto je ugađač. Prema tome, u očima drugih on je dobar čovek jer oni koji s njim dolaze u kontakt od njega često dobijaju pomoć i kad god da ga drugi za nešto zamole, on to nikad neće odbiti, dovodeći ljude u uverenje da je dobar čovek. Međutim, ako pažljivije ispitate načela prema kojima se vlada, otkrićete da on nema nikakva načela sopstvenog vladanja. Kad je reč o problemima povezanim sa iskvarenim naravima, hoće li on tragati za istinom kako bi ih rešio? Hoće li postupati prema istina-načelima? (Neće.) Odgovor je sasvim sigurno odrečan. Ti ljudi se drže svog subjektivnog shvatanja, verujući da imaju dobru ljudskost i dobrodušno srce. Smatraju da prema drugima nikad nemaju loše namere ili da drugima makar ne bi aktivno naudili ili naškodili njihovim interesima. Kad god drugi imaju neku molbu ili potrebu, oni su uvek tu da na nju odgovore. Na osnovu sopstvenog shvatanja, oni veruju da ih to što nikog ne vređaju i ne povređuju čini dobrim ljudima. Time što sebi ne stvaraju neprijatelje, smatraju da sebe neće dovesti u neku opasnu situaciju i da ih niko neće posmatrati kao neprijatelja. Na taj način neće biti povređeni i ostaće bezbedni. Koji je cilj ovog tipa ljudi u njihovom sopstvenom vladanju? Jedini im je cilj da sebe zaštite; za njih je dovoljno da žive u onome za šta veruju da je najprijatnije i najbezbednije utočište i zona udobnosti. Nemaju nameru da promene načela i granice u sopstvenom vladanju ili smer svog vladanja, a zasigurno nemaju nameru ni da odbace svoje iskvarene naravi. Ti ljudi su oni koji drugima hoće da ugode i koji se klone nevolja. Koliko god da drugi u zajedništvu razgovaraju o istina-načelima ili o granicama i načelima u ličnom vladanju, ovi pojedinci neće promeniti način sopstvenog vladanja. Dakle, imaju li ovi ljudi dobru ljudskost? (Ne.) Mogu li ovi ljudi da prihvate istinu ili da se pridržavaju načela? (Ne.) Zašto ne mogu da se pridržavaju istina-načela? Zato što je u njihovom umu njihovo merilo za lično vladanje u tome da budu oni koji drugima ugađaju. Kad je reč o bilo kojem pitanju koje nalaže da imaš mišljenje ili da zauzmeš stav, oni ćute, ostaju uzdržani u svom stavu i drugima prepuštaju odluku o tome, ostajući nezainteresovani i povučeni kao da ih se to ne tiče. Posledično, oni su nesigurni po pitanju svog vladanja i postupanja; ponašaju se poput ljigave jegulje. Ne tiču ih se ljudi i događaji u njihovom okruženju. Koliko god da su značajni problemi u nekom okruženju ili kod neke osobe, nimalo ih ne interesuje da se time bave, da se o tome raspituju ili da za to saznaju. Smatraju da, ukoliko u to nisu direktno uključeni, nema potrebe da o tome brinu. Znate li kako glasi izreka koja o tome govori? „Ne traži zasluge, već izbegavaj krivicu.” Ovo je ujedno načelo prema kome se vladaju ugođivači. Koje su karakteristike iskvarenih naravi takvih ljudi? Lažljivost, rđavost, nepopustljivost, odbijanje da se prihvati istina – oni poseduju gotovo sve karakteristike iskvarenih naravi. Gledano spolja, oni možda ne čine zlo i retko prave prestupe, ali ako posmatraš načela i načine njihovog vladanja, najviše se odlikuju po tome što se nikada ne pridržavaju istina-načela i što nemaju granice u sopstvenom vladanju. Čak i kad ih neko uvredi ili povredi njihovo dostojanstvo, oni to mogu da istrpe i da uz osmeh odbace, nikada ne otkrivajući niti ispoljavajući svoje unutrašnje misli. Gledano spolja, deluju veoma tolerantno, imaju dobrodušnu ljudskost i nemaju nameru da ikoga napadaju ili da traže osvetu. Međutim, daleko od toga da nemaju nikakve misli – pamte šta si učinio i u pravom trenutku će se ispoljiti i sebe zaštititi i odbraniti, uzvraćajući ti određenim protivnapadom koji možda ni ne primetiš. Oni se ne pridržavaju istina-načela; načelima i granicama u njihovom vladanju cilj je isključivo da odbrane njihove interese, sigurnost i ugled. Ovakve ljude je ispravno opisati rđavim i okarakterisati ih kao nepopustljive i lažljive, i kao ljude koji osećaju odbojnost prema istini. Neki ljudi bi mogli da kažu: „Oni nisu povredili tuđe interese niti su učinili išta zlo, pa kako možeš da kažeš da imaju ove iskvarene naravi? Na čemu to zasnivaš?” To se zasniva na njihovim