Različite teme o kojima razgovaramo obuhvataju praktična pitanja iz svakodnevnog života. Sada kada ste čuli sve ovo, zar nemate osećaj da istina nije prazna, da nije parola, nekakva teorija, a posebno ne neka vrsta znanja? Na šta se istina odnosi? (Na naš stvarni život.) Istina se odnosi na stvarni život, na razne događaje koji se dešavaju u stvarnom životu. Dodiruje sve aspekte ljudskog života, različite probleme sa kojima se ljudi susreću u svojoj svakodnevici, a posebno se odnosi na ciljeve kojima ljudi teže i na puteve kojima idu. Nijedna od tih istina nije isprazna i sigurno nije zanemariva; neophodno je da ih ljudi sve poseduju. Ako, kada su u pitanju određena praktična pitanja, u svakodnevnom životu možeš da pristupiš, rešiš i da se baviš tim pitanjima na osnovu istina-načela o kojima razgovaramo, onda ulaziš u istina-stvarnost. Ako se u svakodnevnom životu držiš svojih prvobitnih mišljenja i stavova prema ovim pitanjima koja sadrže istinu i ne menjaš se, ako pristupaš tim pitanjima iz svoje ljudske perspektive, a načela i osnova za to kako gledaš na te stvari nemaju nikakve veze sa istinom, onda očigledno nisi neko ko ulazi u istina-stvarnost, niti si neko ko stremi ka istini. Bez obzira na to o kojem aspektu istine razgovaramo, teme kojih se dotičemo sve se tiču ispravljanja i preokretanja pogrešnih misli, gledišta, predstava i izmišljotina koje ljudi poseduju o različitim pitanjima, kako bi mogli da imaju ispravne misli i gledišta o različitim pitanjima sa kojima dolaze u dodir u svakodnevnom životu i kako bi mogli da sagledaju te stvari koje se dešavaju u stvarnom životu iz ispravnog ugla i stanovišta, a zatim da koriste istinu kao merilo za njihovo rešavanje i bavljenje njima. Slušanje propovedi se ne svodi na opremanje doktrinom ili znanjem, ne radi se o širenju vidika niti zadobijanju uvida – već o shvatanju istine. Svrha shvatanja istine nije da se obogate misli ili duh, niti da se poboljša nečija ljudskost, već da omogući ljudima da se ne odreknu stvarnog života dok su na putu verovanja u Boga i da, kad god naiđu na različite situacije u svakodnevnom životu, posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i delaju tako da su im Božje reči osnova, a istina merilo. Ukoliko si tokom svih ovih godina slušao propovedi i napredovao u oblastima doktrine i znanja, i osećaš se duhovno obogaćenim i misli su ti postale uzvišenije, ali kada se susretneš sa mnogim prilikama u svakodnevnom životu ti još uvek ne možeš da sagledaš ta pitanja iz prave perspektive, niti možeš da istraješ u primeni, viđenju ljudi i stvari, niti da se ponašaš i postupaš u skladu sa istina-načelima, onda je jasno da nisi neko ko stremi ka istini, niti neko ko ulazi u istina-stvarnost. Ozbiljnije govoreći, ti još nisi dostigao tačku pokoravanja istini, pokoravanja Bogu, niti bogobojažljivosti. Naravno, očigledno je da nisi krenuo putem spasenja. Zar nije tako? (Jeste.)

Na osnovu vašeg stvarnog rasta i trenutnih okolnosti, u kojim aspektima osećate da ste ušli u istina-stvarnost? U kojim aspektima imate nadu u spasenje? U kojim oblastima tek treba da uđete u istina-stvarnost, ali ste daleko ispod merila za spasenje? Da li imate neku predstavu? (U situacijama kada antihristi i zli ljudi ometaju rad crkve, nanoseći štetu interesima Božje kuće, nedostaje mi osećaj pravde i istinske odanosti Bogu. Nisam u stanju da ustanem i branim interese Božje kuće, i nemam svedočanstvo o tim ključnim pitanjima. U tom pogledu, jasno je da sam daleko od merila za spasenje.) To je ozbiljan problem. Hajde da nastavimo da razgovaramo o tome. Osim prepoznavanja sopstvenog rasta, što podrazumeva pitanja razaznavanja i odbacivanja antihrista, kada se radi o drugim stvarima, na šta ste sve naišli u svakodnevnom životu što vam govori da niste ušli u stvarnost, da ne možete da primenjujete u skladu sa istina-načelima i da vam, uprkos tome što razumete doktrinu, još uvek nedostaje jasnoća u istini, nedostaje vam jasan put, i da ne znate kako da se uskladite sa Božjim namerama, niti kako da se pridržavate načela? (Nakon što sam toliko godina vršila svoju dužnost, mislila sam da mogu da napustim porodicu, karijeru i da u izvesnoj meri otpustim osećanja koja gajim prema roditeljima i rođacima. Međutim, povremeno sam se zaticala u određenim situacijama u stvarnom životu koje su me naterale da shvatim da u meni još uvek postoje osećanja i da želim da budem uz roditelje, da brinem o njima i da im budem verno dete. Ako to ne mogu da učinim, osećam se kao da im nešto dugujem. Slušajući Boga kada je nedavno govorio o tome da roditelji nisu naši poverioci, shvatila sam da ne razumem taj aspekt istine i da se nisam pokorila istini niti Bogu.) Da li još neko želi nešto da kaže? Zar se ne susrećete s poteškoćama u svakodnevnom životu? Ili živite u vakuumu i nikada se ne suočavate s problemima? Da li nailazite na poteškoće prilikom vršenja svojih dužnosti? Da li ste ikada površni? (Jesmo.) Da li se ikada prepuštate telesnim užicima i udobnosti? Da li radite za slavu i status? Da li često brinete ili ste zabrinuti za svoje buduće izglede i puteve? (Da.) Kako se onda nosite sa tim situacijama kada se suočite s njima? Da li možete da upotrebite istinu da ih razrešite? Ne odričete se rezervnog plana kada ste unapređeni i brinete o svojim izgledima i odredištu, pogrešno shvatate i krivite Boga, ili se razmećete svojim sposobnostima kada ste otpušteni s vašeg položaja – da li imate takve probleme? (Imamo.) Kako se nosite i kako rešavate takve situacije kada se nađete u njima? Da li sledite svoje sebične želje, ili možete da se držite istina-načela, da se bunite protiv tela i bunite se protiv svoje iskvarene naravi da biste primenjivali istinu? (Bože, kad god se nađem u takvoj situaciji, iz ugla doktrine razumem da ne treba da postupam u skladu sa sklonostima tela niti svoje iskvarene naravi. Ponekad mi proradi savest i osetim prekor i onda donekle promenim ponašanje. Ali to nije zato što su se moji stavovi o tim pitanjima promenili, niti zato što sam u stanju da primenjujem istinu. Ponekad, kada su moji sebični porivi relativno snažni i osećam da je ta poteškoća prevelika, onda, čak i ako osetim nalet energije, ipak ne mogu da je primenjujem. U tom trenutku ću slediti svoju iskvarenu narav, tako da ne opstaje čak ni moje spoljašnje lepo ponašanje.) Kakva je to situacija? Da li na kraju primenjujete istinu i jeste li postojani u svom svedočenju ili niste? (Nisam.) Da li posle razmišljate o tome i kajete se? Da li možete nešto da unapredite kada se ponovo suočite sa sličnim situacijama? (Posle neuspeha osetim malu grižu savesti i kada jedem i pijem Božje reči mogu da ih dovedem u vezu sa sobom, ali kada se ponovo nađem u sličnoj prilici, stara iskvarena narav se iznova ispoljava. Relativno malo napredujem u tom pogledu.) Zar se većina ljudi ne nalazi u takvom stanju? Kako vi gledate na to pitanje? Kad god se nađu u sličnim situacijama, način na koji se ljudi nose s njima, pored toga što se njihovo ponašanje poboljšava usled dejstva njihove savesti, ili je njihovo ponašanje ponekad relativno plemenito a ponekad relativno prosto u skladu s njihovim trenutnim prilikama i stanjem i u skladu s njihovim promenljivim raspoloženjima – pored svega toga, njihova primena nema nikakve veze sa istinom. U čemu je tu problem? Da li to predstavlja nečiji rast? Kakav je to rast? Da li je to mali rast, ili je to slabost, nedostatak u njihovoj ljudskosti, ili ispoljenje neprimenjivanja istine? Šta je to? (Mali rast.) Kada je nečiji rast mali, on ne može da primenjuje istinu, a pošto ne može da primenjuje istinu, njegov rast je mali. Koliko je mali? To znači da još nisi zadobio istinu po tom pitanju. Šta znači to da još nisi zadobio istinu? To znači da Božje reči još nisu postale tvoj život; Božje reči su za tebe još uvek neka vrsta teksta, doktrine ili argumenta. One još nisu utkane u tebe niti su postale tvoj život. Stoga, te takozvane istine koje ti razumeš su samo neka vrsta doktrine ili praznih parola. Zašto to govorim? Zato što ne možeš da pretvoriš tu doktrinu u svoju stvarnost. Kada se suočiš sa prilikama u svakodnevnom životu, ne nosiš se s njima u skladu sa istinom; još uvek se nosiš s njima u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i pod uticajem savesti. Dakle, u najmanju ruku, ti po ovom pitanju očigledno ne poseduješ istinu niti si zadobio život. Ne zadobiti život znači ne posedovati život; ne posedovati život znači da po tom pitanju uopšte nisi spasen i da još uvek živiš pod Sotoninom vlašću. Bez obzira na to da li je ono što se primenjuje pod uticajem savesti lepo ponašanje ili neka vrsta ispoljenja, to ne predstavlja život; to je samo ispoljenje normalne ljudskosti. Ako savest utiče na to ispoljenje, to će u najboljem slučaju biti neka vrsta lepog ponašanja. Ako savest nije vodeći faktor, već je to nečija iskvarena narav, onda se takvo ponašanje ne može smatrati lepim ponašanjem; to je otkrivena iskvarena narav. Dakle, po kojim pitanjima ste već pretvorili istinu u stvarnost i stekli život? Po kojim pitanjima još niste zadobili istinu i učinili je svojim životom i još niste učinili istinu svojom stvarnošću? Drugim rečima, u kojim pitanjima proživljavaš Božje reči i uzimaš ih kao svoje merilo, a u kojim pitanjima to još uvek nisi učinio? Izbroj koliko ih je. Ako si ih sve prebrojao, ali nažalost ne postoji nijedno pitanje po kojem si postupio ili proživeo na osnovu Božjih reči, već si postupao u skladu sa svojom usijanom glavom, sa svojim predstavama, sa telesnim sklonostima ili porivima, ili sa svojom iskvarenom naravi, šta će onda biti krajnji ishod? Ishod će biti loš, zar ne? (Tako je.) Već dugi niz godina slušate propovedi, odričući se svoje porodice, napuštajući svoju karijeru, trpeći teškoće i plaćajući danak. Ako je to ishod, da li je to nešto zbog čega treba biti srećan i slaviti, ili nešto zbog čega treba biti tužan i zabrinut? (Tužan i zabrinut.) Osoba koja ne čini istinu stvarnom, koja Božje reči ne učini svojim životom, kakva je to osoba? Nije li to osoba koja živi pod potpunom kontrolom Sotonine iskvarene naravi, koja nije u stanju da vidi nadu spasenja? (Jeste.) Da li ste ikada razmišljali o tim pitanjima prilikom redovnog čitanja Božjih reči i preispitivanja sebe? Većina ljudi nije, zar ne? Većina ljudi naprosto pomisli: „Počeo sam da verujem u Boga sa sedamnaest godina, a sada imam četrdeset sedam. Toliko godina verujem u Boga, nekoliko puta su me lovili, ali Bog me je čuvao i pomogao mi da pobegnem. Živeo sam u pećinama i kolibama, danima i noćima nisam jeo, probdeo sam tolike sate. Pretrpeo sam mnogo patnje i pretrčao velike razdaljine, sve zarad obavljanja svoje dužnosti, obavljanja svog posla i završetka zadatka. Moja nada u spasenje je toliko velika, da sam već krenuo putem spasenja. Baš imam sreće! Zahvalnost istinski pripada Bogu. To je Njegova blagodat! Bio sam bezvredan u očima sekularnog sveta, niko me nije cenio i nikada za sebe nisam mislio da sam poseban, ali zbog Božje podrške, jer me je On podigao – željnog – iz balege, postavljen sam na put spasenja, imam čast da vršim svoju dužnost u Njegovoj kući. On me je uzdigao i On me voli! Sada razumem mnoge istine, radio sam tolike godine. Sasvim sigurno ću primiti svoju nagradu u budućnosti. Ko bi to mogao da mi oduzme?” Ako je to jedino na šta možeš da pomisliš kada se preispituješ, zar to nije problematično? (Jeste.) Reci Mi, toliko godina veruješ u Boga, toliko si patio, putovao u daleke krajeve i obavio toliko posla. Zašto su posle toliko verovanja neki ljudi sada premešteni u Grupu B? Zašto sada mnoge starešine i delatnici moraju da vraćaju darove i nose breme dugova? Šta se dešava? Zar nisu već spaseni? Zar oni već ne poseduju istinu i zar nisu zadobili život? Neki ljudi su sebe smatrali stubovima i temeljima Božje kuće, retkim primercima ovde. Šta se sada dešava? Da su sve te godine patnje i plaćanja danka dovele do toga da oni prime život i da poseduju istina-stvarnost, da se pokore Božjim rečima, da su zaista bogobojažljivi i da odano izvršavaju dužnosti, da li bi ti ljudi bili otpušteni ili premešteni u Grupu B? Da li bi oni bili opterećeni dugovima ili bili ozbiljno unazađeni? Da li bi došlo do tih problema? To je poprilično sramotno, zar ne? (Jeste.) Da li ste ikada razmišljali u čemu je problem? Koliko patnje osoba može da podnese ili koliki danak plaća za svoju veru u Boga nije znak spasenja ili ulaska u istina-stvarnost, niti je to znak da poseduje život. Šta je, dakle, znak posedovanja života i istina-stvarnosti? Uopšteno govoreći, radi se o tome da li osoba može da primenjuje istinu i postupa u skladu s načelima; konkretno, radi se o tome da li osoba posmatra ljude i stvari, da li se ponaša i postupa u skladu s istina-načelima, da li može da postupa u skladu s istina-načelima. Ukoliko u obavljanju dužnosti možeš da prevaziđeš sebe, da podneseš patnju i platiš danak za sve što radiš, ali nažalost nisi u stanju da dostigneš najvažniju tačku, to jest, ne možeš da se držiš istina-načela; ako, bez obzira na to šta radiš, uvek uzimaš u obzir svoje interese, uvek tražiš izlaz za sebe, uvek želiš da sačuvaš sebe i ako se nikada ne pridržavaš istina-načela, a Božje reči su za tebe puka doktrina, onda čak i ne spominji da nešto vrediš, niti da li tvoj život vredi ili ne; ti u ključnoj tački ne poseduješ život. Osoba bez života je najjadnija. Čovek koji veruje u Boga, a ipak ne uđe u istina-stvarnost, ne zadobije život, najjadnija je vrsta osobe i to je nešto najžalosnije što postoji. Zar nije tako? (Jeste.) Ne tražim od vas da budete u stanju da u svakoj prilici primenjujete u skladu s istina-načelima, ali u najmanju ruku, u obavljanju vaših značajnih dužnosti i u važnim pitanjima u svakodnevnom životu koja uključuju načela, trebalo bi da budete u stanju da postupate u skladu s istina-načelima. U najmanju ruku moraš da postigneš to merilo da bi u sebi video nadu za spasenje. Ali za sada, vi niste dosegli ni do najosnovnijeg zahteva, niste dostigli nijedan njegov delić. To je veoma žalosno i duboko zabrinjavajuće.

