Da li imate običaj da himne koje slušate povezujete sa svojim stanjima i iskustvima? Da li slušaš i pažljivo razmišljaš o određenim rečima i temama koje se odnose na tvoja iskustva i shvatanja, ili na one koje si u stanju da shvatiš? (Ponekad, Bože, kada prolazim kroz nešto određeno, himne koje čujem povezujem sa svojom situacijom, dok se u drugim prilikama ne udubljujem.) Uglavnom se ne udubljujete dok ih slušate, zar ne? Ako 95 odsto vremena koje provodite u slušanju himni, činite to bez ikakvog udubljivanja, da li takvo slušanje ima ikakvog značaja? Koja je svrha slušanja himni? U najmanju ruku, ono omogućava ljudima da se smire, da svoja srca udalje od raznih složenih pitanja i misli i da budu tihi pred Bogom, da stanu pred Božje reči da bi pažljivo slušali i razmišljali o svakoj rečenici i pasusu. Da li ste sada previše zauzeti zadacima, pa nemate vremena da slušate, niti energije da se unosite, ili naprosto ne znate kako da molitveno čitate Božje reči, kako da razmišljate o istini i da se utišate pred Bogom? Vi svakog dana samo žurno obavljate svoju dužnost; iako to može biti teško i naporno, verujete da je svaki dan ispunjen i ne osećate se prazno, niti se osećate bespomoćno u duhovnom smislu. Osećate da dan nije prošao uzalud, već da on ima vrednost. Ako svaki dan živite bez ikakvog cilja, to se zove životarenje. Zar nije tako? (Jeste.) Recite mi, ako se stvari tako nastave, da li ćete za tri, pet, osam ili deset godina imati nešto značajno čime ćete moći da se pohvalite? (Ne.) Ako ne naiđete ni na kakve posebne nezgode niti na posebne okolnosti koje je Bog uredio, ako nema ni ličnog vođstva ni vođstva Svevišnjeg da vam pruži okupljanja i razgovore u zajedništvu i da raščlani suštinu raznih ljudi, događaja i stvari, da vas uzme za ruku i da vas uči, onda vi svakog dana zapravo gubite mnogo vremena, vaš napredak je spor i ne dobijate praktično ništa u svom život-ulasku. Dakle, kad god se nešto desi, vaša sposobnost razlučivanja se ne poboljšava, vaše iskustvo i shvatanje istine ne napreduju, a takođe ne uspevate da doživite i da napredujete u svojoj veri u Boga i u pokoravanju Bogu. Kada se sledeći put suočite sa nečim, vi još uvek ne znate kako da se nosite sa tim u skladu sa istina-načelima. U procesu obavljanja svoje dužnosti i doživljavanja raznih stvari, još uvek niste u stanju aktivno da tražite načela i primenu u skladu sa istina-načelima. To je gubljenje vremena. Koje su krajnje posledice do kojih dovodi gubljenje vremena? Vaše vreme i energija su protraćeni, a mukotrpni trud je uzaludan. Put kojim ste išli sve ove godine opisan je kao Pavlov put. Ako si bio starešina ili delatnik dugi niz godina, ali ti je život-ulazak plitak, rast ti je mali i ne razumeš nikakva istina-načela, onda nisi pogodan za tu ulogu i nisi u stanju da samostalno izvršiš zadatak. Starešine i delatnici nisu podobni za svoje uloge, a obična braća i sestre ne mogu samostalno da žive crkveni život, ne mogu samostalno da jedu i piju Božje reči, ne znaju kako da iskuse Božje delo i nemaju život-ulazak. Ako ih niko ne nadgleda, niti ih vodi, mogli bi da zalutaju; ako starešine i delatnike niko ne nadgleda niti usmerava u njihovom radu, mogli bi da skrenu s puta, da uspostave nezavisno carstvo, da budu navedeni na pogrešan put od strane antihrista, pa čak i da slede antihriste a da to i ne primete, smatrajući još uvek da se daju Bogu. Zar to nije žalosno? (Jeste.) Vaša trenutna situacija je upravo ovakva: i bedna i žalosna. Kada se suočite s neprilikama, bespomoćni ste i nemate kud. Kada je reč o stvarnim problemima i o stvarnom sadržaju dela, ne znate kako da se ponašate, niti šta da radite; sve je zamršeno i nemate predstavu kako da ih rešite. Osećate se prilično srećnim što ste svakog dana toliko zauzeti, fizički ste iscrpljeni, osećate veliki mentalni pritisak, ali rezultati vašeg rada nisu baš dobri. Načela svake istine i putevi primene su vam jasno predstavljeni kroz organizaciju rada Božje kuće, ali vi nemate put u svom radu, ne možete da nađete načela, upadate u pometnju kada se suočite sa neprilikama, ne znate kako da se ponašate i sav vaš rad je zbrkan. Zar to nije žalosno stanje? (Jeste.) To je zaista žalosno stanje.

Ima ljudi koji kažu: „Verujem u Boga duže od deset godina; iskusan sam vernik”. Neki opet kažu: „Verujem u Boga već dvadeset godina”. Drugi kažu: „Šta je dvadeset godina verovanja? Duže od trideset godina verujem u Boga”. Već dosta dugo verujete u Boga, a neki od vas su čak i služili kao starešine ili delatnici dugi niz godina i stekli znatno iskustvo. Ali kako napreduje vaš život-ulazak? Koliko dobro možete da dokučite istina-načela? Dugi niz godina si služio kao starešina ili delatnik i zadobio si određeno iskustvo u svom radu, ali kada se suočiš sa raznoraznim zadacima, ljudima i stvarima, da li ćeš svoju primenu zasnivati na istina-načelima? Hoćeš li braniti Božje ime? Da li ćeš štititi interese Božje kuće? Da li ćeš štititi Božje delo? Da li možeš da budeš postojan u svom svedočenju? Kada se u radu crkve suočiš sa prekidima i ometanjima koje su izazvali antihristi i zli ljudi, da li ćeš imati samopouzdanja i snage da se boriš protiv njih? Da li možeš da zaštitiš Božji izabrani narod i podržiš delo Božje kuće, braneći interese Božje kuće i Njegovog imena da ne budu osramoćeni? Možeš li ti to? Iz onoga što vidim, vi niste u stanju to da učinite, niti ste to činili. Svakog dana ste prilično zauzeti – čime ste bili zauzeti? Sve ove godine ste žrtvovali svoju porodicu i karijeru, izdržali patnju, platili ceh i uložili mnogo truda, ali ste malo toga zadobili. Neke starešine i delatnici čak su se mnogo puta suočili sa sličnim događajima, ljudima i okolnostima, ali i dalje prave iste greške, ostavljajući za sobom iste prestupe. Zar to ne ukazuje na nedostatak napretka u njihovim životima? Zar to ne znači da nisu zadobili istinu? (Tako je.) Zar to ne pokazuje da ih Sotona još uvek kontroliše svojom mračnom silom i da nisu postigli spasenje? (Tako je.) Kada naiđu svakovrsni događaji i odvijaju se oko tebe u crkvi u različitim trenucima, nemoćan si da učiniš bilo šta. Pogotovo kada se suočite sa antihristima i zlim ljudima koji izazivaju prekidanja i ometanja u radu crkve, vi ne znate kako da se nosite sa tim. Samo puštate da sve prođe, ili se, u najboljem slučaju, naljutite i orežete one koji izazivaju ometanje, ali problem time nije rešen, i nemate alternativni plan delovanja. Neki čak misle: „Dao sam svu svoju snagu i čitavo svoje srce – zar nije Bog rekao da treba da damo i jedno i drugo? Dao sam sve od sebe; ako još uvek nema rezultata, to nije moja krivica. Ljudi su naprosto vrlo loši: čak i kada u zajedništvu razgovarate s njima o istini, oni ne slušaju”. Kažeš da si dao svu svoju snagu i čitavo svoje srce, ali tvoj rad nije postigao nikakve rezultate. Nisi podržao rad crkve, niti si zaštitio interese Božje kuće, i dozvolio si zlim ljudima da preuzmu kontrolu nad crkvom. Dozvolio si Sotoni da divlja i sramoti Božje ime, dok si ti posmatrao sa strane, nesposoban da učiniš bilo šta, nesposoban da podneseš bilo šta, čak i sa autoritetom koji si imao. Nisi uspeo da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu, ali ipak misliš da si shvatio istinu i dao čitavo svoje srce i snagu. Da li to znači biti dobar upravnik? (Ne, ne znači.) Kada se raznorazni zli ljudi i bezvernici razmigolje i preuzmu različite uloge kao đavoli i Sotone, ne poštujući organizaciju posla i radeći nešto potpuno drugačije, lažući i obmanjujući Božju kuću; kada ometaju i prekidaju Božje delo, čineći stvari koje nanose sramotu imenu Božjem i kaljaju crkvu, Božju kuću, ti ne radiš ništa osim što se ljutiš kada to vidiš, ali ne možeš da ustaneš da podržiš pravdu, da razotkriješ zle ljude, da podržiš rad crkve, da se baviš i da se nosiš sa tim zlim ljudima i da ih sprečiš da ometaju rad crkve i da kaljaju crkvu, Božju kuću. Ne čineći te stvari, propustio si da svedočiš. Neki ljudi kažu: „Ne usuđujem se da se upuštam u te stvari, bojim se da ako se nosim sa previše ljudi, mogu da ih naljutim, a ako se udruže protiv mene da me kazne i uklone sa položaja, šta da ću onda?” Reci Mi, jesu li oni kukavice i plašljivci, zar ne poseduju istinu i ne mogu da raspoznaju ljude ili da prozru Sotonino ometanje, ili ne obavljaju svoju dužnost čestito i samo pokušavaju sebe da zaštite? O čemu se ovde zapravo radi? Jesi li ikada razmišljao o tome? Recimo da si po prirodi kukavica, da si strašljiv, osetljiv i plašljiv; ali ako ti posle toliko godina verovanja u Boga zasnovanog na razumevanju određenih istina razviješ istinsku veru u Boga, zar nećeš biti u stanju da prevaziđeš neke svoje ljudske slabosti, plašljivost i osetljivost, i da se više ne plašiš zlih ljudi? (Hoću.) U čemu je onda koren vaše nesposobnosti da izađete na kraj sa zlim ljudima i da se njima bavite? Da li je tvoja ljudskost suštinski kukavička, strašljiva i plašljiva? To nije ni osnovni uzrok ni suština problema. Suština problema je da ljudi nisu odani Bogu; oni štite sebe, svoju ličnu bezbednost, svoj ugled, svoj status i svoj izlaz. Njihovo neverstvo se ispoljava tako što uvek štite sebe, povlačeći se kao kornjača u svoj oklop kad god se suoče sa nečim, i čekaju da to prođe pre nego što ponovo promole glavu. Sa čime god da se susretnu, oni uvek kao da hodaju po jajima, mnogo strepe, brinu i zaziru, i nisu u stanju da stoje i brane rad crkve. U čemu je ovde problem? Zar to nije nedostatak vere? Ti nemaš pravu veru u Boga, ti ne veruješ da je Bog neprikosnoven nad svim stvarima i ne veruješ da je tvoj život i sve tvoje u Božjim rukama. Ne veruješ u Božje reči: „Bez Božje dozvole, Sotona se ne usuđuje da pomeri niti jednu dlaku sa tvog tela.” Oslanjaš se na sopstveni vid i sudiš o činjenicama, sudiš o stvarima na osnovu sopstvenih proračuna, uvek štiteći sebe. Ne veruješ da je čovekova sudbina u Božjim rukama; bojiš se Sotone, bojiš se zlih sila i zlih ljudi. Zar to nije nedostatak istinske vere u Boga? (Jeste.) Zašto nema prave vere u Boga? Da li je to zato što su iskustva ljudi suviše plitka i ne mogu da prozru te stvari, ili zato što isuviše malo shvataju istinu? Koji je razlog? Da li to ima veze sa iskvarenim naravima ljudi? Da li je to zato što su ljudi isuviše prepredeni? (Tako je.) Ma koliko toga doživeli, ma koliko je činjenica stavljeno pred njih, oni ne veruju da je to delo Božje, niti da je čovekova sudbina u Božjim rukama. To je jedan aspekt. Još jedno ozbiljno pitanje je to da ljudi previše brinu o sebi. Oni nisu spremni da plate bilo kakav ceh, niti da se žrtvuju za Boga, za Njegovo delo, za interese Božje kuće, za Njegovo ime, niti za Njegovu slavu. Nisu voljni da urade bilo šta što uključuje i najmanju opasnost. Ljudi previše brinu o sebi! Zbog straha od smrti i poniženja, od toga da ih zli ljudi ne zarobe ili da ne zapadnu u bilo kakvu nevolju, ljudi se iz petnih žila trude da sačuvaju svoje telo, nastojeći da ne dozvole sebi da se nađu u opasnim situacijama. S jedne strane, takvo ponašanje pokazuje da su ljudi previše prepredeni, dok u drugom otkriva njihovu sebičnost i sklonost ka samoodržanju. Nisi voljan da se predaš Bogu, a kada kažeš da si spreman da se daš Bogu, to nije ništa više od obične želje. Kada dođe do stvarnog istupanja i svedočenja o Bogu, do borbe protiv Sotone i suočavanja sa opasnošću, smrću i raznim teškoćama i nevoljama, ti gubiš volju. Tvoja slabašna želja se troši, a ti činiš sve što je u tvojoj moći da se prvo zaštitiš, a zatim se baviš nekim nebitnim poslom koji moraš da obaviš, poslom koji svi mogu da vide. Ljudski um je i dalje spretniji od uma mašine: on zna kako da se prilagodi, zna koji postupci doprinose njegovim ličnim interesima kada se nađe u neprilici, a koji ne, i brzo primenjuje svaki metod koji mu je na raspolaganju. Samim tim, kad god se suočiš sa nečim, tvoje slabašno poverenje u Boga ne uspeva da bude postojano. Ponašaš se podlo prema Bogu, upuštaš se u taktike protiv Njega i izvodiš smicalice, i to otkriva tvoj nedostatak istinske vere u Boga. Smatraš da je Bog nepouzdan, da možda neće moći da te zaštiti ili da ti garantuje bezbednost, i da će te Bog možda čak pustiti da umreš. Osećaš da je Bog nepouzdan i da možeš da budeš siguran samo ako se uzdaš u sebe. Šta bude na kraju? Bez obzira na okolnosti ili na pitanja s kojima se suočavaš, ti im pristupaš koristeći te metode, taktike i strategije, i nisi u stanju da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu. Bez obzira na okolnosti, nisi u stanju da budeš osposobljen kao starešina ili delatnik, nisi u stanju da pokažeš kvalitete ili postupke upravnika i nisi u stanju da pokažeš punu odanost, čime gubiš svoje svedočenje. Bez obzira na to sa koliko se stvari suočavaš, ti ne možeš da se uzdaš u svoju veru u Boga da bi upražnjavao svoju odanost i odgovornost. Shodno tome, konačni ishod je da ne zadobiješ ništa. U svim okolnostima koje je Bog orkestrirao za tebe, i kada si se borio protiv Sotone, tvoj izbor je uvek bio da se povučeš i pobegneš. Nisi sledio putanju koju je Bog naznačio ili odredio za tebe da doživiš. Dakle, usred te bitke propuštaš istinu, razumevanje i iskustva koja je trebalo da zadobiješ. Svaki put kada se nađeš u okolnostima koje je Bog orkestrirao, prolaziš kroz njih na isti način i završavaš ih na isti način. Na kraju su doktrina i lekcije koje iz toga izvlačiš uvek iste. Nemaš nikakvog istinskog razumevanja, samo si upio nekoliko iskustava i pouka, kao što su: „Ubuduće to ne treba da radim. Kada se nađem u sličnim situacijama, treba da budem oprezan, treba da se setim ovoga, treba da budem oprezan sa takvom osobom, da izbegavam takav soj ljudi i da se čuvam takvog soja”. To je sve. Šta si to zadobio? Da li je u pitanju snalažljivost i pronicljivost ili iskustvo i lekcije? Ako ono što zadobijaš nema nikakve veze sa istinom, onda nisi zadobio ništa, ništa što bi zaista trebalo da zadobiješ. Dakle, u okolnostima koje je Bog orkestrirao, ti si Ga razočarao; nisi zadobio ono što ti je On namenio, tako da si svakako izneverio Boga. U toj kušnji ili okolnostima koje je Bog orkestrirao, nisi zadobio istinu koju je On želeo da imaš. Tvoje bogobojažljivo srce nije poraslo, istine koje treba da razumeš ostale su nejasne, još uvek nemaš razumevanje u oblastima u kojima ti je potrebno razumevanje o sebi, lekcije koje je trebalo da naučiš nisu savladane, a istina-načela koja treba da slediš su ti izmakla. Istovremeno, ni tvoja vera u Boga se nije povećala; ista je kao i na početku. Vrtiš se ukrug. Dakle, šta se povećalo? Možda sada shvataš neke doktrine koje ranije nisi, ili si video ružnu stranu određene vrste ljudi za koju ranije nisi znao. Ali ni najmanja mrvica istine ti još uvek nije ni vidljiva, ni shvatljiva, ni prepoznatljiva, ni doživljena. Dok nastavljaš sa radom ili obavljanjem dužnosti, još uvek ne razumeš ili ne znaš načela koja treba da slediš. Za Boga je to veoma razočaravajuće. Najblaže rečeno, u ovim posebnim okolnostima, tvoja odanost Bogu se nije povećala, kao ni vera, koja je trebalo sama po sebi da raste u tebi. Nisi postigao ni jedno ni drugo, što je naprosto žalosno! Neki bi mogli da kažu: „Tvrdiš da nisam ništa postigao, ali to nije tačno. U najmanju ruku, zadobio sam samospoznaju i razumevanje ljudi, događaja i stvari oko sebe. Imam jasnije razumevanje ljudskosti i sebe.” Da li se razumevanje tih stvari računa kao istinski napredak? Čak i da ne veruješ u Boga, kada stigneš do četrdesete ili pedesete, bićeš manje-više upoznat sa tim stvarima. Ljudi sa malim ili prosečnim kovom to mogu da postignu; mogu da razumeju sebe, svoje prednosti i mane, jake i slabe strane svoje ljudskosti, kao i u čemu su dobri, a u čemu nisu. Dok ne uđu u četrdesete ili pedesete, trebalo bi manje-više da shvate ljudskost različitih vrsta ljudi sa kojima su često u dodiru. Trebalo bi da znaju koji soj ljudi je prikladan za