Da li su neki od vas u skorije vreme čuli neke negativne glasine? (Da.) Kad ste čuli te glasine, koja vam je bila reakcija? Da li ste se uplašili? Da li ste bili radoznali? Želite li da znate o čemu je reč u tim glasinama? (Ne želimo da znamo budući da nam je već poznato da velika crvena aždaja iz čista mira često izmišlja glasine. Ma šta ona govorila, to je laž. Prema tome, nismo zainteresovani za pojedinosti o tim glasinama i ne želimo da pokušavamo da shvatimo šta poručuju đavolske reči koje ona izgovara.) Velika crvena aždaja izmišlja svakojake glasine ne bi li zaluđivala i kvarila ljude i, nakon što čuju te glasine, mnogi ljudi bivaju zaluđeni. Neki ljudi se uplaše i ne usuđuju se da prihvate istiniti put; neki koji su ga prihvatili takođe postaju sumnjičavi i više ne žele da veruju u Boga. Pre nego što su čuli glasine velike crvene aždaje, delovalo je kao da ti ljudi nesumnjivo veruju u Boga i bili su spremni da Boga slede i da vrše svoju dužnost. Međutim, nakon što su te glasine čuli, odmah postaju sumnjičavi i više nemaju srca da slede Boga i da vrše svoju dužnost. Naročito se neki od onih koje uhapsi velika crvena aždaja, pod prisilom njenog okrutnog mučenja, predaju i poriču Božje ime, a neki od tih ljudi potpišu „Tri izjave”, pa su čak prisiljeni da verbalno vređaju Boga. Popriličan je broj takvih ljudi. Svi ste čuli brojne glasine i negativnu propagandu i ujedno ste videli da, nakon što ih velika crvena aždaja uhapsi, ona Božjim vernicima ispira mozak – mnogo je ljudi zaista zaluđeno. Osim toga, one koji izdaju Boga velika crvena aždaja koristi da joj pružaju usluge, nalažući im da nadziru crkvu i da u stopu prate Božje vernike. Kako bi iskorenila verska uverenja i uklonila Božju crkvu, velika crvena aždaja tretira suzbijanje i hapšenje Božjeg izabranog naroda kao posao o državnog značaja, kao političku misiju i sprovodi ga temeljno i uz veliki trud. Zbog toga se mnogi Božji vernici osećaju uplašeno, pa se ne usuđuju da u Boga veruju i ne usuđuju se da izvršavaju svoju dužnost. Posebno nakon što čuju glasine koje je izmislila velika crvena aždaja, mnogi ljudi bivaju zavedeni. A kad je reč o tim glasinama, Božja kuća ih je još odavno rezimirala i raspoznala, pa nema potrebe da o njima ovde govorimo. Ako se zaista suočiš s hapšenjem, pa velika crvena aždaja te glasine koristi u nastojanju da ti ispere mozak, primorava te da zauzmeš stav i prisiljava te da potpišeš „Tri izjave”, šta treba da uradiš? Vi sada znate da su sve glasine koje izmišlja velika crvena aždaja lažne, zaluđujuće i obmanjujuće. Iako vam je stav da ih ne slušate, da u njih ne gledate i da im ne verujete, ako vam se te glasine predoče, pa morate da ih čujete, vidite i čak pomislite da su činjenice, da li biste se pokolebali? Šta biste u svom srcu pomislili? Da li biste želeli da o tim činjenicama znate istinu? Da li biste želeli da ih proverite? Kad je reč o velikoj crvenoj aždaji koja izmišlja glasine ne bi li ljude zaluđivala i zastrašivala ili o tome da glasine i ateizam ona koristi za ispiranje ljudskog mozga i sprovođenje ideološkog rada, da li treba da besedimo o istini kako bismo ljude pelcovali? Da li je to neophodan segment posla? Neki ljudi kažu: „Velika crvena aždaja već dugi niz godina izmišlja glasine o nama, posebno glasine o Hristu, o čoveku kojeg koristi Sveti Duh, kao i o crkvi i crkvenom radu. Mi ih nikada nismo razjasnili, nikada nismo jasno izneli svoj stav ili gledište, nikada se nismo branili – je li to primereno?” Od vremena kad su počeli da veruju u Boga, pa sve do sada, neki ljudi nikada nisu bili u stanju da jasno raspoznaju razne glasine velike crvene aždaje i verskog sveta. U njihovom srcu se pored ovih stvari oduvek nalazi veliki znak pitanja. Taj znak pitanja ne označava potpunu nevericu, niti potpuno uverenje; umesto toga, on znači da u pogledu tih stvari oni zauzimaju umeren stav, razmišljajući da bi sve te stvari mogle biti glasine koje izmišlja velika crvena aždaja odnosno da bi mogle biti činjenice. Da li ovaj izraz „mogle biti” odražava posmatranje iz ugla traganja za istinom? (Ne.) Ovo je posmatranje iz ugla verovanja da te glasine treba proveriti i potvrditi odnosno posmatranje iz ugla čekanja i posmatranja, čekanja da obavešteni ljudi obelodane neke stvarne okolnosti. Recite Mi, šta mislite, koje će posledice nastati iz činjenice da ljudi imaju jedan od ova dva ugla posmatranja? Jesu li takvi ljudi u opasnosti? Koji od ova dva ugla posmatranja ljudima omogućava da budu postojani? (Nijedan od ta dva ugla posmatranja ljudima ne omogućava da budu postojani. Ako neko ima tu misao da bi nešto „moglo biti”, to pokazuje da je on i dalje nesiguran u pogledu istinitog puta i da u njemu još uvek ima elemenata skepticizma. Za njega glasine, u tom slučaju, postaju veliko iskušenje. Ako ne mogu da budu sigurni u pogledu istinitog puta, ne mogu da veruju u istinu i ne mogu da prozru suštinu velike crvene aždaje, ljudi su zapravo u velikoj opasnosti.) Sve do danas, ovi ljudi i dalje nisu sigurni u pogledu istinitog puta. Koja je njihova suština? (Oni su u suštini bezvernici.) Oni su bezvernici. Ima li mnogo ljudi koji imaju jedan od ova dva ugla posmatranja? Sigurno ih postoji prilično. Kad ti ljudi čuju glasine, oni u svom srcu prema Bogu postaju sumnjičavi i žele da dopru do same srži glasina, da otkriju jesu li one istinite ili lažne. Međutim, budući da ne znaju kako da tragaju za istinom ne bi li to pitanje rešili, oni ga naposletku naprosto ostavljaju nerešenim. U stvari, taj problem i dalje postoji u njihovom srcu i ne rešava se. Kad čujete ove glasine, da li tragate za istinom? Tragate li za istinom da biste analizirali i raspoznali glasine odnosno da li te glasine ispitujete jednu po jednu kako biste utvrdili jesu li one tačne ili netačne i uvideli da li su zapravo istinite ili lažne? Nakon što čujete glasine, u svom srcu samo mislite da su one neistinite, da to samo velika crvena aždaja izmišlja glasine i sprovodi klevetničku kampanju, ali ih ne opovrgavate na osnovu istine i činjenica, i u svom srcu zapravo i dalje imate određene sumnje, pa te doktrinarne izjave naprosto koristite kako biste svoje sumnje razvejali. Može li ovakvo razmišljanje da vam omogući da budete postojani? Je li to traganje za istinom? Da li to pokazuje da shvatate istinu i da ste istinu zadobili? Je li problem rešen u samom korenu? (Nije.) Dakle, želite li da za rešavanje ovog problema koristite istinu, kako biste mogli da raspoznate ove glasine, kako ne biste bili zaluđeni, kako u svom srcu ne biste imali nikakva pitanja i kako biste u potpunosti otklonili svoje sumnje, nevericu i opreznost prema Meni? Neki ljudi razmišljaju ovako: „Otkako smo počeli da verujemo u Boga, pa sve do sada, slušamo Tvoje propovedi i prihvatamo Tvoje zalivanje i pastirsko čuvanje, i ostvarili smo određene dobitke i napredak. Ali s Tobom zapravo nismo živeli niti smo imali stvarni kontakt sa Tobom kao sa osobom. Dakle, potpuno smo neobavešteni i neinformisani o tome kakva si Ti osoba, kakvi su Tvoja ličnost i Tvoj karakter i kakav život vodiš.” Odnosno, kad je reč o raznim ispoljavanjima i izražavanjima ljudskosti ovog tela, kao i o Mom životu, Mom stavu i konkretnim ispoljavanjima u bavljenju ljudima i stvarima, kod ljudi su ove stvari oduvek bile praćene znakom pitanja i prema njima su gajili sumnje. S jedne strane, to što ljudi gaje ove sumnje proizlazi iz toga što sami ljudi nisu stoprocentno sigurni u ovaploćenje Božje, a s druge strane, to proizlazi iz činjenice da su ljudi pod uticajem glasina verskog sveta ili velike crvene aždaje usled toga što je njihovo shvatanje istine previše plitko. Stoga o Meni imate brojna nagađanja. Naravno, sadržaj tih nagađanja zasigurno nije pozitivan niti prikladan; on u sebi sasvim sigurno ima neke mračne i negativne elemente. Da li je to što imate ta nagađanja za vas dobra ili loša stvar? Da li je to teret, ropstvo ili podsticaj? Šta mislite? (Ako u svom srcu ljudi imaju ova negativna nagađanja, to nije dobra stvar, već teret. To će dovesti do toga da ljudi prema Bogu budu oprezni; to neće učiniti ništa da ljudima pomogne u njihovoj veri u Boga.) Kako ove negativne stvari na vas utiču? Koje će posledice izazvati? U određenim okruženjima, jesu li te stvari za tebe opasne? (Jesu.) Pošto su te stvari za tebe teret, a nisu dobra stvar, treba li da koristiš istinu da ih razrešiš? Ili treba da ih ostaviš po strani, njima se ne gnjaviš i o njima ne razmišljaš, čekajući sve dok se zaista ne pojavi neki problem kako bi se njima pozabavio? Koji je vaš stav? (Kad sam čuo glasine, ja sam ih zaista ostavio po strani i nisam se njima zamarao. Ali upravo sada, kroz Božju besedu, shvatio sam da kad se ti problemi pojave, oni moraju da se reše istinom. U suprotnom, čovek u svom srcu ne može da se oslobodi tog tereta, a u određenim situacijama to može dovesti do loših posledica, čak do skeptičnosti prema Bogu i do poricanja Boga, što je veoma opasno.) Iako naglas govoriš da su to glasine, ako te glasine nikada zaista ne raspoznaš niti prema njima imaš ispravan stav, pa te negativne stvari uvek nosiš u svom srcu, one će te u tom slučaju često sputavati. Te glasine će za tebe biti poput tempirane bombe, spremne da bilo kada i bilo gde eksplodiraju. Nastale posledice će nesumnjivo biti nezamislive, a ti ćeš biti raznet u paramparčad. Zar oni koji potpišu „Tri izjave” nisu oni koji su detonirali tu bombu i sebe razneli u paramparčad? Nakon što potpišu „Tri izjave”, velika crvena aždaja ih i dalje ne ostavlja na miru. Ona zahteva da oni usmeno moraju da kažu nekoliko stvari kojima vređaju Boga, pa se tek onda ta stvar može smatrati rešenom. Iako u svom srcu nisu voljni, oni osećaju da nemaju izbora, pa pred Sotonom kapituliraju ne bi li izbegli zatvor. Nakon što usmeno uvrede Boga, oni osećaju da je njihova nada da će dobiti blagoslove nestala, da je s njima sasvim svršeno. Više ne moraju da razmišljaju o tome jesu li te glasine istinite ili lažne i potpuno nestaju brige, zabrinutost, plašljivost i strah koje su nosili tokom godina vere u Boga. U isto vreme, i njihova nada za spasenje se raspršuje. Recite Mi, čak i ako su ljudi skeptični prema ovaploćenom Bogu ili prema ovom toku, treba li oni da vređaju Boga? (Ne.) Kad ti velika crvena aždaja kaže da uvrediš Boga, zašto si joj poslušan? Ko god da je u pitanju, čak i ako taj čovek poriče istiniti put, poriče ovaj tok, on ipak ne treba da vređa Boga. Kakvi su ljudi oni koji vređaju Boga? (Ljudi koji mogu da vređaju Boga jesu oni sa zlom ljudskošću, kao i oni koji imaju posebnu mržnju prema istini i koji se pokoravaju Sotoninom uticaju.) Recite Mi, ako ljudi u svom srcu zaista veruju da Bog postoji, veruju da je Bog Stvoritelj, da je Bog stvorio ljudski rod, da je Bog darovao ljudski život i da je Bog suveren nad svim stvarima, da li bi oni vređali Boga? (Ne.) Ne bi nikada. Kakve god da su okolnosti, oni Boga ne bi vređali. Čak i da su skeptični prema imenu Svemogućeg Boga ili ovom toku koji je delo Svemogućeg Boga, oni ne bi nikada nipošto vređali Boga. Dakle, tip čoveka koji može da vređa Boga ne samo da poriče ovaj tok i poriče ovaploćenog Svemogućeg Boga, već takođe poriče Božje delo i istinu koju izražava Bog. Kojoj kategoriji onda pripadaju ljudi ovog tipa? (Oni su đavoli; oni su ljudi koji u svom srcu poriču Boga.) Ljudi ovog tipa su sastavni deo bande Sotone i đavola; oni nisu Božji izabrani narod, nisu Božje ovce – oni nisu ljudi. Nakon što ih uhapsi velika crvena aždaja, neki ljudi, budući da ne shvataju istinu i nemaju sposobnost raspoznavanja, postaju sumnjičavi kad čuju glasine. Oni počinju da gaje sumnje prema ovaploćenom Bogu i, pod pretnjama, podsticajima i prinudom surovog mučenja, poriču Božje ime, poriču ovaj tok koji je delo Svetoga Duha i poriču crkvu. To se već računa kao izdaja Boga. Međutim, neki ljudi mogu čak i da vređaju Boga – to je potpuno odsustvo savesti i razuma, neoprostivo je i predstavlja činjenje neoprostivog greha. Kad vređaš ljude odnosno kad ih napadaš, osuđuješ ili klevećeš, u pravnom smislu, taj bi se prekršaj u najblažem slučaju mogao definisati kao kleveta odnosno, u najozbiljnijim slučajevima, kao lični napad. To zapravo nije ozbiljno i ne dovodi do smrti. Međutim, kad neko može da uvredi Boga, priroda tog problema se menja. To više nije naprosto vređanje Boga – to je huljenje na Boga! Šta znači bogohuliti? To znači neposredno napadati, klevetati, vređati ili opanjkavati pozitivne stvari, istinu ili Boga – sve to predstavlja bogohuljenje. Bog je svet, Bog je vrhovni, Bog je suveren nad celim ljudskim rodom, Bog je Onaj koji ljudski rod opskrbljuje životom i Bog je izvor ljudskog života. Božja suština, identitet i status su vrhovni. Bog je savršen, dobar i svet. On je bez mana i besprekoran. Upravo zato što je Bog svet, savršen i vrhovni i zato što je Bog izvor koji obezbeđuje život za ljudski rod, svaka kleveta, napad ili uvreda od strane stvorenog ljudskog roda usmereni prema Bogu predstavljaju bogohuljenje. Trebalo bi da sada razumete šta je „bogohuljenje”, zar ne? (Svaki napad, uvreda ili kleveta usmereni prema Bogu predstavljaju bogohuljenje.) Ako treba objasniti reč „bogohuljenje”, ona označava klevetu, osudu ili kritiku pozitivnih stvari, a to su posebno kleveta, osuda ili kritika istine ili Boga. To nazivamo bogohuljenjem. Prema tome, reč „bogohuljenje” se može koristiti samo za opisivanje klevete, uvreda, napada ili osude prema Bogu od strane ljudskog roda – ovo je relativno prikladno. Kad ljudi osuđuju, vređaju, napadaju ili kritikuju druge ljude, ako to ne odgovara činjenicama, onda je to u najgorem slučaju klevetanje. Ako je to u skladu sa činjenicama, onda to ne predstavlja klevetanje. Međutim, ljudsko osuđivanje i kritikovanje Boga jeste izvrtanje činjenica i pretvaranje istine u laž – to predstavlja bogohuljenje. Kakva je priroda ljudi koji se usuđuju da osuđuju Boga? Ima li Bog greh? (Ne.) Bog je svet, Bog je bezgrešan, pa se svaka kleveta, napad, osuda ili uvreda prema Bogu nazivaju bogohuljenjem. Oni koji vređaju Boga razmišljaju na sledeći način: „Ukoliko kažem nekoliko stvari kojima se bog vređa, mogu da budem oslobođen i izbavim se od opasnosti. S obzirom na okolnosti, bog to neće upamtiti.” Iz ljudske perspektive, to je samo nekoliko uvreda, koje ne izgledaju kao veliki problem. Međutim, kako Bog vidi ovu stvar? To što možeš da vređaš Boga pokazuje da si u svom srcu Boga već porekao. Samo zato što u svom srcu imaš mržnju prema Bogu ti možeš da Ga vređaš. Bilo da Boga samoinicijativno vređaš ili si od drugih primoran da Ga vređaš, to je ispoljavanje poricanja Boga i mržnje prema Bogu. Prema tome, takvo ponašanje i postupanje je bogohuljenje i tačka.

