Na našem prošlom okupljanju razgovarali smo o otpuštanju bremena koja potiču iz porodice. Tako smo se dotakli teme otpuštanja očekivanja nečijih roditelja. Takva očekivanja vrše neku vrstu nevidljivog pritiska na svakoga, zar ne? (Da.) Ona su jedno od bremena koja potiču iz porodice. Otpuštanje očekivanja tvojih roditelja znači otpuštanje pritiska i bremena koje tvoji roditelji nameću tvom životu, postojanju i putu kojim ideš. To jest, kada očekivanja tvojih roditelja utiču na put koji si izabrao u životu, na obavljanje tvoje dužnosti, na tvoj hod pravim putem i na tvoju slobodu, na prava i instinkte, tada njihova očekivanja predstavljaju neku vrstu pritiska i bremena. To breme su stvari koje ljudi treba da otpuste tokom svog života, postojanja i vere u Boga. Zar o tome nismo već razgovarali u zajedništvu? (Jesmo.) Naravno, očekivanja nečijih roditelja dotiču se mnogih stvari; na primer, nečijeg obrazovanja, posla, braka, porodice, pa čak i karijere, životnih izgleda, budućnosti i tako dalje. Iz perspektive roditelja, svako očekivanje koje imaju za svoje dete je logično, pravično i razumno. Ne postoji nijedan roditelj koji nema očekivanja od svog deteta. Može da ih ima više ili manje, možda su ona veća ili manja, ili može da ima drugačija očekivanja za svoje dete u određenim razdobljima. Nada se da će njegovo dete imati dobre ocene, da će imati uspešnu karijeru, da će dobro zarađivati i da će mu u braku sve ići glatko i srećno. Roditelji čak imaju razna očekivanja po pitanju porodice, karijere, životnih izgleda svog deteta i tako dalje. Iz perspektive roditelja, sva ta očekivanja su veoma legitimna, ali iz perspektive njihovog deteta, sva ta očekivanja ga u velikoj meri ometaju da donosi ispravne odluke, pa čak ometaju i njegovu slobodu i prava ili interese koje ima kao normalna osoba. Istovremeno, ta očekivanja mu takođe smetaju da svoj kov iskoristi na normalan način. Ukratko, iz bilo koje perspektive da gledamo na to, bilo da je iz perspektive roditelja, ili iz perspektive njihovog deteta, ako očekivanja roditelja prevazilaze obim onoga što osoba normalne ljudskosti može da podnese, ako prevaziđu obim onoga što instinkti osobe normalne ljudskosti mogu da postignu, ili ako prevazilaze ljudska prava koja osoba normalne ljudskosti treba da poseduje, ili dužnosti i obaveze koje Bog zadaje ljudima, i tako dalje, onda su ta očekivanja neprikladna i nerazumna. Naravno, može se reći i da roditelji ne treba da imaju ta očekivanja, i da ona ne treba da postoje. Na osnovu toga, deca treba da otpuste ta roditeljska očekivanja. To jest, kada roditelji zauzmu perspektivu ili stav roditelja, čini im se da imaju pravo da očekuju da će njihovo dete uraditi ovo ili ono, i da će njihovo dete krenuti određenim putem i izabrati određeni način života, sredinu za učenje ili posao, brak, porodicu i tako dalje. Međutim, kao normalni ljudi, roditelji ne bi trebalo da zauzimaju perspektivu ili poziciju roditelja, ne bi trebalo da koriste svoj identitet roditelja da zahtevaju od svog deteta da uradi bilo šta izvan opsega obaveza koje odanost roditeljima podrazumeva ili izvan opsega ljudskih sposobnosti. Ne treba ni da se mešaju u razne odluke koje njihovo dete donosi, i ne treba svom detetu da nameću svoja očekivanja, svoje sklonosti, svoje nedostatke i nezadovoljstvo, niti bilo koji od svojih interesa. To je ono što roditelji ne treba da rade. Kada roditelji imaju očekivanja koja ne treba da imaju, njihovo dete treba da im pristupi na pravi način. Što je još važnije, njihovo dete bi trebalo da bude u stanju da razazna prirodu tih očekivanja. Ako možeš jasno da vidiš da te roditeljska očekivanja lišavaju ljudskih prava i da su ta očekivanja neka vrsta uznemiravanja ili ometanja kada je u pitanju tvoj izbor pozitivnih stvari i pravog puta, onda treba da otpustiš ta očekivanja i da ih zanemariš. To treba da uradiš zato što na to imaš pravo, to je pravo koje je Bog dao svakom stvorenom ljudskom biću, a tvoji roditelji ne treba da misle da imaju pravo da se mešaju u tvoj životni put i tvoja ljudska prava, samo zato što su te rodili i zato što su tvoji roditelji. Stoga, svako stvoreno biće ima pravo da kaže „ne” bilo kojem nerazumnom, neprikladnom ili čak neprimerenom očekivanju roditelja. Apsolutno možeš da odbiješ da ispuniš očekivanja svojih roditelja. Odbijanje da prihvatiš ili preuzmeš bilo koje od očekivanja svojih roditelja je način da primenjuješ otpuštanje njihovih neprimerenih očekivanja.

Kada je reč o otpuštanju očekivanja roditelja, koje istine ljudi treba da shvate? To jest, da li znaš na kojim se istinama zasniva otpuštanje očekivanja nečijih roditelja ili kojih se načela istine pridržava? Ako veruješ da su ti roditelji najbliži ljudi na svetu, da su ti gazde i vođe, da su to ljudi koji su te rodili i odgojili, obezbedili hranu, odeću, dom i prevoz, koji su te podigli i tvoji su dobrotvori, da li će ti biti lako da otpustiš njihova očekivanja? (Neće.) Ako veruješ u to, vrlo je verovatno da ćeš očekivanjima svojih roditelja pristupiti iz telesne perspektive, i biće ti teško da se oslobodiš bilo kojih njihovih neprikladnih i nerazumnih očekivanja. Bićeš vezan i ugušen njihovim očekivanjima. Čak i ako se u srcu osećaš nezadovoljno i nevoljno, nećeš imati snage da se otrgneš od tih očekivanja, i nećeš imati drugog izbora nego da ih pustiš da idu svojim prirodnim tokom. Zašto ćeš morati da ih pustiš da idu svojim prirodnim tokom? Zato što bi, ako bi otpustio, zanemario ili odbacio očekivanja svojih roditelja, osetio da si odrođeno dete, da si nezahvalan, da si izneverio svoje roditelje i da nisi dobra osoba. Ako prihvatiš telesnu perspektivu, učinićeš sve što možeš da iskoristiš svoju savest da bi se odužio roditeljima za njihovu dobrotu, da bi bio siguran da sve što su tvoji roditelji propatili za tvoje dobro nije bilo uzaludno i da ćeš takođe želeti da ostvariš njihova očekivanja. Trudićeš se da postigneš sve što od tebe traže, da izbegneš da ih razočaraš, da postupaš ispravno prema njima, i odlučićeš da se brineš o njima kada ostare, da im pozne godine budu srećne, a čak ćeš razmišljati i malo dalje, o organizaciji njihovih sahrana, što će istovremeno zadovoljiti i njih i tvoju želju da budeš odano dete. Dok žive u ovom svetu, ljudi trpe uticaj raznih vrsta javnog mišljenja i atmosfere koja vlada u društvu, kao i različitih misli i stavova koji su omiljeni u društvu. Ako ljudi ne shvate istinu, oni te stvari mogu da sagledaju samo iz perspektive telesnih osećanja, i samim tim njima mogu da upravljaju samo iz te perspektive. Tokom tog razdoblja, smatraćeš da tvoji roditelji rade mnoge stvari koje jedan roditelj ne bi trebalo da radi, do te mere da ćeš u dubini svog srca čak osećati prezir i odbojnost prema nekim njihovim postupcima i ponašanju, kao i prema njihovoj humanosti, karakteru i metodama i načinima obavljanja stvari, ali ćeš i dalje želeti da budeš odano dete, da im iskažeš poštovanje i udovoljiš im, i nećeš se usuditi da ih zanemariš na bilo koji način. To ćeš, s jedne strane, učiniti da bi izbegao da te društvo odbaci, a u drugom da bi zadovoljio potrebe svoje savesti. Sve te stavove je u tebe utisnulo čovečanstvo i društvo, tako da će ti biti veoma teško da se nosiš sa očekivanjima svojih roditelja i svojim odnosom sa njima na razuman način. Bićeš primoran da im pristupiš kao odano dete, da se ne buniš ni protiv jednog njihovog postupka; nećeš imati drugog izbora, samo ćeš za to biti sposoban i u takvim uslovima će ti biti još teže da otpustiš očekivanja svojih roditelja. Ako ih zaista otpustiš u svom srcu, onda ćeš i dalje morati da nosiš još jedno breme ili pritisak, a to je osuda društva, tvoje šire i uže porodice. Čak ćeš morati da trpiš osudu, optužbu, prokletstvo i prezir koji dopiru iz dubine tvog srca, koji ti govore da si ništa, da nisi odano dete, da si nezahvalna, ili čak stvari kao što su: „Ti si nezahvalna, ti si jedan neposlušni stvor, majka te je loše vaspitala”, koje ljudi u sekularnom društvu govore – drugim rečima, sve vrste neprijatnih stvari. Ako ne shvatiš istinu, naći ćeš se u takvoj neprilici. To jest, kada duboko u srcu svesno otpustiš očekivanja svojih roditelja, ili kada ih nevoljno otpustiš, pojaviće se druga vrsta bremena ili pritiska duboko u tvom srcu; taj pritisak dolazi od društva i od griže tvoje savesti. Dakle, kako možeš da otpustiš očekivanja svojih roditelja? Postoji put za rešavanje tog problema. Nije teško – ljudi treba da ulože trud u istinu i da stanu pred Boga da traže i shvate istinu, i tada će problem biti rešen. Dakle, koji aspekt istine treba da shvatiš da se ne bi plašio da ćeš biti opterećen osudom javnosti, ili grižom savesti u dubini srca, ili optužbama i verbalnim zlostavljanjem svojih roditelja kada otpuštaš njihova očekivanja? (Da smo samo stvorena bića pred Bogom. U ovom svetu ne treba samo da ispunjavamo svoje obaveze prema roditeljima, već, što je još važnije, da dobro obavljamo svoje dužnosti i da ispunjavamo svoje obaveze. Ako to uspemo da prozremo, možda nećemo biti pod prevelikim uticajem naših roditelja ili osude javnosti kada budemo otpustili očekivanja naših roditelja.) Da li još neko želi nešto da kaže o tome? (Prošli put, Bog je govorio u zajedništvu da kada napuštamo svoje domove da bismo obavljali svoje dužnosti, s jedne strane, to je zbog objektivnih okolnosti – moramo da napustimo svoje roditelje da bismo obavljali svoje dužnosti, te ne možemo da se brinemo o njima – što znači da ne odlučujemo da ih napustimo da bismo izbegli svoje odgovornosti. S druge strane, napuštamo svoje domove jer nas je Bog pozvao da obavljamo svoje dužnosti, tako da ne možemo da budemo sa roditeljima, ali i dalje brinemo o njima – to nije isto kao da ne želimo da ispunimo svoje odgovornosti prema njima i da ne budemo odani.) Ta dva razloga su istina i činjenice koje ljudi treba da shvate. Ako to shvate, duboko u srcu će se osetiti malo mirnije i lakše kada otpuste očekivanja svojih roditelja, ali da li to može da reši ovaj problem iz korena? Da nema uticaja nekih bitnijih spoljnih okolnosti, da li bi tvoja sudbina bila povezana sa sudbinom tvojih roditelja? Da ne veruješ u Boga i da radiš i provodiš svoje dane na normalan način, da li bi definitivno mogao da budeš uz svoje roditelje? Da li bi sigurno mogao da budeš odano dete? Da li bi sigurno mogao da ostaneš uz njih i da im se odužiš za njihovu dobrotu? (Ne mora da znači.) Da li postoji osoba koja celog života radi sve da bi se odužila za dobrotu svojih roditelja? (Ne.) Takvi ljudi ne postoje. Stoga bi trebalo da spoznaš to pitanje i da sagledaš njegovu suštinu iz drugačije perspektive. To je dublja istina koju treba da shvatiš po ovom pitanju. To je i činjenica, a i više od toga, to je suština ovih stvari. Koju istinu treba da shvatiš po pitanju otpuštanja očekivanja tvojih roditelja? S jedne strane, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci; s druge, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, niti tvoje sudbine. Zar to nije istina? (Jeste.) Ako razumeš te dve istinite činjenice, zar ti neće biti lakše da otpustiš očekivanja svojih roditelja? (Biće.)

