Tema zajedništva je u poslednje vreme bila prilično široka. Koliko toga možete da se setite? Koliko toga možete da dokučite? (Kada Bog završi sa zajedništvom, možemo ponečeg da se setimo. Ima delova o kojima možemo da steknemo nekakvu predstavu zato što se trenutno nalazimo u sličnim okolnostima. A za ostale delove, pošto se nikada nismo našli u takvim situacijama, nismo u stanju da zapamtimo mnogo toga.) Kada se zateknete u okolnostima sličnim onim koje su spomenute u zajedništvu, da li se setite šta smo pričali? (Pomalo. Kada se suočim sa sličnim okolnostima, mogu da se setim tog aspekta istine o kojem je Bog govorio u zajedništvu, jedne ili dve odgovarajuće rečenice iz onoga što je rekao, a posle toga tražim te Božje reči da ih jedem i pijem i tada osetim kao da imam nekakav pravac.) Jeste li dokučili načela? (Što se toga tiče, dosta mi nedostaje. Još uvek ne mogu sasvim da shvatim načela; mogu samo da se povežem sa Božjim rečima i da ih donekle razumem.) Da li znate na šta se pre svega odnosi shvatanje istine i sposobnost sagledavanja istine? Kada nekome nedostaje sposobnost da sagleda istinu, zar se ne kaže često da „ta osoba ne razume istinu” ili da „nije dokučila taj aspekt istina-načela”? Zar nemate običaj da kažete tako nešto? (Imamo.) Kada se kaže da neko razume istinu i da ima sposobnost da je sagleda, na šta se to odnosi? Da li se odnosi na razumevanje doktrine koja se tiče istine? (Ne. Moje tumačenje je da ako je ta osoba sposobna da sagleda istinu posle slušanja Božjeg zajedništva, ona može da se poveže s njom i da stekne znanje o sebi i pronađe načela za primenu istine.) Shvatanje istine i sposobnost da je sagleda pre svega se odnosi na sposobnost osobe da razume istina-načela. To jest, kada se u zajedništvu razgovara o određenoj istini, bez obzira na to o kakvim se posebnim pojedinostima radi, koliko je primera navedeno ili o koliko pitanja ili stanja se raspravlja – u svemu tome leži istina-načelo. Ako možeš da shvatiš i dokučiš to istina-načelo, onda si sposoban da sagledaš istinu. Na šta se odnosi sposobnost sagledavanja istine? Odnosi se na sposobnost da se razumeju istina-načela i da se, kada dođe do suočavanja s pitanjima, bude u stanju da se sagledaju ljudi i stvari, da se ponaša i postupa na osnovu istina-načela. To se zove sposobnost sagledavanja istine. Neki ljudi, bez obzira na to kako se s njima u zajedništvu razgovara o istini, koliko se primera navede, koliko se stanja raspravlja ili koliko je diskusija konkretna, još uvek ne znaju o kojoj se istini tu raspravlja i nisu u stanju da sagledaju ljude i stvari, da se ponašaju i deluju na osnovu istina-načela. Odnosno, ne mogu da se poistovete s njima, niti da ih primene. Iako o nekim rečima i doktrinama mogu da govore po nekoliko sati, da o njima raspravljaju jasno i logično, šteta je što nisu u stanju da primene Božje reči, što ne mogu da primene istina-načela na rešavanje ili nošenje s problemima. To se ne može nazvati razumevanjem istina-načela, niti sposobnošću da se sagleda istina. Bez obzira na to o koliko doktrina govore, beskorisno je. Istina-načela su specifična merila primene za svako pitanje i svaku kategoriju onoga što se odnosi na istinu. Pošto su to specifična merila za primenu, ona su svakako Božje namere. To su merila koja Bog zahteva od tebe u određenim stvarima i svojstveni put primene kojim treba da kreneš. To su istina-načela. Ona nisu samo Božje namere, već merila koja Bog zahteva od ljudi. Ako pretpostavimo da si dokučio istina-načela, onda si u stanju da sagledaš istinu. Ako imaš sposobnost da sagledaš istinu, onda ćeš, kada se suočiš sa problemima, primenjivati na osnovu istina-načela. Moći ćeš da postupaš u skladu sa Božjim namerama i moći ćeš da ispuniš Božje zahteve. Nasuprot tome, ako ne shvataš istina-načela, to jest ako ti nedostaje sposobnost da sagledaš istinu, onda se ništa od onoga što radiš neće zasnivati na istina-načelima, niti na Božjim rečima. Tvojim postupcima nedostaju temelj i norme, odnosno nemaš tačno određena merila. Stoga ne možeš da ispuniš Božje zahteve. Da bi procenio da li je neko sposoban da stvarno obavlja posao, proveri da li je u stanju da sagleda istinu. Ako jeste, onda može da rešava stvarne probleme. Ako nije, bez obzira na to koliko doktrine može da izrecituje, sve je beskorisno. Onaj ko voli da razgovara o rečima i doktrinama, ali se ne bavi stvarnim pitanjima, jeste školski primer fariseja. Bez obzira na to koliko bezbrojnih odlomaka Božjih reči možeš da zapamtiš, od toga nema koristi. Fariseji bi tečno deklamovali svete spise, a onda bi otišli da se mole na uglovima ulica; sve što su radili bilo je da bi ih ljudi videli, da bi se pokazali, a ne da bi se bavili stvarnim problemima. Takvi ljudi se koncentrišu na sakupljanje svake vrste duhovnog, opšte hvaljenog i prihvaćenog, dubokog i ezoteričnog znanja, doktrine, reči i krilatica i svuda ih objavljuju. Oni na površini čak ispoljavaju nekakvo lepo ponašanje, navodeći njime ljude na stranputicu, kako bi ovi mogli da im se dive i da ih slave. Ali kada dođe do stvarnih pitanja, osim što se pridržavaju pravila i citiraju neke reči i doktrine, oni ne mogu da se bave nikakvim stvarnim problemima. Što se tiče unutrašnjih stanja ili suštine ljudi, i kako postupati i rešavati ta pitanja, oni ne uspevaju da shvate bilo šta, niti da shvate bilo koju istinu. Samo mogu isprazno da govore o nekim rečima i doktrinama. To se zove školski primer fariseja. Razlog zašto fariseji mogu samo da raspravljaju o rečima i doktrinama, ali ne mogu da se pozabave nijednim stvarnim problemom jeste taj što ne shvataju istinu i ne mogu da shvate suštinu problema od početka do kraja. Dakle, kada dođe vreme za rešavanje problema, oni pribegavaju iznošenju neistina i širenju smešnih stanovišta. Oni nisu u stanju da prozru bilo koju osobu niti suštinu bilo kojeg pitanja. Samim tim, nisu u stanju da reše nikakve probleme. Nedostaje im i najmanja sposobnost razumevanja. Bez obzira na to koliko su propovedi čuli ili o koliko su doktrine razgovarali, oni ne shvataju šta su istina-načela, niti Božje namere. Uprkos tome što su siromašni i jadni, oni i dalje veruju da shvataju istinu i ponosno tvrde da su duhovni ljudi. Zar to nije žalosno? (Jeste.) Žalosno je i mučno. Mogu da razgovaraju o toliko reči i doktrina, pa čak i da poštuju određena pravila, ali ne mogu da reše nijedan konkretan problem. Oni će samo pribeći oponašanju načina na koji bi drugi mogli da govore, rekavši: „O, ovde se nešto dogodilo. Pogledajte samo kako je ova priča ispala zapletena, bizarna i neobična. O, ta osoba nema ni savesti ni razuma, njena ljudskost je loša i ona nije svesna sebe. Kad god joj se nešto desi, ponaša se nepromišljeno.” Pitaš ih: „S obzirom na takvo ponašanje, kako bi se ophodio ili postupao prema takvoj osobi? Na osnovu kojih načela bi se nosio sa njom? Šta je suština njenog ponašanja? Da li je takva osoba antihrist ili ide antihristovim putem? Da li je ona lažni starešina, ili je naprosto njena ljudskost loša, ili je temelj njene vere plitak?” Ali oni kažu: „Teško je u to proniknuti.” Ne znaju kako to da reše, a kada se suoče sa raznim pitanjima, bave se samo površinskim pojavama i okolnostima. Kada je konkretno reč o određenom individualnom ponašanju, ispoljenjima, rečima i postupcima, oni mogu samo da ih opišu ili nabroje, ili mogu da donesu neke jednostavne i preliminarne zaključke, ali ne mogu da shvate suštinu problema. Ne znaju kako da postupaju niti kako da se nose s takvim ljudima; kako da razgovaraju o istini da bi ih naveli da se preispitaju, da spoznaju sebe i povežu se sa Božjim rečima; kako da im pomognu u njihovom život-ulasku, niti kako da na odgovarajući način rasporede te ljude kada je reč o administraciji i osoblju. Mogu da govore samo o raznim vrstama ponašanja i stanjima ove ili one kategorije ljudi. Kada ga pitaš: „Da li si uspeo da izađeš na kraj sa tim ljudima?” on odgovara: „Ne još, još uvek ih posmatram.” To je ishod. Zar to ne ukazuje na nedostatak sposobnosti za rešavanje problema? (Da.) Zar nedostatak sposobnosti za rešavanje problema ne ukazuje na nemogućnost da se sagleda istina? (Da.) Ukoliko ti ljudi nisu u stanju da sagledaju istinu, zar oni nisu nesposobni da shvate istina-načela? Njihovo nerazumevanje istina-načela ne potiče od toga što nisu čuli dovoljno propovedi, već od toga što im nedostaje sposobnost da sagledaju istinu – oni ne poseduju taj kov. Kako onda skoro uvek tako elokventno govore i diskutuju? Tako što su čuli i doživeli mnogo toga i zapamtili sve te doktrine, te je normalno da su u stanju da razgovaraju o nekim rečima i doktrinama. Posebno oni koji su nekoliko godina služili kao starešine ili delatnici: usavršili su se kroz redovnu primenu, mogu da razgovaraju i govore o raznim rečima i doktrinama, a govore posebno tečno, kao da drže govore i predavanja. Ali to ne znači da imaju ni rast ni stvarnost, niti da razumeju istina-načela. Moraš da imaš dobru moć razlučivanja i ne smeš da dozvoliš da te takvi ljudi zavedu. Kada vidiš nekoga ko je u stanju da bez ponavljanja neprekidno govori dan ili dva tokom okupljanja, on na tebe ostavlja zadivljujući utisak; zar to ne ukazuje na nedostatak moći razlučivanja? Zar to ne ukazuje na to da ne shvataš istinu? (Ukazuje.) Ukazuje na to da ne shvataš istinu. Ako bi shvatao istinu, mogao bi da razabereš da li je bilo šta u njihovom govoru sadržalo određena nečela primene za rešavanje nekih stanja ili problema. Pretpostavimo da pažljivo slušaš i otkriješ da ne postoji nijedna rečenica koja se bavi stvarnim stanjima ili problemima ljudi, da je ono što oni govore samo gomila krilatica, gomila reči, gomila doktrina lišenih načela, posebnih rešenja i konkretnih puteva primene, pa čak i ako govore dva ili tri dana, sve je to isprazna doktrina. Pretpostavimo i da ti se te reči, u trenutku kada ih čuješ, učine korisne i plodonosne, ali nakon razmišljanja pomisliš: „Kako da rešim ovaj problem? Izgleda da se njime nisu bavili”, a kada ih ponovo pitaš, samo recituju gomilu doktrine, zbog čega i dalje ne znaš kako da postupiš. Zar to nije zavaravanje i obmanjivanje? (Jeste.) Iako još uvek ne znaš kako da postupiš, i dalje im se diviš i ugledaš se na njih: to znači biti zavaran i obmanut. Zar nisi često prevaren na taj način? (Jesam.) Onda, kao starešine i delatnici, zar ne zavaravate često druge na taj način? (Da.) Da li sada malo bolje shvatate šta znači imati sposobnost za sagledavanje istine i šta su istina-načela? (Malo ih bolje razumem.) Šta su istina-načela? (Istina-načela su određene norme za primenu kada se zaista zateknemo u određenim situacijama; ona sadrže Božje namere, kao i određena merila i puteve koje treba sprovesti u delo. Ako neko dokuči istina-načela, on je sposoban da sagleda istinu.) Sposobnost da se sagleda istina omogućava čoveku da dokuči istina-načela. To je odnos između ta dva pojma. Ne može se reći da kada shvataš istina-načela imaš sposobnost da sagledaš istinu. Naprotiv, kada imaš sposobnost da sagledaš istinu, možeš da razumeš istina-načela. Tako to ide, zar ne? (Da.) Dakle, da li većina vas ima sposobnost da sagleda istinu? Da li svaki put možete da razumete istina-načela sadržana u svim temama o kojima govorim? Ako možeš da ih razumeš, onda poseduješ sposobnost da sagledaš istinu i imaš duhovno razumevanje. Ako se posle slušanja razgovora sećaš samo nekih stvari, nekog određenog ponašanja ili načina obavljanja stvari koji uključuju neke ljude ili kategorije ljudi o kojima se razgovaralo tokom zajedništva, ali ne razumeš šta su istina-načela o kojima se ovde govori, i kada se suočavaš sa pitanjima ne znaš kako da ih povežeš sa određenim činjenicama o kojima se razgovara u zajedništvu, ili kako da postupaš na osnovu istina-načela, onda nemaš duhovno razumevanje. Nemati duhovno razumevanje znači nemati sposobnost sagledavanja istine. Bez obzira na to koliko propovedi čuješ, ti ne shvataš principe istine, a kada nešto iskrsne, zbuniš se; možeš samo površinski da sagledaš okolnosti, ispoljenja i slično. Ne možeš da sagledaš suštinu problema i ne možeš da pronađeš puteve primene, niti način za nošenje s problemima. To je znak nerazumevanja pravih načela i nemogućnost da se sagleda istina. Takvi ljudi nemaju duhovno razumevanje. Odvojite vreme da razmislite i uronite u te probleme i doći ćete do zaključaka. Ako nikada ne razmišljaš o tim pitanjima, ako su ti misli nejasne, onda ne poseduješ pravo razumevanje.

