Pre nekoliko dana došlo je do ozbiljnog incidenta kada su antihristi ometali posao širenja jevanđelja. Da li ste svi čuli za to? (Jesmo.) Nakon tog incidenta, započela je reorganizacija jevanđeljskog rada Božje kuće, neki ljudi su preraspoređeni ili premešteni, a neka pitanja vezana za rad takođe su prilagođena, zar ne? (Tako je.) U Božjoj kući se zbio tako značajan događaj i antihristi su se pojavili oko vas – da li ste uspeli da izvučete neke pouke iz svedočenja tako bitnom događaju? Da li ste tražili istinu? Da li ste uvideli suštinu nekih problema i uspeli da izvučete neke pouke iz tako bitnog događaja? Kada se nešto dogodi, zar većina ljudi samo naizgled ne izvuče nekakvu pouku iz toga, i ne shvati nekoliko doktrina, bez zadiranja u suštinu, ne naučivši kako da posmatra ljude i stvari, niti kako da se ponaša i dela u skladu sa istinom? Postoje neki ljudi koji razmišljaju samo u skladu sa svojim umom i proračunima bez obzira na to šta im se dešava. Nimalo ne poštuju istina-načela, a ne poštuju ni inteligenciju ni mudrost. Samo sažmu nekoliko lekcija, a zatim odluče: „Kada se takve stvari ponovo budu dogodile, moram da budem oprezan i da obratim pažnju na to šta ne smem da kažem, šta ne smem da uradim, kao i od kakvih ljudi treba da se pazim i sa kakvim ljudima treba da budem blizak.” Da li se to računa kao izvlačenje pouke i sticanje iskustva? (Ne.) Dakle, kada se takve stvari dešavaju, bilo da se radi o važnim ili nevažnim događajima, kako bi ljudi trebalo da ih dožive, da im pristupe i uđu duboko u njih da bi mogli da izvuku pouku i shvate neke istine i da im se rast poveća dok se susreću sa takvim okruženjima? Većina ljudi ne razmišlja o tome, zar ne? (Tako je.) Ako ne razmišljaju o tome, da li su to onda ljudi koji traže istinu? Da li su to ljudi koji streme ka istini? (Ne.) Da li mislite da ste osoba koja stremi ka istini? Na osnovu čega verujete da niste osoba koja stremi ka istini? A na osnovu čega povremeno mislite da jeste osoba koja stremi ka istini? Kada malo propatite i malo platite ceh obavljanja svoje dužnosti, a povremeno malo ozbiljnije pristupate poslu, ili priložite malo novca, ili napustite svoju porodicu, date otkaz na poslu, odustanete od školovanja i odreknete se braka kako biste se dali Bogu, ili se suzdržite od praćenja svetovnih trendova, ili izbegavate zle ljude sa kojima se susrećete, i tako dalje – kada ste u stanju da to učinite, da li osećate da stremite ka istini i da ste istinski vernik? Zar ne razmišljate tako? (Da.) E, sad, na osnovu čega tako razmišljate? Da li se vaše mišljenje zasniva na Božjim rečima i istini? (Ne.) To je pusta želja; to vi presuđujete sami sebi. Kada povremeno sledite neke propise i radite stvari strogo po pravilima, i posedujete neka ispoljenja dobre ljudskosti, kada ste u stanju da budete strpljivi i trpeljivi, kada ste naizgled skromni, povučeni, nenametljivi, kada niste nadmeni, i kada ste u stanju da imate malo odgovorne rešenosti ili odgovoran način razmišljanja u poslu Božje kuće, mislite da ste se zaista stremili ka istini i da ste zaista neko ko stremi ka istini. Dakle, da li ta ispoljavanja predstavljaju stremljenje ka istini? (Ne.) Da budemo jasni: takvi javni postupci, ponašanje i ispoljenja nisu stremljenje ka istini. Zašto ljudi onda uvek misle da su ta ispoljenja stremljenje ka istini? Zašto uvek misle da su oni ljudi koji streme ka istini? (U svojim predstavama ljudi misle da ispoljavaju stremljenje ka istini ako se malo trude i daju. Dakle, kada plate neku cenu ili malo propate u svojim dužnostima, oni misle da streme ka istini, ali nikada ranije nisu tražili šta Božja reč ima da kaže o tome, niti kako Bog prosuđuje da li neko stremi ka istini. Samim tim, oni uvek žive u svojim predstavama i uobrazilji, misleći da su sjajni.) Ljudi nikada ne odustaju od svojih predstava, a kada se radi o bitnom pitanju utvrđivanja da li su to ljudi koji streme ka istini, uvek se oslanjaju na sopstvene predstave i uobrazilju, i na svoje puste želje. Zašto se tako ponašaju? Nije li to zato što se osećaju opušteno kada tako razmišljaju i postupaju, verujući da ne moraju stvarno da plate ceh da bi stremili ka istini i da ipak mogu na kraju da steknu korist i da budu blagosloveni? Postoji još jedan razlog, a to je da takozvano lepo ponašanje ljudi, kao što je njihovo odricanje, njihove patnje, plaćanje ceha i tako dalje, predstavlja stvari koje oni mogu da ostvare i postignu, zar ne? (Tako je.) Ljudima je lako da se odreknu svoje porodice i posla, ali im nije lako da istinski streme ka istini, da primenjuju istinu ili da postupaju na osnovu istina-načela, i nije im lako da sve to postignu. Čak i ako shvatiš nešto istine, biće ti veoma teško da se pobuniš protiv sopstvenih ideja, predstava ili iskvarene naravi i biće ti veoma teško da se držiš istina-načela. Ako si ti osoba koja stremi ka istini, zašto se čini da nisi ostvario nikakav napredak u pogledu raznih aspekata istine za sve ove godine koje veruješ u Boga? Bez obzira na to da li si platio ceh ili na to čega si se odrekao ili što si napustio, da li su tvoji krajnji rezultati postignuti stremljenjem ka istini i primenom istine? Ma koliko si puta platio ceh, koliko si propatio ili koliko si se telesnih stvari odrekao, šta si na kraju zadobio? Jesi li zadobio istinu? Jesi li zadobio nešto u vezi sa istinom? Jesi li napredovao u svom život-ulasku? Jesi li izmenio svoju iskvarenu narav? Da li u tebi ima istinske pokornosti Bogu? Nećemo da govorimo o tako dubokoj lekciji ili primeni kao što je pokornost Bogu, već ćemo samo govoriti o najjednostavnijoj stvari. Napustio si sve, propatio i plaćao ceh toliko godina – možeš li da štitiš interese Božje kuće? Naročito kada antihristi i zli ljudi čine zle stvari da bi ometali rad crkve, da li se praviš da ne vidiš, održavajući interese tih zlih ljudi i štiteći sebe, ili stojiš na strani Boga, održavajući interese Njegove kuće? Jesi li primenjivao istinu u skladu sa istina-načelima? Ako nisi, onda se tvoja patnja i ceh koji si platio ne razlikuju od Pavlovih. Sve je to učinjeno samo radi sticanja blagoslova i sve je uzaludno. To je isto kao i ono kada je Pavle rekao da je bio bitke i stigao do kraja puta koji je trebalo da pređe, da bi na kraju zadobio blagoslov i nagradu – nema nikakve razlike. Ti ideš Pavlovim putem; ti ne stremiš ka istini. Misliš da su tvoja odricanja, davanje, patnja i ceh koji si platio primena istine, pa koliko si istina shvatio za sve ove godine? Koliko istina-stvarnosti poseduješ? Po kojim si sve pitanjima štitio interese Božje kuće? Po kojim si sve pitanjima stao na stranu istine i Boga? U koliko si se svojih postupaka uzdržao da ne činiš zlo ili da ne slediš sopstvenu volju zato što imaš bogobojažljivo srce? Sve su to stvari koje ljudi treba da shvate i prouče. Ako ne prouče te stvari, onda što duže veruju u Boga, a posebno, što duže obavljaju dužnost, više će misliti da su dali zaslužan doprinos, da će bez ikakve sumnje biti spaseni i da pripadaju Bogu. Ako ih jednog dana otpuste, razotkriju i eliminišu, reći će: „Čak i da svojom službom nisam zavredeo zasluge, makar sam vredno radio, pa čak i ako nisam vredno radio, barem sam se iscrpeo. Na osnovu moje patnje i dugogodišnjeg plaćanja ceha, Božja kuća ne bi trebalo da me otpusti, niti da se prema meni tako ophodi. Božja kuća ne treba tek tako da me otera, zato što sam radio za nju!” Ako si zaista osoba koja stremi ka istini, ne treba to da govoriš. Ako si osoba koja stremi ka istini, koliko si puta temeljno i doslovno primenio radne aranžmane Božje kuće? Koliko njih si sproveo? Koliko si poslovnih zadataka ispratio do kraja? Koliko si ih proverio? U okviru tvojih odgovornosti i dužnosti, i u okviru onoga što tvoj kov, sposobnost razumevanja i shvatanje istine mogu da postignu, u kojoj meri si pružio svoj maksimum? Koje si dužnosti dobro obavio? Koliko dobrih dela si pripremio? To su merila za proveru da li osoba stremi ka istini. Ako si od svega toga napravio zbrku i nisi postigao nikakve rezultate, to je dokaz da si patio i plaćao ceh tokom svih ovih godina u nadi da ćeš primiti blagoslove i da ne primenjuješ istinu i da se ne pokoravaš Bogu; sve što si učinio bilo je za sebe, za status i blagoslove, i znači da nisi sledio Božji put. Dakle, šta je sve to što si učinio? Zar krajnji ishod za takve ljude nije isti kao Pavlov? (Jeste.) Svi ti ljudi idu Pavlovim putem, te će, naravno, završiti isto kao Pavle. Nemoj misliti da si dao zaslužan doprinos samo zato što veruješ u Boga i zato što si se odrekao svog posla, porodice, a u nekim slučajevima čak i svoje male dece. Nisi dao nikakav zaslužan doprinos, ti si samo stvoreno biće, sve što radiš, radiš za sebe, kao i stvari koje moraš da radiš. Da li bi mogao da patiš i plaćaš ceh da to nije zarad primanja blagoslova? Da li bi mogao da se odrekneš porodice i posla? Nemoj da misliš da su odricanje od porodice, napuštanje posla, patnja i plaćanje ceha isto što i stremljenje ka istini i davanje sebe za Boga. Tako se samo zavaravaš.

Oni koji ne prihvataju istinu ili se uopšte ne orezuju, razotkrivaju se i uklanjaju jedan po jedan svaki put kada Božja kuća sprovede veliko čišćenje. Ljudima čiji problemi nisu previše ozbiljni, dozvoljeno je da ostanu na posmatranju, a posle razotkrivanja dobijaju priliku da se pokaju. Kod drugih ljudi problemi su preveliki i nepopravljivi uprkos ponovljenim kritikama, uporno rade isto i ponavljaju iste greške; ometaju, prekidaju i uništavaju rad crkve, pa se na kraju uklanjaju i izbacuju shodno načelima, i više ne dobijaju priliku. Neki kažu: „Žao mi ih je što im se više ne pružaju prilike.” Zar nisu imali dovoljno prilika? Oni ne veruju u Boga da bi slušali Njegove reči, da bi prihvatili grdnju i sud Njegovih reči, niti da bi prihvatili Njegovo čišćenje i spasenje, oni se bave svojim poslovima. Nakon što počnu da obavljaju crkvene poslove ili različite dužnosti, počinju da prave sve vrste prestupa, ometanja i prekidanja, nanoseći ozbiljnu štetu radu crkve, kao i ozbiljne gubitke interesima Božje kuće. Nakon što im je pružila više prilika i postepeno ih eliminisala iz raznih grupa za obavljanje dužnosti, Božja kuća im uredi da obavljaju svoje dužnosti u jevanđeljskom timu, ali kada ti ljudi stignu tamo, oni ne rade vredno na svojim dužnostima i još uvek čine razne vrste prestupa, bez ikakvog kajanja ili promene. Bez obzira na to kako Božja kuća u zajedništvu razgovara o istini ili kakve radne aranžmane pravi, iako daje tim ljudima prilike, upozorenja, pa ih čak i orezuje, sve je to uzalud. Nisu previše otupeli, već su previše nepopustljivi. Naravno, ta nepopustljivost govori iz perspektive njihovih iskvarenih naravi. U svojoj suštini, oni nisu ljudi, već đavoli. Ulaskom u crkvu, osim što deluju kao Sotone, oni ne čine ništa u korist rada Božje kuće i rada crkve. Oni čine samo loše stvari; dolaze samo da ometaju i da unište rad crkve. Kada zadobiju samo nekoliko ljudi dok propovedaju jevanđelje, oni osećaju da su stekli kapital i da su dali zaslužan doprinos, i počinju da se izležavaju na lovorikama, misleći da mogu kao kraljevi da vladaju nad Božjom kućom, da mogu da izdaju naređenja i da odlučuju o bilo kojem aspektu posla i da primoravaju ljude da ih primenjuju i sprovode. Bez obzira na to kako Višnji razgovara u zajedništvu o istini ili uređuje posao, ti ljudi to ne uzimaju za ozbiljno. U lice ti govore stvari koje zvuče prilično prijatno: „Radni aranžmani u božjoj kući su dobri, baš ono što nam treba, stvari su na vreme ispravljene, inače ne bismo znali koliko smo daleko stigli.” Čim se okrenu, oni se promene i počinju da šire sopstvene ideje. Recite Mi, da li su takvi ljudi zaista ljudska bića? (Nisu.) Ako nisu ljudska bića, šta su onda? Na površini nose sloj ljudske kože, ali u suštini ne rade ljudske stvari – oni su demoni! Konkretna uloga koju igraju u crkvi je da ometaju razne pojedinačne aktivnosti u Božjoj kući. Oni ometaju bilo koji posao koji rade i nikada nisu tražili istinu niti načela, nisu ni pogledali radne aranžmane, niti su postupali u skladu sa njima. Čim steknu malo moći, oni se njome razmeću i razbacuju pred Božjim izabranim narodom. Svi oni naliče demonima i nemaju ljudsko obličje. Nikada nisu podržavali interese Božje kuće, samo su štitili svoje interese i status. Bez obzira na to na kojem nivou starešinstva služe, ili koji radni zadatak nadgledaju, čim im se posao poveri, on postaje njihov, oni imaju poslednju reč, a drugima je bolje i da ne pomisle na praćenje, nadgledanje ili proveru tog posla, a još manje na to da se umešaju. Zar to nisu pravi antihristi? (Jesu.) A ti ljudi i dalje žele da zadobiju blagoslove! Imam dve reči za te ljude: nerazumni i nepopravljivi. Oni koji ne streme ka istini mogu da se spotaknu na bilo koju prepreku i neće daleko stići. Ranije sam vam uvek govorio: „Ako možete da radite do kraja i da budete odan službenik, i to je već dosta dobro.” Neki ljudi ne vole istinu i nisu voljni da streme ka njoj. Šta treba da se uradi po tom pitanju? Oni treba da budu službenici. Ako možeš vredno da službuješ i ne izazivaš nikakva prekidanja ili ometanja, niti da činiš bilo kakvo zlo koje dovodi do toga da budeš uklonjen, i možeš da garantuješ da nećeš činiti zlo i da ćeš nastaviti da službuješ do kraja, onda ćeš moći da preživiš. Iako nećeš moći da dobiješ mnogo blagoslova, barem ćeš službovati tokom perioda Božjeg dela, bićeš odan službenik i, na kraju, Bog te neće maltretirati. Ali trenutno postoje neki službenici koji zaista ne mogu da službuju do kraja. Zbog čega? Zato što nemaju ljudski duh. Nećemo ispitivati kakav duh je u njima, ali u najmanju ruku, posmatrajući njihovo ponašanje od početka do kraja, njihova suština je đavolska, a ne ljudska. Uopšte ne prihvataju istinu, a još manje hoće da streme ka njoj.