Prvo ćemo govoriti o aspektu istine koji glasi: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci.” Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – na šta se to odnosi? Zar se to ne odnosi na dobrotu koju su ti roditelji pružili podižući te? (Da.) Roditelji su ti pružili dobrotu podižući te, tako da ti je veoma teško da otpustiš odnos sa njima. Smatraš da moraš da uzvratiš njihovu dobrotu, da u suprotnom ne bi ispalo da si odrođeno dete; veruješ da moraš da pokažeš odanost prema roditeljima, da moraš da slušaš svaku njihovu reč, da moraš da udovoljiš svakoj njihovoj želji i zahtevu, i da ih, štaviše, ne razočaraš – po tvom uverenju, tako uzvraćaš za njihovu dobrotu. Naravno, ima i ljudi koji imaju dobar posao i dobro zarađuju, te roditeljima pružaju neka materijalna zadovoljstva i sjajan materijalni život, omogućavaju im da uživaju u njihovoj uspešnosti i pružaju im mogućnost da žive bolje. Na primer, recimo da roditeljima kupiš kuću i automobil, izvodiš ih u fine restorane da jedu specijalitete svih vrsta, i vodiš ih na putovanja u poznata turistička mesta i rezervišeš im luksuzan smeštaj, kako bi ih usrećio i omogućio im da uživaju u svemu tome. Sve to činiš da bi se roditeljima odužio za dobrotu, da bi osetili da su dobili nešto zauzvrat što su te odgojili i voleli, i da ih nisi razočarao. S jedne strane, radiš to da bi tvoji roditelji videli, s druge da bi ljudi oko tebe videli, da bi društvo videlo, a istovremeno daješ sve od sebe da zadovoljiš potrebe svoje savesti. Sa koje god strane gledaš na to, bez obzira šta pokušavaš da zadovoljiš, u svakom slučaju, sve to u velikoj meri činiš da bi se odužio za dobrotu svojih roditelja, a suština tih postupaka je da se odužiš za dobrotu koju su ti roditelji pružili podižući te. Dakle, zašto imaš tu zamisao da se odužiš za dobrotu svojih roditelja? Zato što veruješ da su te roditelji rodili i da im nije bilo lako da te odgajaju; na taj način tvoji roditelji neprimetno postaju tvoji zajmodavci. Misliš da imaš dug prema roditeljima i da moraš da im se odužiš. Veruješ da ćeš imati ljudskost samo ako im uzvratiš i budeš istinski odano dete i da je uzvraćanje njima moralno merilo koje čovek treba da poseduje. Dakle, takve zamisli, pogledi i postupci nastaju, u suštini, zato što veruješ da imaš dug prema roditeljima i da moraš da im ga vratiš; u velikoj meri, tvoji roditelji su tvoji zajmodavci, to jest, veruješ da im duguješ za dobrotu koju su ti pružili. Sada kada imaš sposobnost da im to uzvratiš i nadoknadiš, upravo to i činiš – u skladu sa svojim mogućnostima, nadoknađuješ im to novcem i privrženošću. Dakle, da li je to pokazivanje prave ljudskosti? Da li je to istinsko načelo primene? (Nije.) Zašto kažem da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci? Pošto je izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” istinita, ako svoje roditelje smatraš svojim dobrotvorima i zajmodavcima, i ako sve što radiš ima za cilj da im nadoknadiš njihovu dobrotu, da li su ta ideja i gledište u redu? (Nisu.) Zar to „nisu” nije izgovoreno uz mnogo oklevanja? Koja od ovih izjava je istinita: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” ili „Tvoji roditelji su tvoji dobrotvori i moraš da im se odužiš”? („Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” je istinita.) Pošto je izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” istinita, da li je onda izjava „Tvoji roditelji su tvoji dobrotvori i moraš da im se odužiš” istinita? (Nije.) Zar to nije u suprotnosti sa izjavom: „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci”? (Jeste.) Nije bitno koja od tih izjava kod tebe izaziva grižu savesti – šta jeste bitno? Bitno je koja je od tih izjava istinita. Ti moraš da prihvatiš izjavu koja je istinita, čak i ako te zbog nje grize savest i osećaš se neprijatno, jer je ona istinita. Iako je izjava „Tvoji roditelji su tvoji dobrotvori i moraš da im se odužiš” u skladu sa čovekovim moralnim merilima ljudskosti i sa svešću čovekove savesti, ona nije istinita. Iako ta izjava čini da ti savest bude mirna i zadovoljna, moraš da je otpustiš. To je stav koji moraš da poseduješ kada je u pitanju prihvatanje istine. Dakle, koja od izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” i „Tvoji roditelji su tvoji dobrotvori i moraš da im se odužiš”, zvuči ugodnije, više je u skladu sa ljudskošću i osećajem tvoje savesti, i više u skladu sa moralnim merilima ljudskosti? (Druga izjava.) Zašto ona? Zato što ispunjava i zadovoljava čovekove emocionalne potrebe. Međutim, ona nije istinita i Bog je prezire. Dakle, da li se zbog izjave „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” ljudi osećaju neprijatno? (Da.) Šta ljudi osećaju i poimaju kada čuju tu izjavu? (Da joj pomalo nedostaje savesti.) Osećaju da joj nedostaje malo ljudskih osećanja, zar ne? (Da.) Neki ljudi kažu: „Ako čovek nema ljudska osećanja, da li je još uvek ljudsko biće?” – ako ljudi nemaju ljudska osećanja, da li su ljudi? Izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” zvuči kao da joj nedostaje ljudsko osećanje, ali ona iskazuje činjenicu. Ako pristupiš svom odnosu sa roditeljima na racionalan način, otkrićeš da izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” iz samog korena jasno objašnjava odnos koji svako ima sa svojim roditeljima, kao i suštinu i koren međuljudskih odnosa. Iako ti to uznemirava savest i ne zadovoljava tvoje emocionalne potrebe, to je i dalje činjenica i to je i dalje istina. Ta istina može da ti omogući da na razuman i ispravan način pristupiš dobroti koju su ti roditelji pružili podižući te. Takođe, može da ti omogući da pristupiš bilo kojem od očekivanja tvojih roditelja na razuman i ispravan način. Naravno, ona još više može da ti omogući da pristupiš svom odnosu sa roditeljima na racionalan i ispravan način. Ako možeš tako da pristupiš svom odnosu sa roditeljima, onda možeš to razumno da rešavaš. Neki ljudi kažu: „Te istine su veoma dobro izrečene i zvuče veoma strastveno, ali zašto ljudi, kada ih čuju, osećaju da ih je pomalo nemoguće ostvariti? Posebno izjavu ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’ – zašto ljudi kada čuju tu istinu osećaju da je njihov odnos sa roditeljima sve udaljeniji i otuđeniji? Zašto osećaju da nema privrženosti između njih i njihovih roditelja?” Da li istina namerno pokušava da udalji ljude jedne od drugih? Da li istina namerno pokušava da preseče veze između ljudi i njihovih roditelja? (Ne.) Dakle, koji rezultati mogu da se postignu shvatanjem ove istine? (Shvatanje te istine može da nam omogući da sagledamo naš odnos sa roditeljima kakav zaista jeste – ta istina nam saopštava pravu prirodu tog pitanja.) To je tačno, to ti omogućava da vidiš pravu prirodu tog pitanja, da pristupiš i postupaš sa tim pitanjima razumno i da ne živiš u okviru svoje privrženosti ili u okviru telesnih međuljudskih odnosa, zar ne?

Hajde da razgovaramo o tome kako izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” treba da se protumači. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – zar to nije činjenica? (Jeste.) Pošto je to činjenica, ispravno je da objasnimo pitanja koja sadrži. Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu kada ga dobiju. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima u skladu sa ovom idejom, ako im vraćaš dug i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome sputavati i vezivati tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci, tako da nemaš obavezu da ostvariš sva njihova očekivanja. Nemaš obavezu da platiš račun za njihova očekivanja. To jest, oni mogu da imaju svoja očekivanja. Ti donosiš sopstvene odluke i imaš životni put i sudbinu koju ti je Bog odredio, a to nema nikakve veze s tvojim roditeljima. Dakle, kada neko od tvojih roditelja kaže: „Ti si odrođeno dete. Godinama te nema da nas obiđeš, a ko zna koliko je dana prošlo od kada si nas poslednji put zvala. Bolesni smo i nema ko da brine o nama. Baš smo te uzalud odgajili. Ti si jedna bezosećajna nezahvalnica i neblagodarno dete!” ako ne shvataš istinitu izjavu „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci”, njihove reči će ti kao bodež probiti srce i savest će ti biti prokleta. Svaka od tih reči će ti se usaditi u srce i zbog njih ćeš se stideti da se suočiš sa svojim roditeljima, osećaćeš da si im dužna i osećaćeš krivicu prema njima. Kada tvoji roditelji kažu da si bezosećajna nezahvalnica, zaista ćeš pomisliti: „Potpuno su u pravu. Podigli su me do ovog uzrasta a ja im nisam omogućila da uživaju baš nimalo u mojem uspehu. Sada su bolesni i nadaju se da mogu da ostanem pored njih, da im služim i pravim im društvo. Bila sam im potrebna da im se odužim za njihovu dobrotu, ali nisam bila tu. Zaista sam bezosećajna nezahvalnica!” Ti ćeš sebe odrediti kao bezosećajnu nezahvalnicu – da li je to razumno? Da li si bezosećajna nezahvalnica? Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju. Ako si odana roditeljima, ako nisi bezosećajna nezahvalnica i ako ceo dan provodiš s njima, bdijući nad njima, zar se neće razboleti? Zar neće umreti? Ako će da se razbole, zar se neće u svakom slučaju razboleti? Ako će da umru, zar neće u svakom slučaju umreti? Zar nije tako? Da su tvoji roditelji rekli da si bezosećajna nezahvalnica, da nemaš savesti i da si nezahvalno dete, da li bi se uznemirila? (Da.) A sad? (Sada se ne bih uznemirila.) Dakle, kako je taj problem rešen? (Tako što je Bog rekao da bez obzira na to da li su naši roditelji bolesni ili ne i da li žive ili umiru, to nema nikakve veze s nama, sve to određuje Bog. I da sedimo pored njih, ne bismo mogli ništa da uradimo, tako da ako kažu da smo bezosećajni nezahvalnici, to nema nikakve veze s nama.) Bez obzira na to da li te roditelji nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, bar obavljaš dužnost stvorenog bića pred Stvoriteljem. Dokle god nisi nezahvalna u Božjim očima, to je dovoljno. Nije bitno šta ljudi kažu. Ono što tvoji roditelji kažu o tebi nije nužno tačno i ono što oni kažu nije korisno. Božje reči treba da ti budu osnova. Ako Bog kaže da si odgovarajuće stvoreno biće, onda je nebitno da li te ljudi nazivaju bezosećajnom nezahvalnicom, ne mogu ništa da postignu. Radi se o tome da će ljudi biti pogođeni tim uvredama zbog dejstva svoje savesti, ili kada ne razumeju istinu a rast im je mali, biće donekle loše raspoloženi, osećaće se malo deprimirano, ali kada se vrate pred Boga, sve će to biti rešeno i više im neće predstavljati problem. Da li je rešeno pitanje uzvraćanja dobrote nečijih roditelja? Da li vam je ovo pitanje jasno? (Jeste.) Koju činjenicu ljudi ovde treba da razumeju? Tvoj odgoj je odgovornost tvojih roditelja. Oni su odlučili da te rode, tako da imaju odgovornost i obavezu da te odgoje. Odgajajući te u odraslu osobu, oni ispunjavaju svoju odgovornost i svoju obavezu. Ne duguješ im ništa, tako da ne moraš ništa da im nadoknadiš. Ne moraš da im nadoknadiš – to jasno pokazuje da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci i da ne moraš ništa da učiniš za njih u zamenu za njihovu dobrotu. Ako ti okolnosti omogućavaju da ispuniš deo svoje odgovornosti prema njima, onda to i učini. Ako ti tvoje okruženje i objektivne okolnosti ne dozvoljavaju da ispuniš svoju obavezu prema njima, onda ne moraš previše da razmišljaš o tome i ne treba da misliš da si im dužan, jer tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Bez obzira na to da li pokazuješ odanost roditeljima ili ispunjavaš svoju odgovornost prema njima, ti samo preuzimaš perspektivu deteta i ispunjavaš deo svoje odgovornosti prema ljudima koji su te jednom rodili i odgojili. Ali to sigurno ne možeš da radiš iz perspektive oduživanja, ili iz perspektive da su „tvoji roditelji tvoji dobrotvori i da moraš da im se odužiš”, da moraš da im nadoknadiš njihovu dobrotu.