Nastavimo da razgovaramo u zajedništvu o temama o kojima sve ovo vreme pričamo. Na prethodnom okupljanju razgovarali smo u zajedništvu o četvrtom segmentu otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja – posebnom sadržaju odeljka „karijere”. Što se tiče posebnog sadržaja u „karijerama”, ispravnog razumevanja koje ljudi treba da imaju o karijerama, ili specifičnih puteva primene i normi primene koje Bog iziskuje od ljudi u pogledu karijera, naveli smo četiri tačke. Koje su to četiri tačke? (1. Ne baviti se dobrotvornim radom; 2. Biti srećan što imaš šta da jedeš i da obučeš; 3. Kloniti se raznih društvenih sila; 4. Kloniti se politike.) Razgovarali smo o dve od te četiri tačke. Prva tačka je nebavljenje dobročinstvom, a druga je biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Zar poseban način na koji je svaka od ove četiri tačke sročena ne predstavlja konkretna načela primene za otpuštanje karijere? (Predstavlja.) Ta četiri posebna načela primene predstavljaju merila koja Bog postavlja ljudskom rodu u pogledu otpuštanja karijere. Naravno, merila koja Bog postavlja čovečanstvu su istina-načela otpuštanja karijere i oni su posebni putevi primene kada se ljudi suočavaju s tim pitanjima; to jest, radeći ono što treba da radiš u okviru tih granica, ti ispunjavaš Božje zahteve, ali ako ideš izvan tih granica, ideš protiv načela, protiv istine i protiv Božjih zahteva. Što se tiče teme karijera, razgovarali smo u zajedništvu o dva načela primene: prvi je ne baviti se dobročinstvom, a drugi je biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Što se tiče tačke nebavljenja dobročinstvom, naveli smo određene konkretne primere i razgovarali o nekim posebnim situacijama. Koja su primarna pitanja u ovoj temi? Pitanja o tome šta ljudi treba da rade prilikom izbora profesije ili u pogledu karijere. U najmanju ruku, prva stvar je ne baviti se poslovima vezanim za dobrotvorne svrhe; dovoljno je baviti se poslovima koji imaju veze samo sa sopstvenim životom ili preživljavanjem. Ako postoji dobrotvorna organizacija u kojoj si zaposlen i radiš samo zato što si se prijavio na oglas za posao, to nije isto kao da se baviš dobrotvornim radom – to su posebne okolnosti. Tu možeš da budeš zaposlen i da primaš platu, jer si samo radnik, ništa više od službenika koji prima platu. Što se tiče toga čime se dobrotvorna organizacija bavi, bilo da se radi o fondacijama, socijalnoj zaštiti, usvajanju siročadi ili životinja, pomaganju ljudima u područjima pogođenim prirodnim nepogodama ili osiromašenim područjima, prihvatanju izbeglica i tako dalje, ta osnovna delatnost nema nikakve veze s tobom. Ti nisi odgovorno lice organizacije i ne koristiš svoje vreme i energiju za taj dobrotvorni cilj. To je nešto sasvim drugo. Ti se ne baviš dobročinstvom; ti si zaposlen u dobrotvornoj organizaciji. Zar to nisu po prirodi dve različite stvari? (Jesu.) Njihova priroda je različita, a te posebne okolnosti nisu narušile načelo. Osim toga, bilo da se radi o maloj ili velikoj dobrotvornoj organizaciji, bez obzira na oblast u kojoj se dobrotvorni rad obavlja, ti nemaš ništa s tim. To nije nešto što Bog zahteva od tebe da radiš. Nebavljenjem time, ti ne narušavaš istinu, a čak i da se baviš, Bog to ne pamti. Pošto imaš za cilj da stremiš ka istini i spasenjem, ne treba da ulažeš svoju energiju i vreme u stvari koje nemaju veze sa spasenjem, stremljenjem ka istini ili pokoravanjem Bogu, jer dobročinstvo nema ni vrednost ni smisao. Zašto bavljenje njime nema nikakvu vrednost ni smisao? Bez obzira na to koga spasavaš ili kome pomažeš, to ne može ništa da promeni. To ne može da promeni ničiju sudbinu, niti da reši probleme nečije sudbine, a kada povremeno pomažeš ljudima, to ih ustvari ne spasava. Samim tim, na kraju su takvi napori uzaludni i lišeni bilo kakve vrednosti ili smisla. Na primer, neki ljudi usvajaju vukove: počinju sa jednim ili dva i na kraju podižu stotine ili hiljade. Oni to shvataju kao karijeru, ulažu svu svoju ušteđevinu, uključuju čitavu svoju porodicu i posvećuju svu svoju energiju u poznim godinama. Sva njihova energija i njihovi životi vrte se oko te jedne stvari, a krajnji ishod, uprkos tome što su uspeli da spasu i zaštite vukove, jeste da su na tu stvar protraćili poprilično vremena i godina. Nemaju viška vremena ni energije da streme ka istini i da obavljaju svoje dužnosti. Stoga, u poređenju sa obavljanjem dužnosti i primanjem spasenja, bilo koji poduhvat, čak i ako ga mnogi ljudi prepoznaju a društvo hvali, nije toliko važan koliko ljudi koji streme ka spasenju, istini i obavljanju svojih dužnosti. Nije ni smislen ni vredan koliko to stremljenje. Postoji još jedna važna stvar: ako te je Bog izabrao i ako si deo Njegovog izabranog naroda, Bog ti apsolutno nikada neće poveriti da ostvariš karijeru u dobročinstvu, koju svet ili društvo mogu da prepoznaju. Bog ti apsolutno nikada neće poveriti tako nešto. Ako ti pripadaš Božjem izabranom narodu, koja je najveća nada koju ti Bog daje? Ti kao stvoreno biće treba da obaviš svoju dužnost, da budeš u stanju da stremiš ka istini i vratiš se pred Boga i da budeš u stanju da primiš spasenje i tu ostaneš. To je ono što najviše zadovoljava Božje namere, ono što najbolje zadovoljava Njegove namere, a ne obavljanje nečega što ljudi u ovom svetu ili društvu smatraju značajnim, smislenim ili sjajnim. Ako si Božji izabranik, On ti poverava dužnost koju treba da obaviš, isključivo u vezi sa Božjim delom i delom crkve. Sve izvan dela crkve i Božjeg upravljanja nije tvoja briga. Ma šta radio, čak i ako veruješ da je dobro i da si voljan to da radiš, to nema nikakvu vrednost, ne zaslužuje da se upamti, niti Bog to pamti. Da li će to da postane vanvremensko nasleđe, da li će se zauvek pamtiti ili dobiti pohvale savremenika, sve je to nevažno. Ma koliko ljudi to priznavalo, to ne znači da ono što radiš Bog odobrava niti da On to pamti. To ne znači da je ono što radiš smisleno ili vredno. Mišljenja i procene ovog sveta i ovog društva ne predstavljaju Božje vrednovanje tebe. Stoga, kada je reč o karijerama, ne treba da trošiš svoje ograničeno vreme i dragocenu energiju na besmislene poduhvate. Umesto toga, usredsredi svoju energiju i vreme na svoju dužnost koju ti je Bog dao i na pitanja stremljenja ka istini i spasenju. To je ono što zaista ima vrednost i smisao. Takav način života učiniće tvoj život vrednim i smislenim. Neki ljudi usvajaju hiljade pasa i svaki dan im je usmeren na brigu i život posvećen usvojenim psima. Jedva da imaju vremena da jedu i spavaju, a kamoli da peru odeću ili razgovaraju sa ljudima. Zadaci koje preuzimaju prevazilaze okvire njihovih sposobnosti. Oni vode iscrpljujuće, žalosne živote. Zar to nije bezumno? (Jeste.) Ti nisi spasitelj, pa nemoj ni da pokušavaš to da budeš. Svaka zamisao da želiš da spasiš svet, promeniš svet ili upotrebiš sopstvenu snagu da promeniš trenutno stanje ili ovaj svet je bezumna. Naravno, takvi pokušaji su još bezumniji, a krajnje posledice će te samo dovesti u užasno stanje, iscrpiti, zaviti u neizrecivu bedu i na kraju nećeš znati da li treba da se smeješ ili da plačeš. Ljudi nemaju toliko energije, niti su kadri da bilo šta promene. Ono malo energije i vremena što poseduješ treba da bude uloženo i utrošeno u obavljanju tvoje dužnosti kao stvorenog bića. Što je još važnije, naravno, treba ga utrošiti i posvetiti stremljenju ka istini da bi se postiglo spasenje i pokornost Bogu. Osim toga, svi drugi poduhvati su besmisleni. Karijera je nešto što mora da se odradi kao deo fizičkog života osobe. Ona se ne smatra smislenom; samo je neophodna za fizički život i opstanak. Da bi živeo i preživeo, moraš da imaš neko zanimanje; to zanimanje je samo posao koji ti omogućava da se izdržavaš. Bez obzira na to da li tvoje zanimanje pripada nižim ili višim društvenim slojevima, ono je naprosto način da se preživi; njegova plemenitost i značaj su nebitni. Štaviše, bez obzira na njegov značaj, Božji zahtev za čovečanstvo je sledeći: ukoliko želiš da stremiš ka istini i da ideš putem spasenja, merilo za izbor zanimanja za preživljavanje je da budeš srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Nemoj da trošiš preteranu količinu energije i vremena trčeći unaokolo i baveći se svojom hranom, odećom, smeštajem i prevozom – već samo koliko je dovoljno za obezbeđivanje osnovnih potreba. Kada ti je stomak pun, a telo toplo i odeveno; kada postigneš te osnovne uslove za opstanak, onda treba da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, da pokloniš svoju dragocenu energiju i vreme svojoj dužnosti, onome što ti je Bog poverio, i da ponudiš svoje srce. Najvažnije je da, dok obavljaš dužnost, takođe moraš da se potrudiš oko istine, da stremiš ka istini i da kreneš putem stremljenja ka istini – nemoj samo da lutaš. To je načelo. Bog ne zahteva od tebe da upotrebiš svu svoju snagu samo da preživiš i nastaviš da živiš. Njemu nije potrebno da živiš glamuroznim životom i da Ga kroz njega slaviš, niti od tebe zahteva da postigneš nešto veliko na ovom svetu, da činiš čuda, da doprinosiš ljudskom rodu u bilo čemu, da pružaš pomoć bilo kojem broju ljudi, niti da rešavaš probleme zapošljavanja bilo kojeg broja ljudi. Nema potrebe da imaš sjajnu karijeru, da postaneš poznat širom sveta, a zatim da to upotrebiš da slaviš Božje ime, da objavljuješ svetu: „Ja sam hrišćanin, verujem u Svemogućeg Boga.” Bog se samo nada da možeš da budeš obična osoba i običan pojedinac na ovom svetu. Ne moraš da činiš nikakva čuda; ne moraš da se ističeš u raznim profesijama ili oblastima, niti da postaneš poznata osoba ili važna ličnost. Ne moraš da budeš neko ko izaziva divljenje ili poštovanje ljudi, niti moraš da imaš bilo kakve uspehe ili priznanja u različitim oblastima. Svakako nema potrebe da daješ bilo kakav doprinos u različitim profesijama da bi slavio Boga. Bog od tebe naprosto zahteva da dobro živiš svoj život, da imaš za osnovne potrebe, da ne gladuješ, da se toplo oblačiš zimi i prikladno leti. Sve dok je tvoj život normalan i u stanju si da preživiš, to je dovoljno – to Bog zahteva od tebe. Bez obzira na to koje darove, talente ili posebne sposobnosti poseduješ, Bog ne želi da ih koristiš da bi postigao svetski uspeh. Umesto toga, On želi da upotrebiš sve darove ili kov koji imaš da bi obavio svoju dužnost, na ono što ti On poverava i na stremljenje ka istini, postižući na kraju spasenje. To je najvažnije i Bog ne zahteva ništa više od toga. Ako dobro živiš, Bog neće reći da si neko ko Ga slavi. Ako je tvoj život običan i ako pripadaš nižoj društvenoj klasi, to Boga ne vređa. Ako je tvoja porodica relativno siromašna, ali ispunjavaš Božja merila sreće što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, to Ga takođe ne vređa. Dok živiš i preživljavaš, cilj tvoje težnje je da budeš srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, da imaš za osnovne potrebe i da živiš normalno, da budeš u stanju da imaš redovne dnevne obroke i da pokriješ svoje dnevne troškove – to je dovoljno. Kada si ti zadovoljan, Bog je takođe zadovoljan – to je ono što Bog traži od ljudi. On od tebe ne traži da budeš neka bogata, poznata ili uzvišena osoba, niti ti dopušta da budeš prosjak. Prosjaci se ne bave nikakvim poslom; po ceo dan mole za hranu, izgledaju jadno, jedu ostatke tuđe hrane, oblače se u prnje, nose zakrpljenu odeću ili čak navlače platnenu vreću na sebe – kvalitet njihovog života je izuzetno nizak. Bog ne zahteva da živiš kao prosjak. U pitanjima koja se tiču fizičkog života, Bog ne zahteva od tebe da Ga slaviš, niti neke situacije naziva sramotnim za Njega. Bog neće suditi nekome na osnovu toga da li se bori da preživi ili živi u izobilju. Umesto toga, On te procenjuje na osnovu načina na koji primenjuješ i da li zadovoljavaš Božje zahteve u vezi sa stremljenjem ka istini i sa načelima koja Bog zahteva od tebe. To je sve. Da li si razumeo i dokučio ta dva načela primene vezana za karijere? Prvo načelo je ne baviti se dobročinstvom, a drugo je biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Oba ta načela su laka za razumevanje.

U crkvi ima ljudi koji i dalje čvrsto veruju da je dobročinstvo dobra stvar. Misle: „Gde god postoji potreba, treba da pomognemo. Što se mene lično tiče, poklonio sam odeću i nešto novca, a čak idem i u područja pogođena prirodnim nepogodama i volontiram.” Šta mislite o tome? Treba li to zaustaviti ili se mešati? (Ne treba se mešati.) Ima i onih koji kažu: „Kada vidim da neko prosi, a naročito izgladnela deca, sažalim se.” Oni takve ljude brže-bolje vode u svoje kuće, spremaju im dobru hranu, a onda ih ispraćaju sa odećom i lepim stvarima, pa ih čak i povremeno posećuju. Oni su spremni da obave ta dobrotvorna dela i da se tako ponašaju, verujući da će, ako se tako ponašaju, podržati pravdu i da će ih Bog zbog toga pamtiti i da će postati najdivniji ljudi na svetu. Što se tiče takvih ljudi, da li ih crkva zaustavlja ili im se meša? (Ne meša se.) Delimo s njima propovedi koje treba da se dele i objašnjavamo im Božje namere i istina-načela. Ako nakon što su sve shvatili i spoznali i dalje insistiraju da stvari rade na svoj način, postupajući po svojoj volji, mi se ne mešamo. Svaki pojedinac mora da preuzme odgovornost za svoje reči i dela, a ljudi su sami odgovorni za krajnji ishod i kako ih Bog ocenjuje. Drugi ne moraju da snose tu odgovornost, ne moraju da plaćaju račun. Ako naiđemo na takve ljude koji sve razumeju, ali i dalje insistiraju na dobrotvornom radu, nećemo ispravljati njihove misli i stanovišta, niti ćemo se mešati, a svakako ih nećemo osuditi. Još uvek postoje neki ljudi koji, pošto poveruju u Boga, teže svetovnim stvarima, bogatstvu, položajima u vladi ili karijeri. Da li im se mešamo? (Ne mešamo se.) Razgovarajte u zajedništvu s njima o bitnim istinama da bi ih shvatili, a kada završite razgovor, oni mogu sami da biraju. Na njima je da odluče kojim će pravcem ići. Šta će oni da izaberu, šta žele da rade i kako – mi se u to ne mešamo. Naša odgovornost je da razgovaramo s njima o Božjim namerama i istina-načelima. Ako shvate i dokuče, možeš da ih pitaš: „Dakle, šta bi trebalo da bude tvoj sledeći korak? Kada ćeš početi da širiš jevanđelje?” Onda oni kažu: „Sačekaj malo, imam jednu pošiljku da isporučim, imam neki posao i projekat koji moram da preuzmem, nešto što će mi na kraju doneti mnogo novca. Hajde da se kasnije vratimo na širenje jevanđelja.” A ti kažeš: „Koliko dugo da čekam?” Onda oni odgovaraju: „Možda dve ili tri godine.” Ako je tako, onda ćao. Ne moraš više da gubiš vreme s takvim ljudima. To se tako rešava, zar to nije lako? (Jeste.) To je ono što se zove spoznati pravi put, a ipak namerno pogrešiti. Takvi ljudi neće prineti žrtvu za greh. Bog ne zaustavlja, niti se meša u život takvim ljudima; čak i u tom trenutku, On ih ni na koji način ne ocenjuje. Pušta ih da slobodno biraju. Takođe treba da naučite to načelo. Bez obzira na to koliko mogu da razumeju, ukratko, naša odgovornost je da im jasno prenesemo Božje namere. Ono što izaberu posle toga, koji bi trebalo da budu njihovi sledeći koraci, to je njihova lična stvar i njihova sloboda. Niko ne treba da se meša i nema potrebe da objašnjavate prednosti i mane kako biste ih pritiskali. Da li je to odgovarajući pristup? (Jeste.) Ako je odgovarajući, onda tako treba postupiti. Nemoj da postupaš protivno načelima i ne teraj ih da idu protiv svoje volje. To su prva dva načela otpuštanja karijere; ta dva načela su relativno lako razumljiva i odmah dokučiva.