Tokom prve tri godine verovanja u Boga, ljudi su srećni i radosni. Svakog dana razmišljaju o primanju blagoslova i o divnom odredištu. Oni su uvereni da spoljašnje lepo ponašanje, kao što su patnja za Boga, trčanje unaokolo i što više pomaganja drugima, činjenje što više dobrih dela i davanje više novca jesu stvari koje vernici treba da čine. Kada prođe tri do pet godina verničkog života, iako su shvatili neke doktrine, ljudi i dalje veruju u Boga prema svojim predstavama i uobrazilji. Oni žive u skladu s pravilima lepog ponašanja, sa svojom savešću i dobrom ljudskošću, umesto da žive u skladu s istina-načelima, ili umesto da Božje reči učine svojim životom i merilom po kojem posmatraju ljude i stvari, po kojem se ponašaju i delaju. Koji put takvi ljudi slede? Nije li to put kojim je Pavle išao? (Jeste.) Da se trenutno ne nalazite u tom stanju? Ako se uglavnom nalazite u takvom stanju, da li je onda slušanje tolikih propovedi korisno? Bez obzira na to kakve propovedi slušate, vi ne slušate da biste shvatili istinu, niti da biste posmatrali ljude i stvari, niti da biste se ponašali i delali na osnovu istina-načela u svakodnevnom životu, već slušate radi obogaćivanja svog duhovnog sveta i svojih ljudskih iskustava. U tom slučaju, nema potrebe da ih slušate, zar ne? Ima ljudi koji kažu: „Ne mogu da ne slušam propovedi. Ako ih ne slušam, gubim elan u veri i nemam elana niti motivacije kada je u pitanju obavljanje dužnosti. Kada s vremena na vreme slušam propovedi, dobijam malo elana za moju veru, osećam se malo ispunjenije i obogaćenije, a onda kada naiđem na bilo kakve poteškoće ili negativnosti u svojoj dužnosti, imam određenu motivaciju i uglavnom ne postajem negativan.” Da li se propovedi slušaju da bi se postiglo to dejstvo? Većina ljudi koji su slušali propovedi tokom godina ne napuštaju crkvu, bez obzira na to kako su orezani, kako se dovode u red ili grde. Postizanje ovog dejstva donekle je povezano sa slušanjem propovedi, ali ono što želim da vidim nije samo da se plamen koji slabi u vašem srcu ponovo rasplamsa posle svake propovedi. Ne radi se samo o tome. Puki elan je beskoristan. Elan ne treba koristiti za činjenje zla ili za kršenje istina-načela. Elan služi da vas natera da stremite ka istini s jasnijim ciljem i pravcem – treba da težite ka istina-načelima i da ih primenjujete. Dakle, može li slušanje propovedi da postigne to dejstvo? Svaka propoved kao da ti rasplamsa srce, kao da te napuni energijom ili napumpa vazduhom. Ponovo se osećaš pun elana, znaš u kojem pravcu treba dalje da se krećeš i da nikada ne lenčariš niti da si negativan i da si retko kad slab. Međutim, ova ispoljenja nisu uslovi za postizanje spasenja. Postoji nekoliko uslova za postizanje spasenja: prvo, moraš da budeš spreman da čitaš Božje reči i slušaš propovedi; drugo, a to je i najvažniji uslov, bez obzira na to sa kakvim se velikim ili malim stvarima susrećeš u svakodnevnom životu, posebno s pitanjima koja se odnose na obavljanje tvoje dužnosti i na glavno delo Božje kuće, moraš da budeš u stanju da tražiš istina-načela, umesto da deluješ na osnovu sopstvenih ideja, da radiš šta god želiš, ili da budeš proizvoljan i nesmotren. Svrha toga što vam neumorno govorim o istini i objašnjavam načela različitih pitanja kao što je ovo nije da vas nateram da postignete nemoguće, ni da vas nateram da prevaziđete svoje sposobnosti, niti da vam samo podstaknem elan. Radije želim da vas navedem da tačnije razumete Božje namere, da shvatite načela i osnovu za činjenje različitih stvari i kako ljudi treba da se ponašaju da bi zadovoljili Božje namere, a ne da postupaju na osnovu svojih iskvarenih naravi, misli, gledišta i znanja kada se suočavaju s pitanjima, već da sve to zamene istina-načelima. To je jedan od glavnih načina na koji Bog spasava ljude. To je zato da bi mogao da uzmeš Božje reči kao svoju osnovu i načela u svemu na šta naiđeš i da bi Njegove reči vladale po svakom pitanju. Drugim rečima, to je zato da biste svakim pitanjem mogli da se bavite i rešavate ga na osnovu Božjih reči, umesto da se oslanjate na ljudsku pamet i sklonosti, ili da im pristupate u skladu sa ljudskim ukusima, ambicijama i željama. Kroz takav način propovedanja i razgovaranja o istini, Božje reči i istina se utiskuju u ljude, omogućavajući im da imaju život u kojem je istina njihova stvarnost. To je obeležje spasenja. Bez obzira na ono sa čime se suočavate, trebalo bi da uložite više truda u istina-načela i Božje reči. Takva je osoba koja teži spasenju i koja je mudra. Ljudi koji uvek ulažu trud u spoljašnje ponašanje, formalnosti, doktrine i prazne parole su nepromišljeni. Oni nisu ti koji teže spasenju. Nikada ranije niste tako razmišljali o stvarima, ili ste to retko činili, te je, kada je reč o pitanjima primene istina-načela, vaš um u osnovi prazan. Vi ne mislite da je to pitanje bitno i kad god se nađete u situacijama koje uključuju istina-načela, posebno kada su u pitanju određene ključne situacije, kada se suočite s antihristima ili zlim ljudima koji prekidaju i ometaju rad crkve, vi ste uvek veoma pasivni. Ne znate kako da se nosite s takvim pitanjima i pristupate im na osnovu sopstvenih sebičnih motiva i osećanja. Niste u stanju da ustanete da branite rad crkve i na kraju uvek doživite neuspeh i olako i na brzinu zataškavate priču. Ukoliko se ne sprovede istraga o tim pitanjima, moći ćeš da se provučeš. Ukoliko se sprovede istraga kako bi se utvrdila odgovornost, možda ćeš biti uklonjen s položaja ili će ti biti dodeljena druga dužnost; ili još gore, možda ćeš biti prebačen u Grupu B, a neki će ljudi možda biti čak i uklonjeni. Da li su to posledice koje želite da vidite? (Ne.) Ako jednog dana zaista budete smenjeni sa svog položaja ili primorani da prestanete da obavljate svoju dužnost ili, u težem slučaju, ako budete poslati u običnu crkvu ili u Grupu B, da li ćete se preispitati? „Da li sam verovao u Boga da bih na kraju ovde završio? Da li sam odustao od svog posla, svojih izgleda, svoje porodice i odrekao se toliko toga samo da bih bio prebačen u Grupu B ili uklonjen? Da li sam verovao u Boga da bih Mu se protivio? To svakako ne bi trebalo da bude svrha moje vere u Boga. Čemu onda moja vera u Boga? Zar ne bi trebalo da o tome dobro razmislim? Ostavimo li za sada po strani to da verovanje u Boga udovoljava Njegovim namerama, u najmanju ruku bi trebalo da zadobijem život i uđem u istina-stvarnost. U najmanju ruku bi trebalo da mogu da osetim koji aspekt Božjih reči i istine je postao moj život. Trebalo bi da mogu da se oslonim na istinu da bih živeo i da bih nadvladao Sotonu i svoju sopstvenu iskvarenu narav, i trebalo bi da mogu da se bunim protiv tela i napustim svoje predstave. Kada me nešto zadesi, apsolutno treba da se pridržavam istina-načela. Ne bi trebalo da postupam u skladu sa svojom iskvarenom naravi, trebalo bi da mogu da postupam spontano i prirodno u skladu sa Božjim rečima, bez ikakvih poteškoća ili prepreka. Trebalo bi da duboko u sebi osetim da su Božje reči i istina već utkane u mene, da su postale moj život i deo moje ljudskosti. To je nešto prijatno, nešto što vredi slaviti.” Da li se inače tako osećate? Kada napravite presek sve patnje koju ste pretrpeli i danka koji ste platili za svoju veru u Boga tokom godina, u srcu ćete osetiti milinu, osetićete da postoji nada za vaše spasenje i da ste okusili slast razumevanja istine i davanja sebe za Boga. Da li ste osetili ili iskusili takve stvari? Ako niste, šta treba da uradite? (Da od sada ozbiljno počnemo da stremimo ka istini.) Od sada počnite ozbiljno da stremite – ali kako bi trebalo da stremite za njom? Treba da razmislite o pitanjima u kojima se često protivite Bogu. Bog uvek iznova uređuje okolnosti za tebe da bi te nečemu naučio, da bi te kroz njih promenio, da bi u tebe usadio Svoje reči, da bi te naveo da uđeš u aspekt istina-stvarnosti i da bi te po tim pitanjima sprečio da živiš u skladu sa Sotoninom iskvarenom naravi i da bi umesto toga živeo u skladu sa Božjim rečima, da bi Njegove reči bile utkane u tebe i postale tvoj život. Ali ti se često buniš protiv Boga po tim pitanjima, niti se pokoravaš Bogu niti prihvataš istinu, ne shvataš Njegove reči kao načela koja treba da slediš i ne proživljavaš Njegove reči. To Boga vređa, a ti uvek iznova gubiš priliku za spasenje. Dakle, kako treba da se preokreneš? Počev od danas, po pitanjima koja možeš da prepoznaš kroz razmišljanje i jasno da ih osetiš, treba da se pokoriš Božjoj orkestraciji, da prihvatiš Njegove reči kao istina-stvarnost, da prihvatiš Njegove reči kao život i promeniš način na koji živiš. Kada naiđeš na takve situacije, treba da se pobuniš protiv svog tela i svojih sklonosti i da postupaš u skladu s istina-principima. Zar to nije put primene? (Jeste.) Ako samo nameravaš da u budućnosti revnosno težiš, ali ti nedostaje poseban put primene, to nije dobro. Ako imaš taj poseban put primene i spreman si da se pobuniš protiv svog tela i na taj način počneš ispočetka, onda još uvek ima nade za tebe. Ako nisi voljan da primenjuješ na taj način i umesto toga se držiš istih starih načina, držeći se starih ideja i živeći po svojoj iskvarenoj naravi, onda tu više nema šta da se priča. Ukoliko se zadovoljavaš samo time da si službenik, šta tu još ima da se priča? Pitanje spasenja nema nikakve veze s tobom, niti si za to zainteresovan, tako da nema više o čemu da se raspravlja. Ako si zaista spreman da stremiš ka istini i spasenju, onda je prvi korak da počneš da se rastaješ od svoje iskvarene naravi, od svojih raznih pogrešnih misli, predstava i postupaka. Prihvati okruženja koja ti je Bog uredio za svakodnevni život, prihvati Njegovo ispitivanje, testiranje, grdnju i sud, a kada te nešto zadesi nastoj da postepeno primenjuješ u skladu s istina-načelima i postepeno pretvori Božje reči u načela i merila svog svakodnevnog ponašanja i delovanja, i pretvori ih u svoj život. To je ono što treba da se ispolji kod nekoga ko stremi ka istini, i to je ono što treba da se ispolji u osobi koja teži spasenju. Zvuči lako, koraci su jednostavni i nema dugog izlaganja, ali sprovođenje u delo nije tako lako. To je zato što u ljudima ima previše iskvarenih stvari: njihove sitničavosti, sitnih spletki, sebičnosti i podlosti, njihovih iskvarenih naravi i svih vrsta smicalica. Povrh toga, neki ljudi poseduju znanje, naučili su neke filozofije za ovozemaljsko ophođenje i manipulativne taktike u društvu, a poseduju i neke nedostatke i mane u pogledu svoje ljudskosti. Na primer, neki ljudi su proždrljivi i lenji, drugi su leporečivi, neki imaju izuzetno podlu prirodu, drugi su sujetni, ili nepromišljeni i naprasiti u svojim postupcima, uz mnoge druge mane. Postoje mnogi nedostaci i problemi koje ljudi treba da prevaziđu po pitanju svoje ljudskosti. Međutim, ako želiš da postigneš spasenje, ako želiš da primenjuješ i iskusiš Božje reči i zadobiješ istinu i život, moraš više da čitaš Božje reči, da postigneš određeno razumevanje istine, da budeš u stanju da primenjuješ i pokoravaš se Njegovim rečima i da počneš tako što ćeš primenjivati istinu i pridržavati se istina-načela. To je samo nekoliko jednostavnih rečenica, ali ljudi ne znaju kako da ih primenjuju niti dožive. Nezavisno od tvog kova ili obrazovanja, i bez obzira na tvoje godine ili na to koliko dugo veruješ, u svakom slučaju, ako si na pravom putu primene istine, sa ispravnim ciljevima i pravcem, i ako su sve tvoje stremljenje i naprezanje radi primene istine, ono što ćeš na kraju zadobiti će nesumnjivo biti istina-stvarnost i Božje reči će postati tvoj život. Prvo odredi sebi cilj, zatim postepeno primenjuj u skladu s tim putem i na kraju ćeš sigurno nešto zadobiti. Da li verujete u to? (Da.)

U ovoj etapi razgovaramo o otpuštanju ljudskih težnji, ideala i želja. Na našem poslednjem okupljanju razgovarali smo otpuštanju određene vrste bremena koje potiče iz porodice. Što se tiče teme bremena koje potiče iz porodice, prvo smo govorili o očekivanjima koja gaje roditelji, a zatim o očekivanjima koja roditelji imaju od svog potomstva. Sve to ljudi treba da otpuste u procesu stremljenja ka istini, zar ne? (Da.) Što se tiče otpuštanja težnji, ideala i želja ljudi, naveli smo ukupno četiri stavke. Prva stavka su interesi i hobiji, druga je brak, a treća je porodica – o ta tri smo se već razgovarali. Koja nam je stavka još preostala? (Karijera.) Četvrta stavka je karijera; treba da razgovaramo o njoj. Da li je neko od vas ranije razmišljao o toj temi? Ako jeste, može to prvo da podeli sa svima. (Svojevremeno sam mislio da nečiji uspeh ili neuspeh u karijeri odražava njegov uspeh ili neuspeh kao osobe. Mislio sam da kada neko nije posvećen ili zabrlja u karijeri, to znači da nije uspeo kao osoba.) E, sad, kada je u pitanju otpuštanje karijere, šta treba otpustiti? (Ljudi treba da otpuste svoje ambicije i želje u vezi s karijerom.) To je jedno moguće viđenje. Šta mislite, šta biste sve mogli da otpustite kada je u pitanju „karijera”, a što se tiče teme otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja? Zar u procesu stremljenja ka istini ne bi trebalo da rešite različite probleme koje vam karijera donosi? (U prošlosti, dok sam živeo u sekularnom svetu, verovao sam da moram da imam uspešnu karijeru, da treba da steknem neko priznanje. Zbog toga sam se očajnički posvetio karijeri, u nameri da se istaknem. Čak i nakon što sam počeo da verujem u Boga, i u Božjoj kući sam želeo da se istaknem, da navedem druge da mi se dive. To je postala značajna prepreka za moj život-ulazak.) Ono što podrazumevate pod karijerom u suštini je lična težnja; ona se dotiče i puta kojim neko ide. Dakle, u našem razgovoru o „karijeri” pod temom otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja, za sada neću pominjati nijedan sadržaj koji se dotiče ljudskih težnji. Pre svega ćemo govoriti o tome šta doslovno znači „karijera”. Na šta se odnosi „karijera”? To je posao ili rad koji ljudi obavljaju da bi opskrbili svoje porodice dok žive na ovom svetu. Ta tema spada u okvir „karijere” pod temom otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja o kojoj želimo da razgovaramo. To su obim i načela za angažovanje na nekom poslu kako bi se opskrbila nečija porodica, i za izbor zanimanja u društvu dok verujemo u Boga i stremimo ka istini. Naravno, to će se manje-više doticati dela sadržaja o ljudskim težnjama i Božjim zahtevima u vezi posla kojim se vernik bavi. Takođe se može reći da se odnosi na misli i gledišta koja vernik treba da poseduje prema različitim poslovima i karijerama u svetu. Teme koje se tiču karijere prilično su obimne; mi ćemo ih razvrstati u kategorije, i na taj način pomoći ljudima da razumeju koja merila i zahteve Bog ima za karijere vernika i onih koji streme ka istini, kao i koje misli i gledišta Bog zahteva od vernika i onih koji streme ka istini dok se bave ili se opredeljuju za zanimanja. To će omogućiti ljudima da otpuste težnje i želje vezane za karijere koje postoje u okviru njihovih predstava i želja. Istovremeno, to će takođe ispraviti pogrešne stavove koje ljudi imaju o zanimanjima kojima se bave ili o karijerama kojima teže u svetu. Odvojićemo sadržaj o karijerama koje ljudi treba da otpuste u četiri glavne stavke: prva stavka koju ljudi treba da shvate jeste da ne treba da se bave dobročinstvom; druga stavka je da budu zadovoljni što imaju šta da jedu i da obuku; treća stavka je da se klone raznih društvenih sila; četvrta stavka je da se klone politike. Razgovaraćemo o pitanjima koja se odnose na otpuštanje karijere na osnovu te četiri stavke. Razmislite, da li je sadržaj te četiri stavke bitan za ono o čemu ste razgovarali? (Nije.) O čemu ste razgovarali? (O ličnim težnjama.) Ono o čemu ste razgovarali ne uključuje istina-načela, već se samo odnosi na nekolicinu malih, ličnih težnji. Ove četiri stavke o kojima razgovaramo uključuju različita načela u okviru teme karijera. Ako ljudi shvate ta različita načela, biće im lako da se odreknu onoga čega bi trebalo da se odreknu u vezi s karijerom tokom procesa stremljenja ka istini. Biće im lako da to otpuste jer će proniknuti u aspekte istine. Međutim, ako ne razumeš te istine, biće ti veoma teško da ih otpustiš. Hajde da razgovaramo o svakom od ta četiri principa otpuštanja karijere pojedinačno.