U svetu nevernika postoji izreka: „Vrane se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, a jagnjad kleče da bi mogla da sisaju majčino mleko.” Postoji i izreka: „Odrođen čovek je gori od zveri.” Kako samo grandiozno zvuče te izreke! Zapravo, pojave koje prva izreka pominje, vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko, zaista postoje, to su činjenice. Međutim, to su naprosto pojave u životinjskom svetu. To je samo neka vrsta zakona koji je Bog uspostavio za razna živa bića i kojeg se pridržavaju sve vrste živih bića, uključujući i ljude. Činjenica da se sve vrste živih bića pridržavaju tog zakona još je jedan pokazatelj da je Bog stvorio sva živa bića. Nijedno živo biće ne može da prekrši taj zakon i nijedno živo biće ne može da ga prevaziđe. Čak i donekle svirepi mesožderi poput lavova i tigrova neguju svoje potomstvo i ne grizu ih dok ne odrastu. To je životinjski instinkt. Bez obzira na to kojoj vrsti pripadaju, jesu li su svirepe ili dobre i nežne, sve životinje poseduju taj instinkt. Sve vrste stvorenja, uključujući i ljude, mogu da nastave da se razmnožavaju i opstaju samo ako se pridržavaju tog instinkta i tog zakona. Da se nisu pridržavali tog zakona, ili da nisu imali taj zakon i taj instinkt, ne bi mogli da se razmnožavaju i da prežive. Biološki lanac ne bi postojao, kao ni ovaj svet. Zar to nije tačno? (Jeste.) Vrane koje se svojim majkama odužuju tako što ih hrane, i jaganjci koji kleče da bi mogli da sisaju majčino mleko upravo pokazuju da se životinjski svet pridržava tog zakona. Sve vrste živih bića imaju taj instinkt. Kada se potomci rode, o njima se brinu i neguju ih ženke ili mužjaci, dok ne stasaju. Sve vrste živih bića su u stanju da ispune svoje odgovornosti i obaveze prema svom potomstvu, savesno i marljivo podižući sledeću generaciju. To bi još više trebalo da bude slučaj kod ljudi. Ljudi sebe nazivaju višom životinjskom vrstom – ako ne mogu da se pridržavaju tog zakona i ako im nedostaje taj instinkt, onda su ljudi niži od životinja, zar ne? Stoga, bez obzira na to koliko su te roditelji negovali dok su te odgajali i koliko su ispunjavali svoju odgovornost prema tebi, oni su radili samo ono što je trebalo u okviru sposobnosti stvorenog čoveka – to je bio njihov instinkt. Pogledaj samo ptice, više od mesec dana pre parenja one neprekidno traže bezbedno mesto da sviju gnezdo. Mužjaci i ženke odleću u smenama, donose različite vrste biljaka, perja i grančica kako bi počeli da grade svoja gnezda u srazmerno gustim krošnjama. Mala gnezda koja su različite vrste ptica izgradila neverovatno su čvrsta i složena. Ptice ulažu sav taj trud u svijanje gnezda i izgradnju skloništa zarad svog potomstva. Kada sagrade svoja gnezda i dođe vreme ležanja na jajima, u svakom gnezdu uvek leži jedna ptica; mužjaci i ženke se smenjuju 24 sata dnevno i neverovatno su brižni – kada se jedna od njih vrati, druga ubrzo odleti. Nedugo nakon toga, ptići se izlegu, izbace glavice iz svojih jaja i počnu da cvrkuću među krošnjama. Odrasle ptice odleću i doleću, čas stižu da nahrane svoje ptiće crvima, čas se ponovo vraćaju da ih nahrane nečim drugim, pokazujući neverovatnu brigu. Posle nekoliko meseci, neki ptići su poodrasli i mogu da stoje na ivici svojih gnezda i mašu krilima; njihovi roditelji odleću i doleću na smenu, hraneći i čuvajući svoje ptiće. Jedne godine, video sam vranu kako leti i drži ptiče u kljunu. Ptiče je očajnički kreštalo, što se moglo shvatiti kao dozivanje u pomoć. Vrana je letela s ptičetom u kljunu, a nju je jurio par odraslih ptica. Te dve ptice su takođe očajnički kreštale, a na kraju je vrana odletela daleko. Ptiče bi verovatno stradalo bez obzira na to da li bi njegovi roditelji uspeli da sustignu vranu. Dve odrasle ptice koje su jurile za mladunčetom toliko su pištale i kreštale da su uzbudile ljude na zemlji – da li možeš da zamisliš koliko je tužno to zvučalo? Zapravo, one sigurno nisu imale samo jedno mladunče. Mora da su u gnezdu imale tri-četiri ptića, ali kada je jedno ukradeno, jurili su za njim, pišteći i krešteći. Takav je životinjski i biološki svet – živa bića su u stanju da neumorno neguju svoje potomstvo. Ptice se svake godine vraćaju i grade nova gnezda, svake godine rade isto; izlegu svoje ptiće, hrane ih i uče kako da lete. Dok ptići uče da lete, ne lete mnogo visoko, a ponekad i padnu na tle. Čak smo ih nekoliko puta spasili i brzo ih vratili u njihova gnezda. Roditelji ih uče svakog dana, a pre ili kasnije svi ti ptići će napustiti svoja gnezda i odleteti, ostavljajući za sobom prazna gnezda. Sledeće godine, novi parovi ptica dolaze da grade gnezda, da izlegu svoja jaja i da neguju svoje ptiće. Sve vrste živih bića i životinja poseduju te instinkte i zakone, i veoma ih se dobro pridržavaju, sprovodeći ih do savršenstva. To je nešto što nijedan čovek ne može da uništi. Postoje i neke posebne životinje, kao što su tigrovi i lavovi. Kada te životinje odrastu, one napuštaju roditelje, a neki mužjaci čak postaju rivali, grizu se, nadmeću i bore po potrebi. To je normalno, to je zakon. Nisu baš privrženi, i ne žive okruženi svojim osećanjima kao ljudi, govoreći: „Moram da im se odužim za njihovu dobrotu, moram to da im nadoknadim – moram da slušam svoje roditelje. Ako ne pokažem odanost roditeljima, ljudi će me osuđivati, grditi i kritikovati iza leđa. Ne bih to mogao da podnesem!” Takve stvari se ne govore u životinjskom svetu. Zašto ljudi govore takve stvari? Jer u društvu i unutar grupa ljudi postoje razne netačne ideje i saglasnosti. Kada takve stvari izvrše uticaj na ljude, kada ih nagrizu i pokvare, u ljudima se javljaju različiti načini tumačenja i bavljenja odnosom roditelja i dece, i na kraju počnu prema svojim roditeljima da se odnose kao prema svojim zajmodavcima – zajmodavcima kojima nikada u svom životu neće uspeti da vrate pozajmicu. Postoje čak i neki ljudi koji posle smrti roditelja celog života nose krivicu i smatraju sebe nedostojnim dobrote svojih roditelja zbog nečega što su uradili, a što nije usrećilo njihove roditelje ili nije bilo onako kako su roditelji želeli. Reci mi, zar to nije preterano? Ljudi žive okruženi svojim osećanjima, tako da se do njih može prodreti i mogu se omesti samo idejama koje proizilaze iz tih osećanja. Ljudi žive u okruženju koje je obojeno ideologijom iskvarenog čovečanstva, tako da do njih prodiru i uznemiravaju ih razne pogrešne ideje, što njihov život čini iscrpljujućim i manje jednostavnim od života drugih živih bića. Međutim, upravo sada, zato što Bog dela i zato što izražava istinu da bi ljudima rekao pravu prirodu svih ovih činjenica i da bi im omogućio da shvate istinu, nakon što shvatiš istinu, te pogrešne ideje i pogledi više te neće opterećivati i više ti neće služiti kao vodič za odnose sa roditeljima. Tada će ti život postati opušteniji. Opušten život ne znači da nećeš znati koje su tvoje odgovornosti i obaveze – i dalje ćeš to znati. Zavisi samo od toga koju perspektivu i metode ćeš izabrati da pristupiš svojim odgovornostima i obavezama. Jedan pravac je da kreneš putem osećanja i da se baviš njima na osnovu emocionalnih sredstava, kao i metoda, ideja i pogleda prema kojim Sotona upućuje čoveka. Drugi pravac je da se time pozabavimo na osnovu reči kojima je Bog podučio čoveka. Kada ljudi postupaju sa tim stvarima u skladu sa Sotoninim pogrešnim idejama i pogledima, oni mogu da žive samo upleteni u svoja osećanja i nikada nisu u stanju da razluče ispravno od pogrešnog. Pod tim okolnostima, oni nemaju drugog izbora nego da žive u zamci, uvek upleteni u stvari kao što su: „Ti si u pravu, ja nisam u pravu. Dao si mi više; dao sam ti manje. Nezahvalan si. Preterao si.” Samim tim, nikada ne govore jasno. Međutim, kada ljudi shvate istinu i kada pobegnu od svojih pogrešnih ideja i pogleda i od mreže osećanja, te stvari im postaju jednostavne. Ako se pridržavaš istina-načela, ideja ili pogleda koji su tačni i dolaze od Boga, tvoj život će postati veoma opušten. Ni mišljenje javnosti, ni svest o tvojoj savesti, ni breme tvojih osećanja neće više ometati način na koji se nosiš sa svojim odnosom sa roditeljima; nasuprot tome, te stvari će ti omogućiti da se suočiš sa tim odnosom na ispravan i razuman način. Ako se ponašaš u skladu sa istina-načelima koja je Bog dao čoveku, čak i ako te ljudi ogovaraju iza leđa, i dalje ćeš osećati mir i smirenost u dubini svog srca, i to nikako neće uticati na tebe. U najmanju ruku, nećeš više prekorevati sebe da si bezosećajni nezahvalnik, niti ćeš u dubini srca osećati grižu savesti. To je zato što ćeš znati da se svi tvoji postupci sprovode u skladu sa metodama kojima te je Bog naučio i da slušaš i pokoravaš se Božjim rečima i slediš Njegov put. Slušanje Božjih reči i hodanje Njegovim putem je osećaj savesti koji ljudi treba da poseduju najviše od svega. Bićeš prava osoba samo kada to postigneš. Ako to ne postigneš, onda si bezosećajni nezahvalnik. Zar nije tako? (Jeste.) Da li ti je to sada jasno? Jasno sagledavanje je jedan aspekt toga; drugi je da li ljudi mogu postepeno da prozru ovo pitanje i sprovedu istinu u delo. Da bi se to pitanje jasno sagledalo, ljudi moraju da iskuse stvari u određenom razdoblju. Ako žele da jasno vide ovu činjenicu i suštinu i da dostignu tačku u kojoj se principijelno bave pitanjima, to se ne može postići za kratko vreme, jer ljudi prvo moraju da odbace uticaj svih vrsta pogrešnih i rđavih ideja i pogleda. Drugi, važniji aspekt toga je da moraju da budu u stanju da reše ograničenja i uticaj sopstvene savesti i osećanja; pogotovo moraju da prevaziđu prepreku sopstvenih osećanja. Recimo da teoretski priznaješ da je Božja reč istina i da je tačna, i da znaš, teoretski, da su lažne ideje i stavovi koje Sotona usađuje u ljude pogrešni, ali naprosto ne možeš da prevaziđeš prepreku svojih osećanja, i da zbog svojih roditelja uvek osećaš neku nelagodu, smatraš da su ti pružili previše dobrote, da su uložili sebe, da su previše