Što se tiče teme otpuštanja karijere, koje je treće načelo koje Bog zahteva od ljudi da primenjuju? Kloniti se raznih društvenih sila. To načelo je malo teže razumeti, zar ne? (Jeste.) Iako ga je možda malo teže razumeti, ono je takođe jedno od načela. To je načelo koje ljudi treba verno da poštuju da bi opstali u ovom društvu. To je takođe i stav, pristup i način opstanka koji ljudi moraju da poseduju da bi opstali u ovom društvu i bez sumnje se može reći da je to neka vrsta mudrosti za opstanak u društvu. Kloniti se raznih društvenih sila naizgled deluje kao pitanje koje je daleko od svakog pojedinca, ali u stvari, te razne društvene sile skrivene su oko svakoga. To su apstraktne sile, neopipljivi entiteti koji postoje oko svakoga. Kada izabereš zanimanje, bez obzira kojem društvenom sloju to zanimanje pripada, ono je zaogrnuto značajnom silom tog zanimanja. Bez obzira da li se baviš zanimanjem visokog ili niskog ranga, postoje odgovarajuće grupe ljudi unutar tog zanimanja. Ako unutar društva te grupe imaju određeno dugogodišnje iskustvo, određene kvalifikacije ili određene temelje u društvu, onda one nesumnjivo tvore nevidljivu silu. Na primer, nastavnička profesija se možda ne smatra vrhunskim zanimanjem, ali ne nalazi se ni na dnu lestvice. Nešto je više plasirana od poslova kao što su poljoprivreda ili razne vrste fizičkog rada, ali nešto niže od zaista visoko cenjenih poslova u društvu. U okviru tog zanimanja, osim jednostavnog posla kojim se baviš, tržište rada je preplavljeno ljudima koji se bave tim poslom. Stoga se u toj profesiji ljudi vrednuju po godinama i količini iskustva. Viši nivoi te profesije tvore klasu koja kontroliše elemente kao što su osoblje, trendovi, javne politike, propisi i pravila; to predstavlja odgovarajuću silu unutar profesije. Na primer, u nastavničkoj profesiji, ko je vođa, glavni gazda koji vodi i kontroliše profesiju, koji kontroliše tvoje izdržavanje i platu? U nekim zemljama možda postoji sindikat prosvetnih radnika; u Kini je to biro za obrazovanje i Ministarstvo prosvete. Te ustanove predstavljaju odgovarajuće uticajne krugove nastavničke struke u društvu. Slično tome, ko je neposredno nadređen poljoprivrednicima? To može biti vođa tima, seoski starešina ili predsednik opštine, a sada se čak uvode i odbori za upravljanje poljoprivredom. Zar to nije sfera sila koje pripadaju toj profesiji? (Jeste.) Za te različite sfere sila može se reći da kontrolišu i utiču na tvoje misli, na tvoje reči i postupke, pa čak i na tvoju veru i put kojim ideš u životu. Oni ne kontrolišu samo tvoje izdržavanje; oni kontrolišu sve što ima veze s tobom. Pogotovo u zemlji velike crvene aždaje, nevernici uvek održavaju ideološke seminare, izveštavaju o svojim mislima i proveravaju da li postoje ikakvi problemi sa njihovim mislima, da li ima nekih koje sadrže antipartijske, antidržavne ili antiljudske elemente. Bez obzira kojom se profesijom baviš, bilo da se radi o tradicionalnijem ili modernijem zanimanju, u profesionalnoj sferi oko tebe će postojati različite pripadajuće sile. Neke od tih sila su tvoji nadređeni, oni koji su neposredno odgovorni za isplatu tvoje zarade i životnih troškova. Drugi mogu biti apstraktne sile. Na primer, pretpostavimo da si neki neupadljivi službenik na svom radnom mestu; u tvojoj profesionalnoj sferi će biti različitih sila. Neki se dodvoravaju šefu i uvek su mu u blizini – to je jedna vrsta sile. Zatim, tu je grupa sila koja je bliska generalnom direktoru i oni se posvećuju rešavanju pitanja za generalnog direktora. Druga grupa može biti bliska direktoru odeljenja za marketing. Sve te različite sile postoje. Koja je svrha tih sila? Kako te sile nastaju? Kada svaki pojedinac uzima ono što želi, a takođe se priklanja i dodvorava onima koji imaju moć da bi postigao svoje ciljeve i preživeo, tada nastaju razne sile. Neke sile zagovaraju jednu vrstu pristupa, dok druge zagovaraju drugačiji pristup. Neke sile mogu da teže da posao obavljaju po pravilu službe i da slede propisane norme, dok druge mogu da postupaju besprizornije, ne osvrćući se ni na zakon ni na profesionalnu etiku. Živeći u okruženju u kojem se ove razne sile mešaju, kako treba da se opredeliš? Kako da preživiš? Da li treba da se zbližiš s partijskom organizacijom, ili s menadžerom ili s generalnim direktorom? Da li treba da se dodvoravaš direktoru, šefu odeljenja ili da se povežeš sa šefom biroa ili s direktorom fabrike? (Ni sa jednim od njih.) Međutim, da bi preživeli, ljudi se obično odriču svog dostojanstva, svojih načela ponašanja, a posebno granica ophođenja. U složenom mozaiku tih sila ljudi će se nesvesno opredeliti za neku stranu, da bi bili uz većinu i da bi se uskladili sa raznim silama. Oni traže silu koja će ih prihvatiti i zaštititi, ili traže silu koju će možda lakše prihvatiti, onu koju mogu da kontrolišu i približe joj se ili čak postanu deo nje. Zar to nije ljudski instinkt? (Jeste.) Zar to nije neka vrsta veštine ili načina preživljavanja? (Jeste.) Bilo da se radi o urođenom instinktu ili o veštini da se ljudi prilagode ovom društvu i raznim grupama, da li je to načelo primene koje neko treba da poseduje u svom ophođenju? (Nije.) Neki mogu da kažu: „Iako sada kažeš da nije, kada se zaista nađeš u takvoj situaciji, u stvarnom životu ćeš se opredeliti za neku od strana i tražiti utočište kod bilo koje od koje možeš imati koristi i koja ti omogućava da preživiš. A duboko u sebi možda i osećaš da ljudi moraju da se oslanjaju na takve sile da bi mogli da žive, da ne mogu da žive nezavisno, zato što bi ih takav način života učinio ranjivim i izloženim zlostavljanju. Ne možeš uvek da budeš nezavisan i distanciran; moraš da naučiš da popustiš i ostaneš blizak raznim silama. Moraš da budeš pažljiv, da podilaziš ljudima i da igraš kako muzika svira. Moraš da pratiš većinu, da budeš dobar u laskanju, da analiziraš trendove i da imaš razvijenu intuiciju. Moraš da otkriješ i da se uputiš u ono što tvoji nadređeni vole ili ne vole, u njihovu ćud i ličnost, u njihovo poreklo, u ono šta vole da čuju, koliko godina imaju, kada im je rođendan, koje su im omiljene marke odela, cipela, kožnih torbi, koji su im omiljeni restorani, modeli automobila, marke kompjutera i telefona, koje softvere vole da koriste u svojim kompjuterima, koja vrsta zabave im prija, s kim vole da se druže i o čemu vole da razgovaraju.” Da bi opstao, nesvesno i prirodno ćeš im se približiti, postaćeš deo njih, bićeš preterano ljubazan i radićeš ono što nerado radiš i govorićeš ono što nisi voljan da kažeš kako bi zadovoljio svoje šefove i kolege i naterao sebe da manevrišeš sa velikom veštinom i kontrolišeš sve na svom radnom mestu, ne bi li tako obezbedio svoj život i opstanak. Bez obzira na to da li su tvoji postupci neetički i da li prekoračuju tvoje lične granice ponašanja, ili čak i ako to znači da treba da se odrekneš svog dostojanstva, nije te briga. Ali upravo ta ravnodušnost označava početak tvog propadanja, i to je znak da ti nema pomoći. Dakle, naizgled se ne može prigovarati ljudima koji nemaju drugog izbora nego da se približe raznim društvenim silama zarad svog života i opstanka. Međutim, ponašanje ljudi, odluke koje donose i putevi za koje se odlučuju, narušavaju njihovu ljudskost i karakter. Istovremeno, kako se ljudi približavaju ili uklapaju u razne sile, oni stalno uče da koriste razne spletke i strategije da bi tim silama ugodili i zadovoljili ih, da bi unapredili sopstvene živote i učinili svoje uslove opstanka povoljnijim. Što više to rade, to im je potrebno više energije i vremena da održe takvo stanje i odnose. Stoga, u tvom ograničenom vremenu, svaka reč koju izgovoriš, svaka radnja koju preduzmeš i svaki dan koji proživiš, ne samo da su besmisleni, oni su potpuno truli. Šta znači to da su truli? To znači da si sa svakim danom sve kvarniji, do te mere da više ne ličiš ni na ljudsko biće ni na duha. U svetlu tih okolnosti, nedostaje ti spokojno srce da staneš pred Boga i, naravno, nedostaje ti dovoljno vremena da obaviš svoju dužnost. Ne možeš da uložiš celo svoje telo i um u obavljanje svoje dužnosti, a istovremeno ne možeš da uložiš svoje telo i um u stremljenje ka istini. Dakle, tvoji izgledi za spasenje su sumorni, a nada slaba. Pošto si se upleo u razne društvene sile, izabrao da im se približiš i odlučio da se uklopiš u njih i prihvatiš ih, posledice tog izbora su da moraš da posvetiš celo svoje telo i um održavanju tog stanja, trošeći svoje dane. Osećaš se fizički i mentalno iscrpljeno, kao da svaki dan provodiš u mašini za mlevenje mesa, a ipak zbog svojih odluka moraš da nastaviš tako iz dana u dan. Unutar tog složenog okruženja sa raznim silama, kada se uklopiš u njih, svaka reč koju izgovore, trendovi sadržani u njima, kao i buduća pitanja, ponašanje svakog pojedinca i njihove najintimnije misli, a pogotovo šta tvoji neposredni nadređeni, najviši nivo tih sila, misle – sve je to ono što moraš da procenjuješ i o čemu moraš da prikupljaš informacije na vreme. Ne možeš sebi da priuštiš da to ne radiš ili da ih zanemariš. Šta oni misle, šta rade iza scene, kakvi su im planovi i namere, čak i šta planiraju i kalkulišu za svakog ponaosob, šta odlučuju o njima i stav koji imaju prema njima – ako želiš sve to da poznaješ kao svoj džep, onda duboko u srcu moraš da znaš kako te stvari stoje. Ako želiš da pronikneš u njih, moraš da posvetiš svu svoju energiju proučavanju i ovladavanju tim stvarima. Moraš da ideš s njima na večere, da ćaskaš s njima, da ih zoveš telefonom, da više komuniciraš s njima na poslu, a možda i da ideš na odmor blizu njih i da vodiš evidenciju o njihovom kretanju. Kao ishod toga, bez obzira na to kakvi su ti dani, jesu li ispunjeni radošću ili bolom, čak i ako si imao srca da obaviš svoju dužnost i da stremiš ka istini, da li bi bio u stanju da pronađeš vreme da se dovoljno smiriš da obaviš svoju dužnost svim svojim telom i umom? (Ne.) U takvim uslovima, tvoja vera u Boga i obavljanje tvoje dužnosti ne bi bili ništa više do neka vrsta hobija kojim se baviš u slobodno vreme. Bez obzira na tvoje zahteve i želju za tvojom verom u Boga, u tvom trenutnom stanju, vera u Boga i obavljanje dužnosti verovatno su tek poslednje stavke na tvojoj listi želja. Što se tiče stremljenja ka istini i primanja spasenja, možda se ne usuđuješ da razmišljaš o njima, ili možda čak ne možeš ni da razmišljaš o njima – zar nije tako? (Jeste.) Stoga, za bilo koga od vas, bez obzira na radno okruženje u kojem se nalaziš, ako želiš da se približiš ili uklopiš u razne sile, ili ako si se već približio i postao deo njih, bez obzira na tvoje razloge ili izgovore, krajnja posledica može biti samo da tvoja nada u spas naprosto ispari. Najdirektniji gubitak koji iz toga proizilazi je to što ćeš jedva naći vremena da pročitaš Božje reči ili da obaviš svoju dužnost. Naravno, ti nikako ne uspevaš da budeš mirnog srca pred Bogom, niti da Mu se iskreno moliš – nećeš moći da postigneš ni taj minimum. Pošto je okruženje u kojem si se zatekao veoma komplikovano zbog ljudi i dešavanja, jednom kada se poistovetiš sa raznim silama, to je slično kao da si zagazio u mulj – jednom kada se tu nađeš, nije lako izvući se. Šta znači da nije lako izvući se? Znači da kada jednom zagaziš u domen raznih sila, shvatićeš da nisi u stanju da se izvučeš iz raznih pitanja upletenih u te sile i iz svih vrsta razmirica koje iz njih proističu. Shvatićeš da te razni ljudi i dešavanja stalno upliću i nećeš moći da ih izbegneš čak i da pokušaš, jer si već postao jedan od njih. Dakle, svaki događaj koji se desi u domenu tih sila povezan je s tobom i uključivaće tebe, osim ako ne dođe do određene situacije; to jest, da budeš ravnodušan prema koristima i nedostacima, kao i prema razmiricama, i da sve posmatraš iz ugla slučajnog prolaznika. U tom slučaju, moguće je da ćeš se kloniti tih razmirica ili bilo kakvih mogućih nezgoda. Međutim, čim se ti uklopiš u te sile, čim im se približiš, čim svesrdno počneš da učestvuješ u svakom događaju koji ima veze s njima, nesumnjivo ćeš se naći u klopci. Nećeš moći da ostaneš posmatrač; moći ćeš samo da budeš učesnik. A kao učesnik ćeš postati žrtva domena tih sila.

Neki kažu: „Bez obzira na to kojim se zanimanjem baviš ili kojoj grupi pripadaš, nije strašno što te drugi mrcvare – ključno je da li možeš da opstaneš. Ako se ne povežeš sa organizacijama ili raznim silama, ako nemaš nikoga da te podrži u društvu ili u raznim grupama, nećeš moći da se snađeš.” Da li stvari zaista tako stoje? (Ne.) U raznim društvenim grupama, svrha toga što se ljudi priklanjaju raznim silama je ta da „pronađu hlad ispod velikog drveta”, da pronađu sile koje će ih podržati. To je najosnovniji zahtev ljudi. Pored toga, ljudi žele da iskoriste te sile kako bi napredovali kroz hijerarhiju, kako bi postigli svoj cilj traženja koristi ili moći. Ako u svojoj profesionalnoj sferi naprosto zarađuješ za život i srećan si što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, onda ne moraš da se približavaš nijednoj sili. Ako im se približiš, to znači da ne želiš samo da zarađuješ za život i zadovoljavaš osnovne potrebe za hranom i odećom – sigurno imaš druge namere, bilo zbog slave, bilo zbog novca. Ima li ikoga da kaže: „Pored toga što zarađujem za život, hoću i da se dokažem”? Da li je to potrebno? (Nije potrebno.) Kada jednom zaradiš svoj novac, kada si u mogućnosti da obezbediš tri obroka dnevno i imaš šta da obučeš, to je dovoljno – u čemu je svrha težnje ka gordosti? Za koga težiš? Za svoju zemlju, svoje pretke, svoje roditelje ili za sebe samog? Reci mi, da li je važnije težiti gordosti ili biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš? (Važnije je biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš.) Težnja za gordošću je narav ispunjena naglošću; šta god da činiš, činiš radi gordosti. To je apstraktan, šupalj koncept. Najpragmatičnije je zaraditi novac da bi mogao da se izdržavaš. Trebalo bi da razmišljaš o tome na sledeći način: „Bez obzira na situaciju, bez obzira na to ko je na čijoj strani, ili ko se s kim zbližio na bilo kojem nivou u upravi firme, ništa od toga nije bitno. Ko god da je unapređen ili degradiran, ko god da dobije povišicu ili upotrebi bilo koja sredstva da bude visoko pozicioniran u firmi, sve je to nebitno. Radim samo da bih imao šta da jedem. Ono čemu bilo ko od vas teži nema nikakve veze sa mnom. Ja svakako odradim svojih osam sati dnevno, plaćen sam onoliko koliko zaslužujem, i sve dok mogu da izdržavam sebe i svoju porodicu, zadovoljan sam. To je sve; to je ono malo što tražim.” Radi ono što radno mesto od tebe zahteva i radi to dobro i primaj svoju platu i sve bonuse čiste savesti – to je dovoljno. Da li je takav odnos prema opstanku i nečijem zanimanju ispravan? (Jeste.) Zašto je ispravan? (Zato što osoba živi sa stavom koji je u skladu sa onim što Bog zahteva. Prvo, to znači ne raditi svoj posao na površan način i biti sposoban da dobro obavljaš posao na kojem si angažovan. Drugo, to znači ne tražiti utočište niti podilaziti bilo kojim silama; održavanje potreba normalnog života je dovoljno. To je u skladu sa Božjim rečima.) Naravno, to je u skladu sa Božjim rečima. Da li je to nešto što Bog zahteva od tebe da bi te zaštitio? (Da.) Od čega da te zaštiti? (Da mi Sotona ne naudi. U suprotnom, kada smo upleteni u takve razmirice, život postaje veoma bolan, a pored toga nećemo imati mnogo vremena da verujemo u Boga i da obavljamo svoje dužnosti.) To je jedan aspekt. A šta je, drugi, glavni aspekt? Kada se prikloniš raznim silama, krajnji ishod je da ćeš i ti biti uništen. Zaista nije vredno toga! Kao prvo, nećeš moći da se zaštitiš. Kao drugo, nećeš podržavati ni podsticati pravdu. Kao treće, bićeš u dosluhu s raznim silama, nagomilavaćeš svoje grehe. Stoga od zbližavanja s tim silama nema nikakve koristi. Čak i ako dobiješ povišicu ili unapređenje udovoljavajući raznim silama, koliko laži ćeš morati da izgovoriš zajedno s njima? Koliko loših dela ćeš morati da počiniš iza scene? Koliko ljudi ćeš morati da kazniš iza zatvorenih vrata? Zašto u ovom društvu svakakvi ljudi i razne profesije moraju da imaju te sile? Zato što ovom društvu nedostaju pravičnost i pravda. Ljudi mogu da se zaštite samo ako se oslanjaju na razne sile da preduzmu akciju, a svoje mesto mogu da obezbede samo ako se oslanjaju na njih da govore i deluju. Ima li tu pravičnosti? (Nema.) U tome nema pravičnosti; sve se zasniva na tim silama. Ko ima veću silu, ima poslednju reč, dok oni bez sile ili sa manje sile nemaju pravo glasa. Čak i priprema zakona funkcioniše na sledeći način: ako imaš popriličnu silu, zakoni koje smišljaš mogu da se donose i sprovode. Ako tvoja sila nije dovoljno velika, nijedan od zakona i propisa koje predložiš neće proći i oni neće ući u nacionalno zakonodavstvo. To važi za bilo koju grupu ljudi: ako je tvoja sila poprilična, možeš da se boriš za svoje interese i maksimalno ih iskoristiš; ako nemaš silu, tvoji interesi mogu da ti budu oduzeti ili zaplenjeni. Svrha stvaranja različitih sila jeste da se upotrebom tih sila kontroliše situacija, idući čak i protiv javnog mnjenja, zakona i ljudskog morala. One mogu da prevaziđu zakon, moralnost i ljudskost – mogu da prevaziđu sve. Što je veća nečija sila, to će veći biti njegov uticaj, i za toliko će više imati prilike da radi šta mu se prohte, da diktira dešavanja. Da li je to pravičnost? (Nije.) Tu nema pravičnosti. Moć i sila su njegov identitet i one ukazuju koliki deo koristi može da ostvari. Ako pripadaš nekoj društvenoj grupi i sve što želiš jeste da preživiš i da imaš hranu i odeću, i tvoja težnja nije ni za statusom ni za ugledom, niti hoćeš da zadovoljiš sopstvene želje, onda bi se činilo sasvim nepotrebnim da se priklanjaš bilo kakvim silama. Ako želiš da posvetiš sve svoje vreme obavljanju svojih dužnosti, ako želiš da ideš putem stremljenja ka istini i na kraju postigneš spasenje, ali takođe želiš da podilaziš raznim silama, te dve stvari su protivrečne. Ne mogu međusobno da se dopunjavaju jer su dijametralno suprotne, nespojive su kao voda i ulje. Pristupanje raznim silama neće imati nikakvog pozitivnog uticaja na tvoje verovanje u Boga, niti na tvoje stremljenje ka istini. Neće ti pomoći da jasnije prepoznaš Sotonino grozno lice, neće ti dati više moći odlučivanja, niti će ti dozvoliti da veruješ u Boga, a da te svet ne odbaci i vlada ne progoni. Neki ljudi žive u malom selu, ali u srcu nose velike snove. Misle: „Rođen sam na selu. Poljoprivrednik sam. Iako me maltretiraju, još uvek mogu da se provučem tako što zasadim nešto žitarica i povrća i uzgojim nešto živine, goveda i ovaca. Ako verujem u Boga i stremim ka istini, ti uslovi su prilično dobri; imam ono osnovno što mi je potrebno da preživim. Ali zašto uvek osećam da nešto nedostaje u životu i preživljavanju u ovom društvu i među ovim ljudima?” Šta nedostaje? Nema snažnu podršku. Pogledajte kako ljudi biraju kuću: uvek se odluče za onu koja se nalazi u podnožju velike planine. Tu planinu smatraju svojom potporom i zbog nje imaju osećaj da je tamo bezbedno živeti. Da se kuća nalazi na litici, ne bi imali taj osećaj sigurnosti, već bi mislili da će svakog časa da se strmeknu niz liticu. Slično tome, kada neka osoba živi na selu, ako ne uspostavi odnos sa nekim ko ima ugled i status i ne odlazi mu u posete s vremena na vreme da bi pridobila njegovu naklonost, uvek će se osećati pomalo izolovano živeći u tom selu i stalno će biti u opasnosti da bude maltretirana i da ne može da sastavi kraj s krajem. Zato ljudi uvek žele da se dodvore seoskom starešini. Da li je to dobra ideja? (Nije.) Naročito kada je reč o verovanju u Boga, u nekim zemljama u kojima ih država progoni, ima ljudi koji kažu: „Ako propovedamo jevanđelje seoskom starešini, a on ne poveruje, ali njegova majka, baba, žena ili ćerka poveruju, zar to neće biti približavanje seoskom starešini? Ako brat ili sestra iz naše crkve ima istaknut položaj u selu ili je rođak seoskog starešine, zar crkva tamo neće imati čvrsto uporište? Zar neće imati status? Zar naša braća i sestre koji veruju u Boga neće moći bez problema da jedu i obrađuju zemlju u tom selu? Ne samo to, već kada velika crvena aždaja ili Odeljenje za rad ujedinjenog fronta dođu da istraže, imaćemo nekoga ko će nam držati leđa. To bi bilo sjajno!” Uvek želiš da budeš blizu neke organizacije ili neke grupe sila kako bi bio siguran da nisi u opasnosti, kako bi bio siguran da na miru možeš da veruješ u Boga i da te ne progone – to je stvarno sjajno! Istovremeno, druženje sa uticajnim ljudima čini da se osećaš kao neko ko ima uticaja, zar ne? To je divna misao, ali da li seoski starešina uopšte želi da se zbliži s tobom? Da li je seoski starešina neko od koga možeš da imaš koristi? Da li će ti seoski starešina dozvoliti da ga iskoristiš? Ti, obična osoba, želiš da se približiš organizaciji ili seoskom starešini i misliš da ćeš običnim propovedanjem jevanđelja uspeti to da postigneš? Zar ne treba da ponudiš neke pristojne poklone ili da obaviš neke značajne zadatke da bi se zbližio sa seoskim starešinom? Kakvo je vaše iskustvo? Da li je lako zbližiti se sa seoskim starešinom? Teško bi bilo zbližiti se čak i sa njegovim psom! A davanje poklona seoskom starešini ne bi urodilo plodom; trebalo bi da se zbližiš sa njegovom ženom, majkom, tetkom ili babom, da kreneš od relativno lakših meta. Zašto se treba zbližiti sa babom seoskog starešine? Seoski starešina ima blizak odnos sa njom, zato počneš od nje, pa preko babe, sede glave u porodici koja može da kaže koju lepu reč o tebi, postepeno se zbližiš sa seoskim starešinom. To je ono što se naziva „posrednim pristupom”, zar ne? Ako daš poklon direktno seoskom starešini, on može da te pita: „Ko si ti?” A ti ćeš odgovoriti: „Ja sam taj i taj iz porodice Li iz istočnog dela sela.” „Koja porodica Li? Zašto ih ne poznajem?” Ako ne može čak ni da te prepozna, da li će ti biti lako da se zbližiš s njim? (Ne, neće.) A ako mu daš poklon, kakav će mu poklon goditi? Zlatne poluge, zlatne šipke – imaš li jednu takvu? Morski krastavci – da li ih uopšte želi? On će znati da li su tvoji morski krastavci uvezeni ili domaći; on već ima mnogo sličnih stvari. Stežeš kaiš i štediš iz dana u dan da bi ga kupio, ne usuđujući se da ga pojedeš – pa ni da ga dodirneš. Ti mu ga daš, a on ga i ne pogleda. Daš mu kaiš, a on kaže: „Ovo je domaća proizvodnja, a?” Kažeš: „To je goveđa koža.” A on kaže: „Ko još danas nosi kaiš od goveđe kože? Niko. Ljudi nose kaiševe od prave kože sa logotipom neke evropske marke ili one sa utisnutim dijamantima. Imaš li jedan takav?” Kažeš: „Kako to izgleda? Nikada ih nisam video.” On kaže: „Ako ne znaš o čemu pričam, nemoj ni da se trudiš da dolaziš ovamo. Je li ti misliš da ovaj kaiš daješ prosjaku?” Možeš li da padneš u milost takve osobe? Misliš da imaš lukav mali plan, da si sve razradio, ali on naprosto gleda s visine na tvoje darove. On gleda s visine na tvoje darove, a ti ipak insistiraš da mu se dodvoriš. Da li je to poželjno? Čak i da ima visoko mišljenje o tvojim poklonima, da li je poželjno da mu se dodvoravaš? (Nije.) Samo da bi imao šta da jedeš, samo da bi imao moćnog pokrovitelja u selu, bio bi spreman da se podvrgneš takvom poniženju. Zar ne mislite da je to sramno? (Jeste.) Juriti babu seoskog starešine, juriti njegovu ženu i svastiku, oslanjati se na sve vrste nasumičnih metoda, davati poklone i pokušavati da se zbližiš. Drugi ti kažu: „Nema ti vajde od tih poklona; ti si taj koga starešina ima na oku.” Da li bi i tada pokušao da se zbližiš? Nijedan poklon koji bi mogao da pokloniš ne bi bio prikladan. Starešina ih neće ni pogledati jer će smatrati da su svi ispod njegovog nivoa. Što je najgore, morao bi da se cenjkaš. Da li bi i tada još uvek pokušavao da se zbližiš s njim? (Ne.) Da li ćeš i dalje tražiti tu vrstu pokrovitelja? Kakav je čovek seoski starešina? Da li je on neko ko ti dozvoljava da mu se neobavezno približiš? (Nije.) Čak i da uspostaviš odnos i zbližiš se s njim, šta onda? Može li on da kontroliše tvoju sudbinu ili da ti pomogne da postigneš spasenje? Ili kada dođe vreme da se suočiš sa stvarnim progonom i nezgodnim situacijama, kada Bog dozvoli i orkestrira takve situacije, možeš li da izbegneš da se suočiš s njima? Da li seoski starešina ima poslednju reč o tome? (Nema.) U velikom rasporedu stvari koje je Bog orkestrirao, ne postoji sila koja ima poslednju reč, a kamoli seoski starešina – nijedna sila nije vredna ni pomena u tom pogledu. Stoga, budući da si na ovom svetu, bilo da se nalaziš u selu, okrugu, gradu ili u bilo kojoj zemlji, čak i u bilo kojoj profesiji kojom se baviš u bilo kojoj zemlji, sve razne sile koje postoje ne mogu da imaju vlast nad tvojom sudbinom, niti mogu da promene tvoju sudbinu. Nijedna sila nije gospodar tvoje sudbine, a kamoli suveren tvoje sudbine, niti određuje tvoju sudbinu. Naprotiv, kada se jednom uklopiš u razne sile koje postoje u društvu, tada ti stiže nepogoda i počinje tvoja nesreća. Što se više zbližiš s njima, to si u većoj opasnosti; što si više deo njih, to je teže da se izvučeš. Ne samo da ti te razne sile ne donose nikakve koristi, već dok si deo njih, one te neprestano čerupaju i gaze, uvrću ti duh i um, te tako gubiš svoj mir i više ne veruješ u postojanje pravičnosti i pravde na ovom svetu. Oni će upropastiti tvoju najlepšu želju da stremiš ka istini i spasenju. Dakle, opstati u ovom društvu, bez obzira na tvoj društveni sloj, okruženje ili grupu, ili u bilo kojoj profesiji da se nađeš, traženje sile na koju možeš da se osloniš, da ti bude štit, jeste pogrešna i ekstremna zamisao i stanovište. Ako samo pokušavaš da preživiš, treba da se držiš podalje od tih sila. Čak i ako te sile samo brane tvoja legitimna ljudska prava, to nije razlog ili izgovor da se petljaš s njima. Bez obzira na izglede opstanka tih raznih sila u društvu, bez obzira na to koji su njihovi ciljevi ili pravac njihovog delovanja, ukratko, kao neko ko veruje u Boga, kao neko ko stremi ka istini, ti ne treba da postaneš jedan od njih, niti treba da postaneš zagovornik unutar tih raznih sila. Umesto toga, trebalo bi da se distanciraš od njih, da ih se kloniš, da izbegavaš razne razmirice u koje se upliću, da izbegavaš razna pravila igre koja određuju i takođe da izbegavaš štetne stvari i štetne reči koje ove sile zahtevaju da neko uradi i izrekne u okviru svoje profesije ili u okviru tih sila. Ne bi trebalo da postaneš jedan od njih i svakako ne bi trebalo da postaneš jedan od njihovih saučesnika. To je Božji zahtev za tebe u okviru raznih oblasti i profesija u kojima postoje različite sile: da se držiš podalje od njih i kloniš ih se, da ne postaneš njihovo žrtveno jagnje, da ne postaneš njihov predmet izrabljivanja i da ne postaneš njihov sluga niti glasnogovornik.