Prvo, nemojte se baviti dobročinstvom. Šta znači ne baviti se dobročinstvom? Lako je razumeti doslovno značenje tih reči. Vi svi manje-više imate neku predstavu o pitanju dobročinstva, zar ne? Na primer, sirotišta, svratišta i slične dobrotvorne organizacije koje postoje u društvu – to su sve organizacije i svrhe koje se odnose na dobročinstvo. Dakle, kada je reč o karijerama u koje se ljudi upuštaju, prvi Božji zahtev je da se ne bave dobročinstvom. Šta to znači? To znači da ljudi ne bi trebalo da rade stvari koje podrazumevaju dobročinstvo, niti da se bave bilo kojom delatnošću vezanom za dobročinstvo. Zar to nije lako razumeti? Kao neko ko veruje u Boga, ko živi u fizičkom telu, ko ima porodicu i život i potreban mu je novac da bi izdržavao sebe i svoju porodicu, ti treba da radiš. Bez obzira kojom vrstom zanimanja se baviš, prvi Božji zahtev za ljude je da se ne bave dobročinstvom. Ne treba da se baviš dobročinstvom zato što veruješ u Boga, niti da se baviš dobročinstvom da bi se izdržavao. Taj posao nije zanimanje kojim treba da se baviš. To nije zanimanje koje ti je Bog poverio, a svakako nije dužnost koju ti je Bog poverio. Stvari poput dobročinstva nisu bitne za vernike, niti za one koji streme ka istini. Nasuprot tome, moglo bi se reći da ako se baviš dobročinstvom, Bog to neće slaviti. Čak i da to radiš dobro, na sopstveno zadovoljstvo, i dobiješ priznanje od društva, pa čak i od braće i sestara, Bog to neće prepoznati, niti će ga slaviti. Bog te neće slaviti, niti će te na kraju blagosloviti, neće napraviti izuzetak i dozvoliti da postigneš spasenje, a neće ti dati ni divno odredište jer si se nekada bavio dobročinstvom, jer si nekada bio veliki filantrop, pomagao mnogima, činio brojna dobra dela, bio od koristi mnogima, ili čak spasao mnoge živote. Drugim rečima, bavljenje dobročinstvom nije neophodan uslov za spasenje. Šta onda dobročinstvo podrazumeva? U stvarnosti, u većoj ili manjoj meri, svako ima jednu ili dve stvari na umu koje se definitivno mogu smatrati nekom vrstom dobročinstva. Na primer, usvajanje pasa lutalica. Zbog toga što neke zemlje nemaju strogu kontrolu kućnih ljubimaca, ili zbog loših ekonomskih uslova, često vidite pse lutalice na ulicama ili u određenim krajevima. Šta se podrazumeva pod „psima lutalicama”? To znači da ima ljudi koji ne mogu sebi da priušte da zadrže svoje pse ili to ne žele, pa ih napuste, ili su se možda psi iz nekog razloga izgubili i sada lutaju ulicama. Možda mislite: „Verujem u Boga, pa treba da usvojim ove životinje, jer činjenje dobrih dela je Božja namera, to je nešto što donosi slavu Božjem imenu i to je odgovornost koju vernici treba da preuzmu. To je obaveza koja se ne može izbeći.” Dakle, kada vidite pse lutalice ili ulične mačke, vodite ih kući i usvajate ih, živite skromno da biste im kupili hranu. Neki ljudi za to čak odvajaju dobar deo svoje plate i novac za životne potrebe i na kraju usvajaju sve više pasa i mačaka i moraju da iznajme kuću. Zbog toga s vremenom počinje da im nedostaje novac za sopstvene životne potrebe, a njihova plata više ne može to da pokrije, tako da nemaju drugog izbora nego da se zadužuju. Ali bez obzira na to koliko prilike postanu teške, oni osećaju da je to obaveza koju ne mogu da izbegnu, odgovornost koju ne mogu da skrajnu, da to treba da smatraju dobrim delom i da tako treba da nastave. Oni smatraju da primenjuju istinu i da se pridržavaju načela. Oni troše veliku količinu novca, energije i vremena na usvajanje tih napuštenih mačaka i pasa kako bi se bavili dobročinstvom i u srcu se osećaju veoma lagano i ostvareno, zadovoljni su sobom, a neki ljudi čak misle: „Ovo je slavljenje Boga, ja usvajam stvorenja koja je Bog stvorio – ovo je nemerljivo dobro delo, i Bog će ga sigurno slaviti.” Da li je to ispravan način razmišljanja? (Nije.) Bog ti nije poverio taj zadatak. To nije ni tvoja obaveza ni tvoja odgovornost. Ako naiđeš na napuštene mačke ili pse i dopadnu ti se, u redu je da usvojiš jednu ili dve životinje. Međutim, ako udomljavanje napuštenih životinja smatraš oblikom dobročinstva, verujući da je dobročinstvo nešto što vernik treba da čini, onda se gadno varaš. To je iskrivljeno razumevanje i shvatanje.

Postoje i ljudi koji, verujući u sopstveni kapacitet za opstanak, koriste ono malo viška novca koji imaju da pomognu siromašnima oko sebe. Nude im odeću, hranu, dnevne potrepštine, pa čak i novac, smatrajući to nekom vrstom obaveze koju treba da ispune. Možda čak dovedu neke siromašne ljude svojoj kući, podele jevanđelje s njima i daju im novac za trošak. Ti siromasi pristaju da veruju u Boga, a nakon toga im obezbeđuju stan i hranu, misleći da ispunjavaju svoju dužnost i obavezu. Postoje i ljudi koji primete da ima nezbrinute siročadi. Imaju nešto malo viška novca, pa onda pomažu siročićima, osnivaju domove za pružanje socijalne pomoći i sirotišta i usvajaju siročiće. Kada ih usvoje, oni im obezbeđuju stan, hranu i školovanje, pa ih odgajaju čak i do odraslog doba. Ne samo da se oni time bave, već to prenose i na sledeću generaciju. Oni veruju da je to nemerljivo dobro delo, nešto što mora biti blagosloveno i delo dostojno Božje slave. Čak i tokom perioda širenja jevanđelja, neki ljudi vide moguće primaoce jevanđelja iz osiromašenih oblasti koji imaju verska ubeđenja i osećaju se primorani da im pomognu i daju im milostinju. Ali širenje jevanđelja je širenje jevanđelja, nije ni dobročinstvo ni pružanje pomoći. Svrha širenja jevanđelja je da se oni koji mogu da razumeju Božje reči i prihvate istinu, to jest Božje stado, dovedu u Njegovu kuću, u Njegovo prisustvo, dajući im priliku za spasenje. Nije svrha da se pomaže siromašnima da bi imali šta da jedu i obuku, da bi imali život normalne osobe i da ne bi gladovali. Stoga, iz bilo koje perspektive i u bilo kojem pogledu, bilo da se radi o pružanju pomoći kućnim ljubimcima ili životinjama, ili o pomaganju siromašnim pojedincima ili onima koji ne mogu da zadovolje svoje osnovne potrebe, to pitanje angažovanja u dobrotvorne svrhe nije ono što Bog zahteva kao deo dužnosti, odgovornosti ili obaveze koju neko treba da ispuni. To nema veze s ljudima koji veruju u Boga i primenjuju istinu. Ako ljudi imaju dobro srce i voljni su da to urade, ili povremeno naiđu na određene ljude kojima je potrebna pomoć, mogu to da čine ako su u mogućnosti. Međutim, na to ne treba da gledaš kao na zadatak koji ti je Bog poverio. Ako imaš mogućnost i uslove, ponekad možeš da pomogneš, ali to samo predstavlja tebe lično, a ne Božju kuću i svakako ne Božje zahteve. Naravno, to ne znači da si zadovoljio Božje namere i sigurno ne znači da primenjuješ istinu. Naprosto predstavlja tvoje lično ophođenje. Ako to povremeno učiniš, Bog te neće osuditi za to, ali neće to ni slaviti – to je sve. Ukoliko to pretvoriš u karijeru, ako otvaraš staračke domove, domove za pružanje socijalne pomoći, sirotišta, skloništa za životinje ili se čak angažuješ u vreme prirodnih katastrofa i prikupljaš sredstva od braće i sestara u crkvi ili od zajednice za područja ili ljude pogođene katastrofama, šta misliš, koliko ti dobro ide? Štaviše, neki ljudi posle zemljotresa, poplava ili drugih prirodnih nepogoda ili katastrofa koje je izazvao čovek, obraćaju se crkvi da traže priloge od braće i sestara. Što je još gore, neki čak koriste priloge da pomognu na tim mestima i ljudima koje je zadesila nesreća. Smatraju da je to obaveza svakog vernika i obaveza koju crkva, kao socijalna društvena organizacija, treba da ispuni. Oni to smatraju pravednim razlogom, ne samo zato što zahtevaju priloge od braće i sestara, već i zato što pozivaju crkvu da izdvoji svoja sredstva od priloga za pomoć područjima koja su pogodile nesreće. Šta misliš o tome? (To nije dobro.) Da li samo nije dobro? Razgovarajte o prirodi tog pitanja. (Prilozi su namenjeni širenju jevanđelja, širenju dela jevanđelja. Oni nisu namenjeni za pomoć u slučaju nesreća ili za pomoć siromašnima.) (Humanitarna pomoć nema veze sa istinom; njeno pružanje ne znači da se istina primenjuje, a svakako ne svedoči o promeni naravi.) Neki ljudi veruju da, pošto svi žive na istoj planeti, stanovnici Zemlje čine jednu veliku porodicu, te kada je jedna strana u nevolji, drugi bi trebalo da se udruže kako bi joj pružili podršku. Oni smatraju da treba tako da postupe da bi ljudi u unesrećenom području osetili toplinu drugih ljudi i iskusili toplinu i pomoć crkve. Oni to smatraju neizmerno dobrim delom, činom koji ukazuje poštovanje Bogu i divnom prilikom da svedoče o Bogu. Kada se od nekih ljudi zahteva da se drže načela dok izvršavaju dužnosti i da usklade svoju primenu sa Božjim rečima i obavezama na poslu, nedostaju im polet i motivacija. Oni o tome ne razmišljaju u svom srcu. Međutim, kada se radi o prikupljanju priloga za pružanje pomoći ljudima siromašnih ili zaostalih nacija, kupovini opreme za obavljanje dužnosti i prikupljanju pomoći koja će im obezbediti dovoljno hrane i odeće za život, oni postaju posebno zainteresovani i željni da se bace na posao, kojeg im nikada nije dosta. Zašto su tako poletni? Zato što žele da postanu veliki filantropi. Čim se pomene veliki filantrop, počinju da se osećaju posebno plemenito. Osećaju se posebno počastvovanim da žrtvuju svoj trud zarad života tih siromašnih ljudi i da ispoljavaju sopstvenu svetlost i toplinu. To kod njih izaziva veliko uzbuđenje, te su samim tim neki ljudi posebno voljni da se uključe u takve aktivnosti. Ali koja se svrha nalazi u pozadini te izuzetne spremnosti da se time bave? Da li je to zaista da bi se Bogu ukazala čast? Da li je Bogu potrebna takva vrsta časti? Da li je Bogu potrebno takvo svedočanstvo? Hoće li Božje ime biti poniženo ako ne daš novac ili ne pružiš pomoć? Da li će Bog izgubiti Svoju slavu? Da li će Bog stvarno biti slavljen kada to učiniš? Da li će biti zadovoljan? Da li je stvarno tako? (Ne, nije.) O čemu se onda tu radi? Zašto su ti ljudi toliko voljni da to rade? Da li je njihova namera da zadovolje sopstvenu sujetu? (Jeste.) To rade da bi dobili pohvale od onih kojima su pomogli, da bi bili pohvaljeni za svoju velikodušnost, širokogrudost i bogatstvo. Neki ljudi naprosto poseduju herojski duh: žele da budu spasitelji. Zašto onda ne spasiš sebe? Da li znaš kakvo si ti stvorenje? Ako imaš sposobnost da spasiš druge, zašto ne možeš da spasiš sebe? Ako si toliko velikodušan, zašto se ne bi prodao i dao novac tim ljudima da im pomogneš? Zašto koristiti priloge? Ako imaš tu sklonost, treba da prestaneš da jedeš i piješ, ili da jedeš samo jedan obrok dnevno i da iskoristiš novac koji uštediš da pomogneš tim ljudima, da im omogućiš da dobro jedu i da se toplo obuku. Zašto zloupotrebljavaš Božje priloge? Zar to nije velikodušnost na račun Božje kuće? (Jeste.) Biti velikodušan na račun Božje kuće, zaslužiti titulu „velikog filantropa” od drugih, zadovoljiti sopstvenu sujetnu želju da budeš potreban drugima – zar to nije besramno? (Jeste.) Pošto je to besraman čin, da li treba ili ne treba da se vrši? (Ne treba.) Priroda širenja jevanđelja koje obavlja Božja kuća nije da se bavi dobročinstvom; ona se bavi traženjem ovaca koje mogu da razumeju Božje reči, vraćanjem tih ljudi u Božje prisustvo, prihvatanjem Božje grdnje i suda i primanjem Božjeg spasenja. To se zove saradnja sa Božjim planom upravljanja za spasavanje čovečanstva, a ne bavljenje dobročinstvom, ne nuđenje pomoći niti propovedanje jevanđelja gde god ima sirotinje. To je dobročinstvo pod maskom širenja jevanđelja, kako bi se obezbedilo da su ti ljudi dobro nahranjeni i dobro obučeni, da koriste savremenu tehnologiju i uživaju u modernom životu – mogu li takvi postupci da spasu ljude? Takvim postupcima ne može se postići svrha širenja jevanđelja i spasavanja ljudi. Širenje jevanđelja nije bavljenje dobročinstvom; njegova svrha je osvajanje srca, dovođenje ljudi pred Boga, omogućavanje tim ljudima da prihvate istinu i Božje spasenje – a ne pružanje pomoći. Zbog rada u crkvi, neki pojedinci napuštaju svoj posao i porodicu kako bi se u potpunosti usredsredili na svoje dužnosti, a Božja kuća im pokriva životne troškove. Ali to nije pomoć, niti je dobročinstvo. Kada Božja kuća širi jevanđelje i uspostavlja crkvu, ona ne uspostavlja socijalne ustanove niti svratišta. Ne radi se o korišćenju tih pogodnosti ili sredstava da bi se ljudi potkupili niti da bi bili pušteni u Božju kuću da jedu i piju na tuđ račun. Božja kuća ne podržava parazite ni prosjake, niti prima skitnice i siročad, niti pruža pomoć ljudima koji nemaju šta da jedu. Ako neko ne može sebi da priušti da jede, to je zato što je lenj ili nesposoban. Sam je kriv za to i nema nikakve veze s nama koji širimo jevanđelje. Širimo jevanđelje kako bismo pridobili ljude, pridobili one koji mogu da razumeju Božje reči i prihvate istinu, a ne da vidimo ko je siromašan, ko je jadan, ko je potlačen ili ko nema kome da se obrati, kako bismo mogli da ga primimo ili mu pomognemo. Širenje jevanđelja ima svoja načela i merila, a postoje i zahtevi i merila za moguće primaoce jevanđelja. Ne radi se o traženju prosjaka. Stoga, ako smatraš da je širenje jevanđelja dobrotvorni poduhvat, varaš se. A još se više varaš ako veruješ da se baviš dobročinstvom kada vršiš dužnost širenja jevanđelja. Taj pravac, kao i polazna tačka, suštinski su pogrešni. Ako neko ima takvo gledište ili daje takav pravac svojim postupcima, treba brzo da se ispravi i promeni svoju tačku gledišta. Bog nikada ne sažaljeva siromašne niti potlačene na dnu društvene lestvice. S kim Bog saoseća? U najmanju ruku, to mora biti neko ko veruje u Boga, neko ko može da prihvati istinu. Ako ne slediš Boga, već Mu se opireš i bogohuliš, da li će Bog saosećati s tobom? To nije moguće. Stoga, ljudi ne treba pogrešno da misle: „Bog je saosećajni Bog. Žali one koji su potlačeni, koji su neprepoznati, koji su poniženi, koji su skrajnuti i nemaju kome da se obrate u društvu. Bog ih sve sažaljeva i Bog ih pušta u Svoju kuću.” To je pogrešno! To su tvoje predstave i uobrazilja. Bog nikada nije rekao niti učinio tako nešto. To su samo tvoje puste želje, tvoje ideje o ljudskoj dobroti, koje nemaju veze sa istinom. Pogledaj ljude koje je Bog izabrao i doveo u Svoju kuću. Bez obzira na njihovu društvenu klasu, da li se Bog sažalio ili bio bolećiv prema nekome zato što nije imao šta da jede i doveo ga u Svoju kuću? Ne, ni prema kome. Naprotiv, oni ljudi koje je Bog izabrao, bez obzira na njihovu društvenu klasu – čak i ako su bili seljaci – nema slučajeva da nisu imali za hranu, a među njima nema ni prosjaka. To je svedočanstvo Božjih blagoslova. Ako te je Bog izabrao i deo si Božjeg izabranog naroda, On neće dozvoliti da postaneš toliko siromašan da ne možeš sebi da priuštiš za hranu, niti da dođe do toga da moraš da prosiš za hranu. Umesto toga, Bog će te opskrbiti odećom i hranom u izobilju. Neki ljudi koji veruju u Boga uvek u sebi nose određene zablude. Šta oni to misle? „Većina vernika dolazi iz najnižih slojeva društva, a neki su čak i prosjaci.” Da li je tako? (Ne, nije.) Postoje čak i neki koji šire glasine da sam Ja nekada bio prosjak. Rekao sam: „Ako je tako, da li sam ikada obukao kostret ili nosio štap? Ako kažeš da sam bio prosjak, kako je moguće da ne znam za to?” Ja sam taj o kome pričamo, ali čak ni Ja ne znam; to je potpuno besmisleno! Šta znače Božje reči: „Lisice imaju jazbine, ptice gnezda, a Sin Čovečiji nema gde da nasloni glavu”? Da li Bog kaže da je On postao prosjak? Da li On kaže da nije imao podršku i da nije mogao da priušti sebi da jede? (Ne.) Ne kaže. Šta onda znači ta izjava? Znači da su svet i ljudski rod napustili Boga; to pokazuje da nije bilo mesta za Boga i Bog je došao da spase čovečanstvo, ali Ga nisu prihvatili. Niko nije bio voljan da primi Boga. Ta izjava ukazuje na ružnu stranu iskvarenog ljudskog roda i odražava patnju koju je ovaploćeni Bog podneo u ljudskom svetu. Kada je Bog to rekao, neki ljudi su pomislili: „Bog voli prosjake, a nama je mnogo bolje nego prosjacima, tako da je naš status uzvišeniji u Božjim očima.” Samim tim, spremni su da pomognu prosjacima. Posredi je potpuno pogrešno tumačenje od strane ljudi, ono pripada njihovim pogrešnim mislima i gledištima. To nema apsolutno nikakve veze sa Božjom suštinom, Njegovom naravi ili Njegovom saosećajnošću i ljubavlju.