učinili i propatili za tebe, da su senke svega što su tvoji roditelji učinili za tebe, sve što su rekli, pa čak i svaki ceh koju su platili za tebe još uvek živi u tvom umu. Svaka od tih prepreka biće ti veoma važna prekretnica i neće ti biti lako da ih prevaziđeš. Zapravo, najteža prepreka koju ćeš morati da preskočiš ćeš biti ti sam. Ako možeš da prevaziđeš prepreku za preprekom, onda ćeš iz samog srca moći potpuno da otpustiš osećanja koja imaš prema roditeljima. Ne delim ovo s tobom da bih te naveo da izdaš svoje roditelje, i sigurno to ne radim da bih te naveo da povučeš granice između sebe i svojih roditelja – ne započinjemo pokret, nema potrebe da povlačimo bilo kakve granice. Ja o tome razgovaram u zajedništvu samo da bih ti preneo ispravno razumevanje ovih pitanja i da bih ti pomogao da prihvatiš ispravnu ideju i pogled. Pored toga, Ja razgovaram o ovome da te takve stvari ne bi uznemirile kada te zadese, da ti ne bi vezale ruke i noge, i što je još važnije, da kada naiđeš na te stvari, one ne utiču na tvoje obavljanje dužnosti stvorenog bića. Na taj način će Moje zajedništvo ostvariti svoj cilj. Naravno, mogu li ljudi koji žive u telu da dostignu tačku u kojoj ne gaje ništa od toga u svojim umovima, i u kojoj nema emocionalnih uplitanja između njih i njihovih roditelja? To bi bilo nemoguće. U ovom svetu, osim roditelja, ljudi imaju i decu – to su dva najbliža telesna odnosa među ljudima. Nemoguće je potpuno prekinuti vezu između roditelja i dece. Ne pokušavam da te nateram da zvanično izjaviš da ćeš prekinuti veze sa svojim roditeljima i da se više nikada nećeš viđati sa njima. Pokušavam da ti pomognem da na ispravan način upravljaš svojim odnosom sa njima. To su teške stvari, zar ne? Kako se tvoje razumevanje istine bude produbljivalo, i što stariji budeš, teškoće vezane za te stvari će se postepeno smanjivati i opadati. Kada ljudi prevale dvadesetu, oni osećaju drugačiji nivo privrženosti prema svojim roditeljima u poređenju sa onim kada imaju 30 ili 40 godina. Ta vezanost postaje još slabija pošto napune 50 godina, a suvišno je govoriti o tome kako je kada ljudi imaju 60 ili 70 godina. Tada je privrženost još slabija – menja se kako ljudi stare.

Istinita izjava „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci” je ispravno načelo primene koje ljudi treba da shvate kada je u pitanju način na koji pristupaju svojim roditeljima. Koje je drugo načelo primene? (Tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine.) Zar nije lakše razumeti i otpustiti „Tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine” u odnosu na „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci”? Naizgled se čini da su tvoji roditelji doneli na svet tvoj telesni život i da su ti oni dali život. Ali, iz Božje perspektive i na osnovu suštine tog pitanja, telesni život ti nisu dali roditelji, jer ljudi ne mogu da stvore život. Prosto rečeno, nijedna osoba ne može da stvori čovekov dah. Razlog zašto je telo svake osobe u stanju da postane osoba je taj što ima taj dah. U tom dahu leži čovekov život i to je znak žive osobe. Ljudi imaju taj dah i život, a izvor i poreklo toga nisu njihovi roditelji. Ljudi su samo rođeni pomoću roditelja koji su ih rodili – u suštini, Bog ljudima daje te stvari. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvog života, Gospodar tvog života je Bog. Bog je stvorio čovečanstvo, On je stvorio živote ljudi i dao je čovečanstvu dah života, koji je poreklo čovekovog života. Prema tome, zar nije lako razumeti rečenicu „Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života”? Dah ti nisu dali roditelji, a njegov nastavak još manje potiče od njih. Bog se brine o tebi i upravlja svakim tvojim danom. Tvoji roditelji ne mogu da odlučuju o tome kako će proteći svaki dan tvog života, da li će svaki tvoj dan biti srećan i glatko proteći, koga ćeš svakoga dana sresti i u kakvom ćeš okruženju svakodnevno živeti. Radi se samo o tome da se Bog brine o tebi preko tvojih roditelja – oni su naprosto ljudi koje je Bog poslao da se brinu o tebi. Ako ti roditelji nisu dali život kada si se rodio, da li su ti onda roditelji dali život koji si do sada proživeo? Opet nisu. Poreklo tvog života je još uvek Bog, a ne tvoji roditelji. Recimo da su te roditelji rodili, ali kada si imao jednu ili pet godina, Bog je odlučio da ti oduzme život. Da li bi tvoji roditelji mogli nešto da učine povodom toga? Šta bi tvoji roditelji učinili? Kako bi ti spasili život? Poslali bi te u bolnicu i poverili lekarima, koji bi pokušali da izleče tvoju bolest i spasu ti život. To je odgovornost tvojih roditelja. Međutim, ako bi Bog rekao da taj život i ta osoba ne treba da žive i da treba da se otelotvoriš u drugoj porodici, onda tvoji roditelji ne bi imali ni moć ni sredstva da ti spasu život. Mogli bi samo da gledaju kako tvoj mali život odlazi sa ovog sveta. Kada je život izgubljen, oni su nemoćni – sve što mogu da urade jeste da ispune svoju odgovornost kao roditelji i da te povere lekarima, koji bi pokušali da izleče tvoju bolest i spasu ti život, ali nije na tvojim roditeljima da odluče da li ćeš nastaviti da živiš ili ne. Ako Bog kaže da možeš da nastaviš da živiš, onda tvoj život postoji. Ako Bog kaže da tvoj život ne treba da postoji, onda ćeš izgubiti život. Da li tvoji roditelji mogu da učine nešto povodom toga? Mogu samo da se pomire sa tvojom sudbinom. Jednostavno rečeno, oni su samo obična stvorena bića. Oni jedino iz tvoje perspektive imaju poseban identitet – rodili su te i podigli, oni su tvoje gazde i tvoji roditelji. Ali iz Božje perspektive, oni su samo obični ljudi, oni su samo deo iskvarenog čovečanstva i u njima nema ničeg posebnog. Oni čak nisu gospodari ni svojih života, pa kako bi onda mogli da budu gospodari tvog? Iako su te rodili, oni ne znaju odakle je došao tvoj život i nisu mogli da odluče u koje vreme, u koji čas i na koje mesto će stići tvoj život, niti kakav će biti tvoj život. Oni ne znaju ništa od toga. Oni samo pasivno čekaju, čekaju na Božju neprikosnovenost i Njegovo uređenje. Bez obzira na to da li su srećni zbog toga ili ne, da li veruju ili ne, sve je to ipak orkestrirano i dešava se u Božjim rukama. Tvoji roditelji nisu gospodari tvog života – zar to nije lako shvatiti? (Jeste.) Tvoji roditelji su rodili tvoje telo, ali nisu rodili život tvog tela. To je činjenica. Mogu li tvoji roditelji uopšte i da kontrolišu koliko ćeš biti visok, kakva ti je fizička konstitucija, koje je boje ili koliko ti je gusta kosa, koji su ti hobiji i tako dalje? (Ne.) Tvoji roditelji ne mogu da odluče ni kakav će ti biti kvalitet kože ni kakve su ti crte lica. Neki roditelji su debeli, a rađaju decu koja su mršava i niska, sa malim nosevima i sitnim očima. Kada ih ljudi vide, pomisle: „Na koga liče ova deca? Na roditelje sigurno ne liče.” Roditelji ne mogu ni da odluče na koga će deca da im liče, zar ne? Neki roditelji su veoma robusni, a rađaju veoma mršavu i slabašnu decu; neki roditelji imaju veoma mršava i krhka tela, a rađaju neverovatno robusnu decu koja su jaka kao volovi. Neki roditelji su plašljivi kao miševi, a rađaju decu koja su izuzetno smela. Neki roditelji su predostrožni i oprezni, a rađaju decu koja su veoma ambiciozna i na kraju neki od njih postaju carevi, neki predsednici, a drugi vođe kriminalnih i odmetničkih grupa. Neki roditelji su poljoprivrednici, ali deca koju rode postaju visoki zvaničnici. Postoje i neki roditelji koji su lažljivi, ali rađaju decu koja su pristojna i bezazlena. Neki roditelji su nevernici, ili se čak možda klanjaju idolima i đavolima, a rađaju decu koja žele da veruju u Boga, koja ne mogu da žive bez vere u Boga. Neki roditelji kažu svojoj deci: „Poslaću te na univerzitet”, a deca kažu: „Ne, ja sam stvoreno biće, moram da obavim svoju dužnost!” Roditelji na to uzvrate: „Ti si mlada, ne moraš da obavljaš dužnost. Mi pomalo obavljamo svoje dužnosti jer smo stari i nemamo nikakvu perspektivu u životu; steći ćemo neke blagoslove za našu porodicu u budućnosti, tako da ti ne moraš. Tvoje je da vredno učiš, a kada završiš fakultet, treba da radiš na tome da postaneš visoki zvaničnik, da bih mogao s tobom da uživam u tvom uspehu.” Deca odgovaraju: „Ne. Ja sam stvoreno biće, obavljanje dužnosti je nešto najvažnije.” Naravno, postoje neki roditelji koji veruju u Boga i odriču se svojih porodica i svojih karijera, ali njihova deca odbijaju da ikada poveruju u Boga. Njihova deca su nevernici, i bez obzira na to kako gledate na tu decu i na njihove roditelje, ona ne liče na porodicu. Iako po izgledu, životnim navikama, pa čak i po nekim karakternim osobinama liče na porodicu, po hobijima, interesovanjima, težnjama i putevima kojima idu, potpuno su drugačiji. To su naprosto dve različite vrste ljudi koji idu različitim putevima. Dakle, postoje razlike između života ljudi, a to ne određuju njihovi roditelji. Roditelji ne mogu da odluče kakav će život imati njihova deca, niti u kakvim okolnostima su im deca rođena. Tvoji roditelji nisu ni gospodari tvog života, ni gospodari tvoje sudbine. Život ljudima ne daju roditelji – da li je čovekova sudbina bitnija ili manje bitna od njegovog života? Ljudima je i jedno i drugo bitno. Zašto je tako? Zato što to nisu stvari koje ljudi mogu da shvate, postignu ili kontrolišu koristeći svoje instinkte, sposobnosti ili kov. O ljudskim sudbinama i životnim putanjama odlučuje i njima upravlja Bog. Nijedna osoba ne može da donese bilo kakvu odluku u vezi sa ta dva pitanja. Ni ti ni tvoji roditelji ne birate u kojoj porodici ćeš se roditi, niti ko će ti biti roditelji u ovom životu. Tvoji roditelji su takođe bili pasivni u rađanju. Dakle, oni ne mogu da odluče u kojem će smeru ići tvoja sudbina, ne mogu da odluče da li ćeš biti veoma imućan i bogat, siromašan i skroman, ili samo prosečna osoba; ne mogu da odluče u kojem pravcu ćeš ići u ovom životu, gde ćeš živeti, ili kakav će ti biti brak, kakva će ti biti deca ili