Neki ljudi nikada ne mogu da otpuste razne glasine, misleći uvek da bi one mogle da budu istinite. Oni uvek žele da provere da li su istinite glasine koje šire velika crvena aždaja koja je vladajuća partija, verski svet i nevernici, a posebno one glasine i izjave koje se objavljuju na internetu. Da Bog nikada ne obznani Svoj stav odnosno da Njegova kuća ne pruži nikakvo razjašnjenje, oni bi u potpunosti verovali da su te glasine istina, pa bi porekli Boga i izdali Boga – u čemu je ovde problem? Na temelju tačno čega oni veruju u Boga? Ako je njihova vera zasnovana na tome da li su te glasine istina, onda je to ogromna greška. U stvari, brojne glasine su već vrlo jasno raščlanjene i opovrgnute u besedama i razgovorima u zajedništvu, kao i u filmovima Božje kuće; nema potrebe da Ja ovde ulazim u detalje. Pa, koji tip glasina i dalje želite da proverite? Hajde da danas s tom temom konačno raskrstimo. Ako želite da proverite glasine, reći ću vam ono što o njima imam da kažem, kako neki ljudi ne bi i dalje razmišljali na sledeći način: „Da li od nas kriješ nešto što ne želiš da znamo? Uvek imamo osećaj kao da u potpunosti ne možemo da Te dokučimo. Iako Te sledimo i čuli smo brojne istine, i dalje smo u svom srcu nesigurni u vezi s tim da li su te glasine istinite ili lažne, pa uvek imamo tu ideju i tu misao da ih proverimo.” Ako želite da ih proverite, recite to bez uvijanja. Hajde da otvoreno razgovaramo o ovoj stvari. Reći ću vam ono što o njima imam da kažem – nema šta da se krije. Da li neko želi da ih proveri? (Ne.) Da li je razlog zašto ne želite da ih proverite utemeljen na činjenici da ne verujete glasinama velike crvene aždaje ili je razlog u tome što imate sledeći stav: „Neću da se time zamaram – neka bude kako bude”? Ili je to zato što se plašite da ćete nakon provere glasina biti razočarani i nesposobni da se suočite s ishodom, pa ne znate da li možete da budete postojani i ne želite da se suočite s takvim posledicama? Bez obzira na to šta je sadržaj tih glasina, bez obzira na to da li želite ili ne želite da ih proverite, da li želite ili ne želite da čujete šta o tim glasinama imam da kažem ili Moj komentar o njima i bez obzira na to koji je vaš stav, Ja imam samo jedan stav: ako shvatate istinu, vi ćete prirodno biti u stanju da te glasine raspoznate; ako istinu ne shvatate i ne tragate za istinom, u tom slučaju nemam nikakav komentar. Ovo je stoga što sam izgovorio tako mnogo reči izražavajući istinu; nemam potrebu da vam te glasine objašnjavam – to nije posao koji treba da radim. Zar čak ni nakon što ste saslušali tako mnogo propovedi još uvek ne možete da raspoznate glasine? Ako ne možete, to znači da ne shvatate istinu. Ma koliko da se govori nekome ko ne shvata istinu, beskorisno je – kao da govoriš nevernicima; koliko god da govoriš, on neće razumeti. Prema tome, kad je reč o bilo kakvim glasinama, nemam nikakav komentar! Ne želim ništa da objašnjavam, ne želim ništa da kažem niti želim da išta opravdavam ili branim. Šta god da se govori u spoljašnjem svetu, Ja na to nemam komentar! Da li ste to jasno čuli? (Da.) „Nemam komentar” – to je vrsta stava. Osim toga, šta bih još u vezi sa ovim želeo da vam kažem? To je da se, bez obzira na vreme, Božji identitet i suština neće promeniti, Božji status neće se promeniti, Božja narav neće se promeniti, Božji autoritet i sila neće se promeniti, činjenica da je Bog suveren nad ljudskim rodom i da mu obezbeđuje život neće se promeniti, činjenica Božjeg ovaploćenja neće se promeniti i činjenica da je Bog istina, put i život neće se nikada promeniti. Da li su ove reči dovoljne da razreše vaše sumnje? (Jesu.) To je sve što o toj stvari imam da vam kažem. Ako razumete, onda to prihvatite. Ako ne razumete, onda natenane o tome razmislite. Ako u svom srcu i dalje imaš sumnje i ove reči ne mogu da razreše tvoje sumnje, Ja tu više ništa ne mogu da učinim. Samo pusti da stvari idu svojim tokom. Ovo je sve što mogu da kažem i da učinim za tebe. Je li ovaj pristup prikladan? (Jeste.) Mogu li ove reči imati određeni efekat na ljude? Kad se suočiš s raznim komplikovanim stvarima, ako se u odnosu između tebe i Boga pojavi pukotina odnosno ako prema Bogu počneš da gajiš ozbiljne sumnje, i ove reči ne mogu da razreše problem s kojim se trenutno suočavaš, onda si bezvernik. To što prihvataš nije istina, već su to Sotonine laži i sve one đavolske reči koje Sotona izgovara. Baš kao u slučaju Adama i Eve na početku – Bog je rekao: „Sa svakog drveta u vrtu slobodno jedite, ali sa drveta poznanja dobra i zla ne smete jesti! Jer, toga dana kada budete okusili s njega, sigurno ćete umreti.” Nakon što su ih čuli, oni su Božje reči čuvali u svom srcu. Ali kad im je Sotona rekao: „Bog je rekao da ne smete jesti plod sa drveta poznanja dobra i zla – to nije nužno istina. Ako ga pojedete, sigurno nećete umreti”, Adam i Eva su odmah postali sumnjičavi. Napustili su Božje reči i poverovali zmijinim rečima. Posumnjali su da je to što je Bog rekao laž. Zbog onoga što je zmija rekla, više nisu verovali Bogu niti su Bogu bili poslušni, već su u potpunosti sledili zmijine laži. Jasno se vidi koja je bila krajnja posledica toga. Verujući u ono što im je zmija rekla i prihvatajući to, oni su ujedno poricali ono što je Bog bio rekao, smatrajući da je to što je Bog rekao laž. Više nisu verovali da su Božje reči istinite, i više nisu verovali u Božji identitet i suštinu. Umesto toga, prema Bogu su bili skeptični, sumnjajući da On u vezi sa njima ima skrivene motive i da ih obmanjuje lažima. S druge strane, verovali su da je to što kaže zmija istina i da zmija govori u njihovu korist. Krajnja posledica bila je u tome da ih je zmija zavela, a Sotona iskvario. Udaljili su se od Božje brige, izgubili su Božju zaštitu i krenuli su putem bez povratka.

Da li je problem glasina za vas rešen? Ako nije rešen, polako ga sami obradite. A kad je reč o načinu ophođenja prema glasinama, o tome sam već mnogo besedio. Ako i dalje postoje ljudi koji ne mogu da prozru razne glasine i ne mogu da ih raspoznaju, o tome razgovarajte u zajedništvu i sami to rešite. Iako ovo pitanje ne spada u ona značajna, u svakodnevnom životu ljudi to pitanje predstavlja nešto što može često da ometa njihove misli i da ometa njihov život. Iako neke glasine ne odlaze toliko daleko da ti odmah oduzimaju život, i one su za tebe neka vrsta uznemiravanja, poput dosadne muve koja ljude ne ujeda, ali im se gadi – povremeno se pojavljuju da te ometaju. Posebno kad si slab, kad se suočavaš s neuspehom ili preprekama odnosno kad si negativan, te glasine i đavolske reči će se pojaviti da te ometaju, da te muče u tvom srcu, da te vuku nazad, terajući te da malo-pomalo toneš. Upravo su na ovaj način neki ljudi odustali i prestali da veruju. Vidiš, ljudi poslati u grupe B ili u obične crkve su u velikoj opasnosti – ipak, zar ljudi koji s punim radnim vremenom izvršavaju dužnost nisu u opasnosti? I neki od njih su u velikoj opasnosti. Koja grupa među njima? Grupa onih ljudi kojima uporno ne polazi za rukom da shvate istinu. Koliko god Božjih reči da su čuli, oni ih ne shvataju. U svom srcu, oni su uvek sumnjičavi: „Zašto ne mogu da razaznam koje su Božje reči istina? Svi kažu da je istina put, život – zašto ja ne osećam da je istina život? I ja sam čuo brojne Božje reči, ali se život u meni nije izmenio; ja sam i dalje ja, nisam se promenio!” Oni nikad ne razumeju šta je istina, nikad ne razumeju Božje delo i uvek su im nejasne vizije. Takvi su ljudi u opasnosti. Kad čuju glasine, takvi ljudi nikad ne traže istinu da bi ih raspoznali; znaju jedino da glasine izbegavaju i odbacuju. Ako mogu da ih izbegnu, srećom po sebe oni izbegavaju nesreću; ako ne mogu da ih izbegnu, Sotona ih zarobljava. Recite Mi, da li je slučajnost to što takve ljude Sotona može da zarobi? (Nije.) Oni koji nikad ne shvataju istinu, koji nikad ne shvataju šta je verovanje u Boga – jesu li takvi ljudi Božje ovce? Mogu li da shvate Božje reči? (Ne mogu.) Ti ljudi nikad ne shvataju Božje reči, niti tragaju za istinom; njih uvek brine sledeće: „Kad će doći Božji dan? Kad ćemo ući u carstvo nebesko?” Kad je reč o stvarima koje u svojoj veri u Boga ljudi treba da shvate, oni nisu shvatili nijednu od njih. Koliko samo smeteni mogu da budu! Recite Mi, kad govorim takvom smetenom čoveku, koje osećanje imam u Svom srcu? Je li to čast ili tuga? Ili je to osećanje ogorčenosti? Iznerviram se kad vidim te ljude. Šta ove smetene budale mogu da zadobiju verujući u Boga? Nakon što ih velika crvena aždaja uhapsi i ispere im mozak, oni bivaju otkriveni i uklonjeni. Ti ljudi ni najmanje ne shvataju istinu, a Božja kuća takve ljude ne želi. Posredstvom velike crvene aždaje oni bivaju otkriveni i uklonjeni. Recite Mi, znači li to da za njih nema ljubavi? (Ne.) Da takve ljude ne uhapsi velika crvena aždaja i da ih te glasine ne zaluđuju, da li bi se uvek čvrsto držali crkve? Koje okolnosti mogu da ih navedu da se povuku? (To upravo mogu glasine velike crvene aždaje. Nakon što čuju glasine i u njih poveruju, oni se povlače.) Upravo posredstvom demonskih kandži velike crvene aždaje, ovog kontrasta, oni bivaju zarobljeni i na kraju više ne veruju. U stvari, ti ljudi ne mogu da shvate istinu, ne mogu da izvršavaju nijednu dužnost i ne mogu da pruže nijednu uslugu. U Božjoj kući oni čine samo broj, dangube i čekaju smrt. Svi oni su u jadnom stanju, a ipak tvrde kako su Božji sledbenici, da su pripadnici Božjeg izabranog naroda – zar nisu beščasni? Oni koji slede Boga moraju makar da budu ljudi, a ne mrtvi ljudi bez duha, ne zveri. Moraju da budu ljudi koji mogu da shvate reči koje Bog govori. Jedino oni koji mogu da shvate Božje reči i shvataju istinu jesu Božje ovce. Jedino Božje ovce mogu iskreno da izvršavaju svoju dužnost i da slede Boga. Oni koji nisu Božje ovce nisu iskreni sledbenici. Oni se u crkvu ubacuju s jednim ciljem, a to je da steknu blagoslove. U njihovom srcu nema Boga. Koliko god godina da veruju, nikada ne bi mogli da imaju bogobojažljivo srce. Đavoli, Sotone i oni zaposednuti prljavim demonima i zlim duhovima takođe znaju da je ovo istiniti put, pa i oni žele blagoslove. Međutim, da li Bog takve ljude želi? (Ne želi.) Razni zli duhovi i prljavi demoni zaposedaju životinje, pa kad nakon brojnih godina negovanja postanu natprirodna bića, uvek žele da se pretvore u ljude. Nisu spremni da ostanu prljavi demoni, zli duhovi ili razni životinjski duhovi; žele da se uzdignu na viši nivo – da budu ljudi. Slično tome, ove smetene budale takođe žele da uzdignu sopstveni rang, želeći da budu pripadnici Božjeg izabranog naroda. Recite Mi, da li Bog takve ljude želi? Ne želi. Čak i ako se ubace u crkvu, biće uzaludno; bez obzira na sve, oni moraju biti odstranjeni. Nakon što budu odstranjeni, Božja kuća će biti čista i crkva će biti čista. Oni koji preostanu moraju makar da budu ljudi koji priznaju Božji identitet i suštinu, koji priznaju da je Bog istina, put i život i ljudi koji mogu spremno da pružaju usluge za Boga. Mogu li te smetene budale to da postignu? Daleko su od toga da to postignu. Svi oni su mrtvi ljudi bez duha, a ipak uvek žele blagoslove, uvek žele da uđu u carstvo, uvek žele da odu na nebo. Ambicija i želja im nisu male, a da čak ni ne gledaju šta oni sami jesu – sebe precenjuju! Ispravno je da se takvi ljudi uklone. Smatrate li da je to šteta? (Ne.) Bog je od početka govorio: „Želim da su ljudi izvrsni, a ne da ih je mnogo.” Ovo je Božje zahtevano merilo za Njegov izabrani narod, kao i zahtev i načelo u vezi sa brojem ljudi u crkvi. Da li se u rečenici „Želim da su ljudi izvrsni” reč „izvrsni” odnosi na dobre vojnike carstva ili na pobednike? Nijedno od ta dva nije tačno. Da se preciznije izrazimo, „izvrsni” se odnosi na one koji poseduju normalnu ljudskost, na one koji su istinski ljudi. Ako u Božjoj kući možeš da izvršavaš dužnosti koje bi čovek trebalo da izvršava, ako možeš da budeš upotrebljen kao ljudsko biće i ako možeš da ispunjavaš ljudske odgovornosti, dužnosti i obaveze a da drugi ne moraju da te cimaju, vuku ili guraju i ako nisi beskorisno smeće, nisi lezilebović, niti lenčuga – možeš da preuzmeš odgovornosti i obaveze čoveka i da preuzmeš čovekovu misiju – jedino je to u skladu s merilom za čoveka! Mogu li te lenčuge i oni koji se ne posvećuju pravim zadacima da preuzmu čovekovu misiju? (Ne mogu.) Neki ljudi nisu spremni da preuzmu odgovornost; drugi ne mogu da je preuzmu – oni su beskorisno smeće. Oni koji ne mogu da preuzmu odgovornosti čoveka ne mogu se nazvati ljudima. Pogledajte one koji su intelektualno zaostali, idiote, one sa cerebralnom oduzetošću ili fizičkom paralizom – mogu li se oni nazvati standardnim ljudskim bićima? (Ne mogu.) Zašto ne mogu? Takvi ljudi nemaju sposobnost da žive, nemaju sposobnost da prežive i nemaju sposobnost da brinu o sebi. U potpunosti se oslanjaju na tuđu pomoć i brigu, žive bez sposobnosti da sebe izdržavaju i nisu u stanju da preuzmu odgovornosti i obaveze čoveka. Oni koji nisu u stanju da preuzmu sopstvenu dužnost u Božjoj kući nisu normalni ljudi i Bog ih ne želi. Bilo da si starešina ili delatnik ili izvršavaš poseban posao koji se odnosi na profesionalne veštine, moraš biti u stanju da preuzmeš posao za koji si odgovoran. Osim što si u stanju da upravljaš sopstvenim životom i opstankom, tvoja egzistencija se ne svodi samo na disanje, ne svodi se na to da jedeš, piješ i zabavljaš se, već je u tome da si u stanju da preuzmeš misiju koju ti je Bog poverio. Jedino su takvi ljudi dostojni da se nazovu stvorenim bićima i dostojni su da se nazovu ljudima. Oni u Božjoj kući koji uvek žele da budu lezilebovići i uvek nastoje da se na prevaru provlače kroz život, u nadi da će dogurati do samoga kraja i steći blagoslove, ne mogu da preuzmu nikakav posao niti ikakvu odgovornost, a kamoli ikakvu misiju. Takvi se ljudi moraju ukloniti i to nije šteta. Zato što to što se uklanja nije ljudsko – oni nisu podobni da se nazovu ljudima. Možeš da ih nazoveš beskorisnim ljudima, lezilebovićima ili dangubama; u svakom slučaju, nisu dostojni da se nazovu ljudima. Kad im dodeliš posao, oni ne mogu samostalno da ga dovrše; a kad im dodeliš neki zadatak, oni ne mogu da preuzmu sopstvenu odgovornost niti da ispune obavezu koju bi trebalo – s takvim ljudima je svršeno. Oni nisu dostojni da žive; zaslužuju smrt. To što im Bog pošteđuje život već uveliko predstavlja Njegovu milost, čini im neizmernu uslugu.

Kad je reč o temi glasina, ovde ćemo se zaustaviti. Ako i dalje imate neke probleme, možete da ih iznesete i da o njima razgovarate u zajedništvu ili da tragate za istinom da biste ih samostalno rešili. O tome više nećemo razgovarati, u redu? Ima li iko ikakvih primedbi? (Ne.) Ako postoji neki problem o kome nisam raspravljao, u tom slučaju možete da smislite način da ga samostalno rešite. Ja sam u tom smislu Svoju odgovornost ispunio. Pretpostavimo da neko kaže: „Još uvek nismo dobili odgovor koji želimo; jesu li te glasine istinite ili lažne? Molim Te, daj nam jasan odgovor.” Čak i ako vam dam jasan odgovor, koji bi to problem moglo da reši? Zato i kažem da bi ovaj odgovor trebalo sami da pronađete. Na to nemam nikakav komentar. Sve će zavisiti od toga da li imate sposobnost raspoznavanja. Oni koji su zadobili istinu nikada neće biti zaluđeni. U stvari, tim glasinama su otkriveni mnogi ljudi. Oni koji godinama veruju u Boga a nisu zadobili istinu svi redom su otkriveni – to je Božja mudrost. To je Moj odgovor. Da li razumete? (Da.) Dakle, šta želim da vam kažem? Sve što želim da kažem je u tomovima knjige „Reč se pojavljuje u telu” i u svim propovedima. Te reči jesu ono što želim da vam kažem. Zar nisu dovoljne? (Jesu.) Ako su neki ljudi i dalje uporni, pa kažu: „Da li onda imaš neki odgovor povodom glasina?” Ja kažem ne, i dalje nemam nikakav komentar. U svim propovedima sam već rekao mnogo od onoga što želim da kažem. Ako ste spremni da tragate za istinom i možete da prihvatite ove reči i da ih se pridržavate, onda će vaši problemi biti rešeni. Ako te reči ne prihvatite, onda će vaši problemi zauvek ostati problemi. Ja sam Svoju odgovornost ispunio; to sa Mnom više nema nikakve veze. Da li ste jasno čuli? (Da.)

Hajde da nastavimo razgovor u zajedništvu na temu „Kako stremiti ka istini”. Tokom ovog perioda, i dalje raspravljamo o sadržaju povezanom sa „otpuštanjem” u okviru oblasti „Kako stremiti ka istini”, razgovarajući o velikoj temi „otpuštanja prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”. Prvi aspekt ove teme jeste otpuštanje čovekovih predstava i uobrazilja o Bogu. U ovom aspektu smo raspravljali o ljudskim predstavama i uobraziljama o Božjem delu, a to obuhvata jedno relativno složeno pitanje: razgraničenje između urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Time su obuhvaćene brojne pojedinosti. Kad se u svakodnevnom životu susretnu s problemima, ljudi uvek brkaju koncepte i ne mogu jasno da razgraniče tačno kojoj kategoriji neki problem pripada niti kako da među tim problemima naprave razliku. Na primer, u vezi sa određenim ispoljavanjima, ljudi ne mogu da razgraniče da li se ona odnose na ljudskost ili na urođena stanja. A kad je reč o nekim drugim ispoljavanjima, ljudi ne mogu da zaključe da li su to problemi povezani sa iskvarenim naravima ili sa ljudskošću. Ljudi te stvari ne mogu da razgraniče. Određene probleme i mane urođenih stanja ljudi često posmatraju kao iskvarene naravi, odnosno određene nedostatke i probleme ljudskosti posmatraju kao iskvarene naravi. Ponekad, čak i kad to jeste ispoljavanje iskvarene naravi, oni ga smatraju ispoljavanjem urođenog stanja koje se ne može promeniti. Prema tome, tokom procesa vere u Boga, ljudima su često vrlo nejasna pitanja urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi i ne mogu da ih razgraniče. Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o jednom delu toga i, naravno, naveli smo određene primere, ali smatram da to nije bilo dovoljno konkretno. Danas ćemo se baviti pitanjima u okviru ove tri kategorije i o njima ćemo razgovarati konkretnije. Govoriću o nekim konkretnim ispoljavanjima i primerima, a vi ćete zatim raspoznati kojoj kategoriji oni pripadaju: urođenim stanjima, ljudskosti ili iskvarenim naravima. Ako ne budete mogli da ih raspoznate, istražićemo ih zajedno. Kako vam to zvuči? (Dobro.) Prošli put smo nešto više razgovarali o urođenim stanjima, pa je, naravno, vaše raspoznavanje s tim u vezi nešto jasnije. Međutim, i dalje postoje određene stvari koje u relativnom smislu predstavljaju granične slučajeve ili su one slične aspektima u okviru ljudskosti, pa ljudi još uvek ne mogu da razaznaju da li ih treba kategorisati pod urođena stanja ili pod ljudskost. Ja ću navesti neka ispoljavanja ili neka ponašanja i postupke, a zatim ćete vi reći pod koji ih aspekt treba kategorisati. U čemu je korist od ovakvog razgovora u zajedništvu? Kad jednom znate kom aspektu određeno ispoljavanje pripada, znaćete kako da mu pristupite i kako da se njime bavite.