Naravno, u ovom društvu osim nečijih neposrednih supervizora u raznim oblastima i profesijama, i osim u civilnim organizacijama, postoje i određene nezakonite društvene grupe koje ljudi treba da izbegavaju – ne upuštajte se ni u šta s takvim ljudima, niti se na bilo koji način povezujte s njima. Na primer, sa zelenašima. Ima ljudi kojima je potreban novac za njihov posao i nisu u stanju da dobiju legalan kredit, ali postoji način da reše taj problem tako što će se zadužiti kod zelenaša. Pozajmljivanje od zelenaša ne podrazumeva samo visoku kamatu, već sa sobom nosi i poveliki rizik. Neki ljudi, da bi zaradili mnogo novca i izbegli stečaj, na kraju pribegavaju tom koraku: zajmu od zelenaša. Da li su zelenaši građani koji poštuju zakon? (Nisu.) Oni su nezakonita društvena organizacija i uvek ih treba izbegavati. Bez obzira na situaciju u koju te dovodi tvoj opstanak ili trenutno stanje stvari, nikada ne treba da uzimaš u obzir taj put, već treba da ga se kloniš i izbegavaš. Ma kakvi problemi da ti iskrsnu u životu i finansijama, nemoj ni da razmišljaš o njima niti da razmatraš da kreneš tim putem. Zar ti ljudi ne podsećaju na partijsku organizaciju? Između društva koje se navodno drži zakona i podzemlja postoje određene sličnosti. Nemoj misliti da ćeš kod njih uspeti da pronađeš rešenje za svoje izdržavanje ili prekretnicu; to je pusta želja. Kada se jednom odlučiš na taj potez, kada kreneš tim putem, život će ti krenuti nizbrdo. Naravno, postoji još jedna vrsta takozvane društvene organizacije koju ne želimo da imenujemo, a kojoj nikada ne smeš da se približiš, pogotovo kada se suočavaš sa nekim posebnim i bolnim problemima, kada se suočavaš s posebnim okruženjem ili kada se nađeš u posebno opasnim okolnostima. Ne razmišljaj o ekstremnim merama da bi se zaštitio, da bi se izbavio iz opasnosti i izvukao se iz teškoća. Kada je tako, bolje je da budeš zaglavljen u nezgodnoj situaciji nego da se petljaš s takvim ljudima ili da se na bilo koji način povezuješ s njima. Zašto treba tako da postupiš? Da li se to zove imati integritet? Da li je to vrsta integriteta koju hrišćani treba da imaju? (To nije vrsta integriteta koju hrišćani treba da imaju.) Šta je onda? (Naprosto nije u redu da budeš blizak s njima.) Zašto nije u redu? (Zbližavanje će voditi u lošiji život i u veće opasnosti u budućnosti.) Da li je to samo da bi se izbegla buduća opasnost? Zašto onda prvo ne izađeš iz neposredne opasnosti? Zašto ne možeš da se zbližiš s tim silama? Šta kaže Biblija, kada je bio iskušavan, kako je Gospod Isus odgovorio Sotoni? (Gospod Isus je rekao: „Odlazi od mene, Satano! Jer u Pismu piše: ’Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinom služi’” (Matej 4:10).) Onaj kome ljudi treba da se klanjaju je Bog, i On je jedini kome ljudi treba da služe. Istovremeno, Onaj za koga ljudi treba da žive je samo Bog. Ako Bog dozvoli da ti se oduzme život, šta treba da uradiš? (Da se pokorim.) Treba da se pokoriš Bogu i da Ga hvališ. Božje ime treba da bude slavljeno, a ljudi treba da se pokore Bogu i da ne traže sopstveni život. Međutim, ako Bog ima nameru da živiš, ko može da ti oduzme život? Niko ne može da ti ga oduzme. Dakle, bez obzira na okolnosti ili opasnosti s kojima se suočavaš, čak i kada se suočiš sa smrću, ako postoji sila koja te može spasiti od smrti, onda ta sila nije prava, već pripada Sotoni. Šta treba da kažeš? „Odlazi, Sotono! Radije bih umro nego imao bilo kakve veze s tobom!” Zar to nije pitanje načela? (Jeste.) „Tvoje sile mi ne dozvoljavaju da živim, a neću ni umreti zato što me je Bog napustio. Sve je u Božjim rukama. Nikako ne mogu da se oslonim ni na kakvu silu i da činim ustupke da bih nastavio da živim.” To je načelo koje ljudi treba da podrže. Ako se nađeš u nedoumici i neko kaže da postoji sila u društvu koja može da te spase; ako ta sila uspe da te spase, ali da pritom osramoti tebe, hrišćane, crkvu i Božju kuću; ako bi to osramotilo Božju kuću, kako bi reagovao? Da li bi prihvatio ili odbio? (Odbio bih.) Treba da odbiješ. U principu se ne oslanjamo ni na kakve sile da bismo preživeli. Dakle, bez obzira na okolnosti ili opasne situacije sa kojima se suočavamo, najosnovnija stvar, osim potčinjavanja Božjim orkestracijama i uređenjima, jeste da ne treba ni da razmišljamo o tome da koristimo razna ekstremna sredstva da izbegnemo opasne situacije. Kada ljudi ispune svoje obaveze i ulože neophodan trud, ostalo treba prepustiti Božjem orkestriranju. Da je neko rekao da postoji nezakonita društvena organizacija koja može da te spasi, da li bi pristao? (Ne bih pristao.) Zašto ne bi pristao? Zar ne želiš da živiš? Zar ne želiš da se brzo izvučeš iz škripca? Čak i kada pokušavaš da se izvučeš iz škripca i ostaneš živ, moraš da imaš načela za svoje ponašanje. Moraš da znaš šta treba, a šta ne treba da radiš. U srcu treba sve da ti bude jasno i ne smeš da ostaneš bez svojih načela.

Što se tiče izbegavanja raznih društvenih sila, pored različitih sila sa kojima se ljudi susreću u životu, postoje i razne sile koje se često pojavljuju u društvu: treba se kloniti i njih. Bilo u životu ili na poslu, izbegavaj bilo kakvu vezu ili interakciju s njima. Upravljaj sopstvenim životom i radom, a istovremeno nemoj biti zaplašen moćnim izgledom tih sila. Dok ih odbacuješ i udaljavaš se od njih u svom srcu, budi mudar u održavanju svojih odnosa sa njima i drži ih na distanci. To je ono što treba da uradiš. U srcu treba da ti bude jasno da taj posao radiš samo da bi imao za svoj naredni obrok, za svoje izdržavanje. Tvoja svrha je jednostavna, da imaš hranu i odeću, a ne da se boriš protiv njih sa bilo kojim određenim ciljem. Čak i ako ti svašta kažu ili su grubi prema tebi; čak i ako živiš u zemlji u kojoj se verska uverenja progone, gde se hrišćanstvo progoni, a neki ljudi se rugaju tvom verovanju, iznose zajedljive primedbe ili šire glasine o tome, jedino što ti preostaje jeste da istraješ. Zaštiti se, ostani miran pred Bogom, često Mu se moli, redovno stupaj u Njegovo prisustvo i ne dozvoli da te vanjska veličina ili žestina tih sila zastraše. Pored primene moći razlučivanja prema njima duboko u svom srcu, takođe moraš da se držiš podalje od njih. Biraj reči, pazi na svaki svoj korak, održavaj miran suživot i koristi mudrost u ophođenju s njima. Zar to nisu načela primene koja treba da slediš? (Jesu.) Naravno, bilo da želiš da ih se kloniš, da ih odbiješ, ili da ih čak i prezreš u svom srcu, treba da budeš mudar u pogledu toga kako deluješ spolja. Ne bi trebalo da im dozvoliš da to osete ili primete. Neka ti bude jasno u srcu da radiš samo da bi zaradio za život, a život među njima je krajnja nužda. Prvo, pokušaj da ih se kloniš. Kada kolektivno učestvuju u bilo kakvom nezakonitom ponašanju, treba da se držiš podalje od njih i da ih izbegavaš, i nemoj da učestvuješ u njihovim krivičnim delima. Istovremeno, zaštiti se i ne dozvoli da upadneš u neprijatnu situaciju da budeš žrtva njihovog zajedničkog napada ili podmetanja. Da li je to lako postići? Nekima koji su mladi i naivni može biti teško kada prvi put uđu u to složeno društveno okruženje. Ili možda nekim pojedincima nedostaju kov ili prilagodljivost i nisu baš vešti u upravljanju međuljudskim odnosima, što otežava stvar. U svakom slučaju, jedno je jasno: dovoljno je da koristiš svoje lične sposobnosti da završiš zadatak koji je pred tobom. Ne vređaj nikoga; ne budi previše strog prema svakome kome nedostaju vera, moralne granice, savest i razum. Nemoj im, zbog jedne jedine reči ili incidenta, propovedati visoka načela ili govoriti o stvarima kao što su vera u Boga, kako se treba ponašati, ili o savesti i ljudskoj prirodi. Za tim nema potrebe; sačuvaj dobar savet za one koji razumeju. Nemoj čak ni da koristiš ljudski govor sa onima koji nisu bolji od zveri, a kamoli da im govoriš o nečemu što sadrži istinu. To je bezumno ponašanje. Ako su veoma moćna sila, onda, dok se u srcu udaljavaš od njih i odbacuješ ih, spolja treba da održavaš prijateljsko i skladno ponašanje prema njima. Trudi se da postigneš cilj da zaradiš dovoljno za hranu i odeću – to je dovoljno. U tako složenom životnom okruženju u kojem se prepliću razne sile, Bogu nisi potreban da učestvuješ u bilo čemu da bi dokazao da si neko ko sledi Boga, ko stremi ka istini, ili ko je dobra i poštena osoba. Umesto toga, On želi da budeš bezopasan kao golub i mudar kao zmija, da svako malo staneš pred Boga, da se smiriš pred Njim i moliš, da dopustiš Bogu da te zaštiti i da postigneš cilj da sam sebe zaštitiš. Koji je konkretan ishod koji treba da postigneš? Ne smeš da dozvoliš da te zli ljudi prevare, treba da izbegneš da te razne sile upletu u svoju mrežu i da ne postaneš njihov džak za boksovanje, njihova potrošna roba, njihov žrtveni jarac ili predmet njihovih šala. Kada saznaju da veruješ u Boga, smejaće ti se i reći: „Vidi ga, veruje u boga”, ili: „Vidi onog bogomoljca, njegov bog je ovakav ili onakav; opet se moli svom bogu i tvrdi da mu je novac koji zarađuje dao bog.” Zato se s njima i ne upuštaj u razgovore o veri. Ne daj im nimalo prostora. Ne moraš da ulažeš svoju energiju u druženje s njima, u održavanje odnosa s njima, da ih navodiš da kažu koliko si dobar, koliko si dobra osoba, niti da zadobiješ njihovo odobravanje. To ti ne treba. Brini se o svom poslu na principijelan način; ti si običan službenik, samo još jedan koji se bavi tom profesijom. Bog ne zahteva od tebe da širiš Njegove reči među njima, da im govoriš o Njegovoj istini. On traži od tebe da se udaljiš od njih, da se zaštitiš, da se ne zaglaviš u njihovom mulju ili bilo kakvom iskušenju, a posebno da se ne uplićeš u kojekakve razmirice, u haos koji su sami stvorili, u njihove spletke i zamke, ili u komplikovane situacije. U svakom trenutku treba da budeš svestan svoje svrhe u toj profesiji: ne radi se o napredovanju, uzdizanju do vrha, pretvaranju u imućnu osobu ili o pokazivanju tvoje vrednosti društvu. Ne radi se o tome da učiniš bilo šta kako bi ostavio utisak na upravu ili na svoje nadređene. Tvoja svrha je da zaradiš svoju koricu hleba, da zaradiš za život, da budeš u stanju da opstaneš u ovom svetu i ovom društvu, a zatim da imaš vremena i uslova da obaviš svoju dužnost, da stremiš ka istini i postigneš spasenje. Stoga ni na jednom radnom mestu ne moraš da težiš ka prilikama za napredovanje, za dalje obrazovanje, studije u inostranstvu, ka visokom mišljenju nadređenih, niti čak ka pažnji uprave firme. Ništa od toga ti ne treba. Ako pokušavaš da preživiš, da održiš svoj život, onda možeš da se odrekneš svega toga. Potrebno je samo da se zaštitiš u okviru svoje profesije – to je dovoljno. Bog od tebe ne traži mnogo. Načelo koje treba da poštuješ je da se udaljiš od raznih sila, da bi izbegao da se nađeš u mašini za mlevenje mesa ili da nađeš propast u relativno jednostavnom okruženju gde možeš da zaradiš za život. To je bezumno ponašanje. Jasno je da si u stanju da zaradiš za život najjednostavnijim metodama rada, ali si često voljan da učestvuješ u razmiricama, da imaš udela ili da učestvuješ u stvarima koje nisu povezane s tvojim poslom i životom, što kao posledicu ima da upadneš u razne složene ljudske odnose, u složene zaplete i sukobe raznih društvenih sila. Dakle, ne možeš da kriviš Boga za organizaciju tvojih okolnosti; možeš samo sebe da kriviš, tvoja propast je tvoja zasluga. Često kažeš da si previše zauzet i iscrpljen na poslu i da ti nedostaje vremena za okupljanja i obavljanje dužnosti. Bez obzira na razloge, ako se nađeš u takvim okolnostima, ubrzo ćeš biti eliminisan iz Božje kuće. Tvoja nada u spasenje će nestati. To je bio put kojim si išao, put koji si izabrao, i to je ishod koji ćeš na kraju dobiti. Ako u svom okruženju primenjuješ u skladu s načelima o kojima je Bog razgovarao u zajedništvu, ako se dobro štitiš i možeš da staneš pred Boga mirnog srca, čak i onda dok pokušavaš da nađeš ravnotežu između posla i obavljanja dužnosti, još uvek ćeš imati šansu za spasenje. Ali preduslov za to je da moraš da se udaljiš od raznih sila u društvu, da umiriš svoje srce, a istovremeno, u okviru svojih sposobnosti i ograničenih sredstava, da budeš u stanju da obaviš svoju dužnost i kreneš putem stremljenja ka istini. Na taj način, bez obzira na to koliko je izazovno tvoje porodično okruženje ili koliko su ograničena tvoja lična sredstva, pod Božjom zaštitom, blagoslovima i vođstvom, na kraju ćeš napredovati korak po korak na putu stremljenja ka istini. Tada će tvoja nada u spasenje postati jača. Možda ćeš zbog svoje lične težnje, truda i plaćanja danka na kraju dostići spasenje. Međutim, neki će možda odustati na pola puta. Njima je život previše monoton, izolovali su se od sveta, životi su im samotni i usamljenički i oni osećaju da nemaju šta da rade ako se ne upliću u kojekakve razmirice i nisu u stanju da pronađu svoju vrednost ili vide svoju vrednost i svoju budućnost. Dakle, oni napuštaju načela koja je Bog zahtevao od njih, opredeljujući se da ne budu sami ili tihi, već da se uklope u razne sile u društvu. Drhte nad svakom, i najmanjom pojedinošću, udružuju se u borbama i zapletima, svađaju se i bore s njima. Upadaju u kojekakve razmirice, osećajući da im je život postao ispunjen, vredan i srećan – više nisu usamljeni. Šta je to što su takvi ljudi izabrali? Izabrali su put zanemarivanja svojih dužnosti i nestremljenja ka istini. To je kraj: kada se stigne do te tačke puta, više nema nade za spasenje. Zar nije tako? Dosta ljudi, čak i nakon što čuju ove reči, imaju dobar osećaj u vezi s njima i ne smatraju ih previše izazovnim da ih sprovedu u delo. Međutim, nakon što su ih primenjivali neko vreme, oni misle: „Zar takav život nije previše naporan? Ljudi me često smatraju za čudaka, nemam prijatelje, nemam saputnike; previše je samotno, previše izolovano i svakodnevni život mi je jednoličan. Osećam da to zapravo nije dobar ili srećan život.” Potom se ponovo vraćaju svom ranijem životu i takvi ljudi bivaju eliminisani. Njihova nada u spas nestaje. Oni ne mogu da istrpe samoću, niti mogu da podnesu neprijatnost ismevanja i samotnog života u skladu sa Božjim zahtevima usred te grupe ljudi. Umesto toga, vole da žive među raznim silama koje se bore jedna protiv druge i stapaju se s različitim silama, upliću se u njih, svađaju se s njima i bore se protiv njih. Takvi ljudi, može se reći, ne pripadaju izabranicima Božjim. Čak i ako se osećaju dobro nakon što su čuli te propovedi, oni i dalje biraju da postanu deo raznih društvenih sila, a ne da se udalje od njih. Suvišno je reći da takvi ljudi svakako nisu oni kojima je spasenje namenjeno. Međutim, ako izabereš put udaljavanja od raznih sila u društvu i pod uslovom da uspeš da se finansijski izdržavaš i uspeš da obaviš svoju dužnost kao stvoreno biće, onda u najmanju ruku, na osnovu te odluke, imaš nadu za spasenje. Poseduješ osnovne preduslove; shodno tome, ta nada za spasenje postoji.