Pre deset godina, kada se u zajedništvu nije podrobno razgovaralo o svakom aspektu istine, ljudi nisu shvatali šta znači stremiti ka istini ili baviti se stvarima na osnovu istina-načela. Neki ljudi su postupali u skladu sa sopstvenom voljom, uobraziljom i predstavama, ili su se pridržavali pravila. To je bilo opravdano, jer nisu razumeli. Ali danas, 10 godina kasnije, iako naše zajedništvo o različitim aspektima istine još nije završeno, razne suštinske istine koje se odnose na ljude koji rade i obavljaju dužnosti su, u najmanju ruku, jasno objašnjene u smislu načela. Bez obzira na to kakvu dužnost obavljaju, ljudi koji imaju srce i duh, koji vole istinu i mogu da streme ka njoj, treba da budu u stanju da primenjuju deo istina-načela oslanjajući se na sopstvenu savest i razum. Ljudi ne postižu i ne uspevaju da dosegnu više i dublje istine, ne mogu da prozru suštinu nekih problema ili suštinu koja se odnosi na istinu, ali bi trebalo da budu u stanju da sprovedu u delo istine koje mogu da dosegnu i koje su izričito propisane. U najmanju ruku, trebalo bi da budu u stanju da se drže radnih aranžmana koje je Božja kuća izričito propisala, da ih sprovode i raspodeljuju. Međutim, demoni čak ni za to nisu sposobni. Oni su ljudi koji ne mogu čak ni da službuju do kraja. Kada ljudi ne mogu ni da službuju do kraja, to znači da će biti izbačeni iz voza na pola puta. Zašto će biti izbačeni iz voza? Da mirno sede u vozu, da spavaju, miruju ili da se čak zabavljaju, dokle god ne ometaju ostale, niti pravac kretanja čitavog voza, ko bi imao srca da ih izbaci? Niko. Da zaista mogu da službuju, ni Bog ih ne bi izbacio iz voza. Ali korišćenje takvih ljudi za službovanje izazvalo bi sada veću štetu nego dobit. Razni aspekti rada Božje kuće pretrpeli su prevelike gubitke zbog ometanja takvih ljudi. Oni izazivaju preveliku brigu! Oni ne shvataju istinu, bez obzira na to kako se o njoj razgovara u zajedništvu, a posle toga i dalje čine loše stvari. Komunikacija sa takvim ljudima zaista znači upuštanje u beskrajne razgovore i doživljavanje beskrajnog besa. Ključna stvar je da su ti ljudi učinili previše zla i prouzrokovali prevelike gubitke širenju jevanđelja Božje kuće. U malom broju dužnosti koje obavljaju, oni samo prekidaju i ometaju, a gubici koje prave radu Božje kuće su nepopravljivi. Ti ljudi rade svakakve loše stvari. Dok među običnim članovima crkve rade šta im je volja, rasipaju darove, lažiraju broj ljudi koje su zadobili šireći jevanđelje i neprimereno koriste druge ljude. Oni isključivo koriste neke zle, zbunjene i pomahnitale ljude koji čine zle stvari. Oni ne slušaju ničije predloge, a ugnjetavaju i kažnjavaju svakoga ko izrazi svoje mišljenje. Kada su pod njihovom nadležnošću, Božje reči, zahtevi i radni aranžmani se ne sprovode, već se ostavljaju po strani. Ti ljudi postaju lokalni nasilnici i despoti; postaju tirani. Recite Mi, da li takvi ljudi mogu da budu zadržani? (Ne.) Trenutno su neki ljudi otpušteni, a nakon što su otpušteni, govore o „pokoravanju uređenju Božje kuće”, kako bi pokazali da su vrlo plemeniti, vrlo pokorni i da streme ka istini. Time u stvari govore da nemaju ništa da kažu o bilo čemu čime se božja kuća bavi i da su voljni da se pokore njenim uređenjima. Kažu da su spremni da se pokore uređenjima Božje kuće – pa zašto su onda počinili toliko zla, što je navelo crkvu da ih otpusti? Zašto ne mogu to da shvate? Zašto nisu to objasnili? Doneli su razne nevolje i gubitke radu Božje kuće dok su radili – zar ne moraju da se otvore i ogole u vezi s tim? Da li je stvar završena ako se o njoj ne govori? Kažu da žele da se pokore uređenjima Božje kuće, pokazujući koliko su plemeniti i veliki – to je čisto pretvaranje i prevara! Ako uče da se pokoravaju uređenjima Božje kuće, zašto se nisu pokorili njenim prethodnim radnim aranžmanima? Zašto ih nisu sproveli? Šta su tada radili? Koga oni zaista slušaju? Zašto to ne objasne? Ko je njihov gospodar? Da li su sproveli svaki aspekt posla koji je organizovala Božja kuća? Da li su postigli rezultate? Da li njihov rad može da izdrži pažljivo ispitivanje? Kako će nadoknaditi gubitke koje su svojim mahnitanjem i činjenjem zla prouzrokovali radu Božje kuće? Zar to ne zaslužuje neki komentar? Mogu li samo da kažu da će se pokoriti uređenjima Božje kuće i to je to? Recite Mi, da li takvi ljudi imaju ljudskost? (Nemaju.) Oni su lišeni ljudskosti, razuma i savesti i nemaju stida! Oni ne osećaju da su počinili mnogo zla, niti da su prouzrokovali tako velike gubitke Božjoj kući. Oni su izazvali toliko prekidanja i ometanja bez ikakvog kajanja, bez ikakvog osećaja duga ili bilo kakvog priznavanja svega toga. Ako pokušaš da ih pozoveš na odgovornost, reći će: „Nisam samo ja to uradio” – imaju svoje izgovore. Oni smatraju da kazne ne mogu da budu izvršene ako su svi pogrešili, i da zato što su svi počinili zlo, oni kao pojedinci ne bi trebalo da budu odgovorni. To je pogrešno. Oni moraju da polože račun za zlo koje su počinili – svaki pojedinac mora da položi račun za svako zlo koje je počinio. Trebalo bi da se pokore uređenjima Božje kuće i da ispravno pristupaju svojim problemima. Ako poseduju takav stav, mogu da dobiju još jednu priliku i da ostanu, ali ne mogu uvek da čine zlo! Ako je njihova savest lišena svesti, ako ne mogu da osete da su na bilo koji način dužni Bogu i ako se uopšte ne kaju, iz ljudske perspektive, može im se dati prilika, može im se dozvoliti da nastave da obavljaju svoje dužnosti i da se ne pozivaju na odgovornost, ali kako Bog to vidi? Ako ih ljudi ne smatraju odgovornim, da li ni Bog neće? (Bog hoće.) Bog postupa principijelno prema svim ljudima i stvarima. Bog neće napraviti kompromis s tobom i izgladiti stvari, neće biti onaj koji hoće da ugodi drugima, poput tebe. Bog ima načela, On ima pravednu narav. Ako prekršiš načela i upravne odluke Božje kuće, crkva i Božja kuća moraju da se pozabave tobom u skladu sa načelima i odredbama upravnih odluka. Što se tiče posledica toga što si uvredio Boga, u stvari, ti u srcu znaš kako te Bog vidi ili kako se ophodi prema tebi. Ako se prema Bogu zaista ophodiš kao prema Bogu, treba da staneš pred Njega da se ispovediš, da priznaš svoje grehe i pokaješ se. Ako nemaš takav stav, onda si bezvernik, đavo, Božji neprijatelj, i treba da budeš proklet! U čemu je onda poenta da slušaš propovedi? Trebalo bi da odeš; ne zaslužuješ da slušaš propovedi! Istine koje se izgovaraju namenjene su normalnim iskvarenim ljudima; iako takvi ljudi imaju iskvarene naravi, oni imaju odlučnost i spremni su da prihvate istinu, mogu da preispitaju sebe svaki put kad ih nešto zadesi i mogu da se ispovede, pokaju i preokrenu kada učine nešto pogrešno. Takvi ljudi mogu biti spaseni i istine se izgovaraju radi njih. Ljudi koji nemaju stav pokajanja bez obzira na stvari koje ih zadese nisu obični iskvareni ljudi, oni su nešto sasvim drugo; njihova suština je đavolska, a ne ljudska. Iako ni oni možda ne streme ka istini, obični iskvareni ljudi najčešće mogu da se suzdrže od činjenja loših stvari na osnovu svoje savesti, na osnovu te male količine stida koji njihova normalna ljudskost poseduje i malo razuma koji imaju, i oni nemaju nikakvu nameru da svesno izazivaju prekidanje i ometanje. U normalnim okolnostima, takvi ljudi mogu da službuju i da slede do kraja i da budu u stanju da prežive. Međutim, postoji jedna vrsta ljudi koja ne poseduju ni savest ni razum, koja uopšte nema osećaj časti niti stida, koja nema pokajničko srce bez obzira na to koliko zla čini, i koja se bez stida krije u Božjoj kući, nadajući se da će i dalje primati blagoslove i ne znajući da se pokaje. Kada neko kaže: „Ti si time izazvao prekidanje i ometanje”, on kaže: „Stvarno? Onda sam pogrešio, sledeći put ću se više potruditi.” Ta druga osoba odgovara: „Onda bi trebalo da spoznaš svoju iskvarenu narav”, a on kaže: „Koju iskvarenu narav da spoznam? Samo sam bio neobavešten i nepromišljen. Sledeći put ću se više potruditi.” Nedostaje im duboko razumevanje i svojim rečima samo zavaravaju ljude. Da li ljudi s takvim stavom mogu da se pokaju? Oni nemaju čak ni stida – oni nisu ljudi! Neki kažu: „Ako nisu ljudi, jesu li zveri?” Oni jesu zveri, ali su bedniji čak i od pasa. Razmisli malo: kada pas uradi nešto loše ili se loše ponaša, ako ga jednom izgrdiš, odmah će se osećati loše i biće dobar prema tebi, što znači: „Molim te, nemoj da me mrziš, nikada to više neću da uradim.” Kada se tako nešto ponovi, pas će te namerno pogledati kao da kaže: „Neću to da uradim, ne brini.” Bez obzira da li se pas plaši batina, ili pokušava da osvoji naklonost svog gospodara, bez obzira na to kako na to gledaš, kada zna da njegov gospodar nešto ne voli ili ne dozvoljava, pas to neće činiti. U stanju je da se obuzda; ima osećaj stida. Čak i životinje imaju osećaj stida, ali ti ljudi nemaju. Dakle, da li su oni još uvek ljudi? Oni su čak i niži od životinja, dakle, oni su neljudi i nežive stvari, oni su pravi đavoli. Nikada ne preispituju sebe i ne ispovedaju se bez obzira na to koliko zla čine i sigurno ne znaju kako da se pokaju. Postoje neki ljudi koje je sramota da se suoče sa svojom braćom i sestrama jer su počinili neko malo zlo, i ako ih braća i sestre izglasaju na izborima, reći će: „Neću da preuzmem tu dužnost, nemam pravo na to. U prošlosti sam činio neke gluposti koje su prouzrokovale određene gubitke u radu crkve. Ne zaslužujem taj položaj.” Takvi ljudi imaju osećaj stida, imaju savest i razum. Ali oni zli ljudi nemaju osećaj stida. Ako ih zamoliš da postanu starešine, odmah će ustati i reći: „Vidiš! Šta kažeš na to? Božja kuća ne može bez mene. Ja sam velika zverka, mnogo sam sposoban!” Recite Mi, zar nije teško naterati te ljude da se postide? Koliko teško to može da bude? Teže je nego popeti se na zidine prolaza Šanhaj u Kini – oni su bestidni! Bez obzira na to koliko zla čine, oni i dalje besramno dokono provode svoje dane u crkvi. Nikada nisu bili skromni u svojoj komunikaciji sa braćom i sestrama, oni i dalje žive kao što su uvek živeli, a ponekad se čak i hvale svojim „velikim dostignućima”, svojim odricanjima, davanjem, patnjom i cehovima koje su platili, kao i svojom nekadašnjom „slavom i veličinom”. Čim im se ukaže prilika, odmah će ustati da se razmeću i da hvale sebe, pričajući o stečenom kapitalu i hvaleći svoje sposobnosti, ali nikada ne govore o tome koliko su zla učinili, koliko su Božjih darova protraćili ili koliko su gubitaka prouzrokovali radu Božje kuće. Oni se čak i ne ispovedaju kada se mole Bogu nasamo, i nikada ne puste suzu zbog grešaka koje su napravili ili gubitaka koje su prouzrokovali Božjoj kući. Eto koliko su nepopustljivi i bestidni. Zar nisu potpuno nerazumni i nepopravljivi? (Jesu.) Oni su nepopravljivi i ne mogu biti spaseni. Bez obzira na to kakve im prilike pružaš, to je kao da pričaš sa zidom, ili da učiš patku da peva, ili da tražiš od đavolȃ i Sotone da obožavaju Boga. Dakle, kada je reč o tim ljudima, krajnji stav Božje kuće je da odustane od njih. Ako žele da obavljaju dužnosti, mogu to da rade, Božja kuća će im pružiti neku priliku. Ako nisu voljni da obavljaju dužnosti i kažu: „Otići ću da radim, da zarađujem i živim život; biću preduzetnik”, mogu da idu, vrata Božje kuće su im otvorena, neka što pre odu! Ne želim više da ih vidim, toliko su odvratni! Zašto se pretvaraju? Malo patnje koju su pretrpeli, mali ceh koji su platili, njihova mala odricanja i davanje, bili su samo preduslovi koje su pripremili da bi mogli da čine zlo. Ako ostanu u Božjoj kući, kakvu službu mogu da joj pruže? Koje koristi mogu da donesu radu Božje kuće? Imaš li predstavu koliko prekidanja i ometanja zla dela i loše stvari koje je počinila jedna zla osoba, jedan antihrist, za šest meseci može da napravi u radu crkve? Reci Mi, koliko braće i sestara će morati da radi da bi se to nadoknadilo? Zar korišćenje te zle osobe, tog antihrista, da malo vrši službu nije vredno truda? (Jeste.) Nećemo ni govoriti o veličini gubitaka koje može da prouzrokuje jedna banda antihrista koji se udružuju da bi činili loše stvari, ali koliko štete radu crkve može da nanese jedna zabluda i đavolska izjava koju je izgovorio antihrist, ili jedna besmislena naredba koju je izdao antihrist? Recite Mi, koliko ljudi će morati da radi, i koliko dugo, da bi to nadoknadili? Ko će preuzeti odgovornost za taj gubitak? Niko to ne može! Može li se taj gubitak nadoknaditi? (Ne.) Neki ljudi kažu: „Ako dovedemo još ljudi da pomognu, a braća i sestre istrpe malo više patnje, možda ćemo moći to da nadoknadimo” Iako ćete možda moći da nadoknadite nešto od toga, koliko će radne snage i materijalnih sredstava Božja kuća morati da potroši? Konkretno, ko može da nadoknadi izgubljeno vreme i gubitke koje je Božji izabrani narod pretrpeo u pogledu svog život-ulaska? Niko ne može. Prema tome, nepravde počinjene od strane antihrista ne mogu se oprostiti! Neki ljudi kažu: „Antihristi su rekli: ’Nadoknadićemo izgubljeni novac.’” Naravno da moraju da ga nadoknade! „Antihristi su rekli: ’Dovešćemo još ljudi da nadoknadimo one koje smo izgubili.’” To je najmanje što mogu da urade. Moraju da se iskupe za zlo koje su počinili! Ali ko će da nadoknadi izgubljeno vreme? Da li mogu? Vreme niko ne može da nadoknadi. Samim tim, greške koje su ti ljudi počinili su najgnusniji greh! Ne može im se oprostiti. Recite Mi, zar nije tako? (Jeste.)

Kada neki ljudi vide da je Božja kuća prilično stroga prema antihristima – da im ne pruža dodatnu priliku i da ih otera po kratkom postupku – u njima se javljaju neke misli o tome: „Zar Božja kuća nije rekla da ljudima pruža prilike? Zar Božja kuća ne želi više ni čoveka koji je napravio sitnu grešku? Zar im ne pruža priliku? Trebalo bi da im pruži priliku, Božja kuća nema dovoljno ljubavi!” Recite Mi, koliko je prilika tim ljudima pruženo? Koliko su propovedi čuli? Da li im je pruženo premalo prilika? Kada rade, zar nisu svesni da obavljaju dužnosti? Zar nisu svesni da šire jevanđelje i obavljaju posao Božje kuće? Zar oni nisu svesni svega toga? Da li oni rukovode preduzećem, kompanijom ili fabrikom? Da li upravljaju sopstvenim preduzećima? Koliko je prilika Božja kuća pružila tim ljudima? Svako od njih je imao mnogo prilika. Što se tiče onih koji su iz raznih grupa premešteni u jevanđeljski tim, da li je neko od njih otpušten tek što je stigao u jevanđeljski tim? Nije niko, osim onih koji su počinili neko isuviše nečuveno zlo; u tom slučaju su bili otpušteni. Svakome od njih je pruženo dovoljno prilika, samo što ne umeju da ih cene, niti da se pokaju. Oni idu svojim putem, uvek idu Pavlovim putem. Izgovaraju milozvučne i jasne reči, ali se ne ponašaju kao ljudi. Da li takvim ljudima i dalje treba pružati prilike? (Ne.) Kada su dobili priliku, dobili su ljudski tretman, ali oni nisu ljudi. To što oni rade, ljudi ne rade; baš mi je žao, vrata Božje kuće su širom otvorena – mogu slobodno da idu. Božja kuća ih više neće koristiti. Božja kuća ima slobodu kada je u pitanju korišćenje ljudi, ona ima to pravo. Da li će biti u redu ako ih Božja kuća ne koristi? Ako žele da veruju, mogu da veruju i van Božje kuće. U svakom slučaju, Božja kuća ih neće koristiti – ne može, oni izazivaju previše brige! Doneli su prevelike gubitke Božjoj kući i niko ne može da pokrije te troškove – ni oni to nisu mogli sebi da priušte! Ne radi se o tome da nemaju sreće, ne radi se o tome da im Božja kuća nije pružila priliku, ne radi se o tome da u Božjoj kući nema ljubavi i da je bila prestroga prema njima, i sigurno se ne radi o tome da ih Božja kuća odbacuje pošto završe svoj posao. Ti ljudi su otišli predaleko, više nije bilo moguće trpeti ih, i nisu mogli da obrazlože sve što su uradili. Za svaki radni zadatak, Božja kuća je obezbedila načela rada, a Višnji se lično postarao za smernice, provere i ispravke. Ne radi se samo o tome da li su Božja kuća i Višnji održali nekoliko okupljanja, ili izgovorili nekoliko reči; oni su izgovorili mnogo reči i održali mnoga okupljanja, usrdno podstičući ljude, da bi zauzvrat bili prevareni, i na kraju je rad crkve bio prekinut, ometen i pretvoren u potpuni haos. Reci mi, ko bi još uvek bio voljan da tim ljudima pruži priliku? Ko bi bio voljan da ih zadrži? Oni mogu da mahnitaju čineći zlo, ali sigurno ne zabranjuju Božjoj kući da postupa s njima prema svojim načelima? Postupanje s njima na taj način ne treba pripisivati nedostatku ljubavi, već principijelnom postupanju. Ljubav se pruža ljudima koji mogu da budu voljeni, neznalicama kojima se može oprostiti; ne pruža se zlim ljudima, đavolima ili onima koji namerno izazivaju prekidanje i ometanje, ne pruža se antihristima. Antihristi samo zaslužuju da budu prokleti! Zašto samo zaslužuju da budu prokleti? Zato što ma koliko zla da počine, oni se ne kaju, ne ispovedaju, niti se preobraćaju, oni se utrkuju sa Bogom do samog kraja. Staju pred Boga i govore: „Kada umrem, umreću dostojanstveno. Neću da popustim. Kada stanem pred tebe, neću pasti na kolena, niti ću se klanjati. Neću priznati poraz!” Šta je to? Oni će čak i na samrti biti uporni: „Opiraću se božjoj kući do kraja. Neću priznati svoje grehe – nisam učinio ništa loše!” U redu, ako nisu učinili ništa loše, onda mogu da odu. Božja kuća ih neće koristiti. Da li će biti u redu ako ih Božja kuća ne koristi? Biće sve u savršenom redu! Neki ljudi kažu: „Ako božja kuća ne želi mene, onda ne postoji niko koga može da koristi.” Ti ljudi treba da pogledaju, da vide da li zaista nema nikoga – da li se bilo koje delo u Božjoj kući oslanja na ljude? Bez dela Svetog Duha i bez Božje zaštite, ko bi mogao da stigne tamo gde se danas nalazi? Koji bi radni zadatak mogao da se održi do danas? Zar ti ljudi misle da se nalaze u sekularnom svetu? Ako bi bilo koja grupa u sekularnom svetu izgubila tim talentovanih ili darovitih pojedinaca, ona ne bi bila u stanju da dovrši nijedan od svojih projekata. Rad u Božjoj kući je drugačiji. Bog je taj koji čuva, vodi i usmerava rad u Božjoj kući. Nemojte misliti da rad Božje kuće zavisi od podrške bilo koje osobe. Stvari ne stoje tako i to je gledište bezvernika. Da li mislite da je prikladno da Božja kuća napusti zle ljude kao što su antihristi i bezvernici? (Jeste.) Zašto je prikladno? Pošto su korišćenjem tih ljudi za obavljanje posla nastali preveliki gubici, takvi ljudi troše i radnu snagu i finansijska sredstva bez ograničenja i uopšte nemaju načela. Oni ne slušaju Božju reč i postupaju u potpunosti prema sopstvenim ambicijama i željama. Oni uopšte ne poštuju Božje reči niti radne aranžmane Božje kuće, ali kada antihrist nešto kaže, oni do toga drže uz najveće poštovanje i praktično postupaju u skladu s tim. Čuo sam za jednu ludu koja se nalazila u Evropi, ali je radila na zadacima koji su se obavljali u Aziji. Božja kuća je rekla da će ga preseliti da radi na širenju jevanđelja u Evropi, da bi ga rešila problema s vremenskom razlikom, ali on nije hteo da pristane, i nije hteo da se vrati radnim zadacima u Evropi, čak ni kada je Božja kuća to uredila, jer je antihrist koga je obožavao bio u Aziji, i on nije bio voljan da se odvoji od svog gospodara. Zar taj čovek nije bezuman? (Jeste.) Recite Mi, da li je dostojan da obavlja svoju dužnost? Želimo li ga? Radni aranžmani koje je Božja kuća napravila bili su odgovarajući. Ako si u Evropi, onda treba da radiš na zadacima koji se tiču Evrope, a ne Azije. Na kojem god kontinentu da se nalaziš, trebalo bi da radiš na tamošnjim zadacima, i na taj način možeš da izbegneš probleme s vremenskom razlikom – to je odlično! Pa ipak, taj čovek nije pristao. Reči Božje kuće nisu uticale na njega; Božja kuća nije mogla da ga natera da se preseli, njegov gospodar je trebalo da odluči umesto njega. Ako bi njegov gospodar rekao: „Vrati se da radiš na zadacima u Evropi”, on bi se vratio tim zadacima. Ako bi njegov gospodar rekao: „Ne možeš da se vratiš da radiš na zadacima u Evropi, treba da radiš ovde”, on bi rekao: „Onda ne mogu da se vratim.” Za koga je on vršio službu? (Za svog gospodara.) Služio je svom gospodaru – antihristu. Zar onda ne bi trebalo da bude počišćen zajedno sa svojim gospodarom? Zar ne treba da bude izbačen? (Treba.) Zašto se toliko ljutim na takve ljude? Zato što čine previše zla; svako bi bio besan da to čuje. Ti ljudi pokušavaju da prevare Boga gledajući ga u oči – to je isuviše zlonamerno! Recite Mi, zašto se toliko ljutim na takve ljude? (Kažu da veruju u Boga, ali u stvari slušaju svoje gospodare. Oni ne slede zaista Boga i ne pokoravaju Mu se.) Oni su se u potpunosti posvetili sleđenju đavolȃ i Sotone. To što oni kažu da slede Boga je samo paravan. Oni slede Sotonu i služe mu pod izgovorom da slede Boga i da se daju za Boga i na kraju i dalje žele da zadobiju nagrade i blagoslove od Boga. Zar to nije potpuno besramno? Zar to nije potpuno nerazumno i nepopravljivo? (Jeste.) Recite Mi, da li bi Božja kuća zadržala takve ljude? (Ne.) Koji je onda odgovarajući način da se sa njima izađe na kraj? (Da se uklone, zajedno sa njihovim gospodarima.) Oni vole da slede svoje gospodare, i vrlo su odlučni da doživotno rade za svoje gospodare; ne štite interese Božje kuće dok obavljaju svoje dužnosti, ne obavljaju svoje dužnosti dok žive pred Bogom, služe svojim gospodarima u okviru bande antihrista – to je suština njihovog rada. Stoga, šta god da urade, to neće biti slavljeno. Takve ljude treba ukloniti, oni nisu dostojni ni da služe! Dakle, da li mislite da ljudi poput njih ispadaju ovakvi samo zato što se susreću sa zlim ljudima ili zato što rade takav posao? Da li su pod uticajem svog okruženja, ili ih zli ljudi navode na stranputicu? (Ništa od toga.) Zašto su onda takvi? (Takva je njihova priroda-suština.) Ti ljudi imaju istu priroda-suštinu kao i njihovi gospodari antihristi. Oni su ista vrsta ljudi. Imaju iste hobije, misli i poglede, kao i sredstva i metode za vršenje posla; imaju zajednički jezik, iste težnje i dele iste želje, motive i metode primene za izdaju Boga i ometanje rada Božje kuće. Razmislite o tome, oni dele isti stav u vezi sa radnim aranžmanima Božje kuće, a to je laganje svojim nadređenima i skrivanje stvari od podređenih. Oni imaju politike za one iznad sebe i strategije za one ispod sebe. Oni se pred nadređenima ponašaju potpuno pokorno, a pred podređenima divljaju čineći zlo. Oni imaju iste načine i metode. Kada ih Višnji oreže, kažu: „Pogrešio sam, nisam bio u pravu, loš sam, buntovan sam, ja sam đavo!” A onda se okrenu i kažu: „Hajde da ne sprovodimo radne aranžmane višnjeg!” Posle toga, oni samo rade stvari na svoj način. Oni se samo prave da propovedaju jevanđelje, lažiraju brojeve i obmanjuju Božju kuću. Takve metode koriste te bande antihrista. Oni uvek pristupaju radnim aranžmanima sa sopstvenim strategijama i metodama – zar njihova demonska lica nisu otkrivena? Da li su oni ljudi? Ne, nisu, oni su demoni! Mi ne komuniciramo sa demonima, pa hajde onda da ih oteramo odavde. Ne želim da vidim njihova demonska lica; treba da odu! Oni koji žele da službuju mogu da budu premešteni u grupu B, a oni koji ne žele da službuju mogu da budu proterani. Da li je takav postupak ispravan? (Jeste.) To je najprikladniji pravac delovanja! Oni imaju zajedničku suštinu, tako da kada razgovaraju i postupaju zajedno, sve ide veoma glatko, a kada rade zajedno, među njima vlada neverovatan sklad i prećutno razumevanje. Čim gospodari otvore usta, ma koliko đavolske im reči bile, njihovi sledbenici će ih odmah podržati, i još će se u svojim srcima osetiti ponos, pomislivši: „U pravu si, hajde tako da to uradimo! Radni aranžmani višnjeg su previše zahtevni, ne možemo tako da radimo.” Bez obzira na to koliko su dobri ili koliko su konkretni radni aranžmani Višnjeg, ti ljudi ih neće sprovoditi, i ma koliko stvari koje đavoli i Sotone izgovore bile iskrivljene ili besmislene, oni će ih slušati. Kome oni onda služe? Da li ovakvi ljudi mogu da službuju u Božjoj kući do samog kraja? (Ne.) Oni ne mogu da službuju do samog kraja. Bez obzira na to da li Bog pokazuje strpljenje prema nekome ili prema postupcima đavola, uvek postoji granica. On pokazuje trpeljivost prema ljudima u najvećoj mogućoj meri, ali kada se dostigne određena tačka, On će razotkriti one koji treba da budu razotkriveni, i eliminisati one koji treba da budu eliminisani. Kada se ta tačka dostigne, takvi ljudi će stići do kraja puta. Ne radi se samo o tome da oni ne streme ka istini i da je ne vole, već o tome da je njihova priroda-suština neprijateljski nastrojena prema istini. Razmislite o tome, kad god govorite o pozitivnim stvarima, čistom razumevanju ili načelima koja su u skladu sa istinom, oni ne slušaju. Što su tvoje reči čistije, to se oni lošije osećaju. Čim počneš da pričaš o istina-načelima, oni se uzvrpolje i nalaze izgovore da skrenu razgovor, da promene temu ili da naprosto odu da sipaju sebi čašu vode. Čim započneš zajedništvo o istini ili govoriš o spoznaji sebe, oni osećaju odbojnost i ne žele da slušaju. Ako ne treba da idu u toalet, onda su žedni ili gladni, ili im se spava, ili moraju da odgovore na telefonski poziv ili da se postaraju za nešto. Uvek nađu neki izgovor i ne mogu mirno da sede. Ako koristiš njihove metode i pričaš o njihovim izjavama i pristupima koji isključivo izazivaju prekide i ometanje, oni će se ispuniti energijom i moći će neumorno da te slušaju. Ako ne deliš zajednički jezik s njima, osetiće odbojnost prema tebi i izbegavaće te. To su tipični đavoli! Postoje neki ljudi koji ni dan-danas ne uspevaju da prozru tu vrstu đavola, i misle da ti ljudi naprosto ne streme ka istini. Kako mogu da budu tako naivni? Kako mogu da govore tako beslovesne stvari? Da li ti ljudi samo ne streme ka istini? Ne, oni su zli demoni i gaje izuzetnu odbojnost prema istini. Takvi ljudi se prilično dobro ponašaju na skupovima, ali to je sve lažno. Da li oni zaista slušaju ono o čemu se razgovara u zajedništvu ili reči Božje koje se čitaju na skupovima? Koliko reči zaista slušaju? Koliko reči prihvate? Kojoj količini reči mogu da se pokore? Ne mogu da govore čak ni o najjednostavnijim i najčešće pominjanim doktrinama. Kada je reč o takvim ljudima, ma koliko dugo da rade, ili na kojem nivou starešine ili nadzornika služe, oni nisu u stanju da drže propovedi, niti da govore o svojim iskustvima. Ako neko kaže: „Pričaj o nečemu što znaš. Ne moraš da imaš iskustva u tome, samo reci ono što znaš i razumeš po tom pitanju”, oni neće moći da zucnu, ćutaće kao zaliveni i neće biti u stanju da govore ni o nekim doktrinama. Ako i uspeju da izgovore nekoliko iznuđenih reči o tome, zvučaće trapavo i čudno. Neka braća i sestre kažu: „Zašto neke starešine, kada propovedaju, zvuče kao učitelji koji čitaju tekst nekoj deci? Zašto to zvuči tako trapavo i čudno?” To se zove biti nesposoban da propovedaš. A zašto ne mogu da propovedaju? Zato što im nedostaje istina-stvarnost. A zašto im nedostaje istina-stvarnost? Zato što ne prihvataju istinu, oni imaju odbojnost prema njoj u svojim srcima i opiru se svakom istinskom načelu ili izjavi. Ako se kaže da se opiru, moguće je da to nećeš moći da primetiš spolja; kako onda možeš da znaš da se opiru? Bez obzira na to koliko se u Božjoj kući razgovara u zajedništvu o istini, oni će je se odreći i odbaciti u svojim srcima i biće neverovatno zgroženi njome. Ma kako drugi govorili u zajedništvu o svojem znanju o istini, oni će pomisliti: „Ti možda veruješ u to, ali ja ne verujem.” Kako procenjuju da li je nešto istina? Dokle god veruju da je to nešto dobro i ispravno, misliće da je to istina. Ako im se ne sviđa izjava, onda bez obzira na to koliko je ispravna, neće je smatrati istinitom. Stoga, kada pogledamo suštinu tog pitanja, oni se u dubini srca opiru istini, osećaju odbojnost prema njoj i mrze je. U njihovim srcima uopšte nema mesta za istinu – oni je preziru. Neki ljudi možda to neće prozreti i reći će: „Obično ne vidim da govore nešto što vređa Boga, huli na istinu ili krši istina-načela.” Zatim, postoji jedna činjenica koju mogu da vide: svaki konkretan detalj predviđen radnim aranžmanima Božje kuće je neophodan i iznet kako bi se zaštitili interesi Božjeg dela, životni napredak Božjeg izabranog naroda, normalan poredak crkvenog života i normalno širenje jevanđelja. Poenta radnih aranžmana u svakom razdoblju, i specifičnog raspoređivanja, organizacije i izmene svakog aspekta rada, jeste da se zaštiti normalan razvoj rada Božje kuće, i još više, da se pomogne braći i sestrama da shvate i uđu u istina-načela. Tačnije, može se reći da takve stvari dovode braću i sestre pred Boga i pomažu im da uđu u istina-stvarnost, da takve stvari svakoga vode i vuku napred, držeći ih za ruke dok ih podučavaju, podržavaju i opskrbljuju. Kada je reč o sprovođenju radnih aranžmana, bez obzira na to da li se o njima razgovara u zajedništvu, ili se prenose od usta do usta, cilj je da se Božjem izabranom narodu omogući da iskusi Božje delo i da stekne istinski život-ulazak, a to je uvek korisno za život-ulazak Božjeg izabranog naroda. Ne postoji nijedno uređenje koje je štetno za rad Božje kuće ili život-ulazak Božjeg izabranog naroda, i nijedno uređenje ne pravi smetnje niti izaziva uništenje. Pa ipak, antihristi nikada ne poštuju te radne aranžmane, niti ih sprovode. Namesto toga, preziru ih, misleći da su previše jednostavni i neupadljivi, da ne ostavljaju tako jak utisak kao njihov način rada i da od tog posla neće imati veće koristi za svoj ugled, status i reputaciju. Kao rezultat toga, oni nikada ne slušaju radne aranžmane, niti ih prihvataju, a kamoli ih sprovode. Umesto toga, oni rade stvari na svoj način. Na osnovu svega ovoga, reci Mi, da li antihristi samo ne streme ka istini? Iz ovoga se jasno vidi da mrze istinu. Ako se kaže da mrze istinu, nećeš moći to da prozreš, ali gledajući te antihriste kako pristupaju sprovođenju radnih aranžmana, moći ćeš da stekneš uvid u to. Vrlo je jasno da kada je reč o tome kako lažne starešine i delatnici pristupaju radnim aranžmanima, u najboljem slučaju, oni samo otaljavaju posao, jednom spomenu radne aranžmane, i to je to. Oni svoj posao ne isprate do kraja i ne nadgledaju ga, a ni sam posao ne obave kako treba. To su lažne starešine. Lažne starešine, u najmanju ruku, i dalje mogu da sprovedu radne aranžmane, otaljaju ih i održe. Antihristi ne mogu ni da održe radne aranžmane, oni naprosto odbijaju da ih prihvate ili sprovedu, i umesto toga oni rade stvari na svoj način. Čemu oni pridaju značaj? Svom statusu, slavi i prestižu. Bitno im je da li ih Višnji ceni, koliko braće i sestara ih podržava, koliko ljudi ih nosi u srcu, nad koliko ljudskih srca imaju vlast, koliko takvih ljudi kontrolišu i koliko ljudi drže u šaci. Tome oni pridaju značaj. Oni nikada ne razmišljaju o tome kako da napoje ili opskrbe braću i sestre da bi postavili temelje na pravi način, i sigurno ne razmišljaju o tome kako se odvija život-ulazak braće i sestara, kako braća i sestre obavljaju svoje dužnosti, bilo da je to širenje jevanđelja ili druge vrste dužnosti, ili da li mogu da postupaju u skladu sa načelima, i nikada ih nije bilo briga kako da dovedu braću i sestre pred Boga. Nije ih briga za te stvari. Zar vam sve ove činjenice nisu jasno izložene? Zar to nisu ispoljenja koja često možete da vidite kod antihrista? Zar te činjenice nisu dovoljan dokaz da ti ljudi mrze istinu? (Jesu.) U svakom trenutku, antihristu je jedino stalo do statusa, slave i prestiža. Recimo da si jednom antihristu poverio da upravlja crkvenim životom, da bi omogućio braći i sestrama da žive odgovarajućim crkvenim životom i da im pomogne da spoznaju istinu i postave svoje temelje dok žive crkvenim životom, da poseduju istinsku veru u Boga, da stanu pred Boga i da steknu sposobnost da žive samostalno i veru da obavljaju svoje dužnosti. Na taj način, rad Božje kuće na širenju jevanđelja imao bi neke rezervne snage, tako da bi talentovaniji jevanđeljski delatnici uvek mogli da budu na raspolaganju da obavljaju svoje dužnosti u širenju jevanđelja. Da li bi antihrist tako razmišljao? Svakako ne bi tako razmišljao. Rekao bi: „Zašto je važan crkveni život? Ako svi žive svesrdnim crkvenim životom i čitaju božje reči, i ako svi shvataju istinu, ko će slušati moje naredbe? Ko će brinuti o meni? Ko će da obrati pažnju na mene? Ne mogu da dozvolim da se svi stalno usredsređuju na crkveni život ili da postanu opsednuti njime. Ako svi stalno čitaju božje reči i ako svi stanu pred boga, ko će ostati kod mene?” Zar to nije stav antihrista? (Jeste.) Oni misle da bi, ako se usredsrede na opskrbljivanje braće i sestara u zadobijanju istine i života, to bilo štetno za njihovo stremljenje ka prestižu, zaradi i statusu. Oni misle u sebi: „Ako sve svoje vreme provedem radeći za braću i sestre, da li ću i dalje imati vremena da se bavim prestižom, zaradom i statusom? Ako sva braća i sestre budu slavili božje ime i sledili boga, neće ostati niko da me sluša. To bi mi bilo baš neobično!” Tako izgleda jedan antihrist. Antihristi ne samo da ne streme ka istini, već imaju veliku odbojnost prema istini. U svojoj subjektivnoj svesti ne kažu: „Mrzim istinu, mrzim boga i mrzim sve radne aranžmane, izjave i primene koje su od koristi braći i sestrama.” Neće to reći. Oni samo koriste neke pristupe i ponašanje da bi se oduprli radnim aranžmanima Božje kuće. Dakle, suština tih pristupa i ponašanja je da rade stvari na svoj način i da druge ljude nateraju da ih slušaju i poštuju. Shodno tome, bez obzira na to šta radi Božja kuća, oni to neće poštovati. Zar nije tako? (Jeste.) Do sada smo u zajedništvu dosta razgovarali o tim ispoljenjima antihrista. Vi ste malog rasta i vaše shvatanje istine je plitko; antihristi su učinili toliko zla pred vašim očima, a vi ipak niste uspeli da to razaberete. Glupi ste i jadni, tupi i glupi, osiromašeni i slepi. To su vaša prava ispoljenja i vaš pravi rast. Antihristi izazivaju toliko nevolja i nanose tako velike gubitke radu Božje kuće, a još uvek postoje ljudi koji govore da ih treba koristiti da služe. Takva upotreba je nanela više štete nego koristi, a ipak ne znate kako da ih otpustite ili da se bavite njima – koliko će godina biti potrebno da se taj vaš rast i te vaše ideje promene? Neki ljudi se uvek hvale: „Ja sam osoba koja stremi ka istini”, ali ne mogu da razaznaju antihriste kada ih sretnu, pa čak mogu i da slede te antihriste – gde su ispoljenja njihovog stremljenja ka istini? Slušali su mnogo propovedi, ali im i dalje nedostaje razboritost. U redu, ovde ću završiti naše zajedništvo o ovoj temi, a zatim ćemo razgovarati o našoj glavnoj temi.