komunikaciju, a koji nije, koji je prikladan za druženje, a koji nije, koji treba da drže na distanci, a s kojima treba da se zbliže – oni su manje-više sposobni da shvate sve te stvari. Ukoliko je neko zbunjen, ako mu je kov previše loš, ako je idiot, ili je mentalno zaostao, onda nema to razumevanje. Ako si verovao u Boga dugi niz godina, ako si čuo toliko istine i prošao kroz mnogo različitih okolnosti, i ako je tvoja jedina dobit u domenu ljudskosti ljudi, u raspoznavanju ljudi ili u razumevanju nekih jednostavnih pitanja, može li se smatrati da si zaista nešto zadobio? (Ne, ne može.) Dakle, šta znači zaista nešto zadobiti? To ima veze sa tvojim rastom. Ako nešto zadobiješ, onda napreduješ i rast ti se povećava; ako zaista ništa ne zadobiješ, tvoj se rast ne povećava. Dakle, na šta se odnosi to zadobijanje? U najmanju ruku, ono je povezano sa istinom; tačnije, sa istina-načelima. Kada shvataš, kada možeš da slediš i da primenjuješ istina-načela koja treba slediti dok se baviš različitim pitanjima i ljudima, i kada ona postanu načela i merila tvog vladanja, onda je to istinsko zadobijanje. Kada ta istina-načela postanu načela i kriterijumi koje treba da slediš zarad sopstvenog vladanja, oni postaju sastavni deo tvog života. Kada se taj aspekt istine utka u tebe, on postaje tvoj život i tada tvoj život raste. Ako tek treba da dokučiš istina-načela koja se odnose na takve stvari, a još uvek ne znaš kako da se nosiš sa njima kada ih susretneš, onda u tom pogledu nisi zadobio istinu. Očigledno je da taj aspekt istine nije tvoj život, i da tvoj život nije napredovao. Nema nikakve koristi u veštini govora – ionako je sve doktrina. Da li možete da pojmite veličinu toga? (Da, mogu.) Da li ste ostvarili napredak tokom ovog perioda? (Ne, nisam.) Samo si iskoristio svoju ljudsku volju i intelekt da sažmeš neka iskustva, kao što je da kažeš: „Ovog puta sam naučio šta više neću da govorim, niti da radim, šta ću da radim više ili manje i šta definitivno neću da radim”. Da li je to znak rasta u tvom životu? (Ne, nije.) To je znak da ti ozbiljno nedostaje duhovno razumevanje. Jedino što umeš da uradiš jeste da sažimaš pravila, reči i fraze koje nemaju nikakve veze sa istinom. Zar to nije ono što vi radite? (Jeste.) Svaki put kada doživiš nešto, nakon svakog značajnog događaja, prekorevaš sebe, govoreći: „Uh, ubuduće to treba da uradim ovako ili onako.” Ali sledeći put kada se pojavi slična situacija, ona se i dalje neuspešno završava, a ti si nezadovoljan i pitaš se: „Zašto sam takav?” Ljutiš se na sebe, smatraš da nisi ispunio sopstvena očekivanja. Da li je to korisno? Ne radi se o tome da nisi ispunio sopstvena očekivanja, niti da si nepromišljen, ili da su okolnosti koje je Bog orkestrirao pogrešne, i sigurno se ne radi o tome da se Bog nepravedno odnosi prema ljudima. Stvar je u tome što ne stremiš ka istini, ne tragaš za istinom, ne ponašaš se u skladu sa Božjim rečima i ne slušaš Božje reči. Uvek unosiš ljudsku volju u to; ti si svoj sopstveni gospodar i ne dozvoljavaš da Božje reči preuzmu vođstvo. Radije ćeš slušati druge ljude nego Božje reči. Zar nije tako? (Da, jeste.) Da li misliš da si sakupljanjem nekih iskustava i pouka iz jednog događaja ili u određenim okolnostima postigao napredak? Ako si zaista napredovao, kada te Bog sledeći put stavi na probu, moći ćeš da braniš Božje ime, da štitiš interese i rad Božje kuće, da obezbediš da sav rad teče nesmetano i da ne trpi nikakvo ometanje ili opstrukcije. Obezbedićeš da Božje ime ostane neokaljano i neokrnjeno, da napredovanje života tvoje braće i sestara ne trpi nikakve gubitke i da Božji darovi budu zaštićeni. To znači da si napredovao, da si prikladan za upotrebu i da poseduješ život-ulazak. Vi trenutno još uvek niste dotle stigli; iako su vaši mozgovi mali, ispunjeni su mnogim stvarima, a vi niste jednostavni. Iako možda imaš iskrenosti da se daš Bogu i želju da otpustiš i napustiš sve za Njega, ipak, kada se suočiš sa pitanjima, nisi u stanju da se pobuniš protiv svojih različitih žudnji, namera i planova. Što se više Božja kuća i Božje delo suočavaju sa različitim poteškoćama, to se ti više povlačiš, to neprimetniji postaješ i sve je manje verovatno da ćeš se podići i preuzeti to delo, kako bi zaštitio interese Božje kuće i Božje delo. Dakle, šta se desilo sa tvojom iskrenošću da se daš Bogu? Zašto je to malo iskrenosti tako krhko i ranjivo? Šta se dogodilo sa onom tvojom slabašnom voljom da ponudiš sve i napustiš sve zbog Boga? Zašto ne može da bude postojana? Šta je čini tako ranjivom? Šta to potvrđuje? Potvrđuje da ti nedostaje pravi rast, da je tvoj rast žalosno mali i da te mali demon lako može zbuniti: sa samo malo prekida, okrenuo bi se da slediš tog malog demona. Čak i ako imaš nekakav rast, on je ograničen na tvoje iskustvo sa određenim površnim stvarima koje nisu povezane sa tvojim sopstvenim interesima, a ti još uvek jedva da si u stanju da zaštitiš interese Božje kuće i uradiš nekoliko malih stvari za koje smatraš da možeš da postigneš i koje su u domenu tvojih sposobnosti. Kada je zaista u pitanju postojanost u tvom svedočenju, kada se crkva suočava sa velikom represijom i ometanjima zlih ljudi i antihrista, gde si ti? Šta radiš? O čemu razmišljaš? To jasno ilustruje problem, zar ne? Ako antihrist, dok vrši svoju dužnost, obmanjuje one iznad i ispod sebe i deluje nepromišljeno, prekidajući i ometajući delo crkve, rasipajući darove i obmanjujući braću i sestre da ga slede, a ti ne samo da ne uspevaš da ga prepoznaš, da obuzdaš njegove napore ili da ga prijaviš, već ga čak pratiš i pomažeš mu da postigne željeni ishod, reci Mi samo, kakvo dejstvo treba da ima tvoja slabašna odlučnost da se istinski daš za Boga? Zar nije to tvoj pravi rast? Kada antihristi, zli ljudi i sve vrste bezvernika dođu da ometaju i unište delo Božje kuće, posebno kada kaljaju crkvu i sramote Božje ime, šta ti radiš? Jesi li ustao da govoriš u odbranu dela Božje kuće? Jesi li ustao da obuzdaš njihove napore ili da ih ograničiš? Ne samo da nisi uspeo da ustaneš i zaustaviš ih, već si pratio antihriste u njihovim zlodelima, pomažući im i podržavajući ih, i ponašajući se kao njihovo oruđe i kolaborant. Štaviše, kada neko napiše pismo da bi obavestio o problemu sa antihristima, ti pismo staviš na dno fioke i odlučiš da se njime ne baviš. Dakle, u ovom presudnom trenutku, da li je tvoja odlučnost i želja da napustiš sve kako bi se iskreno dao za Boga imala ikakvog dejstva? Ako nije bilo nikakvog dejstva, onda je sasvim očigledno da ta takozvana želja i rešenost nisu tvoj pravi rast, nisu ono što si zadobio verujući u Boga toliko godina. Oni ne mogu da zamene istinu; oni nisu ni istina ni život-ulazak. Oni nisu osobenost čoveka koji ima život, oni su samo neka vrsta puste želje, čežnje i žudnje koju ljudi imaju za nečim lepim – nemaju nikakve veze sa istinom. Zato morate da se probudite i jasno vidite svoj pravi rast. Nemojte misliti da samo zato što ste sitnog kova i zato što ste napustili mnogo toga – obrazovanje, karijeru, porodicu, brak i izglede tela – da je vaš rast iz nekog razloga sjajan. Neki ljudi su čak bili starešine ili delatnici od kada su postavili temelje svoje vere u Boga. Tokom godina sakupili su određena iskustva i pouke i mogu da propovedaju nekolicinu reči i doktrina. Zbog toga osećaju da je njihov rast veći nego kod drugih, da imaju život-ulazak i da su stubovi i oslonci unutar Božje kuće i oni koje Bog usavršava. To nije tačno. Nemojte misliti da ste dobri – još uvek ste daleko od toga! Čak niste u stanju ni da prepoznate antihriste; vi nemate pravi rast. Iako već dugi niz godina služiš kao starešina ili delatnik, još uvek ne postoji oblast u kojoj možeš da budeš prikladan, nisi u stanju da obaviš mnogo pravog posla, tako da možete da budete upotrebljeni samo u nuždi. Ti nisi mnogo nadarena osoba. Ako je neko od vas vrlo marljiv i izdržljiv, u najboljem slučaju može da bude tovarna marva. Niste prikladni. Neki ljudi postaju starešine ili delatnici samo zato što su puni elana, zato što imaju obrazovnu osnovu i poseduju određeni kov. Štaviše, neke crkve nisu u stanju da pronađu idealnu osobu koja će da ih vodi, tako da se ti ljudi unapređuju kao izuzeci od pravila i za njih se organizuje obuka. Među tim pojedincima, neki su postepeno zamenjeni i isključeni tokom procesa razotkrivanja različitih vrsta ljudi. Iako su neki od njih nastavili da slede do sada, oni i dalje ne mogu ništa da razaznaju. Uspeli su da ostanu samo zato što nisu počinili nikakvo zlo. Štaviše, samo zbog uređenja posla koje dolazi od Svevišnjeg zajedno sa neposrednim vođenjem, nadgledanjem, ispitivanjem, proveravanjem, nadziranjem i orezivanjem, oni mogu da obave jedan deo posla – što ne znači da su prikladni. To je zato što često obožavate druge, sledite ih, zalutate, činite pogrešne stvari, i što vas određene jeresi i zablude šalju u vrtlog zbunjenosti, gubite osećaj za pravac i ne znate u koga na kraju zaista verujete. To je vaš stvarni rast. Ako bih rekao da nemate apsolutno nikakav ulazak-život, to bi bilo nepravedno prema vama. Mogu samo da kažem da je opseg vaših iskustava isuviše ograničen. Vi samo posle orezivanja i ozbiljnog dovođenja u red donekle imate ulazak, ali kada je u pitanju ono što podrazumeva značajna načela, posebno kada se suočavate sa antihristima, lažnim vođama koji obmanjuju ljude i izazivaju ometanja, nemate čime da se pohvalite i nedostaje vam bilo kakvo svedočanstvo. Što se tiče životnih iskustava i život-ulaska, vaša iskustva su isuviše plitka i nedostaje vam pravo shvatanje Boga. I dalje nemate čime da se pohvalite u tom pogledu. Kada je u pitanju stvarni rad u crkvi, vi ne znate kako da u zajedništvu razgovarate o istini i da rešavate probleme; tu takođe nemate čime da se pohvalite. U tim aspektima nemate čime da se pohvalite. Dakle, vi niste prikladni za uloge starešine i delatnika. Međutim, kao obični vernici, većina vas ima malo život-ulaska, iako je to vrlo malo i ne doseže do istina-stvarnosti. Tek će se uočiti da li možete da izdržite probe. Tek kada naiđu velike kušnje, značajna iskušenja ili ozbiljna i direktna grdnja i sud od Boga, zahvaljujući njima će se videti imaš li pravi rast i istina-stvarnost, možeš li da budeš postojan u svom svedočenju, da li ćeš položiti ispit i da li ispunjavaš Božje zahteve – tada će se otkriti tvoj pravi rast. Za sada je još uvek isuviše rano da se kaže da imaš rast. Što se tiče uloge starešine i delatnika, vi nemate pravi rast. Kada se suočite s pitanjima, vi se zbunite, a kada se suočite sa ometanjima zlih ljudi ili antihrista, doživljavate poraz. Ne možete da obavite nijedan važan zadatak samostalno; uvek vam je potreban neko da vas nadgleda, da vas vodi i da sarađuje sa vama da biste obavili posao. Drugim rečima, niste sposobni da sami upravljate brodom. Bez obzira na to da li igrate glavnu ili sporednu ulogu, posao ne možete preuzeti sami na sebe, niti samostalno izvršiti zadatak; krajnje ste nesposobni da dobro dovršite zadatak bez nadzora i brige Svevišnjeg. Ako, na kraju, provera vašeg rada pokaže da ste dobro radili u svakom pogledu, da ste uložili srce u svaki deo svog posla, da ste sve uradili dobro i da ste sa svim postupali ispravno i u skladu sa istina-načelima, i da ste radili na osnovu jasnog razumevanja istine i traženja istina-načela, tako da ste u stanju da rešite probleme i dobro obavite svoj posao, onda ste prikladni. Međutim, do sada, sudeći po svemu što ste doživeli, niste prikladni. Ključni problem sa vašom prikladnošću je to što ne možete samostalno da završite dodeljene zadatke – to je jedan aspekt. U drugom, ako vas Svevišnji ne nadgleda, možete da zavedete ljude na stranputicu ili da ih navedete da napuste pravi put. Vi ne možete da ih vodite pred Boga, niti da u crkvi dovedete braću i sestre do istina-stvarnosti ili na pravi put vere u Boga, kako bi svi Božji izabranici mogli da obave svoju dužnost. Ništa od toga ne možeš da postigneš. Ako Svevišnji ne izvrši proveru neko duže vreme, uvek postoje mnoga odstupanja i nedostaci u okviru posla za koji ste odgovorni, kao i svakovrsni problemi; a ako ih Svevišnji ne ispravlja, ne nadgleda ili lično ne upravlja njima, ko zna dokle ta odstupanja mogu ići ili dokle će trajati. To je vaš pravi rast. Zato kažem da ste prilično neprikladni. Želite li da čujete ovo? Zar se, kada ovo što čujete, u vama ne javlja negativno osećanje? (Bože, osećaj je prilično neprijatan u našim srcima, ali ovo što Bog deli sa nama u zajedništvu je zaista činjenica. Nemamo ni trunku rasta niti istina-stvarnosti. Kada se pojave antihristi, nećemo moći da ih prepoznamo.) Moram da vam ukažem na takve stvari; u suprotnom, stalno ćete osećati da vam je naneta nepravda i da se prema vama loše postupa. Vi ne shvatate istinu; samo znate kako da govorite o nekim rečima i doktrinama. Tokom skupova, obično više i ne pripremate nacrt svog govora o doktrini i više nemate tremu, pa zato mislite da imate rast. Ako imaš rast, zašto onda nisi prikladan? Zašto ne možeš da razgovaraš o istini i da se baviš problemima? Ti samo znaš kako da govoriš o rečima i doktrinama da bi te tvoja braća i sestre prihvatili. To ne zadovoljava Boga i ne čini te prikladnim. Tvoja sposobnost da govoriš o tim rečima i doktrinama ne može da reši nikakve stvarne probleme. Bog uređuje malu priliku koja te razotkriva i tako postaje jasno koliko ti je rast mali, da uopšte ne shvataš istinu i da ne možeš ništa da prozreš; i razotkriva da si bedan, žalostan, slep i neuk. Zar nije tako? (Tako je.) Dobro je ako možete to da prihvatite; ako ne možete, izdvojite malo vremena i razmislite o tome. Razmislite o onome što govorim: da li ima smisla, da li je zasnovano na stvarnosti? Da li se to odnosi na vas? Čak i da jeste tako, nemojte postati negativni. Negativno stanje vam neće pomoći da rešite bilo kakve probleme. Kao vernik u Boga, ako želiš da obavljaš svoju dužnost i da budeš starešina ili delatnik, onda ne možeš da odustaneš kada naiđeš na prepreke i neuspehe. Moraš da se podigneš i nastaviš dalje. Potrebno je da se usredsrediš na opremanje sebe određenim aspektima istine u oblastima u kojima imaš nedostatke ili propuste, i u kojima imaš ozbiljne probleme. To što si negativan ili što se ukočiš neće ništa rešiti. Kada se suočiš sa pitanjima, prestani da iznosiš reči i doktrine, kao i različite vrste objektivnog rezonovanja – to neće pomoći. Kada te Bog isprobava, a ti kažeš: „U to vreme, moje zdravlje nije bilo baš najbolje, bio sam mlad i moje okruženje nije bilo baš mirno”, da li će On to slušati? Bog će te pitati: „Da li si čuo istinu kada se o njoj u zajedništvu razgovaralo s tobom?” Ako kažeš: „Da, čuo sam”, On će te pitati: „Da li imaš uređenje posla koje su ti preneli?” Onda ćeš reći: „Da, imam ga”, a On će nastaviti: „Zašto ga onda nisi sledio? Zašto si tako gadno podbacio? Zašto nisi mogao da budeš postojan u svom svedočenju?” Nijedan objektivan razlog koji naglasiš ne pije vodu. Boga ne zanimaju tvoji izgovori, niti rasuđivanje. On ne gleda koliko si doktrine u stanju da govoriš niti koliko si dobar u opravdavanju sebe. Bog želi da tvoj pravi rast i tvoj život napreduju. Uvek, nezavisno od toga do kojeg nivoa starešine stigneš, ili koliki ti je status, nikada ne zaboravi ko si i šta si pred Bogom. Bez obzira na to koliko si doktrine u stanju da izgovoriš, bez obzira na to koliko si vešt u pričanju o doktrini, bez obzira na to šta si učinio ili kakav si doprinos dao Božjoj kući, ništa od toga ne ukazuje da poseduješ pravi rast, niti su to znaci da imaš život. Kada uđeš u istina-stvarnost, dokučiš istina-načela, budeš postojan u svom svedočenju kada se suočiš sa pitanjima, budeš u stanju da samostalno završiš zadatke i budeš prikladan za upotrebu, onda ćeš imati pravi rast. U redu, hajde ovde da zaključimo ovu diskusiju i pređemo na glavnu temu našeg razgovora u zajedništvu.