Krenimo od prvog ispoljavanja: biti marljiv u obavljanju stvari, što znači da se neko veoma trudi. Kom aspektu ovo pripada? (To je ispoljavanje nečije ljudskosti.) Onda, da li je to vrlina ili nedostatak ljudskosti? (To je vrlina ljudskosti.) Biti veoma marljiv i truditi se jeste vrlina ljudskosti. Sklonost prema urednosti i čistoći i održavanje higijene – kakvo je to ispoljavanje? (Vrlina ljudskosti.) (To je dobra životna navika i spada pod čovekova urođena stanja.) Da li je to urođeno stanje? Zar to nije vrlina i jača strana nečije ljudskosti? (Jeste.) Upravo je neko rekao da je to urođeno stanje; to je pogrešno. To obuhvata nečiju ljudskost, kao i životne navike; naravno, to je takođe vrlina i jača strana ljudskosti. Sledeće ispoljavanje: neki ljudi su lenji; vole udobnost i mrze naporan rad, pa ne vole da rade. Kad ne rade, osećaju se naročito opušteno, ali im se kad počnu da rade raspoloženje pokvari – postaju razdražljivi, iznervirani i ljuti. Kad ima nekakvog posla da se obavi, osećaju se tromo, nedostaje im energija i ne žele da rade. Međutim, kad treba da se jede, pije i zabavlja, prepuni su energije. Lenjost – kakav je to problem? (Loša ljudskost.) U najmanju ruku, ovo je nedostatak ljudskosti, mana i značajan problem u ljudskosti. Ona još uvek nije dostigla nivo loše ljudskosti. Ako takvi ljudi vole da komanduju drugima oko sebe i da ljude iskorišćavaju, terajući druge da rade dok oni sami uopšte ne rade, kakav je to problem? (Loša ljudskost.) Kad se od njih zatraži da obave neki posao, iznalaze svakakve razloge i izgovore da to izbegnu; naprosto ne žele da rade. Oni javno ne iznose svoje namere, već koriste razne metode, taktike ili laži i prevare, nastojeći da druge nateraju da rade dok oni sami to izbegavaju ne bi li uživali u dokolici. Kakav je ovo problem? (Iskvarena narav, rđava narav.) Da li je samo iskvarena narav? Ljudi koji vole da druge iskorišćavaju i da drugima oko sebe komanduju, kao prvo, imaju lošu ljudskost i podao karakter. Kao drugo, njihove lukave metode komandovanja drugima oko sebe razotkrivaju njihovu lažljivu, rđavu narav. Njihovo ispoljavanje sklonosti prema iskorišćavanju drugih i komandovanju drugima pokazuje da imaju kako lošu ljudskost tako i ozbiljno iskvarenu narav – lažljivu i rđavu. Vidiš, neka ispoljavanja samo odražavaju lošu ljudskost ili određene nedostatke u nečijoj ljudskosti i ne dostižu nivo iskvarene naravi. Međutim, neka ispoljavanja, zasnovana na podloj ljudskosti, direktno obuhvataju iskvarene naravi. Dakle, nijedno ispoljavanje nije tako jednostavno. Neka ispoljavanja ne obuhvataju samo jedan problem, već dva problema.

Površnost – u koji aspekt ovo spada? (To je nedostatak ljudskosti.) Tačno, to je nedostatak ljudskosti. Ako neko naprosto voli da se doteruje, da lepo izgleda, da dobija komplimente o tome kako lepo izgleda, kako je lep, zgodan ili mladolik – želeći da drugi o njemu imaju visoko mišljenje ili pozitivno gledište o njegovom izgledu – onda je to ograničeno na problem ljudskosti. Kakav problem ljudskosti? Jasno je da to nije vrlina, već nedostatak. Neki ljudi mogu da kažu: „Svako ima sklonost prema lepoti – kako to može biti nedostatak?” Zašto onda kažem da je površnost nedostatak ljudskosti? Pošto je površnost nedostatak, njena ispoljavanja nisu opravdana. Površnost se ne sastoji u tome da izgledaš pristojno, dostojanstveno, pobožno ili ozbiljno, ostavljajući na druge utisak dostojanstva i pristojnosti; ona nije na nivou toga da se izgleda pristojno, već je znatno više preterana i ozbiljnija od opravdane usredsređenosti na pristojan izgled. Kad su površni, ljudi pridaju naročitu pažnju sopstvenom doterivanju i pokazivanju pred drugima, navodeći druge da se usredsređuju na njihov imidž, do te mere da su čak pomalo besramni – drugim rečima, ti ljudi su u brojnim stvarima pod uticajem izgleda i izgledom su ograničeni. To je nedostatak ljudskosti. Na primer, nekim ljudima je neprijatno ako napolje izađu nenašminkani. Neprijatno se osećaju kad se susretnu s drugima ako na sebe nisu naneli malo parfema. Uvek su zaokupljeni tim stvarima, želeći uvek da se preterano doteruju kako bi druge naveli da o njima imaju visoko mišljenje i da im se dopadaju. Ovo je preterana površnost – u ovom slučaju, ona postaje nedostatak. Ovaj nedostatak je već prevazišao okvire i zahtevana merila normalne ljudskosti. Biti previše površan jeste nedostatak ljudskosti. Ovim zaključujemo naš razgovor o ovom ispoljavanju.

Sledeće ispoljavanje jeste sklonost prema tome da se bude u centru pažnje. Kakvo je ovo ispoljavanje? (To je nedostatak nečije ljudskosti; to je sklonost da se neko ističe, sklonost tome da se pravi važan.) Dakle, postoji li u tome iskvarena narav? (Da, jer ako se nekome dopada da bude u centru pažnje, onda on želi da se pravi važan, želi da se ističe.) Sklonost da se bude u centru pažnje i večita želja da se neko pokazuje – kakav je ovo problem? Da li on nastaje zato što taj čovek ima sposobnost da rukovodi ili zato što shvata istinu i ima osećaj bremena? Ako ima osećaj bremena, ima radne sposobnosti i može da preuzme neki segment posla, onda to nije sklonost da se bude u centru pažnje. Kakav je onda problem sklonost da se bude u centru pažnje? S jedne strane, to je nedostatak nečije ljudskosti. Ovom tipu ljudi se dopada da budu u centru pažnje. Kud god da odu, oni vole da se prave važni, pribojavajući se da ih drugi neće videti. I kad govore, čine to razmetljivo, napadno i glasno. I što je više ljudi prisutno, oni imaju sve veću želju da govore, želeći uvek da u masi imaju svoje mesto. Sklonost da se bude u centru pažnje ne može se smatrati ispoljavanjem loše ljudskosti. Ona ne uključuje čovekov karakter i samo je nedostatak ljudskosti, nekakva mana ili problem. Zašto kažem da je mana ili problem ljudskosti? Zato što je ona ispoljavanje nedostatka razuma. Ti ljudi neprekidno teže tome da budu u centru pažnje, no, jesu li zaista u stanju da preuzmu posao? Zašto uvek žele da budu u centru pažnje? Da li zato što ih pokreću ambicija i želja? Da li zato što vole status, da ih uzdižu i da sebe smeste u centar zbivanja? Da li zato što vole da među ljudima imaju prestiž, da od drugih budu superiorniji i zato što vole da druge predvode? (Da.) Zar ljudskost ovog tipa čoveka nije razotkrivena? Kakva je to ljudskost? Nedostaje joj razum. Zar to nije nedostatak ljudskosti? (Jeste.) S jedne strane, to je nedostatak ljudskosti. S druge, taj tip čoveka se ne ističe niti se pravi važan tek povremeno; naprotiv, pošto ga pokreću ambicija i želja, pošto voli status, moć i dopada mu se da njegova bude poslednja, on voli da bude u centru pažnje. Dakle, zar ovo ne uključuje i iskvarenu narav? (Da.) Kakva je to iskvarena narav? (Nadmena narav.) To je nadmenost. Šta mu daje za pravo da bude u centru pažnje? Šta mu daje za pravo da ima poslednju reč i da druge predvodi? Neki ljudi kažu: „Shvatam istinu i imam osećaj bremena.” Čak i ako imaš osećaj bremena, i dalje je neophodno proveriti da li možeš da obavljaš pravi posao. Nije reč o tome da samo zato što imaš osećaj bremena i želiš to da radiš, to i možeš dobro da uradiš. Između te dve stvari nema logičke povezanosti. Tvoja želja da to radiš i to što voliš da to radiš ne znače da to možeš da uradiš odnosno da si kompetentan za posao starešine. Voliš da budeš u centru pažnje, voliš status – znači li to da svi moraju da te izaberu? Koja su načela za izbor crkvenih starešina? (To se mora zasnivati na tome da li taj čovek ima radnu sposobnost, da li je neko ko stremi ka istini i da li je on prava osoba.) U najmanju ruku moraš da budeš prava osoba. Moraš da imaš duhovno razumevanje, da imaš sposobnost da shvatiš istinu i da ujedno imaš radnu sposobnost. Tek onda ispunjavaš uslove da budeš negovan i postaješ kandidat za negovanje. Moraš da ispuniš sve te uslove. Ako ne ispunjavaš nijedan od tih uslova, da li bi te iko izabrao za starešinu samo zato što ti voliš da budeš u centru pažnje? To se nikada ne bi dogodilo. Stoga, ako voliš da uvek budeš u centru pažnje, voliš uvek da se praviš važan, zar to nije nadmenost? (Jeste.) To su nadmenost i sopstveno precenjivanje. Nadmenost, iz ugla ljudskosti, jeste nedostatak razuma. Ako se to meri istinom, to je iskvarena narav i to je sotonska narav. Ispoljavanje sklonosti da se bude u centru pažnje ujedno je nedostatak ljudskosti i iskvarena narav, što takođe obuhvata dva problema. Iako sklonost da se bude u centru pažnje ne dostiže nivo posedovanja slabe ili loše ljudskosti, ona je ipak konkretno ispoljavanje nedostatka razuma i ujedno ispoljavanje nadmene naravi. Ako čovek samo voli da bude u centru pažnje, a ne ugnjetava niti muči ljude, i ne koristi sredstva zlih ljudi da seje razdor ili formira klike, onda je to samo nedostatak njegove ljudskosti. Međutim, ako pokazuje ispoljavanja zlih ljudi ili antihristâ, i takođe se prepušta nekim zlim delima, onda ovaj nedostatak ljudskosti postaje sve izraženiji – šta postaje? Loša, užasna i zla ljudskost – ti aspekti se koriste za karakterizaciju takve ljudskosti. Osim toga, ispoljavanja iskvarenih naravi koja takvi ljudi otkrivaju obuhvataju kako nadmenost tako i podmuklost; naravno, postoje i još konkretnija ispoljavanja. Dakle, ljudskost takvih ljudi treba okarakterisati na osnovu stepena u kome oni otkrivaju te iskvarene naravi. Ako samo vole da budu u centru pažnje i ne pokazuju ispoljavanja zle ljudskosti – ne ugnjetavaju niti muče ljude, u tajnosti ne formiraju klike i ne uspostavljaju nezavisna carstva niti koriste neuobičajene metode kako bi ljude zaluđivali i primoravali ih na poslušnost – onda je ova sklonost da se bude u centru pažnje samo nedostatak ljudskosti. Međutim, čim se takva zla dela počine, to više nije samo nedostatak ljudskosti. Kakav je onda to problem? (To je loša, užasna i zla ljudskost.) Tačno tako. To više nije samo nedostatak ljudskosti, već je naprotiv zla ljudskost. Sklonost da se bude u centru pažnje je samo nedostatak ljudskosti. Ako takav čovek ima duhovno razumevanje, određeni kov i radnu sposobnost, da li biste ga izabrali za starešinu? (Da.) Zašto biste ga izabrali? (Zato što nije zla osoba.) Njegova sklonost da bude u centru pažnje samo je ispoljavanje iskvarene naravi. U njegovoj sklonosti da bude u centru pažnje nema elemenata zla i on nije zla osoba. Dokle god ispunjava uslove da bude starešina, on može da bude izabran i dodatno kultivisan. Iako je sklonost da se bude u centru pažnje ispoljavanje posedovanja lošeg razuma u ljudskosti, s obzirom na to da takav čovek može da izvršava posao, da ima radnu sposobnost, da ima duhovno razumevanje, da ima sposobnost da shvati istinu i, povrh toga, voljan je da obavi određeni posao i da bude nadzornik, on može da bude izabran. Zašto može da bude izabran? Zato što mu je ljudskost u skladu s merilom, baš kao i njegov kov. Sve dok nije zla osoba niti antihrist, sve dok ljude ne bi mučio niti ugnjetavao, i ne bi pokušavao da uspostavi nezavisno carstvo, on može da bude izabran za starešinu. Ali, ako njegova sklonost da bude u centru pažnje sadrži elemente zle ljudskosti, treba li takvog čoveka izabrati? (Ne.) I pre nego što je izabran za starešinu, on već počinje da koristi lukava sredstva, tajno formirajući klike i nameštajući glasove. Kako bi postigao svoje ciljeve, on se bavi mutnim radnjama, pa je čak u stanju da izmišlja glasine i da govori loše o nekim dobrim ljudima koji su relativno iskreni u svom traganju za istinom i koji izvršavaju svoje dužnosti. Radi brojne stvari koje se kose sa istinom i ljudskim moralom, čineći neka zla dela. Možete li takvog čoveka da izaberete za starešinu? (Ne.) Zašto ne? (Zato što mu je ljudskost zla.) Da budemo konkretni, zato što je zla osoba; on ne ispunjava načela Božje kuće za upotrebu ljudi. Božja kuća ne upotrebljava zle ljude. Koje su posledice ako Božji izabrani narod dopadne šaka zlim ljudima? Kao prvo, biće mučen i ugnjetavan. Kao drugo, crkva će se rasuti poput peska i dospeće u stanje nereda. U tom slučaju, ti ne bi izvršavao svoje dužnosti, već bi služio zlim ljudima, bio bi pod kontrolom zlih ljudi i sledio bi zle ljude. Koje bi bile posledice toga? Tvoja nada za postizanje spasenja bila bi upropaštena. Da li sada razumete? (Da.) Dakle, ako dve osobe vole da budu u centru pažnje i obe imaju nadmene iskvarene naravi, na temelju čega biste jednu od njih izabrali za starešinu? (Na temelju njene ljudskosti.) Tako je, na temelju njene ljudskosti. Ispoljavanja raznih iskvarenih naravi, poput nadmenosti, lažljivosti i nepopustljivosti, jesu univerzalna; u tom pogledu, svi su isti. Pa, u čemu je onda razlika? U čovekovoj ljudskosti. Gledano spolja, neki ljudi su manje uzdržani, dok su neki konzervativniji; neki su relativno smeteni i brzopleti, dok su drugi relativno lukavi i pedantni. Neki su više ekstrovertni i veseliji su, dok su drugi više introvertni. Spoljašnja ispoljavanja ličnosti ljudi se razlikuju, a ni njihova ljudskost-suština sasvim sigurno nije ista. Neki ljudi imaju granice savesti i morala, dok ih drugi nemaju. Neki su čak zli, nemilosrdni i podmukli – ubijaju a da ni ne trepnu okom i ljude u potpunosti proždiru i sažvaću. Kadri su da bilo šta učine. Prema tome, to što druge muče, zle ljude ne dotiče. Dopadnete li šaka zlim ljudima, vašim dobrim danima je došao kraj i nadalje ćete živeti u mraku. Ako neko dopadne šaka zlim ljudima, isto je kao da je dopao šaka velikoj crvenoj aždaji. Da li ste ovo iskusili? (Da.) Najistaknutija i najočiglednija ispoljavanja zlih ljudi u smislu njihove ljudskosti jesu zlo, podmuklost, nemilosrdnost, odsustvo moralnih ograničenja i odsustvo merila savesti. Sudeći na osnovu njihovog stava prema Bogu i prema istini, oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Drski su i bezobzirni, usuđuju se da bilo šta urade, bez ikakvih ograničenja savesti. Kad je reč o istini, oni je ni najmanje ne prihvataju. Gledano spolja, na svojim dužnostima mogu da ulažu trud i da trpe patnju, a mogu i da daju milostinju. Međutim, nemaju ni najmanji strah od toga kako se ophode prema Bogu i prema istini. Kad god je reč o svedočenju o Bogu, o svedočenju o ovaploćenom Bogu, svedočenju o Božjem identitetu i suštini, o svedočenju o Božjim delima ili o svedočenju o tome kako Bog za ljudski rod plaća cenu i kako Bog daje celo Svoje srce i Svoj život da bi spasao ljudski rod, oni nemaju ništa da kažu i ne žele da govore. Oni u svom srcu preziru Boga. Ali kad svedoče o sebi, imaju mnogo toga da kažu i govore unedogled. Sklonost da se bude u centru pažnje samo je nedostatak ljudskosti. Ako takvi ljudi ne čine zlo i imaju granice savesti i morala, pod uslovom da mogu da shvate neke istine, oni u načelu stvari mogu da procenjuju shodno granicama svoje savesti; njihova savest funkcioniše. Na primer, ako pronađu nekoga suprotnog pola ko im se dopadne i požele da mu priđu, budući da u svojoj ljudskosti imaju granice savesti i imaju osećaj integriteta i stida, oni će se prirodno obuzdati. Međutim, zle ljude nije briga za takve stvari. Ako im se neko dopadne, oni će mu prići na silu; ako druga strana na to ne pristane, oni će smisliti svakakve načine da je muče, potčine ili joj stvore probleme. Ljude koji imaju granice savesti njihova savest obuzdava; postoje određeni prestupi koje neće počiniti i određene linije koje neće preći jer imaju osećaj integriteta i stida. Ako shvataju istinu, i relativno je duboko i snažno prihvataju, oni će imati bogobojažljivo srce. Pošto se užasno boje Boga i od Njega zaziru, oni određene linije načelno neće prelaziti. Stoga je za vas veoma korisno da za starešinu imate nekoga sa granicama savesti. On te, u najmanju ruku, neće povređivati, još manje će te sputavati ili ti nanositi štetu, a ujedno može da ti ponudi određenu opskrbu i pomoć. Međutim, zli ljudi su drugačiji. Ne samo da oni koriste reči kako bi te zaluđivali, već posežu i za raznim metodama da bi te mučili, ugnjetavali i gazili po tebi. Ako im se ne povinuješ, ne slušaš ih ili se s njima oko nečega raspravljaš, ne samo da će te napasti, već će te takođe osuditi, osramotiti, pa će čak i težiti tome da te potčine. Time ćeš u potpunosti pasti u njihove šake. Najveća razlika između običnih iskvarenih ljudi i zlih ljudi jeste u tome da li im je ljudskost dobra ili zla i u tome da li im savest funkcioniše. Zli ljudi nemaju savest, pa stoga takođe nemaju osećaj integriteta niti stida i kadri su da učine svakakva zlodela. Iako ni ljudskost običnih iskvarenih ljudi nije bez nedostataka i mana, njih obuzdavaju savest i razum, pa postoje brojne linije koje oni nisu u stanju da pređu. Čak i ako ne veruju u Boga, oni neće učiniti neka očigledna zla; na primer, nisu u stanju da počine takva dela kao što su seksualni nemoral ili krađa. Razmisli o tome: pre nego što si počeo da veruješ u Boga, dok si bio u svetu, da li bi mogao da se prepustiš promiskuitetu da ti je to neko dozvolio? Na šta se odnosi promiskuitet? Odnosi se na to da imaš više seksualnih partnera, čak i da u isto vreme budeš u vezi sa nekoliko ljudi suprotnog pola, a da ne osećaš da činiš išta pogrešno odnosno da sebe ne prekorevaš. Da li biste mogli da uradite takvu stvar? (Ne.) Pogledajte te promiskuitetne žene, prostitutke i pohotljivce – oni takve stvari mogu da urade. Zar se od takvih ljudi ne razlikujete? (Da.) U čemu je razlika? Razlika je u tome da li neko ima savest i razum ljudskosti. Savest i razum ti pružaju osećaj integriteta i stida, pa se nećeš odavati promiskuitetu i posedovaćeš sledeće merilo: „Nije dobro da se neko vlada na taj način; neću da budem takva osoba. Između sebe i takvih ljudi povući ću jasnu granicu. Čak i da me prebiju na mrtvo ime, ne bih se prepuštao promiskuitetu.” I da se protivno svojoj volji nađu u takvoj situaciji, neki ljudi bi rekli: „Radije bih umro nego što bih postao takva osoba!” Neki ljudi trpe poniženje i nepravdu, nerado se s tim saglašavaju, ali su u svom srcu nevoljni i dograbiće svaku priliku da se iz te situacije izbave. Drugi će, međutim, takvo okruženje sami tražiti, čak i ako drugi ljudi nastoje da ih zaustave. Oni to rade čak i ako od toga ne zarađuju nikakav novac – naprosto uživaju da se prepuštaju promiskuitetu i nije ih nimalo briga da li to donosi ikakav novac. Zar se ova dva tipa ljudi ne razlikuju? (Razlikuju se.) Upravo je u tome razlika u ljudskosti među ljudima. Razlika u ljudskosti je ključna. Ako možete da prozrete razlike u ispoljavanjima ljudskosti među različitim tipovima ljudi, onda ćete biti u stanju da ljude raspoznate. Prema tome, procenjivanje nekog čoveka ne može se u potpunosti zasnivati na njegovoj iskvarenoj naravi ili na njegovim ispoljavanjima i izražavanjima u kraćem periodu ili u jednoj prilici. Naprotiv, kakav je on zaista čovek mora se proceniti na osnovu njegove ljudskosti i njegove priroda-suštine. Ovim zaključujemo našu raspravu o ispoljavanju sklonosti da se bude u centru pažnje.