u kakvom ćeš materijalnom okruženju živeti, i tako dalje. Ima ljudi kojima je, pre nego što su dobili dete, išlo dobro u životu, imali su odeću i hranu i više novca nego što su mogli da potroše, ali kada je dete odraslo, ono je protraćilo bogatstvo svoje porodice i ma koliko novca da su roditelji zaradili, to nije bilo dovoljno da se nadoknadi sav novac koji je njihovo rasipno dete trošilo. Ima i ljudi koji su bili siromašni, ali nekoliko godina pošto što su dobili dete, njihovi porodični poslovi su počeli da napreduju, život im se poboljšao, sve je išlo glatko, a i njihova okolina je postajala sve bolja i bolja. Vidiš, to su sve stvari koje ovi roditelji nisu očekivali, zar ne? Roditelji ne mogu da odlučuju o sudbinama svoje dece i, naravno, oni takođe nemaju nikakve veze sa sudbinama svoje dece. Put kojim ideš, kuda ideš i koga sve srećeš u ovom životu, sa koliko katastrofa se suočavaš, na koliko lepih stvari i na koliko bogatstva naiđeš – sve to nema nikakve veze sa tvojim roditeljima, niti sa njihovim očekivanjima. Svaki roditelj želi da njegovo dete uspe u svetu, ali da li se ta želja uvek ostvaruje? Ne mora da znači. Neka deca uspevaju u svetu, kao što su njihovi roditelji želeli, i postaju visoki zvaničnici, bogate se i dobro žive, ali im se roditelji razbole i umru u roku od nekoliko godina bez mogućnosti da uživaju u bilo čemu od te dobre sreće ili da uživaju u bilo čemu što taj uspeh pruža. Da li sudbina neke osobe ima ikakve veze s roditeljima? Nema. Stvari ne stoje tako da možeš da postigneš bilo šta što tvoji roditelji očekuju od tebe. Čovekova sudbina nema nikakve veze s roditeljima, a roditelji ne mogu da odlučuju o njegovoj sudbini. Iako su te roditelji rodili, pa čak i ako su učinili mnogo toga da bi položili temelje tvojim izgledima u životu, tvojim idealima i tvojoj sudbini u budućnosti, oni ne mogu da odluče kakva će biti tvoja sudbina ili tvoj budući životni put – te stvari nemaju nikakve veze s njima. Prema tome, tvoji roditelji nisu gospodari tvoje sudbine i ne mogu ništa da promene u vezi s tobom. Ako ti je suđeno da budeš bogat, onda bez obzira na to koliko su tvoji roditelji siromašni ili nesposobni, ti ćeš steći bogatstvo koje treba da stekneš. Ako ti je suđeno da budeš siromašna, obična ili ponizna osoba, onda bez obzira na to koliko su tvoji roditelji sposobni, oni neće moći da ti pomognu. Ako te je Bog izabrao i ako pripadaš Božjem izabranom narodu, to jest, ako te je Bog predodredio, onda bez obzira na to koliko su tvoji roditelji moćni ili sposobni, oni neće moći da ometaju tvoju veru u Boga, čak i da to žele. Pošto ti je suđeno da budeš član Božje kuće i jedan od Božjih izabranika, ti ne možeš da pobegneš od toga. Čovekova sudbina je povezana samo sa Božjom neprikosnovenošću i Božjim određenjem; nema nikakve veze sa željama i očekivanjima roditelja. Naravno, to takođe nema nikakve veze sa interesovanjima, hobijima, karakterom, težnjama, kovom ili sposobnostima tog pojedinca. Prema tome, na osnovu istinite izjave „Tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine”, kako treba da pristupiš očekivanjima svojih roditelja? Da li treba da ih u potpunosti prihvatiš, zanemariš, ili da im pristupiš razumno? Kada je u pitanju tvoj život ili tvoja sudbina, tvoji roditelji su samo normalni ljudi, mogu da očekuju šta god žele i mogu da kažu šta god žele. Neka oni kažu šta žele, a ti radi svoje. Nema potrebe da se raspravljaš s njima, jer kakve god stvari zaista jesu, tako će biti. To nije plod nikakve rasprave i ne menja se na osnovu čovekove volje. Ti ne možeš da odlučuješ o svojoj sudbini, a tvoji roditelji još manje! Zar nije tako? (Jeste.) Iako su roditelji stariji od tebe, oni i dalje nemaju nikakve veze sa tvojom sudbinom. Tvoji roditelji ne treba da pokušavaju da diktiraju tvoju sudbinu samo zato što su toliko godina stariji od tebe i zato što su za jednu generaciju stariji od tebe. To je nerazumno i gnusno. Stoga, kad god tvoji roditelji imaju nešto da kažu o putu kojim ideš u životu, ili o njihovim očekivanjima od tebe, treba tome da pristupiš mirno i razumno, jer oni nisu gospodari tvoje sudbine. Reci im: „Moja sudbina je u Božjim rukama – nijedan čovek ne može da je promeni.” Niko ne može da kontroliše svoju sudbinu niti sudbinu druge osobe, a ni tvoji roditelji nemaju pravo na to. Tvoji preci nemaju pravo to da učine, a kamoli tvoji roditelji. Ko jedini ima to pravo? (Samo Bog.) Samo je Bog osposobljen da vlada nad ljudskim sudbinama.

Ima ljudi koji u teoriji priznaju: „Moji roditelji ne smeju da se mešaju u moju sudbinu. Iako su me rodili, život mi nisu dali roditelji, već Bog. Sve što imam dao mi je Bog. Bog me je kroz njih odgojio u odraslu osobu i omogućio mi da živim do sada. U stvari, Bog me je odgojio.” Oni izgovaraju te reči sasvim dobro i sasvim jasno, ali pod nekim posebnim okolnostima, ljudi ne mogu da prevaziđu svoju privrženost, niti da prihvate izjavu: „Tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine.” Pod određenim posebnim okolnostima, ljudima će ovladati njihova osećanja i pašće u neka iskušenja ili će postati slabi. Kada su izloženi progonu i osudi vlasti i verskog sveta i uhapšeni i poslati u zatvor, neki vernici odlučuju da nikada ne budu Jude, i da nikada ne izdaju bilo koga od svoje braće i sestara, niti da odaju bilo koji podatak o crkvi, bez obzira na to kakve muke trpe – radije bi umrli nego bili Jude. Zbog toga su izloženi fizičkom i psihičkom mučenju do te mere da više ne liče na ljude, oči su im toliko otečene da su se pretvorile u dva proreza kroz koje ne može dobro da se vidi, uši su im zaglušene, zubi izbijeni, uglovi usta su im ispucali i krvare, noge ih ne slušaju, celo telo im je otečeno i prekriveno modricama. Ali, kakve god muke da trpe, oni nikoga ne izdaju – odlučni su u nameri da ne budu Jude i da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Do sada se čini da su prilično jaki i da poseduju svedočanstvo, zar ne? Prošli su kroz višednevno neprestano mučenje i zastrašivanja i nisu postali Jude. Kada đavo vidi takvog čoveka, on pomisli: „Ovaj tip je stvarno otporan, dobro su ga zatrovali. Baš su ga Obožili. Vrlo je mlad, unakazili su ga od batina, a on ni da pisne. Šta ja sad da radim s tim? Čini se da je ovaj tip važna ličnost, sigurno zna mnogo o crkvi. Ako bih mogao da izvučem neke informacije iz njega, mogli bismo da uhapsimo mnogo ljudi i da zaradimo mnogo para!” Tada đavo počinje da razmišlja o sledećem: „Kako mogu da ga nateram da propeva i da mi oda tajne i pruži informacije o nekim ljudima? Svi jaki ljudi imaju svoje slabe tačke – baš kao i ljudi koji treniraju kung fu. Ma koliko je neko dobar u kung fuu, on ipak ima Ahilovu petu. Svako ima slabu tačku, pa hajde zato da udarimo na njegovu. Koja je njegova slaba tačka? Čuo sam da je jedinac i da su ga roditelji razmazili još od malih nogu. Čuo sam da im je zaista stalo do njega i da ga mnogo vole, i da im je on prilično odan. Ako dovedem njegove roditelje i nateram ih da izvrše neki psihološki pritisak na njega, možda će njihove reči biti od neke koristi.” Tada đavo odlazi po njegove roditelje. Šta mislite, šta se dešava čim ih vidi? Pre nego što su došli, ovako je razmišljao: „O, Bože, rešen sam da budem postojan u svom svedočenju. Svakako neću da budem Juda!” Ali čim vidi svoje roditelje, srce hoće da mu prepukne. Prvo što pomisli je: „Razočarao sam roditelje, mora da im je veoma bolno da me vide ovakvog”, i onda pukne. U srcu je još uvek uporan: „Neću da budem Juda, moram da budem postojan u svom svedočenju o Bogu. Nisam krenuo pogrešnim putem, sledim ispravan životni put. Moram da ponizim Sotonu i da svedočim o Bogu!” U srcu je stamen i uporan je u tome, ali emotivno ne može to da podnese, i začas je njegovo srce na ivici pucanja. Šta misliš, kako se njegovi roditelji osećaju kada vide da je njihovo dete mučeno i u takvom stanju? Neću da govorim o ocu, ali srce njegove majke se slama. Kada vidi da je njeno dete izmučeno do te mere da više ne liči na ljudsko biće, ona oseća veliku uznemirenost, nelagodnost i bol, i sva se trese dok ide ka njemu. Kako bi ti reagovao u takvom trenutku? Ne bi se usudio da pogledaš, zar ne? Vidiš, ni ti ni roditelji ništa ne kažete, ali ti bi odmah pukao, jer ne bi uspeo da savladaš svoja osećanja. Pomislio bi: „Roditelji su mi stari, narušenog su zdravlja, i njih dvoje zavise jedno od drugog da prežive. Rodili su dete poput mene i do sada nisam ispunio nijedno njihovo očekivanje, a sada sam im prouzrokovao mnogo nevolja, mnogo sam ih osramotio, čak su morali i da dođu da me vide u ovom izmučenom stanju.” Neprimetno, u dubini srca, osetio bi se kao odrođeno dete, da si povredio i razočarao svoje roditelje i da si ih nasekirao i razočarao. I ti i tvoji roditelji biste osetili duboku patnju, ali iz različitih razloga. Tvoji roditelji zato što bi im bilo žao tebe i ne bi mogli da podnesu da te vide kako patiš. Ti zato što vidiš koliko su ti roditelji tužni i povređeni, i ne možeš da podneseš da ih vidiš tako tužne i zabrinute zbog tebe. Zar i jedno i drugo nisu posledice osećanja? Do ovog trenutka, sve se to i dalje može smatrati normalnim i to još ne bi uticalo na tvoju postojanost u svedočenju. Pretpostavimo da tvoji roditelji tada kažu: „Bio si tako zdrav i jak, a sada su te unakazili od batina. Od malena smo te čuvali kao zenicu svoga oka. Nikada te nismo ni taknuli. Kako si mogao da dozvoliš da ti se to dogodi? Nikada nismo hteli da te bijemo; uvek smo te brižno čuvali i voleli – ’ljuljali bismo te u ustima, ali iz straha da se ne istopiš, stavljali smo te na dlan, iz straha da se ne slomiš.’ Toliko te pazimo, ali to nije dovoljno. U redu je da se ne staraš o nama, ali sada odbijaš da daš bilo kakvu informaciju, mnogo patiš i ne odustaješ uprkos tome što su te unakazili jer veruješ u Boga i želiš da svedočiš o Njemu. Kako možeš da budeš tako tvrdoglav? Zašto insistiraš na verovanju u Boga? ’Roditelji su ti dali telo.’ Da li nam činiš dobro kada dopuštaš da ti se to dogodi? Ako bi ti se nešto zaista dogodilo, kako misliš da nas dvoje nastavimo da živimo? Ne očekujemo da se staraš o nama kada ostarimo ili da nam organizuješ sahrane, samo želimo da budeš dobro. Ti si nam sve, ako tebi nije dobro, ako te ne bude, kako bismo mogli da nastavimo da živimo ostatak života? Koga još imamo osim tebe? Kakve druge nade imamo?” Svaka ta reč pogodila bi te tamo gde najviše boli, istovremeno bi zadovoljila tvoje emocionalne potrebe i podstakla tvoja osećanja i tvoju savest. Pre nego što su tvoji roditelji izgovorili te reči, ti si se u dubini srca i dalje držao svog ubeđenja i stava, ali nakon što bi izgovorili te reči prekora, zar linija odbrane u dubini tvog srca ne bi pala? „’Roditelji su ti dali telo.’ Napustio si dobar posao, odustao od svojih velikih životnih izgleda i odrekao si se udobnog života. Uporno veruješ u Boga i dozvolio si sebi da budeš tako upropašćen – da li nam činiš dobro?” Da li bi iko posle tih reči mogao da zadrži suze? Da li bi iko posle tih reči mogao da prestane da se prekoreva? Da li bi mogao da izbegne osećaj da je izneverio svoje roditelje? Da li bi bilo ko mogao da oseti da ga Sotona iskušava? Može li to na ikoga da utiče samo emotivno, a da se i dalje racionalno nosi s tim? Da li bi posle tih reči neko mogao i dalje da veruje u izjavu: „Tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine, niti su tvoji zajmodavci”? Da li bi iko mogao, uprkos tome što se emotivno oseća slabim, da se suzdrži od napuštanja svoje dužnosti i obaveze, i svedočenja u kojem stvoreno biće treba da bude postojano? Šta biste od toga mogli da postignete? Ako bi u pogledu svojih osećanja bio samo malo potresen, ako bi čak i pustio neku suzu i osećao se loše zbog svojih roditelja, ali bi još uvek verovao u Božju reč i još uvek bi se držao svedočanstva u kojem treba da budeš postojan, i još uvek bi se držao dužnosti koju treba da obavljaš, ne gubeći svedočanstvo, odgovornost i dužnost koju stvoreno biće ima pred Stvoriteljem, onda bi bio postojan. Ali ako bi, kada bi video svoju uplakanu majku kako te prekorava, pao pod uticaj svojih osećanja, misleći da si se odrodio, da si napravio pogrešan izbor, ako bi osetio žaljenje i ne bi želeo da nastaviš dalje, želeo bi da napustiš svedočanstvo koje stvoreno biće treba da ima, i dužnost, odgovornost i obavezu koju stvoreno biće treba da ispuni, i da se vratiš na stranu svojih roditelja, da im uzvratiš dobrotu i da prekineš s njihovom patnjom ili brigom za tvoje dobro, onda ne bi imao svedočanstvo i ne bi bio dostojan da slediš Boga. Šta je Bog rekao onima koji ga slede? (Zar nije rekao: „Ko dolazi k meni, a nije mu omrzao njegov otac i majka, žena i deca, braća i sestre, pa i sopstveni život, ne može da bude moj učenik” (Luka 14:26)? Tako piše u Bibliji.) Ako tvoja ljubav prema roditeljima premašuje tvoju ljubav prema Bogu, onda nisi dostojan da Ga slediš i nisi jedan od Njegovih sledbenika. Ako nisi jedan od Njegovih sledbenika, onda se može reći da nisi pobednik i Bog te ne želi. Ova kušnja te je raskrinkala, nisi bio postojan u svom svedočenju. Sotonsko mučenje te nije slomilo, ali nekoliko reči prekora tvojih roditelja bile su dovoljne da te nateraju da popustiš. Ti si jedan mekušac i izdao si Boga. Nisi dostojan da slediš Boga i nisi Njegov sledbenik. Roditelji često kažu: „Neću ništa drugo da tražim od tebe, neću tražiti da budeš bogat, samo se nadam da ćeš u ovom životu biti zdrav i bezbedan. Dovoljno mi je da te vidim srećnog.” Dakle, kada budeš mučen, osetićeš da si izneverio svoje roditelje: „Moji roditelji ne traže mnogo od mene, ali ja sam ih ipak izneverio.” Da li je ta misao tačna? Jesi li ih izneverio? (Nisam.) Da li si ti kriv što te je Sotona progonio? Da li si ti kriv što si bio teško pretučen, mučen i brutalno progonjen? (Nisam.) Sotona je taj koji te je progonio, nisi ti samog sebe upropastio. Koračaš ispravnim putem i čovek si od integriteta. Tvoje odluke i svi tvoji postupci svedočili su o Bogu i obavljali dužnost stvorenog bića. To su odluke koje svako stvoreno biće treba da donese i put kojim svako stvoreno biće treba da ide. To je ispravan put; to nije uništavanje sebe. Iako je tvoje telo mučeno i pretrpelo je brutalno, neljudsko postupanje, sve je to zbog pravednog cilja. To nije pogrešan put, to nije uništavanje sebe. Tvoja telesna patnja, podvrgavanje mučenju i kinjenje do te mere da više ne ličiš na ljudsko biće nemaju veze sa razočaranjem tvojih roditelja u tebe. Ne moraš ništa da im objašnjavaš. Ti si to izabrao. Ti si na ispravnom putu u životu, oni to naprosto ne shvataju, to je sve. Oni samo imaju perspektivu roditelja, uvek žele da te zaštite zbog svojih osećanja, ne žele da trpiš fizički bol. Kakva je korist od njihove želje da te zaštite? Mogu li oni da svedoče umesto tebe? Mogu li oni da obavljaju dužnost stvorenog bića umesto tebe? Mogu li oni da slede Božji put umesto tebe? (Ne mogu.) Doneo si pravu odluku i treba da je se držiš. Ne treba da budeš opčinjen niti naveden na stranputicu rečima svojih roditelja. Ti ne upropašćavaš sebe; ti ideš ispravnim putem. U svojoj istrajnosti i u svim svojim postupcima držiš se istine, pokoravaš se Božjim orkestracijama i uređenjima i svedočiš o Bogu pred Sotonom, donoseći slavu Božjem imenu. Ti si samo podneo patnju brutalnog progona svog tela, to je sve. To je patnja koju ljudi treba da istrpe; to je ono što ljudi treba da ponude Stvoritelju i to je ceh koji treba da plate. Tvoj život nije potekao od tvojih roditelja i tvoji roditelji nemaju pravo da odlučuju kojim ćeš putem ići. Oni nemaju pravo da odlučuju kako ćeš se odnositi prema svom telu ili koju ćeš cenu platiti da bi bio postojan u svom svedočenju. Oni samo ne žele da trpiš fizički bol zbog potreba njihovih telesnih osećanja i zbog činjenice da oni gledaju iz perspektive telesnih osećanja, to je sve. Ali kao stvoreno biće, ma koliko tvoje telo patilo, to je nešto što treba da istrpiš. Ljudi više puta moraju da plate ceh da bi postigli spasenje i dobro obavili dužnost stvorenog bića. To je čovekova obaveza i odgovornost i to je ono što stvoreno biće treba da posveti Stvoritelju. Pošto ljudski životi dolaze od Boga, a i njihova tela dolaze od Boga, to je patnja koju ljudi treba da istrpe. Stoga, kada je reč o patnjama koje ljudi treba da istrpe, bez obzira na to kakav fizički bol tvoje telo podnosi, ne moraš ništa da objašnjavaš roditeljima. Tvoji roditelji kažu: „Roditelji su ti dali telo”, ali šta s tim? Iako roditelji rađaju i odgajaju decu, ne može se reći da su im roditelji dali sve što imaju. To ne znači da ljudi treba da budu izloženi prinudi i ograničavanjima svojih roditelja kada su u pitanju put kojim idu i ceh koji plaćaju. To ne znači da ljudi moraju da imaju dozvolu svojih roditelja da bi išli putem stremljenja ka istini, niti da bi obavljali dužnost stvorenog bića pred Stvoriteljem. Zato ne moraš da se pravdaš svojim roditeljima. Bog je taj kome treba da se pravdaš. Bez obzira na to da li patiš ili ne, sve treba da predaš Bogu. Štaviše, ako slediš pravi put, onda će Bog prihvatiti i zapamtiti svaki ceh koji si platio. Pošto će ih Bog pamtiti i prepoznavati, oni će biti vredni plaćanja. Tvoje telo će pretrpeti određeni fizički bol, ali to plaćanje ceha će ti omogućiti da na kraju budeš postojan u svom svedočenju, da dobiješ Božje odobravanje i da postigneš spasenje, i Bog će ih se setiti. Ništa nije vrednije od toga. Takozvana očekivanja tvojih roditelja, ili reči prekora koje ti upućuju, beznačajne su i nisu vredne pomena u poređenju sa dužnošću koju treba da obaviš i sa svedočanstvom koje treba da nosiš pred Bogom, jer je patnja koju trpiš toliko dragocena i toliko značajna! Iz perspektive stvorenog bića, to je najznačajnija i najvrednija stvar u životu. Zato ljudi ne treba da budu slabi i deprimirani, niti da padnu u iskušenje zbog reči svojih roditelja, a zbog njihovih reči nikako ne treba da osećaju kajanje, krivicu ili da su izneverili svoje roditelje. Ljudi treba da se osećaju počastvovano patnjom koju su istrpeli i da kažu: „Bog me je izabrao i omogućio mom telu da plati takav ceh i da se Sotona na njemu iživljava, kako bih imao priliku da svedočim o Njemu.” Čast je što te je Bog izabrao među Svojim brojnim izabranicima. Ne treba da budeš tužan zbog toga. Ako čvrsto stojiš u svom svedočenju i ponižavaš Sotonu, onda je to najveća čast u životu za stvoreno biće. Ma kakve bolesti ili posledice tvoje telo trpelo nakon što je brutalno progonjeno, ili ma koliko tvoju porodicu i roditelje bolelo da te vide takvog, ne treba da se stidiš niti potresaš, niti da misliš da si zbog toga izneverio svoje roditelje, jer sve što si učinio bilo je plaćanje ceha za pravedan cilj, i to je dobro delo. Nijedna osoba nije osposobljena da kritikuje tvoja dobra dela, nijedna osoba nije osposobljena, niti ima pravo da iznosi neodgovorne, kritičke primedbe ili sudove o tome što veruješ u Boga, slediš Boga i obavljaš svoju dužnost. Samo je Stvoritelj osposobljen da sudi o tvom ponašanju, o cehu koji si platio i o odlukama koje si doneo. Niko drugi nije osposobljen da sudi – niko od njih, pa ni tvoji roditelji, nije osposobljen da te kritikuje. Ako su to ljudi koji su ti najbliži, oni treba da te razumeju, ohrabre i uteše. Oni treba da te podrže u istrajnosti, u postojanosti u svedočenju i da se suzdrže od popuštanja ili predavanja Sotoni. Trebalo bi da budu ponosni i srećni zbog tebe. Pošto si mogao da istraješ do sada i da se ne pokoriš Sotoni kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju, oni treba da te ohrabre. Ne treba da te sputavaju i svakako ne treba da te prekoravaju. Da si uradio nešto pogrešno, oni bi imali pravo da te kritikuju. Da si krenuo pogrešnim putem, da si ponizio Boga, izdao pozitivne stvari i istinu, onda bi imali pravo da te kritikuju. Ali pošto su sva tvoja dela bila pozitivna i Bog ih prihvata i