Neki ljudi kažu: „Govoriš o otpuštanju ’karijere’ u okviru teme otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja i kažeš ljudima da ne treba da se bave dobročinstvom. Ali zašto uvek naglašavaš da prema životinjama treba lepo da se postupa i da se ne zlostavljaju? Šta to znači? Čak i u Božjoj kući ima pasa i mačaka i ljudima nije dozvoljeno da ih zlostavljaju.” Reci Mi, postoji li razlika između ovoga i dobročinstva? Da li je to isto? (Ne, nije.) O čemu je ovde reč? (Nezlostavljanje različitih vrsta životinja je izraz normalne ljudskosti.) To jeste izraz normalne ljudskosti. Šta bi onda trebalo da bude primena i ispoljavanje normalne ljudskosti? (Kada neko odluči da ih zadrži, mora da ispuni svoju odgovornost.) Ispunjavanje sopstvene odgovornosti – postoji li nešto konkretnije? (Moraju da se brinu o njima.) To je specifična radnja. Koja načela treba poštovati? To podrazumeva istinu. Dozvolite Mi da objasnim, a vi slušajte i vidite da li to podrazumeva istinu. Briga o stvorenjima koja je Bog stvorio izraz je normalne ljudskosti. Jasnije rečeno, to znači da ispunjavate svoju odgovornost prema njima i da se o njima dobro brinete. Pošto ste odlučili da ih zadržite, morate da ispunite svoju odgovornost. Kućni ljubimci postoje da bi ih ljudi čuvali i brinuli se o njima. Oni nisu kao divlje životinje kojima nije potrebna tvoja briga. Najveće poštovanje i briga koju možete da pokažete prema divljim životinjama jeste da izbegavate namerno uništavanje njihovog staništa i da ih ne lovite niti ubijate. Što se tiče živine, stoke ili kućnih ljubimaca koje ljudi mogu da drže u svojim domaćinstvima, ako odlučiš da ih zadržiš, treba da ispunjavaš svoju odgovornost. To jest, shodno svojim okolnostima, budi s njima koliko možeš, a ako si zauzet, samo se postaraj da budu nahranjeni i da im je udobno. Sve u svemu, treba da ih ceniš. Šta znači ceniti ih? Poštuj život koji je Bog stvorio i brini se za stvorenja koja je On stvorio. Neguj ih, brini se o njima: to nije dobročinstvo, to je ispravno postupanje prema njima. Da li je to načelo? (Jeste.) To nije dobročinstvo. Na šta se odnosi dobročinstvo? Tu se ne radi o ispunjavanju odgovornosti niti o poštovanju života. Radi se o prevazilaženju vaših kapaciteta i energije i pretvaranju tih aktivnosti u karijeru. To nema nikakve veze sa gajenjem kućnih ljubimaca. Ako neko ne može da pronađe u sebi ni tračak ljubavi niti odgovornost za kućne ljubimce koje gaji, kakva je to osoba? Da li poseduje ljudskost? (Ne, ne poseduje.) U najmanju ruku, toj osobi nedostaje ljudskost. U stvarnosti, psi i mačke ne postavljaju veoma visoke zahteve prema ljudima. Bez obzira na to koliko ih volite ili da li ih uopšte volite, u najmanju ruku treba da budete odgovorni za to da se o njima brinete, treba da ih hranite na vreme i da izbegavate da ih zlostavljate – to je dovoljno. U zavisnosti od vaše finansijske situacije, treba da im obezbedite koju god hranu ili kvalitet života koje možete da priuštite. To je sve. Njima ne treba mnogo da prežive. Samo treba da se uzdržite od zlostavljanja. Ako ljudi ne mogu da pronađu u sebi ni to malo ljubavi, to pokazuje koliko im je ljudskost manjkava. Šta se podrazumeva pod zlostavljanjem? Udarati ih i grditi bez razloga, ne hraniti ih na vreme, ne šetati ih na vreme i ne brinuti se o njima kada obole. Iskaljivati svoj bes na njima, udarati ih i grditi ako si nesrećan ili loše raspoložen. Ophoditi se prema njima na neljudski način. To je zlostavljanje. Ako možeš da ih ne zlostavljaš i možeš naprosto da ispuniš svoju odgovornost, to je dovoljno. Ako nemaš nimalo saosećanja da bi ispunio svoju odgovornost, onda ne treba ni da držiš kućnog ljubimca. Trebalo bi da ga oslobodiš, da nađeš nekoga kome se sviđa i pustiš ga da se brine o njemu, da mu pružiš šansu da živi. Neki ljudi koji drže pse čak ne mogu da se uzdrže od zlostavljanja. Oni drže pse samo da bi na njima iskalili svoje frustracije, koriste ih kao ventil kada su loše raspoloženi ili utučeni i imaju potrebu da se izduvaju. Ne usuđuju se da udaraju ili grde drugu osobu, plaše se posledica i odgovornosti koje će morati da snose. Slučajno imaju kućnog ljubimca, psa, pa svoje frustracije iskaljuju na psu, jer, na kraju krajeva, on ne razume i neće se usuditi da se usprotivi. Takvim ljudima nedostaje ljudskost. Postoje i ljudi koji drže pse i mačke, ali ne mogu da ispune svoje obaveze. Ako ti se ne sviđa, onda nemoj da držiš kućnog ljubimca. Ali ako odlučiš da ga zadržiš, moraš da ispuniš svoju odgovornost. On ima svoje životne i emotivne potrebe. Potrebna mu je voda kada je žedan i hrana kada je gladan. On takođe ima potrebu da bude blizak s ljudima i da mu oni pružaju nežnost. Ako si loše raspoložen i kažeš: „Nemam vremena za tebe, odlazi!” – to nije dobro ophođenje prema kućnom ljubimcu. Ima li u tome savesti ili razuma? (Nema.) Ima ljudi koji kažu: „Koliko je prošlo od kada si poslednji put okupao svog psa i svoju mačku? Prljavi su!” „Šta? Da ih okupam? Ne znam ni ko će mene da kupa. Izgleda da nikoga nije briga ni kada se ja danima ne okupam!” Da li je to humano ili odražava neku ljudsku osećajnost? (Ne.) Bez obzira na to da li su dobro raspoloženi ili ne, kada se mačka ili pas trljaju o njih i pokazuju privrženost, oni ih samo šutnu i kažu: „Beži, dosado! Stalno nešto tražiš čim me vidiš, kao neki uterivač dugova. Uvek si gladan ili žedan. Nisam raspoložen da se igram s tobom!” Ako nemaš nimalo saosećanja, onda ne bi trebalo da držiš kućne ljubimce. Trebalo bi odmah da ih pustiš. Ta mačka ili pas pate zbog tebe! Previše si sebičan i ne zaslužuješ da imaš kućne ljubimce. Da li će tvoja mačka ili pas imati da jede i pije zavisi od tvoje pažnje. Taj princip bi trebalo da ti je jasan. Zašto se takmičiš sa životinjama? Kažeš: „Nema ko da me kupa, ko će mene da kupa?” Ko će tebe da kupa? Ti si čovek. Treba sam sebe da kupaš. Možeš sam da se brineš o sebi, ali mačkama i psima je potrebna tvoja briga jer ih odgajaš, a zato što ih odgajaš, imaš obavezu da se brineš o njima. Ako čak ni to ne možeš da ispuniš, onda ne zaslužuješ da ih imaš. Otkud potreba da se takmičiš s njima? Čak kažeš: „Ja se brinem o tebi, ali ko se brine o meni? Kada si potišten, dolaziš kod mene po utehu. A ko mene teši kada se osećam loše?” Zar ti nisi čovek? Ljudi treba sami da se prilagođavaju i podešavaju. Mačke i psi su mnogo jednostavniji: ne mogu sami da se prilagode, pa su im potrebni ljudi da ih paze. To je razlika između odnosa prema životinjama i dobročinstva. Koje je načelo ophođenja prema životinjama? Ceni život, poštuj život i ne zlostavljaj ih. U bavljenju svim stvarima koje je Bog stvorio, drži se njihovih prirodnih zakona, odnosi se prema različitim stvorenjima koja je Bog stvorio ispravno i u skladu sa zakonima koje je On odredio, održavaj odgovarajuće odnose sa svim vrstama stvorenja i ne uništavaj niti rasturaj njihova staništa. To su načela poštovanja i negovanja života. Međutim, načela poštovanja i negovanja života ne odnose se na dobročinstvo. To je jedno od načela univerzalnih zakona koje je Bog odredio i kojih svako stvoreno biće treba da se pridržava. Ali poštovanje tog načela nije isto što i bavljenje dobročinstvom.

Ali ima onih koji pitaju: „Zašto nam Bog ne dozvoljava da nam dobročinstvo bude zanimanje? Ako nam ne dozvoljava da se bavimo dobročinstvom, šta onda društvo treba da radi u vezi s tim ljudima ili živim bićima kojima je potrebna pomoć? Ko će im pružiti pomoć?” Da li to ima ikakve veze s tobom, koji im pružaš pomoć? (Ne, to nema nikakve veze s nama.) Zar ti nisi deo čovečanstva? Da li to ima neke veze s tobom? (Ne, to nije misija ljudi.) Tačno, to nije tvoja misija, niti ti je Bog to poverio. Šta je tvoja misija? Da ispuniš dužnost stvorenog bića, da slušaš Božje reči, da se pokoriš Božjim rečima, da prihvatiš istinu kako bi postigao spasenje, da činiš ono što ti Bog kaže i kloniš se onoga što ti Bog kaže da ne činiš. Ko će se brinuti o pitanjima dobročinstva? To nije tvoja briga. U svakom slučaju, od tebe se ne zahteva da se baviš, niti da se brineš o njima. Bilo da su to državne ustanove ili različite organizacije u zajednici koje se bave dobročinstvom, to se nas ne tiče. Ukratko, onima koji veruju u Boga i streme ka istini, praćenje Božjeg puta i Njegove volje treba da budu merilo, cilj primene i pravac. To je nešto što ljudi treba da shvate i to je večna istina koja se nikada neće promeniti. Naravno, povremeno učiniti nešto da bi se pomoglo drugima nije zanimanje; to je periodična aktivnost i Bog ti to ne zamera. Neki pitaju: „Zar Bog ne slavi takve stvari?” Ne, Bog ih ne slavi. Ako si jednom dao novac prosjaku ili nekome ko nije imao kartu da se vrati kući, ili pomogao beskućniku; ako si povremeno činio nešto slično, ili čak samo nekoliko puta u životu, da li On, iz vizure Boga, slavi takve stvari? Ne, Bog ih ne slavi. Kako onda Bog vrednuje ta dela? Bog niti ih ceni, niti ih osuđuje – On ih ne vrednuje. Zašto? Zato što oni nemaju nikakve veze sa stremljenjem ka istini. To su lični postupci koji nisu od značaja za praćenje Božjeg puta i izvršavanje Njegove volje. Ako si lično voljan da ih učiniš, ako učiniš nešto dobro iz trenutnog naleta dobre volje ili te savest na to povremeno podstiče, ili ako učiniš nešto dobro u trenutku poleta ili impulsa, bilo da kasnije zažališ zbog toga ili ne, bilo da primiš nagradu ili ne, to nema značaja u sleđenju Božjeg puta niti u sprovođenju Njegove volje. Bog to ne slavi, niti te osuđuje zbog toga. Šta znači da Bog to ne slavi? To znači da te Bog neće poštedeti Svoje grdnje i suda tokom tvog spasenja zato što si jednom to učinio, niti će napraviti izuzetak i dozvoliti ti da se spaseš zato što si učinio neka dobra ili dobrotvorna dela. Šta znači da te Bog ne osuđuje zbog toga? To znači da ta dobra dela koja si učinio nemaju nikakve veze sa istinom, ona samo predstavljaju tvoje lično lepo ponašanje, ona ne idu protiv Božjih upravnih odluka, niti narušavaju bilo čije interese. Naravno, ona ne ponižava ime Božje, a još manje slave Njegovo ime. Ona ne krše Božje zahteve, niti podrazumevaju suprotstavljanje Božjim namerama i sigurno ne znače pobunu protiv Boga. Samim tim, Bog te neće osuditi zbog toga, to samo predstavlja neku vrstu ličnog dobrog dela. Iako takva dobra dela mogu dobiti pohvalu od sveta i priznanje od društva, u Božjim očima, ona nemaju nikakve veze sa istinom. Bog ih ne ceni, niti će zbog njih nekoga osuditi, što znači da pred Bogom ta dela ne znače mnogo. Međutim, postoji jedna mogućnost, a to je da ako nekoga spasite i pružite mu finansijsku pomoć ili neki oblik materijalne pomoći, ili mu čak ponudite emotivnu podršku i omogućite toj zloj osobi da uspe u svojim namerama, omogućavajući joj da počini još zločina i da bude pretnja društvu i čovečanstvu, što će prouzrokovati određene gubitke, onda bi to bila potpuno druga priča. U slučaju običnog dobročinstva, Božje stanovište je da ga On niti slavi, niti osuđuje. Ali činjenica da On to niti slavi niti osuđuje ne znači da te Bog podržava ili podstiče da se baviš dobročinstvom. Bez obzira na to, očekuje se da nećeš uložiti svoju energiju, vreme i novac u stvari koje nemaju baš nikakve veze sa spasenjem ili primenom istine i izvršavanjem tvoje dužnosti, jer imaš važnija posla. Svrha tvog vremena, energije i života nije ni dobročinstvo, ni prikazivanje tvoje ličnosti i harizme kroz karijeru u dobročinstvu. Posebno za one koji otvaraju fabrike, upravljaju školama ili vode posao sa ciljem da obezbede osnovne potrebe siromašnima ili da im pomognu da ostvare svoje ideale, oni to rade kako bi pomogli siromašnima. Ako odlučiš da na taj način pomogneš siromašnima, na to će ti svakako otići značajna količina vremena i energije. Na kraju ćeš u tu svrhu potrošiti i upotrebiti značajan deo vremena i energije u životu i samim tim ćeš imati malo vremena da stremiš ka istini; možda čak nećeš imati nimalo vremena da stremiš ka istini i sigurno nećeš biti u prilici da vršiš svoju dužnost. Umesto toga, rasipaćeš svoju energiju na ljude, događaje i stvari koje nemaju veze sa istinom, niti sa delovanjem crkve. To je bezumno ponašanje. Takvo bezumno ponašanje svodi se na to da neki ljudi uvek žele da promene ljudsku sudbinu i svet putem svojih dobrih namera i nešto malo ograničenih sposobnosti. Svojim trudom i dobrom voljom žele da promene ljudsku sudbinu. To je sulud poduhvat. A kad je sulud, nemoj ga ni preduzimati. Naravno, razlog da se tako nešto ne čini jeste da si ti neko ko stremi ka istini, da želiš da stremiš ka istini i spasenju. Ako kažeš: „Ne zanima me spasenje, a stremljenje ka istini mi nije toliko važno”, onda možeš da radiš šta god želiš. Što se tiče dobročinstva, ako je ono tvoj ideal i težnja, ako veruješ da je ono način na koji se ispoljava tvoja vrednost, da je dobročinstvo jedini način da izraziš vrednost svog života, onda svakako nastavi s tim. Možeš da koristiš sve veštine i sposobnosti koje imaš, niko te ne sprečava. Pretpostavka o kojoj ovde razgovaramo, da se ne treba baviti dobročinstvom, jeste da, pošto želiš da stremiš ka istini i spasenju, treba da otpustiš ideal i želju da se baviš dobročinstvom. Nemoj da mu težiš kao životnom idealu i želji. Ne upuštaj se u to na ličnom nivou, a ni dom Božji se neće u to upuštati. Naravno, u domu Božjem postoji jedna situacija, a to je briga o životnim uslovima neke siromašne braće i sestara. To dolazi sa pretpostavkom. Mislim da ste svi svesni te pretpostavke: to nije dobročinstvo, to je radni aranžman unutar Božje kuće koji se tiče života braće i sestara. To nema veze sa dobročinstvom. U Božjoj kući, osim što nema bavljenja dobročinstvom, takođe nema učešća u bilo kojoj od društvenih dobrotvornih aktivnosti; na primer, Božja kuća ne gradi škole, ne otvara fabrike, niti upravlja preduzećima. Ukoliko neko otvara fabrike, gradi škole, upravlja preduzećima ili učestvuje u bilo kakvim komercijalnim aktivnostima na ime obezbeđivanja finansijskih sredstava za normalan rad crkve, to se sve kosi sa upravnim odlukama Božje kuće i treba mu stati na put. Dakle, odakle dolaze sredstva za obavljanje dela Božje kuće? Da li znate? Sredstva dolaze od onoga što braća i sestre prilože, iz priloga za održavanje normalnog obavljanja dela. Šta to podrazumeva? Novac koji braća i sestre daju Bogu, sve što prilože za Boga, predstavljaju prilog, a kakva je korist od priloga? Tako se obezbeđuje normalno sprovođenje dela crkve. Naravno, postoje različiti troškovi povezani sa ovim normalnim radom, a tim troškovima treba upravljati shodno načelima i načela se ne smeju kršiti. Samim tim, kada rad crkve uključuje finansijska pitanja, a neke starešine i delatnici rasipaju priloge i nanose značajne gubitke, Božja kuća će im odrediti strogu kaznu. Zašto će kazna biti stroga? Zašto niko ko rasipa priloge ne može da prođe nekažnjen? (Zato što Božje priloge daju braća i sestre Bogu i samo Bog može njima da raspolaže. S druge strane, ti prilozi imaju za cilj da održe pravilno sprovođenje dela Božje kuće. Ako starešine ili delatnici rasipaju priloge, to će direktno dovesti do toga da delo Božje kuće bude pogođeno i da pretrpi gubitak. To prekida i ometa delo Božje kuće, tako da Božja kuća mora da odredi strogu kaznu.) Recite mi, da li Božja kuća treba da odredi strogu kaznu? (Da.) Zašto treba to da uradi? Zašto mora da izrekne strogu kaznu? (Rasipanje priloga je ponašanje tipično za antihriste. Nečiji odnos prema prilozima odražava njegov odnos prema Bogu. Ako ta osoba može da rasipa priloge, to znači da nema bogobojažljivo srce.) Pokrili ste samo jedan aspekt toga; u oviru ovoga, još uvek postoje važni principi o kojima moramo razgovarati u zajedništvu.