Pređimo sada na još jedno ispoljavanje. Neki ljudi obavljaju stvari metodično, imaju jasnu zamisao i stvari čine na uređen način; promišljanjem i razmatranjem, oni mogu da odrede šta će prvo učiniti, a šta ostavljaju za kasnije. Umesto da stvari rade ishitreno, oni prate korake i imaju razrađen plan. Ma šta radili, oni poštuju korake, čak i u jednostavnim stvarima poput pranja odeće. Odeću sortiraju prema boji, odvojeno perući tamne i svetle stvari; na osnovu količine veša, znaju koliko vode i deterdženta treba da koriste, pa tako ništa ne rasipaju – sve to je isplanirano, tako organizovano, pedantno i ekonomično. Kakvo je ovo ispoljavanje? (Ovo je vrlina i jača strana ljudskosti.) Može li onda ova vrlina da pokaže da ovaj tip čoveka ima dobru ljudskost? (Ne.) Ovo je samo vrlina i jača strana njegove ljudskosti. Ne dostiže taj nivo da se odnosi na nečiji karakter ili na načela ličnog vladanja, niti se odnosi na iskvarenu narav. Naprosto je životna navika ili stav prema životu. Neki ljudi obavljaju stvari tako što imaju jasnu zamisao, imaju plan; mogu da uoče obrasce, pa kad je taj zadatak završen, drugi su njime zadovoljni. To su ljudi dobrog kova. Stvari stoje drugačije za one koji su lošeg kova – oni sve rade neorganizovano i haotično, bez jasne zamisli ili planiranja, prepuštajući stvari slučaju, što na kraju dovodi do potpunog haosa. Kakav je ovo problem? (Nedostatak ljudskosti.) Na šta se odnosi ovaj nedostatak ljudskosti? (Na izrazito loš kov.) Za takve ljude koji su izrazito lošeg kova naprosto se kaže da nemaju mozga. Kad ih pitam: „Da li si glup? Kako ne razumeš tako jednostavnu stvar?”, neki ljudi Mi odgovaraju: „Ja sam bez mozga.” Šta znači „biti bez mozga”? Znači da nemaš nikakav kov ili da imaš loš kov – to je problem kova. Pod šta se podvodi ovaj problem? Zar to nije urođeno stanje? (Jeste.) Ako je neko urođeno bez mozga, ima li ikakve svrhe obučavati ga? Takvi ljudi svemu pristupaju bez plana ili jasne zamisli. Za jednostavan zadatak potreban im je čitav dan, pa važne stvari odlažu. To znači da nemaju kov ili da imaju loš kov. Ljude sa lošom ljudskošću nevernici često opisuju kao ljude bez kova. Na primer, kad neko vidi da druga osoba unaokolo baca smeće, da ne drži do higijene ili da glasno viče na javnom mestu, ometajući druge koji uče ili se odmaraju, on bi mogao da kaže da ta osoba nema kov. Za Mene je ovo neshvatanje normi ponašanja i nedostatak ljudskosti – kako se to može nazvati neposedovanjem kova? Da li se „nemanje kova” odnosi na to? Na šta se „kov” odnosi? Odnosi se na efikasnost i efektivnost u obavljanju stvari – to nazivamo kovom. Dakle, da li su lošeg kova oni ljudi koji stvari obavljaju bez jasne zamisli? (Jesu.) Ovo je ujedno nedostatak ljudskosti. Je li taj nedostatak urođen? Da li ga je lako promeniti? Može li se promeniti uvežbavanjem? Može li se svinja naterati da se popne na drvo? Svinja nije stvorena za to – nema taj kov. Nedostatak jasne zamisli u obavljanju stvari jeste problem kova.

U koju vrstu problema se ubraja čovekova sklonost da nešto započne s poletom, a završi traljavo? (To je nedostatak čovekove ljudskosti.) To je nedostatak čovekove ljudskosti. Kad započinju neki poduhvat, neki ljudi ga prilično dobro isplaniraju, preduzmu neke značajne poteze, okupe grupu ljudi, sačine izveštaje, dodele zadatke, pa čak daju velike izjave o odlučnosti, međutim, kako vreme odmiče, sve to iščezava i oni ne prate, ne nadziru niti proveravaju šta se događa. Ako tu nema nikoga ko shvata istinu da obezbedi nadzor i usmeravanje, taj poduhvat može u potpunosti propasti ili čak mogu nastupiti neželjene posledice, pa taj posao dospeva u stanje potpunog haosa. Ima i ljudi koji mogu prilično razumno i jasno da iznose doktrine, međutim, kad dođe vreme da se stvari zaista obave, oni nemaju pojma kako da nastave dalje i nikakav konkretan plan. Kad nastupe posebne okolnosti ili neočekivane situacije, oni ne znaju kako da ih reše, s drugima ne razgovaraju u zajedništvu, ne obraćaju se svojim pretpostavljenima niti se sa njima konsultuju. Kad počnu nešto da rade, deluju samouvereno i započinju s poletom, kao da će postići nešto značajno, ali, kako vreme odmiče, gube elan i beže – kao da im se gubi svaki trag. Kad ih neko upita: „Na čemu sad radiš? Kako se odvija taj zadatak?”, oni odgovaraju: „Neće biti završen.” Ipak, oni blagovremeno ne prijavljuju da stvari ne mogu da privedu kraju, odlažući ih dva ili tri meseca bez ikakvih rezultata. Zar to ne izaziva bes? (Izaziva.) Takvi ljudi su zaista odvratni! Osim što stvari poletno započinje, a traljavo ih završava, ovaj tip čoveka ima još jedan problem: sve što radi dospeva u sve veći haos što se više time bavi. Moguće je da on isprva ima jasnu zamisao, da ima neke ideje i nekakvu strukturu, međutim, kako vreme odmiče, misli mu postaju smetene. Gubi iz vida zašto je taj zadatak započeo odnosno kakve bi rezultate trebalo da postigne. Kad ga neko posavetuje da traga, on kaže: „Nema potrebe za traganjem. Hajde da samo ovako nastavimo – bilo kako bilo, niko ne sedi skrštenih ruku.” Vidiš, on stvari započinje uz veliki zamajac, poput nadolazeće grmljavine. Međutim, kako vreme odmiče, stvari se pretvaraju u ništavilo. Tresla se gora, rodio se miš – nema nikakvih rezultata. Ako se ti o zadatku ne raspituješ, ne pratiš ga niti ga proveravaš, ovaj tip čoveka će dozvoliti da sve propadne, čak ni ne izveštavajući o tome. Gde se denula ta rešenost koju je izrazio na početku? Zaboravljena je. Šta je sa početnim planom koji je sačinio? Nestao je bez traga. A šta je s onim idejama koje je na početku imao? Nestale su; zaboravljene su. Eto, kakvo je on stvorenje! Kad posmatraš njegov početni elan, ovaj tip čoveka deluje kao neko ko reči sprovodi u dela. Ali je u stvarnosti potpuno beskoristan; naprosto nije neko ko stvari radi na prizeman način – nesmiren je i nepouzdan. Samo je voljan da bude u centru pažnje, ali ne želi da istrpi teškoće i plaši se preuzimanja odgovornosti. Sve ono što radi ostaje nedovršeno. Kakvu ljudskost imaju takvi ljudi? (Lošu ljudskost.) Recite Mi, može li takav čovek išta da postigne? (Ne može.) On stvari uvek započinje pun poleta, ali ih traljavo dovršava, i ostavlja ih u potpunom haosu – to je njegov stil. Koju god dužnost da izvršava, započinje je uz priličan elan, slušajući usput muziku i pevušeći. Ali posle nekog vremena gubi interesovanje, naprosto napušta posao i odustaje. Kakvo je ovo stvorenje? Nisu li takvi ljudi odvratni? (Jesu.) Oni nesmotreno preuzimaju zadatke za koje znaju da možda nisu u stanju da ih dovrše, nastojeći da pokažu svoju kompetentnost, hvaleći se i iznoseći velike tvrdnje – zar ne znaju sopstvene sposobnosti? Ako ne mogu da izvrše posao ili postignu rezultate, zašto samo tako ne kažu? Ne bi trebalo da odlažu stvari! Umesto toga, oni ćute, koče tvoj posao i pritom te zavlače. Zar im karakter nije loš? (Jeste.) Karakter im je i previše loš! Može li se takvim ljudima poveriti da rešavaju stvari? (Ne.) Jesu li dostojni poverenja? (Ne.) Takvi ljudi su nepouzdani. Budu li ti dali svoju reč, da li bi se usudio da im poveruješ? (Ne.) Kakvi su to ljudi? Zar nisu prevaranti? (Jesu.) Iako te ne obmanjuju radi sticanja finansijskog dobitka ili sa seksualnim namerama, način njihovog vladanja i rešavanja stvari je tako gnusan i odvratan. Pa, koji je glavni uzrok što su ovi ljudi tako odvratni? Karakter im je loš, u sopstvenom vladanju se ne drže svog mesta, vole da se hvale, vole da pokazuju kompetentnost za koju veruju da je imaju, vole da budu u centru pažnje i vole da se prave važni. Ni u čemu što rade nisu dosledni. Istovremeno, oni sebe precenjuju, ne znaju kakav im je rast ni kakve zadatke mogu da obavljaju. Pa ipak, pokušavaju da pokažu svoju kompetentnost, odvažno preuzimajući svaki važan zadatak. Nakon što ga preuzmu, čak i onda kad ga dobro ne urade i tako važne stvari odlože, oni ostaju ravnodušni; dokle god su u centru pažnje, za njih je to u redu. Zar nisu niski, bedni ljudi? (Jesu.) Zar ti ljudi onda nemaju veoma lošu ljudskost? (Imaju je.) Naiđeš li na takvu osobu, da li bi se usudio da joj poveriš neke krupne ili značajne stvari? (Ne.) Na primer, ako moraš da ideš da propovedaš jevanđelje i potreban ti je neko da ti pričuva malo dete, od kakve bi osobe trebalo da zatražiš pomoć? Da li bi se usudio da odabereš nekog takvog, ko nema osećaj odgovornosti, ko ne može da se drži zacrtanog i ko je nepouzdan? (Ne.) Zašto ne bi? Zato što bi taj mogao da ti izgubi dete. Upitaš li ga kako se tvoje dete izgubilo, on će ti reći: „Ne znam. Na trenutak sam zadremao i dete je nestalo. Kako možeš mene da okrivljuješ? To dete ima noge i može samo da hoda – nije bilo privezano za mene. Ne možeš mene da kriviš!” Još i izbegava odgovornost! Zar ovo nije bestidna bitanga? (Jeste.) Stvari koje se tiču života i smrti nipošto se ne mogu poveriti takvim ljudima. U sopstvenom vladanju su nesmireni i nepouzdani i nemaju integritet niti dostojanstvo. Kad nastanu problemi, oni imaju petlju da pribegnu bestidnosti i da poriču stvari. Iako činjenica da stvari započinju s puno poleta a završavaju ih traljavo predstavlja samo nedostatak ljudskosti, ovaj konkretan nedostatak je izrazito ozbiljan problem – to je problem integriteta. Neki ljudi vole da budu u centru pažnje i zadatke željno preuzimaju, ali se ne usuđuju da preuzmu odgovornost. Čim naiđu na teškoće, oni istoga časa izbegavaju odgovornost i distanciraju se od svega. Krajnje su neodgovorni. Osim toga, izrazito su nesmireni i nepouzdani, nedosledni su u svemu što rade. Kad stvari postanu ovako loše, to više nije samo nedostatak ljudskosti – to je stvar posedovanja zaista lošeg karaktera i loše ljudskosti. Zašto kažem da takvi ljudi imaju lošu ljudskost? Zato što su nepouzdani – ne bi se usudio da im išta poveriš. Kakav god zadatak da im poveriš, oni na njega spremno pristaju, međutim, čim se okreneš, oni nestaju i ti nemaš pojma šta smeraju. Može proći i do nekoliko dana pre nego što ih ponovo vidiš. Ako ih ne pitaš kako zadatak napreduje, oni te neće izveštavati, ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo. Kakva su oni stvorenja? Krajnje su neodgovorni! Čak ni kad je u pitanju nešto ovako beznačajno, oni ne prolaze test i tako nešto im se ne može poveriti. I šta drugo mislite da bi uopšte još mogli da postignu? (Baš ništa.) Poveriš li im brigu o detetu, svakoga časa bi mogli da nastanu problemi. Dete bi moglo da padne i da se povredi, da pojede nešto što ne treba da jede odnosno, kad izađe napolje da se igra, moglo bi da se dogodi da negde odluta ili da ga zli ljudi otmu – sve ovo su mogući ishodi. Zato što su oni neodgovorni i karakter im je izrazito loš, zato što ni u čemu što rade ne poštuju nikakve granice savesti i zato što postupaju samo radi zadovoljavanja sopstvenih sebičnih želja, zanemarujući sve ostalo. Kad im poveriš neki zadatak, oni osećaju da bi odbijanje moglo da ti ukalja obraz; uzimajući u obzir sopstveni ponos i ne bi li udovoljili svojoj sujeti, oni pristaju, ali nakon toga ne preuzimaju nikakvu odgovornost. Hvale se na sva zvona a zadatak pritom ne izvršavaju dobro. U tome je značenje nepouzdanosti. Da li su takvi ljudi dobri? (Nisu.) Mogu li ljudi koji puni poleta stvari započinju, a traljavo ih dovršavaju da budu izabrani za starešine? (Ne.) Zašto ne mogu? (Mogli bi da nanesu štetu poslu Božje kuće.) Upravo tako. Dok govore i obećavaju, čini se da imaju ono što je potrebno, a ljudi su spremni da poveruju onima koji se na sva zvona hvale. Međutim, kad je reč o stvarnom obavljanju stvari, njihovi su postupci nepredvidivi. Čak i ako nešto zabrljaju, o tome te neće obavestiti; a ako nastanu nekakvi problemi, neće ti dati objašnjenje o onome što se dogodilo. Iskreno se nadaš da će oni dobro obaviti stvari, da bi na kraju oni od toga napravili haos i prema tome bili čak potpuno ravnodušni, ne smatrajući uopšte da je to što si im poverio nekakva ozbiljna stvar. U svojim postupcima, skloni su tome da budu nesmireni i nepouzdani. Neki od njih stvari obavljaju isključivo shodno sopstvenim interesovanjima, hobijima i radoznalosti; neki od njih vole da privlače pažnju i da rade stvari jedino kako bi privukli pažnju i bili viđeni. Takvi ljudi su nesmireni i nepouzdani, neodgovorni su i nisu u stanju da stvari obavljaju na prizeman način. To je prilično problematično. Ove stvari se još i ne dotiču pitanja kao što su to da li oni imaju duhovno razumevanje, da li mogu da prihvate istinu, da li su pokorni odnosno da li su ljudi koji streme ka istini – ove stvari se ne dotiču tih aspekata. Posmatrajući samo njihovu ljudskost, takvi ljudi su nepouzdani. Mogu li takvi ljudi da budu izabrani za starešine? (Ne.) Ljudi čija ljudskost nije u skladu s merilom nisu čak ni dostojni da budu negovani. Zašto nisu? Zato što im je karakter previše loš – njima nedostaju čak i elementarni integritet i dostojanstvo. Prema tome, oni nisu podobni da budu starešine niti da budu negovani za starešine.