pamti, ako te kritikuju, to je zato što ne mogu da razluče dobro od lošeg. Oni su ti koji greše. Oni su potreseni zbog toga što veruješ u Boga, što ideš ispravnim putem i što si dobra osoba – zašto, naprotiv, ne kritikuju Sotonu kada te progoni? Kritikuju te zbog sopstvenih osećanja – gde si pogrešio? Zar se nisi upravo uzdržao da ne postaneš Juda? Nisi postao Juda, odbio si da sarađuješ ili da praviš kompromise sa Sotonom, i pretrpeo si to mučenje i nečovečno postupanje da bi ostao postojan u svom svedočenju – šta je tu loše? Nisi učinio ništa loše. Iz Božje perspektive, On se raduje zbog tebe, ponosan je na tebe. Pa ipak, tvoji roditelji te se stide i kritikuju tvoja dobra dela – da nisu pobrkali lončiće? Da li su to dobri roditelji? Zašto ne kritikuju Sotonu i zle ljude i đavole koji te progone? Ne samo da ne dobijaš nikakvu utehu, ohrabrenje ili podršku od svojih roditelja, već te oni, naprotiv, kritikuju i grde, dok zlog Sotonu ne osuđuju niti proklinju ma šta on učinio. Ne usuđuju se da ga ijednom rečju uvrede ili prekore. Ne kažu: „Kako možeš toliko da mučiš dobrog čoveka? On samo veruje u Boga i krenuo je ispravnim putem, zar ne? Ništa nije ukrao niti je ikoga opljačkao, nije prekršio nijedan zakon, zašto ste ga onda toliko mučili? Trebalo bi da podstičete ljude poput njega. Ako bi svi u društvu verovali u Boga i krenuli ispravnim putem, onda ovom društvu ne bi bili potrebni zakoni i uopšte ne bi bilo zločina.” Zašto ga ne kritikuju tako? Zašto se ne usude da kritikuju Sotone i đavole koji su te progonili? Prigovaraju ti što ideš ispravnim putem, ali kada zli ljudi čine zla dela, oni ih samo prećutno odobravaju. Šta misliš o takvim roditeljima? Da li treba da se osećaš loše zbog njih? Da li treba da im pokažeš odanost roditeljima? Da li treba da ih voliš u svom srcu? Da li su dostojni tvoje odanosti roditeljima? (Nisu.) Nisu. Ne mogu da razlikuju ispravno i pogrešno, niti dobro i zlo. Oni su par zbunjenih ljudi. Osim osećanja, oni ne shvataju ništa drugo. Oni ne shvataju šta je pravda, niti šta znači ići ispravnim putem, ne znaju šta su negativne stvari, niti šta su zle sile, oni samo znaju da zaštite svoja osećanja i svoje telo. Osim tog najpovršnijeg nivoa telesnih odnosa, njihova srca sadrže samo ovu ideju: „Dokle god su moja deca bezbedna i zdrava, biću veoma srećna i zahvalna.” To je sve. Kada je u pitanju pravi put u životu, pravedni ciljevi ili najvrednija i najznačajnija stvar koju neko može da uradi u ovom životu, oni ne shvataju ništa od toga. Oni to ne shvataju i grde te što slediš ispravan put – zaista su neverovatno zbunjeni. Šta misliš o takvim roditeljima? Zar oni nisu par starih đavola? U srcu moraš ovako da razmišljaš: „Ta dva stara đavola – do sada sam pretrpeo toliko batina i toliko mučenja, danonoćno sam se molio Bogu za sve to vreme, i On me je štitio i održao, zato sam uspeo da preživim do sada. Postojan sam u svom svedočenju uz velike poteškoće i u nekoliko reči ste to potpuno poništili. Da li je pogrešno da idem ispravnim putem? Da li je pogrešno da obavljam dužnost stvorenog bića? Sigurno nije pogrešno što nisam postao Juda? Ta dva stara đavola! ’Roditelji su ti dali telo’ – sve što posedujem očigledno je došlo od Boga, da li ste mi vi to dali? Radi se o tome da je Bog odredio da ćete me roditi i odgojiti, podižući me svojim rukama. Uznemireni ste zbog mene, i povređeni i potreseni samo da biste zadovoljili svoje emocionalne potrebe. Bojite se da, ako umrem, neće biti nikoga da se stara o vama kada ostarite ili da vam organizuje sahrane. Bojite se da će se ljudi smejati i misliti da sam vas osramotio.” Da si završio u zatvoru zbog nekog krivičnog dela, zato što si nešto ukrao ili si nekoga opljačkao, prevario ili obmanuo, možda bi se zalagali za tebe i rekli: „Moje dete je dobar čovek, nije učinio ništa loše. Nema lošu prirodu, dobar je i ljubazan. Samo što su zli trendovi ovog sveta negativno uticali na njega. Nadam se da će vlast biti popustljiva prema njemu.” Oni bi se zalagali za tebe, ali pošto ideš putem vere u Boga, zato što ideš ispravnim putem, oni te preziru iz dubine duše. Na koji način te oni preziru? „Pogledaj u šta si se uvalio. Da li nam činiš dobro?” Trebalo bi da razmisliš u svom srcu: „Šta oni podrazumevaju pod ’Pogledaj u šta si se uvalio’? Samo idem ispravnim putem u životu – to se zove biti čovek od integriteta! To se zove posedovati dobra dela i svedočanstvo; to je snaga. Samo takvi ljudi zaista poseduju savest i razum, i nisu kukavice, ništarije ili Jude. U šta sam se to pa uvalio? To je istinsko ljudsko obličje! Ne samo da niste srećni zbog mene, već mi prigovarate – kakvi ste vi roditelji? Vi niste dostojni da budete roditelji, treba da budete prokleti!” Ako bi tako razmišljao, da li bi i dalje plakao kada bi čuo svoje roditelje kako kažu: „Roditelji su ti dali telo, kako si mogao da dozvoliš da tako propadneš?” (Ne bih.) Šta bi pomislio kada bi čuo te reči? „Kakva gomila gluposti. Oni su zaista par starih budala! ’Roditelji su ti dali telo’ – ti čak i ne znaš ko ti je dao tvoje telo i koristiš ove reči da me prekoriš, baš si zbunjen! Očigledno me progone đavoli i Sotone. Kako možeš da pobrkaš lončiće i da me kritikuješ? Zar sam prekršio zakon? Zar sam nešto ukrao ili opljačkao nekoga, da li sam nekoga prevario ili obmanuo? Koje sam zakone prekršio? Nisam prekršio nijedan zakon, Sotona me je doterao do ovog stanja jer idem ispravnim putem. Do sada im nisam rekao ni jednu jedinu reč, nisam postao Juda – ko još ima takvu snagu? Ne samo da me ne hvališ niti ohrabruješ, već mi prigovaraš. Ti si đavo!” Ako tako razmišljaš, nećeš plakati niti ćeš pokleknuti, zar ne? Tvoji roditelji ne razlikuju ispravno od pogrešnog, ne znaju šta je crno, a šta belo, jer ne veruju u Boga i ne shvataju istinu. Ti shvataš istinu, tako da na tebe ne treba da utiču te đavolske i obmanjujuće reči koje izgovaraju. Umesto toga, treba da nastaviš da se držiš istine. Tako ćeš zaista biti postojan u svom svedočenju. Nije li tako? (Jeste.)

Reci mi, da li je lako postojano svedočiti? Kao prvo, moraš da se oslobodiš svojih osećanja, a kao drugo, moraš da shvatiš istinu. Tek tada nećeš iskusiti nikakvu slabost, moći ćeš da budeš postojan u svom svedočenju i Bog će te pod tim posebnim uslovima prepoznati i prihvatiti; tek tada će te Bog priznati kao pobednika i svog sledbenika. Kada pobediš, kada ne izneveriš Boga umesto da ne izneveriš svoje roditelje, moći ćeš da otpustiš sva očekivanja svojih roditelja prema tebi, zar ne? Očekivanja tvojih roditelja nisu važna, nebitna su; živeti u skladu sa Božjim očekivanjima i biti postojan u svom svedočenju o Bogu su najvažnije stvari, one su stav i težnje koje stvoreno biće treba da ima. Nije li tako? (Jeste.) Kada se osećaš slabo, kada izgubiš pravac, posebno kada te Sotone opsedaju i progone dok ideš ispravnim putem, ili te prezrivo odbijaju, ismevaju i odbacuju svetovni ljudi iz tvoje okoline – tvoji rođaci, prijatelji i poznanici – misliće da si učinio nešto sramno i niko te neće ni razumeti, ni ohrabriti, ni podržati ni utešiti. A još manje će ti neko pomoći, pokazati put ili ukazati na put primene. Tu spadaju i tvoji roditelji. Pošto nisi uz njih da pokažeš odanost roditeljima, ili pošto nisi u stanju da im pomogneš da lepo žive ili da im se odužiš za njihovu dobrotu jer veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost, oni te neće razumeti. Njihova perspektiva će biti ista kao i perspektiva svetovnih ljudi – smatraće da si ih osramotio, da nisu dobili ništa zauzvrat što su te odgajili, da nisu imali nikakve koristi od tebe, da nisi ispunio njihova očekivanja, da si ih izneverio i da si bezosećajni nezahvalnik. Roditelji te neće razumeti i neće moći da ti daju bilo kakve pozitivne smernice, a da ne govorim o tvojim rođacima i prijateljima. Dok ideš ispravnim putem, samo te Bog neumorno ohrabruje, pomaže ti, teši te i opskrbljuje. Dok te muče i kinje u zatvoru, samo će ti Božja reč i vera koju si od Njega dobio davati podršku u svakom sekundu, minutu i danu. Dakle, kada trpiš teške batine, moći ćeš da istraješ u želji da budeš postojan u svom svedočenju o Bogu, da se uzdržiš da ne postaneš Juda i da nastaviš da želiš da slaviš Božje ime i da ponižavaš Sotonu, zbog Božje reči i vere koju ti je Bog dao. S jedne strane ćeš moći to da činiš zbog svoje odlučnosti, a s druge, što je važnije, zbog Božjeg usmeravanja, čuvanja i vođstva. Dok tvoji roditelji, kada ti je najviše potrebna uteha i pomoć, i dalje misle samo na sebe, govoreći da si bezosećajni nezahvalnik, da nikada ne mogu da računaju na tebe u ovom životu i da su te uzalud odgajili. Oni još uvek ne zaboravljaju da su te odgajili, da su želeli da računaju na tebe da im pomogneš da žive udobno, da doneseš slavu svojim precima i da im omogućiš da ponosno uzdignu glavu i da se ponose tobom pred rodbinom i prijateljima. Roditelji koji ne veruju u Boga nikada se ne osećaju počastvovano i srećno zbog tvog verovanja. Naprotiv, često ti prigovaraju što nisi našao vremena da ih obiđeš ili da se staraš o njima, jer veruješ u Boga i zauzet si obavljanjem svoje dužnosti. Ne samo da te prekoravaju, već te često grde, nazivajući te „bezosećajnim nezahvalnikom” i „nezahvalnim detetom”. Zar ti se ne čini da ti je teško da ideš ispravnim putem dok podnosiš te uvrede? Zar ti se ne čini da ti je počinjena nepravda? Zar ti nije potrebna podrška, ohrabrenje i razumevanje roditelja dok kroz sve to prolaziš? Zar ti se često ne čini da si izneverio roditelje? Samim tim, ima ljudi kojima gluposti padaju na pamet: „U ovom životu nije mi bilo suđeno da pokažem odanost roditeljima, niti da živim s njima. Pokazaću onda odanost roditeljima u sledećem životu!” Zar to nije bezumno? (Jeste.) Ne treba tako da razmišljaš; to treba u korenu da razrešiš. Ideš pravim putem, izabrao si da obavljaš dužnost stvorenog bića i da staješ pred Stvoritelja da bi prihvatio Božje spasenje. To je jedini ispravan