Gde smo stali u našem zajedništvu na prošlom skupu? (Na prošlom skupu Bog je govorio o „otpuštanju bremena koja potiču iz porodice”. Deo toga je otpuštanje očekivanja od svog potomstva. Bog nam je to razložio na dve etape: jedna je imala veze sa ponašanjem roditelja dok su njihova deca još uvek maloletna, a druga se odnosila na njihovo ponašanje kada im deca odrastu. Bez obzira na uzrast dece, bilo da su odrasli ili ne, u stvarnosti, ponašanje i postupci roditelja su u suprotnosti sa Božjom neprikosnovenošću i uređenjem. Oni uvek žele da kontrolišu sudbinu svoje dece i da se mešaju u njihove živote, ali put koji deca biraju i težnje koje imaju nisu nešto što njihovi roditelji mogu da odrede. Sudbine ljudi nisu nešto što njihovi roditelji mogu da kontrolišu. Bog je takođe ukazao na ispravno stanovište sa kojeg treba posmatrati stvari: bez obzira na fazu detetovog života, dovoljno je da njegovi roditelji ispune svoje odgovornosti, a ostalo se svodi na pokoravanje Božjoj neprikosnovenosti, uređenju i predodređenju.) Prošli put smo razgovarali o tome da ljudi treba da se oslobode očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva. Naravno, ta se očekivanja rukovode ljudskom voljom i mislima, te se ne podudaraju sa činjenicom da Bog uređuje ljudsku sudbinu. Ta očekivanja nisu deo ljudske odgovornosti; ona su nešto što ljudi treba da otpuste. Ma koliko da su velika očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece, i ma koliko roditelji verovali da su njihova očekivanja od dece ispravna i prikladna, sve dok se ta očekivanja kose sa istinom da je Bog suveren nad ljudskom sudbinom, ljudi treba da ih otpuste. Može se reći da je to i negativna stvar; nije ni prikladna ni pozitivna. To je u suprotnosti sa roditeljskim odgovornostima i izvan okvira tih odgovornosti i predstavlja nerealna očekivanja i zahteve koji se kose sa ljudskošću. Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o nekim nenormalnim postupcima i vladanju, kao i o nekim ekstremnim ponašanjima koja roditelji iskazuju prema svojoj deci koja još nisu odrasla, što dovodi do svih vrsta negativnih uticaja i pritiska na tu decu, uništavajući fizičko, mentalno i duhovno blagostanje male dece. Te stvari ukazuju na to da je ono što roditelji rade neprikladno i neprimereno. Ljudi koji streme ka istini treba da se oslobode takvih misli i postupaka, jer su, sa stanovišta ljudskosti, okrutan i nehuman način da se detetu uništi fizičko i mentalno blagostanje. Stoga, ono što roditelji treba da učine za svoju decu koja još nisu odrasla jeste da ispune svoje odgovornosti i da ne planiraju, ne kontrolišu, ne orkestriraju, niti da određuju njihovu budućnost i sudbinu. Nismo li prošli put pomenuli dva glavna aspekta roditeljskih obaveza prema maloletnoj deci? (Jesmo.) Ako se ta dva aspekta sprovedu, onda si ispunio svoju odgovornost. Ako se ne sprovedu, onda čak i da odgajaš svoju decu da budu neka vrsta umetnika ili talentovanog pojedinca, tvoja odgovornost ostaje neispunjena. Ma koliko truda roditelji ulagali u svoju decu, bilo da to znači da osede od brige, da se iscrpe toliko da ugroze sopstveno zdravlje; ma koliko veliki ceh plaćali, ma koliko davali sve od sebe, ili koliko novca potrošili, ništa od toga se ne može smatrati ispunjenjem njihovih odgovornosti. Dakle, šta znači kada kažem da roditelji treba da ispune svoje obaveze prema svojoj maloj deci? Koja su dva glavna aspekta? Ko ih se seća? (Prošli put, Bog je razgovarao u zajedništvu o dvema odgovornostima. Jedna je briga o fizičkom zdravlju deteta, a druga je usmeravanje, vaspitavanje i pomoć u vezi sa mentalnim zdravljem dece.) Prilično je jednostavno. U stvarnosti, briga o fizičkom zdravlju deteta je laka; samo im ne dozvolite da se previše povređuju ili udaraju, niti da jedu lošu hranu, ne radite ništa što će negativno uticati na njihov rast, i u najvećoj mogućoj meri im obezbedite dovoljno hrane, da se dobro i zdravo hrane, da se dovoljno odmaraju, da budu zdravi ili da se tek ponekad razbole, i da se blagovremeno leče kada su bolesni. Može li većina roditelja da postigne te standarde? (Može.) To je nešto što ljudi mogu da postignu; zadaci koje Bog daje ljudima su laki. Pošto i životinje mogu da zadovolje te standarde, ako ljudi ne mogu da ih zadovolje, zar nisu gori od životinja? (Jesu.) Ako čak i životinje mogu to da postignu, a ljudi ne, onda su zaista jadni. To je odgovornost koju roditelji imaju prema fizičkom zdravlju svoje dece. Što se tiče mentalnog blagostanja dece, to je takođe jedna od odgovornosti koju roditelji treba da ispune tokom odgajanja male dece. Kada su njihova deca fizički zdrava, roditelji bi takođe trebalo da podstiču njihovo mentalno zdravlje i njihove misli, starajući se da deca razmišljaju o problemima na načine i u pravcima koji su pozitivni, aktivni i optimistični, tako da mogu da žive bolji život i da ne budu radikalni, niti skloni da iskrivljuju stvari ili budu neprijateljski nastrojeni. Šta još? Trebalo bi da odrastu u normalne, zdrave i srećne ljude. Na primer, kada deca počnu da razumeju šta njihovi roditelji govore i da vode jednostavne, normalne razgovore, kada počnu da pokazuju interesovanje za nove stvari, roditelji mogu da im pričaju biblijske priče ili jednostavne priče o dobrom vladanju da bi ih usmeravali. Tako deca mogu da shvate šta znači ponašati se kako dolikuje i šta treba da rade da bi bila dobra deca i dobre osobe. To je oblik mentalnog usmeravanja dece. Roditelji ne treba samo da im kažu da bi trebalo da zarade mnogo novca kada odrastu ili da postanu visoki zvaničnici, što bi im dalo beskrajno bogatstvo i poštedelo ih patnje ili teškog fizičkog rada, i dalo im moć i prestiž da zapovedaju drugima. Takve negativne stvari ne bi trebalo da usađuju u svoju decu, već bi trebalo da s njima dele pozitivne stvari. Ili bi trebalo da svojoj deci pričaju priče primerene uzrastu i koje nose pozitivnu vaspitnu poruku. Na primer, da ih nauče da ne govore laži i da ne budu lažljiva deca, da shvate da čovek mora da snosi posledice laganja, da im objasne svoj stav prema laganju i da naglase da su deca koja lažu loša i da ljudi ne vole takvu decu. U najmanju ruku, deca treba da znaju da moraju da budu poštena. Pored toga, roditelji treba da spreče svoju decu da razviju ekstremne ili radikalne ideje. Kako se to može sprečiti? Roditelji treba da nauče svoju decu da budu tolerantna prema drugima, da vežbaju strpljenje i opraštanje, da ne budu svojevoljni niti sebični kada nešto iskrsne, i da nauče da budu ljubazni i složni u komunikaciji sa drugima; ako naiđu na zle ili loše ljude koji pokušavaju da im naude, trebalo bi da nauče da se udalje, umesto da situaciju rešavaju sučeljavanjem i nasiljem. Roditelji treba da izbegavaju da u umove svoje male dece seju seme ili misli o nasilnim sklonostima. Trebalo bi da jasno stave do znanja da roditelji ne cene nasilje i da deca koja su sklona nasilju nisu dobra deca. Ljudi s nasilnim sklonostima na koncu mogu da se okrenu zločinu i da se suoče sa društvenim ograničenjima i kažnjavanjem u skladu sa zakonom. Ljudi sa nasilnim sklonostima nisu dobri ljudi, nisu ljudi koji su cenjeni. S druge strane, roditelji treba da vaspitaju svoju decu da budu samostalna. Deca ne treba da očekuju da im se hrana i odeća serviraju na gotovo; treba da nauče da sami rade stvari kad god su u mogućnosti ili da znaju kako da ih rade, izbegavajući tako sklonost da stalno budu lenji. Roditelji treba na razne načine da usmeravaju svoju decu da razumeju ta pozitivna i ispravna pitanja. Naravno, kada vide da se negativne stvari dešavaju ili iskrsavaju, roditelji naprosto treba da kažu svojoj deci da takvo ponašanje nije dobro, da dobra deca to ne rade, da ni oni ne vole takvo ponašanje, a deca koja to rade mogu da se suoče sa raznim zakonskim kaznama i odmazdom u budućnosti. Ukratko, roditelji treba da prenesu svojoj deci najjednostavnija i najosnovnija načela kako da se ponašaju i da postupaju. U najmanju ruku, dok još nisu odrasla, deca treba da se izvešte u razaznavanju, da raspoznaju dobro od lošeg, da znaju kakvo ponašanje određuje dobru osobu u odnosu na lošu, šta su znaci ponašanja dobre osobe i koji se postupci smatraju lošim i kao znaci ponašanja loše osobe. To su najosnovnije stvari koje ih treba naučiti. Pored toga, deca treba da shvate da drugi ljudi preziru neke vrste ponašanja, kao što su krađa ili uzimanje tuđih stvari bez dozvole, korišćenje njihovih stvari bez odobrenja, ogovaranje i sejanje nesloge među ljudima. Takvi i slični postupci ukazuju na ponašanje loše osobe, to su negativne stvari i nisu ugodne Bogu. Kako deca rastu, treba ih naučiti da ne budu svojevoljna u bilo čemu što rade, da ne gube interesovanje brzo, niti da budu impulsivni ili nepromišljeni. Trebalo bi da razmotre posledice svakog svog postupka i ako znaju da bi te posledice mogle da budu nepovoljne ili da budu katastrofalne, onda treba da se suzdrže, ne dozvoljavajući da im novac ili prohtevi udare u glavu. Roditelji takođe treba da upute svoju decu u to koji su to postupci i rečnik koji loši ljudi koriste, pružajući im tako osnovno shvatanje o lošim ljudima i merila prema kojima mogu da ih procene. Treba da ih nauče da ne treba olako da veruju neznancima ili njihovim obećanjima i da stvari od neznanaca prihvataju sa oprezom. Sve to treba da ih nauče, jer su svet i društvo zli i puni zamki. Deca ne treba olako da se pouzdaju u bilo koga; treba ih naučiti da prepoznaju zle i loše ljude, da budu oprezni i da se distanciraju od zlih ljudi, kako bi mogli da izbegnu da im oni naude ili da ih prevare. Što se tiče tih osnovnih pouka, roditelji treba da vode i usmeravaju svoju decu sa pozitivnim pogledom na svet dok su u razvojnom uzrastu. S jedne strane, roditelji treba da se postaraju da njihova deca, dok ih oni vaspitavaju, odrastaju zdrava, a s druge strane treba da podstiču zdrav mentalni razvoj dece. Koji su znaci zdravog uma? Da osoba ispravno sagleda život i da može da krene pravim putem. Čak i ako ne veruje u Boga, i dalje će izbegavati zle trendove tokom svojih razvojnih godina. Ako roditelji kod dece primete bilo kakvo odstupanje, treba odmah da provere njihovo ponašanje i da ga isprave, te da pravilno usmere svoju decu. Na primer, ako su deca tokom ranih godina izložena određenim stvarima koje su deo zlih trendova ili nekih netačnih argumenata ili misli i gledišta, u slučaju da nemaju moć razlučivanja da mogu da ih slede ili imitiraju. Roditelji treba što pre da otkriju te probleme, da ih reše i da daju ispravne smernice. To je takođe njihova odgovornost. Drugim rečima, cilj je da se obezbedi da deca razviju ključnu, pozitivnu i ispravnu orijentaciju za razvoj svojih misli, ponašanja, ophođenja prema drugima i percepciju različitih ljudi, događaja i stvari, tako da mogu da se razvijaju u konstruktivnom, a ne u rđavom pravcu. Na primer, nevernici često kažu: „Život i smrt su predodređeni; o bogatstvu i časti odlučuje Nebo”. Količina patnje i uživanja koju osoba treba da iskusi u životu je predodređena od Boga i ljudi je ne mogu promeniti. S jedne strane, roditelji treba da upute svoju decu u te objektivne činjenice, a s druge da ih nauče da se život ne svodi samo na fizičke potrebe i svakako ne na zadovoljstvo. Za ljude u ovom životu postoje važnije stvari od jela, pića i traženja zabave; oni treba da veruju u Boga, da streme ka istini i da teže ka spasenju od Boga. Ako ljudi žive samo radi zadovoljstva, radi jela, pića i traženja telesne zabave, onda sliče zombijima i njihovi životi nemaju baš nikakvu vrednost. Oni ne stvaraju nikakvu pozitivnu ili značajnu vrednost i ne zaslužuju da žive, pa ni da budu ljudi. Čak i ako dete ne veruje u Boga, u najmanju ruku neka bude dobra osoba i ona koja se brine o svojoj pripadajućoj dužnosti. Naravno, ako ga je Bog izabrao i ako je voljno da učestvuje u crkvenom životu i da obavlja svoju dužnost dok odrasta, tim bolje. Ako su im deca takva, onda roditelji još više treba da ispune svoje obaveze prema svojoj maloletnoj deci na osnovu načela kojima je Bog savetovao ljude. Ako ne znaš da li će verovati u Boga ili da li će ih Bog izabrati, u najmanju ruku treba da ispuniš odgovornosti koje imaš prema svojoj deci tokom njihovih razvojnih godina. Čak i ako ne znaš ili ne možeš to da shvatiš, i dalje treba da izvršavaš te odgovornosti. U najvećoj mogućoj meri treba da izvršiš one obaveze i odgovornosti koje treba da izvršiš, deleći sa svojom decom pozitivne misli i stvari koje već znaš. U najmanju ruku, postaraj se da njihov duhovni rast ide u konstruktivnom pravcu i da su njihovi umovi čisti i zdravi. Ne teraj ih da stiču svakakve veštine i znanja od malena, pod pritiskom tvojih očekivanja, odgoja, pa čak i ugnjetavanja. Što je još gore, neki roditelji prate svoju decu kada učestvuju na raznim takmičenjima za talente i na akademskim ili atletskim takmičenjima, prateći sve vrste društvenih trendova i odlazeći na događaje kao što su konferencije za štampu, ceremonije potpisivanja i grupno učenje, i prisustvuju svakakvim takmičenjima i govorima zahvalnosti na svečanim dodelama nagrada, itd. Roditelji u najmanju ruku ne bi trebalo da dozvole da im deca idu njihovim stopama, da i sama rade takve stvari. Ako roditelji vode svoju decu na takve aktivnosti, jasno je da, s jedne strane, oni nisu ispunili svoju roditeljsku odgovornost. S druge strane, oni otvoreno vode svoju decu putem bez povratka, ometajući njihov konstruktivni mentalni razvoj. Dokle su takvi roditelji doveli svoju decu? Doveli su ih do zlih trendova. To je nešto što roditelji ne treba da rade. Štaviše, što se tiče budućih puteva kojima će njihova deca ići i zanimanja kojima će se baviti, roditelji ne bi trebalo deci da usađuju stvari kao što su: „Pogledaj tog i tog, on je pijanista koji je počeo da svira klavir sa četiri ili pet godina. Nije se igrao, nije imao ni drugove ni igračke i vežbao je klavir svakog dana. Roditelji su ga pratili na časove klavira, konsultovali se s raznim profesorima i prijavljivali ga na klavirska takmičenja. Pogledaj kako je postao poznat, dobro jede, lepo se oblači, okružen je aurom svetlosti i poštovanja gde god da se pojavi.” Da li je to vrsta vaspitanja koja podstiče zdrav razvoj dečjeg uma? (Ne, nije.) Kakvo je to onda vaspitanje? To je đavolje vaspitanje. Taj vid vaspitanja šteti svakom mladom umu. Podstiče ga da teži slavi, da priželjkuje razna priznanja, počasti, položaje i uživanja. Zbog toga žudi za tim i želi da se teži tim stvarima od ranog detinjstva, što ga vodi u anksioznost, intenzivnu strepnju i brigu, pa čak i da poželi to da postigne po svaku cenu, da se budi rano i da radi do kasno da bi pregledao svoje domaće zadatke i savladao različite veštine, i da gubi godine detinjstva, menjajući dragocene godine za te stvari. Što se tiče onoga što podstiču zli trendovi, maloletna deca nemaju sposobnost da se tome odupru ili da ga prepoznaju. Dakle, kao staratelji svoje maloletne dece, roditelji treba da ispune tu odgovornost pomažući im da razluče različita gledišta koja dolaze od svetskih zlih trendova i svih negativnih stvari, kao i da im se odupru. Trebalo bi da im pruže pozitivne smernice i vaspitanje. Naravno, svako ima svoje sklonosti, te neka mala deca, čak i ako ih njihovi roditelji obeshrabruju u nekim težnjama, mogu i dalje da ih žele. Neka žele ono što im se hoće; roditelji moraju da ispune svoje obaveze. Kao roditelj, imaš obavezu i odgovornost da regulišeš misli svoje dece i da ih usmeravaš u pozitivnom i konstruktivnom smeru. Što se tiče toga da li će te slušati ili želeti da se ponašaju u skladu sa tvojim učenjima kada odrastu, to je njihov lični izbor, u koji ti ne možeš da se mešaš, niti da ga kontrolišeš. Ukratko, tokom razvojnih godina svoje dece, roditelji imaju odgovornost i obavezu da u umove svoje dece usade različite zdrave, pravilne i pozitivne misli i gledišta, kao i životne ciljeve. To je odgovornost roditelja.