Svojevremeno je u crkvi bio neko ko se nekako upoznao sa pripadnikom bele rase čiji je otac bio poslanik u parlamentu. Zapravo, biti poslanik u parlamentu i nije neki visok položaj, ali taj momak je smatrao da je velika čast razgovarati sa sinom poslanika iz inostranstva. Mislio je da je to osoba koja ima status. Kasnije je pokazivao sina tog poslanika okolo, upoznavao ga sa svakim koga bi sreli i govorio je: „Ovo je poslanikov sin”. Pitao sam: „Poslanikov sin? Koji nivo poslanika je njegov otac? Šta on može da učini za tebe?” Odgovorio je: „Njegov otac je poslanik!” Rekao sam: „Da li to što je njegov otac poslanik ima neke veze s tobom? Ti nisi poslanik, čemu onda to razmetanje?” Taj momak je bio baš zadovoljan sobom. Samo zato što je uspostavio vezu s poslanikovim sinom, ponašao se uobraženo gde god bi se pojavio i na ulici se pravio da ne vidi ljude koje je poznavao. Ljudi su pitali: „Zašto nam se ne javiš?” Odgovarao je: „U društvu sam poslanikovog sina!” Možeš li da poveruješ koliko je bio sujetan? Da li je to bezvernik ili nije? (Jeste.) Kakav je krajnji ishod za takve ljude u Božjoj kući? (Oni će biti eliminisani.) Ta osoba mora da bude uklonjena iz crkve, jer je bezvernik i oportunista. On se veže za svakoga ko deluje kao da ima položaj i silu, a ako vidi da postoji sila u Božjoj kući, veže se za nju. Kao rezultat toga, pošto je neko vreme boravio u Božjoj kući, shvata da ovde nema načina da zaradi novac, pa pronalazi posao kao dostavljač hrane. Ali taj posao ga ne čini dovoljno uglednim, pa se on kasnije dodvorava poslanikovom sinu, misleći da mu se time poboljšao status i da više ne mora da dostavlja hranu. Reci Mi, zar to nije nerazumno? Zar jedan deo ljudi u crkvi nije takav? (Jeste.) Neki ljudi se osećaju ponosno samo zato što poznaju nekoga ko je na položaju ili ima silu. Misle da vrede i da se razlikuju od ostalih. Ima ljudi koji su na nekom beznačajnom zvaničnom položaju uz koji ide nešto malo sile, ali veruju da se razlikuju od drugih u crkvi i da treba da imaju poslednju reč. Zar ti ljudi nisu bezvernici? (Jesu.) Zatim, tu su i oni kojima nedostaje stvarni uticaj, ali se stalno hvale, govoreći: „Poznajem predsednika!” ili: „Poznajem prijatelja rođaka predsednikovog sekretara!” Vidiš, oni naprave tako zamršenu vezu i ipak imaju smelosti da kažu tako nešto. Zašto su takvi bestidnici? Njihova priča je toliko zamršena da niko ne zna o kome zapravo govore, a druge i ne zanima da čuju tu priču, jer im nije stalo do tih stvari. Samo takvi pojedinci smatraju da su stvari te vrste najvažnije, najznačajnije i najimpresivnije. Neki ljudi često kažu da poznaju ministre, direktore ili visoke zvaničnike. Neki čak idu toliko daleko da tvrde: „Poznajem ljude sa obe strane zakona; obe staze za mene predstavljaju sigurno tlo.” Drugi bi mogli da kažu: „Poznajem svastiku načelnika okruga.” A ima i onih koji tvrde: „Znam ženu koja se u crkvi sprijateljila s gradonačelnikovom majkom.” Koriste ih kao pravo na hvalisanje. Kakva je korist od poznavanja tih ljudi? Mogu li da ti pomognu da postigneš bilo šta? Čak i da si gradonačelnik, direktor, pokrajinski guverner, ili čak guvernerova majka ili otac, da li tvoj status ima neku primenu u crkvi? (Nema.) Zar gradonačelnici, guverneri i njima slični nisu deo ljudske rase? Mogu li oni da postanu veći od Boga? Zar nije odvratna činjenica da ti bezvernici pridaju važnost takvim silama? (To je odvratno.) Neki ljudi čak tvrde da poznaju šefa policije, a drugi kažu: „Bio sam mesni policajac i šef lokalne policijske stanice”, dok drugi kažu: „Bio sam direktor mesne kancelarije i nosio sam crvenu traku oko ruke.” Kako se osećate kada čujete da govore o tim takozvanim silama? Neki bezvernici, oni koji ne streme ka istini i koji se samo zovu vernicima, toliko su glupi da ne znaju da li ti ljudi govore istinu ili ne, pa to shvataju kao stanje stvari i veoma ih cene. Ali za one koji streme ka istini, šta oni pomisle u svom srcu kada čuju takve stvari? Kako oni ocenjuju te ljude? Već na prvi pogled mogu da kažu da su bezvernici, da samo pričaju o raznim svetovnim silama i stvarima i da su došli u Božju kuću da se time hvale. A da ne spominjemo to da oni poznaju daleke rođake nekog zvaničnika ili poznate ličnosti; čak i da su oni sami ti o kojima pričaju, u domu Božjem oni ne vrede ništa, njihove titule i položaji ne vrede ništa, pa čime se onda hvale? Poseduju li istinu? Da li obavljaju svoju dužnost u skladu s načelima? Oni su ništa, a ipak imaju drskosti da se razmeću! Zar to nije besramno? Zar nije mučno? (Jeste.) Koliko je to mučno? Imati poznanstva sa obe strane zakona je nešto čime će čak i da se hvale – da li su ljudi koji se time hvale glupi? Zar nisu bezumni? (Jesu.) Ne plaše se čak ni da upadnu u neprilike. Biti povezan sa obe strane zakona: zar takav neko nije bandit? Banditima i manipulantima se ne pridaje značaj u domu Božjem; oni pripadaju bezvernicima i treba ih izbaciti! Ipak, oni to i dalje koriste da bi se hvalisali. Zar to nije glupo? Da li je to nešto čime se treba ponositi? Čak se i diče time! Neki ljudi nose debele zlatne narukvice i, kada se napiju, pokazuju ih ljudima, govoreći: „Moji preci su bili pljačkaši grobnica i te veštine se već generacijama prenose u mojoj familiji. Pogledajte ovu debelu narukvicu na mom zglobu. Našao sam je u nekoj velikoj grobnici kasno jedne noći tog i tog datuma i uzeo je za sebe. Šta kažete na to? Zadivljujuće, a?” Neki ljudi to čuju, prijave ih, onda ih uhapse, a oni nemaju pojma ni koji su zakon prekršili. Ljudi ih pitaju: „Da li ti je ta zlatna narukvica iz našeg doba? To je relikvija!” Iz gluposti sebi prave problem. Nemojte se slepo hvaliti stvarima koje se nikada nisu dogodile; pazite da ne privučete policiju i ne upadnete u neprilike. Lako je upasti u neprilike hvališući se; ako se igraš s vatrom, verovatno ćeš se opeći i na kraju uništiti sebe, a za šta ćeš sam biti kriv. Ne znaš ni šta da kažeš, nemaš pojma o čemu se radi – zar to nije glupo? (Jeste.) Ako se hvališ da možeš da pojedeš dvadeset krofni odjednom, to je u redu; to nije kršenje načela. U najgorem slučaju, ljudi će misliti da si blesav i neće te ozbiljno shvatati, ali to nije protivzakonito. Načelo klonjenja od raznih društvenih sila u suštini podrazumeva potrebu za mudrošću u svakom kutku društva i u bilo kojoj grupi u kojoj se nađeš. To je kao što je Bog rekao tokom Doba blagodati: „Stoga, budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi” (Matej 10:16). Dobro se zaštiti; dokle god možeš da se izdržavaš, to je dovoljno. Ne pokušavaj i ne gaji zablude da ćeš iskoristiti društvene sile kako bi stekao poziciju u društvu, postao deo njih, stekao njihovo priznanje i prihvatanje. To su bezumne ideje i dekadentne misli. Gledišta ljudi treba da budu ispravljena. Bez obzira na društvenu sredinu ili zajednicu u kojoj se nalaze, ako slede Božji put, to će dovesti do odbacivanja od strane društva ili čovečanstva. Ali sve dok od Boga dobijaš dah, nećeš ostati bez načina da preživiš. Tvoje poverenje mora biti takvo. Životi ljudi ne zavise od raznih sila kako bi se osigurala njihova bezbednost, izdržavanje, budućnost ili sve što poseduju. Oni se oslanjaju na jednu jedinu reč od Boga, na Njegovu volju, vođstvo i zaštitu – to poverenje moraš da imaš. Stoga, da bi preživeo u društvu, tvoja osnovna sredstva za preživljavanje treba da budu da izabereš profesiju koja će te izdržavati, a ne da se oslanjaš na bilo koju vrstu sile. Oslanjanje na profesiju da bi se izdržavao: to načelo je da ljudi, pod Božjim vođstvom i voljom, uživaju u svemu što im je Bog dao, uključujući materijalna dobra i novac – a ne da se oslanjaju na milostinju ili raspodelu od raznih društvenih sila da bi sebi obezbedili izdržavanje. Materijalne stvari i novac na koji se oslanjaš svakog dana da preživiš, baš kao i dah koji udišeš, sve dolazi od Boga, On ih daje, i niko ti ne može oduzeti ono što ti je Bog dao. Materijalne stvari, bilo šta izvan tvog tela, kao što je tvoj dah, ne daju ti se ni od čije milostinje i, naravno, niko ti ih ne može oduzeti. Ako ti ih je Bog dao, niko ti ih ne može oduzeti. Tu činjenicu možemo videti iz Jovovih iskustava, a ti bi trebalo da imaš takvo poverenje. Sa tim istinskim samopouzdanjem, imaćeš osnovu i motivaciju da podržiš načelo klonjenja od raznih društvenih sila. Tada, na tom temelju, tvoje telo i um mogu biti mirni pred Bogom, možeš da staneš pred Njega i ponudiš svoje telo, um i duh, da obaviš svoju dužnost, da stremiš ka istini i postigneš predivan ishod spasenja. Trebalo bi da poseduješ to znanje i da razumeš te istine. Stoga, iako fraza „kloni se raznih društvenih sila” može da zvuči lako, kada se suočavaš sa pitanjima, moraš da odmeriš svoje odluke na osnovu raznih načela i stvarnih situacija. Ukratko, krajnji cilj nije da se naprosto udaljiš i odvojiš od njih, već da koristiš metod i put primene da se kloniš raznih društvenih sila da bi postigao smirenost pred Bogom, da bi Mu ponudio svoje telo i um, i da bi stao pred Boga, krenuo putem stremljenja ka istini i na kraju stekao nadu za spasenje i ostvarenje svojih želja. Shodno tome, da bi postigao to konačno spasenje, moraš da slediš načelo klonjenja od raznih društvenih sila. To je neophodan put, jedan od presudnih puteva ka postizanju spasenja. Zar nije tako? (Jeste.) O načelu klonjenja od raznih društvenih sila jasno smo razgovarali u zajedništvu. Postoji li nešto u vezi s tim načelom da vam je ostalo nejasno? Kada su u pitanju određene posebne situacije, da li znaš kako da im pristupiš? Ako je pridruživanje određenoj sili samo formalnost ili nužnost određene profesije, da li je to u suprotnosti s načelom klonjenja od raznih društvenih sila? Ako je to samo nužnost ili formalnost u okviru tvoje profesije, onda je prihvatljivo. Sile o kojima govorimo nemaju veze s tim, s površinskim organizacijama ili grupama; ovde govorimo o silama. Na šta se odnosi reč „sile”? Odnosi se na autoritete, snagu u grupama i snagu kojom te stvari funkcionišu ili čak divljaju u društvu, zar ne? (Jeste.) Ako ste razumeli ovo načelo primene, pređimo na razgovor u zajedništvu o sledećem.