Na našem poslednjem okupljanju razgovarali smo o sadržaju koji se odnosi na roditeljska očekivanja u okviru „otpuštanja bremena koja potiču iz porodice”. Završili smo zajedništvo o važnim načelima i najbitnijim temama koje su u tome sadržane. Sada ćemo da razgovaramo o drugom aspektu otpuštanja bremena koja potiču iz porodice – otpuštanju očekivanja od svog potomstva. Ovog puta ćemo promeniti uloge. Što se tiče sadržaja koji podrazumeva približavanje roditeljskim očekivanjima, to su neke stvari koje ljudi treba da rade iz perspektive deteta. Kada je reč o tome kako deca treba da pristupe i da se nose sa raznim očekivanjima koja njihovi roditelji imaju od njih, i različitim pristupima koje njihovi roditelji koriste prema njima, kao i koja načela treba da primenjuju, radi se o pravilnom pristupanju različitim problemima koji, iz perspektive deteta, dolaze od roditelja. Danas ćemo iz perspektive roditelja u zajedništvu razgovarati o „otpuštanju očekivanja od svog potomstva”, a to je rešavanje raznih problema koje ljudi imaju u vezi sa svojom decom. Ovde postoje lekcije koje treba naučiti i načela kojih se ovde treba pridržavati. Dok si dete, najvažnije je kako treba da se suočiš sa očekivanjima svojih roditelja, kakav stav treba da zauzmeš prema njihovim očekivanjima, kao i koji put treba da slediš i koja načela primene treba da poseduješ u toj situaciji. Prirodno je da svako ima priliku da bude roditelj, ili je možda već roditelj; to utiče na očekivanja i stavove koje ljudi imaju prema svom potomstvu. Bilo da si roditelj ili dete, trebalo bi da poseduješ različita načela kako bi izašao na kraj s očekivanjima druge strane. Deca imaju načela koja treba da poštuju kada je u pitanju pristup očekivanjima svojih roditelja, a normalno je da roditelji takođe imaju istina-načela koja treba da poštuju kada je u pitanju pristup očekivanjima njihove dece. Dakle, prvo razmislite, koja načela sada možete da uočite ili koja vam načela sada padaju na pamet, a koja roditelji treba da poštuju u odnosu prema svojoj deci? Ako govorimo o načelima, to vam može biti malo dalek pojam, a tema može biti malo preširoka i preduboka, pa umesto toga razgovarajmo o tome kakva bi očekivanja imao od svog potomstva da si roditelj. (Bože, ako bih jednog dana postala roditelj, pre svega bih se nadala da će moja deca biti zdrava i da će moći da odrastu zdrava. Štaviše, nadala bih se da mogu da imaju svoje snove i da će biti ambiciozni u ispunjavanju svojih snova u životu, da će imati dobre izglede. To su dve glavne stvari kojima bih se nadala.) Da li biste se nadali da će vaša deca postati visoki zvaničnici ili da će se obogatiti? (Nadala bih se i tome. Nadala bih se da će bar istaći u svetu, da će biti bolji od drugih ljudi i da će se drugi ugledati na njih.) Najosnovniji zahtevi koje roditelji imaju za svoju decu su da budu fizički zdrava, da postignu uspeh u karijeri, da se penju na društvenoj lestvici i da im sve ide dobro u životu. Postoje li neka drugačija očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva? Hajde da čujemo nekoga ko ima decu. (Nadam se da će moja deca biti zdrava i da će im u životu sve ići glatko i da će živeti mirno i bezbedno. Nadam se da će živeti u slozi sa svojom porodicom i da će moći da poštuju stare i da se brinu o mladima.) Još nešto? (Ako bih jednog dana postala roditelj, pored upravo spomenutih očekivanja, nadala bih se i da će moja deca biti poslušna i razumna, da će pokazati odanost roditeljima i da ću moći da računam na njih da se brinu o meni u starosti.) To očekivanje je vrlo bitno. Roditelji koji se nadaju da će njihova deca pokazati odanost prema njima je relativno tradicionalno očekivanje koje ljudi imaju u svojim predstavama i podsvesti. To je uglavnom redovna pojava.

Otpuštanje očekivanja od svog potomstva je veoma važan deo otpuštanja bremena koja potiču iz porodice. Svi roditelji imaju neka očekivanja od svoje dece. Bila ona velika ili mala, bliska ili daleka, ta očekivanja su stav koji roditelji imaju prema ponašanju, postupcima i životima svoje dece ili o tome kako im deca pristupaju. To je takođe neka vrsta konkretnog zahteva. Ti konkretni zahtevi su, iz perspektive njihove dece, nešto što bi trebalo da rade, jer, na osnovu tradicionalnih predstava, deca ne mogu da se protive naređenjima svojih roditelja – ako to rade, onda su odrođeni. Stoga, mnogi nose veliko i teško breme u vezi sa tim pitanjem. Dakle, zar ljudi ne bi trebalo da shvate da li su konkretna očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva razumna ili ne, i da li njihovi roditelji treba da imaju ta očekivanja ili ne, kao i koja od tih očekivanja su razumna, koja su nerazumna, koja su opravdana, a koja su prinudna i neopravdana? Pored toga, postoje istina-načela koja ljudi treba da shvate i poštuju kada je reč o tome kako treba da pristupe roditeljskim očekivanjima, kako treba da ih prihvate ili odbace, kao i stav i perspektiva iz kojih treba da sagledaju i pristupe tim očekivanjima. Kada te stvari nisu rešene, roditelji često nose takvo breme, misleći da je njihova odgovornost i obaveza da imaju očekivanja od svoje dece i potomstva, i, naravno, da ima još više stvari koje treba da poseduju. Oni misle da kada ne bi imali očekivanja od svog potomstva, to bi bilo isto kao da ne ispunjavaju svoje odgovornosti ili obaveze prema svom potomstvu, i samim tim da ne obavljaju zadatak roditelja. Smatraju da bi ih to učinilo lošim roditeljima, roditeljima koji ne ispunjavaju svoje obaveze. Stoga, kada je reč o očekivanjima koja imaju od svog potomstva, ljudi nehotice postavljaju različite zahteve svojoj deci. Imaju različite zahteve za različitu decu u različito vreme i pod različitim okolnostima. Pošto imaju takav pogled i breme kada je reč o njihovoj deci, roditelji se upuštaju u stvari koje treba da rade po tim nepisanim pravilima, bez obzira na to da li su ispravna ili pogrešna. Roditelji postavljaju zahteve svojoj deci dok se prema tim pristupima odnose kao prema nekoj vrsti obaveze, i kao prema nekoj vrsti odgovornosti, a istovremeno ih nameću svojoj deci, terajući ih da ih ostvare. Podelićemo ovo pitanje na nekoliko delova u našem zajedništvu; tako će biti jasnije.

I pre nego što deca odrastu, roditelji već iznose različite zahteve pred njih. Naravno, u okviru tih zahteva, takođe imaju i različite vrste očekivanja od njih. Dakle, dok roditelji svojoj deci prišivaju različita očekivanja, oni sami plaćaju ceh za različite stvari i koriste razne pristupe da bi ostvarili ta očekivanja. Stoga, pre nego što deca odrastu, roditelji ih obrazuju na razne načine, i svašta zahtevaju od njih. Na primer, od najranijeg uzrasta, oni svojoj deci govore: „Morate dobro i mnogo da učite. Bićete bolji od svih ostalih i ljudi vas neće gledati s visine samo ako budete imali uspeha u školi.” Postoje i roditelji koji uče svoju decu da treba da pokažu odanost roditeljima kada odrastu, do te mere da, kada njihova deca imaju samo dve ili tri godine, uvek ih pitaju: „Hoćeš da brineš o svom tati kada odrasteš?” A deca kažu: „Hoću.” Pitaju ih: „Hoćeš da se brineš o mami?” „Hoću.” „Da li više voliš mamu ili tatu?” „Volim tatu.” „Ne, prvo moraš da kažeš da voliš mamu, a onda da voliš tatu.” Tako deca uče te stvari od svojih roditelja. Vaspitanje koje primaju od roditelja, bilo rečima ili delom, ima dubok uticaj na mlade umove dece. Naravno, ono im takođe daje određenu količinu osnovnog znanja, učeći ih da su njihovi roditelji ljudi koji ih obožavaju i vole najviše na svetu, i da su oni ljudi kojima treba da pokažu najveću poslušnost i odanost. Naravno, uverenje koje glasi „Pošto su moji roditelji ljudi koji su mi najbliži na svetu, uvek treba da ih slušam” usađeno je u njihove mlade umove. Istovremeno, u njihovim mladim umovima se javlja zamisao da, pošto su roditelji ljudi koji su im najbliži, onda sve što roditelji čine mora da bude zarad obezbeđivanja boljeg života svoje dece. Samim tim, oni misle da treba bezuslovno da prihvate postupke svojih roditelja; bez obzira na to kakve metode koriste, bez obzira na to da li su humani ili nehumani, oni smatraju da treba da ih prihvate. U uzrastu u kojem još uvek nemaju sposobnost da razlikuju dobro od zla, roditelji svojim vaspitanjem, putem reči ili dela, usađuju u njih takvu ideju. Rukovođeni njome, roditelji mogu da zahtevaju da njihova deca čine sve i svašta, pod maskom da im žele najbolje. Iako neke od tih stvari nisu u skladu sa ljudskošću niti nadarenošću, kovom ili sklonostima njihove dece, pod takvim okolnostima, gde deca nemaju pravo na samoinicijativu ili na bilo kakvu samostalnost, ona nemaju izbora i nemaju sposobnost da se odupru takozvanim očekivanjima i zahtevima svojih roditelja. Sve što mogu da urade jeste da slušaju svaku reč svojih roditelja, da puste da njihovi roditelji rade po svom nahođenju, da se predaju na milost i nemilost roditelja i da ih oni usmeravaju na bilo koji put. Stoga, pre nego što njihova deca odrastu, sve što roditelji čine, bilo nenamerno ili iz dobrih namera, imaće malo pozitivnog ili negativnog uticaja na ponašanje i postupke njihove dece. Odnosno, sve što oni urade zasadiće razne ideje i poglede u njihovu decu, a te ideje i pogledi mogu čak biti duboko zakopani u dečjoj podsvesti, tako da će, kada odrastu, te ideje i pogledi i dalje duboko uticati na način na koji oni posmatraju ljude i stvari, kako se ponašaju i deluju, pa čak i na puteve kojima idu.