Recite mi zašto ljudi koji rasipaju priloge treba da budu strogo kažnjeni? O tome ćemo sada razgovarati. Prvo, hajde da razgovaramo o tome kako dolaze Božji prilozi. Sva braća i sestre znaju da Božje priloge daje Bogu Njegov izabrani narod. Prema biblijskim propisima, ljudi treba da prilože jednu desetinu svoje zarade, iako, naravno, mnogi danas prilažu više od jedne desetine, a neki bogati pojedinci prilažu mnogo više od desetine. Pored toga, što se tiče određene siromašne braće i sestara koji prilažu desetinu, odakle njima novac? Nisu retki ljudi koji ga uštede tako što skromno žive. Kao što na selu i u ruralnim područjima neki ljudi prilažu desetinu svoje zarade od prodaje žita, neki od prodaje kokošijih jaja, a neki od prodaje koza i pilića. Mnogi ljudi žive skromno da bi priložili desetinu ili više – odatle potiče taj novac. Većina ljudi zna da se do tog novca teško dolazi. Dakle, zašto braća i sestre daju priloge? Da li to zahteva Božja kuća? Da li je spasenje nemoguće bez davanja priloga? Da li je to u skladu s biblijskim propisima? Ili to čine da bi podržali delo Božje kuće, smatrajući da je delo Božje kuće značajno i da se ne može obaviti bez finansiranja, pa bi trebalo da prilože još više? Da li je to njihov jedini razlog? (Nije.) Dakle, zašto braća i sestre daju priloge? Da li zato što su naivni? Možda imaju novca napretek? Da li prilažu novac koji su odvojili na stranu ili novac koji nisu uspeli da potroše? Kome se daju ti priloži? (Bogu.) Zašto ljudi daju priloge? Zaboravite na ostalo, mnogim ljudima je najosnovniji razlog za davanje priloga taj što priznaju Božje delo. Bog govori i dela na tome da ljudima slobodno obezbedi život i istinu i da ih vodi. Stoga, ljudi treba da ponude desetinu od onoga što zarađuju. To je prilog. Tokom vekova, Bog je blagoslovio ljude hranom, vodom i životnim potrepštinama i sve je pripremio za njih. Kada ljudi mogu da uživaju u svemu tome, treba desetinu onoga što im je Bog pružio da prilože na oltar, što je deo koji ljudi vraćaju Bogu i omogućavaju Bogu da uživa u njihovoj žetvi. To je simbol naklonosti koji ljudi, kao stvorena bića, treba da poseduju i ponude. Pored tog aspekta, postoji i drugi. Neki kažu: „Božje delo je tako veliko, ja ne mogu mnogo da učinim sam, pa ću dati prilog, moj deo.” Na taj način pokazuju svoju podršku delu Božje kuće i deluju kao pokrovitelji. Bez obzira na izvor ili iznos ovih novčanih priloga, među njima ne manjka ljudi koji novac štede tako što skromno žive. Ukratko, da nema Boga i Njegovog dela, da postoji samo crkva i ove ljudske organizacije i udruženja, onda lični prilozi ne bi imali nikakvu vrednost niti značaj, jer bez Božjeg dela i Njegovih reči novac koji prilažu ničemu ne bi koristio. Ali pored Boga koji govori i deluje, s napretkom Božjeg dela spasavanja ljudskog roda, novac koji ljudi prilažu i prilozi postaju posebno važni. Oni su posebno važni zato što se taj priloženi novac koristi za delo crkve i ne bi trebalo da ga proneveravaju, prisvajaju, zloupotrebljavaju ili čak rasipaju ljudi s pogrešnim namerama. Zar nije tako? (Jeste.) Pošto su ti prilozi važni, svaku paru treba koristiti u ključnim oblastima; ništa ne treba rasipati niti neodgovorno trošiti. Samim tim, moramo na poseban način da postupamo prema onima koji rasipaju, zloupotrebljavaju, prisvajaju ili proneveravaju priložen novac, priloge, i strogo ih kaznimo. Pošto je taj priložen novac, prilozi, ključan za Božje delo, i uzimajući u obzir razloge zbog kojih braća i sestre prilažu taj novac, priloge, novac koji prilažu treba rasporediti za najkritičnije oblasti. Svaku paru treba koristiti prema načelima i postizati rezultate; ne treba ga rasipati, a svakako ne treba da ga prisvoje zli pojedinci. To je jedan aspekt. Pored toga, bez obzira da li je novčani prilog veliki ili mali, to je prilog braće i sestara. Izvor tog novca nisu komercijalne aktivnosti crkve, kao na primer otvaranje preduzeća ili vođenje fabrika kako bi se zarađivalo od građana. Ne dolazi od dividendi zarađenih proizvodnjom nečega, ne dolazi od dividendi ili prihoda crkve, već od priloga ljudi. Prosto rečeno, prilog je nešto što braća i sestre daju Bogu; novac koji se daje Bogu treba da pripada Bogu. Za šta se koristi Božji novac? Neki kažu: „Božji novac, prilozi, se koristi za Božji užitak.” Da li je sve to zaista zbog Božjeg užitka? U koliko toga Bog može da uživa? Ne mnogo, zar ne? Dok je Bog ovaploćen, Njegova hrana, odeća, boravište i druge potrebe, kao i Njegova tri dnevna obroka, su prosečni, a onoga u čemu On uživa nema mnogo. Naravno, to je sasvim normalno. Priloženi novac, prilozi braće i sestara, uglavnom se koriste za održavanje normalnog obavljanja dela crkve, a ne za zadovoljavanje nečijih potrošačkih želja. Prilozi nisu tu da bi ih ljudi trošili, niti da bi ih ljudi koristili. Ne radi se o tome da onaj ko upravlja finansijama ima prednost u korišćenju tog novca, niti da onaj ko je starešina ima posebno ovlašćenje da raspoređuje sredstva. Ma ko da raspolaže priloženim novcem, on treba da se koristi u skladu s načelima koja je odredila Božja kuća. To je načelo. Dakle, kakva je priroda osobe koja krši to načelo? Zar time ne krši upravnu odluku? (Krši.) Zašto se kaže da su prekršili upravne odluke? Prilozi koje ljudi daju Bogu namenjeni su da Bog uživa u njima. Pa kako ih Bog koristi? Bog ih koristi za delo crkve, da bi održao njen normalan rad. To je načelo po kojem Bog koristi priloge. Međutim, antihristi i zli ljudi ne koriste priloge na taj način. Oni ih rasipaju, razbacuju ili nepromišljeno doniraju, otvoreno kršeći ovo načelo kako bi upotrebili priloge. Zar to nije kršenje upravnih odluka? Da li ti je Bog dozvolio da ih koristiš na taj način? Da li ti je dao pravo da ih koristiš na taj način? Da li ti je rekao da ih koristiš na taj način? Nije, zar ne? Zašto ih onda koristiš na taj način, tako nesmotreno i rasipnički? To se kosi s načelom! To načelo nije obično načelo; povezano je sa upravnim odlukama. Pošto se ti novčani prilozi ne zarađuju bavljenjem poslovnim ili komercijalnim aktivnostima, već su prilozi koje braća i sestre daju Bogu, svaki trošak treba pažljivo kontrolisati i strogo njime upravljati. Ne sme da bude rasipanja niti razbacivanja. Razbacivanje ili rasipanje bilo koje količine novca ne samo da dovodi do značajnih gubitaka u delovanju doma Božjeg, već takođe predstavlja značajan finansijski gubitak za Božju kuću. Rasipanje priloga nije samo rasipanje priloga; ono takođe pokazuje nedostatak odgovornosti prema ljubavi sadržanoj u prilozima braće i sestara. Stoga, oni koji rasipaju priloge moraju biti strogo kažnjeni. Ukorite one s lakšim prekršajima i odmah zahtevajte da vrate novac. One koji naprave teže prekršaje, pored povraćaja novca, takođe treba proterati ili izbaciti. Postoji još jedan bitan razlog zašto treba izreći strogu kaznu onima koji rasipaju priloge. Crkva se razlikuje od bilo koje društvene organizacije. U kojoj god zemlji ili društvenoj sredini da se nalazi, ona je izolovana, napuštena od sveta i od čovečanstva. Ne samo da crkva ne može da dobije podršku niti zaštitu od bilo koje zemlje, već istovremeno ne može da dobije nikakvu pomoć niti socijalnu zaštitu od države. U najboljem slučaju, u zapadnim zemljama, nakon registracije i osnivanja crkve, donacije za crkvu se odbijaju od poreza, ili se donirani materijali mogu koristiti za sticanje nekih poreskih olakšica. Osim toga, crkva ne može da dobije nikakvu socijalnu zaštitu niti pomoć od bilo koje zemlje niti u bilo kojem društvenom sistemu. Ako crkvena zajednica postane mala i više ne može da funkcioniše, država joj neće priteći u pomoć. Umesto toga, radije će pustiti da postepeno nestane sama od sebe, jer crkva ne ostvaruje nikakav prihod i ne može da plati nikakav porez državi. Dakle, državi je nebitno da li crkva postoji ili ne. Crkva se nalazi u takvom stanju opstanka u bilo kojem društvenom sistemu. Recite Mi, da li je to lako? (Nije lako.) Da, zaista nije lako. Crkvu odbacuju i društvo i čovečanstvo, ona ne prima nikakvo priznanje niti saosećanje, a kamoli podršku, od bilo kojeg društvenog sistema. Crkva opstaje pod tim uslovima. Ako je neko još uvek u stanju da rasipa priloge, još uvek u stanju da bude bezdušan, da baca novac, ne preuzimajući nikakvu odgovornost, da za tren protraći 100.000 juana, da dok trepne potroši 1.000.000 juana kao da je to samo broj, bez imalo griže savesti, da li mislite da takva osoba poseduje ljudskost? Zar takvi ljudi ne zaslužuju kletve? (Zaslužuju.) Imajući u vidu razne gore navedene okolnosti, za one koji rasipaju priloge, koji ih razbacuju ili čak imaju loše namere sa prilozima, želeći da ih pronevere ili ih, ne usuđujući se da ih pronevere, rasipaju: sve treba strogo kazniti, ne treba biti nimalo popustljiv prema njima. Recite Mi, da li je to ispravan pristup? (Jeste.) Znači, ako vam se u budućnosti pruži mogućnost da imate ovlašćenje da koristite priloge, kako ćete se ponašati? Ako ne možete da se kontrolišete, ako rasipate priloge, onda kada dođe vreme da vas crkva strogo kazni, da li ćete imati bilo kakvih prigovora ili žalbi? (Ne.) Dobro je što se nećete žaliti. Dobićete ono što zaslužujete!

Što se tiče ljudi koji rasipaju priloge, zar ih ne mrzite? Zar vas ne ljute? Da li si u mogućnosti da ih nadgledaš ili sprečiš? To podiže stvari na viši nivo – vreme je da ti budeš stavljen na probu. Ako neko u tvom okruženju rasipa priloge i uporno želi da potroši 20.000 juana na mašinu koja može da se kupi za 2000 juana – ako želi da kupi najbolju, vrhunsku, najsavremeniju i najmoderniju mašinu, ako neko ko želi da potroši novac na najskuplju mašinu samo zato što novac pripada Božjoj kući i ne ide iz njegovog džepa – da li si u stanju da ga sprečiš? Ako ne možeš da ga sprečiš, možeš li da ga upozoriš? Možeš li da ga prijaviš nadređenima? Ako si zadužen za raspolaganje prilozima, možeš li da odbiješ da daš saglasnost u toj situaciji? Ako ništa od toga ne možete da uradite, onda i vi treba da budete strogo kažnjeni. Vi takođe rasipate priloge; vi ste u savezu s tom zlom osobom, vi ste njen saučesnik i oboje treba da budete strogo kažnjeni. Kakav stav neko ima prema Bogu ako može da rasipa i da neodgovorno postupa s prilozima? Da li nosi Boga u srcu? (Ne.) Mišljenja sam da takvi ljudi imaju isti stav prema Bogu kao i Sotona. Neki kažu: „Sve što se odnosi na Boga, na Božje ime, Njegove priloge ili Njegovo svedočanstvo – ništa od toga me se ne tiče. Kakve veze sa mnom imaju ti ljudi koji rasipaju priloge?” Kakvi su oni stvorenja? Postoje određene starešine i nadzornici koji potpisuju sve, bez obzira na to kakva su crkvena pravila za nabavku. Oni nikada ne dovode u pitanje zahteve, ne proučavaju ih pažljivo, niti provere ima li u njima nešto problematično; svaki zahtev za nabavku robe, bilo da je roba skupa ili jeftina, praktična ili nepraktična, neophodna ili bespotrebna – oni svaki odobre svojim potpisom. Šta je tvoje odobrenje? Da li je ono samo potpis? Po Mom mišljenju, to je tvoj stav prema Bogu. Tvoj stav prema Božjim prilozima je tvoj stav prema Bogu. Svaki pokret tvoje olovke, svaki put kada napišeš svoje ime, to je dokaz tvog bogohuljenja i nepoštovanja Boga. Zašto oni koji na taj način hule i ne poštuju Boga ne bi bili strogo kažnjeni? Moraju biti strogo kažnjeni! Bog te opskrbljuje istinom, životom, svime što imaš, a ti Njemu i stvarima koje Mu pripadaju prilaziš s takvim stavom – kakvo si ti to stvorenje? Svaki potpis na fakturi je dokaz tvog bogohuljenja i tvog nepoštovanja Boga; to je najubedljiviji dokaz. Bez obzira na to koji se materijali nabavljaju, bez obzira na količinu, ti čak i ne proveravaš obrazac za saglasnost, samo mahneš olovkom i potpišeš. Spreman si da proizvoljno potpišeš kupovinu u iznosu od 100.000 ili 200.000 juana. Jednog dana ćeš morati da platiš cenu za svoj potpis – ko god da potpiše, snosi odgovornost! Pošto se tako ponašaš, pošto možeš nasumično da potpišeš a da prethodno ne pregledaš zahteve i proizvoljno trošiš priloge, ti treba da snosiš odgovornost i platiš cenu svojih postupaka. Ako se ne plašiš da se suočiš s posledicama, onda samo napred, potpisuj svoje ime. Tvoj potpis predstavlja tvoj stav prema Bogu. Ako možeš tako da se ponašaš čak i prema Bogu, da se ophodiš prema Njemu na tako otvoren i drzak način, kako onda očekuješ da se Bog ophodi prema tebi? Bog je već imao dovoljno strpljenja s tobom, dao ti je dah i dozvolio ti da živiš do sada. Umesto da nastaviš da postupaš prema Bogu na isti način i sa istim stavom, treba da priznaš i pokaješ se pred Bogom i preokreneš svoj stav. Prestani da se slepo nadmećeš sa Bogom. Ako na isti način i sa istim stavom nastaviš da postupaš prema Bogu, onda znaš kakve će biti posledice. Ako ne možeš da dobiješ Božji oproštaj, tvoje verovanje će biti uzaludno. Kakva će onda biti korist od tvog verovanja? Ti veruješ u Boga, ali traćiš Njegovo poverenje u tebe i Njegov nalog za tebe. Reci Mi, kakvo si ti to stvorenje? Neki ljudi se ponašaju kao starešine ili nadzornici u Božjoj kući. Oni godinama obavljaju svoje dužnosti i može se reći da sam sa njima godinama u kontaktu. Na kraju sam došao do zaključka o njima: ti ljudi su gori od pasa. Njihovi postupci ne samo da su srceparajući, već su pored toga i odvratni. Volim da gajim pse i da se družim s njima. Psi koje sam tokom godina odgajio ispali su prilično dobro. Psi koje volim u principu ne napadaju ljude namerno. Ako psu pokažete imalo dobrote, to će se desetostruko vratiti. Sve dok si zaista dobar prema njemu, čak i ako staviš novine ili par cipela u dvorište, on će ležati pored njih i čuvati ih. Ponekad, ako baciš nešto što ti ne treba, pas će misliti da si ga izgubio i čuvaće ti ga ne pomerajući se s tog mesta. Posle nekog vremena, sažeo sam ono što sam naučio i rekao: „Ljudi su gori od pasa!” Psi čuvaju kuće – oni koriste svoje sposobnosti i veštine da svojim životom čuvaju tvoju kuću. Ljudi nemaju ni srce, a kamoli da čuvaju nešto svojim životom. Neće reći ni reč da zaštite crkveno delo. Manje vrede od psa čuvara! To je razlika koju sam napravio između ljudi i pasa. Ti ljudi koji rasipaju priloge manje vrede od pasa čuvara. Da li se slažeš da ih treba strogo kazniti? (Da.) Bog polaže Svoje poverenje u ljude i poverava im posao i dužnosti. To je Bog koji ih uzdiže i ima dobro mišljenje o njima. Ne radi se o tome da li zaslužuju da rade taj posao, niti da li imaju dobar kov i ljudskost, ni da li su dorasli poslu. Pa ipak, ljudi ne uspevaju da prepoznaju uslugu koja im je učinjena, uvek misle da su sposobni da se bave crkvenim delom, da su to zaslužili sopstvenim trudom i davanjem. Sve što imaju, dao im je Bog. Šta su zavredeli? Da li su zaspali na lovorikama? Bog uzdiže ljude da obavljaju svoje dužnosti, ali oni ne uspevaju da prepoznaju uslugu koja im je učinjena, niti da shvate šta je dobro za njih. Oni ne zaslužuju Njegovo poverenje niti Njegovo uzdizanje. Oni rasipaju Božje poverenje i Njegovo uzdizanje. Žao mi je, ali u takvim slučajevima oni moraju biti strogo kažnjeni. Bog daje ljudima prilike, ali ljudi ne znaju šta je dobro za njih, ne znaju da cene prilike koje im Bog daje. Daje im šansu, ali je oni ne žele. Oni misle da sa Bogom mogu kako hoće, da On oprašta, da neće videti niti znati šta se dešava. Samim tim, oni se usuđuju da beskrupulozno rasipaju priloge, izdajući Božje poverenje, bez i najmanje ljudskog karaktera i savesti. Zašto uopšte još uvek veruju? Ne bi trebalo da se bakću s tim, treba samo da obožavaju Sotonu. Bogu nije potrebno njihovo obožavanje. Nisu Ga dostojni!