Četvrto načelo je kloniti se politike. Politika je osetljiva tema. Pre trideset godina, rasprava o određenim liderima, javnim politikama ili aktuelnim političkim pitanjima, čak i unutar crkve, izazvala bi negodovanje određenog broja ljudi. Mnogi bi našli izgovor da odu čim bi se pokrenuo razgovor o politici, i nisu imali smelosti da se dotiču takvih tema, govoreći: „Pokretanje političkih tema znači da si protiv partije i nacije; ti si kontrarevolucionar i bićeš uhapšen. Da nema braće i sestara, prijavio bih te.” U ono vreme su ljudi bili posebno osetljivi na politiku. Da li je i dalje tako? Ako se o politici raspravlja ili je ona razotkrivena unutar crkve, ako se otkriju velika crvena aždaja i Sotona, ili se pokrenu teme koje se čine političkim, da li većina ljudi i dalje ima takav stav? Zar nije došlo do nekih promena? (Jeste.) Kada smo na ranijim okupljanjima, između ostalog, pričali o tome koji se demon suprotstavljao Bogu ili progonio hrišćane, neki ljudi bi se zakašljali, kao da im se nešto zaglavilo u grlu i izlazili bi napolje da to iskašlju. Posle nekog vremena, malo bi oslušnuli i pomislili: „Aha, kontrarevolucionarni razgovor je prestao”, i vratili bi se. Ali kada bi se vratili i videli da još uvek raspravljaš o tome, ponovo bi počeli da kašlju i otišli bi. Pitao sam se zašto stalno kašlju? Razgovarali smo o tome kako da prepoznamo Sotonu i otkrili njegovu suštinu i njegovo podlo lice. Da li je to politička rasprava? (Nije.) Neki bezumni ljudi, oni takozvani duhovni ljudi kojima nedostaje duhovno razumevanje, snažno su se opirali tim temama. Nisu mogli da uvide razliku između istine i stvarnog bavljenja politikom, niti da shvate šta je Komunistička partija podrazumevala pod „kontrarevolucionarima”. Ispali su neznalice, Komunistička partija im je isprala mozak i uplašili su se da bi i oni mogli da budu okarakterisani kao kontrarevolucionari. Nisu se usudili da razgovaraju niti da pomenu temu razotkrivanja velike crvene aždaje. Da li je razotkrivanje velike crvene aždaje bavljenje politikom? Da li je pobuna protiv velike crvene aždaje kontrarevolucionarna? (Ne, nije.) Trenutno se usuđujete da kažete da nije, ali da li biste se usudili da kažete istu stvar u kontinentalnoj Kini? Da li su oni koji slede Boga politički kriminalci koji deluju protiv države i partije? (Nisu.) Zašto kažete da nisu? Šta je politički kriminalac? Da li si se nekada bavio politikom? (Ne, nismo.) Ako se nisi bavio politikom, kako si onda mogao da postaneš politički kriminalac? (Etiketu nameće velika crvena aždaja.) Ako učestvuješ u krađi, ti si lopov. Ako učestvuješ u ubistvu, ti si ubica. Ako učestvuješ u pljački, ti si pljačkaš. Na osnovu čega se utvrđuju te optužbe? Optužbe se utvrđuju tek kada učestvuješ u tim kriminalnim aktivnostima i ti postaješ počinilac tog protivzakonitog čina. Ali ako nisi učestvovao, taj zločin i ta optužba nemaju nikakve veze s tobom. Ako ne slediš Sotonu ili partiju, ako se protiviš Komunističkoj partiji, protiviš se velikoj crvenoj aždaji i mrziš veliku crvenu aždaju, a slediš Boga, da li se baviš politikom? (Ne.) Onda, ako te osude da si kontrarevolucionar ili politički kriminalac, da li ta optužba stoji? (Ne stoji.) Ne stoji; to je besmisleno. To je poput poljoprivrednika koji nema profesiju, koji samo obrađuje malo zemlje, žanje useve i odlazi na pijacu da ih proda. Onda ga vidi neko sa crvenom značkom na rukavu i kaže: „Alo, da li imaš dozvolu za rad? Da li imaš sanitarnu potvrdu?” Poljoprivrednik kaže: „Ko bi mi izdao dozvolu za rad? Nemam zanimanje, nisam zaposlen, šta će mi dozvola za rad?” Poljoprivrednik nema ni zvanje ni zanimanje, a traže mu dozvolu za rad samo da bi mogao nešto da proda – zar to nije besmisleno? Kada veruješ u Boga i slediš Ga, velika crvena aždaja te optužuje da se baviš politikom. Da li si radio na izradi nekog člana Ustava? Da li si učestvovao u planiranju nekog političkog pokreta? Koji si nivo državnog zvaničnika? Da li si učestvovao u unutrašnjim neslaganjima na bilo kojem nivou vlasti? Na kojim si sastancima nacionalne skupštine ili na kojim si državnim konferencijama učestvovao? (Ni na jednoj.) Nemaš čak ni pristup informacijama, a kamoli da učestvuješ u politici, ali si na kraju osuđen kao politički kriminalac – zar to nije izmišljena optužba? Reci Mi, zar ova zemlja nije besmislena? (Jeste.) Neki ljudi su i dalje glupi. Oni ovako razmišljaju: „Oh, ne, biti osuđen kao politički kriminalac ili kontrarevolucionar je ogromna sramota za vernike!” Nije li to bezumno? Postoje čak i neki ljudi koji, nakon što su osuđeni kao kontrarevolucionari ili politički kriminalci zbog vere u Boga i osuđeni na 15 ili 20 godina zatvora, nakon puštanja na slobodu osećaju da je to sramotno. Misle da ne mogu nikome da izađu na oči, uključujući školske drugove, prijatelje i porodicu. Naročito kada ljudi upiru prstom u njih i šapuću im iza leđa, oni osećaju da su učinili nešto sramno. Nije li to bezumno? (Jeste.) Ovo doba te odbacuje, a velika crvena aždaja te progoni – da li su oni pravedni? Ako se celo čovečanstvo podigne da te progoni, da li to znači da istina više nije istina? Istina je uvek istina, bez obzira na to koliko je ljudi ustalo da joj se suprotstavi. Suština istine ostaje nepromenjena, kao što zla Sotonina suština ostaje nepromenjena. Čak i ako niko ne prepoznaje ili ne prihvata istinu, ona je i dalje istina, i ta činjenica se nikada neće promeniti. Ako bi celo čovečanstvo ustalo protiv Boga i odbilo da prihvati Njegove reči, to bi pokazalo da je čovečanstvo i dalje zlo. Sotonina sila zla ne može postati pravednost samo zato što iza nje stoji mnogo ljudi ili mnogo velikih sila. Laž koja se ponavlja deset hiljada puta postaje istina; to je Sotonina obmana, Sotonina logika, a ne istina. Ako ceo svet odbaci vernike, a velika crvena aždaja ih progoni i kleveće, da li treba da se stide? (Ne.) Ne treba da se stide. Kada si progonjen zbog pravednosti, to dokazuje da je ovaj svet zaista zao, i to potvrđuje Božje reči: čitav svet leži u sili onog zloga. Kada si progonjen zbog pravednosti, bez obzira na to koliko je ispravan tvoj put i koliko su pravedna tvoja dela, niko neće ustati da ti aplaudira. Umesto toga, svi prljavi poslovi koje ljudi na ovom svetu sklapaju, dokle god su dobro upakovani i reklamirani, kada se predstave javnosti, oni postaju nešto pozitivno. Ti ljudi su zli; svako njihovo delo je prljavi trik.

Nastavimo naše zajedništvo o pitanju klonjenja od politike. Šta je politika? Moraš da znaš šta je politika pre nego što shvatiš kako da se udaljiš od nje. Šta je politika? Na svom najosnovnijem nivou, ona podrazumeva želju da se bude na položaju i da se ostvari karijera državnog zvaničnika. To je jedna oblast politike. Politika znači biti na funkciji i imati karijeru zvaničnika. Od visoko do nisko rangiranih zvaničnika, od malih šefova odeljenja i šefova odeljenja u vladinim kancelarijama, do sekretara partijskih ogranaka i sekretara partijskih odbora, do direktora, šefova biroa, ministara i šefova na različitim nivoima – sve to spada u kategoriju politike. Na šta se odnosi politika? Najjednostavniji način da se to kaže jeste da je to sila i vlast, to je simbol za vrstu vlasti u društvu. To je jedna strana politike. Šta još spada pod politiku? (Bože, zar se politika ne odnosi i na borbu za preuzimanje, uspostavljanje ili učvršćivanje političke moći države?) Kadrovski sukobi i borba za vlast spadaju pod politiku. Šta još? Zamešateljstva, strategije i metode koje se koriste u tim borbama, kao i razni izbori, kampanje i marketing vezan za politiku i vlast – sve to spada pod politiku. To je najjednostavnije shvatanje politike koje možemo da imamo. Približavanje organizaciji i partiji i težnja ka napretku – zar to nije ono kako obični ljudi shvataju politiku? Oni to nazivaju „malim čovekom koji može da sagleda širu sliku”. Vidiš, iako mu je položaj nizak, on ima široku perspektivu. I tako se zbližava s organizacijom i partijom, težeći napretku. Počinje učlanjenjem u Komunističku omladinsku ligu, pa u Komunističku partiju. Postepeno se približava partiji, sluša partijska uputstva, prati njene vodeće politike i usmerenje. Strogo se pridržava smernica koje je partija izdala, primenjuje ih i u potpunosti otelotvoruje kvalitete člana partije. On govori i deluje u ime partije, štiti interese partije, njenu vladavinu, njen status i njen imidž u umu naroda. On je čuvar svega za partiju. Zar to sve nije deo politike? (Jeste.) Ti čuvaš organizaciju, a ta organizacija je partija. Bez obzira na to o kojoj se političkoj partiji ili organizaciji koju je partija osnovala radi, čim počneš da učestvuješ u njihovom radu, ti se baviš politikom. Da li je neko od vas učestvovao? (Nije.) Onda možeš da budeš siguran da nisi politički kriminalac, niti ispunjavaš uslove da tako budeš nazvan. U najmanju ruku, politički kriminalac bi morao da ode u inostranstvo i osnuje organizaciju ili grupu za ljudska prava, da se uključi u različite aktivnosti u oblasti ljudskih prava, da se suprotstavi politikama i vladavini aktuelne vlade, kao i različitim akcijama koje vlada preduzima. Pored toga, potrebno je da uspostavi propise, sisteme, pravila i statut, zajedno sa različitim klauzulama i članovi organizacije moraju da se pridržavaju svega toga. Organizacija mora biti ustrojena i disciplinovana, s vođama na vrhu i aktivnim članovima ispod, čineći tako kompletnu i sistematsku organizacionu strukturu od vrha do dna. Tek tada se to može nazvati političkom grupom, a samo aktivnosti koje se sprovode unutar te političke grupe mogu se smatrati bavljenjem politikom. Da li je neko od vas učestvovao u tome? Ako nije, da li imate nameru da učestvujete, ili planirate da se pridružite političkoj partiji i barem budete na položaju kao član parlamenta ili savetnik? Da li postoji neko ko odgovara tom opisu? Ako imaš takve planove, to znači da se već baviš politikom; čak i ako još uvek nisi učestvovao, imaš nameru da to učiniš. Ali ako nemaš takvu nameru, to je dobro. Da li se građansko glasanje na izborima računa u bavljenje politikom? Ako se sistem zemlje zasniva na slobodi i demokratiji, a građani imaju pravo glasa, da li se glasanje za nekog kandidata računa kao bavljenje politikom? (Ne.) Ne računa se, to je javna politika i sistem te zemlje u kojoj ljudi imaju pravo glasa. To se ne računa kao bavljenje politikom. Ti samo izražavaš svoj lični izbor odabirom određene osobe, ali se ne uključuješ u njenu političku borbu za vlast. Nijedna politička aktivnost nema nikakve veze s tobom. Ti jednostavno daješ glas nekome kao građanin te zemlje. Ta aktivnost je samo prosto ostvarivanje tvojih građanskih prava i nije oblik političke aktivnosti ili čina.

Što se tiče toga šta je politika, o toj temi se više ili manje razgovaralo u zajedništvu, tako da bi trebalo da bude prilično jasno kako se kloniti politike. Kako se kloniti politike? Prvo, hajde da razgovaramo o tome kako da se klonimo politike, a onda ćemo razgovarati o tome zašto to morate da učinite. Upravo smo razgovarali o tome šta je politika. Šta je politika? Pre svega, učestvovanje u borbi za vlast – to je isto što i bavljenje politikom. Svi smo mi obični ljudi, pa hajde da ne govorimo o ljudima kao što su predsednici, partijski lideri ili oni koji zauzimaju pozicije u nacionalnim političkim grupama na visokom nivou. Umesto toga, hajde da razgovaramo o nečemu sa čime obični ljudi mogu da se poistovete, kao što je sekretar partijskog ogranka u vladinoj agenciji. Da li je sekretar partijskog ogranka politička ličnost? Biti na partijskom položaju u vladinoj agenciji čini tu osobu istaknutom političkom ličnošću. Dakle, kako se kloniti politike? Šta znači kloniti se? (Nemati ništa s tim političkim ličnostima.) Nemati ništa s njima? Ali na poslu baš i ne možeš da ih izbegneš. Ako ih izbegavaš, možda će to primetiti i optužiti te, govoreći: „Zašto ne razgovaraš sa mnom? Zašto se kriješ od mene? Zar ti se ne sviđam, ja, sekretar ogranka partije? Ako imaš bilo kakvo mišljenje o meni, zar to ne znači da postoji problem u tvom načinu razmišljanja? Hajde da razgovaramo.” Želeće da popije „čaj” s tobom. Da li je taj čaj prijatan? Da li se usuđuješ da prihvatiš poziv? Na primer, sekretar ogranka partije ti priđe i pita: „Kaži mi, Sjao Žanže, koliko dugo radiš ovde?” A ti kažeš: „Poprilično dugo, oko pet godina.” Onda on odgovara: „Deluješ mi kao fin momak. Da li si se učlanio u partiju?” Šta bi mu odgovorio? Koji je prikladan odgovor da bi se distancirao od politike? (Samo kažeš: „Trenutno ne ispunjavam kriterijume da postanem član partije.”) To je mudro. Da li je ta izjava tačna? (Nije.) To je zapravo samo način da ga se otarasiš. Ti pomisliš: „Podmukla lisice, stari vraže, šta te briga da li ću se učlaniti u partiju ili ne? Ti hoćeš da se ja učlanim u partiju. Čemu uopšte služi partija?” To je ono što misliš ali ne možeš da kažeš starom vragu. Umesto toga, moraš da se trudiš da tvoje spoljašnje ponašanje izgleda pristojno. Kažeš: „Čuj, iskusni članu partije, ti ne razumeš poteškoće s kojima se mi mladi suočavamo. Imamo ograničeno iskustvo i tek treba da vidimo rezultate u našem radu, tako da ne ispunjavamo uslove da se učlanimo u partiju. Partija je sveta; ne možemo tek tako da se učlanimo bez dobrog razloga. Nosio sam se mišlju da se učlanim u partiju…” Odgovori mu samo u nekoliko reči. Da li u srcu želiš da se učlaniš u partiju? (Ne.) Čak i ako ti ponudi posebne uslove, da nakon što se učlaniš dobiješ unapređenje ili zvaničnu funkciju, tebe to ne zanima, zar ne? Osnovni uslovi za obavljanje funkcije i za karijeru zvaničnika su da prvo moraš da se učlaniš u organizaciju, da se učlaniš u partiju ili da budeš blizak partiji. Moraš da budeš blizak partiji pre nego što možeš da dobiješ funkciju ili da napreduješ. Da bi se klonio politike, prvi korak je da se udaljiš od političkih partija. Neki ljudi mogu da pitaju: „Da li to znači samo da se kloniš Komunističke partije?” Ne, to znači da se kloniš svih vrsta političkih stranaka. Šta jedna stranka predstavlja? Predstavlja političku silu. Grupa koja za svoj cilj uzima politički manifest, program i ciljeve stranke naziva se politička stranka. Bez obzira na cilj i program stranke, njihov jedini cilj je da budu sila i da iskoriste svoju silu i snagu da se bore za još više sile i moći u političkoj areni i na političkoj sceni. To je svrha postojanja političke stranke. Svrha postojanja bilo koje stranke nije za korist naroda, već za korist sile i moći. Drugim rečima, to je zarad držanja vlasti i posedovanja sopstvene sile. Zar nije tako? (Jeste.) Stoga je prvi korak klonjenja od politike da se zvanično ne učlanimo ni u jednu političku stranku. Neko će možda pitati: „Šta ako sam nekada bio član neke stranke?” To je pomalo nezgodno. Ako si voljan da napustiš stranku, to bi bilo najbolje, i da zvanično prekineš veze s njima. Ako ne želiš da napustiš partiju ili ako ti je teško da je ostaviš, onda bi trebalo da sam sa sobom razmisliš šta da radiš. U svakom slučaju, bilo zvanično ili duhovno, treba da se kloniš prvog velikog pitanja koje uključuje politiku, a to je da se kloniš stranaka. Kada se udaljiš od stranaka, postaješ nezavisni pojedinac. Neće te odvući nikakva politička sila, niti ćeš raditi za bilo koju političku silu. Neučlanjivanje ni u jednu stranku je najosnovniji jedinstveni put koji treba primenjivati da bi se neko klonio politike. Pored toga, kada je reč o bilo kojoj političkoj sili, kao što je sekretar partijskog ogranka, direktor ili šef kadrovske službe vladine kancelarije, načelo za postupanje s njima je da se držiš na distanci. Na primer, ako ti sekretar partijskog ogranka kaže: „Sjao Žanže, imaš li trenutak? Hajde da večeramo zajedno posle posla. Sutra je vikend, hajde da igramo košarku”, možeš da kažeš: „E, kakav maler, dete mi je bolesno. Juče je ceo dan imao temperaturu. Zbog posla nisam imao vremena da ga odvedem kod lekara. Moram baš sutra da ga vodim u bolnicu.” Drugom prilikom, sekretar kaže: „Sjao Žanže, prošlo je dosta vremena od kad nismo porazgovarali. Hajde da se nađemo i iskreno porazgovaramo, hoćeš?” Koji je njegov cilj? On želi da te odgaja za svog naslednika. Ako to još nisi shvatio, moraš da razmisliš o tome šta on zaista želi. Ako si shvatio, moraš da požuriš i budeš neodređen, govoreći: „Jao, juče mi je mama javila da se ne oseća dobro i tražila je da je odvedem u bolnicu. Šteta da je to baš sada iskrslo.” Stalno ga odbijaš, a kada sekretar to vidi, pomisliće: „Svaki put kad ga pozovem, nešto iskrsne, svaki put kad mu se približim, nešto se desi; on ne zna kako da ceni usluge, naći ću nekog drugog!” On može da traži koga god želi, ali ti se nećeš zbližiti s njim bez obzira na sve. Obično si prilično prijateljski nastrojen prema njemu, ali kada želi da te odgaja ili unapredi, nalaziš izgovore da ga izbegneš i gubiš entuzijazam tako da ne može da dokuči tvoje misli. U stvari, u srcu ti je jasno kao dan: „Neću se zbližiti s tobom, đavole! Bog mi je u srcu i Bog mi kaže da se klonim politike. Ti si političar i kloniću te se. Hoćeš da me postaviš na zvanični položaj i iskoristiš moje sposobnosti da ti budem na usluzi, ali neću ti za to pružiti priliku! Čak i da samo čistim pod i iznosim smeće u ovoj vladinoj kancelariji, neću postati zvaničnik! Zarađujem dovoljno da se sam izdržavam, neću da vam služim!” Ali u stvarnosti, umesto toga moraš da kažeš sledeće: „Vama vođama, nacija je u srcu, bavite se bezbrojnim poslovima i služite narodu, brinući se za obične ljude! Kod nas, običnih ljudi, svest je niska i brinemo samo o svojim stomacima; nismo na istom nivou i ne možemo da radimo ono što radite vi, vođe.” Uvek se ponašaš priglupo pred njim, tako da on ne može da dokuči šta misliš. Čak i ako si sposoban, to ne pokazuješ. Samo u kritičnim trenucima to pokažeš i on vidi da si zaista sposoban. Obično napraviš neke sitne greške kako bi pomislio da nisi baš toliko sposoban, ali tako da i dalje ne može bez tebe na poslu. To se zove mudrost. Poigravaš se sa đavolom, iskorišćavaš ga i zarađuješ novac od njega, ali mu se ne približavaš i prezireš ga u srcu, zar nije tako? To je ono što znači ne zbližiti se. Možeš li to da uradiš? (Mogu.) U podne, vođa vozi svoju malu limuzinu i svuda traži poznati restoran da u njemu ruča. Poziva te: „Sjao Žanže, hajde da izađemo i pojedemo nešto; šta želiš da jedeš danas?” Ti mu odgovoriš: „Već nekoliko dana nisam jeo rezance sa sosom od pasulja i već dugo nisam jeo zemičke na pari; to mi se baš jede. Idem kući da ručam, hoćeš i ti sa mnom?” Tako mu odgovoriš, a kad to čuje, kaže: „Šta da jedem? To su splačine za svinje, ljudi to ne jedu!” Ne želi da jede ništa što mu kažeš i razmišlja u sebi: „Ovaj tip je oličenje one izreke – ko se rodi kao budala vazda je budala. Ko danas jede zemičke na pari i pržene rezance sa sosom od pasulja? Zvaničnici jedu mnogo bolje od toga!” Ti zvaničnici odlaze u restorane i troše državne pare, uživaju u slavi i sjaju zvaničnog položaja i jedu samo luksuzne obroke: jedno jelo košta više od hiljadu juana. Jedu majmunski mozak i ježevu kožu. Ti demoni i đavoli jedu sve, nema toga što ne mogu da jedu ili da piju. O čemu razmišljaš u svom srcu? „Neću da učestvujem u vašim gresima, kloniću vas se, vi ste leglo đavola, vi bednici koji jedete ljudsko meso i pijete ljudsku krv! Radije bih se vratio i jeo pržene rezance od pasulja i zemičke na pari nego uživao u tvom ekstravagantnom načinu života. Čak i ako budem morao da jedem splačine, neću ti prići ni blizu; neću se uplesti u tvoju pokvarenost, niti ću imati udela u tvojim gresima. Đavoli jedu ljudsko meso i piju ljudsku krv, a ne ljudi. Kakav će biti krajnji ishod? Svakako ćeš otići u pakao i biti kažnjen! Pravim ustupke i kompromise i zarađujem za život pod tvojom silom, ali moj cilj je da preživim, da sledim Boga i obavim svoju dužnost. Ne pokušavam da dobijem unapređenje niti da se bavim politikom; prezirem te iz dna duše!” Dakle, kako god da te vođa nagovara da uživaš u obilnom obroku, ti ne ideš. Ako te tokom vikenda pozovu na karaoke, da budeš okružen lepim ženama i da piješ dobro vino; ako te pozovu u čajdžinicu da se opustiš i zabaviš, ili da idete na dreg šou, da li ćeš prihvatiti poziv? Ako želiš da se približiš organizaciji ili partiji, moraćeš da ideš na takva mesta. Ali u ovom trenutku kažeš: „Primenjujem Božje reči, klonim se politike, neću da učestvujem ni u jednom od njih, neću da učestvujem u njihovim gresima.” Sledećeg dana, kada se okupe, pričaju o tome kako je lepa tamo neka gospođica, kako je uvek u centru pažnje, kako lepo peva, kako je ukusno francusko vino iz neke određene godine, gde je dobra zabava, koji su termalni izvori najbolji… Razgovaraju o tim stvarima – da li im zavidiš? Jesi li ljubomoran? Moraš da staviš slušalice, da začepiš uši; ne slušaj te đavole kako izgovaraju đavolje reči, kloni ih se, smiri svoje srce, nemoj da učestvuješ u gresima grešnika, kloni se njihovih prljavih života i nemoj biti upleten u njihovu pokvarenost. Tvoj cilj je da se kloniš politike. Što se tiče onih koji teže napredovanju, koji žele da se približe organizaciji i žele da budu unapređeni – cilj takvog života je zapravo da se bave politikom, da uđu pravo u politiku, sa ciljem da dobiju položaj u političkim krugovima i da žive život koji ne priliči ni čoveku ni demonu. Međutim, ti si upravo njihova suprotnost. Moraš da se kloniš tako poganog života. Cilj klonjenja od takvog života je da ne poželiš i da te nije briga za bilo kakvu političku perspektivu. Tvoja budućnost je da stremiš ka istini i dostigneš spasenje. Stoga, treba da ti bude jasno u srcu da je sve što sada činiš smisleno i vredno; to činiš zbog stremljenja ka istini, zarad postizanja spasenja. To nije besmislena žrtva, niti se ti ponašaš na čudan način. Štaviše, nisi sam. Dakle, krajnja svrha klonjenja od ovih grešnih životnih stilova je zapravo da se odvojiš od tih ljudi, da se distanciraš od onoga što oni nazivaju politikom. To je drugi princip klonjenja od politike – ne približavaj joj se.