Pre nego što postanu punoletna, deca nemaju načina da se odupru sredini u kojoj žive, kao ni nasleđu ili vaspitanju koje im roditelji prenose, jer još nisu odrasli i još uvek ne razumeju dobro stvari. Kada govorim o periodu pre nego što dete postane punoletno, mislim na to kada dete ne može samostalno da misli ili sudi šta je ispravno, a šta pogrešno. U takvim okolnostima, deca samo mogu da se prepuste na milost i nemilost svojih roditelja. Upravo zato što roditelji o svemu odlučuju pre nego što im deca postanu punoletna, roditelji će tokom ovog zlog doba usvojiti odgovarajuće metode obrazovanja, ideje i stavove zasnovane na društvenim trendovima, kako bi podstakli svoju decu da rade određene stvari. Na primer, konkurencija u društvu je trenutno veoma žestoka. Roditelji su pod uticajem različitih društvenih trendova i konsenzusa, tako da prihvataju tu poruku da je konkurencija žestoka i brzo je prenose na svoju decu. Ono što oni prihvataju je pojava i trend da je konkurencija u društvu veoma žestoka, ali ono što osećaju je neka vrsta pritiska. Kada osete taj pritisak, brzo pomisle na svoju decu, govoreći: „Konkurencija u društvu je trenutno vrlo žestoka, nije bilo tako kada smo mi bili mladi. Ako naša deca uče, rade i pristupaju društvu, ljudima i stvarima na isti način kao i mi, društvo će ih očas eliminisati. Dakle, moramo da iskoristimo činjenicu da su još uvek mali, moramo odmah da počnemo da radimo na njima – ne smemo da dozvolimo da naša deca izgube u startu.” Trenutno je konkurencija u društvu žestoka i svi polažu velike nade u svoju decu, tako da brzo prenose na decu taj pritisak primljen od društva. Da li su njihova deca svesna toga? Pošto su još mali, toga uopšte nisu svesni. Oni ne znaju da li je taj pritisak koji dolazi od njihovih roditelja ispravan ili pogrešan, niti da li treba da ga odbace ili prihvate. Kada roditelji vide da se njihova deca tako ponašaju, prekorevaju ih: „Kako možeš da budeš tako glup? Konkurencija u društvu je trenutno vrlo žestoka, a ti još uvek ništa ne shvataš. Požuri u obdanište!” U kojem uzrastu deca idu u obdanište? Neka deca počinju sa tri ili četiri godine. Zašto je tako? U društvu trenutno kruži sledeća fraza: ne smeš da dozvoliš da ti deca izgube u startu, obrazovanje treba da počne veoma rano. Vidite, deca već od najranijih dana pate i kreću u obdanište sa tri ili četiri godine. A kakvo obdanište ljudi biraju? U običnim obdaništima, vaspitači često igraju igre kao što je „ide maca oko tebe” sa decom, pa roditelji smatraju da ne smeju da se opredele za takva obdaništa. Smatraju da moraju da izaberu otmeno, dvojezično obdanište. Jer oni smatraju da učenje samo jednog jezika nije dovoljno. Dok deca još ne govore dobro svoj maternji jezik, moraju već da uče strani jezik. Zar to ne otežava stvari deci? Ali šta kažu roditelji? „Ne smemo da dozvolimo da naše dete izgubi u startu. Trenutno, jednogodišnju decu dadilje podučavaju kod kuće. Roditelji govore na svom maternjem jeziku, a dadilje govore drugi jezik, uče decu engleski, španski ili portugalski. Naše dete već ima četiri godine, već je previše staro. Ako ne počnemo odmah da ga podučavamo, biće prekasno. Moramo da započnemo njegovo obrazovanje što je pre moguće, i da pronađemo bilingvalno obdanište, gde vaspitači imaju fakultetske i master diplome.” Ljudi kažu: „Takva škola je preskupa.” Oni odgovaraju: „U redu je. Imamo veliku kuću, možemo da se preselimo u manju. Prodaćemo našu trosobnu kuću i zameniti je za dvosobnu. Uštedećemo taj novac i iskoristiti ga da pošaljemo svoje dete u otmeno obdanište.” Izbor dobrog obdaništa nije dovoljan, misle da moraju da nađu i privatne profesore koji će pomoći njihovoj deci da uče za Matematičku olimpijadu u slobodno vreme. Čak i ako njihova deca imaju urođenu odbojnost prema učenju matematike, ona i dalje moraju to da rade, a ako ne uspeju da nauče matematiku, onda će učiti ples. Ako nisu dobri u plesu, učiće pevanje. Ako nisu dobri u pevanju, a njihovi roditelji vide da su lepo građeni i da imaju duge ruke i noge, onda će pomisliti da možda mogu da postanu manekeni. Tada će ih poslati u umetničku školu da se uče manekenstvu. Tako ljudi počinju da šalju decu u internate sa četiri ili pet godina, a oni se iz trosobne kuće sele u dvosobnu, iz dvosobne u jednosobnu, a iz jednosobne se sele u podstanare. Privatni časovi koje njihova deca pohađaju van škole postaju sve brojniji, a njihove kuće postepeno postaju sve manje. Ima čak i nekih roditelja koji se s porodicom sele na jug, na sever, sele se gde god, samo da bi njihova deca mogla da idu u dobre škole, da na kraju više ne znaju gde će, njihova deca ne znaju gde im je rodni grad, i sve se pretvori u veliku zbrku. Da njihova deca ne bi izgubila već u startu, roditelji plaćaju skupu cenu za budućnost svoje dece pre nego što ona odrastu, da bi mogla da se prilagode ovom sve konkurentnijem društvu i da kasnije imaju dobar posao i stabilan prihod. Neki roditelji su veoma sposobni, vode velike firme ili su visoki zvaničnici, i ulažu velika, ogromna sredstva u svoju decu. Neki roditelji nisu toliko sposobni, ali baš kao i ostali, žele da svojoj deci priušte otmene škole, razne privatne časove plesa, crtanja i slikanja, stranih jezika i muzike, stavljajući tako veliki pritisak i teret na decu. Deca onda razmišljaju: „Kada ću moći malo da se igram? Kada ću odrasti i moći da donosim sopstvene odluke kao odrasli? Kada više neću morati da idem u školu, kao odrasla osoba? Kada ću moći malo da gledam televiziju, da pustim mozak na otavu i odem negde sam u šetnju, a da me roditelji ne vode?” Ali njihovi roditelji često kažu: „Ako ne učiš, bićeš prosjak. Pogledaj kako malo potencijala imaš! Još nije vreme da se igraš, igraj se kad budeš stariji! Ako se igraš sada, nećeš biti uspešan u budućnosti; ako se budeš igrao kasnije, moći ćeš više i bolje da se zabavljaš, moći ćeš da proputuješ svet. Zar nisi video sve one bogataše širom sveta – da li su se oni igrali kada su bili mali? Samo su za knjigu znali.” Roditelji ih samo lažu. Da li su njihovi roditelji svojim očima videli da su ti bogati ljudi samo učili i nikada se nisu igrali? Da li se oni razumeju u to? Neki od najbogatijih i najimućnijih ljudi na svetu nisu završili fakultet – to je činjenica. Ponekad, kada roditelji govore, oni samo varaju svoju decu. Pre nego što im deca postanu punoletna, roditelji izmišljaju svakakve laži da bi imali sigurniju budućnost i kontrolisali svoju decu i naterali ih da budu poslušna. Naravno, oni takođe trpe sve i svašta i plaćaju svakakve cehove za to. To je takozvana „roditeljska ljubav dostojna hvale”.

Da bi ostvarili očekivanja od svog potomstva, roditelji polažu mnogo nade u svoju decu. Shodno tome, oni ne samo da vaspitaju, vode i utiču na svoju decu rečima, već istovremeno koriste i konkretne postupke da svoju decu dovedu u red i da ih nateraju da ih slušaju, postupaju i žive u skladu sa putanjom koju su im odredili i pravcem koji su im zacrtali. Bez obzira na to da li su njihova deca voljna da to učine, na kraju roditelji samo kažu jednu stvar: „Ako me ne poslušaš, zažalićeš! Ako me sada ne poslušaš ili ne shvatiš ozbiljno svoje školovanje, a jednog dana zbog toga zažališ, nemoj mi se obraćati, nemoj reći da ti nisam rekla!” Jednom smo imali neka posla u jednoj zgradi i tamo smo naišli na nekoliko radnika koji su uznosili težak nameštaj uza stepenice. U susret im je naišla jedna majka koja je sa sinom silazila niz stepenice. Kada bi normalna osoba videla ovu scenu, rekla bi: „Ljudi nose nameštaj, hajde da im se sklonimo s puta.” Ljudi koji silaze niz stepenice morali bi što pre da se sklone odatle, da ne bi naleteli na nešto, ili da ne bi ometali radnike. Ali kada je majka videla tu scenu, iskoristila je priliku za podučavanje na osnovu primera iz života. Još uvek se jasno sećam šta je rekla. Šta je rekla? Rekla je: „Vidi koliko su teške stvari koje nose i koliko je to naporno. Oni nisu hteli da uče školu kada su bili mali, tako da sada moraju da rintaju i nose nameštaj jer ne mogu da nađu bolji posao. Je li vidiš?” Delovalo je kao da je sin delimično shvatio i poverovao u majčine reči. U njegovim očima javio se iskren izraz straha, užasa i uverenosti, te je klimnuo glavom i ponovo pogledao nosače. Majka je iskoristila ovu priliku da na brzinu održi lekciju svom sinu, rekavši mu: „Je li vidiš? Ako još u detinjstvu ne shvatiš školovanje ozbiljno, onda ćeš, kada odrasteš, morati da tegliš nameštaj i da rintačiš da bi zaradio za život.” Da li su te izjave tačne? (Nisu.) Šta tu nije tačno? Ta majka koristi svaku priliku da održi lekciju svom sinu – šta mislite, šta se dešavalo u glavi tog deteta kada je čulo njene reči? Da li je moglo da razluči da li su te izjave tačne ili nisu? (Nije moglo.) Šta je moglo da pomisli? („Ako ne budem učio, moraću u budućnosti ovako da rintam.”) Pomislilo je: „Znači svi koji moraju da rade teške fizičke poslove nisu ozbiljno shvatali svoje školovanje. Moram da slušam mamu i da se trudim u školi. Moja mama je u pravu, svako ko nema škole mora da se bavi teškim fizičkim poslom.” Ideje koje dobija od majke u njegovom srcu se pretvaraju u istine za čitav život. Recite Mi, zar ta majka nije bezumna? (Jeste.) Po čemu je bezumna? Ako iskoristi tu priliku da natera sina da uči, da li će od njega sigurno nešto biti? Da li će to garantovati da u životu neće morati da se bavi teškim fizičkim poslovima, niti da se znoji na poslu? Da li je pametno s njene strane to što je iskoristila priliku, taj susret, da uplaši sina? (Nije pametno.) To će obeležiti njenog sina do kraja života. To ne valja. Čak i ako to dete kada odraste uspe da stekne malo razboritosti o tim rečima, i dalje će biti teško ukloniti iz njegovog srca i iz njegove podsvesti tu teoriju koju je njegova majka iznela. U određenoj meri, to će njegove misli navesti na stranputicu, ograničiće mu razmišljanje i usmeriće njegove poglede na stvari. Većina očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece pre nego što odrastu jeste da će moći mnogo da uče, da se trude, da budu marljivi i da ispune njihova očekivanja. Stoga, pre nego što njihova deca odrastu, ne gledajući na cenu, roditelji čine sve za svoju decu, žrtvuju sopstvenu mladost, godine i vreme, kao i svoje zdravlje i normalan život, a neki roditelji čak odustaju od svog posla, svojih starih težnji, pa čak i od svoje vere, kako bi obrazovali svoju decu i pomogli im da uče dok pohađaju školu. U crkvi postoji priličan broj ljudi koji sve svoje vreme provode sa svojom decom, vaspitavajući ih, kako bi mogli da budu uz njih dok odrastaju, kako bi njihova deca mogla da budu uspešna u svojim karijerama i da imaju stabilan posao u budućnosti, i kako bi stvari u karijerama njihove dece išle glatko. Ti roditelji ne dolaze na okupljanja niti obavljaju dužnosti. Oni u srcu imaju određene zahteve u vezi svoje vere, i poseduju nešto odlučnosti i sklonosti, ali zato što ne mogu da otpuste svoja očekivanja od dece, oni odlučuju da ostanu uz njih dok ne odrastu, te napuštaju svoje dužnosti stvorenih bića i svoje težnje vezane za veru. To je najtragičniji deo. Neki roditelji skupo plaćaju da bi iškolovali svoju decu da postanu glumci, umetnici, pisci ili naučnici i da bi im omogućili da zadovolje njihova očekivanja. Napuštaju svoje poslove, napuštaju svoje karijere, a povrh toga, napuštaju sopstvene snove i uživanje kako bi bili uz svoju decu. Postoje čak i roditelji koji se odriču bračnog života zbog svoje dece. Posle razvoda oni sami preuzimaju težak teret podizanja i školovanja svoje dece, kladeći svoj život na svoju decu i posvećujući ga budućnosti svoje dece, samo da bi uspeli da ostvare svoja očekivanja od dece. Ima i roditelja koji rade mnogo toga što ne bi trebalo da rade, koji skupo plaćaju tamo gde ne treba, žrtvuju svoje vreme, zdravlje i težnje tokom odrastanja svoje dece, kako bi deca s vremenom mogla da napreduju u svetu i da zauzmu svoje mesto u društvu. S jedne strane, za roditelje su to neke nepotrebne žrtve. S druge strane, što se dece tiče, takav pristup stavlja na njih ogroman pritisak i teret još dok odrastaju. To je zato što su njihovi roditelji preskupo platili ceh, jer, bilo da se radi o novcu, vremenu ili energiji, njihovi roditelji su previše dali. Međutim, pre nego što ta deca postanu punoletna, i dok još uvek nemaju sposobnost da razlikuju dobro od zla, ona nemaju izbora; mogu samo da dozvole roditeljima da tako postupaju. Čak i ako im se javljaju neke misli u dubinama uma, oni se i dalje pridržavaju postupaka svojih roditelja. U takvim okolnostima, deca neprimetno počinju da misle da su njihovi roditelji skupo platili njihovo školovanje i da nikada neće moći u potpunosti da im se oduže ili da im nadoknade sve što su učinili. Posledica toga je da tokom vremena u kojem ih roditelji vaspitavaju i stalno su uz njih, oni misle da je jedina stvar koju mogu da urade, jedina stvar koju mogu da preduzmu da bi se odužili roditeljima, da obraduju roditelje, jeste da budu uspešni da bi im udovoljili i da ih ne bi razočarali. A što se roditelja tiče, u periodu odrastanja njihove dece, kada plate taj ceh, i kako njihova očekivanja od dece stalno rastu, njihov način razmišljanja postepeno se pretvara u zahteve od dece. To jest, nakon što su roditelji platili taj takozvani ceh i napravili te takozvane troškove, oni zahtevaju da njihova deca moraju da uspeju i da budu vrlo uspešna da bi im se odužila. Stoga, bez obzira da li na to gledamo iz perspektive roditelja ili deteta, u okviru ovog odnosa „trošenja” i „davanja”, očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece rastu sve više i više. „Njihova očekivanja rastu sve više i više” je lep način da se to opiše. Zapravo, u dubini srca roditelja, što se više troše i žrtvuju, to više smatraju da deca treba da im se oduže uspehom, a istovremeno sve više smatraju da su deca njihovi dužnici. Što više roditelji troše i što više nade imaju, to su im veća očekivanja i veća su im očekivanja da će im se deca odužiti. Očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva pre nego što odrastu, od „Treba da nauče mnogo stvari, ne mogu da izgube u startu” do „Kada odrastu, treba da napreduju u svetu i da zauzmu položaj u društvu”, postepeno prerastaju u neku vrstu zahteva koje postavljaju svojoj deci. Taj zahtev je sledeći: kada odrasteš i zauzmeš svoje mesto u društvu, ne zaboravi svoje korene, ne zaboravi svoje roditelje, tvoji roditelji su ljudi kojima prvo moraš da se odužiš, moraš da pokažeš odanost roditeljima i da im pomogneš da dobro žive, jer su oni tvoji dobrotvori na ovom svetu, oni su ljudi koji su te vaspitali; to što si ti sada zauzeo svoje mesto u društvu, kao i sve u čemu uživaš i sve što poseduješ, kupljeno je mukotrpnim trudom tvojih roditelja, tako da ostatak svog života treba da iskoristiš da im se odužiš, da im to nadoknadiš i da budeš dobar prema njima. Očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece dok odrastaju – da steknu položaj u društvu i da napreduju u svetu – preobraze se u to, postepeno se pretvarajući iz veoma normalnog roditeljskog očekivanja u neku vrstu zahteva i molbe koju roditelji postavljaju svojoj deci. Pretpostavimo da tokom odrastanja njihova deca ne dobijaju dobre ocene; recimo da se pobune, da ne žele da uče, niti da slušaju roditelje i neposlušna su. Njihovi roditelji će reći: „Da li ti misliš da je meni lako? Šta ti misliš, zbog koga sve ovo radim? Radim ovo za tvoje dobro, zar ne? Sve što radim je za tebe, a ti to ne ceniš. Jesi ti glup?” Koristiće takve reči da bi zaplašili decu i tako ih učinili svojim taocima. Da li je takav pristup ispravan? (Nije.) Nije ispravan. Ta „plemenita” strana roditelja je i odvratna strana roditelja. Šta tačno nije ispravno u tim rečima? (To što roditelji imaju očekivanja od svoje dece i vaspitavaju svoju decu je jednostrani trud. Oni nameću određen pritisak svojoj deci, terajući ih da uče sve i svašta, kako bi njihova deca imala dobre izglede, kako bi osvetlala obraz svojih roditelja i pokazala odanost roditeljima u budućnosti. U stvarnosti, sve što roditelji rade, rade za sebe.) Ako ostavimo po strani činjenicu da roditelji samo misle na sebe i da su sebični, i samo govorimo o idejama kojima indoktriniraju svoju decu dok odrastaju, i pritisku koji im prenose, zahtevajući da njihova deca uče taj i taj predmet, da se opredele za tu i tu karijeru kada odrastu i postignu takav i takav uspeh – kakva je priroda tih pristupa? Za sada nećemo procenjivati zašto roditelji rade te stvari, niti da li su ti pristupi odgovarajući ili ne. Prvo ćemo razgovarati u zajedništvu i raščlaniti prirodu tih pristupa i pronaći tačniji put primene na osnovu našeg raščlanjivanja njihove suštine. Ako nastavimo razgovor i shvatimo taj aspekt istine iz te perspektive, to će biti tačno.

Pre svega, da li su ovi zahtevi i pristupi koje roditelji imaju u vezi svoje dece ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Dakle, ko ili šta je na kraju glavni krivac kada je reč o tim pristupima koje roditelji koriste prema svojoj deci? Zar to nisu očekivanja roditelja od svoje dece? (Jesu.) U okviru subjektivne svesti roditelja, oni predviđaju, planiraju i određuju razne stvari o budućnosti svoje dece, a njihova očekivanja su posledica svega toga. Podstaknuti tim očekivanjima, roditelji zahtevaju da njihova deca savladaju različite veštine, da uče glumu i ples, ili umetnost, i tako dalje. Zahtevaju da njihova deca postanu talentovani ljudi i da na kraju budu nadređeni, a ne podređeni. Zahtevaju da njihova deca postanu visoki zvaničnici, a ne redovi; oni zahtevaju da njihova deca postanu menadžeri, izvršni direktori i rukovodioci, da rade za neku od 500 vodećih svetskih kompanija i tako dalje. To su sve subjektivne zamisli roditelja. Da li deca dok ne odrastu uopšte imaju bilo kakav koncept o sadržaju očekivanja svojih roditelja? (Nemaju.) Uopšte nemaju predstavu o tome, oni ih ne razumeju. Šta mala deca razumeju? Ona samo razumeju da treba da idu u školu da nauče da čitaju, da vredno uče i da treba da budu dobra, lepo vaspitana deca. To je, samo po sebi, poprilično dobro. Odlazak u školu da pohađaju nastavu prema rasporedu časova i odlazak kući da urade domaći zadatak – to su stvari koje deca razumeju, a ostalo se svodi na igru, jelo, maštarije, snove i slično. Pre nego što odrastu, deca uopšte nemaju predstavu o nepoznatim stvarima koje ih čekaju na životnom putu i nemaju nikakve planove za sebe. Sve što je predviđeno ili određeno u vezi sa vremenom kada ova deca postanu punoletna potiče od roditelja. Stoga, pogrešna očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece nemaju nikakve veze s njihovom decom. Deca samo treba da razaznaju suštinu očekivanja svojih roditelja. Na čemu se zasnivaju ta roditeljska očekivanja? Odakle ona dolaze? Dolaze od društva i sveta. Poenta svih tih roditeljskih očekivanja je da se deci omogući da se prilagode ovom svetu i društvu, da izbegnu da ih svet ili društvo eliminišu i da zauzmu svoj položaj u društvu, da imaju siguran posao, stabilnu porodicu i sigurnu budućnost, tako da roditelji imaju različita subjektivna očekivanja za svoje potomstvo. Na primer, trenutno je prilično moderno biti računarski inženjer. Neki ljudi kažu: „Moje dete će biti računarski inženjer. U toj oblasti može baš dobro da se zaradi, može da nosi računar svuda sa sobom i da se bavi računarskim inženjeringom po ceo dan. Tako ću i ja ostaviti dobar utisak!” U takvim okolnostima, u kojima deca nemaju predstavu o bilo čemu, njihovi roditelji iscrtavaju njihovu budućnost. Zar to nije pogrešno? (Jeste.) Njihovi roditelji polažu nade u njih u potpunosti na osnovu načina na koji odrasli posmatraju svet, kao i stavova, perspektiva i sklonosti odraslih o pitanjima sveta. Zar to nije subjektivno? (Jeste.) Ako želite lepše da se izrazite, rekli biste da je to subjektivno, ali šta je to zaista? Kako ta subjektivnost može drugačije da se protumači? Zar to nije sebičnost? Zar to nije prinuda? (Jeste.) Sviđa ti se ovaj ili onaj posao i takva i takva karijera, uživaš u tome što si stekao poziciju, što ti je život glamurozan, radiš kao zvaničnik ili si bogat, pa teraš i svoju decu da rade isto, da budu takva osoba i da idu tim putem – ali da li će oni uživati u životu u takvom okruženju i u obavljanju tog posla u budućnosti? Da li su stvoreni za to? Kakve su njihove sudbine? Kakva su Božja uređenja i odluke u vezi s njima? Da li znaš to? Neki ljudi kažu: „Nije me briga za sve to, bitno je ono što ja, kao njihov roditelj, volim. Moje nade u njih biće zasnovane na mojim sklonostima.” Zar to nije vrlo sebično? (Jeste.) To je vrlo sebično! Lepše rečeno, to je veoma subjektivno, to je samostalno donošenje odluka, ali šta je to zapravo? To je veoma sebično! Takvi roditelji ne uzimaju u obzir kov, niti talente svoje dece, nije ih briga za uređenja koja Bog ima za sudbinu i život svake osobe. Oni ne uzimaju to u obzir, već samo nameću sopstvene sklonosti, namere i planove svojoj deci kroz svoje puste želje. Neki ljudi kažu: „Moram ovo da nametnem svom detetu. Isuviše je mali da bi shvatio, a kada bude dovoljno veliki, biće prekasno.” Da li je tako? (Nije.) Ako je zaista prekasno, onda je to njegova sudbina, to nije odgovornost njegovih roditelja. Ako svojoj deci namećeš ono što je tebi jasno, da li će njima brže postati jasno samo zato što je tebi jasno? (Neće.) Ne postoji veza između onoga kako roditelji vaspitavaju svoju decu i kada će ta deca shvatiti stvari poput toga kakav životni put da izaberu, kakvu karijeru da izaberu i kakav će im život biti. Oni imaju svoje puteve, svoj tempo i svoje zakone. Razmislite o tome, kada su deca mala, bez obzira na to kako ih roditelji vaspitavaju, njihovo znanje o društvu je nepostojeće. Oni će osetiti konkurentnost, složenost i tamu društva i razne nepravde u društvu kada njihova ljudskost sazri. To nije nešto što roditelji mogu da nauče svoju decu od malih nogu. Čak i ako roditelji uče svoju decu od malih nogu: „Ne smeš da budeš skroz iskren u komunikaciji s ljudima”, oni će to shvatiti samo kao neku vrstu doktrine. Moći će da postupaju na osnovu saveta svojih roditelja tek kada ih zaista budu razumeli. Kada ne razumeju savete svojih roditelja, bez obzira na to kako roditelji pokušavaju da ih nauče, to će za njih i dalje biti samo neka vrsta doktrine. Dakle, da li je zamisao roditelja „da je svet vrlo konkurentan i ljudi žive pod velikim pritiskom; ako ne počnem da učim svoju decu od najranijeg uzrasta, nadrljaće u životu”, održiva? (Nije.) Zbog tebe tvoja deca rano počinju da trpe taj pritisak kako bi manje patila u budućnosti, i moraju da podnose taj pritisak počevši od uzrasta u kojem još uvek ništa ne shvataju – zar time ne nanosiš štetu svojoj deci? Da li to zaista činiš za njihovo dobro? Bolje je da ne shvataju to, jer će moći da žive nekoliko godina na udoban, srećan, bezbrižan i jednostavan način. Ako bi rano to shvatili, da li bi to bio blagoslov ili nesreća? (To bi bila nesreća.) Da, bila bi to nesreća.