mislima, gledištima i stavovima u načinu na koji posmatraju ljude i stvari, kao i u načinu na koji se vladaju i postupaju. Da li ste to primetili? (Sada to vidimo.) A zašto to ranije niste mogli da vidite? Šta vas je u vezi sa njima zaludelo? (Mislili smo da su prilično ležerni u načinu na koji govore i postupaju, u načinu na koji komuniciraju i s drugima sarađuju, da oni nikoga ne povređuju, pa smo pretpostavili da imaju dobru ljudskost. Zaludela nas je njihova spoljašnja pojava.) Gledano spolja, imati nežnu ličnost i nikada ne napadati ni ljude ni životinje ne znači da neko ima dobru ljudskost. Kakva otkrovenja ljudskosti predstavljaju zaista dobru ljudskost? (Kao prvo, da se drugi ne povređuju ili ne iskorišćavaju. Osim toga, kad nastane opasnost, prva čovekova pomisao je da zaštiti starešine i delatnike, kao i braću i sestre koji streme ka istini, ne razmišljajući o sopstvenoj bezbednosti i sposobnost da se interesi Božje kuće u svakoj situaciji stave na prvo mesto. Sve to su ispoljavanja dobre ljudskosti.) Biti dobrodušan, brižan, strpljiv i tolerantan, biti pun poštovanja prema drugima, spreman da budeš obziran prema njima, da ljude ne iskorišćavaš, da si relativno čestit, kao i da si ponizan, skroman i da nisi zapovednički nastrojen: posedovanje ovih kvaliteta ljudskosti u kombinaciji sa sposobnošću pridržavanja istina-načela i zaštite interesa Božje kuće – to je dobra ljudskost. Gledano spolja, ako neko poseduje kvalitete ljudskosti kao što su tolerancija, strpljenje, dobrota, neiskorišćavanje drugih, osetljivost prema drugima, briga za druge, ali, kad je reč o interesima Božje kuće, spremno ih predaje ili čak aktivno izdaje, ima li on dobru ljudskost? (Ne.) To znači da mu ljudskost nije dobra. Kako se meri dobra ljudskost? Koji je minimalni zahtev? (Kao minimum se zahteva da si u stanju da zaštitiš interese Božje kuće.) Biti u stanju da zaštitiš interese Božje kuće; a zatim, na temelju toga, da si u stanju da s drugima skladno sarađuješ, da si dobrodušan i tolerantan, da druge ne iskorišćavaš, da si u stanju da budeš strpljiv i shvatiš tuđe slabosti, da si prema drugima osetljiv, da si u stanju da budeš brižan, u stanju da drugima pomažeš i podržavaš ih, da brineš o onima koji su slabi i tako dalje – sve ovo su karakteristike dobre ljudskosti. Nasuprot tome, sebičnost, niskost, pohlepa, grubost i preterana sračunatost prema drugima, sklonost tračarenju i tlačenju ljudi, samoživost, razmetljivost, naročita površnost, rđavost, raskalašnost, drskost i besramnost – kakva su ovo ispoljavanja? (To su ispoljavanja loše ljudskosti.) Može li neko sa ovim ispoljavanjima da i dalje štiti interese Božje kuće? (Ne.) Posedovanje ispoljavanja dobre ljudskosti, zajedno sa sposobnošću da se zaštite interesi Božje kuće – u tome je pravo značenje dobre ljudskosti.

Gledano spolja, neki ljudi deluju vrlo ljubazno; u stanju su da s drugima budu strpljivi i tolerantni, i poseduju sve karakteristike dobre ljudskosti. Međutim, kad je reč o radu crkve, o prilozima Bogu ili o interesima Božje kuće, sve to su u stanju da izdaju. Da li biste rekli da takav čovek ima dobru ljudskost? (Ne.) Na primer, kad za braću i sestre kupuju određene stvari, neki ljudi biraju artikle koji su kvalitetni, jeftini i praktični. Ali kad je reč o trošenju priloga da bi se kupovale stvari, radije biraju skupu robu. Makar to bio i običan traktor, poželeće da nabave neki koji ima sopstvenu navigaciju. Šta god da kupuju, uvek se odlučuju za ono najbolje, najskuplje i sa najmodernijim funkcijama, odbijajući da razmotre bilo šta jeftinije. Obično deluje da se s drugima normalno slažu; ljude ne iskorišćavaju, prilično su tolerantni i prema drugima se u svemu lepo ophode. Međutim, kad je reč o trošenju priloga, pojavljuje se njihova surova strana i na površinu izbija njihovo zlokobno lice. Može li se za njih smatrati da imaju dobru ljudskost? (Ne.) Da li je njihova dobra ljudskost zaista autentična? To je samo spoljašnje pretvaranje i izveštačenost, sve to je maska. Kad je zaista reč o stvarima koje se odnose na interese Božje kuće, posebno kad je u pitanju trošenje priloga, na površinu izbija njihova pohlepa i otkrivaju se njihovo zlokobno lice, đavolsko