Ne zbližavati se s političarima je najmanje što treba činiti, a osim toga i ne učestvovati u politici. Na primer, ako postoji prilika za unapređenje u šefa odeljenja, direktora ili šefa biroa, svi odmah žele da se dokažu, da poboljšaju svoj učinak, da kupuju poklone direktorima, da traže veze, da istraže sve mogućnosti i upotrebe sva sredstva kako bi rukovodstvo i nadređeni uvideli njihove talente, sposobnosti i vrednosti, pa čak i njihove adute o koje mogu da se okoriste. Radije bi bili ulizice, radije bi laskali direktorima i nadređenima i činili sve što od njih zatraže, čak i ako im to nije po volji. Neki ljudi daju novac, a neki čak nude svoja tela da bi učestvovali u političkim borbama. U tim borbama, neki se povezuju s direktorima, drugi im daju mnogo novca i poklona, a neki im nude svoja tela, sa krajnjim ciljem da ih ti direktori unaprede ili da im budu mentori, da bi ušli u politiku. Kao vernik, ako znaš da takva praksa uključuje učestvovanje u politici, onda treba da je se kloniš. Kao prvo, nemoj da daješ poklone niti da se povezuješ sa drugima zarad sopstvenih političkih izgleda ili zvaničnog položaja. Takođe, nemoj da se trudiš da otkrivaš svoje sposobnosti čelnicima, i svakako nemoj da posežeš za bilo kakvim krajnjim merama da se utrkuješ za njihovu pažnju. Neka se drugi utrkuju bez tebe. Svaki put kada te šef predloži, reci: „Ne mogu da prihvatim, nisam kvalifikovan.” Treba samo da kažeš da nisi kvalifikovan i da pustiš druge da napreduju; ima mnogo ljudi koji će rado da se utrkuju. Kada šef kaže: „Sjao Žanže, sada je na tebe red”, ti reci: „Još uvek nisam kvalifikovan, šefe, izvinite. Nisam sposoban za taj posao. Neka Sjao Li ide prvi, a ako Sjao Li ne može, onda neka Sjao Vang dobije to mesto. Neka oni to rade.” Šef će reći: „Da li si ti pri zdravoj pameti? Ako oni dobiju to mesto, propustićeš sve pogodnosti: nećeš dobiti ni kuću ni bilo kakve bonuse i povišice.” Onda mu ti odgovori: „Ako ne dobijem ništa, onda ništa nisam dobio. Imam dovoljno za hranu i trošak, zato ne brinite za mene gospodine. Ako i dalje brinete, onda mi samo dajte malo veći bonus na kraju godine.” Ne učestvuj u njihovoj borbi. Ko želi da se utrkuje, neka se utrkuje. Ne pribegavaš nikakvim sredstvima, ne trošiš energiju, niti plaćaš bilo koju cenu. Ne trošiš ni paru, ne kažeš ni reč, radiš samo ono što moraš, ne ulažeš dodatni trud da budeš unapređen. Čak i ako imaš uslove, veze i odgovarajuću bazu ljudi, ti i dalje ne učestvuješ. To se zove istinsko odustajanje, istinsko klonjenje. Ti svetovni ljudi te uvek sažaljivo gledaju i stalno govore: „Glup si i prostodušan!” Ali ti kažeš: „Možete da pričate šta god hoćete o meni, ali ja neću da učestvujem u tome.” Ljudi pitaju: „Zašto nećeš da učestvuješ?” Ti odgovaraš: „Zarađujem koliko mi treba. Nisam kvalifikovan. Svi ste vi bolji od mene, zato napredujte vi.” Da li možeš da se suzdržiš od učešća? (Mogu.) Naravno da možeš ako ti se ponudi da budeš unapređen u zamenika šefa odeljenja ili zamenika direktora, to možeš da odbiješ, ali šta ako ti se ponudi položaj šefa biroa ili guvernera pokrajine, da li ćeš i tada da odbiješ? Možda to neće biti lako: što je viši položaj, primamljiviji je, a što je veća vlast koja s njim dolazi, to je veće iskušenje, jer što više vlasti imaš, to bolji tretman dobijaš, tvoje reči postaju uticajnije i tvoje fizičko uživanje je sve veće. Vidiš, gradonačelnik, guverner i predsednik, svi oni imaju svoje zvanične rezidencije. Sve što potroše u kući ili van nje, pokriva država. Stoga, što si više u dodiru s višim klasama, većem si iskušenju izložen, a što više prilika imaš da budeš s njima, to je teže odupreti se tim prilikama. Da bi izbegao iskušenje, radi na početnom nivou, nemoj da priđeš ni blizu višim krugovima. Uzdržavaj se od ulaska u te krugove pa makar nameravao ući samo jednom nogom. To se zove klonjenje. Ništa što kažeš ili uradiš ne treba da ima ikakve veze s politikom; sve se svodi na to da se kloniš tih stvari. Ko god da bude izabran za visokog zvaničnika na nekom konkursu, ko god da bude u prilici da koristi moć, nemoj da mu zavidiš, nemoj da se osećaš uvređeno, niti se žali, jer si na još jednom iskušenju ili u okolnostima koje je Bog orkestrirao, primenio načelo klonjenja od politike, načelo koje On zahteva. Udovoljio si Božjem zahtevu i u Sotoninim očima ti si pobednik; u Božjim očima ti si pobednik, i Bog te blagonaklono gleda. Neki ljudi kažu: „Ako me Bog bude blagonaklono gledao, da li će učiniti da mi plata bude malo veća?” Ne, Božja blagonaklonost i priznavanje tebe kao pobednika znači da si korak bliže spasenju, a Bog te gleda sa sve više i više naklonosti – to je velika čast. Da li je lako uzdržati se od učešća u političkim poslovima? Ko uživa u konkurenciji, neka se takmiči. Ko voli da iznosi svoj stav o takvim poslovima, neka to i čini. Ko voli da se bavi njima, neka bude zauzet njima. U svakom slučaju, nije te briga, niti se mučiš s tim stvarima, jer ne tražiš unapređenje i karijera zvaničnika nije tvoj cilj. To je treće načelo klonjenja od politike – ne učestvovati.

Četvrto načelo klonjenja od politike je ne priklanjati se nijednoj strani. „Priklanjanje” je žargon koji se koristi u političkim krugovima, a uobičajena je pojava u političkom svetu da se skoro svako nekome priklanja. Kada učestvuješ u politici, moraš jasno da izneseš svoj stav, bilo da si se priklonio Strani A ili Strani B. Čim se uključiš u politiku, moraš nekome da se prikloniš. Ako se ne uključiš, ne moraš da se priklanjaš ili možeš da kažeš da se nikome ne priklanjaš. Ako ostaneš neutralan i ne obraćaš pažnju na njihove razmirice ili na to zašto su dve strane zavađene, onda se ne priklanjaš nikome. Niko od tebe ne može da dobije odgovor niti da odgonetne da li podržavaš Stranu A ili Stranu B. Kažeš: „Nisam ni na čijoj strani, suzdržan sam. Imam dobar odnos i sa A i sa B, ali nisam blizak ni sa jednom od njih. Ne učestvujem ni u jednoj njihovoj svađi.” Ljudi su zbunjeni: Koga na kraju podržavaš, Stranu A ili Stranu B? Uvek pokušavaju da te pridobiju, ali niko ne uspeva. Krajnji rezultat je da oni shvate da se ne priklanjaš nijednoj strani. Na kraju, tvoj neposredni nadređeni kaže: „Prevrtljivče, zašto me nisi podržao u onom ključnom trenutku?” Ti mu odgovoriš: „Šefe, ne usuđujem se da težim takvoj časti, nemam istu intelektualnu dubinu, niti sam baš dorastao svom poslu; bojim se da vas ne razočaram. Šefe, molim vas poštedite me, ja sam samo beznačajna osoba koja zarađuje svoju crkavicu; ja sam samo obična osoba, ne usuđujem se da se ikome priklonim. Molim vas, budite blagi prema meni i pustite me, sigurno ću vas podržati sledeći put.” U stvarnosti, ti ga samo skidaš s kičme. Nisi ga uvredio, a on ne može ništa da učini po tom pitanju. Oni mogu da se svađaju i raspravljaju koliko god hoće, to nema nikakve veze s tobom, ti si posmatrač. Zašto kažem da si posmatrač? Ti ne juriš državnu karijeru, da budeš zvaničnik, da postaneš prepoznatljiv, da osvetlaš obraz svojim precima, niti da uđeš u politiku. Ti ne težiš za političkim izgledima; tvoj cilj je da se kloniš karijere zvaničnika i tih političkih ličnosti. Dakle, ti namerno odlučuješ da se nikome ne prikloniš, da ne biraš ni Stranu A ni Stranu B, a ko se kome priklanja nema nikakve veze s tobom. Kad god neko pokuša da te ubedi, ti se samo smeješ i glumiš ludu, govoreći: „Ne znam ko je u pravu, vi ste svi moji dobri drugari, biće mi drago ko god da pobedi.” Kažu: „Ti si stvarno neuhvatljiv čovek!” A ti kažeš: „Nisam prevrtljivac, samo sam glup; vi ste stručnjaci!” Pretvaraš se da te oni zbunjuju. Da li je u redu da se nikome ne prikloniš? Ne budi naivan, nemoj da pristupaš onima koji pokušavaju da te iskoriste. Bez obzira o kojem se nivou politike radi, voda je uvek mutna – ne vidi se dno. Nije kao bistar izvor gde se vidi dno; to je mutna voda, močvara. Ako je šef dobar prema tebi, zbližavaš se s njim i priklanjaš mu se, ali ne znaš da li će ti to doneti dobro ili zlo. Ne možeš da znaš kakva će biti njegova budućnost, da li će završiti u lancima ili će napredovati i postati istaknuta ličnost. To je močvara puna krokodila, ima i velikih i malih. Kao beznačajna osoba, nećeš moći da kažeš da li je svaka reč koju kaže istinita ili lažna, prema kome se lepo odnosi, a prema kome ne, i koja je svrha njegovih svakodnevnih postupaka – naprosto ne možeš to da razlučiš. Stoga, ako želiš da se zaštitiš, najjednostavnije i najviše načelo je da se nikome ne prikloniš. Ako je dobar prema tebi, budi lepo raspoložen prema njemu; ako nije, i dalje budi lepo raspoložen prema njemu, ali samo nemoj da mu se priklanjaš. Kada nešto iskrsne, samo se nasmej i pretvaraj se da si zbunjen; kada te bilo šta pita, reci da ne znaš, da nisi siguran ili da to nikada ranije nisi video. Možeš li tako da reaguješ? (Da, sada mogu.) Da li je prikladno primeniti ova načela u crkvi? (Nije.) Takvi trikovi su pogodni samo za mesta gde borave đavoli, a ne da se koriste među braćom i sestrama. To je mudrost. Na mestima gde borave đavoli, moraš da budeš mudar kao zmija; ne smeš da budeš nerazuman, moraš da budeš mudar. Ko god te vuče prema sebi, ne daj se i ne budi na njegovoj strani. Ko god stvara sukob s tobom ili te ne voli, ne suprotstavljaj mu se niti mu se protivi. Navedi ga da veruje da nisi protiv njega. U tome se sastoji mudrost. Ne takmiči se ni sa jednom političkom silom, ne približavaj se nijednoj od njih, ne sarađuj ni sa jednom od njih niti pokazuj dobru volju prema bilo kojoj od njih. To je mudrost, to nije priklanjanje. Zar nije tako? (Jeste.) Da li si naučio kako se to radi? (Jesam.) U teškim vremenima moraš da se pretvaraš da si gluv i nem, da si lud i priglup, i da im se predstaviš kao neuka budala. Ako ti kažu da nešto učiniš, učini to, prihvati njihov savet bez pitanja, i neka vide koliko si poslušan. Do koje mere poslušan? Poslušan kao ulizica, uvek slušaš, nikada ne govoriš ako nisi pitan, nikada se ne raspituješ o šefu, niti o informacijama u vezi sa bilo čime – budi posebno poslušan. Ali nikada ne treba da mu razotkriješ svoje prave misli; kada jednom izložiš svoje prave misli i namere, kazniće te i staviti na tvoje mesto. Ako nisi na njegovoj strani, on to ne sme da sazna – čak i ako ga odbacuješ, on ne sme to da otkrije. Zašto treba tako da postupiš? Zato što on veruje da ako nisi s njim, onda si protiv njega. Jednom kada postaneš suparnik u njegovim očima, ti ćeš biti onaj koga želi da kazni: ophodiće se prema tebi kao da si mu trn u oku, kamen u cipeli, i moraće da te kazni. Dakle, moraš da budeš mudar i da se pretvaraš da si priglup. Ne pokazuj svoje sposobnosti; ako izražavaš svoje misli, gledišta, stanovišta ili stavove prema bilo čemu, onda si priglup. Da li je to jasno? (Jeste.) Kada se suočavaš sa Sotonama i đavolima, posebno kada se zbližiš sa nekom grupom u političkom svetu, moraš da budeš posebno oprezan, da se zaštitiš, da ne misliš da si pametan ili da se praviš pametan, ne šepuri se naokolo, ne pokušavaj da se dokazuješ – moraš da budeš neprimetan. Ako želiš da obezbediš svoj opstanak u tako složenom okruženju, a takođe želiš da veruješ u Boga, da obavljaš svoju dužnost, da stremiš ka istini i da postigneš spasenje, onda prva stvar koju treba da uradiš jeste da zaštitiš sebe. Jedan od načina da se zaštitiš je da ne izazivaš nijednu političku silu i da ne postaneš meta njihovih napada ili kazni – tako ćeš biti malo bezbedniji. Ako uvek odbijaš da ih saslušaš, poslušaš ili da im se približiš, oni će te mrzeti i želeće da te kazne. S druge strane, ako vide da si nadaren i sposoban za posao, i ako vide da možeš da im budeš od koristi, i da ako ti povere neki svoj posao nećeš razotkriti njihove tajne niti ugroziti njihov ugled u budućnosti, onda će želeti da ti budu mentor. Da li je dobro za njih da ti budu mentor? (Nije.) Reci Mi onda, ako te drže na oku i žele da te podučavaju, zar to nije isto kao da si opsednut zlim duhom? (Jeste.) Ako bace oko na tebe, u nevolji si. Dakle, pre nego što te primete, ne smeš da dozvoliš da im se svidiš; moraš da se pretvaraš da si priglup, kao da ništa ne možeš da obaviš kako treba. U najvećem broju slučajeva, obavi posao tek onoliko koliko treba. Iako možda neće biti zadovoljni time, neće moći da ti ukažu na greške niti da pronađu razloge da te se otarase. To je dovoljno i dobija se željeno dejstvo. Ako poslove obavljaš previše dobro, ako sve radiš s lakoćom i oni su posebno zadovoljni tobom i imaju visoko mišljenje o tebi, to nije dobro. S jedne strane, mogu da te vide kao pretnju svojoj političkoj karijeri, dok će s druge možda želeti da ti budu mentori, a ni jedno ni drugo nije dobro za tebe. Dakle, da bi se situirao u ovom društvu, pored izbegavanja i klonjenja od raznih sila, postoji nešto još važnije, a to je umešno upravljanje odnosima i poslovima koji se tiču raznih sila ili tvojih neposrednih nadređenih. Na primer, ako se previše hvališ, ako želiš da se previše dokazuješ, ili ako radiš stvari bez ikakvog razmišljanja, možeš da se nađeš između dve vatre i da ne možeš ništa da izbegneš ili da moraš da uradiš nešto što ne želiš. Šta može da se uradi po tom pitanju? Upravo zato je ovo pitanje teško obraditi. Treba često da se moliš Bogu, da budeš tih pred Njim, da dopustiš Bogu da te usmerava, da ti daje mudrost, da ti daje reči koje treba da izgovoriš, da te usmerava u onome što treba da radiš i da ti pomogne da saznaš kako da prebrodiš situaciju, tako da možeš da se zaštitiš i da te Bog čuva u tako složenom okruženju. Tek kada primiš Božju zaštitu i kada si u stanju da se zaštitiš, možeš da imaš osnovne uslove da budeš miran pred Bogom, da jedeš i piješ Božje reči, da razmišljaš o njima i da stremiš ka istini. Da li ti je to jasno? (Jeste.) To je načelo nepriklanjanja.