Ono što ljudi treba da rade u svakom uzrastu zasniva se na njihovim godinama i zrelosti njihove ljudskosti, a ne na vaspitanju koje dobijaju od svojih roditelja. Pre nego što odrastu, deca treba samo da se igraju, da steknu neko jednostavno znanje i da dobiju malo osnovnog obrazovanja, da nauče različite stvari, da nauče kako da komuniciraju sa drugom decom i kako da se slažu sa odraslima i kako da se nose sa nekim stvarima oko sebe koje ne razumeju. Pre nego što ljudi odrastu, treba da rade stvari koje nisu za odrasle. Ne treba da podnose nikakav pritisak, da uče pravila igre ili složene stvari koje odrasli treba da podnose. Takve stvari izazivaju psihološku štetu kod maloletne dece i nisu nikakav blagoslov. Što ranije ljudi saznaju o tim stvarima za odrasle, to je veći udarac na njihove mlade umove. Ne samo da takve stvari neće uopšte pomoći ljudima u životu ili postojanju nakon što postanu punoletni, već će naprotiv, baš zato što o tim stvarima uče ili se sa njima susreću prerano, one da se pretvore u neku vrstu bremena ili da bace nevidljivu senku na njihove mlade umove, do te mere da bi mogle da ih progone do kraja života. Razmislite o tome, kada su ljudi veoma mladi, ako saznaju za nešto strašno, nešto što ne mogu da prihvate, nešto što je za odrasle i što nikada nisu mogli da zamisle niti shvate, onda će ih ta scena ili ta tema, ili čak ljudi, stvari i reči koje idu uz to, pratiti celog života. To će baciti neku vrstu senke na njih, utičući na njihovu ličnost i njihovo ponašanje u životu. Na primer, kada imaju šest ili sedam godina, sva deca su pomalo nevaljala. Recimo da nastavnik grdi dete zato što je šaputalo sa svojim drugom za vreme časa, ali nastavnik ga ne prekoreva samo zbog šaputanja, već ga lično napada, grdeći ga što ima lice kao tvor, a oči kao pacov, čak ga grdi govoreći: „Pogledaj se samo, ni za šta nisi. Bićeš propalitet celog života! Ako ne budeš vredno učio, bićeš običan službenik. Moraćeš da prosiš da bi preživeo! Izgledaš baš kao neki lopov; imaš osobine lopova!” Iako dete ne razume te reči, i ne zna zašto bi njegov učitelj rekao tako nešto, niti da li je to istina ili nije, te lične uvrede postaće neka vrsta nevidljive, zle sile u njegovom srcu, prodiraće kroz njegovo samopouzdanje i povređivaće ga. „Imaš lice kao tvor, a oči kao pacov, i sićušnu glavu!” – te lične uvrede koje je izgovorio njegov učitelj pratiće ga celog života. Kada izabere karijeru, kada se suoči sa svojim nadređenima i sa svojim saradnicima, i kada se suoči sa braćom i sestrama, te lične uvrede koje je učitelj izgovorio će se s vremena na vreme ispoljiti, utičući na njegove emocije i njegov život. Naravno, neka neprikladna očekivanja koja tvoji roditelji imaju od tebe, i neka osećanja, poruke, reči, misli, pogledi i tako dalje koje su ti preneli, takođe su bacili senku na tvoj mladi um. Iz perspektive subjektivne svesti tvojih roditelja, oni nemaju nikakve loše namere, već zbog svog neznanja, zbog toga što su iskvarena ljudska bića i nemaju odgovarajuće metode koje su u skladu s načelima kako da se ophode prema tebi, oni mogu samo da prate svetske trendove u tome kako se ophode prema tebi, a krajnji rezultat toga je da na tebe prenose razne negativne poruke i emocije. U okolnostima u kojima ti nedostaje bilo kakvo rasuđivanje, sve što tvoji roditelji kažu i sve pogrešne ideje koje tvoji roditelji usađuju u tebe i promovišu u tebi, postaju dominantne u tebi jer si prvo njima izložen. One postaju cilj tvoje doživotne potrage i borbe. Iako razna očekivanja koja su tvoji roditelji izneli prema tebi pre nego što si postao punoletan predstavljaju svojevrstan udarac i razaraju tvoj mladi um, ti i dalje živiš pod uticajem očekivanja svojih roditelja, kao i pod uticajem raznih cehova koje oni plaćaju za tebe, imajući razumevanja za njihovu volju i prihvatajući i blagodareći za njihova razna dobra dela. Nakon što prihvatiš različite cehove koje plaćaju i različite žrtve koje podnose za tebe, osećaš da duguješ roditeljima i stidiš se da se suočiš s njima u dubini svog srca, i misliš da moraš da im se odužiš kada odrasteš. Za šta da im se odužiš? Da se odužiš njihovim nerazumnim očekivanjima od tebe? Da im vratiš štetu koju ti nanose tokom odrastanja? Zar to nije brkanje crnog i belog? Zapravo, govoreći o tome iz korena i suštine pitanja, očekivanja tvojih roditelja od tebe su samo subjektivna, to su samo puste želje. To svakako nije nešto što jedno dete treba da ima, primeni ili proživi, i nije nešto što je detetu potrebno. Da bi pratili svetske trendove, da bi se prilagodili svetu, da bi pratili napredak sveta, roditelji te teraju da ih pratiš, teraju te da podnosiš taj pritisak kao i oni, i teraju te da prihvatiš i pratiš te zle trendove. Stoga, pod intenzivnim očekivanjima svojih roditelja, mnoga deca vredno rade na savlađivanju raznih veština, raznih kurseva i raznih vrsta znanja. Ona sa pokušaja da zadovolje očekivanja svojih roditelja prelaze na proaktivno stremljenje ka ciljevima očekivanja svojih roditelja. Drugim rečima, pre nego što odrastu, ljudi pasivno prihvataju očekivanja svojih roditelja, a nakon što postepeno odrastu, proaktivno prihvataju očekivanja subjektivne svesti svojih roditelja i voljno prihvataju tu vrstu pritiska i tu zabludu, kontrolu i obavezivanje koje dolazi od društva. Ukratko, oni postepeno prelaze sa pasivnih na aktivne učesnike u tome. Tako se njihovi roditelji osećaju zadovoljno. Deca takođe dobiju osećaj unutrašnjeg mira, osećaj da nisu izneverila roditelje, da su konačno dala roditeljima ono što žele, i da su odrasla – ne samo da su postala odrasle osobe, već da su postala talentovani pojedinci u očima svojih roditelja, i da su ispunila očekivanja roditelja. Iako takvi ljudi uspevaju da postanu talentovani pojedinci u očima svojih roditelja nakon što odrastu, i naizgled se čini da su isplatili ceh koji su platili njihovi roditelji, i da očekivanja njihovih roditelja nisu bila uzaludna, šta je to u stvari? Ta deca su uspela da postanu marionete svojih roditelja, uspela su da duguju roditeljima veliki dug, uspela su da iskoriste ostatak svog života da ostvare očekivanja svojih roditelja, da naprave predstavu za svoje roditelje, donoseći im zasluge i prestiž, i uspela su da udovolje svojim roditeljima, postajući njihov ponos i dika. Gde god njihovi roditelji odu, pominjaće svoju decu: „Moja ćerka je menadžerka te i te kompanije.” „Moja ćerka je dizajnerka tog i tog poznatog brenda.” „Moja ćerka je na tom i tom nivou u ovom stranom jeziku, tečno ga govori, ona je prevoditeljka za taj i taj jezik.” „Moja ćerka je računarska inženjerka.” Ta deca su uspela da postanu ponos i dika svojih roditelja, i uspela su da postanu senke svojih roditelja. To je zato što će koristiti iste metode za obrazovanje i vaspitanje sopstvene dece. Oni misle da su ih njihovi roditelji uspešno vaspitali, pa će oponašati metode vaspitanja svojih roditelja kada budu vaspitali sopstvenu decu. Tako će njihova deca morati da trpe istu bedu, neizmernu patnju i razaranje sa njihove strane, kao što su oni trpeli od svojih roditelja.

Sve što roditelji rade da bi ostvarili svoja očekivanja od svoje dece pre nego što postanu punoletni je u suprotnosti sa savešću, razumom i zakonima prirode. Štaviše, to je u suprotnosti sa Božjim određenjem i neprikosnovenošću. Iako deca nemaju sposobnost da razlikuju dobro od zla, niti da razmišljaju nezavisno, njihove sudbine su još uvek pod Božjom neprikosnovenošću, njima ne vladaju njihovi roditelji. Stoga, osim što u svojoj svesti imaju očekivanja od svoje dece, beslovesni roditelji takođe sprovode više postupaka, žrtvovanja i plaćanja ceha u smislu svog ponašanja, čineći sve što žele i što su spremni da urade za svoju decu, bez obzira da li to podrazumeva trošenje novca, vremena, energije ili nečeg drugog. Iako roditelji to rade dobrovoljno, to nije humano i to nisu odgovornosti koje roditelji treba da ispune; oni su već prevazišli obim svojih sposobnosti i odgovornosti koje im pripadaju. Zašto to govorim? Zato što roditelji počinju da planiraju i kontrolišu budućnost svoje dece pre nego što ona postanu punoletna, a pokušavaju i da odrede budućnost svoje dece. Nije li to bezumno? (Jeste.) Na primer, recimo da je Bog odredio da će čovek biti običan delatnik i da će u ovom životu moći samo da zaradi neku osnovnu platu da ima da se prehrani i obuče, ali njegovi roditelji insistiraju na tome da postane slavna ličnost, bogataš, visoki zvaničnik, da planira i uređuje stvari za svoju budućnost pre nego što odraste, plaćajući razne vrste takozvanih cehova, pokušavajući da kontroliše svoj život i budućnost. Nije li to bezumno? (Jeste.) Iako njihovo dete dobija prilično dobre ocene, pohađa fakultet, uči razne veštine nakon što odraste i stekne neke veštine, kada na kraju ode da traži posao, bez obzira na to koliko traži, on uvek završi kao običan radnik. U najboljem slučaju, posreći mu se i postaje poslovođa, što je već dobro. Na kraju krajeva, on zarađuje samo osnovnu platu, a nikada nije u stanju da zaradi platu visokog zvaničnika ili bogataša kao što su to zahtevali njegovi roditelji. Roditelji uvek žele da on napreduje u životu, da zaradi mnogo novca, da postane visoki zvaničnik, kako bi zajedno sa njim mogli da uživaju u njegovom uspehu. Nikada nisu očekivali da će, iako je tako dobro prošao u školi i bio tako poslušan, iako su platili veliki ceh za njega, i mada je pohađao fakultet kada je odrastao, u ovom životu i dalje biti predodređen da bude običan radnik. Da su to mogli da predvide, ne bi se sve to vreme toliko mučili. Ali mogu li roditelji da izbegnu mučenje sebe? (Ne.) Roditelji prodaju svoje kuće, zemlju, porodičnu imovinu, a neki čak prodaju i bubreg da bi njihova deca mogla da pohađaju poznate univerzitete. Kada se dete tome usprotivi, majka mu kaže: „Imam dva bubrega. Ako izgubim jedan, ostaće mi drugi. Već sam stara, dovoljan mi je jedan bubreg.” Kako se oseća njeno dete kada to čuje? „Čak i ako to znači da neću ići na fakultet, ne mogu da ti dozvolim da prodaš bubreg.” A majka mu kaže: „Nećeš da ideš? Ti si neposlušno, odrođeno dete! Zašto prodajem bubreg? Zar to nije zato da bi ti mogao da budeš uspešan u budućnosti?” Dete se oseća dirnuto kada to čuje i razmišlja: „Neka mama onda proda bubreg. Neću da je razočaram.” Na kraju, majka to zaista uradi – menja bubreg za budućnost svog deteta – i na kraju, njeno dete samo postaje radnik i ne uspeva u životu. Dakle, majka je prodala bubreg, a sve što je dobila zauzvrat bio je radnik – da li je to prikladno? (Nije.) Na kraju, majka to vidi i kaže: „Naprosto ti je suđeno da budeš radnik. Da sam to ranije znala, ne bih prodala bubreg da te pošaljem na fakultet. Mogao si samo da ideš svojim putem i da postaneš radnik, zar ne? Koja je bila svrha tvog studiranja?” Prekasno je! Ko ju je pa terao da se tako bezumno ponaša? Ko ju je naveo da uživa u ideji da njeno dete postane visoki zvaničnik i da zarađuje mnogo novca? Bila je zaslepljena pohlepom, zaslužila je to! Platila je veliki ceh za svoje dete, ali da li joj dete nešto duguje? Ne. Taj ceh je platila dobrovoljno i dobila je ono što je zaslužila! Čak i da je prodala dva bubrega, to bi bilo dobrovoljno. Da bi poslali svoju decu na prestižne univerzitete, neki ljudi prodaju svoje rožnjače, neki prodaju krv, neki ljudi žrtvuju sve što imaju i prodaju svoju porodičnu imovinu, a da li od toga ima neke vajde? Kao da misle da prodaja malo krvi ili organa može da odluči nečiju budućnost i da promeni njihovu sudbinu. Može li? (Ne.) Ljudi su baš bezumni! Traže brz povraćaj, zaslepljeni su prestižom i zaradom. Uvek misle: „Šta mogu, takav mi je život”, pa polažu nadu u svoju decu. Da li to znači da će sudbina njihove dece sigurno biti bolja od njihove? Da će njihova deca moći da uspeju u životu? Da će biti drugačija? Kako ljudi mogu da budu tako bezumni? Da li misle da će samo zato što imaju velika očekivanja od svoje dece, njihova deca sigurno biti superiorna u odnosu na druge i ispuniti njihova očekivanja? O ljudskim sudbinama ne odlučuju roditelji, već Bog. Naravno, nijedan roditelj ne želi da njegova deca budu prosjaci. Ali ipak, oni ne moraju da insistiraju da njihova deca uspeju u životu i postanu visoki zvaničnici ili uticajni ljudi u višoj društvenoj klasi. Koje su prednosti pripadanja višoj društvenoj klasi? Koje su prednosti uspeha u životu? To je blatište, to nije dobro. Da li je dobro postati slavna ličnost, značajna ličnost, natčovek ili osoba sa položajem i statusom? Život obične osobe je najudobniji. Šta fali nešto siromašnijem, težem, napornijem životu, s nešto lošijom hranom i odećom? U najmanju ruku, jedna stvar je zagarantovana, pošto ne živiš usred društvenih trendova visoke klase, ti ćeš, u najmanju ruku, biti manje grešan i manje ćeš se opirati Bogu. Kao obična osoba, nećeš se suočavati sa tako velikim ili čestim iskušenjima. Iako će ti život biti malo teži, bar ti duh neće biti umoran. Razmisli o tome, kao radnik, treba da brineš samo o tri obroka dnevno. Drugačije je kada si zvaničnik. Moraš da se boriš i nećeš znati kada će doći dan kada tvoja pozicija više neće biti sigurna. I to neće biti kraj, ljudi koje si uvredio će te tražiti da podmire račune i kazniće te. Život je veoma zamoran za poznate ličnosti, značajne i bogate ljude. Bogati ljudi se uvek plaše da u budućnosti neće biti toliko bogati i da neće moći da nastave da žive ako se to desi. Poznate ličnosti se uvek brinu da će njihova slava proći, i uvek žele da zaštite svoju slavu, bojeći se da će ih ova era i trendovi eliminisati. Njihovi životi su veoma naporni! Roditelji nikada ne prozru takve stvari, i uvek žele da gurnu svoju decu usred te borbe, bacajući ih među lavove i u blatište. Da li roditelji zaista imaju dobre namere? Ako kažem da nemaju dobre namere, nećete biti voljni da to čujete. Ako kažem da očekivanja vaših roditelja negativno utiču na vas na mnogo načina, da li ste spremni da to prihvatite? (Jesmo.) Prilično vas duboko pogađaju, zar ne? Neki od vas nisu voljni da to priznaju, kažete: „Moji roditelji žele ono što je dobro za mene.” Kažeš da ti roditelji žele dobro – pa, gde je to dobro? Tvoji roditelji žele ono što je dobro za tebe, ali koliko su ti pozitivnih stvari omogućili da shvatiš? Tvoji roditelji ti žele dobro, ali koliko su tvojih netačnih i nepoželjnih misli i stavova ispravili? (Nijedan.) Dakle, možete li sada da prozrete te stvari? Možete da osetite da su očekivanja roditelja nerealna, zar ne?