Neki roditelji kažu: „Ne znam čak ni kako da vaspitam svoju decu. Zbunjen sam još od detinjstva, uvek sam radio samo ono što mi roditelji kažu, ne razlikujući dobro od lošeg. Čak ni sada ne znam kako da vaspitam decu.” Neka vas ne brine to što ne znate; to ne mora da bude loše. Najgore je kada znaš, ali to ne sprovodiš u delo, još uvek vaspitavaš decu samo da se ističu, i govoriš: „Od mene više nema vajde, ali želim da me moja deca nadmaše. Mlađi naraštaj se oslanja na dostignuća starijih generacija i treba da ih zaseni. Trenutno sam šef odeljenja; zato moje dete mora da bude gradonačelnik, guverner, ili čak da se uspne na više nivoe vlasti ili da postane predsednik.” Takvim ljudima više ništa ne vredi govoriti. S takvim ljudima ne ulazimo u priču. Roditeljska odgovornost o kojoj govorimo je pozitivna, proaktivna i oslanja se na istinu. Za one koji streme ka istini, ako želiš da ispuniš odgovornost prema svojoj deci, ali nisi siguran kako da je ispuniš, onda počni da učiš od početka – to je lako. Podučavanje odraslih nije lako, ali podučavanje dece jeste, zar ne? Uči i podučavaj istovremeno, podučavajući ono što si upravo naučio. Zar to nije lako? Vaspitanje dece je lako. Još je bolje da ispuniš svoju odgovornost u vezi sa mentalnim zdravljem vaše dece. Čak i ako ne možeš to savršeno da obaviš, bolje je i to nego da ih uopšte ne vaspitavaš. Deca su mala i bezazlena; ako im dozvoliš da se informišu putem televizije i drugih izvora, da teže čemu god žele i da misle i da se ponašaju kako žele bez vaspitavanja i pravila, ti nisi ispunio svoju roditeljsku odgovornost. Nisi obavio svoju dužnost i nisi ispunio svoju odgovornost i obavezu. Ako roditelji moraju da ispune odgovornost prema svojoj deci, onda ne smeju da budu pasivni, već od samog početka moraju aktivno da proučavaju neka znanja i učenja koja mogu da pomognu u negovanju mentalnog zdravlja njihove dece, ili neka osnovna načela vezana za istinu. Sve su to stvari koje roditelji treba da rade: to se zove ispunjavanje sopstvene odgovornosti. Naravno, tvoje učenje neće biti uzaludno. Tokom procesa učenja i vaspitanja svoje dece, i ti ćeš nešto zadobiti. Jer, dok učiš decu da razvijaju svoje mentalno zdravlje u konstruktivnom pravcu, kao odrasla osoba neminovno ćeš doći u dodir sa određenim pozitivnim idejama i učiti o njima. Kada pažljivo i ozbiljno pristupiš tim pozitivnim idejama ili načelima i kriterijumima za vladanje i delovanje, nesvesno ćeš nešto zadobiti – trud neće biti uzaludan. Ispunjavanje odgovornosti prema sopstvenoj deci nije nešto što činiš zarad drugih; treba to da činiš zbog svog odnosa sa njima, kako emocionalnog odnosa, tako i krvnog srodstva. Čak i ako tvoja deca posle svega postupaju ili se ponašaju na način koji ne ispunjava tvoja očekivanja, u najmanju ruku si nešto zadobio. Znaš šta znači vaspitavati svoju decu i ispuniti svoju odgovornost prema njima. Već si ispunio svoju odgovornost. Što se tiče puteva koje će tvoja deca kasnije odlučiti da slede, što se tiče ponašanja za koje će se opredeliti i sudbine koja ih čeka u životu, to više nije tvoja briga. Kada postanu punoletni, možeš samo da stojiš po strani i gledaš kako se odvijaju njihov život i njihova sudbina. Više nemaš obavezu niti odgovornost da učestvuješ. Ako im nisi blagovremeno pružio smernice, vaspitanje i granice u određenim pitanjima dok su bili mali, možda ćeš zažaliti kada kao odrasli kažu ili učine nešto neočekivano ili izraze misli i ponašanje koje nisi očekivao. Na primer, kada su bili mali, vaspitao si ih stalno govoreći: „Vredno uči, upiši fakultet, idi na postdiplomske studije ili radi doktorat, pronađi dobar posao, pronađi dobru priliku za brak i zasnuj porodicu, i onda će život biti dobar.” Kroz tvoje obrazovanje, podsticaj i različite oblike pritiska, oni su živeli i sledili kurs koji si im odredio i postigli ono što si očekivao, baš kao što si želeo, i sada nisu u stanju da odustanu. Ako si zahvaljujući svojoj veri shvatio određene istine i namere Božje i stekao ispravne misli i gledišta, pa sada pokušavaš da im kažeš da više ne teže ka tim stvarima, oni će se verovatno usprotiviti: „Zar ne radim upravo ono što si želeo? Zar me nisi učio tim stvarima kada sam bio mali? Zar nisi to zahtevao od mene? Zašto me sada sprečavaš? Da li je ono što radim pogrešno? Postigao sam to i sada mogu da uživam; trebalo bi da budeš srećan, zadovoljan i ponosan na mene, zar ne?” Kako bi se osećao da to čuješ? Da li treba da se raduješ ili da plačeš? Zar ne bi zažalio? (Bih.) Ne možeš sada ponovo da ih pridobiješ. Da ih nisi tako vaspitao kada su bili mali, da si im pružio srećno detinjstvo bez ikakvog pritiska, da ih nisi učio da budu bolji od ostalih, da imaju visoku funkciju ili da zarađuju mnogo novca, ili da ne teže ka slavi, novcu i statusu, da si im naprosto dozvolio da budu dobri, obični ljudi, ne zahtevajući da zarade mnogo novca, da toliko uživaju, ili da ti toliko vraćaju, da si samo tražio da budu zdravi i srećni, da budu jednostavni i srećni ljudi, možda bi bili prijemčiviji za neke od misli i gledišta koje zastupaš pošto si počeo da veruješ u Boga. Možda bi u tom slučaju njihov život sada bio srećan, sa manje pritiska od strane života i društva. Iako ne bi stekli slavu i novac, barem bi im srce bilo srećno, mirno i spokojno. Ali tokom njihovog razvojnog uzrasta, zbog tvog neprestanog podsticanja i teranja, nemilosrdno su pod tvojim pritiskom težili ka znanju, novcu, slavi i zaradi. Na kraju su stekli slavu, novac i status, život im se poboljšao, više su uživali i više zarađivali, ali njihov život je sada iscrpljujući. Svaki put kada ih vidiš, na licu im se očitava umor. Tek kada se vrate kući, kod tebe, usuđuju se da skinu masku i priznaju da su umorni i da žele da se odmore. Ali čim kroče napolje, više nisu isti – ponovo stavljaju masku. Gledaš njihovo umorno i žalosno lice i sažaljevaš ih, ali nemaš moć da ih nateraš da odustanu. Oni to više ne mogu. Kako je do toga došlo? Zar to nije povezano sa tvojim roditeljstvom? (Jeste.) Ništa od toga nije bilo nešto što su oni prirodno znali ili su težili da ostvare od malih nogu; to svakako ima veze sa tvojim roditeljstvom. Kada im vidiš lice, kada vidiš njihov život u takvom stanju, zar se ne uznemiriš? (Da.) Ali nemoćan si; preostaju ti samo žaljenje i tuga. Možda ćeš osetiti da ti je Sotona potpuno oduzeo dete, da nije u stanju da se vrati i da nemaš moć da ga spaseš. To je zato što niste ispunili svoju odgovornost kao roditelji. Ti si taj koji ga je povredio, koji ga je zaveo svojim manjkavim ideološkim vaspitanjem i usmeravanjem. Oni nikada ne mogu da se vrate, a tebi na kraju preostaje samo da žališ. Bespomoćno gledaš dok tvoje dete pati, iskvareno ovim zlim društvom, opterećeno životnim pritiscima, i nemaš načina da mu pomogneš. Sve što možeš da kažeš je: „Dođi kući češće da ti skuvam tvoje omiljeno jelo.” Kakve probleme jelo može da reši? Ne može nikakve. Njegove misli su već zrele i uobličene i nije spreman da se odrekne slave i statusa koje je stekao. Može samo da juriša napred i da se ne osvrće. To je poguban ishod toga što roditelji daju pogrešne smernice i usađuju svojoj deci pogrešne ideje dok su u razvojnom uzrastu. Stoga, tokom tih godina, roditelji treba da ispune svoju odgovornost, da usmeravaju mentalno zdravlje svoje dece i da upravljaju njihove misli i postupke u konstruktivnom pravcu. To je veoma važno. Možda ćeš reći: „Ne znam mnogo o vaspitavanju dece”, ali zar ne možeš ni da ispuniš svoju odgovornost? Ako si zaista proniknuo u ovaj svet i u ovo društvo, ako si zaista dokučio šta su slava i novac, ako zaista možeš da se odrekneš ovozemaljske slave i novca, onda treba da zaštitiš svoju decu i da im ne dozvoliš da prebrzo prihvate te netačne ideje koje dolaze od društva tokom njihovih razvojnih godina. Na primer, neka deca kada krenu u srednju školu počinju da primećuju stvari kao što su koliko milijardi dolara imovine ima tamo neki tajkun, koje luksuzne automobile vozi najbogatija osoba u kraju, na kojem je položaju tamo neki drugi, koliko novca imaju, koliko su automobila parkirali ispred svoje kuće i u čemu uživaju. Njihovi umovi počinju da se pitaju: „Sada sam u srednjoj školi. Šta ako ne mogu da nađem dobar posao posle fakulteta? Ako ne budem imao posao, šta ću da radim ako ne budem mogao da kupim vilu i luksuzne automobile? Kako mogu da postanem poseban bez novca?” Počinju da brinu i da zavide onima koji imaju prestiž u društvu i čiji su životi ekstravagantni i luksuzni. Kada deca postanu svesna tih stvari, počinju da upijaju razne informacije, događaje i pojave iz društva, a u svojim mladim umovima počinju da se osećaju pod pritiskom i uznemireno i da brinu o svojoj budućnosti i da je planiraju. Zar u takvoj situaciji roditelji ne bi trebalo da ispune svoju odgovornost i pruže utehu i smernice, pomažući im da shvate kako da pravilno sagledaju i reše ta pitanja? Trebalo bi da se postaraju da se njihova deca ne upliću u takve stvari od malih nogu, kako bi mogla da razviju ispravno stanovište prema njima. Recite Mi, kako roditelji treba da se bave tim pitanjima kod svoje dece? Zar u današnje vreme deca nisu izložena različitim aspektima društva u veoma mladom uzrastu? (Jesu.) Zar deca ovih dana ne znaju mnogo o pevačima, filmskim zvezdama, sportskim zvezdama, kao i o internet zvezdama, tajkunima, bogatašima i multimilionerima – koliko novca zarađuju, šta nose, u čemu uživaju, koliko luksuznih automobila imaju i tako dalje? (Znaju.) Zato roditelji u ovom složenom društvu treba da ispune svoju roditeljsku odgovornost, da zaštite decu i obezbede im zdrav um. Kada deca postanu svesna tih pitanja ili čuju i prime bilo kakve nezdrave informacije, roditelji treba da ih nauče da steknu ispravne misli i gledišta kako bi mogli da se klone tih stvari na vreme. U najmanju ruku, roditelji treba da im prenesu jednostavnu doktrinu: „Ti si još uvek mlad, a u tvojim godinama jedina odgovornost ti je da dobro učiš i naučiš ono što treba da naučiš. Ne treba da razmišljaš ni o čemu drugom; što se tiče toga koliko ćeš novca zaraditi ili šta ćeš kupiti, ne moraš oko toga da brineš – brinućeš kad porasteš. Za sada se usredsredi na školske obaveze, radi zadatke koje ti nastavnici zadaju i bavi se svojim životom. Ne moraš mnogo da razmišljaš o bilo čemu drugom. Neće biti prekasno da se baviš tim pitanjima nakon što uđeš u društvo i dođeš u dodir s njima. Stvari koje se sada dešavaju u društvu briga su odraslih. Ti nisi odrasla osoba, tako da to nisu stvari o kojima treba da razmišljaš, niti da u njima učestvuješ. Sada se usredsredi na školske obaveze i slušaj šta ti govorimo. Mi smo odrasli i znamo više od tebe, tako da treba da nas slušaš, šta god da kažemo. Ako učiš o tim pitanjima od društva i pratiš ih i imitiraš, to neće biti korisno za tvoje školovanje i školske obaveze – to može da utiče na tvoje učenje. Kakva ćeš osoba postati kasnije ili kakvu ćeš karijeru imati: to su stvari koje će kasnije doći na razmatranje. Tvoj je zadatak sada da se posvetiš učenju. Ako ne budeš dobar đak, tvoje školovanje će biti neuspešno i nećeš biti dobro dete. Ne razmišljaj o drugim stvarima; one nisu bitne za tebe. Kada budeš stariji, onda ćeš ih shvatiti.” Zar to nije najosnovnija doktrina koju ljudi treba da shvate? (Jeste.) Recite deci: „Tvoj zadatak sada je da učiš, a ne da jedeš, piješ i zabavljaš se. Ako ne učiš, traćiš vreme i zanemaruješ svoje obrazovanje. Sve ono što se u društvu odnosi na jelo, piće, traženje zabave i razne druge stvari su pitanja kojima se odrasli bave. Oni koji još nisu odrasli ne treba da se bave tim aktivnostima.” Da li deca te reči lako prihvataju? (Da.) Ne lišavaš ih prava da znaju da te stvari postoje, niti da žude za njima. Istovremeno, ukazuješ na ono šta treba da rade. Da li je to dobar način vaspitavanja dece? (Jeste.) Da li je to jednostavan postupak? (Jeste.) Roditelji treba da nauče to da rade i, koliko su u mogućnosti, da prouče kako da vaspitaju i da se brinu za svoju maloletnu decu na osnovu sopstvenih sposobnosti, uslova i kova; treba da ispune svoju odgovornost prema njima i da sve to rade najbolje što mogu. Za to ne postoje stroga niti kruta merila; razlikuju se od osobe do osobe. Svačije porodične okolnosti su različite i svačiji kov je različit. Stoga, kada je reč o ispunjavanju odgovornosti za vaspitavanje dece, svaka osoba ima svoje metode. Trebalo bi da radiš ono što je delotvorno, što daje željene rezultate. Trebalo bi da se prilagodiš ličnosti, uzrastu i polu svoje dece: nekima će možda biti potrebno malo više strogosti, dok će drugima možda biti potreban nežniji pristup. Neki bi mogli da imaju koristi od zahtevnijeg stila, dok bi drugi mogli da napreduju u opuštenom okruženju. Roditelji treba da prilagode svoje metode na osnovu situacije svakog deteta ponaosob. U svakom slučaju, krajnji cilj je da se obezbedi njihovo mentalno zdravlje, da se usmeravaju u konstruktivnom pravcu kako u mislima, tako i u kriterijumima za svoje postupke. Ne namećite im ništa što može biti u suprotnosti sa ljudskošću, ništa što se kosi sa zakonima prirodnog razvoja ili prevazilazi ono što mogu postići u svom trenutnom uzrastu ili u okviru sopstvenog kova. Kada roditelji sve to postignu, onda su već ispunili svoju odgovornost. Da li je to teško postići? To nije složena stvar.

Očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva uključuju dva aspekta: jedan ima veze sa očekivanjima tokom razvojnog perioda njihove dece, a drugi podrazumeva očekivanja kada deca odrastu. Prošli put, naše zajedništvo se ukratko dotaklo očekivanja od dece kada odrastu. O čemu smo razgovarali? (Bože, prošli put smo u zajedništvu razgovarali o tome kako se roditelji nadaju da će njihova odrasla deca imati prijatno radno okruženje, srećne i zadovoljne brakove i uspešne karijere.) To je otprilike ono o čemu smo razgovarali. Nakon što roditelji odgoje svoju decu do zrelosti, deca postaju odrasle osobe i suočavaju se s okolnostima koje sadrže posao, karijeru, brak, porodicu i samostalan život, pa čak i odgajanje sopstvenog potomstva. Ostaviće oca i majku i biti nezavisni, suočavajući se sa životnim problemima koje samostalni život sa sobom nosi. Pošto su im deca sada odrasla, roditelji više ne snose odgovornost za njihovo fizičko zdravlje, niti su neposredno uključeni u njihove živote, posao, brak, porodicu i tako dalje. Naravno, zbog emotivne i krvne veze, roditelji mogu da pruže površnu podršku, da povremeno nešto posavetuju, da daju poneki predlog ili pruže pomoć iz uloge iskusne osobe, ili da privremeno pruže neophodnu podršku. Ukratko, kada deca odrastu, roditelji su u najvećoj meri ispunili svoje obaveze prema deci. Stoga su neka očekivanja koja roditelji mogu da imaju od svoje odrasle dece, barem iz Moje perspektive, nepotrebna. Zašto su nepotrebna? Jer, bez obzira na to šta roditelji očekuju od svoje dece, kakav brak, porodicu, posao ili karijeru očekuju da deca imaju, da li će biti bogati ili siromašni, ili kakva god da su očekivanja roditelja, to nisu ništa drugo do očekivanja, jer kao odrasle osobe, njihova deca drže svoje živote u svojim rukama. Naravno, suštinski govoreći, celokupna sudbina njihovog sina ili ćerke, hoće li biti bogati ili siromašni, sve to određuje Bog. Roditelji nemaju nikakvu odgovornost niti obavezu da nadgledaju ta pitanja, niti imaju pravo da se mešaju. Stoga su roditeljska očekivanja jednostavno neka vrsta lepih želja koje se zasnivaju na njihovoj privrženosti. Nijedan roditelj ne želi da njegovo dete bude siromašno, neoženjeno ili neudato, razvedeno, da ima disfunkcionalnu porodicu ili da ima probleme na poslu. Niko od njih ne očekuje tako nešto za svoje dete; oni svakako očekuju najbolje za svoju decu. Međutim, ako su očekivanja roditelja u suprotnosti sa stvarnošću života njihove dece, ili ako se ta stvarnost kosi sa njihovim očekivanjima, kako tome treba da pristupe? O tome ćemo da razgovaramo u zajedništvu. Kada je reč o roditeljskom stavu koji čovek treba da neguje prema svojoj odrasloj deci, osim što ih blagosilja u tišini i želi im dobro, bez obzira na to od čega žive, kakvu sudbinu ili život imaju, roditelji to mogu samo da posmatraju sa strane. Nijedan roditelj ne može ništa od toga da promeni, niti može da kontroliše. Iako si rodila decu i odgojila ih, kao što smo ranije rekli, roditelji nisu gospodari sudbine svoje dece. Roditelji začinju fizičko telo svoje dece i odgajaju ih do punoletstva, ali što se tiče toga kakvu će sudbinu imati njihova deca, to nije nešto što im roditelji daju ili biraju, a roditelji to svakako ne odlučuju. Ti želiš da tvoja deca budu dobra, ali da li je to garancija da će biti? Ne želiš da se suoče sa neuspehom, lošom srećom i svim vrstama nesrećnih događaja, ali da li to znači da će moći da ih izbegnu? Bez obzira na to sa čime se tvoja deca suočavaju, ništa od toga nije podložno ljudskoj volji, niti je išta od toga određeno tvojim potrebama ili očekivanjima. Dakle, šta ti to govori? Pošto su deca odrasla i postala sposobna da se brinu o sebi, da nezavisno razmišljaju, da imaju svoje viđenje stvari, svoja načela za sopstveno vladanje i svoje poglede na život, i više nisu pod roditeljskim uticajem, kontrolom, ograničenjima niti upravom, onda su zaista odrasle osobe. Šta znači to da su odrasle osobe? Znači da njihovi roditelji treba da ih otpuste. U pisanom jeziku, to se zove „otpuštanje”, omogućavanje deci da samostalno istražuju i krenu sopstvenim životnim putem. Kako to kažemo u govornom jeziku? „Odstupi.” Drugim rečima, roditelji treba da prestanu da izdaju naređenja svojoj odrasloj deci, da govore stvari kao što su: „Trebalo bi da potražiš ovaj posao, trebalo bi da radiš u toj oblasti. Nemoj to da radiš, previše je rizično!” Da li je prikladno da roditelji izdaju naređenja svojoj odrasloj deci? (Ne, nije.) Uvek žele da zadrže život, posao, brak i porodicu svoje odrasle dece pod kontrolom i u svom vidokrugu, ako ne znaju za nešto ili ne mogu da ga kontrolišu, postaju uznemireni, zabrinuti, uplašeni i brižni, govoreći: „Šta ako moj sin to ne razmotri pažljivo? Da li može da ima problema sa zakonom? Nemam novca da plaćam sudsku parnicu! Ako ga tuže, a nema novca, da li bi mogao da završi u zatvoru? Ako ode u zatvor, mogu li zli ljudi lažno da ga optuže pa da dobije osam ili deset godina zatvora? Da li će ga žena ostaviti? Ko će se brinuti o deci?” Što više o tome razmišljaju, više o tome moraju da brinu. „Posao moje ćerke ne ide dobro: stalno je neko maltretira, a ni šef nije dobar prema njoj. Šta možemo da uradimo? Da joj nađemo drugi posao? Treba li da potegnemo neke veze, da se povežemo s nekim ljudima, da potrošimo nešto novca i nađemo joj posao u državnoj ustanovi gde neće imati previše posla svakog dana kao državna službenica? Iako plata nije velika, bar je niko neće maltretirati. Nismo mogli da se nateramo da je tučemo kada je bila mala i mazili smo je kao princezu; sada je drugi zlostavljaju. Šta da radimo?” Od brige ne mogu ni da jedu ni da spavaju, a usta su im sva u plikovima od uznemirenosti. Kad god se njihova deca suoče sa bilo čime, oni se uznemire i uzimaju to k srcu. Žele da budu deo svega, da budu prisutni u svakoj situaciji. Kad god se njihova deca razbole ili naiđu na neke poteškoće, osećaju se očajno i jadno, govoreći: „Samo želim da ozdraviš. Zašto nisi dobro? Želim da ti sve ide od ruke, želim da sve ide baš kako ti želiš, baš kako si isplanirao. Želim da budeš uspešan, da te ne prati loša sreća, da te niko ne prevari, niti da ti neko nešto smesti i uvali te u probleme sa zakonom!” Neka deca stavljaju kuću pod hipoteku i ta hipoteka može da traje trideset ili čak pedeset godina. Roditelji počinju da brinu: „Kada će svi ovi krediti biti otplaćeni? Zar to nije isto kao da si u dužničkom ropstvu? Našoj generaciji nije bila potrebna hipoteka da bismo kupili kuću. Živeli smo u stanovima koje smo dobili od firme i plaćali smo neku crkavicu za kiriju svakog meseca. Živeli smo opušteno. Danas je ovim mladim ljudima zaista teško; zaista im nije lako. Moraju da uzmu hipoteku i mada dobro žive, svaki dan mnogo rade – iscrpljeni su! Često ostaju budni do kasno u noć, rade prekovremeno, neredovno jedu i neredovno spavaju, i uvek jedu hranu za poneti. Njihovi želuci pate, pa tako i njihovo zdravlje. Moram da im kuvam i da im čistim kuću. Moram da im pospremim jer nemaju vremena – život im je u haosu. Matora sam, kosti su mi stare i ne mogu nešto mnogo da radim, pa ću naprosto da budem njihova kućna pomoćnica. Ako zaposle pravu kućnu pomoćnicu, moraće da troše novac na nju i možda ona neće biti od poverenja. Zato ću im ja besplatno biti kućna pomoćnica.” Tako ona postaje sluškinja, svaki dan čisti dom svoje dece, sprema, kuva kada je vreme jelu, kupuje povrće i žitarice i preuzima na sebe nebrojene odgovornosti. Od roditelja postaje stara sluškinja, kućna pomoćnica. Kada se njena deca vrate kući i nisu dobro raspoložena, ona mora da pazi na njihov izraz lica i da govori oprezno dok se deca ponovo ne oraspolože, i tek tada i ona može da bude srećna. Srećna je kada su joj deca srećna, a zabrinuta kada su joj deca zabrinuta. Da li je to smislen način života? To je isto što i gubitak sebe.