Hajde da u nastavku razgovaramo o opreznosti u obavljanju stvari. Kakvo je ovo ispoljavanje? (To je vrlina ljudskosti.) Biti oprezan u obavljanju stvari, ne biti nepromišljen i, kad se stvari pojave, biti u stanju da im pristupiš smireno i da tragaš za istinom – to je vrlina ljudskosti. U ovom zlom društvu, među raznim grupama ljudi složenog porekla, pri pojavljivanju raznih ljudi, događaja i stvari neophodno je da imate oprezan pristup. Čak i kad u Božjoj kući izvršavate svoju dužnost, među raznim stvarima s kojima se susrećete, javljaju se određene složene situacije kojima treba da pristupate oprezno. Na primer, kad se pri izvršavanju svoje dužnosti susretnete sa zlim ljudima koji izazivaju ometanja, prvo treba da savladate sposobnost raspoznavanja, a zatim da toj situaciji pristupite shodno istina-načelima. To je stav koji treba da imate prema svojoj dužnosti. Na šta se odnosi opreznost u obavljanju stvari? Ona se odnosi na čovekov razum. Kad naiđeš na stvari koje ne možeš da prozreš, treba da budeš oprezan. Čak i ako shvataš određene istine, kad još uvek ne možeš da prozreš suštinu koja se nalazi u osnovi određenih posebnih stvari, kao ni njihov glavni uzrok, treba li da budeš oprezan? (Da.) Takve situacije još i više nalažu da budeš oprezan. Biti oprezan ne znači biti konzervativan ili preduzimati sitne korake, niti to znači da se ne usuđuješ da deluješ ili da se plašiš od preuzimanja odgovornosti – to se ne odnosi na te stvari. Opreznost o kojoj se ovde govori odnosi se na vrlinu ljudskosti. Koja su konkretna ispoljavanja opreznosti? To je slučaj kad, dok nešto radiš, prvo tragaš za istina-načelima, a zatim tragaš za konkretnim koracima primene, konkretnim putem primene i željenim ishodima za taj zadatak ili taj posao. Drugim rečima, važnim stvarima i sopstvenoj dužnosti pristupaš uz pažljivo i oprezno srce. Naravno, pojedini ljudi su takođe naročito oprezni kad pristupaju raznim problemima s kojima se susreću u svom svakodnevnom životu; oni nisu nemarni, već su naprotiv izuzetno oprezni. To nije loša stvar; i ona se može nazvati vrlinom ljudskosti, a ne manom. Za opreznost se može reći da je vrlina ljudskosti; oprezan stav može ljudima samo da koristi i on nipošto ni na koji način neće ljude sputavati niti vezivati. Ako se ne usuđuješ da govoriš kad se pojave određene stvari, ako se ne usuđuješ da bilo šta radiš ili da s bilo kim dolaziš u kontakt – ako se plašiš da će ti list koji pada udariti u glavu – onda je to prekomerna opreznost. Sve vreme živeti u svom malenom svetu, provoditi dane na preterano obazriv način – da li je to opreznost? (Ne.) Strah da ćeš biti prevaren ako odeš u kupovinu, strah da ćeš izgubiti novac ako otvoriš prodavnicu, strah da će ako kupiš kuću ona na kraju biti ukleta, strah da će ako kupiš računar na njemu biti virusi – biti u toj meri okovan preteranim strahom da se ne usuđuješ da išta uradiš i teško ti je da preduzmeš i jedan jedini korak – ovo sasvim sigurno nisu ispoljavanja one vrste opreznosti o kojoj ovde govorimo. Ta ispoljavanja ukazuju na to da je neki čovek neznalica, beskoristan, uplašen i nezreo, kao i da je lišen sposobnosti da živi samostalno. To su ispoljavanja lošeg kova. Drugim rečima, kad se takvi pojedinci suoče s ovim zlim društvom i sa složenim grupama ljudi, oni nemaju nikakve protivmere. Uvek su zabrinuti, zastrašeni i toliko uplašeni da uzmiču i ne usuđuju se da krenu napred. Ili se plaše da će biti nasamareni i prevareni ili se plaše da će im neko nauditi ili ih ubiti. Ne usuđuju se da i sa kim dolaze u kontakt niti da se bave ikakvim stvarima. Kad odlaze na posao, plaše se da neće dobiti platu. Iz straha da će ih maltretirati, neke se žene čak ni ne usuđuju da rade. Neki ljudi se čak ni ne usuđuju da napuste svoj dom, iz straha da bi mogli da naiđu na zle ljude, i plaše se da će im, ako kupe neke stvari, te iste stvari biti ukradene. Ukratko, plaše se svega i svačega. Nije li ovo preterana opreznost? Ovakav je neko ko je preterano obazriv. Zar nije lud? Neki ljudi imaju ovakav način razmišljanja, po ceo dan brinu o ovome ili onome, a ishod je takav da se ne usuđuju da išta rade niti da izađu iz kuće da bi se videli s ljudima, pa mogu jedino da ostanu kod kuće. Kakav je ovo čovek? (Ludak.) On je lud; nenormalan je, nije čovek. Kad nema sposobnost donošenja sudova, kad ni u čemu što radi ne poseduje nikakva načela niti minimalna merila, takav čovek je reinkarnirana zver, on nema normalnu ljudskost, a ta njegova preterana obazrivost nije opreznost. Na šta se odnosi opreznost? Opreznost znači činiti stvari na odmeren, metodičan način zasnovan na poštovanju pravila i, na temelju tog načela, postupati prilično rigorozno, pa, kad se stvari dogode, biti smiren, a ne ishitren, nepromišljen ili impulsivan, te biti u stanju da tragaš za istina-načelima i pronalaziš mudre metode. To nazivamo opreznošću i samo je ova opreznost vrlina ljudskosti.

Sklonost prema hvalisanju i razmetanju – postoji mnogo ljudi s takvom sklonošću. Ovo je ujedno i trend zlog društva. I kad govore, mnogi ljudi stvari preuveličavaju, nesmotreno ih izmišljaju i naklapaju unedogled. To što govore nimalo ne odgovara činjenicama i puno je praznih priča. Za sebe ipak veruju da su sposobni, a nemaju nimalo osećaja integriteta i stida. Da li su takvi ljudi dostojni poverenja? (Ne.) Imaju li takvi ljudi integritet ili dostojanstvo? (Ne.) Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo, nisu dostojni poštovanja i nisu pouzdani. Može li im se onda poveriti rešavanje važnih stvari? (Ne.) Dakle, kakav je problem sklonost prema razmetanju? (To je nedostatak čovekove ljudskosti.) To je nedostatak ljudskosti, ali morate takođe da pogledate ljudskost tog čoveka – da li mu je ljudskost zla i da li može da prihvati pozitivne stvari. Ako je on samo neotesan i bahat i razvio je, pod dugogodišnjim uticajem svog porodičnog života ili društvenog okruženja, lošu naviku da voli da se razmeće i hvali, da govori neodgovorno i ne razmišljajući o posledicama, onda je to samo nedostatak njegove ljudskosti. On nije loš; samo je na nivou ozbiljne neotesanosti i bahatosti. Osim što voli da se razmeće, ako u kontaktu s drugima takav čovek voli i da postupa prilično dominantno i podmuklo, a cilj njegovog hvalisanja i razmetanja jeste u tlačenju drugih ljudi i u tome da stvari koje preuveličava i kojima se hvali predstavi kao uzvišenije i bolje od stvari koje su drugi ljudi uradili ili ih poseduju i kao da su znatno iznad njih, onda problem više nije u tome da je on neotesan i bahat. Kakav je to problem? (To je problem zle ljudskosti.) To je problem zle ljudskosti. Dakle, da li je ovim obuhvaćena iskvarena narav? (Jeste.) Kakva iskvarena narav? (Podmukla.) On ima nadmenu, podmuklu narav. Neki ljudi vole da se razmeću naprosto zato što su u velikoj meri neotesani i bahati. To je izazvano njihovim životnim navikama i životnim okruženjem. Oni naprosto ne razumeju šta znači govoriti istinito, govoriti iz srca, raspravljati o stvarnim situacijama ili govoriti o životu i pravim stvarima. Svest o tome im nedostaje. Takvo vaspitanje ne postoji u njihovoj porodici ni u školskom okruženju, a još manje ga ima nakon što oni zakorače u društvo. Shodno tome, ova njihova urođena neotesanost i bahatost je veoma izražena. Lakomisleni su i nedostaje im pristojno držanje i naprosto vole da se hvale i razmeću kako bi se pravili važni i druge naterali da o njima imaju visoko mišljenje. U svom srcu nemaju nikakve druge ambicije, želje niti potrebe. Ako pokazuju samo ova ispoljavanja, to je samo neotesanost i bahatost; to je nedostatak njihove ljudskosti. Međutim, ako njihovo hvalisanje ima određeni cilj i kroz to hvalisanje sebe predstavljaju vrlo sposobnim i izuzetno preduzimljivim, kao i superiornijim, sasvim drugačijim i daleko iznad običnih ljudi, onda to više nije problem neotesanosti i bahatosti. Njihova sklonost prema hvalisanju vođena je specifičnim razmišljanjem, podstaknuta žudnjom za statusom, ambicijom i željom. Oni hvalisanje koriste kao način da druge ljude potiskuju i impresioniraju, navodeći druge da se osećaju inferiornim i ne tako dobrim kao oni, te da prema njima budu puni poštovanja i poslušni. Ovo je zlo njihove ljudskosti. Njihova sklonost prema hvalisanju usmerena je ka zadobijanju prednosti: „Šta god da imaš, to imam i ja. Šta god da umeš, to umem i ja. Šta god da znaš, to znam i ja. Šta god da si video, i ja sam to video. Nisam lošiji od tebe!” Čak i u slučaju da si pojeo određenu vrstu hrane, iako je očito da je nikada nisu jeli, oni će tvrditi kako jesu – i ne samo to, reći će da su je pojeli više od tebe, te da je hrana koju su oni jeli bila bolja od one koju si ti pojeo. Hvaliće se čak i oko stvari koje se naprosto nisu ni dogodile. Koja je svrha njihovog razmetanja? Svrha je u tome da te zasene, da se s tobom nadmeću i navedu te da se osećaš kako su oni bolji od tebe, kako nimalo ne zaostaju za tobom. Pokreću ih ambicija i želja. Dakle, da li je ispoljavanje ljudskosti koje je podstaknuto takvom ambicijom i željom samo neotesanost i bahatost ili je ono zla ljudskost? (Ono je zla ljudskost.) Da li je ovim obuhvaćena iskvarena narav? (Jeste.) Kad je neko podstaknut ambicijom i željom – to je iskvarena narav. Koja iskvarena narav? (Nadmenost i podmuklost.) Tačno tako. Ovde su prisutne ove dve vrste iskvarenih naravi: nadmenost i podmuklost. Osim toga, postoji i nešto rđavosti. Odnosno, šta god da ti kažeš, oni u svom srcu to uvek preispituju, nastojeći uvek da od toga nešto naprave i tome uvek pristupaju uz rđave misli i ekstremne ideje. Na primer, ako kažeš: „Moj porodični auto je marke Tojota; to je japanski automobil”, oni će na to: „Japanski automobili ništa ne valjaju. Nemački automobili su bolji. Nemački auto koji sam nekada vozio ne samo da je imao odlične performanse, nego sam ga vozio preko deset godina a da se pritom nije pokvario – to je znatno bolje od tvog automobila!” Oni po svaku cenu moraju da te nadmaše. Ti kažeš: „Nisam čak završio ni srednju školu”, a oni će: „Ja sam završio srednju školu. Ljubomoran si na mene, zar ne?” U stvarnosti, oni nisu završili čak ni osnovnu školu, ali i dalje žele da te nadmaše. Uživaju u osećaju da su drugi na njih ljubomorni, da o njima imaju visoko mišljenje i da se na njih ugledaju. Vidiš, u odnosu na informacije koje od bilo koga dobijaju, njihova je reakcija uvek rđava i ekstremna. Nedostaje im razmišljanje normalne ljudskosti. Nakon što čuje da neko drugi ima nešto dobro, normalan čovek bi mogao da kaže: „Baš odlično što to imaš. Da li bi mogao da mi kažeš posebne funkcije i prednosti toga? Voleo bih da o tome više saznam.” Neko sa normalnom ljudskošću bi tako odgovorio. Međutim, ljudi koji vole da se razmeću nemaju normalnu ljudskost. Oni razmišljaju na sledeći način: „Zašto bi ti to imao, a ja ne? Čak i ako ja to nemam, svejedno moram da kažem da imam i, povrh toga, moram da kažem da je to moje bolje od tvog!” Kažeš li im da to izvade i pokažu ti, oni će reći: „Ne dam ti da vidiš!”, dok zapravo takvo nešto uopšte ni nemaju. Je li ovo rđavo? (Jeste.) Drugim rečima, kad im se bilo šta dogodi odnosno kad vide ili dobiju nekakvu informaciju, njihov je odgovor uvek ekstreman, neusklađen s ljudskošću i rđav, tako da postoji i izvesna rđavost u njihovoj naravi. Da to sročimo drugačije, kad s njima normalno razgovaraš ili besediš i osećaš da nisi rekao ništa što je moglo da isprovocira neopravdanu mentalnu reakciju, njihov je um već ispunjen mnoštvom misli. Na tebe su već ljubomorni, prema tebi osećaju prkos i mržnju i ujedno žele da te tlače. Njihov je um obuzet tim stvarima. Zar ne bi rekao da je to rđavo? (Jeste.) Rđavi ljudi nisu čisti. Većina izraza, reči i postupaka koje otkrivaju neusklađeni su sa savešću i razumom normalne ljudskosti. Moguće je da u njihovim rečima ima izvesne agresivnosti; osim što sadrže agresivnost, neke od njihovih reči su možda neistinite, a neke su možda hvalisanje. To je stoga što ti ljudi u sebi imaju rđave misli i, podstaknute tim rđavim mislima, sve reči koje oni govore jesu laži, sve potiču od Sotone i đavola. Takvi ljudi nemaju ljudskost; oni nisu ljudi. Ljudi koji vole da se razmeću i da se hvale mogu se svrstati u dva tipa. Treba ih okarakterisati na osnovu suštine njihove ljudskosti. Odnosno, da bi se prosuđivalo o njihovom problemu, mora se pogledati da li su oni neotesani i bahati i da li je njihova ljudskost zla. Ako imaju zlu ljudskost i u ozbiljnoj meri su neotesani i bahati, ako su u stanju da počine mnoga zla dela, oni onda nisu dobri ljudi i treba ih okarakterisati kao zle ljude. Međutim, ako se samo pomalo prepuštaju hvalisanju i donekle su neotesani i bahati, ali sebe ne mogu da nateraju da učine bilo kakve loše stvari, ako još uvek imaju nešto savesti i razuma i uz to mogu da učine neke dobre stvari, tada se i dalje mogu smatrati ljudima sa dobrom ljudskošću. To nije veliki problem, te ako su dobrog kova, oni čak mogu biti izabrani za nadzornike ili za starešine ili delatnike. Iako se ova dva tipa ljudi razmeću i vole da se hvale, sve se svodi na to da li je njihova ljudskost dobra ili zla. Ako su samo neotesani i bahati, to je nedostatak njihove ljudskosti i ne obuhvata iskvarenu narav. Međutim, ako u pozadini njihovog razmetanja postoje namera i ambicija, onda to ukazuje na zlu ljudskost i to obuhvata iskvarenu narav. U smislu njihove ljudskosti, to je zlo; iskvarene naravi koje su ovim obuhvaćene jesu nadmenost, rđavost ili podmuklost. To obuhvata kako loš karakter tako i iskvarene naravi, zar ne? (Da.)

Hajde da porazgovaramo o još jednom ispoljavanju: o nemaru. Biti nemaran u svemu što radiš – u koji to aspekt spada? (To je nedostatak čovekove ljudskosti.) Takvi ljudi sve posmatraju grubo i uopšteno, nesposobni da dokuče ključne stvari. Sve što urade je aljkavo. Ne mogu da obavljaju pedantne poslove, kao što su rad na izradi tekstova ili upravljanje dokumentima. Ne mogu da obavljaju ni zadatke koji nalažu preciznost. Kad izrađuju odeću, ponekad ušivaju nogavice pantalona tamo gde bi trebalo da idu rukavi, ponekad od dugih rukava naprave kratke ili umesto struka od 66 santimetara naprave struk od 61 santimetra. Odeća koju naprave je ili prevelika ili premala. Ma šta da rade, uvek su tako nemarni, tako nesmotreni i tako trapavi da ništa ne mogu dobro da urade. U kojoj tačno meri mogu da budu nemarni? Kad izađu napolje da nešto završe, mogu čak da zaborave stvari koje bi sa sobom trebalo da ponesu. Na primer, kad se sastaju sa advokatom radi podnošenja tužbe, zaborave da ponesu svoju ličnu kartu, kao i dokaze koje je advokat zahtevao. Za sobom ostavljaju mnoge stvari. Ponekad čak ne znaju ni gde su stavili svoje važne lične stvari niti se trude da to zapamte. Kao rezultat toga, oni često gube i zaboravljaju stvari, a stvari koje rade i njihov svakodnevni život krajnje su haotični. Takvi ljudi su uvek neozbiljni u načinu na koji se ophode prema svom poslu ili prema svojoj dužnosti. Šta god da rade, to je uvek površno i aljkavo – uvek stiču grub utisak o stvarima koje posmatraju, uvek stiču samo grubo shvatanje reči koje čuju, stvari uvek govore samo grubo i uopšteno i u svom sećanju uvek zadržavaju samo grub pregled stvari. Shodno tome, oni nisu u stanju da se bave važnim ili poverljivim poslom; za takve zadatke nisu prikladni. Ako se njihov nemar tiče samo njihovog ličnog života ili higijene i na druge ljude ne utiče, kao ni na bilo koje važne stvari, onda je to samo nedostatak njihove ljudskosti – koji god problem da nastane, oni sami mogu jednostavno da preuzmu odgovornost i to je sve. Međutim, ako to obuhvata dužnost, važan posao, nečiju sudbinu i izglede, činjenicu da li će neko ostati ili otići i tako dalje, onda zbog sopstvenog prevelikog nemara takvi ljudi nisu podesni za bavljenje tim stvarima. Kao prvo, oni u ovim stvarima nisu pedantni; oni ih samo ovlaš pogledaju, budući da su previše lenji da upotrebe svoj mozak ili da unesu svoje misli i energiju kako bi se njima bavili. Kao drugo, stil i pristup njihovog bavljenja stvarima stalno je površan i aljkav, pa stvari često gube i zaboravljaju. Ako je ovim obuhvaćen samo njihov lični život, to nije veliki problem. Međutim, ako su time obuhvaćeni važan posao ili poverljive stvari, oni mogu stvari da zabrljaju ili čak da izazovu veliku nesreću. Na primer, neko hitno mora da otputuje u Pariz, ali zbog sopstvene nemarnosti umesto za Pariz kupi avionsku kartu za Rim. Još se oseća prilično zadovoljno i kaže: „Ova karta koju sam danas kupio bila je baš jeftina!” Drugi tu kartu pogledaju i kažu: „Pa, naravno da je jeftina – trebalo je da ideš u Pariz, zašto si kupio kartu za Rim?” Ovo je zaista previše nemarno! Takvi ljudi sve posmatraju prezrivo i površno. Neku stvar pogledaju samo ovlaš tek da o njoj steknu grubu sliku i na tome se završava. Upravo je to vrsta neodgovornog stava kakav oni imaju. Naravno, taj stav se odlikuje i lenjošću i odsustvom želje da se u bilo šta unose srcem – previše su lenji da se u bilo šta unose srcem, da pri rešavanju bilo koje stvari koriste sopstveni mozak ili misli. Takvi nemarni ljudi nisu prikladni za važan posao, a posebno ne za zadatke koji obuhvataju rad na izradi tekstova, upravljanje dokumentima ili profesionalne veštine koje podrazumevaju poverljivost. Dakle, ako takvi ljudi postanu starešine, mogu li oni da budu dorasli zadatku? (Ne. Posao koji rade nije nikad obavljen kako treba; uvek je urađen grubo i letimično i uvek ostaje nedovršen. Oni ne mogu da obave stvarni posao.) U svom radu, takvi ljudi nisu detaljni; uvek su površni i aljkavi, bave se stvarima plitko i površno. I njihove su reči uvek nejasne i skloni su da koriste izraze poput „ovlaš”, „možda”, „moguće” ili „verovatno”. Takvi ljudi ne mogu ništa da postignu. Mnogi segmenti posla u Božjoj kući, kao što su administrativni poslovi, kadrovski poslovi, poslovi povezani s crkvenim životom i rad na jevanđelju, sadrže posebne pojedinosti. Kad se suoče s detaljnim poslom, takvi nemarni ljudi dobijaju glavobolju, osećaju se zbunjeno i kao da se guše; nisu spremni da se bave takvim detaljnim poslom. Imaju taj stav lenjosti, pa kad je reč o obavljanju posla, oni uvek razmišljaju na sledeći način: „U redu je ovlaš odraditi posao; na kraju krajeva, to približno odgovara onome što radni aranžmani navode.” Oni se uvek drže ovog stava „dovoljno je da približno odgovara” – može li se tako dobro obaviti posao? (Ne.) Kad ljude procenjuju, i to rade ovlaš – ovlaš procenjuju starešine i delatnike, a ovlaš procenjuju i nadzornike svakog tima. Kad ih neko upita: „Koliko dugo taj nadzornik veruje u Boga?”, oni odgovaraju: „Reklo bi se više od tri godine.” Ipak, čovek koji u Boga veruje tri godine možda još uvek nije uspostavio ni temelj – može li taj čovek biti pouzdan kao starešina? Nemarni ljudi to naprosto ne mogu da prozru. Zato im je govor uvek prepun izraza poput „ovlaš”, „moguće”, „možda”, „verovatno” i „reklo bi se”; naprosto nikad ne koriste precizne izraze. Kad ih neko upita: „Da li je tokom vere u Boga on ikada služio kao starešina?”, oni odgovaraju: „Reklo bi se da nije, jer nikad nisam čuo da to pominje.” Vidiš, oni se ni prema čemu nikada ne ophode savesno. Pritisneš li ih da ti navedu pojedinosti, oni se naprosto oslanjaju na osećanja i utiske. Neće reći: „Idem odmah da se raspitam i da to potvrdim.” Naprosto se prema tome ne ophode savesno. U svemu što rade, smatraju da je u redu ako je to „otprilike ispravno” ili „približno odgovara”. Neki ljudi kažu: „Zašto bi neko morao da živi tako pedantno?” I premda je u jednom pogledu to zaista tačno – za stvari povezane s telesnim životom, možete da budete pomalo nehajni – kad je reč o crkvenom radu, ne možete da budete nehajni. Nehajnost u poslu utiče na rezultate. Dobri rezultati u bilo kom segmentu posla postižu se jedino zahvaljujući konkretnom planiranju, aranžmanima, praćenju, nadziranju i podsticanju. Ako se zadaci obavljaju na grub, površan način, nijedan posao ne može nikada da donese rezultate. Stoga je nemarnost nedostatak čovekove ljudskosti, a takvi nemarni ljudi nisu dorasli važnom poslu; posebno nisu dorasli obavljanju posla starešina i delatnika. Koja god stvar da je u pitanju, takvi ljudi čuju samo grube konture, a zatim pretpostavljaju da su to razumeli. Na primer, u poslu osnivanja crkava: za način osnivanja crkve, za broj ljudi koji se zahteva za osnivanje jedne crkve, za broj crkava koje čine okrug, za broj okruga koji čine region – u radnim aranžmanima Božje kuće za sve ovo postoje konkretna pravila, kao i dodatna konkretna pravila za posebne situacije. Međutim, nemaran čovek ta pravila ne traži niti pokušava da ih nauči, a ipak tvrdi da zna kako da postupi. Kad se od njega zatraži da navede pojedinosti, on odgovara: „Pa, to je samo osnivanje crkve. Kad postoji određen broj ljudi, samo je osnuješ.” A kad ga upitaju: „Kako konkretno treba da se osnuje?”, on ne zna i ne može da navede pojedinosti. Ako je taj čovek neki nov starešina i još uvek ne zna kako se crkva osniva, to bi bilo razumljivo. Problem je u tome što on to ne zna, ali prema tome ujedno nije savestan, to ne proučava niti za tim traga. Mogu li takvi ljudi da dobro obavljaju crkveni rad? (Ne.) Za takve ljude imamo samo jednu reč: „Odstupi!” Nisu dorasli poslu starešine. Nema složenijeg posla od onog posla koji podrazumeva rad s ljudima. Ako nemaš oprezno i odgovorno srce, ako grubo i nemarno obavljaš posao, ma koliko da ti je dobar kov, svejedno nećeš biti dorastao toj ulozi. Biti previše neoprezan, raditi sve jedino ovlaš, usredsređujući se samo na grube konture i na to kako da stvari otaljaš, ne usredsređujući se na pojedinosti, ne znajući da se prema stvarima ophodiš savesno – sve to znači da nipošto nisi dorastao poslu starešina i delatnika. Je li to jasno? (Da.)