Ako podrobno analiziramo suštinu očekivanja roditelja od svoje dece, možemo da uvidimo da su ta očekivanja sebična, da se kose s ljudskošću i da nemaju nikakve veze sa odgovornostima roditelja. Kada roditelji svojoj deci nameću razna očekivanja i zahteve, oni ne ispunjavaju svoju odgovornost. Dakle, koje su njihove „odgovornosti”? Najosnovnije odgovornosti koje roditelji treba da ispune su da nauče svoju decu da govore, da ih uče da budu dobrodušni, da ne budu loši ljudi i da ih usmeravaju u pozitivnom pravcu. To su njihove najosnovnije odgovornosti. Pored toga, oni treba da pomognu svojoj deci da istraže sve vrste znanja, sklonosti i sličnih stvari koje im odgovaraju, na osnovu njihovog uzrasta, onoga koliko mogu da podnesu, i njihovog kova i interesovanja. Nešto bolji roditelji će pomoći svojoj deci da shvate da je Bog stvorio ljude i da Bog postoji u ovoj vaseljeni, upućivaće ih da se mole i da čitaju Božje reči, pričaće im biblijske priče i nadati se da će slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića kada odrastu, umesto da jure za svetskim trendovima, zarobljeni u raznim komplikovanim međuljudskim odnosima i potrošeni raznim trendovima ovog sveta i društva. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima. Odgovornosti koje treba da ispune u svojoj ulozi roditelja su da svojoj deci pruže pozitivne smernice i odgovarajuću pomoć dok odrastaju, kao i da se pomno brinu o njihovoj telesnoj dobrobiti, u vezi sa hranom, odećom, smeštajem ili kada se razbole. Ako im se deca razbole, roditelji treba da leče svaku bolest koju treba lečiti; ne treba da zapostavljaju svoju decu niti da im govore: „Samo ti idi u školu, nastavi da učiš – ne smeš da gubiš nastavu. Ako previše zaostaneš, nećeš uspeti da nadoknadiš.” Kada njihova deca treba da se odmore, roditelji treba da ih puste da se odmore; kada su njihova deca bolesna, roditelji moraju da im pomognu da se oporave. To su odgovornosti roditelja. S jedne strane, oni moraju da brinu o fizičkom zdravlju svoje dece; s druge, moraju da im se nađu, da ih obrazuju i da im pomognu u pogledu njihovog mentalnog zdravlja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune, a ne da nameću nerealna očekivanja ili zahteve svojoj deci. Roditelji moraju da ispune svoje odgovornosti kada je reč i o mentalnim potrebama dece i o stvarima koje su njihovoj deci potrebne u fizičkom životu. Roditelji ne treba da dozvole da im se deca smrzavaju zimi, treba da im prenesu neka opšta znanja o životu, kao na primer šta treba da rade da se ne bi prehladili, da treba da jedu toplu hranu, da će ih boleti stomak ako jedu hladnu hranu, i da ne bi trebalo da se tek tako izlažu vetru ili da skidaju odeću na promaji kada je hladno, pomažući im da nauče da vode računa o svom zdravlju. Pored toga, kada se u mladim umovima njihove dece pojave neke detinjaste, nezrele ideje o njihovoj budućnosti ili neke ekstremne misli, roditelji moraju odmah da im pruže ispravno vođstvo čim to otkriju, a ne da ih nasilno potiskuju; trebalo bi da navedu svoju decu da izraze i daju oduška svojim idejama, kako bi problem zaista mogao da se reši. To je ispunjavanje njihovih odgovornosti. Ispunjavanje odgovornosti roditelja znači, s jedne strane, brigu o deci, a s druge, usmeravanje i ispravljanje svoje dece i davanje smernica u vezi sa ispravnim mislima i stavovima. Odgovornosti koje roditelji treba da ispune zapravo nemaju nikakve veze s njihovim očekivanjima od potomstva. Možete da se nadate da će vaša deca biti fizički zdrava i da će posedovati ljudskost, savest i razum kada odrastu, ili možete da se nadate da će se vaša deca pokazati kao odana roditeljima, ali ne treba da se nadate da će vaša deca postići takvu i takvu vrstu slave ili postati značajna ličnost kada odrastu, a još manje treba često da govorite svojoj deci: „Pogledaj kako je poslušan komšijin Sjaoming!” Tvoja deca su tvoja deca – odgovornost koju treba da ispuniš nije da kažeš svojoj deci koliko je sjajan njihov komšija Sjaoming, niti da ih nateraš da uče od svog komšije Sjaominga. To nije nešto što roditelj treba da uradi. Svaki čovek je drugačiji. Ljudi se razlikuju po svojim mislima, stavovima, interesovanjima, hobijima, kovu, ličnostima i po tome da li je njihova ljudskost-suština dobra ili zlobna. Neki ljudi su rođeni kao brbljivci, dok su drugi rođeni introvertni i ne smeta im da provedu ceo dan bez ijedne progovorene reči. Stoga, ako roditelji žele da ispune svoje odgovornosti, trebalo bi da pokušaju da razumeju dečju ličnost, sklonosti, interese, kov i potrebe njihove ljudskosti, umesto da svoje sopstvene težnje odraslih ljudi ka svetu, prestižu i profitu pretvore u očekivanja od svoje dece, namećući im pitanja prestiža, profita i sveta koja dolaze od društva. Roditelji te stvari nazivaju prijatnim imenom „očekivanja od svoje dece”, ali one to nisu u stvarnosti. Jasno je da oni pokušavaju da gurnu svoju decu u ognjenu jamu i pošalju ih u naručje đavola. Ako si zaista pristojan roditelj, treba da ispuniš svoje odgovornosti u vezi sa fizičkim i mentalnim zdravljem svoje dece, umesto da im namećeš svoju volju pre nego što odrastu i tako prisiljavaš njihove mlade umove da trpe stvari koje ne treba da trpe. Ako ih zaista voliš i neguješ i zaista želiš da ispuniš svoje odgovornosti prema njima, onda treba da vodiš računa o njihovim fizičkim telima i da se postaraš da budu fizički zdravi. Naravno, neka deca se rađaju slabašna i bolešljiva. Ako njihovi roditelji zaista imaju uslove za to, mogu u ishranu da im ubace neke dodatke, ili da traže savet od lekara tradicionalne kineske medicine ili nutricioniste, pokazujući malo dodatne brige prema takvoj deci. Pored toga, u svakom uzrastu pre nego što njihova deca odrastu, od detinjstva i dečaštva do puberteta, roditelji bi trebalo da posvete malo više pažnje promenama u ličnosti i interesovanjima svoje dece i njihovim potrebama u pogledu njihovog istraživanja sopstvene ljudskosti, posvećujući im malo više pažnje. Oni takođe treba da daju svojoj deci neke pozitivne i humane smernice, pomoć i opskrbu kada su u pitanju njihove psihološke promene i zablude, kao i neke nepoznate stvari koje se tiču potreba njihove ljudskosti, koristeći praktični uvid, iskustvo i pouke koje su sami stekli prolazeći kroz te iste stvari. Roditelji zatim treba da pomognu svojoj deci da u svakom uzrastu odrastaju bez trzavica i da izbegavaju zaobilazne puteve ili pogrešna skretanja ili zaokretanje u krajnosti. Kada su njihovi mladi, zbunjeni umovi povređeni, ili kada pretrpe udarac, treba da im se ukaže brza pomoć, kao i briga, privrženost, nega i vođstvo roditelja. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune. Što se tiče bilo kakvih planova koje njihova deca imaju za budućnost, bilo da žele da budu profesori, umetnici ili zvaničnici, i tako dalje, ako su njihovi planovi razumni, roditelji ih mogu ohrabriti i pružiti im određenu količinu pomoći i podrške na osnovu njihovih okolnosti, obrazovanja, kova, ljudskosti, njihovih porodičnih okolnosti i tako dalje. Međutim, roditelji ne treba da izlaze iz okvira svojih mogućnosti, ne treba da prodaju svoje automobile, kuće, bubrege ili krv. Nema potrebe za tim, zar ne? (Tako je.) Oni samo treba da, kao roditelji, pruže svojoj deci određenu pomoć najbolje što mogu. Ako njihova deca kažu: „Želim da idem na koledž”, roditelji mogu da kažu: „Ako želiš da ideš na koledž, podržaću te i neću ti se suprotstaviti, ali naša porodica nije baš imućna. Od sada ću svakog dana morati da odvajam novac sa strane da bih mogao da plaćam školarinu za tvoj fakultet. Ako, kada dođe vreme, uštedim dovoljno, možeš da ideš na fakultet. Ako ne uštedim dovoljno, moraćeš sam da se snađeš.” Roditelji treba da postignu takav dogovor sa svojom decom, da se zajedno dogovore i slože, a zatim da reše problem potreba koje njihova deca imaju u vezi sa svojom budućnošću. Naravno, ako roditelji ne mogu da ostvare planove i namere koje njihova deca imaju za svoju budućnost, ne moraju da se osećaju krivim, misleći: „Izneverio sam svoju decu, moja deca su patila zbog moje nesposobnosti. Deca drugih ljudi se dobro hrane, nose firmiranu garderobu i vozikaju se automobilima tokom studija, a kući se vraćaju avionom. Moja deca moraju da putuju vozom na tvrdim sedištima – ne mogu čak ni da im priuštim da putuju spavaćim kolima. Izneverio sam svoju decu!” Oni ne moraju da se osećaju krivim, takve su im okolnosti, a čak i kada bi prodali bubreg, ne bi mogli da obezbede to što su naumili, tako da treba da se pomire sa svojom sudbinom. Bog je organizovao takvo okruženje za njih, te takvi roditelji ne moraju ni na koji način da osećaju krivicu prema svojoj deci i da im govore: „Izneverio sam te. Ako nam ubuduće ne budeš odan, neću se žaliti. Mi smo nesposobni i nismo ti obezbedili dobre životne uslove.” Nema potrebe da to kažu. Roditelji samo treba da čiste savesti ispune svoje odgovornosti, da čine sve što mogu i da omoguće svojoj deci da budu zdrava i telom i duhom. To je dovoljno. „Zdravlje” ovde samo znači da roditelji čine sve što mogu da bi njihova deca imala pozitivne misli, kao i aktivne, orne i optimistične misli i stavove prema svakodnevnom životu i postojanju. Kada ih nešto uznemiri, deca ne bi trebalo da prave scene, da pokušavaju da se ubiju, da izazivaju probleme svojim roditeljima ili da ih grde jer su nesposobni bezveznjakovići koji nisu u stanju da zarade novac, govoreći: „Pogledajte roditelje drugih ljudi. Voze lepe automobile, žive u vilama, idu na krstarenja luksuznim brodovima i putuju u Evropu. A sada pogledajte nas, nikada nismo izašli iz našeg rodnog grada niti smo putovali brzim vozom!” Ako naprave takvu scenu, kako bi trebalo da reaguješ? Treba da kažeš: „U pravu si, baš smo nesposobni. Rođen si u ovoj porodici i treba da prihvatiš svoju sudbinu. Ako si ti sposoban, onda ubuduće možeš i sam da zarađuješ. Ne budi bezobrazan prema nama i ne traži da radimo stvari umesto tebe. Već smo ispunili svoje obaveze prema tebi i ništa ti ne dugujemo. Jednog dana ćeš biti roditelj, pa ćeš i ti morati isto to da radiš.” Kada budu imali svoju decu, shvatiće da roditeljima nije baš lako da zarade novac da bi izdržavali sebe i sve u svojoj porodici, i mlade i stare. Ukratko, trebalo bi da ih naučiš nekim načelima ponašanja. Ako tvoja deca to mogu da prihvate, treba s njima da razgovaraš u zajedništvu o veri u Boga i o hodanju putem stremljenja ka istini da bi se postiglo spasenje, kao i o nekim ispravnim mislima i pogledima koje si shvatio iz Božjih reči. Ako su tvoja deca spremna da prihvate Božje delo i veruju u Boga zajedno s tobom, utoliko bolje. Ako tvoja deca nemaju takvu potrebu, onda je dovoljno da samo ispuniš svoje odgovornosti prema njima; ne moraš nadugačko da im pričaš ili da iznosiš neke reči i doktrine u vezi sa verovanjem u Boga da bi im propovedao. Nema potrebe da to radiš. Čak i ako tvoja deca ne veruju, dokle god te podržavaju, možete da budete u dobrim odnosima, da razgovarate i diskutujete o bilo čemu skupa. Ne treba da postanete neprijatelji, niti da budeš ogorčen prema njima. Na kraju krajeva, krv vas spaja. Ako su tvoja deca spremna da ispune svoje obaveze prema tebi, da ti pokažu odanost i da te slušaju, onda možeš da održavaš rodbinski odnos sa njima i da normalno komuniciraš sa njima. Ne moraš stalno da proklinješ ili grdiš svoju decu jer imaju različita mišljenja i stavove od tvojih u vezi sa verom. Nema potrebe da to radiš. Ne moraš da se uzbuđuješ, niti da misliš da je to što tvoja deca ne veruju u Boga nešto bitno, kao da si izgubio život i dušu. Nije tako ozbiljno. Ako ne veruju, onda prirodno imaju svoje puteve kojima su izabrali da hodaju. Ti takođe imaš put kojim treba da hodaš i dužnost koju treba da obavljaš, i to nema nikakve veze s tvojom decom. Ako tvoja deca ne veruju, ne moraš da insistiraš na tome. Moguće je da još nije došlo pravo vreme, ili da ih Bog naprosto nije izabrao. Ako ih Bog naprosto nije izabrao, a ti ih na silu teraš da veruju, onda si beslovesan i buntovan. Naravno, ako ih je Bog izabrao, ali nije došlo pravo vreme, a ti zahtevaš da sada veruju, to će biti malo prerano. Ako Bog želi da deluje, niko ne može da umakne Njegovoj neprikosnovenosti. Ako je Bog uredio da tvoja deca veruju, onda On to može da postigne jednom rečju ili mišlju. Ako Bog nije uredio da veruju, oni neće biti dirnuti, a ako ne budu dirnuti, onda od tvoje priče nema nikakve koristi, ma koliko govorio. Ako tvoja deca ne veruju, ništa im ne duguješ; ako tvoja deca veruju, to nije tvoja zasluga. Zar nije tako? (Jeste.) Bez obzira na to da li imaš zajedničke ciljeve sa svojom decom u vezi sa verom ili ako ste istomišljenici, u svakom slučaju, ti samo treba da ispuniš svoje odgovornosti prema njima. Ako si ispunio te odgovornosti, to ne znači da si im učinio uslugu, a ako tvoja deca ne veruju, to ne znači da si im dužan, jer si ispunio svoje odgovornosti, i to je to. Vaš odnos ostaje nepromenjen i ti možeš da nastaviš da komuniciraš sa decom kao i ranije. Kada se tvoja deca suoče sa poteškoćama, treba da im pomogneš koliko god možeš. Ako imaš materijalne uslove da im pomogneš, trebalo bi to da učiniš; ako si u stanju da ispraviš misli i stavove svoje dece na psihološkom ili mentalnom nivou i da ih donekle usmeriš i pomogneš im, omogućavajući im da reše svoje nedoumice, onda je to sasvim u redu. Ukratko, ono što roditelji treba da urade pre nego što njihova deca odrastu jeste da ispune odgovornost roditelja, da shvate šta njihova deca žele da rade i koja su interesovanja i težnje njihove dece. Ako deca žele da ubijaju ljude, da postavljaju požare i da vrše zločine, onda roditelji treba ozbiljno da ih disciplinuju ili čak kazne. Ali ako su poslušna deca, i ne razlikuju se od bilo koje druge obične dece, i pristojno se ponašaju u školi, rade sve što im roditelji kažu, onda njihovi roditelji samo treba da ispune svoje obaveze prema njima. Pored ispunjavanja svoje odgovornosti, ta takozvana očekivanja, zahtevi i razmišljanje o njihovoj budućnosti su suvišni. Zašto kažem da su suvišni? Sudbinu svakog čoveka određuje Bog, i o njoj ne mogu da odlučuju njegovi roditelji. Kakva god očekivanja da roditelji imaju od svoje dece, nemoguće je da se ona ostvare u budućnosti. Ta očekivanja ne mogu da odrede budućnost njihove dece niti njihov život. Bez obzira na to koliko su velika očekivanja roditelja od dece, ili koliko su velike žrtve ili ceh koji su spremni da plate za ta očekivanja, sve je to uzalud; to ne može da utiče na budućnost ili na život njihove dece. Prema tome, roditelji ne treba da prave gluposti. Ne treba da se bespotrebno žrtvuju za svoju decu tokom njihovog odrastanja, i naravno da ne treba da budu toliko pod stresom zbog toga. Kroz odgajanje dece roditelji takođe uče, dok istovremeno stiču razne vrste iskustava prolaskom kroz različita okruženja, a zatim postepeno omogućavaju svojoj deci da od toga imaju koristi. To je sve što roditelji treba da rade. Što se tiče budućnosti dece i budućih životnih puteva, te stvari nemaju nikakve veze s očekivanjima njihovih roditelja. To jest, očekivanja tvojih roditelja ne mogu da odrede tvoju budućnost. To što tvoji roditelji imaju velika očekivanja od tebe, ili očekuju velike stvari od tebe ne znači da ćeš moći da budeš uspešan i da živiš dobro, kao što ne znači ni da ćeš biti prosjak ako tvoji roditelji ne budu imali očekivanja od tebe. Između svega toga ne mora da postoji veza. Recite Mi, da li je lako razumeti ove teme o kojima sam govorio u zajedništvu? Da li je ljudima lako da ostvare sve to? Da li je to teško? Roditelji samo treba da ispune svoje obaveze prema svojoj deci, da ih vaspitavaju i da ih odgoje da postanu odrasle osobe. Ne moraju da odgoje svoju decu da budu nadareni pojedinci. Da li je to lako postići? (Jeste.) To je lako – ne moraš da snosiš nikakvu odgovornost za budućnost ili život svoje dece, niti da praviš planove za njih, niti da pretpostavljaš kakvi će ljudi postati, kakav će im život biti u budućnosti, u kakvim će se društvenim krugovima kasnije kretati, kakav će im biti kvalitet života na ovom svetu, ili kakav će status imati među ljudima. Ne moraš da pretpostavljaš, niti da kontrolišeš te stvari; samo moraš naprosto da ispuniš svoje roditeljske odgovornosti. Eto koliko je to jednostavno. Kada tvoja deca stignu do školskog uzrasta, treba da pronađeš školu i tamo ih upišeš, platiš im školarinu ako je to potrebno i obezbediš sve što im treba za školu. Dovoljno je samo ispuniti tu odgovornost. Kada je reč o tome šta jedu i šta oblače tokom cele godine, samo treba da vodiš računa o njihovim fizičkim telima u okviru okolnosti. Ne dozvoli da tokom odrastanja nezalečena bolest tinja u njima, dok još ne shvataju kako da se brinu o svom telu. Brzo ispravljaj njihove mane i loše navike, pomozi im da razviju dobre životne navike, a zatim savetuj i usmeravaj njihove umove i potrudi se da ne odu u krajnosti. Ako vole neke zle stvari na svetu, ali ti vidiš da su to dobra deca i da su na njih upravo uticali zli trendovi sveta, treba odmah da ih ispraviš i pomogneš im da isprave svoje mane i loše navike. To su odgovornosti koje roditelji treba da ispune i funkcije koje treba da obavljaju. Roditelji ne treba da guraju svoju decu ka društvenim trendovima i ne treba da teraju svoju decu da prerano, pre punoletstva, trpe razne vrste pritisaka, koje samo odrasli treba da trpe. Roditelji ne treba da rade takve stvari. To je sve tako jednostavno da se postigne, ali neki ljudi ne uspevaju. Zato što ti ljudi ne mogu da otpuste svoje težnje za ovozemaljskim prestižom i zaradom, ili za svetskim zlim trendovima, i zato što se plaše da će ih svet eliminisati, oni pre nego što njihova deca odrastu, teraju decu da se vrlo rano asimiluju u društvo i vrlo brzo prilagode društvu na mentalnom nivou. Ako deca imaju takve roditelje, onda nemaju sreće. Bez obzira na metode ili izgovore po kojima njihovi roditelji vole, neguju i plaćaju ceh za njih, za decu iz porodica poput tih to nisu nužno dobre stvari – moglo bi se čak reći da je to neka vrsta katastrofe. To je zato što roditelji svojim očekivanjima izazivaju razaranje mladih umova svoje dece. Ili, drugim rečima, očekivanja tih roditelja nisu, u stvari, da njihova deca imaju zdrav um i telo, već su samo očekivanja da će njihova deca moći da uspostave svoje mesto u društvu i da izbegnu da ih društvo eliminiše. Cilj njihovih očekivanja je da njihova deca žive dobro ili da budu superiorna u odnosu na druge ljude, da izbegnu da postanu prosjaci, da izbegnu diskriminaciju ili zlostavljanje od strane drugih ljudi i da se prilagode zlim trendovima i zlim grupama ljudi. Da li su to dobre stvari? (Nisu.) Baš zato ne morate da uzimate takve vrste roditeljskih očekivanja k srcu. Ako su tvoji roditelji nekada imali takva očekivanja od tebe, ili ako su skupo platili da bi ostvarili svoja očekivanja od tebe, tako da osećaš dug prema njima i nameravaš da iskoristiš ceo svoj život da im otplatiš sve što su platili zbog tebe – ako imaš takvu ideju i želju, treba već danas da ih otpustiš. Ti im ništa ne duguješ, već naprotiv, tvoji roditelji su te uništili i osakatili. Ne samo da nisu ispunili svoje odgovornosti kao roditelji, već su te, naprotiv, povredili, naneli razne povrede tvom mladom umu i ostavili za sobom širok spektar negativnih sećanja i tragova. Ukratko, takvi roditelji nisu dobri roditelji. Ako su tvoji roditelji tokom tvog odrastanja putem načina na koji su te vaspitali uticali na tebe, razgovarali s tobom i uvek izražavali nadu da ćeš vredno učiti, biti uspešan i da nećeš završiti kao radnik, da ćeš sigurno imati dobre izglede u budućnosti, postati njihov ponos i dika, i doneti im čast i slavu, onda od danas treba da raskineš sa tom njihovom takozvanom dobrotom, i više ne treba da je uzimaš k srcu. Zar nije tako? (Jeste.) To su očekivanja koja roditelji imaju od svog potomstva pre nego što odrastu.

Ni kada deca odrastu, suština očekivanja roditelja od dece se ne menja. Iako njihova odrasla deca mogu samostalno da razmišljaju i komuniciraju, govore i razgovaraju sa njima iz položaja i perspektive odrasle osobe, roditelji i dalje imaju ista očekivanja od svoje dece iz perspektive roditelja. Njihova očekivanja se iz očekivanja od maloletnog deteta pretvaraju u očekivanja od odrasle osobe. Iako se njihova očekivanja od odraslih osoba razlikuju od očekivanja od maloletne dece, kao obični, iskvareni ljudi i članovi društva i sveta, roditelji i dalje gaje istu vrstu očekivanja od svoje dece. Nadaju se da će njihovoj deci na poslu sve ići glatko, da će imati srećan brak i savršenu porodicu, da će dobijati povišice i unapređenja, da će njihovi šefovi prepoznati njihovu vrednost i da će im na poslu sve ići posebno dobro, bez ikakvih poteškoća. Kakva je korist od tih očekivanja? (Beskorisna su.) Beskorisna su, suvišna su. Roditelji misle da mogu da ti čitaju misli jer su te odgajili i izdržavali, i shodno tome veruju da znaju sve o tome šta misliš, šta želiš i kakva je tvoja ličnost, iako si sada odrasla osoba. I mada si nezavisna odrasla osoba i možeš da zaradiš novac da se izdržavaš, oni osećaju da i dalje mogu da te kontrolišu i da i dalje imaju pravo da govore, da se uključuju, odlučuju, mešaju, ili čak dominiraju kada je u pitanju bilo šta vezano za tebe. Odnosno, misle da mogu da imaju poslednju reč. Na primer, kada je u pitanju brak, ako se viđaš sa nekim, tvoji roditelji će odmah reći: „To nije u redu, ona nema isti nivo obrazovanja kao ti, nije baš lepa i njena porodica živi na selu. Kada je oženiš, njeni rođaci sa sela će da nagrnu, neće znati kako da koriste kupatilo i sve će da isprljaju. To za tebe svakako neće biti dobar život. To ne valja, nisam saglasan da je oženiš!” Zar to nije mešanje? (Jeste.) Zar to nije suvišno i odvratno? (Suvišno je.) Sinovi i ćerke i dalje moraju da dobiju saglasnost svojih roditelja kada traže partnere. Posledica toga je da sada postoje neka deca koja čak ni svojim roditeljima ne kažu da su pronašla partnere, samo da bi izbegla njihovo mešanje. Kada ih roditelji pitaju: „Da li se zabavljaš sa nekim?” samo kažu: „Ne, još uvek je rano, još uvek sam mlad, ne žuri mi se”, kad u stvari imaju partnera već dve ili tri godine, samo nisu rekli roditeljima. A zašto ne žele da kažu roditeljima? Zato što njihovi roditelji žele da se mešaju u sve; veoma su sitničavi, pa im zato ne govore za svoje partnere. Kada su spremni da se venčaju, samo dovedu svoje partnere pravo kod svojih roditelja i pitaju: „Da li imam tvoju saglasnost? Sutra se ženim. Tako ću da uradim, bili vi saglasni ili ne. Ako odbijete da date saglasnost, opet ćemo se venčati i imati decu.” Takvi roditelji se previše mešaju u život svoje dece, čak se mešaju i u njihove brakove. Dokle god partneri koje njihova deca pronađu nisu ono čemu se nadaju, ako se ne slažu dobro sa njima ili ako im se ne sviđaju, pokušaće da ih rasture. Ako njihova deca ne pristanu na to, oni će plakati, dizati dževu i pretiti da će da se ubiju, do te mere da njihova deca neće znati da li da plaču ili da se smeju – neće znati šta da rade. Postoje i neki sinovi i ćerke koji kažu da su već matori i da ne žele da se venčaju, a roditelji im kažu: „To nije dobro. Nadala sam se da ćeš odrasti, venčati se i imati decu. Videla sam te kako odrastaš, a sada želim da te vidim kako se venčavaš i imaš decu. Tada ću moći da umrem na miru. Ako se ne venčaš, ta će mi želja zauvek ostati neispunjena. Neću moći da umrem, a ako umrem, neću umreti mirna. Moraš da se venčaš, požuri da nađeš nekoga. U redu je čak i da nađeš nekog privremenog i daš mi priliku da ga vidim.” Zar to nije mešanje? (Jeste.) Kada dođe do toga da njihova odrasla deca biraju bračne partnere, roditelji mogu da daju odgovarajuće savete, mogu da opomenu svoju decu ili da im pomognu da procene svoje partnere, ali ne treba da se mešaju, ne treba da pomažu svojoj deci da odluče. Njihova deca imaju svoja osećanja o tome da li im se njihovi partneri sviđaju, da li se dobro slažu, da li imaju slična interesovanja i da li će u budućnosti biti srećni zajedno. Roditelji ne moraju nužno da znaju te stvari, a čak i ako znaju, mogu samo da predlažu, ne smeju da očigledno ometaju ili da se ozbiljno mešaju u to. Postoje čak i neki roditelji koji kažu: „Kada moj sin ili ćerka pronađu partnera, oni moraju da imaju isti društveni status kao i moja porodica. Ako nije tako, a imaju neke namere u vezi sa mojim sinom ili ćerkom, onda im neću dozvoliti da se venčaju, moraću da im pokvarim planove. Ako budu želeli da uđu u moju kuću, neću im dozvoliti!” Da li je to očekivanje prikladno? Da li je to razumno? (Nije.) To je značajna stvar u životu njihove dece, nerazumno je da se roditelji mešaju u to. Ali iz perspektive takvih roditelja postoji još više razloga za mešanje u značajna životna pitanja njihove dece. Ako njihova deca slučajno nađu prijatelje suprotnog pola za druženje, oni se neće mešati, ali ako to ima veze sa važnim pitanjem braka, misliće da moraju da se umešaju. Postoje čak i roditelji koji ulažu mnogo truda u špijuniranje svoje dece, prateći sve kontakte koji su suprotnog pola i čije podatke i informacije njihova deca imaju u svojim telefonima i računarima, mešajući se i proganjajući svoju decu do te mere da deca više ne znaju šta da rade, da ne mogu da se bore, ne mogu da uzvrate, niti da izbegnu tu prepreku. Da li takvo ponašanje priliči roditeljima? (Ne.) Ako roditelji uspeju da se smuče deci, onda se mogu nazvati problematičnim, zar ne? Ono što roditelji treba da urade za svoju odraslu decu i dalje jeste da obavljaju svoje odgovornosti i obaveze kao roditelji, da im uvek pomognu na njihovom životnom putu i da im daju neke razumne i vredne savete, da ih podstiču i opominju, kako bi mogli da izbegnu da budu prevareni na poslu ili kada dođu u kontakt sa svakakvim vrstama ljudi, događaja i stvari i da izbegnu zaobilazne puteve, suočavanja sa nepotrebnim nevoljama ili čak da završe na sudu. Roditelji treba da daju perspektivu osobe sa iskustvom i da daju svojoj deci korisne i vredne savete i orijentire. Što se tiče toga da li ih deca slušaju ili ne, to je njihova stvar. Ono što roditelji treba da rade jeste samo da ispune svoje obaveze. Roditelji ne mogu da utiču na to koliko će patnje njihova deca iskusiti, koliko će bola istrpeti ili koliko će blagoslova uživati. Ako njihova deca moraju da trpe neke muke u ovom životu, i one ih već uče stvarima koje treba da ih nauče, ali kada im se nešto desi, i dalje su veoma svojeglavi, onda treba da pate, to je njihova sudbina, i ne treba da krive sebe, zar nije tako? (Jeste.) U nekim slučajevima, brakovi nisu uspešni, supružnici nisu u dobrim odnosima i odlučuju da se razvedu, a nakon razvoda se spore oko toga ko će odgajati decu. Roditelji tih ljudi nadali su se da će njihovoj deci na poslu biti dobro, da će imati srećne, blažene brakove i da se neće pojaviti nesuglasice ili problemi, ali na kraju ništa nije išlo onako kako su želeli. Samim tim, takvi roditelji su zabrinuti za svoju decu, plaču, žale se komšijama i pomažu svojim sinovima ili ćerkama da pronađu advokate koji će se boriti za starateljstvo nad njihovom decom. Postoje čak i neki roditelji koji vide da je njihovim ćerkama učinjena nepravda i ustaju u njihovu zaštitu, odlazeći kod njihovih muževa i vičući: „Zašto si tako nepravedan prema mojoj ćerki? Neću dozvoliti da ova uvreda prođe tek tako!” Čak povedu i rodbinu sa sobom da iskažu bes u ime svojih ćerki, a tada hoće da dođe i do tuče. Ishod toga je da naprave ogromnu scenu. Da cela porodica nije došla da diže dževu, i da se napetost između muža i žene polako stišala, oni se, kada bi se smirili, verovatno ne bi ni razveli. Ali, pošto su ti roditelji digli dževu, stvar je postala ogromna; njihov propali brak nije mogao da se popravi i došlo je do raskola. Na kraju su digli toliku dževu da brakovi njihove dece nisu išli glatko, pa su ti roditelji morali i o tome da brinu. Recite Mi, da li je to vredelo truda? Kakva je bila korist od njihovog mešanja u te stvari? Nevezano da li to ima veze sa brakovima ili s poslom njihove dece, svi roditelji misle da imaju veliku odgovornost: „Moram da se umešam, moram pažljivo da pratim i posmatram to pitanje.” Oni osmatraju da li su brakovi njihove dece srećni ili ne, da li postoje problemi u pogledu njihove privrženosti i da li njihovi sinovi ili zetovi imaju ljubavnice. Neki roditelji se mešaju, kritikuju ili čak smišljaju spletke u vezi sa raznim aspektima života svoje dece kako bi zadovoljili očekivanja koja imaju od brakova svoje dece ili razne druge stvari, a to ozbiljno utiče na normalan poredak života i rada njihove dece. Zar takvi roditelji nisu odvratni? (Jesu.) Postoje čak i neki roditelji koji se mešaju u životni stil i životne navike svoje dece, a kada nemaju pametnija posla, odlaze kod svoje dece da vide kako se njihove snaje snalaze, da provere da li tajno šalju poklone ili novac svojoj familiji ili da li se petljaju sa drugim muškarcima. Njihovoj deci su takvi postupci zaista gadni i odvratni. Ako roditelji tako nastave, njihova deca će osetiti da je to odvratno i gadno, tako da je vrlo jasno da su takvi postupci nerazumni. Naravno, ako to sagledamo iz druge perspektive, ti postupci su takođe nemoralni i nedostaje im ljudskosti. Bez obzira na to kakva očekivanja roditelji imaju od svoje dece, kada deca odrastu, roditelji ne bi trebalo da se mešaju u njihove životne ili poslovne krugove, ili u njihove porodice, a još manje da pokušavaju da se mešaju ili kontrolišu različite aspekte njihovog života. Postoje čak i neki roditelji koji zaista vole novac i kažu svojoj deci: „Da bi brzo zaradio još više novca, moraćeš da proširiš svoj posao. Pogledajte tog i tog momka, on je proširio svoj posao – pretvorio je svoju malu radnju u veliku, pa je onda tu veliku radnju pretvorio u franšizu, i sada njegovi roditelji mogu dobro da jedu i piju zajedno sa njim. Moraš da zaradiš više novca. Zaradi više novca i otvori više prodavnica, a onda možemo zajedno da uživamo u tvojoj slavi.” Bez obzira na teškoće ili želje svoje dece, oni samo žele da zadovolje sopstvene sklonosti i sebične želje; oni samo žele da iskoriste svoju decu da zarade mnogo novca kako bi postigli svoj cilj uživanja u telesnim zadovoljstvima. Sve su to stvari koje roditelji ne treba da rade. Sve je to nemoralno i lišeno ljudskosti, a takvi roditelji ne ispunjavaju svoje odgovornosti. To nije stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci. Umesto toga, takvi roditelji iskorišćavaju autoritet koji imaju kao stariji, mešajući se u život svoje odrasle dece, u njihov posao, brak i tako dalje, pod maskom pokazivanja odgovornosti prema svojoj deci. Bez obzira na to koliko su nečija odrasla deca sposobna, kakav im je kov, kakav status imaju u društvu, ili koliko zarađuju, to je sudbina koju im je Bog odredio – ona je podložna Božjoj neprikosnovenosti. Roditelji ne treba da se mešaju u život svoje dece, osim ako ne idu lošim putem, ili krše zakon, u kojem slučaju roditelji treba strogo da ih dovedu u red. Ali, pod normalnim okolnostima, kada su te odrasle osobe pri zdravoj pameti i sposobne su da žive i opstanu samostalno, njihovi roditelji bi trebalo da se povuku, jer su njihova deca već odrasla. Ako su deca tek odrasla i imaju 20 ili 21 godinu, i još uvek ne znaju za razne složene situacije u društvu, ili kako da se ponašaju u životu, ne znaju kako da uspostavljaju društvene veze, i nisu baš samostalni, onda bi ti roditelji trebalo da im pruže odgovarajuću pomoć, omogućavajući im da postepeno stignu do tačke u kojoj mogu samostalno da žive. To se zove ispunjavanje njihove odgovornosti. Ali čim svoju decu postave na pravi put i deca steknu sposobnost da samostalno prežive, ti roditelji treba da se povuku. Ne treba da nastave da se odnose prema svojoj deci kao da još nisu odrasla, niti kao da su mentalno zaostala. Ne bi trebalo da imaju nerealna očekivanja od svoje dece, niti da se mešaju u njihov privatni život, niti u njihove stavove, gledišta i postupke u vezi s poslom, porodicom, brakom, ljudima i događajima, pod maskom da imaju bilo kakva očekivanja od njih. Ako urade bilo šta od toga, oni ne ispunjavaju svoje odgovornosti.