Da li je moguće da roditelji plaćaju ceh sudbine svoje dece? Da bi težila ka slavi, novcu i ovozemaljskim zadovoljstvima, deca su spremna da istraju u svim teškoćama koje im se nađu na putu. Štaviše, da li je u redu da se kao odrasli suoče sa svim teškoćama koje su neophodne za njihov opstanak? Koliko god da uživaju, toliko treba da budu spremni i da trpe – to je prirodno. Njihovi roditelji su ispunili svoje obaveze, pa bez obzira na to u čemu njihova deca žele da uživaju, roditelji ne treba da plaćaju ceh. Bez obzira na to koliko dobar život roditelji žele svojoj deci, ako deca žele da uživaju u dobrim stvarima, onda treba da snose sav pritisak i patnju sami, a ne njihovi roditelji. Stoga, ako roditelji uvek žele da učine sve za svoju decu i plaćaju ceh njihovih teškoća, voljno postajući njihovi robovi, zar to onda nije preterano? To je nepotrebno jer prevazilazi ono što se od roditelja očekuje. Drugi glavni razlog je to što, ma šta ili ma koliko činiš za svoju decu, ne možeš da promeniš njihovu sudbinu, niti da ublažiš njihovu patnju. Svaka osoba koja pokušava da se snađe u društvu, bilo da teži slavi i novcu ili da krene ispravnim putem u životu, kao odrasla osoba mora da preuzme odgovornost za svoje želje i ideale, i treba da plati svoj put. Niko ne treba da preuzme ništa za nju; čak ni njeni roditelji, ljudi koji su je rodili i odgajili, ljudi koji su joj najbliži, nisu u obavezi da plate njen put niti da dele njenu patnju. Roditelji se u tom pogledu ne razlikuju jer ne mogu ništa da promene. Stoga, sve što činiš za svoju decu je uzaludno. Pošto je uzaludno, trebalo bi da od toga odustaneš. Iako su roditelji možda stari i već su ispunili svoje odgovornosti i obaveze prema deci, iako je sve što roditelji rade beznačajno u očima njihove dece, oni i dalje treba da imaju svoje dostojanstvo, sopstvene težnje i sopstvenu misiju koju treba da ispune. Kao neko ko veruje u Boga i stremi ka istini i spasenju, energiju i vreme koji su ti ostali u životu treba da potrošiš i provedeš obavljajući svoju dužnost i sve što ti je Bog poverio; ne treba da trošiš vreme na svoju decu. Tvoj život ne pripada tvojoj deci, i ne treba ga trošiti na njihov život ili opstanak, niti da zadovolji tvoja očekivanja od njih. Umesto toga, treba da bude posvećen dužnosti i poverenom zadatku koji ti je Bog dao, kao i misiji koju treba da ispuniš kao stvoreno biće. U tome leže vrednost i smisao tvog života. Ako si voljan da izgubiš sopstveno dostojanstvo i postaneš rob svoje dece, da brineš o njima i da učiniš sve za njih da bi zadovoljio sopstvena očekivanja od njih, onda je sve to besmisleno i bezvredno, i neće se slaviti. Ako istrajavaš u tome i ne otpuštaš te ideje i postupke, to može samo da znači da nisi neko ko stremi ka istini, da nisi osposobljeno stvoreno biće i da si prilično buntovan. Ne poštuješ ni život ni vreme koje ti je Bog dao. Ako se tvoj život i tvoje vreme troše samo na tvoje telo i osećanja, a ne na dužnost koju ti je Bog dao, onda je tvoj život bespotreban i bezvredan. Ti ne zaslužuješ da živiš, ne zaslužuješ da uživaš u životu koji ti je Bog dao, i ne zaslužuješ da uživaš u svemu što ti je Bog pružio. Bog ti je dao decu samo da bi ti uživao u procesu njihovog podizanja, da bi stekao životno iskustvo i znanje iz toga kao roditelj, da bi ti dozvolio da doživiš nešto posebno i izvanredno u ljudskom životu, a zatim da bi dozvolio da se tvoje potomstvo množi… Naravno, to je i da bi ispunio odgovornost stvorenog bića kao roditelja. To je odgovornost koju ti je Bog odredio da je ispuniš prema sledećoj generaciji, kao i uloga koju igraš kao roditelj za sledeću generaciju. S jedne strane, cilj je da se prođe kroz taj izvanredni proces vaspitavanja dece, a s druge, da bi se odigrala uloga u širenju sledeće generacije. Kada se ta obaveza ispuni i deca ti odrastu, bilo da postanu veoma uspešni ili da ostanu prosečni, obični i jednostavni pojedinci, to nema nikakve veze s tobom, jer njihovu sudbinu ne određuješ ti, niti je to tvoj izbor, a ti im je sigurno nisi dao – Bog ju je odredio. Pošto ju je Bog odredio, ne treba da se mešaš, niti da guraš nos u njihov život ili opstanak. Njihove navike, svakodnevica i stav prema životu, bez obzira na strategije preživljavanja koje imaju, bez obzira na pogled na život, bez obzira na njihov stav prema svetu – to su njihove odluke i one nisu tvoja briga. Nemaš obavezu da ih ispravljaš, niti da iz bilo kojeg razloga patiš umesto njih kako bi im obezbedio da svakog dana budu srećni. Sve to je nepotrebno. Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i šta sve proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene. Zato, ako se deca suočavaju sa bilo kakvim poteškoćama, roditelji treba da pomognu pozitivno i proaktivno ako imaju sposobnost da to učine. Ako ne, najbolje je da se roditelji opuste i sagledaju te stvari iz perspektive stvorenih bića, ophodeći se prema svojoj deci jednako kao stvorena bića. Patnju koju doživljavaš, oni takođe moraju da iskuse; život koji živiš, oni takođe moraju da žive; proces koji si prošao u podizanju male dece, oni će takođe proći; preokreti, prevare i obmane koje doživljavaš u društvu i među ljudima, emocionalne zaplete i međuljudske sukobe, i svaka slična stvar koju si iskusio, i oni će to doživeti. Svi su oni, kao i ti, iskvarena ljudska bića nošena bujicama zla, koja je Sotona iskvario; ti ne možeš da pobegneš od toga, a ne mogu ni oni. Stoga, želja da im se pomogne da izbegnu svu patnju i uživaju u svim blagoslovima na svetu je blesava zabluda i budalasta ideja. Bez obzira na to koliko su krila orla velika, ona ne mogu da zaštite njegovog orlića tokom celog života. Mladi orlić će na kraju morati da odraste i da leti sam. Kada orlić odluči da leti sam, niko ne zna gde će biti njegovo parče neba, niti gde će izabrati da leti. Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci.

Pošto su shvatili stav koji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci, da li roditelji treba da otpuste svoja očekivanja od odrasle dece? Neki neuki roditelji ne mogu da proniknu u život ili sudbinu, ne priznaju Božju neprikosnovenost i skloni su da prave gluposti kada je reč o njihovoj deci. Na primer, kada se deca osamostale, ona mogu da se susretnu sa nekim neuobičajenim situacijama, s teškoćama ili većim nesrećama; neki se razboljevaju, neki se sude, neki se razvode, neki su žrtve laži i prevara, a neki budu oteti, povređeni, teško pretučeni ili suočeni sa smrću. Postoje čak i neki koji se odaju drogama i tome slično. Šta roditelji treba da rade u tim posebnim i bitnim situacijama? Kakva je tipična reakcija većine roditelja? Da li oni rade ono što treba da rade kao stvorena bića sa identitetom roditelja? Retko kad roditelji, kada čuju takve vesti, reaguju onako kako bi reagovali da se to desilo nekom neznancu. Većina roditelja brinu celu noć dok ne osede, iz noći u noć ne mogu oka da sklope, tokom dana nemaju apetit, razbijaju glavu razmišljajući, a neki čak i gorko plaču, dok im oči ne pocrvene i suze ne presuše. Oni se svesrdno mole Bogu, da Bog uzme u obzir njihovu veru i zaštiti njihovu decu, da im ukaže naklonost i blagoslovi ih, da pokaže milost i poštedi njihove živote. Sve ljudske slabosti roditelja, kao i ranjivost i osećanja prema deci razotkrivaju se u takvim situacijama. Šta se još otkriva? Njihovo buntovništvo protiv Boga. Oni kume Boga i mole Mu se, preklinjući Ga da zaštiti njihovu decu od velike nesreće. Čak i ako dođe do velike nesreće, mole se da im deca ne umru, da uspeju da umaknu opasnosti, da ih zli ljudi ne povrede, da im se bolesti ne pogoršaju, već da im se zdravlje poboljša i tome slično. Za šta se oni zaista mole? (Bože, tim molitvama oni upućuju zahteve Bogu, sa prizvukom žalbe.) S jedne strane, oni su izuzetno nezadovoljni što im deca stradaju i žale se da Bog nije smeo da dozvoli da se takve stvari dogode njihovoj deci. Njihovo nezadovoljstvo je pomešano sa žalbom i traže od Boga da promeni Svoje mišljenje, da ne postupa tako, da izbavi njihovu decu iz opasnosti, da ih čuva, da ih isceli, da im pomogne da izbegnu suđenja, da spreči nesreću kada iskrsne, i tome slično – ukratko, da sve ide glatko. Takvom molitvom, oni se s jedne strane žale Bogu, a s druge Mu postavljaju zahteve. Zar to nije ispoljavanje buntovništva? (Jeste.) Njihove reči podrazumevaju da ono što Bog radi nije ispravno niti dobro, da On ne treba tako da postupa. Pošto se radi o njihovoj deci, a oni su vernici, oni smatraju da Bog ne treba da dozvoli da se tako nešto dešava njihovoj deci. Njihova deca se razlikuju od drugih; treba da dobiju povlašćene blagoslove od Boga. Zbog njihove vere u Boga, On treba da blagoslovi njihovu decu, a ako to ne učini, oni se uznemire, plaču, besne i više ne žele da slede Boga. Ako im dete umre, osećaju da ni oni više ne mogu da žive. Da li je to osećaj koji im je na umu? (Jeste.) Zar to nije oblik protesta protiv Boga? (Jeste.) To je protest protiv Boga. Oni su poput pasa koji zahtevaju da budu nahranjeni u vreme obroka i besne ako hrana čak i malo kasni. Zgrabe činiju zubima i lupaju je o zemlju – zar to nije nerazumno? (Jeste.) Ponekad, ako ih nekoliko dana zaredom hraniš mesom i onda im jedan dan slučajno ne daš meso, psi zbog svoje životinjske prirode mogu da prevrnu svoje činije i bace hranu na zemlju, ili da zgrabe činiju zubima i njome lupaju o zemlju, dajući ti do znanja da žele da im se da meso, da je meso ono što veruju da treba da im se da, i da je neprihvatljivo da im se meso ne daje. Ljudi mogu biti podjednako nerazumni. Kada se njihova deca suočavaju sa nevoljama, žale se Bogu, zahtevaju nešto od Njega i bune se protiv Njega. Zar to ne podseća na životinjsko ponašanje? (Podseća.) Životinje ne razumeju istinu ili takozvane ljudske doktrine i ljudska osećanja. Kada besne ili prave scenu, to je donekle razumljivo. Ali kada se ljudi na taj način bune protiv Boga, da li postupaju razumno? Može li im se oprostiti? Kada se životinje tako ponašaju, ljudi bi mogli da kažu: „Ovaj mališa je, vala, svojeglav. Ume čak i da se buni; to je prilično pametno. Mislim da ne treba da ga potcenjujemo.” To ih zabavlja i misle da je ta životinja sve samo ne naivna. Dakle, kada životinja besni, ljudi je više poštuju. Ako bi se čovek bunio protiv Boga, ako bi Bog imao isti stav prema njemu i rekao: „Ovaj tip ima zahteve koji su sve samo ne jednostavni!” Da li bi te Bog isto tako poštovao? (Ne bi.) Dakle, kako Bog definiše takvo ponašanje? Zar to nije pobuna? (Jeste.) Zar ljudi koji veruju u Boga ne znaju da je takvo ponašanje pogrešno? Zar doba kada je važilo da „vera jedne osobe u Gospoda donosi blagoslov čitavoj porodici” nije odavno prošlo? (Da, jeste.) Zašto onda ljudi i dalje poste i mole se na taj način, besramno moleći Boga da zaštiti i blagoslovi njihovu decu? Zašto se i dalje usuđuju da se bune i da se sukobljavaju sa Bogom, govoreći: „Ako ne postupiš tako, nastaviću da se molim; postiću!” Šta znači postiti? Znači stupiti u štrajk glađu, što se takođe može shvatiti kao besramno ponašanje i pravljenje scene. Kada se ljudi besramno ponašaju prema drugima, mogu da udaraju nogama o pod, govoreći: „Jao, mog deteta više nema; ne želim više da živim, ne mogu više!” Oni to ne rade kada su pred Bogom; tada biraju reči i kažu: „Bože, preklinjem te da zaštitiš moje dete i izlečiš ga od bolesti. Bože, Ti si veliki lekar koji spasava ljude – Ti možeš sve. Preklinjem te da ih čuvaš i zaštitiš. Tvoj Duh je svuda, Ti si pravedan, Ti si Bog koji je milostiv prema ljudima. Brineš se o njima i neguješ ih.” Šta to sve znači? Ništa od onoga što govore nije pogrešno, samo nije pravo vreme da se kažu takve stvari. Podrazumeva se da ako Bog ne spasi tvoje dete i ne zaštiti ga, ako ne ispuni tvoje želje, onda On nije Bog pun ljubavi, On je lišen ljubavi, On nije milosrdni Bog i On nije Bog. Zar nije tako? Zar to nije besramno ponašanje? (Jeste.) Da li ljudi koji se besramno ponašaju slave Boga kao velikog? Imaju li bogobojažljivo srce? (Nemaju.) Ljudi koji se ponašaju besramno su kao nitkovi – nedostaje im bogobojažljivo srce. Oni se usuđuju da se bune i da se sukobljavaju sa Bogom, pa čak i da postupaju nerazumno. Zar to nije isto kao da tražiš smrt? (Jeste.) Zašto su tvoja deca toliko posebna? Kada Bog orkestrira ili vlada nad tuđom sudbinom, ti misliš da je to u redu sve dok nema nikakve veze s tobom. Ali misliš da On ne bi trebalo da bude u stanju da upravlja sudbinom tvoje dece? U Božjim očima, celokupno čovečanstvo je pod Božjom neprikosnovenošću, i niko ne može da pobegne od neprikosnovenosti i uređenja koje su postavile Božje ruke. Zašto bi tvoja deca bila izuzetak? Božju neprikosnovenost je odredio i isplanirao On. Da li je u redu da želiš to da promeniš? (Ne, nije.) Nije u redu. Stoga, ljudi ne smeju da čine nepromišljene ili nerazumne stvari. Šta god da Bog čini, zasniva se na uzrocima i posledicama iz prethodnih života – kakve to veze ima s tobom? Ako se opireš Božjoj neprikosnovenosti, tražiš smrt. To što ne želiš da tvoja deca prolaze kroz tako nešto proističe iz privrženosti, a ne iz pravde, milosrđa ili dobrote – to je samo posledica tvoje privrženosti. Privrženost je glasnogovornik sebičnosti. Ta privrženost koju imaš nije vredna prikazivanja; ne možeš ni sebi da je opravdaš, a ipak želiš da je upotrebiš za ucenjivanje Boga. Neki ljudi čak kažu: „Dete mi je bolesno, a ako umre, ne želim više da živim!” Da li zaista imaš hrabrosti da umreš? Probaj onda da umreš! Da li je vera takvih ljudi istinita? Hoćeš li zaista prestati da veruješ u Boga ako tvoje dete umre? Šta njegova smrt može da promeni? Ako ne veruješ u Boga, neće se promeniti ni Božji identitet ni Njegov status. Bog je i dalje Bog. On nije Bog zato što ti veruješ u Njega, niti prestaje da bude Bog ako ti ne veruješ. Čak i da čitavo čovečanstvo ne veruje u Boga, Božji identitet i suština se ne bi promenili. Njegov status bi ostao nepromenjen. On će uvek biti Onaj ko je suveren nad sudbinom celog čovečanstva i nad vaseljena-svetom. To nema nikakve veze s tim da li veruješ ili ne. Ako veruješ, bićeš u milosti. Ako ne veruješ, nećeš imati priliku za spasenje i nećeš ga dostići. Ti voliš i štitiš svoju decu, gajiš privrženost prema njima, ne možeš da ih otpustiš i zato ne dozvoljavaš Bogu da bilo šta učini. Ima li to smisla? Da li je to u skladu sa istinom, moralom ili ljudskošću? Nije u skladu ni sa čim, čak ni sa moralom, zar ne? Ti ne neguješ svoju decu, ti ih štitiš – pod uticajem si svoje privrženosti. Čak kažeš da ako tvoje dete umre, nećeš više da živiš. Pošto si tako neodgovoran prema sopstvenom životu i ne neguješ život koji ti je Bog dao, ako želiš da živiš za svoju decu, onda samo napred i umri zajedno sa njima. Od čega god da ti deca obole, ti se što pre zarazi istom bolešću, da umrete zajedno; ili naprosto nađi konopac da se obesiš, zar to nije lako? Kada umreš, hoćete li ti i tvoja deca pripadati istoj vrsti? Da li ćete i dalje imati istu fizičku vezu? Da li ćete i dalje gajiti uzajamnu privrženost? Kada se vratiš u drugi svet, promenićeš se. Zar neće tako biti? (Hoće.) Kada ljudi gledaju na stvari svojim očima i procenjuju da li su dobre ili loše, ili kakva je njihova priroda, na šta se oslanjaju? Oslanjaju se na svoje misli. Ako stvari gledaju samo svojim očima, oni ne mogu da vide dalje od materijalnog sveta; ne mogu da prozru u duhovno carstvo. Šta će ljudi da pomisle? „U ovom svetu, ljudi koji su me rodili i odgojili najbliži su mi i najdraži. Ja volim ljude koji su me rodili i odgojili. Bez obzira kada, moje dete mi je uvek najbliže, a ja uvek najviše volim i cenim svoje dete.” Dotle sežu njihov mentalni pejzaž i vidokrug; toliko je „širok” njihov mentalni pejzaž. Da li je blesavo reći tako nešto ili nije? (Blesavo je.) Zar nije detinjasto? (Jeste.) Baš je detinjasto! Tvoja deca su u krvnom srodstvu s tobom samo u ovom životu; šta je sa njihovim prošlim životom, u kakvom su onda srodstvu bila s tobom? Gde će otići kada umru? Kada umru, njihovo telo udiše svoj poslednji dah, njihova duša odlazi i oni se u potpunosti opraštaju od tebe. Neće te više prepoznati, neće se zadržati ni sekundu, naprosto će se vratiti u drugi svet. Kada se vrate u taj drugi svet, ti plačeš, nedostaju ti, osećaš se jadno i izmučeno, govoreći: „Jao, mog deteta više nema i nikada više neću moći da ga vidim!” Da li mrtva osoba ima bilo kakvu svest? Nema svest o tebi, ni najmanje joj ne nedostaješ. Kada napusti telo, odmah postaje neko treći i više nema veze s tobom. Kako te vidi? Kaže: „Ona starica, onaj starac – za kim li plaču? Ah, plaču za telom. Osećam se kao da sam upravo odvojen od tog tela: više nisam onako težak i više me ništa ne boli – slobodan sam.” To ona oseća. Kada umre i napuste telo, ona nastavlja da postoji u drugom svetu, pojavljuje se u drugačijem obličju i više nema nikakve veze s tobom. Plačeš i čezneš za njom ovde, pateći zbog nje, ali ona ne oseća ništa, ne zna ništa. Mnogo godina kasnije, usled sudbine ili slučajnosti, ona može da se pojavi kao tvoj kolega, ili zemljak, a može i da živi daleko od tebe. Iako živite u istom svetu, bićete dve različite osobe bez ikakve međusobne veze. Čak i ako usled posebnih okolnosti ili zbog nečega posebnog što je izgovoreno neko prepozna da je bio neka određena osoba u prethodnom životu, on ipak ne oseća ništa kada te vidi, a ni ti ne osećaš ništa kada ga vidiš. Čak i da je bio tvoje dete u prethodnom životu, sada ne osećaš ništa prema njemu – misliš samo na svoje umrlo dete. Ni on ne oseća ništa prema tebi: ima svoje roditelje, svoju porodicu i drugo prezime – nema nikakve veze s tobom. Ali on tebi ipak još uvek nedostaje – šta ti tu nije jasno? Tebi samo nedostaju fizičko telo i ime koji su nekada bili u krvnom srodstvu s tobom; to je samo lik, senka koja se zadržava u tvojim mislima ili umu – ona nema stvarnu vrednost. On se reinkarnirao, pretvorio se u ljudsko ili bilo koje drugo živo biće – nema nikakve veze s tobom. Stoga, kada neki roditelji kažu: „Ako moje dete umre, ni ja više neću da živim!” – to je čisto neznanje! Njihov životni vek je došao do kraja, ali zašto ti treba da prestaneš da živiš? Zašto daješ tako neodgovorne izjave? Životni vek tvog deteta se završio, Bog mu je presekao nit i ono ima drugi zadatak – šta se to tebe tiče? Ako ti dobiješ drugi zadatak, i tebi će Bog preseći nit; ali ti ga još uvek nemaš, tako da moraš da nastaviš da živiš. Ako te Bog želi živog, ne smeš da umreš. Bilo da se radi o roditeljima, deci ili bilo kojoj drugoj rodbini ili ljudima koji su u krvnom srodstvu, kada je reč o privrženosti, ljudi treba da imaju sledeći stav i shvatanje: što se tiče privrženosti koja postoji između ljudi, ako su u krvnom srodstvu, onda je ispunjavanje odgovornosti dovoljno. Pored ispunjavanja svoje odgovornosti, ljudi nemaju ni obavezu ni sposobnost da bilo šta promene. Stoga je neodgovorno da roditelji kažu: „Ako naše dece nema, ako mi kao roditelji moramo da sahranimo sopstvenu decu, onda nećemo više da živimo.” Ako roditelji zaista sahrane svoju decu, može se samo reći da je deci vreme na ovom svetu trajalo samo toliko i da su morala da odu. Ali njihovi roditelji su još uvek tu, i oni treba da nastave da žive dobro. Naravno, shodno njihovoj ljudskosti, normalno je da ljudi razmišljaju o svojoj deci, ali ne bi trebalo da vreme koje im je preostalo potroše na žaljenje za umrlom decom. To je blesavo. Stoga, kada se bave tim pitanjem, s jedne strane ljudi treba da preuzmu odgovornost za svoj život, a s druge da u potpunosti proniknu u porodične odnose. Odnos koji zaista postoji između ljudi nije zasnovan na krvnom srodstvu, već je to odnos između živih bića koja je Bog stvorio. Takav odnos ne sadrži krvno srodstvo; on se svodi samo na odnos između dva samostalna živa bića. Kada tome pristupite iz takvog ugla, onda vi kao roditelji, kada vam decu zadesi loša sreća da se razbole ili da su im životi u opasnosti, treba pravilno da se suočite sa tim stvarima. Ne treba da se odreknete vremena koje vam je preostalo, puta koji treba da pređete, niti odgovornosti i obaveza koje treba da ispunite, zbog loše sreće vaše dece ili njihove smrti, već treba da se pravilno suočite s tim pitanjem. Ako imaš ispravne misli i gledišta i možeš da prozreš te stvari, onda ćeš biti u stanju da brzo prevaziđeš očaj, tugu i čežnju. Ali šta ako ne možeš da ih prozreš? Onda to može da te progoni dokle god si živ, sve dok ne umreš. Međutim, ako možeš da prozreš tu okolnost, taj period tvog života će imati ograničeno trajanje. Neće trajati večno, niti će te pratiti do kraja života. Ako možeš to da prozreš, onda možeš da otpustiš jedan deo toga, što je dobro za tebe. Ali ako ne možeš da prozreš porodične veze koje deliš sa svojom decom, onda nećeš moći da ih otpustiš i to će te skupo koštati. Nijedan roditelj nije bez emocija kada mu deca umru. Kada bilo koji roditelj doživi da mora da sahrani svoju decu, ili kada je svedok nesreće u životu svoje dece, provešće ostatak svog života razmišljajući i brinući se o njima, zarobljen u bolu. Tome niko ne može da umakne: to je ožiljak i neizbrisiv trag na duši. Ljudima nije lako da se oslobode te emotivne vezanosti dok žive u telu, te stoga pate. Međutim, ako možeš da prozreš tu emotivnu vezanost za decu, ona će postati mnogo manje intenzivna. Naravno, patićeš u mnogo manjoj meri; nemoguće je da uopšte ne patiš, ali će tvoja patnja biti mnogo manja. Ako ne uspeš to da prozreš, neumoljivo će te progoniti. Ako uspeš, to će biti posebno iskustvo koje izaziva tešku emocionalnu traumu, dajući ti dublje uvažavanje i razumevanje života, porodičnih veza i ljudskosti i obogaćujući tvoje životno iskustvo. Naravno, tu specifičnu vrstu obogaćivanja niko ne želi da ima, niti da se s njim susretne. Niko ne želi da se suoči s tako nečim, ali ako iskrsne, moraš da umeš da se nosiš na pravi način. Da bi se sprečila okrutnost prema samom sebi, treba da otpustiš svoje ranije tradicionalne, trule i pogrešne misli i gledišta. Treba da se suočiš sa svojim emocionalnim i krvnim vezama na pravi način i da pravilno posmatraš odlazak svoje dece. Kada to zaista shvatiš, moći ćeš potpuno to da otpustiš, i više te neće mučiti. Razumeš Me šta govorim, zar ne? (Da, razumem.)