Nemarnost je nedostatak ljudskosti. U tom slučaju, pedantnost i savesnost u obavljanju stvari, i ujedno sposobnost da se dokuče srž, ključne stvari, sposobnost da se ustanovi u čemu leže problemi i da se prozre suština problema – da li je to vrlina ljudskosti? (Jeste.) Stav pedantnih ljudi u obavljanju stvari je prilično ispravan; oni su prilično pedantni i ozbiljni u obavljanju stvari, u stanju su da se smire i da ne budu ishitreni – to je vrlina ljudskosti. Iako čovek koji poseduje ovu vrlinu ljudskosti može da preuzme posao u punom radnom vremenu, ako je previše spor u obavljanju stvari i učinak njegovog posla nije previše veliki, onda rezultati neće biti naročito dobri. Šta je ovim obuhvaćeno? Obuhvaćen je kov, jedno od urođenih stanja. Misliš li da svako ko je pedantan može nužno dobro da obavlja posao? To gledište je netačno. Neki ljudi su previše pedantni u obavljanju stvari, do te mere da su pomalo neurotični. Na primer, kad peru povrće, prvo peru prednju stranu lišća, a zatim zadnju stranu, uklanjaju svaki požuteli list i isecaju svaku rupicu koju su napravili insekti, starajući se o tome da je oprano povrće potpuno čisto. Velika pedantnost u obavljanju stvari jeste vrlina ljudskosti, međutim, ako je neko u toj meri prekomerno pedantan da postaje neprincipijelan i da radi krajnje trivijalne stvari, onda to postaje nepotrebno i neefikasno. To ukazuje na loš kov, na nesposobnost da se stvari postignu i na nesposobnost da se preuzme posao. Neki ljudi koji su pedantni u obavljanju stvari mogu da dokuče načela, da dokuče srž, ključne stvari, deluju brzo i spretno, prosuđujući žustro i u stanju su da hitro rešavaju probleme – to označava posedovanje dobrog kova. Biti pedantan u obavljanju stvari nije isto što i biti efikasan u obavljanju stvari, niti je isto što i postizanje dobrih rezultata pri obavljanju stvari. To samo označava da je čovek u stanju da bude strpljiv i usredsređen, da bude tih, da ne bude brzoplet, ne bude razmetljiv i ne bude nesmotren. U najboljem slučaju, to je samo vrlina ljudskosti i ne doseže dobar kov. Neki ljudi su prilično pedantni u obavljanju stvari, delujući prilično savesno; nisu brzopleti, nisu usplahireni i prilično su tihi. Međutim, u rešavanju stvari oni nisu efikasni, nesposobni su da prema važnosti i hitnosti odrede prioritete. Uhvate se za neki beznačajan zadatak i na njemu rade unedogled, zbog čega drugi postaju nervozni i razdraženi, pa očajnički požele da ih dobro izudaraju. U radu su prespori, bez ikakve efikasnosti – naprosto nisu ni za šta! Čovek sa normalnom sposobnošću opstanka od njih radi deset ili dvadeset puta brže. Oni stvari obavljaju presporo i, ma koliko da rade, ne mogu da pronađu metod, ne mogu da pronađu načela, nemaju potrebnu tehniku i nedostaje im efikasnost. Za zadatak čije obavljanje zahteva jedan sat, njima je potreban ceo dan, za zadatak čije obavljanje zahteva jedan dan, njima je potrebno pet dana, a za zadatak čije obavljanje zahteva pet dana, njima je potrebno deset dana, zbog čega se dok ih gledaš ujedno razbesniš i iznerviraš. Neke žene su spore u rešavanju stvari. Vrlo dobro znaju da uskoro treba da izađu kako bi nešto obavile, a ipak su uporne u tome da operu kosu. Kad peru kosu, ne mogu da pronađu metod. Umesto da celu kosu operu odjednom, one je peru pramen po pramen, pa ni nakon pola sata još uvek nisu završile. Zar nisu lude? Budući da su prale kosu, na kraju odlažu prave stvari. Što su stvari hitnije, za njih je to manje hitno, pa se čak usredsređuju na obavljanje onih nevažnih stvari, odlažući one važne bez osećaja nervoze ili uznemirenosti. Ako ih požurkuješ, one čak imaju gomilu izgovora: „Kako bih te bitne stvari mogla da ostavim nezavršene?” Kad takve ljude vidiš, šta u sebi pomisliš? Dođe ti da ih dobro izudaraš. Zar takvi ljudi ne zaslužuju da ih izudaraš? (Da.) Kad su takvi ljudi u pitanju, čak i ako postoji posao koji treba uraditi, nema potrebe da se to njima poveri. Rade presporo i suviše su nesposobni! Kad vidite takve ljude, koji rade sporo kao puževi, osećate li nervozu? (Da.) Oni kažu: „U svom poslu sam pedantan!” Ja kažem: „Kakva je korist od tvoje pedanterije? Drugi nisu mnogo manje pedantni od tebe, ali obave više posla i bolje ga obave nego ti. Mogu li se tvojom pedantnošću postići rezultati? To je ključno. Ako si u obavljanju stvari pedantan, pritom si efikasan i postižeš dobre rezultate, onda ta pedantnost nečemu vredi. Međutim, ako si u obavljanju stvari samo pedantan i na kraju ne postižeš nikakve rezultate niti si efikasan, da li je to korisno? Beskorisno je!” Neki ljudi su posebno pedantni u izradi odeće, ali nikad ne mogu da pogode veličinu. Ne mogu tačno da procene hoće li ta odeća pristajati onome kome je namenjena, ne mogu da zaključe da li su rukavi predugački ili prekratki odnosno da li je odeća preuska ili preširoka, ne znaju standardnu širinu manžetne i ne znaju da li je kragna odgovarajuća. Odeća koju takvi ljudi izrade zasigurno neće biti u skladu s merilom. Ako je neko ujedno pedantan i principijelan, to je zaista vrlina ljudskosti. Međutim, ako je neko samo pedantan a nema nikakva načela, nije u stanju da dokuči ključne stvari i zbog trivijalnih stvari uvek pravi problem, te o njima besmisleno razmišlja, onda je to živcirajuće. Za većinu ljudi reč „pedantan” uglavnom ima pozitivno značenje, ali nisu svi slučajevi pedantnosti odraz vrline. To će zavisiti od konkretne situacije. Neki su ljudi slepo pedantni bez ikakvih načela. Ovo nije pedantnost, već neurotičnost i nesposobnost da se dokuče ključne stvari; to ukazuje na loš kov i to je nesposobnost da se savlada tehnika u obavljanju stvari, kao i nesposobnost da se dokuče načela. Dakle, prema Mom mišljenju, iako pedantnost kao ispoljavanje ili kao način obavljanja stvari jeste vrlina ljudskosti, morate da pogledate i kov date osobe. Zanemari li se kov, onda je pedantnost u obavljanju stvari ipak dobra. Ako neko ima kov i efikasan je u obavljanju stvari, ako može da se pridržava načela i da, povrh toga, bude pedantan, ta pedantnost je zaista šlag na torti i prava vrlina ljudskosti.

Porazgovarajmo o još jednom ispoljavanju: o sklonosti prema hvalisanju. U koji problem ovo spada? (U iskvarene naravi.) Na primer, neki ljudi vrlo brzo kucaju na tastaturi. Kako bi drugima stavili do znanja da tu veštinu poseduju, oni namerno udaraju glasno po tastaturi, kao da poručuju: „Samo slušaj ritam mog kucanja, pa ćeš znati koliko brzo kucam!” Neki ljudi su završili fakultet, pa po navici govore sledeće stvari: „dok smo bili na fakultetu”, „profesori s našeg fakulteta”, „naše studentsko naselje” i tako dalje. Kakvo je ovo ispoljavanje? (Hvalisanje.) To nazivamo hvalisanjem. Neki ljudi kupe nov automobil, pa se pribojavaju da drugi neće znati da je to vrhunski model poznate robne marke. Nakon što izađu iz svog automobila, od njega ne odlaze, već umesto toga u jednom trenutku gledaju da li na staklima ima otisaka prstiju, a već u sledećem proveravaju ima li ogrebotina na karoseriji. Zašto se i dalje motaju oko automobila? Samo da bi drugima stavili do znanja da je taj automobil njihov. Kakvo je ovo ispoljavanje? (Hvalisanje.) Neki ljudi imaju najnoviji model telefona. Kako bi ga drugi videli, prave se da na njemu razgovaraju čak i kad mu je baterija istrošena. Kako to nazivamo? (Hvalisanjem.) Zašto su hvalisavi? Nije li ovde reč o sujeti? Neki ljudi nose bundu od nerca, pa je ne skidaju čak ni kad uđu u veoma zagrejanu prostoriju. Kad ih neko upita: „Zar ti nije vruće?”, oni odgovaraju: „Nije. Nosim krzno od nerca – baš lepo greje!” Pretpostavljaju da drugi o tome ništa ne znaju! Kad je skidaju, pobrinu se da se etiketa dobro vidi, pokazujući je ljudima: „Ne samo da je ovo bunda od nerca, već je ona te i te marke, vrhunskog modnog proizvođača. Ti za nju čak ni ne znaš!” Ako drugi za to ne znaju, zbog čega se uopšte hvališeš? Zar se ne hvališeš uzaludno? Neki ljudi čak preda Mnom paradiraju, govoreći: „Ti nosiš jaknu od pačjeg perja? Trebalo bi da nosiš bundu od nerca – veoma je topla!” Ja kažem: „Jeste topla, ali je ta bunda vrlo teška!” Oni nose bundu od nerca, pa još preda Mnom paradiraju. Recite Mi, zar takvi ljudi koji vole da se hvališu nisu plitki? U smislu sopstvene ljudskosti, oni imaju dva problema. Prvi je u tome da su naročito površni. Kad je reč o spoljašnjim i materijalnim stvarima poput hrane koju jedu, odeće koju nose i predmeta koje koriste, sa svim tim žele da se pokažu. Ne mogu da potisnu želju da se hvališu i uvek žele da te stvari drugima pokazuju, stavljajući im do znanja da su odeća koju nose i predmeti koje koriste svi redom vrhunski i izuzetni. Pa šta ako drugi za to saznaju? Čak i ako drugi to vide i o njima nemaju visoko mišljenje, oni se time i dalje razmeću. Zar to nije plitko? (Jeste.) Oni su plitki i detinjasti – to je drugi problem kod ljudi koji vole da se hvališu. Recite Mi, šta takvim hvalisanjem mogu da zadobiju? Rade li to samo zato da bi se osetilo njihovo prisustvo? Je li to neophodno? Zar to nije izlišno? (Jeste.) Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, ako bi se đonovi nečijih kožnih cipela neravnomerno istrošili, ti ljudi bi dali da se na njih zakuju gvozdene flekice, što bi pri hodanju proizvodilo glasan zvuk. Neki ljudi bi davali da im se gvozdene flekice zakuju i na sasvim novim kožnim cipelama, i pre nego što se one ishabaju, samo zato da bi drugima stavili do znanja kako oni poseduju par kožnih cipela. Zbog toga su se osećali samouvereno i u tome su uživali. Oni su smatrali: „Dobro je kad privlačim tuđu pažnju. To dokazuje da sam šarmantan i da je moje postojanje potvrđeno. Dakle, moram sa svima da podelim svoje jače strane, vrline i dobre stvari koje posedujem.” Da li je ovo zaista deljenje? To nazivamo razmetanjem. Zar u ovom svetu ne postoji prilično mnogo ljudi koji vole da se razmeću? (Da.) Svi ljudi misle da je ovo sasvim normalno, zar ne? Niko takve ljude ne prezire, niti ih iko gleda čudno, jer je svet pun takvih ljudi koji su opsednuti svakakvim materijalnim i finansijskim užicima, kao i zadovoljstvima statusa. Prema tome, ovaj svet te stvari veliča. U Božjoj kući, zbog takvih ljudi se drugi osećaju zgroženo i to preziru. Zašto? Oni koji veruju u Boga, od trenutka kad počnu da polažu temelje do postepenog shvatanja istine i vrednosti i smisla toga da se bude čovek, počinju manje da mare za materijalnim zadovoljstvima i za nekim svetovnim površnim stvarima. Nestaje njihov unutrašnji poriv da streme posedovanju spoljašnjih stvari, menjaju se ciljevi i smer njihovog stremljenja, a potrebe njihovog unutrašnjeg sveta postaju drugačije. Razvijaju drugačiji pogled na materijalne potrebe, osećajući da su sve takve stvari prazne i da ne mogu da zadovolje potrebe njihovog srca. Stoga se smanjuje njihova sklonost prema hvalisanju i razmetanju svakojakim stvarima. Koje su neke od stvari kojima bi oni koji veruju u Boga mogli najviše da se hvale ili razmeću? Mogli bi da se razmeću svojim veštinama ili vrlinama. Na primer, neki ljudi koji vole da pevaju uvek žele da im drugi čuju glas. Oni kažu: „Slušaj kako dobro zvuči moj glas!” Plaše se da drugi neće znati da oni dobro pevaju, pa neprekidno žele da se u tom smislu hvališu. Ukratko, sklonost prema hvalisanju jeste nedostatak ljudskosti. To je ispoljavanje nezrelosti, detinjastosti i površnosti u ljudskosti. Kad ljudi shvataju samo neke reči i doktrine i nisu zaista zadobili istinu niti su ušli u istina-stvarnost, vrlo je verovatno da će ispoljiti manu koja podrazumeva sklonost prema hvalisanju, a taj nedostatak ljudskosti nije lako prevazići. To je zato što, pre nego što ljudi steknu istinu, te stvari kojima mogu da se hvališu i razmeću predstavljaju njihov kapital i sigurnost za život. Imaš samopouzdanje u svoje vladanje i imaš motiv da obavljaš stvari samo zato jer se da bi živeo uzdaš u stvari kao što su izgled, držanje, vrline, nivo obrazovanja, kvalifikacije ili profesionalne veštine. Prema tome, većina ljudi u različitom stepenu ispoljava manu koja podrazumeva sklonost prema hvalisanju, a nju nije lako prevazići, nije se lako protiv nje pobuniti. Kad ljudi shvate istinu i uđu u istina-stvarnost, kad imaju određeni rast i manje mare o stvarima koje nisu povezane s istinom, oni počinju da uviđaju da nema potrebe da se hvališu ili razmeću, te da te stvari ne znače da čovek ima ljudskost, niti da čovek ima rast; i naravno, još i više, da one ne znače da je čovek spasen niti da je u stanju da se pokori istini i Bogu. Prema tome, kod nekih ljudi koji su nekada voleli da se hvališu, kako budu shvatali istinu i budu ulazili u istina-stvarnost, ova želja postepeno bledi i ovaj nedostatak ljudskosti nesvesno biva prevaziđen i nestaje. Uzmimo za primer nekoga ko nosi donekle skupocenu majicu. Kad se ona slučajno malo isprlja, taj čovek postane vrlo zabrinut. Neko drugi mu kaže: „Zašto si toliko zabrinut? Zar neće biti u redu ako je samo opereš?” On mu odgovara: „Znaš li da je ova majica koštala skoro 3000 dinara?” Uporan je da pomene cenu kako bi to drugima stavio do znanja; tek tada se oseća zadovoljno. Ako taj čovek shvata istinu, takvim stvarima može da pristupi ispravno kad se s njima bude ponovo suočio. Cenu neće pominjati, a u tom trenutku će njegova sujeta biti donekle zauzdana. Zar to neće pokazati da je njegova ljudskost postala relativno zrela i da više nije toliko plitak ili detinjast? (Da.) Njegova sklonost prema hvalisanju, ova mana njegove ljudskosti, tako će biti prevaziđena.