Kada se njihovi sinovi i ćerke osamostale, roditelji jednostavno treba da pokažu pažnju i neophodnu brigu kada su u pitanju posao, život i porodica njihove dece, ili da im pruže odgovarajuću pomoć u situacijama kada oni ne mogu nešto da postignu ili da se postaraju o nečemu oslanjajući se na sopstvene sposobnosti. Na primer, recimo da tvoj sin ili ćerka imaju bebu, a veoma su zauzeti poslom, kao i njihov partner. Beba je još uvek veoma mala, a ponekad nema ko da se brine o njoj. Pod takvim okolnostima možeš da pomogneš svom detetu tako što ćeš se brinuti o njegovoj bebi. To jeste odgovornost roditelja, jer su oni ipak tvoja krv i meso, i sigurnije je da se ti brineš o njihovoj bebi nego da to radi neko drugi. Ako tvoje dete ima poverenja u tebe da se brineš o njegovoj bebi, onda treba da se brineš o njoj. Ako se ne oseća lagodno kada ti poverava bebu i ne želi da se brineš o njoj, ili ako ti ne dozvoljava da se brineš o njoj jer te poštuje, jer je obzirno prema tebi i boji se da nisi dovoljno fizički zdrava da to uradiš, onda to ne treba da ti smeta. Neki sinovi i ćerke naprosto nemaju poverenja u svoje roditelje, misle da oni nisu sposobni da brinu o bebi, da znaju samo kako da razmaze malu decu, a ne i kako da ih vaspitaju, kao i da ne paze šta im daju da jedu. Ako sin ili ćerka nemaju poverenja u tebe i ne žele da se brineš o njihovoj bebi, to je za tebe još bolje, jer ćeš imati više slobodnog vremena. To se zove uzajamna saglasnost: ni roditelj ni dete se ne mešaju jedni drugima u život, a istovremeno pokazuju uzajamno poštovanje. Kada je njihovoj deci potrebna pomoć, posvećenost i briga, roditelji samo treba da im pruže odgovarajuću i neophodnu brigu, negu i finansijsku podršku na emocionalnom nivou ili u drugim aspektima. Na primer, pretpostavimo da roditelj ima neku ušteđevinu, ili da je dobar u svom poslu i da ima izvor prihoda. Kada je njegovoj deci potreban novac, može malo da im pomogne ako je u mogućnosti. Ako nije u mogućnosti, onda nije neophodno da se odrekne svega što ima ili da pozajmi novac od zelenaša kako bi pomogao svojoj deci. Treba samo da uradi sve što je u okviru njegovih sposobnosti da ispuni odgovornosti koje ima u okviru rodbinskih odnosa. Nema potrebe da proda sve što ima, ili da proda bubreg ili krv, ili da se satire od posla kako bi pomogao svojoj deci. Tvoj život pripada tebi, dobio si ga od Boga i imaš sopstvene misije. Poseduješ ovaj život da bi mogao da ispuniš te misije. Tvoja deca takođe poseduju svoje živote kako bi mogla da pređu svoje životne puteve i završe svoje misije u životu, a ne da bi mogla da pokazuju odanost roditeljima. Stoga, bez obzira na to da li su njihova deca odrasli ljudi ili ne, životi roditelja pripadaju samo njima samima, a ne njihovoj deci. Naravno, roditelji nisu besplatne dadilje ili robovi svoje dece. Bez obzira na to šta roditelji očekuju od svoje dece, nema potrebe da im deca proizvoljno naređuju bez ikakve nadoknade ili da oni postanu sluge, sluškinje ili robovi svoje dece. Ma šta osećao prema svojoj deci, i dalje si samostalna osoba. Ne treba da preuzimaš odgovornost za njihove odrasle živote kao da je to potpuno ispravno, samo zato što su tvoja deca. Nema potrebe da to radiš. Oni su odrasli; već si ispunio svoju odgovornost da ih odgajiš. Što se tiče toga da li će u budućnosti živeti dobro ili loše, da li će biti bogati ili siromašni, da li će živeti srećno ili nesrećno, to je njihova stvar. Te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ti kao roditelj nemaš obavezu da utičeš na te stvari. Ako su njihovi životi nesrećni, nisi u obavezi da kažeš: „Nesrećan si – smisliću kako to da popravim, prodaću sve što imam, iskoristiću svu svoju životnu energiju da te usrećim.” Za tim nema potrebe. Samo treba da ispuniš svoje odgovornosti, to je sve. Ako želiš da im pomogneš, možeš da ih pitaš zašto su nesrećni i da im pomogneš da shvate problem na teorijskom i psihološkom nivou. Ako prihvate tvoju pomoć, utoliko bolje. Ako ne, samo treba da ispuniš svoje roditeljske odgovornosti i to je to. Ako tvoja deca žele da pate, to je njihova stvar. Nema potrebe da se brineš ili da se uznemiravaš zbog toga, ili da izgubiš apetit i patiš od nesanice. To bi bilo preterano. Zašto bi to bilo preterano? Zato što su odrasli. Treba da nauče da izađu na kraj sa svime sa čime se susreću u životu. Ako brineš za njih, to je samo privrženost; ako ne brineš za njih, to ne znači da si bezdušan, ili da nisi ispunio svoje odgovornosti. Oni su odrasli, a odrasli ljudi moraju da se suoče sa problemima odraslih ljudi i da se nose sa svime što odrasli treba da rade. Ne treba da se oslanjaju na roditelje u svemu. Naravno, roditelji ne bi trebalo da preuzimaju odgovornost na sebe za to da li stvari idu dobro sa poslom, karijerom, porodicom ili brakom njihove dece nakon što odrastu. Možeš da budeš zabrinut zbog svega toga i možeš da se raspituješ o tome, ali nema potrebe da u potpunosti preuzmeš odgovornost za te stvari, da lancima vezuješ svoju decu za sebe, da ih vodiš sa sobom gde god da kreneš, da brineš o njima gde god da ideš i da razmišljaš o njima: „Da li danas imaju šta da jedu? Da li su srećni? Da li im posao dobro ide? Da li ih šef ceni? Da li ih supružnik voli? Da li ih deca slušaju? Da li su im deca dobri đaci?” Kakve to veze ima s tobom? Tvoja deca mogu sama da rešavaju svoje probleme, ne moraš ti da se uključuješ. Zašto pitam kakve to veze ima s tobom? Pod tim podrazumevam da te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ispunio si svoje obaveze prema svojoj deci, odgojio si ih do odraslog doba, tako da treba da se povučeš. Kada to uradiš, to neće značiti da nećeš imati šta da radiš. Postoji još toliko stvari koje treba da uradiš. Kada su u pitanju misije koje treba da obaviš u ovom životu, pored odgajanja dece do odrasle dobi, imaš i druge misije koje treba da obaviš. Pored toga što si roditelj svojoj deci, ti si stvoreno biće. Ti treba da staneš pred Boga i da prihvatiš svoju dužnost od Njega. Šta ti je dužnost? Jesi li je dovršio? Jesi li se posvetio tome? Jesi li krenuo putem spasenja? To su stvari o kojima treba da razmišljaš. Što se tiče toga gde će tvoja deca otići kada odrastu, kakav će im biti život, u kakvim će uslovima živeti, da li će biti srećna i vesela, ništa od toga nema nikakve veze s tobom. Tvoja deca su već samostalna, i po ponašanju i mentalno. Treba da ih pustiš da budu samostalna, treba da ih otpustiš i ne treba da pokušavaš da ih kontrolišeš. Bilo da se radi o vidljivoj strani stvari, privrženosti ili o krvnom srodstvu, ti si već ispunio svoje odgovornosti i više ne postoji nikakav odnos između tebe i tvoje dece. Ne postoji veza između njihovih i tvojih misija, i ne postoji veza između životnih puteva kojima oni idu i tvojih očekivanja. Tvoja očekivanja od njih i tvoja odgovornost prema njima su okončani. Naravno, ne treba da imaš očekivanja od njih. Oni su oni, a ti si ti. Ako se tvoja deca ne venčaju, onda ste u pogledu vaših sudbina i misija potpuno nepovezani i nezavisni pojedinci. Ako se venčaju i zasnuju porodice, onda su vaše porodice potpuno nepovezane. Tvoja deca imaju svoje životne navike i način života, imaju svoje potrebe u pogledu kvaliteta života, a ti imaš svoje životne navike i svoje potrebe u pogledu kvaliteta života. Ti imaš svoj životni put i oni imaju svoje životne puteve. Ti imaš svoje misije, a i oni imaju svoje. Naravno, ti imaš svoju veru, a oni svoju. Ako njihova vera leži u novcu, prestižu i profitu, onda ste potpuno različiti ljudi. Ako imaju istu veru kao ti, ako streme ka istini i hodaju putem spasenja, onda ste prirodno još uvek potpuno različiti pojedinci. Ti si ti, a oni su oni. Ne treba da mešaš po pitanju puteva kojima oni idu. Možeš da ih podržavaš, pomažeš i snabdevaš, možeš da ih podsećaš i ohrabruješ, ali ne moraš da se mešaš, niti da učestvuješ. Niko ne može da odredi kakav će put druga osoba preći, kakva će osoba da bude, niti kakve će težnje da ima. Razmislite malo, zbog čega sedim ovde, ćaskam sa vama i govorim vam o svim ovim stvarima? Zbog vaše spremnosti da slušate. Govorim zato što ste voljni da slušate Moje najiskrenije podsticaje. Da niste bili voljni da slušate, ili da ste otišli, ne bih više govorio. Broj reči koje izgovorim zavisi od toga da li ste spremni da ih saslušate i da li ste spremni da potrošite svoje vreme i energiju na to. Ako bi ti rekao: „Ne razumem šta govoriš, da li bi mogao to podrobnije da objasniš?” onda bih dao sve od sebe da to podrobnije objasnim, da ti omogućim da shvatiš i uđeš u Moje reči. Kada te budem izveo na pravi put, pred Boga i istinu, i omogućio ti da shvatiš istinu i slediš Božji put, Moj zadatak će biti završen. Međutim, kada je reč o tome da li ćeš biti voljan da primenjuješ Moje reči nakon što ih čuješ, ili kojim ćeš putem ići, kakav ćeš život izabrati, ili šta ćeš slediti, to se Mene ne tiče. Ako bi rekao: „Imam pitanje u vezi sa tim aspektom istine, želim da ga istražim”, onda bih strpljivo odgovorio na tvoje pitanje. Da nikada nisi poželeo da tražiš istinu, zar bih te zbog toga orezivao? Ne bih. Ne bih te terao da tražiš istinu, niti bih ti se rugao i ismevao te, a sigurno se ne bih prema tebi ophodio hladno. Ponašao bih se kao i ranije. Ako napraviš grešku u svojoj dužnosti ili namerno prouzrokuješ prekid ili ometanje, Ja imam Svoja načela i Svoje metode nošenja s tobom. Međutim, ti možeš da kažeš: „Ne želim da Te slušam kako govoriš o tim stvarima, i nisam voljan da prihvatim ta Tvoja gledišta. Nastaviću da obavljam svoju dužnost kao i uvek.” Onda ne smeš da kršiš načela niti upravne odluke. Ako prekršiš upravne odluke, onda ću se pozabaviti tobom. Ali ako ne prekršiš upravne odluke i možeš pristojno da se ponašaš dok živiš crkvenim životom, neću se mešati u tvoj život, čak i ako ne stremiš ka istini. Neću se mešati u tvoj lični život, u ono što želiš da jedeš, u tvoju odeću ili s kim želiš da se družiš. Dajem ti slobodu u tom pogledu. Zašto je tako? Jasno sam ti govorio o svim načelima i sadržaju u vezi sa ovim pitanjima. Ostalo zavisi od tvog slobodnog izbora. Put kojim ćeš ići zavisi od toga kakva si osoba, to je očigledno. Ako nisi osoba koja voli istinu, ko bi mogao da te prisili da je voliš? Na kraju krajeva, svako će preuzeti odgovornost za put kojim ide, i ishod s kojim će morati da živi. Ne moram da preuzimam odgovornost za to. Ako stremiš ka istini, činiš to dobrovoljno. Ako ne stremiš ka istini, takođe činiš to dobrovoljno – niko te ne drži. Ako ipak stremiš ka istini, niko te neće podsticati i neće ti biti data posebna blagodat ili materijalni blagoslovi. Ja samo obavljam i ispunjavam Svoje odgovornosti, govoreći vam sve istine koje treba da shvatite i u koje treba da zakoračite. Što se tiče vašeg privatnog života, nikada se nisam raspitivao o tome niti sam njuškao naokolo. Takav je Moj stav. Tako i roditelji treba da se ponašaju prema svojoj deci. Odrasli imaju sposobnost da razlikuju ispravno od pogrešnog. Njihova je stvar da li biraju ispravno ili pogrešno, da li biraju crno ili belo, da li biraju pozitivne ili negativne stvari – to zavisi od njihovih unutrašnjih potreba. Ako je nečija suština zla, on neće birati pozitivne stvari. Ako čovek teži da bude dobar, a poseduje ljudskost, svest o savesti i osećaj stida, on će izabrati pozitivne stvari; čak i ako je malo spor u tome, na kraju će krenuti pravim putem. To je neizbežno. Stoga, roditelji treba da imaju takav odnos prema svojoj deci, a ne da se mešaju u njihove odluke. Zahtevi koje neki roditelji imaju od svoje dece su: „Naša deca treba da krenu pravim putem, da veruju u Boga, da napuste sekularni svet i da napuste svoj posao. U suprotnom, kada uđemo u carstvo, oni neće moći da uđu, tako da ćemo biti razdvojeni. Bilo bi tako divno kada bi cela naša porodica mogla zajedno da uđe u carstvo! Mogli bismo da budemo zajedno na nebu, kao što smo ovde na zemlji. Dok smo u carstvu, ne smemo da se razdvajamo, moramo da ostanemo zajedno kroz vekove!” I onda se ispostavi da njihova deca ne veruju u Boga, i da umesto toga teže svetovnim stvarima, nastoje da zarade mnogo novca i da se obogate; prate modu, rade i pričaju o svemu što je u trendu, i ne ispunjavaju želje svojih roditelja. Posledica toga je da se takvi roditelji osećaju uznemireno, mole se i poste zbog toga, poste nedelju dana, 10 dana ili dve nedelje i ulažu mnogo truda zarad svoje dece po tom pitanju. Često su toliko gladni da im se vrti u glavi i često se mole i rone suze pred Bogom. Ali, bez obzira na to kako se mole, ili koliko truda ulažu, njihovu decu to ne dotiče i ne uspevaju da se trgnu. Što više njihova deca odbijaju da veruju, to više ti roditelji misle: „Kakva šteta, izneverio sam svoju decu, razočarao sam ih. Nisam uspeo da im prenesem jevanđelje i nisam ih poveo sa sobom na put spasenja. Kako su budalasti – to je put ka spasenju!” Oni nisu budalasti; oni naprosto nemaju tu potrebu. Ti roditelji su budalasti zato što pokušavaju da nateraju svoju decu na taj put, zar ne? Ako bi njihova deca imala tu potrebu, da li bi bilo neophodno da im roditelji govore o tome? Njihova deca bi sama počela da veruju. Takvi roditelji uvek misle: „Razočarao sam svoju decu. Podsticao sam ih da idu na fakultet od malih nogu, a od kada su otišli da studiraju, nisu se ni osvrnuli. Oni neće prestati da teže svetovnim stvarima, i kad god dođu, samo pričaju o poslu, o zarađivanju novca, o tome ko je unapređen ili ko je kupio auto, ko se dobro udao, ko je otišao u Evropu da studira ili na razmenu i pričaju o tome kako drugi sjajno žive. Kad god dođu kući, pričaju o tome, mene to ne zanima, ali ne mogu ništa da učinim povodom toga. Šta god da kažem da bih ih naveo da veruju u Boga, oni nikada ne žele da slušaju.” Samim tim, oni se posvađaju sa svojom decom. Kad god vide svoju decu, lica im se smrknu; kad god razgovaraju sa njima, imaju kiseo izraz lica. Neka deca ne znaju šta da rade i misle: „Ne znam šta nije u redu sa mojim roditeljima. Ako ne verujem u Boga, onda naprosto ne verujem u Njega. Zašto se uvek tako ophode prema meni? Mislio sam da čovek postaje sve bolja osoba što više veruje u Boga. Kako to da su vernici tako malo privrženi svojoj porodici?” Takvi roditelji su toliko zabrinuti za svoju decu da su na ivici šloga i kažu: „Oni nisu moja deca! Raskidam veze s njima, odričem ih se!” To kažu, ali se ne osećaju zaista tako. Zar takvi roditelji nisu bezumni? (Jesu.) Uvek žele da kontrolišu i da se dočepaju svega, uvek žele da se dočepaju budućnosti svoje dece, njihove vere i puteva kojima idu. To je vrlo bezumno! To im ne pristaje. Konkretno, postoje neka deca koja teže svetovnim stvarima, koja budu unapređena na rukovodeće pozicije i zarađuju mnogo novca. Oni svojim roditeljima donose na poklon ogromne količine ginsenga, zlatne minđuše i zlatne ogrlice, a njihovi roditelji kažu: „Ne želim to, samo se nadam da ćete biti zdravi i slediti me u veri u Boga. Vera u Boga je tako divna stvar!” A deca kažu: „Ne počinji s tim. Unapređen sam, a ti mi nisi ni čestitala. Kada drugi roditelji čuju da su im deca unapređena, oni otvaraju šampanjac, izlaze u lepe restorane, ali kada ti ja kupim ogrlice i minđuše, ti nisi zadovoljna. Kako sam te to razočarao? Samo se durite jer ne verujem u Boga.” Da li je u redu da se ovi roditelji tako dure? Ljudi imaju različite težnje, idu različitim putevima i sami biraju te puteve. Roditelji treba da pristupe tom pitanju na ispravan način. Ako tvoja deca ne priznaju Božje postojanje, ne treba da zahtevaš da veruju u Boga – ništa ne ide na silu. Ako ne žele da veruju u Boga i nisu takva ličnost, onda što više to pominješ, to će te više nervirati, a i ti ćeš njih nervirati – svi ćete biti nervozni. Ali to što ćete svi biti nervozni nije važno – najvažnije je to da će vas Bog prezirati i da će reći da je vaša privrženost suviše snažna. Pošto si u stanju da platiš tako veliki ceh samo zato što tvoja deca ne veruju u Boga, i toliko si uznemiren zbog toga što se bave svetovnim stvarima, ako bi ih Bog jednog dana odveo, šta bi onda uradio? Da li bi se žalio na Boga? Ako su ti deca sve u srcu, ako su ti ona budućnost, nada i život, da li si onda i dalje neko ko veruje u Boga? Zar te Bog neće prezreti ako se tako ponašaš? Način na koji se ponašaš je isuviše nerazuman, nespojiv sa načelima i Bog neće biti zadovoljan time. Stoga, ako si mudar, nećeš činiti takve stvari. Ako tvoja deca ne veruju, onda bi trebalo to da otpustiš. Izneo si sve argumente koje je trebalo da izneseš i rekao si ono što je trebalo da kažeš, pa neka oni sami odluče. Nastavi da održavaš odnos koji si ranije imao sa svojom decom. Ako žele da pokažu odanost roditeljima, ako žele da te neguju i brinu o tebi, ne moraš to da odbacuješ. Ako žele da te odvedu na putovanje u Evropu, ali to ometa obavljanje tvoje dužnosti i ti ne želiš da ideš, onda nemoj da ideš. Ali ako želiš da ideš i imaš vremena, onda idi. Nema ničeg lošeg u širenju vidika. To ti neće isprljati ruke i Bog to neće osuditi. Ako ti tvoja deca kupuju neke lepe stvari, lepu hranu ili odeću, a ti misliš da je prikladno da ih svetac nosi ili koristi, onda uživaj u njima i smatraj ih blagodatima od Boga. Ako prezireš te stvari, ako ne uživaš u njima, ako misliš da su problematične i odvratne, i ako nisi spreman da uživaš u njima, možeš da ih odbiješ, rekavši: „Čini me srećnim to što te vidim, ne moraš da mi donosiš poklone niti da trošiš novac na mene, ne trebaju mi te stvari. Samo želim da budete bezbedni i srećni.” Zar to nije divno? Ako izgovoriš te reči i u to poveruješ u svom srcu, ako zaista ne zahtevaš od svoje dece da ti pruže bilo kakvu materijalnu udobnost, ili da ti pomognu da uživaš u njihovom uspehu, onda će ti se tvoja deca diviti, zar ne? Što se tiče svih poteškoća sa kojima se suočavaju u svom poslu ili životu, daj sve od sebe da im pomogneš kad god možeš. Ako bi pomaganje njima uticalo na tvoje obavljanje dužnosti, možeš da odbiješ – to je tvoje pravo. Zato što im više ništa ne duguješ, zato što više nemaš nikakve odgovornosti prema njima, a oni su već samostalne odrasle osobe, mogu da upravljaju svojim životima. Ne moraš da im služiš bezuslovno niti u svakom trenutku. Ako zatraže tvoju pomoć, a ti nisi spreman da im pomogneš, ili ako će to ometati tvoje obavljanje dužnosti, možeš da ih odbiješ. To je tvoje pravo. Iako imaš krvnu vezu sa njima i njihov si roditelj, to je samo zvaničan odnos zasnovan na rodoslovu i privrženosti – u pogledu svojih odgovornosti, ti si već oslobođen odnosa sa njima. Dakle, ako su roditelji mudri, neće imati nikakva očekivanja, zahteve niti merila za svoju decu nakon što odrastu i neće zahtevati da se njihova deca ponašaju na određeni način, niti da rade određene stvari iz perspektive ili položaja roditelja, jer su njihova deca već samostalna. Kada su ti deca samostalna, to znači da si ispunio sve svoje odgovornosti prema njima. Dakle, bez obzira na to šta činiš za svoju decu kada to okolnosti dozvoljavaju, bilo da im ukazuješ pažnju ili brigu, to je samo privrženost, i to je suvišno. Ili ako te deca zamole da uradiš nešto, to je takođe suvišno, to nije nešto što si dužan da uradiš. Trebalo bi to da razumeš. Da li je to jasno? (Jeste.)