Nismo li, manje-više, već dovoljno razgovarali o prvoj temi otpuštanja karijere – nebavljenju dobročinstvom? Da li ste razumeli istina-načela sadržana u toj temi? Koja su to načela? (Načela su da dobročinstvo nije misija koju je Bog poverio ljudima. Uopšte nema veze sa primenjivanjem istine, niti s težnjom ka spasenju. Kada osoba učini nekoliko dobrih dela, ona su samo odraz nečijeg ličnog ponašanja.) Bavljenje dobročinstvom nije povezano sa stremljenjem ka istini. Nemoj pogrešno da veruješ da dobročinstvom primenjuješ istinu, niti da si neko ko je postigao spasenje. To je ogromna zabluda. Primena istine ne podrazumeva dobročinstvo, niti podrazumeva bavljenje dobročinstvom. Cilj verovanja u Boga je da se postigne spasenje. Verovanje u Boga ne znači gomilanje zasluga ili činjenje dobrih dela, ne znači uživanje u činjenju dobrih stvari niti u čovekoljublju, ni u dobročinstvu. Verovanje u Boga nema veze s dobročinstvom; radi se o stremljenju ka isini i o prihvatanju Božjeg spasenja. Dakle, pretpostavke ljudi da se vera u Boga svodi na dobročinstvo ili bavljenje dobročinstvom, ili da je dobročinstvo isto što i verovati u Boga i udovoljavati Mu, sve su užasno pogrešne. U koju god dobrotvornu organizaciju da se uključiš i šta god da radiš što ima veze s dobročinstvom, to te samo lično predstavlja. Bilo da se radi o povremenim postupcima ili nečemu što ti je zanimanje, te stvari samo odražavaju tvoje lepo ponašanje. To ponašanje može imati veze s religijom, društvenim ponašanjem ili moralnim merilima, ali nema apsolutno nikakve veze s verovanjem u Boga i sa stremljenjem ka istini, ili sa sleđenjem Božjeg puta i nema ama baš nikakve veze s Njegovim zahtevima. Ali opet, zašto se neko ne bi bavio dobročinstvom? Bog je Bog koji saoseća s ljudima, koji poseduje saosećanje i ljubav. On sažaljeva čovečanstvo, pa zašto onda Bog ne slavi čovekova dobrotvorna dela? Zašto dobročinstvo ne zaslužuje da ga Bog slavi? Zar to nije problem? Da li je zahtev da se ljudi ne bave dobročinstvom znak da Bog ne voli ljude? Zar to nije u suprotnosti sa sažaljenjem koje Bog gaji prema čovečanstvu? (Nije.) Zašto nije? (Zato što postoje načela Božjeg saosećanja i ljubavi, a Njegovo saosećanje i ljubav su usmereni prema određenim pojedincima. On ih daruje onima koji prihvataju istinu, primenjuju istinu i iskreno se kaju. Što se tiče onih bezvernika koji ne mogu da prihvate istinu, oni nisu ti koje Bog namerava da spase.) Postoje načela Božjeg saosećanja i ljubavi, a Njegovo saosećanje i ljubav su usmereni prema određenim pojedincima. Da čujem dalje, šta još ima? Postoji li veza između bavljenja dobročinstvom i vere u Boga? (Ne postoji.) Dakle, da li je uključivanje u dobročinstvo u suprotnosti s verovanjem u Boga? Kada učestvuju u bilo kojem obliku dobročinstva, zar ljudi ne moraju da ulažu vreme, energiju, pa čak i novac? Kada se baviš dobročinstvom, ne možeš da radiš stvari samo reda radi i da o poslu ne razmišljaš niti da se u njega udubljuješ. Ako se prema njemu istinski odnosiš kao prema zanimanju, sigurno ćeš morati da uložiš vreme, energiju, pa čak i znatnu količinu novca. Kada uložiš vreme, energiju i novac, zar onda nećeš biti vezan i pod kontrolom dobrotvornog rada koji obavljaš? Da li ćeš i dalje imati energije da stremiš ka istini? Da li ćeš i dalje imati energije da vršiš svoju dužnost? (Ne.) Kada se trudiš da izgradiš bilo koju karijeru u životu, bez obzira za koju se opredeliš, ako to radiš puno radno vreme, neizbežno ćeš uložiti i žrtvovati svoju životnu energiju i ceo svoj život. To će te koštati tvog doma, tvojih osećanja, tvojih telesnih zadovoljstava i tvog vremena. Slično tome, ako zaista smatraš dobročinstvo svojim zanimanjem i baviš se njime u skladu s tim, poješće ti sve vreme i energiju. Čovek ima ograničenu količinu energije. Ukoliko dobročinstvo upravlja tobom i želiš da se baviš i dobrotvornim radom i svojom verom na jednak i uravnotežen način i, štaviše, želiš da radiš obe stvari dobro, to neće biti lak zadatak. Ako želiš da pronađeš ravnotežu između te dve stvari istovremeno, ali nisi u mogućnosti, moraćeš da se opredeliš. Ako treba da izabereš šta ćeš da zadržiš, a šta da odbaciš, za šta ćeš da se opredeliš? Zar ne bi trebalo da izabereš najznačajniji i najvredniji poduhvat koji ćeš izvršiti? Dakle, ako ti se i vera i dobročinstvo istovremeno jave u životu, za šta treba da se opredeliš? (Trebalo bi da se opredelim da verujem u Boga.) Zar većina ljudi ne bira da veruje u Boga? Videvši da ste svi to izabrali, zar nije sasvim normalno da Bog ne dozvoljava ljudima da se bave dobročinstvom? (Jeste.) Bavljenje dobročinstvom pomoglo je mnogim živim bićima i mnogima je stavilo hleb na sto, ali šta ćeš ti na kraju dobiti od toga? Zadovoljićeš svoju sujetu. Da li se time nešto zaista zadobija i da li je to ono što treba da zadobijaš? Tvoj ideal će biti ostvaren, tvoja vrednost će biti dokazana, to je to – ali da li je to put kojim treba da ideš u životu? (Nije.) Šta ćeš na kraju zadobiti od toga? (Prazninu.) Ništa nećeš zadobiti. Tvoja sujeta će biti privremeno zadovoljena, dobićeš nešto pohvale od drugih, ili odlikovanja i počasti u društvu, ali to je sve, a sva tvoja energija i vreme će biti potrošeni. Šta ćeš zadobiti? Počasti, dobru reputaciju i priznanja – sve su to isprazne stvari. Međutim, istine koje ljudi treba da shvate i životni putevi kojima treba da idu u ovom životu ne mogu se razumeti niti zadobiti samo bavljenjem dobročinstvom. Verovanje u Boga je drugačije. Ako se iskreno daješ Bogu i stremiš ka istini, onda će tvoje ulaganje vremena i energije dati dobre i pozitivne rezultate. Ukoliko znaš i shvataš stvari u koje ljudi treba najviše da proniknu – kako ljudi treba da žive, kako treba da obožavaju Boga, kako gledaju na različita pitanja, koja gledišta i stavove treba da imaju kada deluju, koji je najispravniji način da se nose i kako da se nose na način koji će Stvoritelj slaviti, na način koji znači da neko ide pravim putem – onda je to pravi put i onda se nešto zaista zadobija. U životu ćeš steći mnogo toga što nevernici ne mogu da nauče, stvari koje neko ko ima ljudskost treba da poseduje. Te stvari dolaze od Boga, od istine i one će postati tvoj život. Iz toga ćeš se preobraziti u osobu koja prihvata istinu kao svoj život; tvoj život više neće biti prazan i više nećeš biti zbunjen niti kolebljiv. Zar to nisu veći i vredniji dobici? Zar to nije vrednije od obavljanja nekog dobrotvornog rada kojim bi se na trenutak zadovoljila tvoja sujeta? (Jeste.) Ovi dobici koji uključuju istinu i put kojim ljudi treba da idu, podariće ti novi život. U ljudskom svetu ne postoji ništa što se može uporediti s tim novim životom i ništa ga ne može zameniti. Naravno, taj novi život je neprocenjiv i večan. To je nešto što postižeš nakon što posvetiš svoje vreme, energiju i mladost, nakon što platiš određenu cenu i podneseš određene žrtve. Zar nije vredno toga? Svakako je vredno. Ali šta ćeš zadobiti ako se baviš dobročinstvom? Nećeš ništa zadobiti. One počasti i ordenje nisu dobitak. Odobravanje i priznanje drugih, ljudi koji kažu da si dobra osoba ili veliki filantrop – da li se to može smatrati dobitkom? (Ne.) Sve je to prolazno i sve će s vremenom izbledeti. Kada više ne budeš mogao da držiš te stvari, kada više ne budeš mogao da ih osetiš, bićeš ispunjen kajanjem i reći ćeš: „Šta sam u životu postigao? Brinuo sam o nekoliko mačaka i pasa, usvojio nekoliko siročadi, pomogao nekim siromašnim ljudima da žive bolji život, da dobro jedu i pristojno se oblače, ali šta je sa mnom? Za šta sam ja živeo? Da li je moguće da sam živeo samo za njih? Da li je to moja misija? Da li je to odgovornost koju mi je Nebo poverilo? Da li je to obaveza koju mi je Nebo dalo? Svakako nije. Za šta, onda, čovek živi u ovom životu? Odakle ljudi dolaze i kuda odlaze u budućnosti? Ne razumem ta najosnovnija pitanja.” I tako, kada dostigneš tu fazu, osetićeš da počasti nisu dobitak i da su to samo spoljašnje stvari. To je zato što bi ti bio ista osoba i da nisi bio uključen u dobročinstvo, pošto bi i posle bavljenja dobročinstvom do tog dana, dobijajući sva ta priznanja i počasti – u bilo kojem od ta dva slučaja, tvoj unutrašnji život ostao isti. Stvari koje ne shvataš ostaće ti nepoznate, ostaćeš smeten i zbunjen. Ne samo da ćeš tada biti još više začuđen i još više zbunjen, već ćeš se i osećati nelagodnije. U tom trenutku će biti prekasno za kajanje. Tvoj život će proći, tvoje najbolje godine će proći, a ti ćeš ih provesti na pogrešnom putu. Stoga, pre nego što odlučiš da se baviš dobročinstvom, ili ako si tek počeo da se baviš dobročinstvom, ako želiš da stremiš ka istini i postigneš spasenje, treba da otpustiš takve ideje. Naravno, takođe treba da otpustiš sve aktivnosti vezane za taj posao i da se svim srcem baciš na put verovanja u Boga i težnje ka spasenju. Na kraju, čak i ako ono što stekneš i zadobiješ nije toliko veliko niti opipljivo koliko si prvobitno zamišljao, u najmanju ruku, nećeš biti ispunjen kajanjem. Bez obzira na to koliko malo zadobiješ, to će i dalje biti više od onoga što će dobiti oni koji su proveli ceo svoj život u religiji, verujući u Gospoda. To je činjenica. Stoga, prilikom izbora karijere, u jednom pogledu, ljudi treba da otpuste svoje ideje i planove da se bave dobročinstvom. U drugom, oni takođe treba da isprave predstave u pogledu svojih misli. Nema potrebe da zavide onima u društvu koji se bave dobročinstvom niti da razmišljaju o tome koliko su oni altruistični, veliki, plemeniti i nesebični, govoreći: „Pogledajte kako se plemenito i nesebično ponašaju dok pomažu drugim ljudima. Zašto ne možemo da budemo nesebični? Zašto to ne možemo da postignemo?” Prvo, ne treba da im zavidite. Drugo, nema potrebe da prekorevate sebe. Ako ih Bog nije izabrao, oni imaju svoje misije i težnje. Bez obzira na to čemu teže, bilo da se radi o slavi i zaradi ili o ostvarivanju sopstvenih ideala i želja, ti ne moraš time da se baviš. Ono što treba da te brine jeste za čemu treba da težiš i kakvim putem treba da kreneš. Najpraktičnije pitanje je da, kada te je Bog već izabrao i ti si došao u Božju kuću, i član si crkve, i pošto si pored toga u redovima onih koji obavljaju svoje dužnosti, treba da razmisliš o tome kako da kreneš na put spasenja dok obavljaš svoju dužnost, kako da primenjuješ istinu, kako da uđeš u istina-stvarnost i dostigneš tačku u kojoj se Božje reči urezuju u tebe i postaju tvoj život kroz tvoje težnje i razne danke koje plaćaš. U ne tako dalekoj budućnosti, kada se osvrneš na stanje u kojem si bio kada si prvi put poverovao u Boga, videćeš da se tvoj unutrašnji život promenio. Više nećeš biti osoba čiji se život zasniva na njenoj iskvarenoj naravi. Više nećeš biti nadmena, neuka, agresivna i bezumna osoba koja misli da joj nema ravna, kao što si nekada bio. Umesto toga, Božja reč će postati tvoj novi život. Znaćeš kako da slediš Božji put i znaćeš kako da postupaš sa svim što sretneš u životu u skladu sa Božjim namerama i u skladu s istina-načelima. Provodićeš svaki dan veoma stabilno i imaćeš precizan cilj i pravac u svemu što radiš. Znaćeš šta treba, a šta ne treba da radiš. Sve te stvari će ti u glavi biti jasne kao dan, kao ogledalo. Tvoj svakodnevni život neće biti zbunjujući, iscrpljujući niti depresivan. Umesto toga, biće ispunjen svetlošću, imaće ciljeve i pravac. Istovremeno, u srcu ćeš osetiti nagon. Osetićeš da si se promenio, da si stekao novi život i da si postao osoba koja je Božje reči učinila svojim životom. Zar to nije dobro? (Jeste.) Ovde ćemo zaključiti naš razgovor o nebavljenju dobročinstvom, što je prvi princip u okviru teme otpuštanja karijere.

Koje je drugo načelo teme otpuštanja karijera? Budi srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Da bi preživeli u društvu, ljudi se bave različitim vrstama rada ili poslova kako bi imali od čega da žive, kako bi bili sigurni da imaju izvor prihoda za životne troškove i da sebi obezbede redovnu ishranu. Shodno tome, bez obzira da li pripadaju nižim klasama ili nešto višem sloju, ljudi se izdržavaju baveći se različitim zanimanjima. Pošto za svrhu imaju da se izdržavaju, stvar je prilično jednostavna: obezbediti mesto za život, jesti tri obroka dnevno, povremeno, kada se želja javi, priuštiti sebi meso, ići redovno na posao, imati prihod, ne ići okolo u ritama niti oskudevati u hrani – to je sasvim dovoljno. To su osnovne životne potrebe ljudi. Kada se ostvare te osnovne potrebe, zar nije relativno lako obezbediti hranu i odeću da ih utopli? Zar to nije u okviru njihovih mogućnosti? (Jeste.) Dakle, ako nečija karijera postoji samo zarad hrane i odeće, zarad izdržavanja, kojim god zanimanjem da se bave, dokle god je u okviru zakona, u principu će to biti u skladu s merilima ljudskosti. Zašto kažem da je u skladu s merilima ljudskosti? Zato što motiv, namera i svrha zbog kojih se baviš tom profesijom nemaju nikakve veze sa bilo kojim pitanjem ili idejom osim sa pukim izdržavanjem – služi samo da bi se obezbedilo dovoljno hrane, dovoljno tople odeće i da bi mogao da izdržavaš svoju porodicu. Zar nije tako? (Jeste.) To su osnovne potrebe. Kada se obezbede te osnovne potrebe, ljudi mogu da uživaju u osnovnom kvalitetu života. Kada to uspeju da postignu, mogu da imaju za normalan život. Zar nije dovoljno da osoba ima za normalan život? Zar to nije ono što ljudi treba da postignu u okviru ljudskosti? (Jeste.) Ti si odgovoran za sopstveni život, nosiš ga na svojim ramenima – to je neophodno ispoljenje normalne ljudskosti. To je dovoljno i prikladno da postigneš. Međutim, ako nisi zadovoljan, onda, dok normalna osoba možda da jede meso jednom ili dva puta nedeljno, ti insistiraš da ga jedeš svakog dana, pa i da ti pretekne. Na primer, ako trošiš dvesta ili dvesta pedeset grama mesa dnevno kada ti je za zdravlje potrebno samo stotinu grama, ta prekomerna ishrana može da dovede do bolesti. Šta uzrokuje bolesti kao što su masna jetra, visok krvni pritisak i visok holesterol? (Previše mesa u ishrani.) U čemu je problem ako jedeš previše mesa? Zar to nije zbog nedostatka kontrole nad ishranom? Zar to nije zbog proždrljivosti? (Jeste.) Odakle dolazi proždrljivost? Zar to nije zato što je nečiji apetit prevelik? Da li su preveliki apetit i proždrljivost u skladu s potrebama normalne ljudskosti? (Nisu.) Oni premašuju potrebe normalne ljudskosti. Ako stalno želiš da premašuješ potrebe normalne ljudskosti, to znači da ćeš morati da radiš više, da zaradiš više novca i da radiš mnogostruko više od normalnih ljudi. Bilo da radiš prekovremeno ili da radiš više poslova, moraćeš da ostvariš veći prihod da bi sebi priuštio da jedeš meso tri puta dnevno i kad god poželiš. Zar to ne prevazilazi okvire normalne ljudskosti? Da li je dobro izaći iz okvira normalne ljudskosti? (Nije.) Zašto nije dobro? (U jednom pogledu, ljudska tela su sklona bolestima; u drugom, da bi zadovoljili svoje porive i apetite, ljudi moraju da ulože više vremena, energije i novca u svoj rad. To oduzima vreme i energiju koje bi mogli da iskoriste da streme ka istini i da obavljaju svoje dužnosti, što utiče na to kako hodaju putem verovanja u Boga i stremljenja ka istini.) Ljudi treba da se zadovolje osnovnim potrebama, da ne osećaju glad niti hladnoću i da imaju dovoljno hrane i tople odeće za normalnu ljudskost. Trebalo bi da zaradiš dovoljno novca da bi mogao da zadovoljiš normalne telesne potrebe za ishranom. To je dovoljno, to je način života koji ljudi normalne ljudskosti treba da imaju. Ako uvek žudiš za zadovoljstvima tela, zadovoljavaš svoj telesni apetit bez obaziranja na svoje fizičko zdravlje i zanemaruješ pravi put; ako uvek želiš da jedeš dobru hranu, da uživaš u dobrim stvarima, da imaš dobro životno okruženje i dobar kvalitet života, da jedeš retke poslastice, da nosiš firmiranu odeću i nakit od zlata i srebra, da živiš u palatama i voziš luksuzne automobile – ako stalno želiš tome da težiš, čime treba u životu da se baviš? Ako imaš samo jedan običan posao da bi zadovoljio svoje osnovne potrebe i obezbedio hranu i odeću, da li on može da zadovolji sve te želje? (Ne može.) Naravno da ne može. Na primer, ako želiš da imaš svoj biznis i malo preduzeće sa samo jednom tezgom koja može da obezbedi dovoljno hrane i odeće za celu tvoju porodicu, možda imaš manje od onih iznad tebe, ali imaš mnogo više od onih ispod. Povremeno možeš da jedeš meso i cela tvoja porodica može pristojno da se obuče. Možeš da iskoristiš preostalo vreme da veruješ u Boga, da prisustvuješ skupovima, da obavljaš svoje dužnosti i još ćeš imati energije da stremiš ka istini. To je sasvim dovoljno. Jer, na osnovu toga što imaš sigurnost u svom životu, dok se baviš tim zanimanjem, moći ćeš da oslobodiš vreme i energiju da nastaviš da stremiš ka veri u Boga i ka istini. To je u skladu sa Božjim namerama. Međutim, ako nikada nisi zadovoljan, sigurno ćeš pomisliti: „Ovo preduzeće ima potencijal. Zarađujem ovoliko novca mesečno sa samo jednom tezgom. Ona može da obezbedi hranu i odeću mojoj porodici. Ako bih imao dve tezge, mogao bih da udvostručim zaradu. Ne samo da bi moja porodica mogla da ima hranu i odeću, već bismo mogli i da uštedimo nešto novca. Mogli bismo da jedemo šta god poželimo, pa čak i da putujemo i kupimo neke luksuzne stvari. Mogli bismo da jedemo i uživamo u stvarima koje većina ljudi ne može sebi da priušti. To bi bilo sjajno. Daj da dodam još jednu tezgu!” Nakon što dodaš još jednu tezgu, postaješ bogatiji; osećaš ukus privilegija i pomisliš: „Izgleda da je ovo tržište prilično veliko. Mogu da dodam još jednu tezgu, proširim poslovanje i uvedem više različitih proizvoda kako bih se još više proširio. Ne samo da mogu da uštedim novac, već mogu i da kupim automobil i preselim se u veću kuću. Mogu sa celom porodicom da putujem širom zemlje, pa i u inostranstvo!” Što više o tome razmišljaš, to ti postaje privlačnije. Tada postaješ odlučan u nameri da dodaš još jednu tezgu. Posao se sve više širi, zarađuješ sve više novca, sve više uživaš, ali sve manje ideš na okupljanja, od jednom nedeljno do jednom u dve nedelje ili u mesec dana i, na kraju, samo jednom u šest meseci. U sebi misliš: „Posao se proširio, zaradio sam mnogo novca, podržavam delo Božje kuće i dajem veliki prilog.” Voziš kabriolet, tvoja žena i deca nose nakit od zlata i dijamanata, obučeni su od glave do pete u firmiranu odeću, a putovali ste čak i u inostranstvo. Misliš: „Sjajno je imati novac! Da sam znao da će zarada tako lako doći, počeo bih ranije. Sjajno je imati novac! Dani bogatog čoveka prolaze u velikoj udobnosti i lagodnom životu! Kada jedem ukusnu hranu, ukus je neuporediv. Kada na sebi nosim firmirane stvari, osećam ushićenje, a gde god se pojavim, prate me zavidni i ljubomorni pogledi. Stekao sam poštovanje i divljenje ljudi i osećam se drugačije, kao da mi se kičma malo ispravila.” Tvoje telesne žudnje su zadovoljene, kao i sujeta. Ali prašina na koricama Božjih reči je sve deblja, dugo ih nisi čitao, a tvoje molitve Bogu postale su kraće. Okupljanja su se preselila na drugo mesto i nisi više siguran ni gde se održavaju. U crkvu više ni povremeno ne svraćaš. Recite mi, da li je to približavanje spasenju ili udaljavanje od njega? (Udaljavanje.) Kvalitet života ti se poboljšava, telo ti je uhranjeno, a ti si postao izbirljiviji. Ranije nisi išao na lekarski pregled ni jednom u osam ili deset godina, ali sada kada si bogat, ideš na pregled svakih šest meseci da proveriš da li imaš visok krvni pritisak, visok šećer u krvi ili povišen holesterol. Kažeš: „Čovek mora da vodi računa o svom telu. Što kaže narod: ’Ako išta moraš, to je da budeš zdrav. Ako išta ne smeš, to je da budeš siromašan.’” Tvoje misli i stanovišta su se promenili, zar ne? Sada kada si bogat i više nisi obična osoba, osećaš da nešto vrediš, da je tvoj identitet častan i još više ceniš svoje telo. Promenio se i tvoj odnos prema životu. Ranije se nisi zamarao lekarskim pregledima, misleći: „Mi siromašni ne moramo da brinemo o tome. Zašto da idem na pregled? Ako sam ozbiljno bolestan, ionako ne mogu sebi da priuštim lečenje. Samo ću sedeti i trpeti, a kad više ne budem mogao, pretpostavljam da će ovo telo naprosto umreti. Ništa strašno.” Ali sada je drugačije. Kažeš: „Ljudi ne treba da žive sa bolešću. Ako su bolesni, ko će da potroši novac koji su zaradili? Neće moći da uživaju u životu. Život je kratak!” Drugačije je, zar ne? Tvoji stavovi prema novcu, prema životu tela i prema uživanju svi do jednog su se promenili. Slično tome, zahladio je i tvoj odnos prema verovanju u Boga, prema stremljenju ka istini, kao i prema primanju spasenja.