Naredno ispoljavanje je preziranje siromašnih i favorizovanje bogatih. Kad vide nekog bogatog, neki ljudi mu se odmah dodvoravaju, govoreći stvari poput: „Koža ti je divna. Dobro izgledaš. Tako si plemenit, čak je i tvoja pljuvačka vrednija od nas sirotinje!” Kad se obraćaju bogatim ljudima i onima s ugledom i statusom, posebno su ljubazni. Međutim, kad vide zemljoradnika, uvek žele da ga ismevaju i, neposredno ili posredno, svojim rečima ga omalovažavaju. Prema siromašnima i prema bogatima imaju sasvim drugačije stavove. Spremni su da udovolje potrebama bogatih, čak u toj meri da su voljni da postanu njihovi robovi. Dok je sa sirotinjom sasvim druga priča – kad se siromašni suoče s teškoćama i zatraže pomoć, oni ih ignorišu. Njihovo ophođenje prema ljudima niskog položaja i niskog društvenog statusa sasvim je drugačije nego prema onima koji su visokog društvenog statusa. Ovo je preziranje siromašnih i favorizovanje bogatih. Kakav je ovo problem? (Nedostatak ljudskosti.) Da li je to nedostatak ljudskosti? Kakav je ovo problem u okviru ljudskosti? (Posedovanje lošeg karaktera.) To je problem karaktera u okviru ljudskosti – posedovanje lošeg karaktera. Kad vide bogate ljude, postaju ponizno potčinjeni, ponašajući se preterano podanički. Kad vide siromašne ljude, požele da se ponašaju kao da su oni sami gospodari. Kakva su oni stvorenja? Ovakvo ophođenje prema ljudima pokazuje da nemaju nikakva načela! Siromašni ljudi donekle oskudevaju u novcu i imaju nešto lošije životne uslove – na koji su te način uvredili? Da li siromašni ljudi imaju nužno lošu ljudskost? Da li bogati ljudi imaju nužno dobru ljudskost? Da li ljudi koji preziru siromašne i favorizuju bogate druge ljude procenjuju i posmatraju na osnovu istina-načela? Jasno je da ne. Oni veruju da je svako ko ima novac plemenit i veliki, a da je nizak i inferioran svaki onaj koji je siromašan. Novac je njihovo merilo za procenjivanje ljudi. Da li su takvi ljudi dobri ljudi? Kakva im je ljudskost? (Njihova je ljudskost loša.) Kad vide nekog bogatog čoveka, oni mu se ulizivački osmehuju; kad vide nekog siromašnog čoveka, lice im se odmah smrači – izraz na licu im se tako brzo menja! Za bogatog čoveka spremni su da nose čak i noćnu posudu za mokrenje, ali siromašnom čoveku nisu spremni da natoče čak ni čašu vode. Kakva su oni stvorenja? Zar nisu lošeg karaktera? (Jesu.) Da li je dobro da takvi ljudi budu starešine? (Nije.) Zašto nije dobro? U kom smislu su oni nepodobni za ulogu starešina? (Nemaju nikakva načela u svom načinu ophođenja prema ljudima, a njihov izbor i upotreba ljudi nisu zasnovani na istina-načelima, već na činjenici da li neko poseduje društveni status i novac. Budu li postali starešine, oni će unapređivati one sa statusom i novcem. Ako su ti koji su unapređeni zli ljudi, onda će u crkvi zli ljudi imati moć i to će biti katastrofa.) Takvi ljudi nisu podobni da budu starešine. Kao prvo, karakter im je loš i u onome što rade nemaju nikakvo merilo savesti. Kao drugo, kad bi postali starešine, crkvu bi pretvorili u nešto nalik društvu – crkva koju bi oni predvodili postala bi društvena grupa. Unapređivali bi one koji su imućni i uticajni, koji imaju ugled, status i veze, i koji u društvu napreduju, pretvarajući ih u vođe timova i nadzornike, dok bi pod sobom gazili one zemljoradnike, siromašne ljude i one koji su lošeg obrazovanja i kojima ne ide izgovaranje milozvučnih reči, a koji imaju dobru ljudskost, koji imaju kov i koji streme ka istini, ali su nižeg društvenog statusa. Zar crkva time ne bi postala isto što i društvo? U čemu bi tu bila razlika? Zar u društvu moć ne poseduju oni koji su imućni i koji imaju status? Zar oni s ugledom, vezama, moći i uticajem nisu oni koji u društvu imaju status i koji su u centru pažnje na svim nivoima, u svim oblastima i grupama? Kad bi Božja kuća bila poput društva, da li bi ona i dalje bila Božja kuća? Ona više ne bi bila Božja kuća i ne bi se mogla nazivati crkvom – bila bi društvena grupa. Upravo je u tome posledica ukoliko starešine postanu oni ljudi koji preziru siromašne i favorizuju bogate. Svakome sa statusom takvi ljudi postaju podanici. Recite Mi, da li ljudi koji se ponašaju kao podanici imaju ikakva načela? Imaju li granice u sopstvenom vladanju? (Ne.) U svom vladanju, takvi ljudi nemaju nikakva načela niti granice. Suočeni s opasnim okruženjem, mogli bi da se pretvore u Judu. Kad bi njihovoj zemlji zapretila propast, oni bi postali izdajice. Kad bi postali državne vođe, oni bi postali nacionalni izdajnici. Oni su upravo takva stvorenja! Stoga oni nisu podobni da budu starešine. Zato što ne bi izvršavali stvaran posao i zato što bi braću i sestre povređivali, gazeći pod sobom sve one koji iskreno streme ka istini i koji imaju ljudskost, dok bi unapređivali one sa zlom ljudskošću, koji imaju status i koji su u društvu istaknuti i uticajni; ovo je direktno oprečno načelima Božje kuće za unapređenje ljudi. Kad bi u Božjoj kući takvi ljudi vladali i držali moć, da li bi rad crkve mogao da se odvija nesmetano i bez ometanja? (Ne.) U rukama tih ljudi rad crkve i Božjeg izabranog naroda bio bi uništen. Ti ljudi bi bili u dosluhu jedni s drugima, jedni druge bi koristili i međusobno se podržavali. Braća i sestre koji streme ka istini bili bi skrajnuti i izopšteni – moguće je da bi čak svi bili poslati u grupe B ili uklonjeni, čime bi se našli u bezizlaznoj situaciji. Zar ne bi bilo tako? (Da.) Kakvi su odnosi među ovim ljudima? Kad se okupe, oni jedni druge nazivaju ortacima, međusobno se grle i hvale svojom slavnom prošlošću u društvu, govoreći šta jedni za druge mogu da učine, a zatim se raspitujući šta drugi za njih mogu da učine, uzajamno se iskorišćavajući. Po čemu se ovi ljudi uopšte razlikuju od ljudi u društvu? Kad su zajedno, oni ne jedu i ne piju Božje reči, ne besede o istini, ne razgovaraju u zajedništvu o ličnom iskustvenom shvatanju, ne govore o ličnoj spoznaji i ne analiziraju svoje iskvarene naravi. Naprotiv, oni razgovaraju jedino o tome kako su im se stvari uspešno odvijale u društvu, o stvarima koje su uradili i zbog kojih su dospeli u centar pažnje, o svojoj slavnoj prošlosti, o tome sa kojim funkcionerima su bančili, a kojim funkcionerima su se dodvoravali – oni pričaju samo o ovim stvarima. Jesu li ovi ljudi Božji vernici? Oni se jedni s drugima nadmeću oko statusa, prošlosti, sposobnosti i sredstava, i pritom su u međusobnom dosluhu i jedni druge koriste – eto kakvi su njihovi odnosi. Ako si običan čovek ili zemljoradnik koji za njih ne može ništa da učini, oni te vide kao bezvrednog, kao nekoga ko ne zavređuje njihovu pažnju i odgurnut si u stranu. Kad su zajedno, o čemu razgovaraju? Razgovaraju o tome koji se novi odevni predmet neke robne marke pojavio, koji se najnoviji automobil pojavio na tržištu, ko je kupio dijamant od nekoliko karata, čija je imovina prodata na aukciji, čije su akcije pale ili skočile, čija je kompanija izašla na berzu, ko se dodvoravao državnim funkcionerima, ko je bio u dosluhu s kojom bandom, ko je dao koliko poklona i potrošio koliko novca da bi završio neki posao – pričaju o svim tim stvarima. Recite Mi, zar ovo nije odvratno? Ako u crkvi uvek pričaju o tim stvarima, zar oni ne bi ometali i uništavali crkveni život i crkveni rad? Recite Mi, mogu li takvi ljudi da budu izabrani za starešine? (Ne.) Oni su oportunisti. Čim takve ljude otkrijete u crkvi, treba da ih razotkrijete i odstranite – Božja kuća takve ljude ne zadržava. Oportunisti su u Božjoj kući jedino zato da bi se provlačili i iskamčili blagoslove. Oni uopšte ne prihvataju istinu i ne prihvataju nikakve pozitivne stvari. Osim toga, ti ljudi izvršavaju svoju dužnost bez imalo iskrenosti; oni uopšte ne žele da se daju i žele jedino da steknu povlastice. Ako nema nikakvih povlastica, neće ništa uraditi. Dok se braća i sestre usredsređuju na vršenje svojih dužnosti i rade marljivo, ovi svoje dužnosti ostavljaju po strani i bave se ličnim stvarima, prepuštajući se čak jelu, piću i zabavi. Često borave i na internetu i mnogo vremena provode pretražujući stvari koje najviše vole ili žele, kao što su moda, lepota i frizure, kao i skupi medicinski preparati. Kud god da odu, unaokolo se šepure i druge obmanjuju; traže sebi slične ljude, pa kad nađu nekog sebi sličnog, odmah se s njim sprijatelje. Ne mogu da se slože sa istinskom braćom i sestrama, pa se u crkvu ne uklapaju i nisu ljudi. Kad vidite takve ljude, morate se držati podalje od njih. Osim toga, ako većina ljudi ili vaše starešine nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja i još uvek ih posmatraju kao braću i sestre koji su istinski vernici, morate da istupite da ih razotkrijete i odstranite. Da li sada razumete? Zašto se takvi ljudi moraju odstraniti? (Zato što u crkvi takvi ljudi lako izazivaju ometanja, unose negativnu atmosferu i na druge mogu da utiču u izvršavanju njihove dužnosti i u stremljenju ka istini.) Upravo tako, oni uništavaju atmosferu u crkvi. Oni sami ne streme ka istini, a takođe na druge utiču, sputavajući ih. Za posao koji vredi sto dinara, oni zahtevaju nadnicu od hiljadu dinara. Vrednije je odgajati psa nego koristiti takve ljude. Pas makar može da čuva kuću i da bude odan svom vlasniku! Ne izvodi sumnjive radnje iza kulisa i ne moraš da brineš da li će kasnije izazvati neku nevolju. Ako bi crkva dozvolila prisustvo ljudi koji preziru siromašne i favorizuju bogate, kakve bi bile posledice? Da li bi oni mogli da pomognu Božjem izabranom narodu? Da li bi drugima mogli da budu korisni? (Ne.) Nakon što ih drugi otkriju i prozru, treba ih odstraniti. Bude li im se dozvolilo da ostanu, oni će jedino izazivati prekide i ometanja, samo će stvarati nevolje i crkvi će donositi jedino nesreću. Budete li čekali da izazovu neku veliku nesreću, pa za njima nakon toga samo počistite nered, to bi bilo vrlo problematično. Mi ne želimo nevolje; sebe bismo radije poštedeli briga. Postoji mnoštvo zadataka i dužnosti koje ljudi treba da obavljaju – takvi vam problemi nisu potrebni.

Postoji još jedan tip čoveka: oni koji vole da se dodvoravaju onima koji imaju moć. Da li su ljudi koji se dodvoravaju onima koji imaju moć dobri ili loši? (Loši su.) Na koje načine su loši? Ovaj tip čoveka je veliki snob. Kad vidi nekoga sa statusom, on se neprekidno trudi da mu se dodvori; preuzima inicijativu da s njim razgovara i da mu se otvori, poslužuje mu hranu, pere mu odeću i za njega čisti. Nema stvari koju nije spreman da učini. Ako nemaš status, pretvara se da te ne vidi, a ako preuzmeš inicijativu da mu priđeš, čim te vidi, izraz na licu mu odmah postaje kiseo. Da li su takvi ljudi dobri? U koji aspekt spada ovakav problem? (Takav čovek ima loš karakter i lošu ljudskost.) Ljudskost mu je loša i karakter mu je loš. U kojoj meri mu je ljudskost loša? (Nema nikakav integritet niti dostojanstvo.) Da li su ljudi koji se aktivno dodvoravaju onima koji imaju moć dobri ljudi? (Nisu.) Pa, kakvi su onda ljudi? Kakav je karakter onih koji vole da se dodvoravaju onima koji imaju moć? Oni su dvolični u svom postupanju prema istom čoveku. Ne plaše se da će ih drugi prozreti, pa čak u potpunosti dozvoljavaju da se te njihove strane ispolje. Imaju li ti ljudi ikakav osećaj integriteta ili stida? (Ne.) Mogu li ti ljudi koji nemaju nikakav osećaj integriteta ili stida da se kategorišu kao zli ljudi? (Mogu.) Zašto mogu da se kategorišu kao zli ljudi? Dvolični su u načinu na koji se prema drugima ophode. Hajde da analiziramo uzrok te dvoličnosti. Ti ljudi naročito vole status i vole ljude koji imaju ugled i moć. Kad vide ljude sa statusom, samo im se osmehuju i potpuno su pokorni; ulizuju im se i dodvoravaju bez ikakvih skrupula i bestidno im laskaju. Nezavisno od toga da li im je cilj da se tim ljudima dodvore ili imaju skriveni motiv poput želje da budu cenjeni i unapređeni, njihov stav prema drugima je problematičan i njime se krše istina-načela. Zašto onda imaju ovakav stav prema ljudima sa statusom? (Radi svojih sopstvenih interesa.) To dokazuje da oni posebno vole status. Njima samima nedostaje sposobnost ili nemaju kvalifikacije, uslove ili prilike da steknu status. Međutim, dodvoravajući se onima sa statusom i zbližavajući se sa njima, oni mogu da zadovolje svoju želju prema statusu. Stoga, bez ikakvih skrupula ili stida, oni drugima mogu da se dodvoravaju i da im laskaju. Karakter im je prilično loš. Nije ih briga kakav je taj čovek koji ima status niti oni raspoznaju da li je ljudskost tog čoveka dobra ili loša odnosno da li je taj čovek zao. Dokle god taj čovek ima status ili novac, makar on bio i zla osoba, oni će mu se i dalje dodvoravati. Zar nisu u potpunosti bez načela? (Jesu.) Što se njih tiče, sve što ljudi sa statusom kažu ispravno je i dobro, a prihvatljiv je i svaki način na koji oni govore. Dokle god neko ima status, oni su prema toj osobi dobri. Načela im u potpunosti nedostaju i toliko su dobri prema toj osobi da to prelazi granice normalnog. Oni zaista nemaju nikakav osećaj integriteta niti stida. Nije ih briga kako njih same drugi vide ili procenjuju. Nije im važno šta o njima drugi misle. U sebi razmišljaju: „Naprosto volim ljude sa statusom. Prema njima naprosto želim da budem dobar. Šta je loše u tome što neko ima status? Vi koji ste bez statusa niste dostojni moje dobrote!” Takvi ljudi nemaju nikakva načela niti dostojanstvo. Nije ih briga kako ih drugi vide niti kako ih Bog procenjuje. To su ljudi lošeg karaktera. Kad ovako postupaju, u svojoj savesti ništa ne osećaju, a njihov razum je lišen bilo kakvih merila za rasuđivanje. Ne poseduju ni najosnovnija merila i u sopstvenom vladanju su pravi beskičmenjaci. Kad naiđu na nekoga sa statusom, oni odmah ponizno uzmiču i postaju poput robova, pretvaraju se u njegovog podanika. Svaki onaj koji ima status postaje im gospodar. Imaju li takvi ljudi integritet ili dostojanstvo? (Ne.) U stanju su čak da se prepuste najodvratnijem laskanju prema ljudima sa statusom i ne ustručavaju se da to čine ma koliko ljudi bilo prisutno. Nije ih briga za tuđa gledišta niti za to kako ih drugi vide, a jedini im je cilj da udovolje svojim željama. Tako se ponašaju prema ljudima sa statusom. Međutim, šta se dešava kad neki čovek izgubi status? Tada pokazuju svoje drugo lice. Kako se tada ophode prema toj osobi? (Istoga časa počinju da je ignorišu.) Izraz na licu im se odmah smrači, a stav im postaje sasvim drugačiji: „Izgubio si svoj status, a ipak želiš da prema tebi budem dobar? Samo sanjaj o tome!” Ako ih čovek koji je izgubio status zamoli da mu naliju čašu vode, oni ga ignorišu. Ako ih zamoli da mu priskoče u pomoć, oni ga ignorišu. Ako ih zamoli da iskreno porazgovaraju, oni mu kažu: „Da li si dostojan? Imaš li kvalifikacije da sa mnom razgovaraš? Šta umišljaš, ko si?” Kako im je samo podmukla narav! Je li zločin nemati status? Da li se neko promeni čim bude uklonjen sa svoje funkcije? Zar on više nije ista osoba? Zašto on sada nije dostojan da takvi ljudi s njim razgovaraju? Zašto takvi ljudi ne mogu da mu priskoče u pomoć? Čak i da je to životinja u nevolji kojoj je potrebna ljudska pomoć, iz čistog osećaja savesti, ljudi bi ipak trebalo da joj pomognu, da o njoj nežno brinu i staraju se – a koliko bi to više tek trebalo da učine za ljudsko biće? Ipak, oni nemaju čak ni tu trunčicu ljudske dobrote. Osim što poseduju ova ispoljavanja, neki ljudi odlaze i korak dalje. U sebi razmišljaju: „Ranije sam prema tebi bio dobar zato što si imao status. Sada, kad si izgubio svoj status, i dalje očekuješ da te poštujem i dozvolim ti da sačuvaš obraz, da te tokom razgovora ne dovodim u neugodan položaj i da se kao i pre tvojim naredbama povinujem? Malo sutra! Trebalo bi da budeš zahvalan što te ne nagazim!” Kakva su tačno oni stvorenja? Kad se neko nađe u nevolji, ne samo da oni ignorišu tu osobu, već joj zabijaju nož u leđa, u potrazi za prilikama da je kinje i tlače. Kakvi su oni ljudi? (Oni su zli ljudi.) Na ovaj način do izražaja dolazi njihovo pravo lice zlih ljudi, zar ne? Prema ljudima sa statusom ponašaju se kao da su njihovi podanici, prilježno pristojno, pozdravljajući ih s osmehom na licu. Majstori su za poltronsko klimanje glavom. Ako neki funkcioner kaže da krompir može da se uzgaja na Mesecu, oni će to podržati rečima: „Krompir uzgojen na Mesecu je zaista ukusan!” Međutim, kad taj funkcioner izgubi svoj status, njihov se stav menja iz korena. Šta god da taj bivši funkcioner sada govori, makar to bilo i ispravno, oni to neće slušati. Čak i ako taj bivši funkcioner ima istinsko razumevanje, oni to ignorišu i odbijaju da prihvate, smatrajući jedino da im on nije po volji. U svom srcu razmišljaju: „Nemaš status, pa ništa što kažeš nema težinu. Čak i da je tačno to što govoriš, kakva je korist od toga? Čak i ako imaš istina-stvarnost, svejedno mi se ne dopadaš. Uživam da gazim po ljudima bez statusa – ne uradim li to, smatraću to propuštenom prilikom!” Kakva su oni stvorenja? Ako nemaš nikakav status, smatraju da im nisi po volji. Koliko god da si prema njima dobar, uzaludno je. Koliko god da ih smatraš ravnima sebi i prema njima se ophodiš shodno načelima, to ne može da promeni njihov stav prema tebi. Da li takvi ljudi imaju ljudskost? (Ne.) Koje je ispoljavanje odsustva njihove ljudskosti? Zar to nije podmuklost? (Jeste.) Narav onih ljudi koji vole da se dodvoravaju onima koji imaju moć izrazito je podmukla i Ja takve ljude naprosto smatram odvratnim. U očima tih ljudi, kad imaš status, sve tvoje mane i nedostaci se posmatraju kao vrline i jače strane. Međutim, kad nemaš nikakav status, sve tvoje jače strane i vrline posmatraju se kao mane i nedostaci. Ništa što kažeš nema težinu i ništa u vezi sa tobom njima nije po volji. Uvek hoće da te kinje, da po tebi gaze i da te tlače. Imaju podmuklu narav, zar ne? (Da.) One koji su bez statusa maltretiraju kako im se prohte. Smatraju da je greh ne maltretirati smerne ljude. Čak i da ih ne isprovociraš, oni će ti aktivno pronalaziti mane, maltretiraće te, gaziće po tebi, gledaće na tebe s neopisivim prezirom. Kao da je greh to što nemaš status, pa te to čini nedostojnim da živiš ili da se nađeš u njihovom prisustvu; kao da si na sebe navukao nevolju, pa zaslužuješ da budeš nesrećan ako nemaš status. Kakva su oni stvorenja? Treba li takvim ljudima dozvoliti da ostanu u crkvi? (Ne.) Mogu li ljudi koji posebno vole da se dodvoravaju onima koji imaju moć da budu izabrani za starešine? (Ne.) Zašto ne mogu? Upravo se ovako ponašaju prema ljudima sa statusom – da oni sami steknu status, zar ne bi postali diktatori, zar se ne bi ponašali kao da su iznad svih? To bi bila katastrofa! Zanemarili bi radne aranžmane Božje kuće, crkvene upravne odluke i predloge braće i sestara, pa bi čak tlačili one koji su bez statusa ma šta oni govorili ili radili. Oni bi crkvu upropastili. Takvi ljudi imaju izuzetno snažnu želju za moći i čim dobiju to što žele, posledice su nezamislive. Ljudi koji se dodvoravaju onima koji imaju moć naročito su podmukli i imaju posebno loš karakter. Koje su glavne karakteristike njihove iskvarene naravi? (Podmuklost.) Rđavost, podmuklost i odbojnost prema istini. Posebno je rđava njihova dvoličnost u odnosu prema istom čoveku, a do te promene dolazi naglo. Zar to nije rđavo? (Jeste.) Čak i ako ih ljudi bez statusa ne provociraju, oni će preuzeti inicijativu da ih napadaju, maltretiraju i da po njima gaze. Zar to nije podmuklo? (Jeste.) Bez obzira na to da li druga osoba ima status ili ga nema, oni ne mogu da postupaju shodno načelima i da se prema toj osobi pravedno odnose. Kad im kažeš: „U Božjoj kući istina ima moć i prema ljudima se postupa pravedno”, da li oni to prihvataju? (Ne.) Samo im uđe na jedno uvo, a na drugo izađe, pa pomisle: „Kakva pravednost? Ljudi su naprosto visokog ili niskog položaja, ili su plemeniti ili su prosti. Oni sa statusom su plemeniti; oni bez statusa su bezvredno smeće!” To su im logika i načelo za posmatranje ljudi i za postupanje sa njima. Oni ne prihvataju istina-načela, pa još i iznose svoja uvrnuta obrazloženja. Zar nemaju odbojnost prema istini? (Imaju je.) Statusu i moći pristupaju koristeći sopstvenu logiku i načela za ovozemaljsko ophođenje, kao i sopstveni ugao posmatranja ovozemaljskog ophođenja, te koriste sopstvena načela i metode za ovozemaljsko ophođenje kako bi te stvari rešavali, umesto da koriste zahteve i načela Božje kuće za način ophođenja prema ljudima. Zar to nije neprihvatanje istine, otvoreno protivljenje istini? Oni u svom srcu razmišljaju: „Ako imaš status, onda si u mom srcu šef.” U njihovom srcu nema mesta za Boga i istinu. Kakva je ovo narav? Biti tako ohol i tako glupavo tvrdoglav – zar to nije neprihvatanje istine? Zar to nije odbojnost prema istini? (Jeste.) To je upravo takva narav. Samo u smislu svoje ljudskosti, takvi ljudi imaju loš karakter, krajnje su odvratni i s njima nije vredno družiti se. Međutim, kad je reč o njihovoj naravi, ne postavlja se samo pitanje da li je s njima vredno družiti se. Ovi ljudi imaju podmuklu, rđavu narav i nisu predmeti spasenja. Svi oni će biti kažnjeni i umreće; njihovi prestupi zaslužuju smrtnu kaznu. Ti ljudi se slepo dodvoravaju onima koji imaju moć i pokazuju ponizno držanje poslušnika, a to je odvratno. Na položaju crkvenih starešina, takvi ljudi predstavljaju opasnost. Budete li za crkvene starešine izabrali takve ljude, zadesiće vas nesreća. Budući da su glupi i nesposobni da prozru ljude, neke okružne starešine taj tip čoveka čak imenuju kandidatom za crkvenog starešinu, čime se braća i sestre u crkvi obmanjuju. Ovakvi ljudi, koji su dobri u tome da se drugima ulizuju i da se dodvoravaju onima koji imaju moć i koji, gledano spolja, deluju veoma revnosno i poslušni su svakoj reči starešina, lako bivaju birani za kandidate. Razlog je u tome što pojedine starešine i delatnici vole one koji im se ulizuju i koji im povlađuju, i ne mogu da prozru posledice koje će taj tip licemernog čoveka doneti crkvi nakon što postane starešina. Nakon što takvi ljudi budu izabrani i steknu status, na površinu često odmah izbija njihova zlonamerna strana i oni počinju da ometaju crkvu. Starešine koje su ih izabrale zažale kad vide da su ljudi koje su izabrali zli ljudi, ali ne mogu da otklone posledice koje su njihovi postupci doneli crkvi. Ovo je u potpunosti posledica činjenice da starešine i delatnici imaju iskvarene naravi i da postupaju bez načela. Oni koji poštuju status i moć nisu ljudi koji vole istinu. Dodvoravaju se svakome ko ima status i ulizivački se osmehuju kad god vide starešine i delatnike. Tom iskušenju pojedine starešine ne mogu da odole; skaču od radosti kad vide ljude koji im se ulizivački osmehuju i žele da ih unaprede ne bi li se razmetali sopstvenom sposobnošću. Zapravo, kad im ti ljudi podilaze i ulizivački im se osmehuju, oni imaju zlokobne motive, dok te starešine smatraju kako su ovi istinski dobri. Čim postanu starešine, ti ljudi se nikome ne pokoravaju i ignorišu čak i one starešine koje su ih unapredile. Tek onda te starešine uviđaju da ti ljudi nisu dobri, te da su unapredile pogrešne ljude. Šta u takvoj situaciji treba učiniti? Zar tu situaciju ne treba popraviti? (Da.) Kako je treba popraviti? (Takve ljude treba odmah razotkriti, a zatim ukloniti sa dužnosti.) Ti ljudi ne mogu da izvršavaju stvaran posao; oni su samo smetenjaci koji znaju jedino kako da se dodvoravaju i ulizuju onima koji imaju moć. Starešine treba odmah da ih uklone s dužnosti i da zažale što su u to vreme bili slepi kod očiju i slepi u srcu i nesposobni da ljude raspoznaju, birajući pogrešne ljude. Sada i dalje ima vremena da se ta situacija odmah popravi. Da li ste sada u stanju da prozrete takve ljude koji se dodvoravaju onima koji imaju moć? (Da.) Takvi ljudi ništa ne valjaju.