Pretpostavimo da neko od vas kaže: „Nikada ne mogu da otpustim svoju decu. Od rođenja su slabe konstitucije, a uz to su i plašljive i bojažljive prirode. Takođe nisu baš dobrog kova i drugi ih stalno zlostavljaju. Ne mogu ih otpustim.” To što ne možeš da otpustiš svoju decu ne znači da nisi ispunila svoje odgovornosti prema njima, to je samo rezultat tvojih osećanja. Možeš da kažeš: „Ja stalno brinem i razmišljam da li moja deca dobro jedu ili da li imaju stomačnih tegoba. Ako ne jedu u odgovarajuće vreme i nastave da naručuju dostavu hrane na duže staze, da li će im se javiti stomačne tegobe? Da li će se razboleti? A ako se razbole, da li će biti nekoga da se brine o njima, da im pruži ljubav? Da li njihovi supružnici brinu o njima i neguju ih?” Tvoje brige naprosto proističu iz tvojih osećanja i krvne veze koju imaš sa svojom decom, ali ništa od toga nije tvoja odgovornost. Odgovornosti koje je Bog preneo na roditelje se tiču samo odgovornosti podizanja i brige o deci dok ne odrastu. Kada im deca odrastu, roditelji više nemaju nikakve obaveze prema njima. To je sagledavanje odgovornosti koje roditelji treba da ispune iz perspektive Božjeg određenja. Da li vam je to jasno? (Jeste.) Bez obzira na to koliko su snažna tvoja osećanja, ili kada prorade tvoji roditeljski instinkti, to nije ispunjavanje tvoje odgovornosti, to je samo dejstvo tvojih osećanja. Dejstvo tvojih osećanja ne proizilazi iz razuma ljudskosti, niti iz načela kojima je Bog podučio čoveka, niti iz čovekove pokornosti istini, i ono svakako ne proizilazi iz čovekovih odgovornosti, već proizilazi iz čovekovih osećanja – ona se nazivaju osećanjima. Veoma malo roditeljske ljubavi i srodstva je pomešano sa tim. Pošto su to tvoja deca, stalno brineš o njima, pitajući se da li tamo negde pate i da li ih zlostavljaju. Pitaš se da li im je dobro na poslu i da li redovno i na vreme jedu. Pitaš se da li su se razboleli i da li će imati novca da plate lekarske usluge ako se razbole. Često razmišljaš o tome, a to nema nikakve veze sa tvojim roditeljskim odgovornostima. Ako ne možeš da otpustiš te brige, može se samo reći da živiš usred svojih osećanja i nisi u stanju da se iščupaš iz njih. Ti samo živiš usred svojih osećanja, pristupaš svojoj deci u skladu sa sopstvenim osećanjima, umesto da živiš u skladu sa definicijom roditeljskih odgovornosti koju ti je Bog dao. Ti ne živiš po Božjim rečima, ti samo osećaš, posmatraš i nosiš se sa svim tim shodno svojim osećanjima. To znači da ne slediš Božji put. To je očigledno. Tvoje roditeljske odgovornosti – kako te je Bog naučio – završile su se u trenutku kada su tvoja deca odrasla. Zar metod primene koji te je Bog naučio nije lak i jednostavan? (Jeste.) Ako primenjuješ u skladu sa Božjim rečima, nećeš se baviti besmislenim vežbama i davaćeš svojoj deci određenu količinu slobode i šansu da se razviju, bez izazivanja dodatnih problema ili brige, niti nabacivanja dodatnog tereta na njih. Imajući u vidu da su odrasli, to će im omogućiti da se sa svetom, svojim životima i različitim problemima sa kojima se susreću u svakodnevnom životu i postojanju suoče iz perspektive odrasle osobe, sa nezavisnim metodama odrasle osobe za izlaženje na kraj sa životnim pitanjima i sa viđenjem stvari i nezavisnim pogledom na svet odrasle osobe. To su slobode i prava tvoje dece, a povrh toga, to je nešto što oni kao odrasle osobe treba da rade, i te stvari nemaju nikakve veze s tobom. Ako uvek želiš da se mešaš u te stvari, onda je to prilično neprijatno. Ako uvek želiš da se namerno trpaš i petljaš u to, onda ćeš izazvati ometanje i uništenje, i na kraju, ne samo da će se stvari završiti suprotno tvojim željama, nego ćeš povrh toga postići da se kod tvoje dece pojavi odbojnost prema tebi, a i tvoj život će biti prilično naporan. Na kraju ćeš imati hiljadu zamerki i žalićeš se na decu da nisu odana, poslušna ili obzirna prema tebi; žalićeš se da su nezahvalna, neblagodarna i da su bezosećajni nezahvalnici. Postoje neki nepristojni i nerazumni roditelji koji će takođe plakati, dizati dževu i pretiti da će se ubiti, koristeći sve smicalice kojima raspolažu. To je još odvratnije, zar ne? (Jeste.) Ako si mudar, dozvolićeš da stvari idu svojim prirodnim tokom, živeći svoj život opušteno i samo ćeš ispunjavati svoje roditeljske odgovornosti. Ako kažeš da želiš da se brineš o svojoj deci i da pokažeš neku brigu za njih zarad privrženosti, onda je dozvoljeno da im pokažeš neophodnu brigu. Ne kažem da roditelji treba tek tako da preseku veze sa svojom decom čim deca odrastu, a roditelji ispune svoje obaveze. Roditelji ne bi trebalo da potpuno zanemaruju svoju odraslu decu, ne bi trebalo da im govore da naprosto odu sami, ili da ih zanemaruju bez obzira na velike poteškoće sa kojima se suočavaju – pa čak i kada te poteškoće dovode njihovu decu u smrtnu opasnost – ili da odbiju da pruže pomoć svojoj deci kada su im roditelji potrebni. To je takođe pogrešno – to je preterano. Kada tvoja deca žele da ti se povere, treba da ih saslušaš, a kada ih saslušaš, treba da ih pitaš za mišljenje i šta nameravaju da urade. Možeš i ti nešto da predložiš. Ako imaju svoje mišljenje i planove, a ne prihvataju tvoje predloge, samo reci: „Važi. Pošto si već doneo odluku, sam ćeš snositi sve posledice koje će iz toga proizaći u budućnosti. Tvoj život je u pitanju. Ti moraš da hodaš svojim životnim putem i da stigneš do kraja. Niko drugi ne može da preuzme odgovornost za tvoj život. Ako si doneo odluku, podržaću te. Ako ti treba novac, mogu malo da ti pomognem. Ako ti je potrebna moja pomoć, mogu da ti se nađem u okviru svojih sposobnosti. Na kraju krajeva, ja sam tvoj roditelj, tako da o tome i ne treba da se priča. Ali ako kažeš da ti ne treba moja pomoć ili novac, i da ti je samo potrebno da te saslušam, onda je to još lakše.” Tada ćeš reći ono što si imao da kažeš, oni će reći ono što su imali da kažu; sve njihove zamerke će izaći na videlo, izbaciće iz sebe sav svoj bes. Obrisaće suze, otići će i učiniće ono što treba da učine, a ti ćeš ispuniti svoju roditeljsku odgovornost. To se čini zarad privrženosti; to se zove privrženost. A zašto je tako? Zato što kao roditelj nemaš nikakve loše namere prema svojoj deci. Nećeš im nauditi, niti kovati zaveru protiv njih ili im se rugati, i sigurno ih nećeš ismevati zbog toga što su slabi i nesposobni. Tvoja deca mogu da se isplaču, da izbace sve iz sebe i da se žale pred tobom bez suzdržavanja, kao da su mali; mogu da budu razmaženi, mrzovoljni ili svojeglavi. Međutim, kada završe sa izlivom emocija, mrzovoljom i sa svojeglavošću, oni moraju da učine ono što treba da učine i da se nose sa svime što im predstoji. Ako to mogu da postignu, a da ti ništa ne učiniš za njih niti im pomogneš, to je prilično dobro i tada ćeš imati malo više slobodnog vremena, zar ne? A pošto su tvoja deca rekla sve to, trebalo bi da imaš neku svest o sebi. Tvoja deca su odrasla, nezavisna su. Samo su hteli da razgovaraju sa tobom o tome, nisu tražili pomoć. Ako nemaš razuma, možda ćeš pomisliti: „To je važno pitanje. Činjenica da mi to govoriš pokazuje da me poštuješ, pa zar ne bi trebalo da ti dam neki savet o tome? Zar ne treba da ti pomognem da doneseš odluku?” To se zove precenjivanje sopstvenih sposobnosti. Tvoja deca su naprosto razgovarala s tobom o tome, ali ti sebi zaista pridaješ veliku važnost. To nije prikladno. Tvoja deca su ti to saopštila jer si njihov roditelj i ona te poštuju i veruju ti. U stvarnosti, oni već neko vreme imaju svoje mišljenje o tom pitanju, ali ti i dalje želiš da imaš udela u tome. To nije primereno. Tvoja deca ti veruju i ti moraš da budeš dostojan tog poverenja. Trebalo bi da poštuješ njihovu odluku i da se ne mešaš u to pitanje, niti da se petljaš u to. Ako žele da se umešaš, onda možeš. A zamisli da, kada se umešaš, shvatiš: „Auh, ovo je baš veliki problem! To će uticati na moje obavljanje dužnosti. Zaista ne mogu da se mešam u to; kao vernik u Boga, ne mogu da radim takve stvari.” Onda treba što pre da se izvučeš iz te priče. Recimo da oni i dalje žele da imaš udela, a ti pomisliš: „Neću da se mešam. Treba to sam da rešiš. Ljubazno sam te saslušala dok si davao oduška svojim zamerkama i iznosio svo to smeće. Već sam ispunila svoju roditeljsku odgovornost. Nikako ne mogu da imam udela u tom pitanju. To je oganj, i ja neću da uskočim u njega. Ako hoćeš, ti uskoči.” Zar to nije prikladno? To se zove zauzimanje stava. Nikada ne treba da otpustiš načela, niti svoj stav. To su stvari koje roditelji treba da rade. Da li vam je to jasno? Da li je to lako postići? (Jeste.) U stvari, lako ih je ostvariti, ali ako se uvek ponašaš u skladu sa svojim osećanjima i ako si uvek zarobljen svojim osećanjima, biće ti veoma teško da to postigneš. Osetićeš da je taj čin srceparajući, da ne možeš tek tako da napustiš tu priču, ali da ne možeš ni da je izneseš, niti da je pomeriš napred ili nazad. Kojom rečju to može da se opiše? „Zaglavljena.” Tu ćeš se zaglaviti. Želiš da slušaš Božje reči i da primenjuješ istinu, ali ne možeš da otpustiš svoja osećanja; veoma voliš svoju decu, ali osećaš da to nije prikladno, da je to u suprotnosti sa Božjim učenjima i Božjim rečima – u nevolji si. Moraš da biraš. Možeš ili da otpustiš svoja očekivanja prema potomstvu i da više ne pokušavaš da upravljaš svojom decom, puštajući ih da slobodno lete, jer su nezavisne odrasle osobe, ili možeš da ih pratiš. Moraš da izabereš jednu od te dve opcije. Ako odlučiš da slediš Božji put i da slušaš Božje reči i da otpustiš svoje brige i osećanja prema deci, onda treba da činiš ono što roditelj treba da čini, da se čvrsto držiš svog stava i svojih načela i da se uzdržavaš od toga da činiš nešto što Bog smatra gnusnim i odvratnim. Možeš li to? (Mogu.) U stvarnosti je lako uraditi tako nešto. Čim otpustiš malo privrženosti koju gajiš, možeš da postigneš sve to. Najjednostavniji način je da se ne mešaš u život svoje dece i da ih pustiš da rade ono što žele. Ako žele da razgovaraju s tobom o svojim problemima, saslušaj ih. Dovoljno je da samo znaš kako stvari stoje. Kada završe sa pričom, reci im: „Čula sam te. Da li ima još nešto što želiš da mi kažeš? Ako hoćeš nešto da jedeš, mogu da ti skuvam. Ako nećeš, onda možeš da ideš kući. Ako ti treba novac, mogu malo da ti dam. Ako ti je potrebna pomoć, učiniću sve što mogu. Ako ne mogu da pomognem, moraćeš sam da se snađeš.” Ako navaljuju da im pomogneš, možeš da kažeš: „Već smo ispunili svoje obaveze prema tebi. To je sve što smo mogli da učinimo, to i sam vidiš – mi nismo tako sposobni kao ti. Ako želiš da tragaš za uspehom u svetu, to je tvoja stvar, ne pokušavaj da nas uvučeš u to. Mi smo već prilično stari, naše vreme je već prošlo. Naša roditeljska odgovornost je bila samo da te odgojimo u odraslu osobu. Što se tiče toga kojim putem ideš i kakve muke navlačiš na sebe, ne mešaj nas u to. Nećemo da se mučimo zajedno s tobom. Već smo izvršili naš zadatak u vezi s tobom. Imamo naša posla, naš način života i naše zadatke. Naš zadatak nije da se bavimo tvojim poslovima i ne treba nam tvoja pomoć da ga obavimo. Svoje zadatke ćemo obaviti sami. Ne traži od nas da se mešamo u tvoj svakodnevni život, niti u tvoje postojanje. To nema nikakve veze s nama.” Izrazi se jasno i to će biti kraj priče; posle toga ćeš moći da budeš u kontaktu s njima, moći ćete da komunicirate i da ih po potrebi ponovo saslušaš. Eto koliko je to jednostavno! Koje su prednosti takvog ponašanja? (Veoma olakšava život.) U najmanju ruku, pozabavićeš se pitanjem telesne, porodične ljubavi na odgovarajući način. Tvoj mentalni i duhovni svet biće smireni, nećeš snositi nepotrebne žrtve, niti plaćati dodatni ceh; pokoravaćeš se usred Božjih orkestracija i uređenja i dozvolićeš Mu da se bavi svim tim. Ispunjavaćeš svaku odgovornost koja pripada ljudima i nećeš raditi ništa od onoga što ljudi ne smeju da rade. Nećeš se nuditi da se mešaš u stvari koje ljudi ne smeju da rade, i živećeš kako ti Bog kaže. Način na koji Bog govori ljudima da žive je najbolji put, može da im omogući da žive veoma opušten, srećan, radostan i miran život. Ali, što je najvažnije, ne samo da će ti takav život pružiti više slobodnog vremena i energije da dobro obavljaš svoju dužnost i da pokažeš posvećenost svojoj dužnosti, već ćeš takođe imati više energije i vremena da se potrudiš u pogledu istine. Nasuprot tome, ako su tvoja energija i vreme upetljani i zaokupljeni tvojim osećanjima, telom, decom i tvojom ljubavlju prema porodici, onda nećeš imati dovoljno energije da težiš istini. Zar to nije tačno? (Jeste.)

Kada se ljudi bave svetovnim karijerama, oni samo razmišljaju kako će da teže stvarima kao što su ovozemaljski trendovi, prestiž i dobit i telesno uživanje. Na šta to ukazuje? Ukazuje na to da sve to zaokuplja i troši tvoju energiju, vreme i mladost. Da li to ima nekog značaja? Šta ćeš na kraju zadobiti od svega toga? Čak i ako zadobiješ prestiž i dobit, oni će i dalje biti prazni. Šta ako promeniš način života? Ako su tvoje vreme, energija i um zaokupljeni samo istinom i načelima, i ako razmišljaš samo o pozitivnim stvarima, kao što je kako dobro obavljati svoju dužnost, i kako stati pred Boga, i ako daješ svoju energiju i vreme za te pozitivne stvari, onda će ono što zadobijaš biti drugačije. Zadobićeš najznačajniju korist. Znaćeš kako da živiš, kako da se ponašaš, kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari. Jednom kada naučiš kako da se suočiš sa svakom vrstom osobe, događaja i stvari, to će ti u velikoj meri omogućiti da se prirodno pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima. Kada prirodno možeš da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima, onda ćeš, a da toga nisi ni svestan, postati osoba koju Bog prihvata i voli. Razmisli o tome, zar to nije dobro? Možda to još ne znaš, ali u procesu življenja i prihvatanja Božjih reči i istina-načela, neprimetno ćeš početi da živiš, da posmatraš ljude i stvari, da se ponašaš i deluješ u skladu s Božjim rečima. To znači da ćeš se nesvesno pokoriti Božjim rečima, pokoriti se Njegovim zahtevima i udovoljiti im. Tada ćeš već postati osoba koju Bog prihvata, kojoj veruje i koju voli, a da toga nisi ni svestan. Zar to nije sjajno? (Jeste.) Zato, ako posvetiš svoju energiju i vreme da težiš istini i da dobro obavljaš svoju dužnost, ono što na kraju zadobiješ biće najvrednije stvari. Nasuprot tome, ako uvek živiš zbog svojih osećanja, tela, dece, rada, ugleda i dobiti, ako si uvek upetljan u te stvari, šta ćeš na kraju zadobiti? Samo prazninu. Nećeš dobiti ništa i udaljavaćeš se sve više i više od Boga, i na kraju će te se Bog u potpunosti gnušati i odbaciti te. Tada će se tvoj život završiti i izgubićeš šansu za spasenje. Stoga, roditelji u vezi sa svojom odraslom decom treba da otpuste sve svoje emocionalne brige, osećaj privrženosti i sklonost da im se petljaju u život, bez obzira na to kakva očekivanja imaju od njih. Na emotivnom nivou, iz statusa ili položaja roditelja, ne bi trebalo da imaju nikakva očekivanja od svoje dece. Ako si u stanju to da postigneš, to je divno! U najmanju ruku, ispunićeš svoje roditeljske obaveze i bićeš odgovarajuća osoba – koja je usput i roditelj – u očima Boga. Bez obzira na to iz koje ljudske perspektive posmatraš, postoje načela za ono što ljudi treba da urade, kao i perspektiva i stav koje treba da usvoje, a Bog ima merila u vezi sa tim stvarima. Zar nije tako? (Jeste.) Hajde ovde da zaključimo naš razgovor u zajedništvu o očekivanjima koja roditelji imaju od svog potomstva i o načelima koja bi trebalo da primenjuju kada njihova deca odrastu. Do viđenja!

21. maj 2023. godine