Jednom kada osoba krene stazom na kojoj nije srećna što ima šta da jede i šta da obuče, težiće višem kvalitetu života i uživanju u boljim stvarima. To je znak opasnosti, to je pad u iskušenje, što će doneti nevolje, i to je loš predznak. Jednom kada neko oseti užitak i ukus bogatstva, počinje da brine da će jednog dana izgubiti novac i postati siromašan. Posledica toga je da takvi ljudi sada pridaju posebnu važnost tom razdoblju kada imaju novac i cene položaj i status bogataša. Često čuješ nevernike kako kažu: „Bolje je nemati pa imati, no imati pa nemati.” To znači da kada nemaš ništa, nije ti nimalo teško da se odrekneš; odrekneš se za tren oka, jer nema ničega što je vredno zadržavanja. Novac i materijalne stvari ti ne predstavljaju prepreku i lako ih otpuštaš. Ali kada jednom poseduješ te stvari, postaje ti teško da ih se odrekneš, teže nego da se uzneseš na nebo. Kada si siromašan, veoma ti je lako da odeš kada dođe vreme da napustiš svoju kuću i obaviš svoje dužnosti. Međutim, ako si tajkun, misli ti se roje u glavi i kažeš: „O, moja kuća vredi dva miliona juana, moj auto vredi petsto hiljada juana. Zatim, tu su osnovna sredstva, ušteđevina, akcije, fondovi, investicije i druge stvari, sve skupa vredno oko deset miliona juana. Ako odem, kako ću sve to da ponesem sa sobom?” Nije ti lako da otpustiš te materijalne stvari. Misliš: „Ako se odreknem tih stvari i napustim ovu kuću i svoju porodicu, da li će mesto u kojem budem živeo imati slične uslove? Da li bih mogao da tolerišem život u kolibi od blata ili kući od slame? Da li bih mogao da podnesem vonj štale? Trenutno mogu da se tuširam toplom vodom svakog dana. Da li bih mogao da podnesem mesto gde ne mogu da se istuširam toplom vodom čak ni jednom godišnje?” Misli ti se množe i ti to ne možeš da podneseš. Dok imaš novac, bahato grabiš koliko ti treba za kupovinu, bez oklevanja kupuješ šta god poželiš, izuzetno si velikodušan i novac ti nikada ne predstavlja prepreku. Ali ako bi morao da se odrekneš svega toga, bilo bi ti neprijatno svaki put kada bi se latio novčanika, pitajući se šta bi se dogodilo ako bi bio prazan. Ako bi želeo da pojedeš činiju vrelih rezanaca, morao bi da izračunaš koji je restoran najjeftiniji i za koliko obroka još imaš novca. Morao bi strogo da se pridržavaš budžeta, da živiš kao siromah. Da li bi mogao to da podneseš? Nekada si odeću bacao posle dva pranja i kupovao novu ako bi se isteglila i bilo te je bilo sramota da je nosiš. Sada nebrojeno puta pereš i nosiš istu majicu, a čak i ako se okovratnik pocepa, ti oklevaš da je baciš. Ušiješ ga i nastaviš da je nosiš. Da li bi mogao to da podneseš? Gde god da odeš, ljudima bi odmah bilo jasno da si siromašan i ne bi želeli da komuniciraju s tobom. Kada odeš u kupovinu i pitaš za cenu, na tebe se niko ne bi obazirao. Da li bi mogao to da podneseš? To nije lep osećaj, zar ne? Ali da nemaš ta novčana i materijalna dobra, ne bi morao da ih otpustiš i ne bi morao da se suočiš sa tim izazovom. Bilo bi ti mnogo lakše da napustiš sve i stremiš ka istini. Stoga je Bog odavno rekao ljudima da treba da se budu srećni što imaju šta da jedu i šta da obuku. Bez obzira kojom se profesijom baviš, nemoj prema njoj da se ophodiš kao prema karijeri i ne gledaj je kao odskočnu dasku ili sredstvo da se istakneš ili stekneš bogatstvo i živiš udobno. Bez obzira kojim se poslom ili profesijom baviš, dovoljno je da ih vidiš isključivo kao sredstvo za izdržavanje. Ako može da te izdržava, trebalo bi da znaš kada da staneš i da prestaneš da juriš za bogatstvom. Ako ti je zarada od dve hiljade juana mesečno dovoljna da pokrije tri obroka dnevno i osnovne životne potrebe, onda treba da se zaustaviš i ne pokušavaš da proširiš obim svog posla. Ako imaš neke posebne potrebe, možeš neko vreme da radiš prekovremeno ili da nađeš privremeni posao kako bi sastavio kraj s krajem – to je prihvatljivo. Božji zahtev za ljude je sledeći: bez obzira na to kojom se profesijom baviš, bez obzira na to da li ona uključuje znanje ili bilo kakve tehničke veštine, ili ako zahteva bilo kakav fizički rad, sve dok je razumna i zakonita, dok je u okviru tvojih mogućnosti i dok ta profesija može da te izdržava, onda je to dovoljno. Ne pretvaraj profesiju kojom se baviš u odskočnu dasku za ostvarivanje sopstvenih ideala i želja zarad zadovoljavanja sopstvenog života u telu i tako dozvoliš sebi da upadneš u iskušenje i u nevolju, ili da odeš putem bez povratka. Ako je zarada od dve hiljade juana mesečno dovoljna da izdržava tebe i tvoju porodicu, onda treba da zadržiš taj posao i iskoristiš preostalo vreme da primenjuješ veru u Boga, da prisustvuješ skupovima, vršiš svoje dužnosti i stremiš ka istini. To je tvoja misija, vrednost i smisao života vernika. A svaka profesija kojom se baviš služi samo za održavanje osnovnih fizičkih potreba normalnog ljudskog života. Bog neće zahtevati da se istakneš, postaneš izvanredan ili da se proslaviš u svojoj profesiji. Ako je tvoja profesija povezana s naučnim istraživanjima, to će zahtevati značajan deo tvoje energije, ali princip primene ostaje isti – budi srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Ako ti tvoja profesija nudi mogućnosti za napredovanje i značajan prihod na osnovu tvojih mogućnosti i taj prihod prevazilazi granice onoga što podrazumeva biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, šta treba da izabereš? (Da odbijem ponudu.) Načelo koje treba da poštuješ je ono koje je Bog preporučio – budi srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Bez obzira na to kojom se profesijom baviš, ako ona prevazilazi granice onoga što znači biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, neizbežno ćeš uložiti energiju, vreme ili novac izvan granica osnovnih potreba da bi zaradio taj dodatni prihod. Na primer, trenutno si možda na nekom nižem položaju na kojem zarađuješ dovoljno da zadovoljavaš svoje osnovne potrebe, ali zbog dobrog učinka, tvoji nadređeni žele da te unaprede na rukovodeći položaj ili na neko direktorsko mesto s nekoliko puta većom platom. Da li je ta povišica data tek tako? Kada se plata poveća, za toliko se povećava i količina rada koji ulažeš. Zar za ulaganje truda ne treba energije i vremena? To je isto kao da kažeš da se novac koji zarađuješ dobija u zamenu za veliki deo tvoje energije i vremena. Da bi zaradio više novca, potrebno je da uložiš više vremena i energije. Što više novca zarađuješ, to ti posao oduzima više vremena i energije, a istovremeno se vreme koje posvećuješ verovanju u Boga, prisustvovanju skupovima, obavljanju dužnosti i stremljenju ka istini srazmerno smanjuje. To je prosta činjenica. Kada se tvoja energija i vreme posvete gomilanju bogatstva, propustićeš priliku da dobiješ nagrade od svoje vere u Boga. Bog ti neće biti naklonjen, niti će te Njegova kuća obavestiti o onome što si propustio samo zato što si unapređen i velika količina tvog vremena i energije je sada zauzeta, usled čega nemaš vremena da vršiš svoje dužnosti niti da prisustvuješ okupljanjima u Božjoj kući. Da li je to nešto što se dešava? (Nije.) Božja kuća te neće ni u šta uputiti niti dozvoliti da imaš poseban tretman, a Bog se zbog toga neće blagonaklono ophoditi prema tebi. Ukratko, ako želiš da dobiješ nagrade za svoju veru, ako želiš da dostigneš istinu, to zavisi od toga koliko ćeš truda uložiti da izdvojiš vreme i energiju. To je stvar izbora. Bog ti ne zabranjuje da vodiš normalan život. Tvoj prihod je dovoljan da pokrije hranu i toplu odeću, da ti obezbedi telesni opstanak i životne aktivnosti. Dovoljan je da izdržava tvoje postojanje. Ali ti nisi zadovoljan; ti uvek želiš da zaradiš više. Onda će ti ta suma novca oduzeti energiju i vreme. Zbog čega će ti ih oduzeti? Da bi ti poboljšao kvalitet svog fizičkog života. Dok poboljšavaš kvalitet svog fizičkog života, manje zadobijaš od vere u Boga, a vremena za vršenje dužnosti nemaš, zauzeto je. Šta ga zauzima? Zauzima ga težnja za dobrim fizičkim životom, fizičko uživanje. Da li je ono vredno toga? (Nije.) Ako si dobar u vaganju prednosti i mana, znaš da se to ne isplati. Uživaš u svom fizičkom životu, jedeš bolju hranu i zadovoljavaš svoj trbuh; oblačiš se dobro, sa stilom i udobno. Kupiš još poneki skupoceni predmet i luksuznu robu, ali posao ti je naporan, vrlo zahtevan i oduzima ti vreme i energiju. Kao vernik, nemaš vremena da prisustvuješ skupovima niti da slušaš propovedi. Takođe ti nedostaje vremena da razmisliš o istini i Božjim rečima. Mnoge istine još uvek ne razumeš i ne možeš da prepoznaš, ali ti nedostaje vremena i energije da o njima razmisliš i potražiš ih. Tvoj fizički život se poboljšava, ali tvoj duhovni život ne može da raste i počinje da siromaši. Da li je to dobitak ili gubitak? (Gubitak.) Ogroman gubitak! Moraš da izvagaš prednosti i mane! Ako si pametna osoba koja iskreno voli istinu, trebalo bi da izvagaš obe strane i vidiš šta je najvrednije i najznačajnije što možeš da dobiješ. Ako ti se ponudi unapređenje i imaš priliku da zaradiš više novca i obezbediš sebi bolji fizički život, šta treba da izabereš? Ako si voljan da stremiš ka istini i odlučan si u tome, onda treba da se odrekneš takvih prilika. Na primer, pretpostavimo da neko iz tvog preduzeća kaže: „Radiš ovaj posao već deset godina. Većini ljudi u firmi plate rastu i oni dobijaju unapređenje posle tri do pet godina. Ali tvoja plata je ista kao i ranije. Zašto se ne potrudiš malo više? Zašto ne činiš nešto da poboljšaš svoj učinak? Vidi onu tamo, ovde je tri godine i već vozi kabriolet i živi u većoj kući: zamenila je dvosoban stan za petosobnu kuću. Kada je došla, bila je samo siromašna studentkinja. Sada je bogata žena, obučena od glave do pete u firmiranu odeću, odseda u luksuznim hotelima, živi u vili i vozi luksuzan auto.” Kada vidiš koliko joj je dobro, zar te to ne bi kopkalo? Zar se ne bi loše osećao? Da li bi mogao da izdržiš takva iskušenja? Da li bi se i dalje držao svoje prvobitne namere? Da li bi se držao načela? Ako iskreno voliš istinu, ako si voljan da stremiš ka istini i veruješ da je zadobijanje nečega u istini najvažnija stvar, najvrednija stvar u tvom životu i da si izabrao ono što je najvažnija i najvrednija stvar u tvom životu, onda nećeš zažaliti i neće te pokolebati stvari kao što su unapređenja. Bićeš uporan, reći ćeš: „Srećan sam što imam šta da jedem i šta da obučem; kojim god zanimanjem da se bavim, to činim radi hrane i tople odeće, da omogućim svom telu da živi, a ne radi telesnog uživanja i svakako ne radi postizanja ugleda. Ne jurim za unapređenjima niti velikim platama; iskoristiću svoj ograničeni životni vek da stremim ka istini.” Ako poseduješ takvu odlučnost, nećeš se pokolebati i srce te neće zagolicati; kada vidiš kako druge unapređuju, daju im povišice ili kako nose zlatni i srebrni nakit i firmiranu odeću, kako uživaju u boljem kvalitetu života od tebe i bolje se oblače od tebe, nećeš osećati zavist. Zar nije tako? (Jeste.) Međutim, ako ne voliš istinu i ne stremiš ka njoj, nećeš moći da se obuzdaš i nećeš dugo izdržati. U takvoj prilici i takvom okruženju, ako ljudi nemaju istinu kao svoj život, ako im nedostaje malo odlučnosti, ako im nedostaje pravi uvid, često će biti neodlučni i osećaće se slabo. Pošto izdrže neko vreme, čak će postati deprimirani, razmišljajući: „Kada će se ovi dani okončati? Ako Božji dan ne dođe, koliko dugo ću biti potrčko u firmi? Drugi zarađuju više od mene. Zašto ja mogu da imam samo za hranu i odeću? Bog mi ne kaže da zaradim više novca.” Ko te sprečava da zaradiš više? Ako si u mogućnosti, možeš više da zaradiš. Ako izabereš da zarađuješ više novca, da vodiš bogataški život i da živiš ekstravagantno, to je u redu; niko te ne sprečava. Međutim, moraš da snosiš odgovornost za sopstvene odluke. Na kraju, ako ne dostigneš istinu, ako Božje reči ne postanu život u tvojoj nutrini, ti ćeš biti jedini koji će zažaliti zbog toga. Moraš da budeš odgovoran za sopstvene postupke i odluke. Niko ne može da plati ceh, niti da preuzme odgovornost za tebe. Pošto si izabrao da veruješ u Boga, da hodaš putem spasenja i da stremiš ka istini, ne žali zbog toga. Pošto je to ono što si izabrao, ne bi trebalo da ga vidiš kao pravilo ili zapovest koju treba da slediš; namesto toga, trebalo bi da razumeš da tvoja upornost i odluke imaju smisao i vrednost. Na kraju krajeva, ono što zadobijaš su istina i život, a ne samo pravilo. Ako se zbog svoje upornosti i odluka naročito stidiš, neugodno ti je ili nisi u stanju da se suočiš sa ljudima oko sebe, onda nemoj i dalje da istrajavaš. Zašto da sebi otežavaš stvari? Šta god poželiš u svom srcu, šta god želiš, teži toj stvari – niko te ne sprečava. U ovom trenutku, to o čemu sada u zajedništvu razgovaramo daje ti samo načelo. U svetu je svaka profesija kojom se ljudi bave povezana sa slavom, zaradom i fizičkim uživanjem. Razlog zašto ljudi zarađuju više novca nije da bi postigli određeni broj, već da bi poboljšali svoje fizičko uživanje kroz zarađivanje tog novca, kao i da bi postali bogati ljudi poznati u javnosti. Na taj način će imati slavu, zaradu i položaj, što sve prevazilazi granice osnovnih potreba. Svaka cena koju ljudi plaćaju je zarad fizičkog uživanja, ništa od toga nema smisla; sve je prazno, kao san. Ono što na kraju zadobijaju je čista praznina. Danas možda imaš knedle za obrok i vrlo su ti ukusne, ali nakon pažljivog preispitivanja vidiš da nisi ništa zadobio. Ako ih jedeš svakog dana, možda će ti dosaditi, prestani da ih jedeš i pređi na nešto drugo, kao što su kukuruzne zemičke, pirinač ili palačinke. Tako se prilagođavaš i tvoje fizičko telo postaje zdravije. Ako svakodnevno jedeš tešku hranu, tvoje fizičko telo može da postane nezdravo, zar ne?

Biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, da li je to ispravan put? (Jeste.) Zašto je ispravan? Da li je vrednost nečijeg života u hrani i odeći? (Nije.) Ako vrednost nečijeg života nije u hrani i odeći, niti u telesnom uživanju, onda profesija kojom se osoba bavi samo treba da zadovolji potrebu za hranom i odećom; ne treba da prelazi taj okvir. Koja je svrha posedovanja hrane i odeće? Da se obezbedi da telo može normalno da živi. Koja je svrha opstanka? Svrha nije u telesnom uživanju, niti uživanju u proticanju života, a sigurno u uživanju u svim stvarima koje ljudi doživljavaju u životu. Sve je to nevažno. Dakle, šta je najvažnije? Šta je najvrednija stvar koju osoba treba da uradi? (Treba da ide putem verovanja u Boga i stremljenja ka istini, a zatim da obavlja sopstvene dužnosti.) Bez obzira na to kakva si osoba, ti si stvoreno biće. Stvorena bića treba da rade ono što treba da rade – to je ono što nosi vrednost. Dakle, šta to stvorena bića rade što je vredno? Svako stvoreno biće ima misiju koju mu je poverio Stvoritelj, misiju koju treba da ispuni. Bog je odredio sudbinu svake osobe. Kakva god da im je sudbina, to je ono što treba da urade. Ako to dobro obaviš, Bog će ti dati zadovoljavajući odgovor kada konačno budeš stao pred Njega da Mu položiš račune. On će reći da si život proživeo na vredan i plodonosan način, da si Božje reči pretvorio u svoj život i da si podobno stvoreno biće. Međutim, ako se tvoj život svodi samo na postojanje, borbu i zalaganje radi hrane, odeće, zadovoljstva i sreće, onda će te On, kada konačno staneš pred Boga, pitati: „Koliko si ispunio od životnog zadatka i misije koju sam ti zadao?” Sve ćeš zbrojiti i otkriti da su energija i vreme ovog života potrošeni na hranu, odeću i zabavu. Čini se da nisi mnogo učinio sa svojom verom u Boga, nisi ispunio svoju dužnost, nisi istrajao do kraja i nisi bio dovoljno predan. Što se tiče stremljenja ka istini, iako si donekle bio spreman da stremiš ka njoj, nisi platio visoku cenu i nisi ništa dobio. Na poslednjem ispitu, Božje reči nisu postale tvoj život, a ti si još uvek isti stari Sotona. Tvoji načini posmatranja stvari i postupanja svi do jednog se zasnivaju se na ljudskim predstavama i uobrazilji i na Sotoninoj iskvarenoj naravi. Još uvek si potpuno suprotstavljen Bogu i neusklađen sa Njim. U tom slučaju, smatraćeš se neupotrebljivim, i Bog te više neće želeti. Od tog trenutka više nećeš biti Božje stvoreno biće. To je žalosno! Stoga, bez obzira kojom se profesijom baviš, dokle god je ona zakonita, nju je Bog uredio i predodredio. Ali to ne znači da te Bog podržava ili ohrabruje da zaradiš više novca, niti te ohrabruje da se ističeš u karijeri koju si odabrao. Bog to ne odobrava i nikada to nije tražio od tebe. Štaviše, Bog nikada neće koristiti profesiju kojom se baviš da te gurne ka svetu, da te preda Sotoni, niti da ti dozvoli da namerno težiš slavi i novcu. Umesto toga, kroz profesiju kojom se baviš, Bog ti omogućava da zadovoljiš svoje potrebe za hranom i toplotom – to je sve. Pored toga, unutar Božjih reči On ti je između ostalog saopštio šta je tvoja dužnost, šta je tvoja misija, za čemu treba da težiš i šta treba da proživiš. To su vrednosti koje treba da proživiš i put kojim treba da ideš u svom životu. Kada Bog progovori i ti shvatiš šta je rekao, šta treba da učiniš? Ako ti je dovoljno da radiš tri dana nedeljno da zadovoljiš svoje potrebe za hranom i odećom, ali odlučuješ da radiš i drugim danima, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost. Kada neka dužnost od tebe zahteva saradnju, ti kažeš: „Na poslu sam, na svom sam radnom mestu”, a kada neko pokuša da te kontaktira, uvek tvrdiš da nemaš vremena. Kada imaš vremena? Tek posle 20 časova, kada si malaksao, umoran i iscrpljen, kada imaš volje, ali ne i snage. Radiš šest dana u nedelji, a kad god neko pokuša da te kontaktira telefonom, uvek tvrdiš da nemaš vremena. Samo nedeljom imaš vremena, pa čak i tada moraš da provodiš vreme s porodicom, da obavljaš kućne poslove, da povratiš snagu i malo se opustiš. Neki ljudi čak odu na odmor, provedu neko vreme u slobodnim aktivnostima i odu da troše novac i kupuju stvari. Neki ljudi grade svoje odnose sa kolegama i umrežavaju se sa direktorima i nadređenima. Kakvo je to verovanje? Ovakva osoba je bezvernik skroz-naskroz; u čemu je poenta baviti se formalnostima? Nemoj reći da veruješ u Boga; ti nemaš nikakve veze s vernicima. Ti ne pripadaš crkvi; u najboljem slučaju, ti si samo prijatelj crkve. Božjoj kući je potreban neko da se bavi spoljnim poslovima i ti ćeš možda pristati da pomogneš, ali radi se o tome da ti u stvari samo ne odbijaš. Nije poznato da li možeš da popuniš mesto koje ti je namenjeno ili kada možeš da ga popuniš. I pošto stigneš na mesto koje ti je namenjeno, neizvesno je da li možeš da mu posvetiš sve svoje vreme i čitavo svoje srce – to su sve nepoznanice. Niko ne zna kada bi mogao da budeš prezauzet poslom ili da odeš na poslovni put i nestaneš bez traga na dve nedelje ili mesec dana – niko ne može da te nađe. To više nije prava vera, to je puka formalnost. Kada je reč o takvim ljudima, treba im oduzeti njihove knjige Božjih reči i onda ih treba udaljiti i reći im: „Ako ne možeš da otpustiš taj posao, ako nemaš vremena za okupljanja i ne možeš da obaviš svoju dužnost, Božja kuća te neće prisiljavati. Hajde sada da se raziđemo. Kada budeš u stanju da budeš srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš, da odustaneš od svojih zahteva za kvalitetnim životom i izdvojiš više vremena za obavljanje svoje dužnosti, onda ćemo te formalno prihvatiti u naše redove i računati te kao člana crkve. Ako to ne možeš da postigneš, već samo u slobodno vreme samo svraćaš, pomažeš i gradiš površne odnose sa braćom i sestrama, to se ne računa kao vršenje tvoje dužnosti stvorenog bića i svakako se ne može smatrati zvaničnim verovanjem u Boga.” Kako nazivamo takve ljude? (Prijateljima crkve.) Prijateljima crkve, dobrim prijateljima crkve. „Jer, ko nije protiv nas, za nas je” (Marko 9:40). Prema tome, takvi ljudi se nazivaju prijateljima crkve. Nazivati nekoga prijateljem crkve ukazuje na to da je on još uvek u fazi posmatranja, da još uvek nije zvanično vernik, da se ne ubraja u članove crkve, niti ga već smatraju za nekoga ko obavlja svoju dužnost; u najboljem slučaju, još ga treba posmatrati, zato što nije jasno da li može da obavlja svoju dužnost. Međutim, neki ljudi, zbog ograničenja koja im postavljaju porodično okruženje ili uslovi, moraju da rade nekoliko dana u nedelji kako bi zaradili za život i izdržavali svoju decu. Nećemo im postavljati nikakve krute zahteve. Ako mogu da obave svoje dužnosti tokom vremena koje im preostane, onda se računaju kao članovi Božje kuće, kao neko ko zvanično veruje u Boga, jer su već ispunili osnovni uslov, a to je da budu srećni što imaju šta da jedu i šta da obuku. Imaju objektivne poteškoće, a ako ih sprečiš da rade, njihova porodica neće imati od čega da živi, biće gladna i smrzavaće se. Ako im ne dozvoliš da rade, ko će izdržavati njihove porodice? Da li ćeš ih ti izdržavati? Stoga crkvene starešine, nadzornici i svi koji imaju veze s njima nemaju pravo da zahtevaju da oni napuste svoje poslove i da se ne staraju o svojim porodicama. To ne treba da se radi. To bi značilo od ljudi tražiti nemoguće; treba da imaju sredstva za život. Ljudi ne žive u vakuumu, nisu mašine. Moraju da prežive, da imaju za život. Kao što smo ranije razgovarali, ako imaš decu i porodicu, onda bilo da si oslonac ili član porodice treba da preuzmeš odgovornost za izdržavanje svoje porodice. Načelo za ispunjavanje te odgovornosti je obezbeđivanje hrane i tople odeće, to je načelo. Za neke ljude to je stanje u kojem se nalaze i ne mogu ništa da urade po tom pitanju. Nakon izvršavanja svojih obaveza prema porodici, prilagođavaju svoj raspored kako bi obavili svoju dužnost. Božja kuća to dopušta i dozvoljava; ne možeš tražiti nemoguće od ljudi. Da li je to načelo? (Jeste.) Niko nema opravdanje da od onih koji tek odnedavno veruju u Boga i tek treba da izgrade osnovu zahteva da napuste svoj posao, svoje porodice, razvedu se, zanemare svoju decu ili odbace svoje roditelje. Ništa od toga nije neophodno. Božje reči od ljudi zahtevaju da slede istina-načela, a ta načela uključuju različite situacije i uslove. Zahteve i mere treba donositi u skladu sa istina-načelima, na osnovu tih različitih situacija i uslova; samo je to tačno. Stoga, po pitanju karijere, ključno je biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš. Ako ti to nije jasno, možeš da izgubiš svoju dužnost i ugroziš svoje izglede da budeš spasen.

Poslednji dani su takođe posebno vreme. S jedne strane, posla u crkvi ima mnogo, i taj posao je složen; sa druge, suočeni sa ovim trenutkom kada se jevanđelje carstva Božjeg širi, potrebno je da više ljudi posveti svoje vreme i energiju, da uloži svoj trud i obavi dužnosti kako bi zadovoljili potrebe različitih projekata unutar Božje kuće. Stoga, bez obzira na tvoje zanimanje, ako si pored zadovoljavanja svojih osnovnih životnih potreba u stanju da posvetiš svoje vreme i energiju da bi obavio svoju dužnost u Božjoj kući, sarađujući na različitim projektima, onda je to u Božjim očima ne samo poželjno, već i posebno vredno. Dostojno je Božjeg priznanja i naravno da vredi to što ljudi toliko ulažu i trude se. To je zato što, iako si žrtvovao telesna uživanja, ti dobijaš neprocenjivi život Božjih reči, večni život, neprocenjivo blago koje se ne može zameniti ni za šta na svetu, ni za novac niti za bilo šta drugo. To je neprocenjivo blago, ono što dobijaš ulaganjem vremena i energije, sopstvenim trudom i težnjom: to je posebna usluga i nešto što si imao sreće da dobiješ, zar ne? Božje reči i istina postaju nečiji život: to je neprocenjivo blago i u zamenu za njega ljudi treba da ponude sve. Dakle, na osnovu toga što ti tvoje zanimanje omogućava da imaš hranu i odeću, ako si u stanju da platiš cenu i uložiš vreme i energiju u stremljenje ka istini – ako izabereš taj put – onda je to nešto dobro što vredi slaviti. Ne treba da se osećaš obeshrabreno niti zbunjeno zbog toga; treba da budeš siguran da si doneo pravu odluku. Možda si propustio prilike za unapređenje, povišice i veće prihode, za veće uživanje u telesnom životu ili za bogat život, ali si iskoristio priliku za spasenje. Činjenica da si izgubio ili otpustio sve to znači da ti je tvoja odluka donela nadu i vitalnost za spasenje. Ništa nisi izgubio. Naprotiv, ako, nakon što obezbediš dovoljno hrane i odeće, uložiš još vremena i energije da zaradiš više novca, stekneš više materijalnih zadovoljstava i telo ti je podmireno, a pritom si uništio nadu u sopstveno spasenje, onda to bez ikakve sumnje nije dobro za tebe. Treba da budeš uznemiren i zabrinut zbog toga; treba da prilagodiš svoj posao ili svoj stav o životu i o zahtevima koji se tiču kvaliteta fizičkog života; treba da otpustiš određene želje, planove i zamisli za život u telu koji se ne poklapaju sa stvarnošću. Treba da se moliš Bogu, da stupiš u Njegovo prisustvo i da odlučiš da ispuniš svoju dužnost, da uključiš svoj um i telo u različite zadatke u Božjoj kući, da se potrudiš kako bi u budućnosti, na dan kada se Božje delo završi, kada Bog bude ispitivao delo svih različitih vrsta ljudi i merio rast svih tih različitih vrsta ljudi, i ti bio jedan od njih. Kada se Božje veliko delo završi, kada se jevanđelje Božjeg carstva proširi po celoj vaseljeni, kada se taj radosni prizor odigra, tu će biti tvoj trud, tvoje ulaganje i tvoja žrtva. Kada Bog stekne slavu, kada se Njegovo delo proširi po celoj vaseljeni, kada svi budu slavili uspešno ostvarenje Božjeg velikog dela, u tom trenutku radosti, ti ćeš biti onaj koji je povezan s tom radošću. Ti ćeš učestvovati u toj radosti, a ne onaj ko će plakati i škrgutati zubima, ko će se udarati po grudima i leđima dok svi drugi viču i skaču od radosti, a ne onaj koji prima tešku kaznu, kojeg će se Bog u potpunosti gnušati, odbaciti ga i eliminisati. Naravno, još bolje je to što ćeš, kada se ostvari Božje veliko delo, posedovati Božje reči kao život. Ti ćeš biti osoba koja je spasena, koja se više ne buni protiv Boga, koja više ne krši načela, već neko ko je u skladu sa Bogom. Istovremeno, takođe ćeš se radovati zbog toga što si se u početku svega odrekao: visoke plate, telesnih zadovoljstava, dobrog materijalnog položaja, izuzetnog životnog okruženja, kao i uvažavanja, unapređenja i pohvala starešina. Nećeš žaliti zato što nisi odustao od stvari kao što su mogućnosti za napredovanjem, mogućnosti da dobiješ povišicu i stekneš bogatstvo, niti prilike da se prepustiš luksuznom načinu života. Ukratko, svi zahtevi i merila za profesiju kojom se neko bavi, a koji su takođe načela primene kojima treba da se pokori, sažeti su u ovoj izreci: „Biti srećan što imaš šta da jedeš i šta da obučeš”. Ljudi treba da se drže stremljenja ka istini da bi dostigli život. Oni ne treba da napuste istinu i pravi put da bi zadovoljili sopstvene telesne nagone i svoje telesno uživanje. To predstavlja drugo načelo kojeg ljudi treba da se pridržavaju u pogledu karijere.

Što se tiče teme otpuštanja karijera, danas smo razgovarali o dva načela. Da li ste ih razumeli? (Jesmo.) Sada kada su načela jasna, sledeći korak je da se na osnovu tih načela proceni kako ih sprovesti u delo. Na kraju krajeva, oni koji mogu da se pridržavaju tih načela su oni koji slede Božji put, dok oni koji ne mogu da se pridržavaju načela odstupaju od Božjeg puta. Prosto ko pasulj. Ako možeš da se pridržavaš načela, dostići ćeš istinu; ako se ne pridržavaš načela, izgubićeš istinu. Dostizanje istine pruža nadu u spasenje; neuspeh u dostizanju istine će dovesti do gubitka nade u spasenje – naprosto je tako. U redu, zaključimo ovde naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

10. jun 2023. godine