Hajde da u nastavku porazgovaramo o ispoljavanjima koja se tiču urođenih stanja. Posedovanje izuzetnog pamćenja – pod koji aspekt se podvodi ovo ispoljavanje? (Pod urođena stanja.) Posedovanje posebno dobrog pamćenja, tačno pamćenje pojedinosti, posebno jasno i tačno pamćenje članaka, odlomaka Božjih reči, himni ili radnog aranžmana – pod koji aspekt to treba da se podvede? (Pod dobar kov – urođeno stanje.) To je urođeno stanje. A kad je reč o tome kom konkretnom aspektu urođenih stanja to pripada, mislim da to ne treba podvesti pod kov. Ako je to samo posedovanje dobrog pamćenja, sposobnost da se upamte pojedinosti, pamćenje velike količine podataka, precizno pamćenje i temeljno pamćenje pojedinosti, u najboljem slučaju to spada u kategoriju urođenih vrlina, talenata i sposobnosti. A kad je reč o tome da li je nečiji kov dobar ili loš, to će zavisiti od toga kakva je sposobnost shvatanja tog čoveka. Ako neko ima izuzetno dobro pamćenje, u stanju je da upamti odlomak teksta pesama, segment znanja i doktrinu odnosno profesionalnu veštinu posebno dobro, posebno brzo i posebno temeljno, ali su to što je on upamtio samo neke propisane i nefleksibilne stvari, koje ne obuhvataju istina-načela i koje se ne mogu primeniti niti sprovesti u stvarnom životu ili poslu – ako naprosto ima dobro pamćenje – onda je to samo vrlina i sposobnost unutar njegovih urođenih stanja, to ne dostiže nivo koji se odnosi na njegov kov. Shodno onome o čemu smo ranije razgovarali, šta je kov? (Efikasnost i efektivnost u obavljanju stvari.) Ako imaš dobro pamćenje i ujedno dobar kov, kakva ispoljavanja i karakteristike treba da imaš? Kad je reč o stvarima koje čuješ, na temelju sposobnosti da tačno pamtiš, to znači da možeš ujedno da dokučiš ključne stvari, da pronađeš načela, pronađeš put primene i plan za sprovođenje, a zatim da budeš u stanju da to zaista primeniš u stvarnom životu i poslu, obavljajući stvari efikasno i efektivno. To znači da reči Božje i istina-načela koje si zapamtio ne ostaju na teorijskom nivou, već se sprovode tokom obavljanja tvoje dužnosti i postaju tvoja istina-stvarnost, donoseći rezultate u poslu koje ljudi mogu da vide i unapređujući efikasnost posla. To označava da nemaš samo dobro pamćenje, već i dobar kov. Kad neko ima dobro pamćenje to nije isto kao da ima dobar kov. Naprotiv, posedovanje sposobnosti shvatanja, sposobnosti da se traga za istinom i pronađu načela primene istine onda kad se stvari dogode, sprovođenje posla bez odstupanja i njegovo obavljanje tačno, brzo i efektivno – samo je to posedovanje dobrog kova. Dobar kov se ne svodi na shvatanje nekih doktrina, a zatim na sposobnost da se mnoštvo tih doktrina izgovara. Naprotiv, svodi se na to da shvatiš i dokučiš neka istina-načela, a zatim da si sposoban da ih fleksibilno primenjuješ u svom poslu ili dužnosti, čineći ih sastavnim delom svog stvarnog života i pretvarajući teoriju u stvarnost, što omogućava da ta istina-načela imaju uticaj na ljude i da u ljudima postižu rezultate, da ljudima donose koristi i prednosti. U tome je značenje posedovanja kova. Ako ostaneš zaglavljen na nivou shvatanja reči i doktrina i ne možeš da obaviš posao, ne možeš da pronađeš načela ili sredstva – odnosno, ako ovaj aspekt istina-načela za tebe zauvek ostane samo teorija i nemaš način, nemaš metod i nemaš put da ga pretvoriš u stvarnost – to znači da nemaš nikakav kov ili da imaš loš kov. Koliko god da ti je dobro pamćenje, čak i ako ono prevazilazi pamćenje običnih ljudi u toj meri da predstavlja gotovo izuzetnu sposobnost, to ne znači da imaš dobar kov. Na šta se odnosi dobar kov? Kako se kov procenjuje? (O njemu se prosuđuje na osnovu toga da li neki čovek može da shvati načela posla i pravilno primenjuje ta načela kako bi postigao rezultate.) O njemu se prosuđuje na osnovu efikasnosti i efektivnosti, zar ne? (Da.) Neki ljudi mogu brzo i tačno da upamte radne aranžmane i mogu takođe da ih teorijski shvate. Međutim, kad dođe vreme za sprovođenje, ako ih neko upita: „Kako ovaj posao treba uraditi? Imaš li nekakve ideje, planove ili korake?”, oni odgovaraju: „Ne, ne znam kako to da uradim.” Ovo nije posedovanje kova. U najboljem slučaju, to je samo vrlina u jednoj oblasti. Kad smo prvi put u zajedništvu razgovarali o ovoj temi, sećam se da smo razmatrali ovo pitanje. Možda ste to zaboravili, pa ovoga puta izuzetno pamćenje ponovo kategorišete kao kov. Ozbiljna je greška ako čovekove vrline i talente stalno pogrešno razumete i ako određenu vrlinu ili talenat uvek kategorišete kao dobar kov. Ako se taj problem bude rešio i shvatite šta su vrlina, talenat ili sposobnost, a šta je istinski kov, to će vam biti korisno pri raspoznavanju ljudi, kao i za vaš sopstveni životni rast. U najmanju ruku, to vam može pomoći da pomalo zauzdate svoju nadmenu narav, tako da više nećete pogrešno verovati da imate odličan kov samo zato što umete dobro da pevate ili da igrate. Dakle, možete li, ipak, da na ovaj način sada procenite ovu stvar? (Ne.) U tom slučaju, šta ljudi koji umeju da pevaju treba zaista da poseduju da bi imali dobar kov? (Oni treba da imaju sposobnost shvatanja, da znaju koji je način pevanja u skladu sa načelima, kao i da imaju moć zapažanja.) Moć zapažanja je suštinska. Vidiš, svi ti ljudi poznaju nešto muzičke teorije, ali se dejstvo njihovog pevanja razlikuje. Neki ljudi mogu da osete i da pronađu put za pevanje. Oni slušaju razne pesme, različite melodije i različite stilove pevanja od raznih ljudi i osluškuju koje su tehnike pevanja dirljive i prijatne. Kroz ovaj proces pronalaze određeni osećaj, a zatim na osnovu tog osećaja nastavljaju da istražuju i vežbaju. Posle nekog vremena, osećaju da im se pevanje poboljšalo i drugi su voljni da ga slušaju. Postepeno, oni to porede sa teorijama i potvrđuju da je ovaj put primene ispravan. U stanju su da otkriju put primene kako bi promenili svoj način pevanja i ispravili svoje pređašnje nepravilne metode pevanja. U sopstvenom pevanju oni zatim mogu dodatno da sprovedu i da na njega primene dobre, ispravne i pozitivne elemente koje su razradili. Mogu da zapaze koji način pevanja je ispravan a koji neispravan i koji način pevanja proizvodi dobar osećaj a koji način proizvodi loš osećaj. To je posedovanje dobrog kova. Ako imaju samo teorijsko znanje, ali teoriju ne mogu da integrišu u svoje stvarno pevanje, i njihovo je shvatanje izobličeno, onda njihov kov nije dobar. Pogledajte neke ljude koji pevaju – kad im drugi ukažu na to da koriste lažni glas, oni to mogu da prihvate, pa nakon godinu ili dve vežbanja uspevaju to da isprave. Premda u pevanju još uvek nisu baš vešti, oni već pevaju svojim autentičnim tonom i glasom. S druge strane, neki ljudi pevaju lažnim glasom i to je jasno svakom ko ih čuje, ali ipak misle da pevaju svojim istinskim glasom, svojim autentičnim tonom i glasom, nesposobni da raspoznaju razliku. To pokazuje odsustvo kova i odsustvo percepcije, nesposobnost da se stvari zapažaju. U tome je razlika između kova i vrline. Ako si talentovan za pevanje, to je tvoja vrlina; to je urođeno stanje. Međutim, to da li možeš dobro da pevaš i da sagledaš suštinu, načela i bitne stvari u ovoj oblasti, u ovoj profesiji, stvar je kova. Ako možeš da sagledaš suštinu, bitne stvari i načela, onda možeš da postaneš pevač, vokalni majstor. Ako uživaš da pevaš, to učiš brzo i precizno savladavaš melodiju, ritam i visinu tona, to se može nazvati samo urođenom vrlinom i činjenicom da si dobar u ovoj konkretnoj profesionalnoj veštini. Međutim, zbog svog vrlo prosečnog i ograničenog kova, zauvek ćeš ostati u granicama toga da si u tome samo dobar. Nećeš moći da dostigneš nivo savladavanja bitnih stvari i nećeš moći da postaneš istinski pevač i vokalni majstor. To je ograničenje nametnuto tvojim kovom. Ljudi koji su dobrog kova imaju potencijal i prostor za napredak, dok oni prosečnog ili lošeg kova nemaju ni potencijal ni prostor za napredak. Dakle, u kojoj god oblasti da su tvoje vrline, ako ti je kov loš, neizbežno ćeš biti ograničen svojim kovom. Koliko god da si u nekoj oblasti talentovan, koliko god da to voliš odnosno koliko god da si za to jako zainteresovan, s obzirom na svoj loš kov, nećeš imati potencijal za razvoj jer svoj kov ne možeš da prevaziđeš. Da li razumete? (Da.) Sada, pošto sam to rekao, da li ćete izgubiti samopouzdanje u pevanju? Ja naprosto govorim o aktuelnoj temi, koristeći jednu od vaših vrlina kao primer da bih besedio o razlici između kova i vrlina. Međutim, Božja kuća od vas ne zahteva da postanete pravi vokalni majstori, da pevate uz određen visok stepen preciznosti, da razvijate naročit stil pevanja niti da postignete veliki uspeh u pevanju. To se ne zahteva. Samo dobro iskoristite svoj postojeći kov i vrline – to je u redu. Sve dok postoji izražavanje istinskih osećanja i iskrenosti, to je dovoljno. Znači, nemojte se osećati obeshrabreno niti odustajati samo zato što sam rekao da neki od vas imaju loš kov ili veoma prosečan kov uz malo prostora za napredak. To je nepotrebno. Hoćete li se osećati obeshrabreno? (Ne.) Ovu stvar morate pravilno da posmatrate. Da vaše konkretne situacije nisam koristio kao primere, možda to ne biste shvatili, možda to ne biste temeljno razumeli i, šta god da sam Ja rekao, to ne biste uzimali k srcu. Kako bih vam pomogao da to temeljno razumete, morao sam da navedem nekoliko primera kako biste svi vi to još bolje shvatili. Na ovaj način i vaše će shvatanje razlike između kova i vrlina takođe postati preciznije. Da li vam smeta ovaj način razgovora u zajedništvu? (Ne, ne smeta nam.) Dobro je da vam ne smeta. Posmatrajte to ispravno. Vežbajte kako treba. Uneti se srcem u to i vežbati ka dobrom cilju i smeru uvek će biti bolje nego ne napredovati ili ostati zarobljen u svojim starim navikama. Iako vam je kov ograničen ili loš, i dalje morate da se potrudite da vežbate i težite postizanju onoga što najviše možete u okvirima svog ograničenog kova. Moramo da posvetimo celo svoje srce i sve svoje napore, izvršavajući ovu dužnost i obavljajući ovaj posao uz stav odgovornosti i odanosti. To je načelo primene koje treba da sledite. Ne smete da postanete negativni niti da odustajete samo zato što za vašu vrlinu ne postoji razvojni potencijal i zato što u budućnosti nećete moći da dospete u centar pažnje. To nije prihvatljivo i očito nije istina-načelo koje treba da sledite u bavljenju ovom stvari. Da li razumete? (Da.)

Unutar svake od ove tri oblasti – urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi – postoji mnogo konkretnih pojedinosti koje je potrebno shvatiti. Da li je neophodno da o tim stvarima razgovaramo u zajedništvu? (Da.) Brojne aspekte ljudi samo površno razumeju i ne mogu jasno da ih objasne. Oni možda imaju neke vrline, pa zatim smatraju da imaju plemenit karakter, verujući da su časni i da nemaju nikakve iskvarene naravi, da poseduju dobru ljudskost i dobar kov. Sve ovo proizlazi iz nesposobnosti ljudi da jasno raspoznaju ova različita pitanja. Što su ta pitanja detaljnija, više je i toga o čemu ima da se besedi; to se ne može obuhvatiti u samo jednom ili dva ciklusa razgovora, već je potrebno nekoliko razgovora u zajedništvu. U redu, u razgovoru ćemo se za danas zaustaviti na ovom mestu. Doviđenja!

14. oktobar 2023. godine