Postoji još jedno načelo klonjenja od politike, a to je neotkrivanje svog stava. Bez obzira na to da li uključuje politička gledišta, stavove ili trendove, ili nameru i cilj lidera, njihove izraze, njihove misli, ili da li su u pravu ili ne, ti ne treba da otkriješ svoj stav. Kada te šef pita: „Da li se slažeš sa onim što sam upravo rekao? Kakav je tvoj stav?” Ti mu reci: „Šta ste rekli? Ne čujem baš najbolje.” Šef se naljuti kada to čuje i prestane da priča s tobom. U sebi misliš: „Odlično, ionako nisam hteo ništa da kažem!” Treba da se praviš da si gluvonem i ne treba uvek da objavljuješ svoj stav ili da pokazuješ koliko si pametan, govoreći: „Šefe, imam mišljenje o tome, imam neke ideje.” Naprosto je bezumno da uvek podižeš ruku i zauzimaš stav. Ne treba naglas da iznosiš svoje mišljenje o šefu, a kada imaš mišljenje o nekom kolegi ili vidiš da šef radi nešto pogrešno, drži jezik za zubima. E, sad, šta ako te direktor pita o tim stvarima, šta ćeš da kažeš? „Odlično ste to odradili, vi ste viši nivo u odnosu na nas, obične radnike. Zaista ste obzirni!” Treba da ga hvališ, da mu se obraćaš tako laskavim tonom da počne da ga hvata ushićenje, a kada vidiš da si postigao svoj cilj, prestani da ga hvališ, da ti se ne bi smučilo. Bez obzira na javne politike, mišljenja, naređenja koja dolaze odozgo od tvog šefa, ili na njegov stav prema bilo čemu, ti se ponašaš kao da si priglup i izgovaraš nekoliko dvosmislenih rečenica. Kada te šef čuje, reći će: „Ovaj momak je oduvek bio zbunjen, pa je normalno da je zbunjen i u vezi sa ovim pitanjem.” Dobro je, uspeo si da se snađeš koristeći obmanu. Bez obzira na to šta šef kaže, nikada ne treba javno da otkrivaš svoj stav. Ako ručaš sa šefom i on te pita za stav o nečemu, ti kažeš: „Uh, pogledajte samo koliko sam pirinča pojeo; skočio mi je šećer i malo mi se vrti u glavi, tako da nisam dobro čuo šta ste upravo rekli. Možemo li neki drugi put da razgovaramo o tome?” Samo budi neodređen kada razgovaraš s njim. Ako šef pošalje nekoga da sazna šta misliš o njemu, o partijskom komitetu ili o nacionalnim javnim politikama, da li treba da izneseš bilo kakvo gledište? (Ne.) Tvoj javni stav treba da bude da nemaš stav, ali šta je sa tvojim pravim stavom? Čak i da imaš stav, nemoj im reći: to se zove zavarati utvaru. Postoji alegorijska izreka, „Plastično cveće na grobu zavara utvaru”, zar ne? Kada se nađeš pred bitnim pitanjima ispravnog i pogrešnog postupanja, iako imaš stav i gledište, ne treba da ih iznosiš. Zašto? Ta pitanja ne uključuju veru u Boga, ne uključuju istinu, sve su to stvari đavoljeg sveta i nemaju nikakve veze s nama vernicima. Nije važno kakvi su naši stavovi, važno je da te stvari nemaju nikakve veze s nama; iako možemo da imamo stav, u stvarnosti je to razumevanje i razlučivanje njihove suštine; naš stav i naše načelo primene je da ih se klonimo, da ih odbacujemo i da odbacujemo njihov uticaj i kontrolu. Što se tiče stavova drugih ljudi, oni nemaju nikakve veze s nama; to je stvar đavoljeg sveta i nema nikakve veze s vernicima. Ništa od toga ne uključuje stremljenje ka istini, niti uključuje spasenje, a kamoli bilo kakav Božji stav prema tebi; tako da ne moraš da imaš niti da izraziš bilo kakav stav. Naprosto možeš da se nasmeješ i kažeš: „Šefe, moje razmišljanje je plitko, a um mi je zamućen; dugo sam proučavao politiku, ali nikada nisam doživeo nikakvu političku revoluciju u svojim mislima, tako da kao obična osoba još uvek ne mogu da shvatim politiku koja dolazi odozgo ili šta zapravo imate na umu. Molim vas za oproštaj.” To je dovoljan odgovor. Da li je to zavaravanje utvare? (Jeste.) Ili takođe možeš da kažeš: „Šefove oči su svetle, oči ljudi su bistre, ali ja sam jedini čije oči imaju zbunjen pogled: ne mogu ništa jasno da vidim, niti da shvatim! Nisam član partije, tako da nemam partijski duh. Ne mogu da razumem te stvari. Recite nam šta treba, šefe, vi imate prednost. Šta god da kažete, mi ćemo to saslušati i sprovesti u delo. Meni je to dovoljno.” Zar to nije jednostavno? Da li se time postiže načelo neotkrivanja svog stava? (Da, postiže se.) Time što otaljavaš posao i ne razjašnjavaš svoj stav, ti sebi omogućavaš da se zaštitiš. Da li šef zna šta misliš pod tim što kažeš? Ne zna. On samo misli da si idiot: „Ovaj momak ne traži unapređenje. S tako povoljnim uslovima, većina ljudi bi već bila unapređena na viši položaj, možda čak i na mesto gradonačelnika. Ovaj momak bi mogao da bude guverner provincije, ali on naprosto ne želi da napreduje, stalno se pravi glup i ne zbližava se s organizacijom – on je tipična budala!” Šta bi ti pomislio u srcu? „Za tebe sam ja budala. Ali za Boga sam bezopasna golubica. Vredniji sam od tebe. Ti, stari vraže, ti imaš zvanični položaj i nešto malo učestvuješ u politici, i misliš da te to čini superiornim. U mojim očima nisi ništa bolji od malog mrava!” Da li možete to da kažete? (Ne, ne možemo.) Ne možete to da kažete. Budite oprezni jer zidovi imaju uši; možete da razgovarate sa svojim psom kod kuće i to je sve. Veoma je malo ljudi na ovom svetu kojima možeš da veruješ ili da im se poveriš; tako da, kada se suočavaš sa glavnim principijelnim pitanjima, bilo u političkim krugovima ili u bilo kojoj društvenoj grupi, treba da naučiš da ne otkrivaš svoj stav, posebno kada se radi o politici, sili ili priklanjanju nekoj od strana. Svakako ne smeš da izraziš jasan stav. Ako to učiniš, biće isto kao da si došao mečki na rupu. Kako je biti ispred mečkine rupe? Ako želiš da saznaš, samo izrazi stav i čekaj. Zar nije tako? (Jeste.) Da li je moguće da ne otkriješ svoj stav? Zavisi od toga čemu stremiš u srcu. Ako zaista težiš državnoj karijeri, ako želiš da postaneš zvaničnik, ne samo da ćeš zauzeti stav, već ćeš ga jasno izraziti, i to pred svojim šefom, penjaćeš se na lestvici – ako je to slučaj, završićeš kao prilično neuspela senka čoveka. Ne kloniš se politike; baviš se njome. Ako učestvuješ u politici, onda samo napred i gubi se. Nemoj da se zadržavaš u Božjoj kući. Ti si bezvernik, pripadaš svetu, đavolima, a ne Božjoj kući – ti nisi jedan od Božjih izabranika. Iako boraviš u Božjoj kući, ušunjao si se u nju, želeo si nešto da pojedeš, da dobiješ blagoslov – neko takav ovde nije dobrodošao. Ali, s druge strane, ako imaš odlične kvalifikacije i u takvom si položaju da imaš mnogo prilika da postaneš zvaničnik i započneš karijeru, ali ipak možeš da izbegneš zbližavanje, učešće, priklanjanje i zauzimanje stava, onda možeš da uspeš da se kloniš politike. Da li se sećaš tih načela? Jesu li izvodljiva? (Jesu.) Vidiš, svi ljudi u političkim krugovima koji uvek žele da se pokažu, da se istaknu, kao i oni koji žele da izraze svoja gledišta i stavove, sa posebno jakom željom da se izraze – svi imaju samo jedan cilj: hoće da budu na položaju državnog zvaničnika. Blaže rečeno, oni žele da se bave politikom; ali u stvarnosti, oni samo žele funkciju, da imaju vlast i da uživaju u dobrom životu zahvaljujući svom položaju. Položaj žele da iskoriste za ostvarivanje raznih ličnih ciljeva i za povećanje prestiža. Zar nije tako? (Jeste.) Neki ljudi ni sami nemaju baš dobar kov; imaju mane. Ipak, oni i dalje žele da postanu zvaničnici i da se bave politikom. Iz toga proizilazi da se oni oslanjaju na svoj trud i penju se uz lestvicu po svaku cenu; podilaze svojim šefovima i deluju kao lični poslušnici vladinih zvaničnika. Na kraju, oni ostvaruju svoj cilj da se bave politikom i ostvaruju svoj san o karijeri zvaničnika.

Što se tiče klonjenja od politike, razgovarali smo o pet načela. Prvo načelo je da se ne bude član nijedne stranke. Vidite, vladari svake zemlje pripadaju nekoj političkoj stranci, da ne pominjemo autoritarne lidere, koji takođe pripadaju nekoj političkoj stranci. Prema tome, prvo načelo klonjenja od politike je da ne budeš član nijedne stranke. Zar nisam upravo to rekao? (Da.) A koje je drugo načelo? (Ne zbližavati se s njima.) Ne zbližavajte se ni s njima niti s političkim krugovima. Šta je treće načelo? (Neučestvovanje.) Tako je, ne učestvovati ni u jednoj od njihovih aktivnosti, ni u jednom pokretu, niti u ideološkim raspravama, odnosno ne biti deo njih. Šta je četvrto načelo? (Ne priklanjati se nijednoj strani.) Ne priklanjaj se, pusti ih da raspravljaju o tome ko je u pravu, a ko ne; ukratko, ti se ne priklanjaš nikome. Šta je peto načelo? (Ne otkrivati svoj stav.) Ne otkrivati svoj stav. Neko kaže: „Ako ne otkrivaš svoj stav, zar nisi samo smetalo?” Kažeš: „Nemam mišljenje, ja sam samo običan čovek, nemam mnogo škole, moj proces razmišljanja nije baš sjajan – kakvo mišljenje ja mogu da imam? Ja sam samo prosečan građanin, ostavite me na miru.” Nikada, ni u jednom trenutku nemaš mišljenje. Kada te pozovu da zauzmeš stav, pretvaraš se da hrčeš, da spavaš, a kada ljudi vide da nisi zainteresovan da napreduješ, neće tražiti od tebe da izneseš svoje mišljenje, što je za tebe savršeno, zar ne? Koliko je to ukupno načela? (Pet.) Ako se pridržavaš ovih pet načela, možeš da se kloniš politike i da ne budeš pod prinudom i pritiskom bilo koje političke sile, niti da te neka od njih zadržava. Bilo da imaš posla s političkim krugovima na vrhu ili na dnu, ako primeniš ovih pet načela u praksi, moći ćeš da se kloniš politike. To je tema koja se odnosi na nečiju profesionalnu karijeru. Naravno, čak i ako nemaš zanimanje, ta načela ostaju ista, nepromenjena. Čak i ako si nezaposlen, i dalje treba da primenjuješ ta načela da bi se klonio politike – načela su uvek ista. Zašto onda treba da se kloniš politike? Šta je politika? To je borba, igra moći. Politika je i zavera i strategija. Šta je još politika? Politika su i oni pokreti ili aktivnosti koje pokreću razne sile. Vidiš, ne možete ni da objasnite šta je politika, ali velika crvena aždaja optužuje ljude u crkvi da se bave politikom. Zar to nije besmisleno? Oni lako pronađu grešku kada to žele, zar ne? (Da.) To je očigledno lažna optužba. Neke budale i ljudi pomućenog uma, nakon slušanja đavoljih reči velike crvene aždaje, ostaju zarobljenog uma i ne usuđuju se da primene moć razlučivanja ni prema njoj ni prema Sotoni. Kad god se pojavi tema razlučivanja velike crvene aždaje ili Sotone, oni se kriju u nekom uglu i ne usuđuju se ni reč da prozbore; samo pročiste grlo ili se pretvaraju da im nešto nije jasno. Zašto se pretvaraju? Ne moraju da se pretvaraju: oni čak i ne shvataju šta je politika, pa kako onda mogu da se bave njome? Može li osoba pomućenog uma poput njih da se bavi politikom? Stoga je za većinu običnih ljudi klonjenje od politike dostižno u stvarnosti. Upravo smo naglasili jednu tačku u načelu, a to je da ne radimo ništa nerazumno, da izbegavamo da se nesvesno bavimo politikom, da ne budemo uvučeni u politiku, a da toga nismo ni svesni, i da na kraju ne postanemo žrtveno jagnje ili žrtveni predmet ne shvatajući šta se dogodilo. Dakle, razlog zašto razgovaramo o tim načelima s jedne strane jeste da vam damo do znanja da vaša inteligencija naprosto nije dovoljna da sagledate pravu suštinu politike. S druge strane, ako primenjujete ta načela, moći ćete bolje da se zaštitite i izbegnete da budete iskorišćeni u bilo kojoj situaciji ili u situacijama u kojima niste svesni ili niste obavešteni. Ako se naprosto pridržavaš tih načela, možeš donekle da osiguraš sopstvenu bezbednost u bilo kojoj grupi. Stoga, ta načela nisu samo tvoja zaštitna amajlija, već i načela za koja te Bog upozorava da ih se pridržavaš kada se radi o politici. Prateći ta načela, možeš da uživaš u dobrobitima koje ti donosi istina, a moglo bi se reći i da te Bog čuva. Ako osećaš da je Božja zaštita nejasna i prazna i ne možeš da je vidiš niti osetiš, onda možeš da odlučiš da primenjuješ tih pet načela. Tako ćeš zaista moći da iskusiš Božju zaštitu, koja je stvarnija vrsta zaštite. To nije samo korišćenje Božjih reči da bi se zaštitio, već i zaštita sebe primenom Božjih reči i pridržavanje načela istine koja ti je Bog otkrio. U svakom slučaju, krajnji cilj je postignut, a ti si u stanju da se kloniš politike i time zaštitiš od zlih grupa ljudi, izbegneš razna iskušenja i krize i tako stišaš svoje telo i um pred Bogom u stanju smirenosti, mira i sigurnosti, tako da možeš da stremiš ka istini. Međutim, ako si bezuman i ne znaš kako da slediš načela koja Bog prenosi i pokušavaš da se izdvojiš i predstaviš nasumično, često ne postupajući nimalo mudro i uplićući se u razne sporove i sukobe koji proizilaze iz politike i grupa; ako često upadaš u različite zamke i iskušenja, a tvoj svakodnevni život je pometen i ometen tim stvarima, i provodiš sve svoje vreme baveći se i rešavajući te borbe koje uključuju razmirice i ometanja, onda bi se moglo reći da tvoje srce nikada neće stati pred Boga, i da nikada nećeš zaista biti tih pred Njim. Ako ne možeš da postigneš to malo, onda nema nade da ćeš da shvatiš Božje reči, da produbiš ili shvatiš istinu, da primenjuješ istinu i kreneš putem stremljenja ka istini da bi se spasao. Ako su te takve stvari uhvatile u zamku, to je isto kao da te je đavo uhvatio u zamku. Ako nemaš načela da se baviš tim stvarima, one će progutati tvoj krajnji cilj. Tvoja svakodnevica, tvoje srce i tvoj život biće upleteni u te razmirice i borbe. Sve o čemu ćeš razmišljati jeste kako da se otarasiš tih stvari, kako da se boriš i raspravljaš s tim ljudima, i kako da dokažeš svoju nevinost i da zahtevaš pravdu. Kao rezultat toga, što se više uplićeš u te poslove, to više želiš da brzo dokažeš svoju nevinost, da zahtevaš pravdu i da dobiješ objašnjenje, i srce će ti postati haotičnije i komplikovanije. Što je tvoje spoljašnje okruženje komplikovanije, to će komplikovanije biti tvoje unutrašnje biće, a što je haotičnije tvoje spoljašnje okruženje, to će haotičnije biti i tvoje unutrašnje biće. To će biti tvoj kraj, Sotona će te kontrolisati i zarobiti. Ako i dalje budeš želeo da stremiš ka istini i da budeš spasen, to neće biti moguće! Bićeš potpuno bezvredan, bez mogućnosti iskupljenja. Tada ćeš reći: „Žao mi je zbog svega. Sotonin politički krug nije ništa drugo do kaljuga! Da sam znao, poslušao bih Božje reči.” Davno sam ti rekao, ali Mi nisi verovao. Insistirao si da dobiješ objašnjenje od njih, da dobiješ odobravanje, reč hvale i priznanja iz njihovih usta. Odbio si da se pridržavaš načela i kriterijuma koje ti je Bog preneo, tako da zaslužuješ da te oni razvlače dok ne umreš. Na kraju, Sotona će biti uništen, a i ti ćeš biti uništen s njim, postajući njegova pogrebna žrtva. To si i zaslužio! Ko te je naterao da slediš Sotonu? Ko te je naterao da tražiš objašnjenje od Sotone? Ko te je naterao da budeš tako bezuman? Bog ti je dao mudrost, ali je nisi primenio. Dao ti je načela, ali ih se nisi pridržavao. Insistirao si da ideš svojim putem, da se boriš protiv tih ljudi svojim umom, sposobnošću i nadarenošću. Možeš li da pobediš đavola? Štaviše, borba protiv đavola nije ono što ti je Bog poverio. Ono što ti je Bog poverio jeste da slediš Njegov put, a ne da se boriš protiv đavola. Ne vredi ti da se boriš protiv njega. Bog to ne pamti. Čak i da ga pobediš, nećeš dostići spasenje. Da li sada razumeš? Stoga, na polju politike i u političkim krugovima, moraš da zapamtiš ta načela koja ljudi treba da slede. Možda nekima od vas koji trenutno obavljate svoju dužnost u punom radnom vremenu ove reči mogu da se učine nerealnim i relativno dalekim. Ali u najmanju ruku, one ti omogućavaju da saznaš šta je politika, kako treba da se odnosiš prema politici, kako da gledaš na one koji žive u političkim krugovima ili teže političkim izgledima i kako da im pomogneš da reše svoje probleme ako veruju u Boga. To su osnovne stvari koje treba da znate. Kada u potpunosti razumeš i prihvatiš te načela, moći ćeš da im pomogneš, a kada naiđeš na takve ljude, moći ćeš da rešavaš njihove probleme koristeći odgovarajuća načela. Pa, hajde da prekinemo naše zajedništvo ovde u vezi sa temom klonjenja od politike. Doviđenja!

18. jun 2023. godine