Ima ljudi koji kažu: „Deca su imovina koju je Bog dao roditeljima, tako da su ona njihovo privatno vlasništvo.” Da li je ta izjava tačna? (Ne, nije.) Kada to čuju, neki roditelji kažu: „To je tačno. Ništa drugo nam ne pripada osim naše dece, koja su naša sopstvena krv i meso. Ništa nam od njih nije draže.” Da li je ta izjava tačna? (Nije.) Šta tu nije tačno? Molim vas da obrazložite svoje razmišljanje. Da li je prikladno tretirati decu kao privatno vlasništvo? (Ne, nije prikladno.) Zašto nije prikladno? (Jer privatna svojina pripada jednoj osobi, a ne drugima. Međutim, odnos između dece i roditelja zapravo nije ništa više nego krvna veza. Ljudski život dolazi od Boga, to je dah koji je dat od Boga. Ako neko veruje da je dao život svojoj deci, njegova tačka gledišta i stav su netačni i takođe uopšte ne veruje u Božju neprikosnovenost i uređenje.) Zar nije tako? Pored krvnog srodstva, u Božjim očima su životi dece i roditelja nezavisni. Oni ne pripadaju jedni drugima, niti postoji hijerarhijski odnos. Naravno, oni sigurno nemaju odnos vlasnika ili vlasništva. Njihovi životi dolaze od Boga, a Bog je suveren nad njihovim sudbinama. Radi se o tome da roditelji naprosto rađaju decu, oni su stariji od svoje dece, a deca su mlađa od svojih roditelja; međutim, na osnovu tog odnosa, na osnovu te površne pojave, ljudi veruju da su deca pribor i privatno vlasništvo svojih roditelja. To nije sagledavanje stvari iz korena, već samo razmatranje na osnovu površinskog nivoa, krvne veze i nečije privrženosti. Dakle, takav način razmatranja je sam po sebi pogrešan i takva tačka gledišta je pogrešna. Zar nije tako? (Jeste.) Pošto deca nisu pribor niti privatno vlasništvo svojih roditelja, već samostalni ljudi, bez obzira na to kakva očekivanja roditelji imaju od svoju dece kada odrastu, ta očekivanja moraju da ostanu kao ideje u njihovim glavama – ne mogu se pretvoriti u stvarnost. Naravno, čak i ako roditelji imaju očekivanja od svoje odrasle dece, ne bi trebalo da pokušaju da ih ostvare, niti da ih koriste da bi ispunili sopstvena obećanja ili se žrtvovali ili platili bilo kakvu cenu za njih. Dakle, šta bi roditelji trebalo da urade? Trebalo bi da odluče da otpuste kada se njihova odrasla deca osamostale i kada budu sposobna da se izdržavaju. Otpuštanje je jedini pravi način da im se ukaže poštovanje i preuzme odgovornost za njih. Uvek dominirati nad svojom decom, kontrolisati ih ili želeti da se umešate i učestvujete u njihovim životima i opstanku je neuko i besmisleno ponašanje roditelja i to je detinjast način obavljanja stvari. Bez obzira na to koliko su očekivanja koja roditelji imaju od dece visoka, ona ne mogu ništa da promene i nikako neće postati stvarnost. Stoga, ako su roditelji mudri, treba da otpuste sva ta realna ili nerealna očekivanja, da usvoje ispravnu tačku gledišta i stav sa kojih će upravljati svojim odnosom sa decom i pristupati svakoj aktivnosti koju preduzmu njihova odrasla deca ili situaciji u kojoj se nađu. To je načelo. Da li je prikladno? (Da, prikladno je.) Ako uspeš to da postigneš, dokazaćeš da prihvataš te istine. Ako ne uspeš, i insistiraš da radiš stvari na svoj način, misleći da je porodična privrženost najveća i najvažnija stvar, i najznačajnija stvar na svetu, kao da možeš da nadgledaš sudbinu svoje dece i da držiš njihovu sudbinu u svojim rukama, onda samo napred pa probaj – vidi šta će biti na kraju. Podrazumeva se da se može završiti samo ubedljivim porazom, bez ikakvog dobrog ishoda.

Pored toga što imaju takva očekivanja od odrasle dece, roditelji imaju i zahtev prema deci koji je uobičajen kod svih roditelja u svetu, a to je da se nadaju da ona mogu da budu odana deca i da se lepo ophode prema roditeljima. Naravno, u određenim etničkim grupama i oblastima postoje određenija očekivanja od dece. Na primer, pored toga što su odana roditeljima, ona takođe treba da brinu o svojim roditeljima do smrti i da organizuju njihove sahrane, da žive sa roditeljima nakon što odrastu i da preuzmu odgovornost za egzistenciju svojih roditelja. To je poslednji aspekt roditeljskih očekivanja od svog potomstva o kojem ćemo sada razgovarati – zahtev da deca budu odana i da se brinu o njima u starosti. Zar to nije prvobitna namera svih roditelja kada odluče da imaju decu, kao i osnovni zahtev od dece? (Da, jeste.) Roditelji pitaju svoju decu dok su još mala i nesvesna: „Kada odrasteš i kada budeš zarađivao svoj novac, na koga ćeš ga trošiti? Hoćeš li ga trošiti na mamu i tatu?” „Hoću.” „Hoćeš li ga trošiti na tatine roditelje?” „Hoću.” „Hoćeš li ga trošiti na mamine roditelje?” „Hoću.” Koliko to pa može da zaradi jedno dete? Mora da izdržava svoje roditelje, babe i dede, pa čak i svoje daleke rođake. Recite Mi, zar to nije teško breme za jedno dete, zar to nije loša sreća? (Jeste.) Iako deca odgovaraju nevino, naivno, kao što deca obično čine i ne znaju šta zapravo govore, to odražava određenu stvarnost, a to je da roditelji odgajaju svoju decu sa svrhom, a ta svrha nije ni čista ni jednostavna. Dok su im deca još uvek veoma mala, roditelji već počinju da postavljaju zahteve i uvek ih proveravaju, pitajući: „Kada porasteš, hoćeš li da izdržavaš mamu i tatu?” „Hoću.” „Hoćeš li da izdržavaš tatine roditelje?” „Hoću.” „Hoćeš li da izdržavaš mamine roditelje?” „Hoću.” „Koga najviše voliš?” „Mamu.” Onda tata bude ljubomoran: „A šta je sa tatom?” „Najviše volim tatu.” Mama je ljubomorna: „Koga najviše voliš?” „Mamu i tatu.” Tada su oba roditelja zadovoljna. Trude se da njihova deca budu odana, počevši od trenutka kada su jedva naučila da govore i nadaju se da će se deca, kada odrastu, lepo ophoditi prema njima. Iako ta mala deca ne mogu jasno da se izraze i ne razumeju mnogo, roditelji u odgovorima svoje dece i dalje žele da čuju obećanje. Oni istovremeno žele da u svojoj deci vide i sopstvenu budućnost i nadaju se da deca koju podižu neće biti nezahvalna, već odana deca koja će preuzeti odgovornost za njih, a još više, da će moći da se oslone na njih i da će ih deca izdržavati u starosti. Iako ta pitanja postavljaju deci od malih nogu, ona nisu jednostavna. To su u suštini zahtevi i nade koji proističu iz dubine srca tih roditelja, veoma stvarni zahtevi i veoma stvarne nade. Dakle, čim njihova deca počnu da shvataju stvari, roditelji se nadaju da deca mogu da pokažu zabrinutost kada su im roditelji bolesni, da dežuraju pored njihove postelje i brinu se o njima, pa makar im samo sipali vodu za piće. Iako ne mogu mnogo da urade, ne mogu da pruže finansijsku ili praktičniju pomoć, barem bi njihova deca trebalo da pokažu toliko sinovske odanosti. Roditelji žele da vide tu sinovsku odanost dok su njihova deca mala i da je s vremena na vreme provere. Na primer, kada se roditelji ne osećaju dobro ili su umorni od posla, oni gledaju da li njihova deca umeju da im donesu piće, da im odlože cipele, da im operu odeću ili da im naprave jednostavan obrok, makar i kajganu sa pirinčem, ili da li će pitati roditelje: „Da li si umoran? Ako jesi, napraviću ti nešto za jelo”. Neki roditelji za vreme praznika izađu iz kuće i namerno se ne vrate u vreme obroka da ne bi pripremili hranu, samo da vide da li su im deca porasla i postala razumna, da li umeju da spreme hranu, da li umeju da budu odana i obzirna, da li mogu da učestvuju u njihovim teškoćama, ili su bezdušni nezahvalnici, da vide da li su ih uzalud odgajali. Dok deca odrastaju, pa čak i kada stasaju, roditelji ih stalno proveravaju i zadiru u to pitanje, a istovremeno stalno postavljaju zahteve svojoj deci: „Ne treba da budete takvi bezdušni nezahvalnici. Zašto smo te mi, tvoji roditelji, uopšte odgajali? Da bi se brinuo o nama kada ostarimo. Da li smo te uzalud odgajali? Ne smeš da nam se suprotstavljaš. Nije nam bilo lako da te odgojimo. Težak je to posao. Treba da budeš uviđavan i da si svestan toga.” Naročito u takozvanoj buntovničkoj fazi, odnosno na prelasku iz puberteta u odraslo doba, neka deca nisu baš razumna i pronicljiva, te često prkose roditeljima i izazivaju nevolje. Njihovi roditelji plaču, prave scene i prigovaraju im, govoreći: „Ne znaš koliko smo propatili dok smo te pazili kada si bio mali! Nismo očekivali da ćeš ispasti takav, nimalo sinovski odan, da nećeš umeti da podeliš teret kućnih poslova ni naših teškoća. Ti ne znaš koliko je to sve teško za nas. Nisi odan, prkosan si, nisi dobar čovek!” Osim što se ljute na svoju decu jer su neposlušna ili zato što pokazuju radikalno ponašanje u odnosu prema školi ili u svakodnevnom životu, drugi razlog za njihov bes je što ne mogu da vide sopstvenu budućnost u svojoj deci, niti da vide da će njihova deca biti odana u budućnosti, da nisu ni obzirna niti im je žao svojih roditelja, da im roditelji nisu u srcu, ili preciznije, da ne znaju kako da budu odana svojim roditeljima. Dakle, roditelji smatraju da ne mogu da polažu nade u takvu decu: možda su nezahvalna ili prkosna i roditelji su im razočarani, imaju utisak da su ulaganja i svi troškovi koje su imali zbog dece bili uzaludni, da su napravili loš posao, da nije vredelo i da žale zbog toga, tužni su, uznemireni i čemerni. Ali ne mogu da povrate ono što su potrošili, a što više ne mogu da povrate, to više žale, to više žele da zahtevaju da njihova deca budu odana, govoreći: „Zar ne možeš da budeš malo više odan roditeljima? Zar ne možeš da budeš razumniji? Zar ne možemo da računamo na tebe kada odrasteš?” Na primer, recimo da je roditeljima potreban novac i da o tome ni reč ne progovore, ali im deca daju taj novac. Pretpostavimo da roditelji žele da jedu meso ili nešto ukusno i hranljivo, a da to nikada ne spomenu, ali im deca donose takvu hranu. Ta deca su naročito obzirna prema svojim roditeljima – ma koliko da su zauzeta poslom ili ma koliko da je teško njihovo porodično breme – uvek misle na svoje roditelje. Tada će njihovi roditelji pomisliti: „Na moje dete se može računati, konačno je odrastao, vredelo je utrošiti svu onu energiju na njegovo podizanje, novac utrošen na njega bio je vredan toga, dočekali smo da nam se investicija isplati.” Ali ako njihova deca urade nešto što nije sasvim po roditeljskim očekivanjima, o tome će suditi na osnovu toga koliko su odana, utvrđujući da nisu odana, da su nepouzdana, nezahvalna i da su ih uzalud odgojili.