lice i svirepo držanje. Da li je ovo dobra ljudskost? (Nije.) Na primer, neko podnosi zahtev za zaštitu autorskog prava za knjigu Reč se pojavljuje u telu, i oni kažu: „Ako zahtev podnesemo u ime crkve kao organizacije, time ćemo uštedeti dosta novca. Ali ako ga podnesemo u ime ovaploćenog Hrista, to će koštati mnogo više. Na tome treba da uštedimo novac; prilozi se ne smeju nemarno trošiti!” Da li je ova izjava tačna? Ima li ta osoba načela u rešavanju tako važne stvari? Ko je tačno izrazio ove reči, Bog ili crkva? (Izrazio ih je Bog.) Pa, kome onda treba da pripadne autorsko pravo? Je li primerenije da ono pripadne Bogu ili crkvi? (Primerenije je da pripadne Bogu.) Ovo je ključno pitanje. Koje su posledice usredsređenosti na štednju novca u tako ključnoj stvari? Kakvi problemi bi mogli da nastanu? Posledice bi mogle da budu nezamislive! Ako zanemariš interese Božje kuće i vodiš računa jedino o uštedi novca, kakvom te osobom to čini? Da li takvi ljudi imaju savest ili ljudskost? (Oni nemaju ljudskosti.) Ma koliko ti ljudi, gledano spolja, delovali ljubazno ili tolerantno, imaju li oni zaista ljudskost? (Ne.) U crkvi, svi troškovi za hranu, piće i dnevne potrebe u celosti se pokrivaju iz priloga Bogu. Da li sam u pogledu tih troškova sa vama ikada sitničario? Jedini zahtev je da izbegavate rasipanje, no, jesam li ikada ispitivao vaše normalne troškove? (Ne.) U svim aspektima, uvek sam prema vama bio obziran i nikada nisam ispitivao vaše troškove, a vi se ipak okrećete od Mene i zabušavate. Zar to nije odsustvo ljudskosti? (Da, jeste.) Koliko god da neko bez ljudskosti deluje ljubazno ili tolerantno prema ljudima, to je samo maska. Kad zaista nastupe trenuci u kojima savest i razum treba da odigraju svoju ulogu, taj se otkriva lišen svake ljudskosti. Da li je on uopšte ljudsko biće? (Ne.) On se ne može nazvati ljudskim bićem. Kad idem u kupovinu, i Ja kupujem pažljivo i štedljivo, uzimajući u obzir kad su artikli na sniženju i prikladne načine da ih kupim, ali ako je nešto praktično, prikladno i po razumnoj ceni, Ja ću to kupiti. Ali ne kupujem nepromišljeno, ne trošim novac na bezvredne kupovine. Međutim, ima nekih troškova koji se ne mogu izbeći i novac se tada mora potrošiti, pa u takvim slučajevima trošim shodno načelima. Takođe nastojim da budem štedljiv u Svojoj ishrani, odevanju i dnevnim potrebama. Ne kupujem sve ono što poželim; Svoje kupovine moram pažljivo da razmotrim. Vidiš, odevam se jednostavno, prikladno i pristojno. U Svom trošenju sledim načela: kupujem ono što je neophodno i praktično, a ne kupujem ono što to nije. Nemojte uludo trošiti ni rasipati novac; ne trošite novac koji ne treba da bude potrošen; štedite tamo gde treba da uštedite i izbegavajte nepotrebne troškove – to su načela. Međutim, kad neki ljudi bez ljudskosti uvide priliku da troše priloge Bogu, oči im se razrogače. Ukoliko to podrazumeva trošenje novca na ljudsku hranu, odevanje, smeštaj ili prevoz, oni brže-bolje kreću u akciju. Posebno kad je reč o kupovini odeće za druge ili raspodeli novca za životne troškove, postaju preterano poletni i vrlo darežljivi. U svom srcu, oni razmišljaju: „Pa, ne trošim sopstveni novac. Troši se Božji novac i to pomaže mom ugledu, zašto onda da se ne potroši?” Stoga koriste priliku da ga rasipaju. U svom srcu, oni imaju loše namere, ne želeći ništa drugo nego da naude Božjoj kući! Ipak, da je to njihov sopstveni novac, sve bi dobro proračunali, odbijajući da potroše i dinar više nego što je potrebno. Koliko god da uobičajeno deluju ljubazno, takvi ljudi nemaju dobru ljudskost. Kako Ja to vidim, njihov stav prema prilozima Bogu dovoljno je slikovit. Činjenica da mogu da rasipaju priloge i da su sasvim lišeni bogobojažljivog srca u najmanju ruku pokazuje da nisu ljubazni, da su niski i da imaju lošu ljudskost. Zar nije tako? (Da, jeste.)

Postoje brojna ispoljavanja u vezi sa čovekovim urođenim stanjima, ljudskošću i iskvarenim naravima. Danas smo letimično pogledali samo deo njih; verovatno postoje i druga ispoljavanja koja možemo da obradimo u budućim razgovorima u zajedništvu. Hajde da na ovom mestu završimo naš današnji razgovor. Doviđenja!

23. septembar 2023. godine