Ima i roditelja koji su povremeno zauzeti poslom ili obavezama i stižu kući kasno, da bi zatekli decu koja su sebi spremila večeru, a da njima ništa nisu ostavila. Ti mladi ljudi još nisu dovoljno zreli, možda ne razmišljaju o tome ili nemaju naviku da to rade, ili nekim ljudima naprosto nedostaje ljudskost i nisu u stanju da pokažu obzir ili brigu za druge. Oni takođe mogu biti pod uticajem svojih roditelja, ili može biti da je njihova ljudskost sama po sebi sebična, tako da kuvaju i jedu sami, a da ništa ne ostave roditeljima ili da ne pripreme dodatnu količinu. Kada roditelji dođu kući i vide šta se dešava, uzimaju to k srcu i uznemire se. Oko čega su se uznemirili? Oni misle da njihova deca nisu ni odana ni razumna. Posebno kada je reč o samohranim majkama: kada vide da se njihova deca tako ponašaju, to ih još više uznemiri. Počinju da plaču i viču: „Misliš da mi je bilo lako da te odgajam tolike godine? Bila sam ti i otac i majka sve ove godine. Rintam po ceo dan, a kad dođem kući, ti ne možeš ni jelo da mi spremiš. Makar da me čeka činija kaše, ne mora da bude ni vrela, to bi opet bio lep gest i znak tvoje ljubavi. Kako ti to nije jasno u tvojim godinama?” On ne razume i ne ponaša se na odgovarajući način, ali da ne očekuješ to od njega, da li bi se toliko naljutila? Da li bi tu stvar shvatila tako ozbiljno? Da li bi to smatrala kriterijumom sinovske odanosti? Ako ti ne kuva, još uvek možeš da skuvaš sebi. Da ga nema, zar ne bi morala da nastaviš da živiš? Da li je trebalo naprosto da ne rodiš dete ako ti nije odano? Ako zaista nikada ne nauči kako da te neguje i brine o tebi celog života, šta ćeš onda? Da li treba da se prema tom pitanju postaviš ispravno ili da se ljutiš, uznemiravaš i žališ zbog toga, da se uvek svađaš s njim? Kako treba postupiti u tom slučaju? (Pravilno pristupiti problemu.) Sve u svemu, još uvek ne znate šta da radite. Na kraju, naprosto kažete ljudima: „Nemoj imati decu. Pokajaćeš se zbog svakog deteta koje si rodila. Nema ničeg dobrog u rađanju dece, niti u njihovom podizanju. Kada odrastu, redovno postaju bezdušni nezahvalnici! Bolje je da budeš dobra prema sebi i da ne polažeš nadu ni u koga. Niko nije pouzdan! Svi kažu da se na decu može osloniti, ali na šta pa možeš da se osloniš? Pre će biti da oni mogu da se oslone na tebe. Ophodiš se prema njima lepo na stotinu različitih načina, a oni zauzvrat misle da je biti malo finiji prema tebi ogromna dobrota i da ti to smatraš činom dobrote.” Da li je ta izjava tačna? Da li je to neka vrsta mišljenja, neka vrsta misli i gledišta koje postoji u društvu? (Da, jeste.) „Svi kažu da ko odgaji decu ima lakšu starost. Nije lako naterati ih čak ni jelo da ti spreme, a kamoli da te snabdevaju u starosti. Ne računaj na to!” Kakva je to izjava? Zar to nije samo mnogo gunđanja? (Da, jeste.) Kako nastaje to gunđanje? Zar to nije zato što su očekivanja koja roditelji imaju od dece previsoka? Oni imaju merila i zahteve za njih, traže od njih da budu odani, obzirni, da poslušaju svaku reč koju im upute kada odrastu i da učine sve što je potrebno da bi bili odani i da čine ono što deca treba da čine. Jednom kada postaviš te zahteve i merila, nemoguće je da ih tvoja deca ispune šta god da urade, a ti ćeš samo gunđati i imaćeš gomilu pritužbi. Ma šta tvoja deca da urade, zažalićeš što si ih rodila, steći ćeš osećaj da su gubici veći od dobiti i da ti se investicija nije isplatila. Zar nije tako? (Jeste.) A da nije to zato što je tvoj cilj u odgoju dece pogrešan? (Jeste.) Da li je ispravno ili pogrešno izazvati takve posledice? (Pogrešno je.) Izazivanje takvih posledica je pogrešno, a očigledno da je i tvoj početni cilj u odgoju dece bio pogrešan. Odgajanje dece je samo po sebi odgovornost i obaveza ljudskih bića. Prvobitno je to bio ljudski instinkt, a kasnije je postalo obaveza i odgovornost. Deca ne moraju da budu odana svojim roditeljima, niti da izdržavaju svoje roditelje u starosti, i ne znači da ljudi treba da imaju decu samo ako su odana. Poreklo tog cilja je samo po sebi nečisto, tako da na kraju navodi ljude da izraze sledeće pogrešne misli i gledišta: „Za ime Boga, radi šta hoćeš, ali ne rađaj decu”. Pošto je cilj nečist, misli i gledišta koji iz njega proističu takođe su netačni. Dakle, zar ih ne treba ispraviti i otpustiti? (Treba.) Kako treba da ih otpustimo i ispravimo? Koji cilj je čist? Kakve misli i gledišta su ispravna? Drugim rečima, koji je ispravan način upravljanja odnosom sa decom? Pre svega, podizanje dece je tvoj izbor, dobrovoljno si ih rodila, oni su u činu rađanja bili pasivni. Osim zadatka i odgovornosti koje je Bog dao ljudima da rađaju potomstvo, i osim Božjeg određenja, za one koji su roditelji važi da su njihov subjektivni razlog i polazište bili da žele da imaju decu. Ako si voljna da rađaš decu, onda treba da ih odgajaš i neguješ u odrasle ljude, da im dozvoliš da se osamostale. Ti si voljna da rađaš decu i već si mnogo zadobila odgajajući ih – imala si veliku korist. Pre svega, uživala si u radostima njihovog odrastanja i takođe si uživala dok si ih odgajala. Iako je taj proces imao svoje uspone i padove, uglavnom je bio ispunjen srećom zato što si bila sa svojom decom i što su ona bila s tobom, a to je neophodan proces za ljudskost. Uživala si u tim stvarima i već si mnogo zadobila od svoje dece, zar ne? Deca donose sreću i društvo roditeljima, a roditelji kroz plaćanje ceha i ulaganje svog vremena i energije, mogu da posmatraju kako ti mali životi postepeno izrastaju u odrasle osobe. Počevši od beslovesnih i mladih života koji ne znaju ništa ni o čemu, njihova deca postepeno uče da govore, stiču sposobnost sastavljanja reči, uče i razlikuju različite vrste znanja, razgovaraju i komuniciraju sa svojim roditeljima i na stvari gledaju nepristrasno. Takav je proces kroz koji roditelji prolaze. Nijedan drugi događaj ili uloga njima ne može da zameni taj proces. Roditelji su već uživali i dobili te stvari od svoje dece, što je za njih velika uteha i nagrada. Zapravo, samo iz čina rađanja i podizanja dece, već si mnogo dobila od njih. Što se tiče toga da li će ti deca biti odana, da li ćeš moći da se osloniš na njih pre nego što umreš i šta možeš da dobiješ od njih, to zavisi od toga da li vam je suđeno da živite zajedno i to zavisi od Božjeg određenja. Sa druge strane, od Božjeg uređenja takođe zavisi u kakvoj sredini tvoja deca žive, kakvi su im životni uslovi, da li imaju uslova da se brinu o tebi, da li su finansijski obezbeđeni i da li imaju višak novca da ti pruže materijalno uživanje i pomoć. Štaviše, iz perspektive roditelja, da li ti je sudbina takva da uživaš u materijalnim stvarima, novcu ili emocionalnoj utehi koju ti deca pružaju, takođe zavisi od Božjeg određenja. Zar nije tako? (Jeste.) To nisu stvari koje ljudi mogu da zahtevaju. Vidiš, ima dece koju roditelji ne vole i takvi roditelji nisu voljni da žive s njima, ali Bog im je odredio da žive sa svojim roditeljima, tako da nisu u stanju da otputuju daleko, niti da napuste svoje roditelje. Zaglavljeni su sa roditeljima ceo život – ne bi mogla da ih oteraš tačno i da pokušaš. Neka deca, s druge strane, imaju roditelje koji su veoma voljni da budu s njima; nerazdvojni su, uvek nedostaju jedni drugima, ali iz različitih razloga nisu u stanju da žive u istom gradu, pa čak ni u istoj zemlji. Teško uspevaju da se vide i uživo razgovaraju jedni s drugima; iako su sredstva komunikacije postala vrlo razvijena i video pozivi su mogući, i dalje to nije isto kao svakodnevni zajednički život. Njihova deca iz raznoraznih razloga odlaze u inostranstvo, kada se venčaju odlaze da rade ili žive u drugom gradu i tome slično, razdvojeni su od roditelja dugom, predugom razdaljinom. Nije lako sastati se čak ni jedanput, a telefonski ili video pozivi zavise od vremena. Zbog vremenske razlike ili drugih neprijatnosti, oni nisu u stanju da često komuniciraju sa svojim roditeljima. Na šta se ti glavni aspekti odnose? Zar nisu svi povezani sa Božjim određenjem? (Jesu.) To nije nešto o čemu se može odlučiti na osnovu subjektivnih želja bilo roditelja, bilo deteta; pre svega, to zavisi od Božjeg određenja. S druge strane, roditelji brinu o tome da li mogu da se oslone na svoju decu u budućnosti. Zbog čega želiš da se osloniš na njih? Da ti prinose čaj i sipaju vodu? Kakva je to zavisnost? Zar ne možeš to sam da uradiš? Ako si zdrav i sposoban da se krećeš i brineš o sebi, da sve radiš sam, zar to nije sjajno? Zašto moraš da se osloniš na druge da bi te služili? Da li je zaista sreća uživati u brizi i društvu svoje dece, kao i da te ona poslužuju i za stolom i van njega? Ne mora da znači. Da si nepokretan i da oni zaista moraju da te služe i za stolom i van njega, da li bi to za tebe predstavljalo sreću? Da možeš da biraš, da li bi izabrao da budeš zdrav i da ti ne treba nega tvoje dece, ili bi izabrao da ležiš nepokretan u krevetu i da deca budu pored tebe? Šta bi ti izabrao? (Da budem zdrav.) Mnogo je bolje da budeš zdrav. Bilo da doživiš 80, 90 ili čak 100 godina, možeš da nastaviš da se brineš o sebi. To se zove kvalitetan život. Bez obzira na to što ćeš ostariti, što će ti se pamet možda usporiti, a pamćenje oslabiti, što ćeš manje jesti, raditi stvari sporije i ne tako dobro, a izlasci iz kuće neće više biti laki kao nekad, ipak je sjajno što ćeš biti u stanju da se brineš o svojim osnovnim potrebama. Dovoljno je da povremeno primiš telefonski poziv od svoje dece da ih pozdraviš ili da se vrate kući i kod tebe provedu praznike. Zašto tražiti nešto više od njih? Uvek računaš na svoju decu; da li ćeš biti srećan tek kada postanu tvoji robovi? Zar nije sebično da tako razmišljaš? Uvek zahtevaš da ti deca budu odana i da možeš da se osloniš na njih – na šta tu možeš da se osloniš? Da li su se tvoji roditelji oslanjali na tebe? Ako se tvoji roditelji nisu ni oslanjali na tebe, zašto misliš da ti treba da se oslanjaš na svoju decu? Zar to nije nerazumno? (Jeste.)

Što se tiče očekivanja da će im deca biti sinovski odana, s jedne strane roditelji moraju da znaju da je sve orkestrirano od strane Boga i da sve zavisi od Božjeg određenja. S druge, ljudi moraju da budu razumni, a kada dobiju decu, roditelji suštinski doživljavaju nešto posebno u životu. Mnogo su već dobili od svoje dece i počinju da pridaju vrednost mukama i radostima roditeljstva. Taj proces je jedno bogato i, naravno, nezaboravno iskustvo u njihovim životima. Ono nadomešćuje nedostatke i neznanje koji postoje u njihovoj ljudskosti. Kao roditelji, oni su već zadobili ono što treba da zadobiju podizanjem svoje dece. Ako im to nije dovoljno i zahtevaju da im deca služe kao sluge ili robovi i očekuju da im se deca oduže što su ih odgojili tako što će da iskazuju sinovsku odanost i što će da brinu o njima u starosti, tako što će da ih sahrane, da ih smeste u mrtvački sanduk, da ne dozvole da im telo truli u kući, gorko plačući za njima kada umru, žaleći ih i oplakujući tri godine itd, dopuštajući njihovoj deci da im tako otplate dug, onda to postaje nerazumno i nehumano. Vidiš, u pogledu toga kako Bog uči ljude da se odnose prema svojim roditeljima, On samo zahteva da im budu odani i uopšte ne zahteva da deca izdržavaju roditelje do smrti. Bog ne daje ljudima tu odgovornost i obavezu – On nikada nije rekao tako nešto. Bog samo savetuje deci da budu sinovski odana roditeljima. Iskazivanje sinovske odanosti je opšta izjava sa širokim značenjem. Govoreći konkretnim savremenim rečnikom, to znači ispunjavanje tvojih odgovornosti u okviru mogućnosti i uslova – što je dovoljno. To je vrlo jednostavno i jedini je zahtev od dece. Dakle, kako roditelji treba to da razumeju? Bog ne zahteva da „deca moraju da budu odana roditeljima, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane”. Stoga, oni koji su roditelji treba da otpuste svoju sebičnost i da ne očekuju da se sve što se tiče njihove dece vrti oko njih samo zato što su ih rodili. Ako deca ne obigravaju oko roditelja i ne smatraju ih središtem svog života, nije u redu da ih roditelji stalno grde, truju njihovu savest i govore stvari kao što su: „Ti si nezahvalan, neposlušan i nisi odan, jer čak i nakon što sam te godinama odgajao, još uvek ne mogu da se oslonim na tebe”, uvek tako grdeći svoju decu i opterećujući ih. Zahtevati da deca budu odana i da budu uz njih, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane, i da stalno razmišljaju o njima gde god da odu, je suštinski pogrešan pravac delovanja i nehumana misao i ideja. Takva vrsta razmišljanja u većoj ili manjoj meri može da postoji u različitim zemljama ili među različitim etničkim grupama, ali gledajući tradicionalnu kinesku kulturu, kineski narod posebno naglašava sinovsku odanost. Od davnina do danas o tome se uvek govorilo i isticalo kao deo ljudskosti ljudi i standard za ocenjivanje da li je neko dobar ili loš. Naravno, u društvu postoji i uobičajena praksa i javno mnjenje da ako deca nisu odana, roditelji će se osećati posramljeno, a deca neće moći da podnesu tu mrlju na svom ugledu. Pod uticajem različitih faktora, roditelji su takođe duboko zatrovani tim tradicionalnim stavom, zahtevajući bez razmišljanja ili rasuđivanja da njihova deca budu odana. Koja je poenta vaspitavanja dece? Ne zarad tvojih potreba, već zarad odgovornosti i obaveza koje ti je Bog dao. Jedan aspekt je da podizanje dece pripada ljudskom instinktu, dok je drugi da je to deo ljudske odgovornosti. Ti se odlučuješ da imaš decu zbog instinkta i odgovornosti, a ne da bi se pripremio za starost i da bi bio zbrinut kada ostariš. Zar takva tačka gledišta nije tačna? (Jeste.) Da li ljudi bez dece mogu da izbegnu starenje? Da li starenje nužno znači da će neko biti nesrećan? Ne mora da znači, zar ne? Ljudi bez dece i dalje mogu da dožive starost, a neki su čak i zdravi, uživaju u poznim godinama i spokojno umiru. Da li ljudi koji imaju decu sigurno mogu da uživaju u svojim poznim godinama u sreći i zdravlju? (Ne mora da znači.) Dakle, zdravlje, sreća i životna situacija roditelja koji dostižu starost, kao i kvalitet njihovog materijalnog života, zapravo imaju malo veze sa time što su im deca odana i između ta dva nema direktne veze. Tvoja životna situacija, kvalitet života i fizičko stanje u starosti povezani su sa onim što je Bog odredio za tebe i sa životnim okruženjem koje ti On uređuje, i oni nemaju direktnu vezu sa tim da li su tvoja deca odana ili nisu. Tvoja deca nisu u obavezi da snose odgovornost za tvoju životnu situaciju u poznim godinama. Zar nije tako? (Jeste.) Dakle, bez obzira na to kakav stav deca imaju prema roditeljima, da li su spremni da se brinu o njima, da li to rade preko volje ili uopšte ne žele da se brinu o njima, to je njihov stav koji treba da imaju u ulozi dece. Ostavimo za sada razgovor iz perspektive dece, već govorimo samo iz perspektive roditelja. Roditelji ne treba da zahtevaju da njihova deca moraju da budu odana, da se brinu o njima u starosti i da snose teret poznih godina svojih roditelja – za to nema potrebe. S jedne strane, to je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj deci, a s druge je to dostojanstvo koje roditelji treba da poseduju. Naravno, postoji i važniji aspekt: načelo kojeg roditelji kao stvorena bića treba da se drže u ophođenju prema svojoj deci. Ako su tvoja deca brižna, odana i spremna da se brinu o tebi, ne treba da ih odbiješ; ako nisu voljna da to učine, ne treba da kukumavčiš po ceo dan, da se u sebi osećaš neprijatno ili nezadovoljno, niti da se ljutiš na decu. Treba da preuzmeš odgovornost i da nosiš breme svog života i opstanka koliko god možeš, a ne da ga prebacuješ na druge, posebno ne na decu. Treba da se samoinicijativno i ispravno suočiš sa životom bez prisustva ili pomoći dece, pa čak i ako žive daleko od tebe, možeš sam da se suočiš sa svim što ti život donese. Naravno, ako ti je potrebna nužna pomoć od dece, možeš da im se obratiš, ali to ne treba da se zasniva na ideji da ona moraju da ti budu odana, niti da ti moraš da se oslanjaš na njih. Namesto toga, obe strane treba da pristupe međusobnom činjenju usluga sa stanovišta svojih odgovornosti, kako bi se razumno nosile sa odnosom između roditelja i dece. Naravno, ako su obe strane razumne, one daju jedna drugoj prostor, međusobno se poštuju i na kraju će sigurno moći bolje i skladnije da se slažu, da neguju porodičnu privrženost i da neguju međusobnu brižnost, pažnju i ljubav. Naravno, raditi te stvari na osnovu međusobnog poštovanja i razumevanja je humanije i prikladnije. Zar nije tako? (Jeste.) Kada deca mogu ispravno da pristupe svojim odgovornostima i da ih izvršavaju, a ti im kao njihov roditelj više ne postavljaš prekomerne ili bespotrebne zahteve, onda ćeš otkriti da je sve što rade sasvim prirodno i normalno i smatraćeš da je to prilično dobro. Nećeš ih posmatrati istim kritičkim pogledom kao ranije, smatrajući da je ono što rade neprijatno, pogrešno ili nedovoljno da otplate dug što ste ih odgojili. Naprotiv, sa svime ćeš se suočavati sa ispravnim stavom, bićeš zahvalan Bogu za prisustvo i sinovsku odanost koju ti deca pružaju, i smatraćeš da su ti deca prilično pristojna i da su humana. Čak i bez prisutnosti i sinovske odanosti dece, nećeš kriviti Boga, nećeš žaliti što si ih odgajio, a kamoli ih mrzeti. Ukratko, najvažnije je da se roditelji pravilno suoče sa stavom koji deca imaju prema njima. Ispravno suočavanje sa tim znači ne postavljati im preterane zahteve, ne ponašati se radikalno prema njima i svakako ne davati bilo kakve nehumane ili negativne kritike ili sudove o bilo čemu što rade. Tako ćeš početi da živiš dostojanstveno. Kao roditelji, prema svojim sposobnostima, uslovima i, naravno, Božjem određenju, treba da uživate u svemu što vam Bog daje, a ako vam nešto ne da, onda isto treba da se zahvalite Bogu i da Mu se pokorite. Ne treba da se poredite s drugima, govoreći: „Pogledajte tu i tu porodicu, njihovo dete je tako odano, stalno negde vozi roditelje i provode odmor na jugu. Svaki put se kući vraćaju s punim rukama kesa svih veličina. Njihovo dete je baš odano! Vidi ti to njihovo dete, na njega stvarno mogu da se oslone. Dobro je odgajiti takvog sina da bi imao nekoga da se brine o tebi u starosti. A vidi ovog našeg: dolazi kući praznih ruku i nikada nam ništa ne kupuje; ne samo da dođe praznih ruku, nego retko kad uopšte i svrati. Ako ga ne pozovem, neće doći kući. Ali kad najzad dođe, samo hoće da jede i pije, a neće čak ni nešto da pomogne.” Kada je tako, bolje ga i ne zovi da dođe. Ako ga zoveš, zar ne tražiš da budeš nesrećan? Znaš da će, ako dođe kući, samo jesti i piti besplatno, čemu ga onda zoveš? Ako nemaš nikakav motiv za to, da li bi ga i dalje zvao da dođe kući? Zar to nije samo zato što ponižavaš sebe i zato što si sebičan? Uvek želiš da se osloniš na njega, nadajući se da ga nisi uzalud odgajio, nadajući se da onaj koga si ti podigao ne može biti bezdušni nezahvalnik. Uvek želiš da dokažeš da onaj koga si odgajio nije bezdušni nezahvalnik, da je tvoje dete odano. Kakva je korist od toga? Zar ne možeš dobro da živiš svoj život? Zar ne možeš da živiš bez dece? (Mogu.) Možeš da nastavi da živiš. Previše je takvih primera, zar ne?

Neki ljudi se drže trule i zastarele predstave, govoreći: „Nije važno da li ljudi imaju decu da bi im bili odana i da li su njihova deca odana dok su roditelji živi, ali kada umru, njihova deca moraju da ih iznesu u mrtvačkom sanduku. Ako deca nisu uz njih, niko neće znati da su umrli i telo će im trunuti u kući.” Pa šta ako niko neće znati? Kada umreš, mrtav si i više ničega nisi svestan. Kada ti telo umre, duša ga odmah napušta. Bez obzira gde je telo ili kako izgleda posle smrti, zar nije ionako mrtvo? Čak i da bude izneto u sanduku na velikoj sahrani i zakopano u zemlju, telo će i dalje trunuti, zar ne? Ljudi misle: „Divno je kada su deca pored tebe, da te smeste u sanduk, da te obuku, da te našminkaju i da organizuju veliku sahranu. Ako umreš i niko ti ne organizuje sahranu ili te ne isprati, to je kao da ceo tvoj život nije imao odgovarajući zaključak.” Da li je ta ideja tačna? (Ne, nije.) Danas mladi ne pridaju mnogo pažnje tim stvarima, ali još uvek ima ljudi u udaljenim područjima i starijih ljudi sa nedovoljno uvida koji imaju duboko usađeno mišljenje i stanovište da deca moraju da se brinu o svojim roditeljima u starosti i da ih sahrane. Bez obzira na to koliko u zajedništvu razgovaraš o istini, oni je ne prihvataju – koja je konačna posledica toga? Posledica je da mnogo pate. Taj tumor je dugo bio skriven u njima, i on će ih zatrovati. Kada ga iskopaju i odstrane, više neće biti zatrovani njime i njihovi životi će biti slobodni. Sve pogrešne radnje su uzrokovane pogrešnim mislima. Ako se plaše da će da umru i istrule u svojoj kući, uvek će misliti: „Moram da rodim sina. Kada odraste, ne smem da ga pustim da ode mnogo daleko. Šta ako ne bude pored mene kad umrem? Ako ne budem imao nekoga ko će da se brine o meni u starosti ili da me sahrani, to će biti moje najveće kajanje u životu! Ako bih imao nekoga da to učini za mene, onda moj život ne bi bio uzaludan. Bio bi to savršen život. Bez obzira na sve, komšije ne smeju da mi se smeju.” Zar to nije trula ideologija? (Jeste.) Uskogruda je i izopačena, pridaje preveliki značaj fizičkom telu! U stvarnosti, fizičko telo je bezvredno: nakon doživljavanja rođenja, starosti, bolesti i smrti, ništa ne ostaje. Samo ako su ljudi zadobili istinu dok su bili živi, kada budu spaseni, živeće večno. Ako nisi zadobio istinu, onda kada tvoje telo umre i raspadne se, ništa neće ostati; bez obzira na to koliko su ti deca odana, nećeš moći da uživaš u tome. Kada neko umre i deca ga sahrane, da li to staro telo išta oseća? Može li išta da opazi? (Ne, ne može.) Uopšte nema moć percepcije. Ali u životu, ljudi pridaju veliki značaj tom pitanju, zahtevajući mnogo od svoje dece po pitanju poslednjeg ispraćaja – što je blesavo, zar ne? (Da, jeste.) Ima dece koja kažu roditeljima: „Mi verujemo u Boga. Dok si živ, bićemo ti odani, brinućemo se o tebi i služićemo ti. Ali kada umreš, nećemo ti organizovati sahranu.” Kada roditelji to čuju, naljute se. Ne ljute se ni zbog čega drugog što kažeš, ali čim to spomeneš, eksplodiraju i kažu: „Šta si rekao? Ti, izdajniče, noge ću da ti polomim! Draže bi mi bilo da te nisam rodila – ubiću te!” Ništa drugo što kažeš im ne smeta, samo to. Tokom života, deca su se u mnogim prilikama lepo ponela prema njima, ali oni su insistirali da deca moraju da sahrane svoje roditelje. Pošto su deca počela da veruju u Boga, rekla su im: „Kada umreš, nećemo održati svečanost u tvoju čast: kremiraćemo te i pronaći mesto gde da smestimo urnu. Dok si još živ, obezbedićemo ti da uživaš u blagoslovu što smo s tobom, obezbedićemo ti hranu i odeću i poštedećemo te nepravde.” Zar to nije realno? Roditelji odgovaraju: „Ništa od toga nije bitno. Ja želim da mi, kada umrem, organizujete sahranu. Ako se ne budeš brinuo o meni u starosti i ako me ne sahraniš, to ti nikada neću zaboraviti!” Kada je osoba tako blesava, ona ne može da razume to jednostavno rasuđivanje, i bez obzira na način na koji joj to objasnite, i dalje neće shvatiti – ona je kao životinja. Stoga, ako stremiš ka istini, kao roditelj, pre svega treba da otpustiš tradicionalne, trule i izopačene misli i gledišta koja se vrte oko toga da li su deca odana, da li brinu o tebi u starosti i da li će da te sahrane, i da ispravno pristupiš tom pitanju. Ako su ti deca zaista odana, onda to prihvati kako treba. Ali ako deca nemaju uslove, energiju, niti želju da ti budu odana, a kada ostariš ne mogu da se brinu o tebi i da budu pored tebe, niti da te isprate na onaj svet, onda ne moraš to da zahtevaš, niti da se osećaš tužno. Sve je u Božjim rukama. Rođenje ima svoje vreme, smrt ima svoje mesto i Bog je predodredio gde se ljudi rađaju i gde umiru. Čak i ako ti tvoja deca nešto obećaju, rekavši: „Kada umreš, sigurno ću biti uz tebe; nikada te neću izneveriti”, Bog nije orkestrirao te okolnosti. Na samrti, tvoja deca možda neće biti pored tebe, i bez obzira na to koliko žure da stignu, možda neće stići na vreme – neće moći da te vide poslednji put. Možda će proći tri do pet dana otkako si izdahnuo, tvoje telo se skoro raspalo, i tek tada će stići. Da li njihova obećanja išta vrede? Oni ne uspevaju da budu ni gospodari sopstvenog života. Već sam ti to rekao, ali ti naprosto ne veruješ u to. Navaljuješ da ti obećaju. Da li njihova obećanja išta vrede? Zadovoljavaš se iluzijama i misliš da tvoja deca mogu da održe svoja obećanja. Zar zaista misliš da mogu? Ne mogu. Gde će kojeg dana biti i šta će raditi, kao i šta im budućnost nosi – čak ni to ne znaju. Njihova obećanja zapravo služe da te prevare, dajući ti lažni osećaj sigurnosti, a ti im veruješ. Još uvek ne možeš da shvatiš da je čovekova sudbina u Božjim rukama.

Koliko je roditeljima i njihovoj deci suđeno da budu zajedno i koliko roditelji mogu da dobiju od svoje dece – nevernici to nazivaju „primanje pomoći” ili „neprimanje pomoći”. Ne znamo šta to znači. Na kraju krajeva, da li neko može da se osloni na svoju decu, prosto rečeno, predodređeno je i određeno od strane Boga. Nije da se sve odigrava baš po tvojoj volji. Naravno, svi žele da stvari idu dobro i da imaju koristi od svoje dece. Ali zašto nikada nisi razmislio da li ti je to suđeno, da li ti je to zapisano u sudbini? Koliko dugo će trajati veza između tebe i tvoje dece, da li će bilo koji posao koji radiš u životu imati veze s tvojom decom, da li je Bog uredio da tvoja deca učestvuju u značajnim događajima u tvom životu i da li će tvoja deca biti među onima koji su uključeni u neki značajan događaj u tvom životu – sve to zavisi od Božjeg određenja. Ako Bog to nije odredio, onda nakon što decu dovedeš do zrelosti, čak i ako ih ne isteraš iz kuće, kada dođe vreme, oni će sami otići. To je nešto što ljudi treba da shvate. Ako ne možeš to da shvatiš, uvek ćeš se držati ličnih želja i zahteva i uspostavićeš različita pravila i prihvatićeš različita ubeđenja zarad sopstvenog fizičkog uživanja. Šta će biti na kraju? Saznaćeš kada umreš. Za života si imao mnogo nepromišljenih postupaka i pomislio si na mnoge nerealne stvari koje nisu u skladu sa činjenicama ili sa Božjim određenjem. Zar neće biti prekasno da sve to shvatiš tek na samrtnoj postelji? Zar nije tako? (Jeste.) Iskoristi dok si još živ i dok ti mozak dobro radi, dok si još uvek u stanju da razumeš određene pozitivne stvari, i što pre ih prihvati. Prihvatanje istih ne znači da ih pretvaraš u ideologiju ili krilaticu, već da se trudiš da činiš te stvari i da ih sprovodiš u delo. Postepeno otpusti sopstvene ideje i sebične želje i nemoj misliti da je sve što činiš kao roditelj ispravno i prihvatljivo, ili da tvoja deca treba to da prihvate. Takvo rasuđivanje ne postoji nigde na svetu. Roditelji su ljudska bića – zar njihova deca nisu? Deca nisu tvoji ukrasi niti robovi; ona su nezavisna stvorena bića – kakve veze ima s tobom to jesu li odana ili nisu? Dakle, kakav god da si roditelj, kolika god da su ti deca, ili da li su ti deca dostigla uzrast da ti budu odana ili da žive samostalno, kao roditelj treba da usvojiš te ideje i da ustanoviš ispravne misli i gledišta o tome kako da se ophodiš prema svojoj deci. Ne treba ići u krajnosti, niti treba sve meriti prema onim pogrešnim, dekadentnim ili zastarelim mišljenjima i gledištima. Ta mišljenja i gledišta mogu da se usklade sa ljudskim predstavama, ljudskim interesima i fizičkim i emocionalnim potrebama ljudi, ali ništa od toga nije istina. Bez obzira na to da li misliš da su prikladne ili neprikladne, te stvari na kraju mogu samo da ti donesu raznorazne nevolje i teret, da te upetljaju u raznorazne neprilike i da te nateraju da svojoj deci otkriješ svoju naprasitost. Iznećeš svoje obrazloženje, oni će izneti svoje, a na kraju ćete se mrzeti i uzajamno kriviti. Porodica više neće funkcionisati kao porodica: okrenućete se jedni protiv drugih i postati neprijatelji. Ako prihvate istinu i ispravne misli i gledišta, svi će se lako suočiti sa tim stvarima, a protivrečnosti i razmirice koje iz njih proističu biće rešene. Međutim, ako se tvrdoglavo drže tradicionalnih predstava, ne samo da se ti problemi neće rešiti, već će se njihove protivrečnosti produbiti. Tradicionalna kultura sama po sebi nije kriterijum za vrednovanje stvari. Povezana je sa ljudskošću i telesnim pitanjima, među kojima su ljudska privrženost, sebične želje i naprasitost. Naravno, postoji i nešto što je suštinsko za tradicionalnu kulturu, a to je licemerje. Ljudi koriste odanost sopstvene dece da bi dokazali da su ih dobro vaspitali i da njihova deca poseduju ljudskost; slično tome, deca koriste odanost prema svojim roditeljima da bi dokazali da nisu nezahvalni ljudi, već ponizna i skromna gospoda i dame, čime dobijaju uporište među različitim rasama i grupama u društvu i čine je svojim sredstvom preživljavanja. To je samo po sebi najlicemerniji i suštinski aspekt u tradicionalnoj kulturi i nije kriterijum za vrednovanje stvari. Dakle, što se tiče roditelja, oni treba da otpuste zahteve koje imaju prema svojoj deci i da se na osnovu ispravnih misli i gledišta ophode prema njima i da sagledaju stavove dece prema njima. Ako ne poseduješ ili ne shvataš istinu, trebalo bi barem da je sagledaš iz perspektive ljudskosti. Kako se istina sagledava iz perspektive ljudskosti? Život dece u ovom društvu, u raznim grupama, na raznim radnim mestima i u raznim društvenim klasama nije nimalo lak. Postoje stvari s kojima moraju da se suoče i da se nose u različitim okruženjima. Oni imaju svoj život i sudbinu koju je Bog uspostavio. Oni imaju i svoje načine preživljavanja. Naravno, u savremenom društvu pritisci na bilo koju samostalnu osobu su veoma veliki. Oni se suočavaju s problemima opstanka, s odnosima između nadređenih i podređenih, s problemima koji imaju veze sa decom i sl. Pritisak svega toga je ogroman. Da budemo iskreni, nikome nije lako. Pogotovo u današnjem haotičnom, užurbanom životnom okruženju, punom konkurencije i krvavih sukoba svuda, ničiji život nije lak – svačiji je poprilično težak. Neću da ulazim u uzroke svega toga. U takvom okruženju, ako čovek ne veruje u Boga i ne izvršava svoju dužnost, nema drugog puta kojim može da krene. Njegov jedini put je da teži ka svetu, da se održava u životu, da se stalno prilagođava ovom svetu i da se po svaku cenu bori za svoju budućnost i opstanak kako bi pregurao dan za danom. Ustvari, svaki dan mu je bolan i svaki dan je borba. Stoga, ako roditelji nastave da dodatno zahtevaju da njihova deca rade ovo ili ono, to će nesumnjivo dosuti ulje na vatru, uništavajući i mučeći njihovo telo i um. Roditelji imaju svoje društvene krugove, životne stilove i životna okruženja, a deca imaju svoja životna okruženja i prostore, kao i sredinu u kojoj su odrastala. Ako se roditelji previše mešaju ili imaju preterane zahteve od svoje dece, tražeći od njih da im učine ovo i ono kako bi se odužila za trud koji su roditelji nekada uložili za dobro svoje dece, ako tako sagledaš situaciju, to je prilično nehumano, zar ne? Bez obzira na to kako njihova deca žive ili preživljavaju, ili na poteškoće sa kojima se susreću u društvu, roditelji nemaju nikakvu odgovornost niti obavezu da učine bilo šta za njih. S obzirom na to, roditelji takođe treba da se uzdrže od dodavanja bilo kakvih neprilika ili tereta već komplikovanim životima ili teškim životnim uslovima svoje dece. To je ono što roditelji treba da rade. Ne traži previše od svoje dece i ne krivi ih previše. Prema njima treba da se odnosite pravično i ravnopravno i da sa saosećanjem sagledate njihovu situaciju. Naravno, roditelji treba da vode i sopstveni život. Takve roditelje će deca poštovati i roditelji će biti vredni poštovanja. Ako kao roditelj veruješ u Boga i obavljaš svoje dužnosti, onda bez obzira na to koje dužnosti obavljaš u Božjoj kući, nećeš imati vremena da razmišljaš o stvarima kao što su da zahtevaš da ti deca budu odana i da se oslanjaš na njih da te izdržavaju u starosti. Ako još uvek postoje takvi ljudi, oni nisu istinski vernici i sigurno nisu neko ko stremi ka istini. Svi su oni samo zbunjeni ljudi i bezvernici. Zar nije tako? (Jeste.) Ako su roditelji zauzeti, ako imaju obaveze i zauzeti su poslom, onda verovatno neće pominjati da li su im deca odana ili ne. Ako roditelji to uvek pominju, govoreći: „Moja deca nisu odana. Ne mogu da se oslonim na njih i neće moći da me izdržavaju kad ostarim”, onda su samo lenji i dokoni, traže nevolje bez razloga. Zar nije tako? Šta treba da uradite ako naiđete na takve roditelje? Naučite ih pameti. Kako to treba da uradite? Samo recite: „Zar ne možeš da živiš sam? Zar više nisi u stanju ni da jedeš ni da piješ? Zar više nisi u stanju da preživiš? Ako možeš da živiš, onda idi i živi; ako ne možeš, onda umri!” Da li se usuđuješ da kažeš tako nešto? Reci Mi, da li je nehumano reći tako nešto? (Ne usuđujem se to da kažem.) Nisi u stanju to da kažeš, zar ne? Ne možeš to da izustiš. (Tako je.) Kada malo ostarite, moći ćete. Ako su te roditelji isuviše puta razbesneli, onda ćeš moći to da kažeš. Bili su zaista dobri prema tebi i nikada te nisu povredili; ako te povrede, onda ćeš moći to da kažeš. Zar nije tako? (Jeste.) Ako stalno traže da dođeš kući, i kažu: „Dođi kući i donesi mi novac, ti nezahvalno dete!” i grde te i proklinju svaki dan, onda ćeš biti u stanju to da kažeš. Reći ćeš: „Ako možeš da živiš, onda živi; ako ne možeš, onda umri! Zar ne možeš da nastaviš da živiš bez dece? Pogledaj one starije ljude koji nemaju decu, zar ne žive dovoljno dobro i srećno? Svakodnevno vode računa o svom životu, a ako imaju malo slobodnog vremena, izlaze u šetnju i rade vežbe. Deluje kao da im je život prilično ispunjen. Pogledaj se – ništa ti ne nedostaje, pa zašto onda ne možeš da nastaviš da živiš? Ponižavaš se i zaslužuješ da umreš! Da li treba da ti budemo odani? Nismo tvoji robovi, niti smo tvoje privatno vlasništvo. Moraš da ideš svojim putem, a mi nismo u obavezi da snosimo tu odgovornost. Dali smo ti dovoljno da jedeš, da se obučeš i da imaš za svoje potrebe. Zašto to kvariš? Ako nastaviš da kvariš, poslaćemo te u starački dom!” Tako treba postupati sa roditeljima, zar ne? Ne smeš da ih razmaziš. Ako njihova deca nisu tu da se brinu o njima, kukumavče po ceo dan, kao da je kraj sveta, kao da ne mogu više da žive. Ako ne mogu više da žive, neka umru i sami se uvere – ali neće da umru, isuviše vole da žive. Njihova životna filozofija je da treba da zavise od drugih da bi živeli bolje, slobodnije i po svojoj volji. Oni moraju da grade svoju sreću i radost na patnji svoje dece. Zar ti roditelji ne zaslužuju da umru? (Zaslužuju.) Ako im deca prave društvo i dvore ih svaki dan, onda su srećni, radosni i ponosni, dok njihova deca moraju da pate i da to prihvate. Zar ti roditelji ne zaslužuju da umru? (Zaslužuju.)

Hajde da ovde danas zaključimo naše zajedništvo u vezi sa poslednjom tačkom očekivanja roditelja od njihovog potomstva. Jesmo li razjasnili kako roditelji treba da pristupe pitanju da li su im deca odana, pouzdana, da li se brinu o njima u starosti i da li će da ih sahrane? (Jesmo.) Kao roditelj, ne treba da postavljaš takve zahteve, da imaš takve misli i gledišta, niti da polažeš takve nade u svoju decu. Tvoja deca ti ništa ne duguju. Tvoja je odgovornost da ih odgajaš; druga je stvar da li to dobro radiš ili ne. Ne duguju ti ništa: dobri su prema tebi i brinu se o tebi tek da ispune odgovornost, a ne da bi ti vratili neki dug, jer ti ne duguju ništa. Prema tome, oni nisu dužni da ti budu odani, niti da budu neko od koga možeš da zavisiš i na koga možeš da se osloniš. Da li razumeš? (Da.) Oni se brinu o tebi, oni su neko na koga možeš da se osloniš i daju ti nešto novca za trošak – to je samo njihova odgovornost iz uloge dece, to ne znači biti odan. Ranije smo pominjali metaforu da vrane hrane svoje roditelje, a jaganjci kleče da bi sisali mleko. Čak i životinje razumeju tu doktrinu i mogu da je sprovedu, pa naravno onda da bi i ljudi trebalo! Ljudi su najnaprednija stvorenja među svim živim bićima, stvorenja koja je Bog stvorio sa mislima, ljudskošću i osećanjima. Kao ljudi, oni to razumeju bez potrebe da budu naučeni. Da li deca mogu da budu odana ili ne, u velikoj meri zavisi od toga da li je Bog odredio da imate zajedničku sudbinu, da li će postojati odnos u kojem ćete se dopunjavati i uzajamno podržavati i da li možeš da uživaš u tom blagoslovu; tačnije, zavisi od toga da li tvoja deca poseduju ljudskost. Ako zaista poseduju savest i razum, onda ne moraš da ih vaspitavaš – razumeće to od malih nogu. Ako sve to razumeju od malih nogu, zar ne misliš da će razumeti još više kada odrastu? Zar nije tako? (Jeste.) Od malih nogu razumeju doktrine kao što je „dobra deca zarađen novac troše na mamu i tatu”, pa zar to neće razumeti još više kada odrastu? Da li ih još uvek treba vaspitati? Da li roditelji i dalje treba da ih tako ideološki indoktriniraju? Nema potrebe. Zato je nerazumno da roditelji zahtevaju od dece da im budu odana, da se brinu o njima u starosti i da ih sahrane. Zar deca koju rodiš nisu ljudi? Zar su drveće ili veštačko cveće? Da li oni zaista ne razumeju, da li zaista moraš da ih vaspitaš? To je čak i psima jasno. Vidi, kada su dva šteneta sa majkom, ako drugi psi počnu da nasrću na majku i laju, oni to neće trpeti: štite majku iza ograde i ne dozvoljavaju drugim psima da laju na nju. Ako je čak i psima to jasno, naravno da bi i ljudima trebalo da bude! Nema potrebe da ih učite: ispunjavanje obaveza je nešto što ljudi mogu da urade, a roditelji ne moraju da usađuju takve misli svojoj deci – oni će to uraditi sami. Ako ne poseduju ljudskost, onda čak i pod pravim uslovima neće to učiniti; ako poseduju ljudskost i imaju prave uslove, onda će to prirodno činiti. Stoga roditelji ne moraju da zahtevaju, podstiču, niti da krive svoju decu u vezi sa tim da li su im odana ili nisu. To je sve nepotrebno. Ako možeš da uživaš u sinovskoj odanosti svoje dece, to se smatra blagoslovom. Ako ne možeš da uživaš u tome, to se ne računa kao tvoj gubitak. Bog je odredio sve, zar ne? U redu, hajde da okončamo naše zajedništvo ovde za danas. Do viđenja!

27. maj 2023. godine