put na ovom svetu. Doneo si pravu odluku. Bez obzira na to koliko te oni koji ne veruju, uključujući i tvoje roditelje, pogrešno razumeju ili su razočarani tobom, to ne treba da utiče na tvoju odluku da ideš putem verovanja u Boga, niti na tvoju rešenost da izvršavaš svoju dužnost, niti bi trebalo da utiče na tvoju veru u Boga. Ti treba da istraješ, jer ideš ispravnim putem. Povrh toga, treba da otpustiš očekivanja svojih roditelja. Oni ne treba da ti postanu breme dok ideš ispravnim putem. Ti slediš ispravan put, doneo si najispravniju odluku u životu; ako te roditelji ne podržavaju, ako te uvek grde zato što si bezosećajni nezahvalnik, onda bi trebalo još jasnije da ih sagledaš i otpustiš na emotivnom nivou, a ne da te oni sputavaju. Ako te ne podrže, ne ohrabre ili ne uteše, bićeš dobro – ništa nećeš ni dobiti ni izgubiti s tim. Najvažnija su Božja očekivanja od tebe. Bog te ohrabruje, opskrbljuje i usmerava. Nisi sam. Bez očekivanja svojih roditelja, ti i dalje možeš da ispuniš dužnost stvorenog bića i zahvaljujući tome ćeš i dalje biti dobra osoba. Otpuštanje očekivanja roditelja ne znači da si izgubio svoju etiku i moral, i sigurno ne znači da si se odrekao svoje ljudskosti, ili morala i pravde. Razlog zbog kojeg nisi ispunio očekivanja roditelja je taj što si izabrao pozitivne stvari i odlučio da obavljaš dužnost stvorenog bića. Nema ničeg lošeg u tome, to je najispravniji put. Ti treba da istraješ i ostaneš čvrst u svom uverenju. Moguće je da zato što veruješ u Boga i obavljaš dužnost stvorenog bića nećeš dobiti podršku svojih roditelja, a svakako ne njihove blagoslove, ali to nije bitno. To nije važno, ništa nisi izgubio. Najvažnije je da je Bog, kada si odlučio da ideš putem vere u Boga i da obavljaš dužnost stvorenog bića, počeo da ima očekivanja i velike nade za tebe. Ljudi i dalje mogu da žive dobro u ovom svetu iako se udalje od svojih prijatelja i rođaka. Naravno, oni mogu normalno da žive i kada se udalje od svojih roditelja. Tek kada se udalje od Božjeg vođstva i blagoslova, oni padaju u tamu. U poređenju sa Božjim očekivanjima od ljudi i sa Njegovim vođstvom, roditeljska očekivanja su naprosto beznačajna i nije ih vredno ni pominjati. Bez obzira na očekivanja tvojih roditelja – kakva ćeš osoba da postaneš ili kakav život očekuju da živiš na emocionalnom nivou, oni te ne usmeravaju na pravi put, niti na put spasenja. Zato treba da preokreneš svoje gledište i da duboko u srcu i na emocionalnom nivou otpustiš očekivanja roditelja. Ne bi trebalo da nastaviš da nosiš takvo breme, niti da uopšte osećaš krivicu prema svojim roditeljima zato što si izabrao da obavljaš dužnost stvorenog bića. Nisi učinio ništa čime bi nekoga izneverio. Izabrao si da slediš Boga i da prihvatiš Njegovo spasenje. To ne znači da ćeš izneveriti svoje roditelje, naprotiv, tvoji roditelji treba da se osećaju ponosno i počastvovano što si izabrao da obavljaš dužnost stvorenog bića i da prihvatiš spasenje Stvoritelja. Ako nisu u stanju da to urade, onda nisu dobri ljudi. Oni nisu dostojni tvog poštovanja, a još su manje dostojni tvoje odanosti roditeljima i, naravno, još su manje dostojni tvoje brige. Nije li tako? (Jeste.)

Kakvi ljudi na ovom svetu najviše zavređuju poštovanje? Zar ne oni koji idu ispravnim putem? Na šta se ovde odnosi reč „ispravan put”? Zar to ne znači stremljenje ka istini i prihvatanje Božjeg spasenja? Zar oni koji idu ispravnim putem nisu ljudi koji slede Boga i pokoravaju Mu se? (Jesu.) Ako si takva osoba, ili nastojiš da budeš, a roditelji te ne razumeju, pa te čak uvek i proklinju – ako, kada si slab, deprimiran i izgubljen, ne samo da te ne podržavaju, ne teše niti hrabre, nego često zahtevaju da ih obilaziš da bi pokazao odanost roditeljima, da zaradiš mnogo novca i da se staraš o njima, da ih ne izneveriš, da im omogućiš da uživaju u tvom uspehu i da žive udobnim životom zajedno s tobom – da li takve roditelje treba odbaciti? (Da.) Da li su takvi roditelji vredni tvog poštovanja? Da li su dostojni tvoje odanosti roditeljima? Da li su dostojni da ispuniš svoju odgovornost prema njima? (Nisu.) Zašto nisu? Zato što osećaju odbojnost prema pozitivnim stvarima, zar nije tako? (Jeste.) Zato što mrze Boga, zar nije tako? (Jeste.) Zato što te preziru što ideš ispravnim putem, zar nije tako? (Jeste.) Oni preziru ljude koji se bave pravednim ciljevima; omalovažavaju te i gledaju s visine jer slediš Boga i obavljaš svoju dužnost. Kakvi su to roditelji? Zar to nisu odvratni i podli roditelji? Zar to nisu sebični roditelji? Zar to nisu rđavi roditelji? (Jesu.) Zbog svoje vere u Boga, stavljen si na poternicu i lovila te je velika crvena aždaja, bio si u bekstvu, nisi mogao da se vratiš kući, a neki ljudi su čak morali da pobegnu u inostranstvo. Tvoji rođaci, prijatelji i školski drugovi kažu da si postao begunac i zbog tih glasina i ogovaranja tvoji roditelji misle da si ih nepravedno naterao da pate i da si ih osramotio. Ne samo da te ne razumeju, ne podržavaju niti saosećaju s tobom, ne samo da ne prigovaraju ljudima koji šire te glasine i onima koji te preziru i diskriminišu, već te tvoji roditelji takođe mrze, oni o tebi govore isto što i ljudi koji ne veruju u Boga i oni koji su na vlasti. Šta misliš o takvim roditeljima? Da li su dobri? (Nisu.) Da li onda još uvek osećate da im nešto dugujete? (Ne.) Ako ponekad pozoveš svoju porodicu, osećaće se kao da primaju poziv od begunca. Osetiće da je to veliko poniženje i da se ne usuđuješ ni kući da se vratiš, kao preplašena zverka. Smatraće da je sramota imati te za dete. Da li su takvi roditelji vredni poštovanja? (Nisu.) Nisu dostojni poštovanja. Dakle, kakva su njihova očekivanja od tebe? Da li su dovoljno vredni da razmišljaš o njima? (Nisu.) Koji je glavni cilj njihovih očekivanja od tebe? Da li oni zaista žele da ideš ispravnim putem i na kraju postigneš spasenje? Nadaju se da ćeš pratiti trendove društva i napredovati u svetu, da će moći da se diče tobom, da ćeš im omogućiti da se dostojanstveno suoče sa svetom i da postaneš njihova radost i dika. Šta još? Oni žele da mogu da uživaju u tvom uspehu, da dobro jedu i piju, da nose firmiranu robu i da se kite zlatom i srebrom. Žele da idu na krstarenja luksuznim brodovima i da posete svaku zemlju na svetu. Ako bi uspeo da se uzdigneš u svetu, ako bi imao slavu i novac u ovom svetu i omogućio im da uživaju u tvom uspehu zajedno s tobom, pominjali bi tvoje ime gde god da idu, govoreći: „Moj sin, moja ćerka je to i to.” Da li sada pominju tvoje ime? (Ne.) Ti ideš ispravnim putem, ali oni ne pominju tvoje ime. Oni misle da nemaš ni prebijene pare i da živiš u bedi, da si njihova sramota i da bi pominjanje tvog imena bilo sramotno za njih, tako da te ne spominju. Dakle, šta je cilj očekivanja tvojih roditelja? Da uživaju u tvom uspehu s tobom, što nije samo za tvoje dobro. Biće srećni samo kada budu mogli da uživaju u tvom uspehu. Sada kada si se vratio pred Stvoritelja i prihvatio Boga, Njegovo spasenje i Njegove reči, sada kada si preuzeo dužnost stvorenog bića i krenuo ispravnim putem u životu, oni ne profitiraju niti imaju koristi od tebe, i oni osećaju da su na gubitku jer su te odgajili. Kao da imaju firmu i da su imali gubitak. Samim tim, ispunjeni su žaljenjem. Neki roditelji često kažu: „Odgajanje tebe je gore od odgajanja psa. Kada odgajaš psa, on je veoma prijateljski nastrojen i maše repom kada vidi svog gospodara. Šta mogu da očekujem od toga što sam tebe odgajala? Provodiš ceo dan verujući u Boga i obavljajući svoju dužnost, ne baviš se poslovnim aktivnostima, ne ideš na posao, čak ne želiš ni siguran prihod, i na kraju je komšiluk počeo da nam se smeje. Šta sam dobila od tebe? Ni jednu jedinu dobru stvar, niti sam uživala u bilo kakvom tvom uspehu.” Ako bi sledio zle trendove sekularnog sveta i nastojao da u njemu budeš uspešan, tvoji roditelji bi te verovatno podržavali, ohrabrivali i tešili ako bi patio, razboleo se ili se rastužio. Pa ipak, oni nisu srećni, niti se raduju činjenici da veruješ u Boga i da imaš priliku da budeš spašen. Naprotiv, oni te mrze i proklinju. S obzirom na njihovu suštinu, takvi roditelji su tvoji protivnici i zakleti neprijatelji, oni nisu ista vrsta ljudi kao ti, i ne idu istim putem kao ti. Iako na površini izgleda kao da ste porodica, s obzirom na vaše suštine, težnje, sklonosti, puteve koje sledite, i na različite stavove sa kojima pristupate pozitivnim stvarima, Bogu i istini, oni nisu ista vrsta ljudi kao ti. Stoga, ma koliko ti govorio: „Imam nadu u spasenje, krenuo sam ispravnim putem u životu”, to ih neće ganuti i neće biti srećni zbog tebe, niti će se radovati zbog tebe. Umesto toga, osećaće se posramljeno. Na emotivnom nivou, ti roditelji su tvoja porodica, ali na osnovu vaših priroda-suština, oni nisu tvoja porodica, oni su tvoji neprijatelji. Razmisli o tome, ako deca donesu poklone i novac kada posete roditelje, i omoguće im da se dobro hrane i žive na lepim mestima, njihovi roditelji će biti presrećni, biće toliko srećni da neće znati šta da kažu. U svojim srcima će stalno govoriti: „Moj sin je tako divan, moja ćerka je tako divna. Nisam ih uzalud odgajala i volela. Tako su razumni, znaju da pokažu odanost roditeljima i nose nas u srcu. Dobra su deca.” Recimo da ideš kući praznih ruku, ništa nisi kupio, jer veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost. Pretpostavimo da u zajedništvu razgovaraš sa svojim roditeljima o istini, pričaš o Božjoj reči i kažeš da si krenuo putem stremljenja ka istini. Tvoji roditelji će odmah pomisliti: „O čemu to pričaš? Ne razumem te. Odgajao sam te sve ove godine i nisi ispunila nijedno od mojih očekivanja. Konačno si došla da nas posetiš, mogla si bar da nam kupiš par čarapa ili neko voće. Ništa nisi donela, došla si praznih ruku.” Tvoji roditelji neće reći: „Slušajući te kako govoriš sve to, mogu da kažem da si se mnogo promenila. Ranije si bila mlada i nadmena, ali sada si se zaista promenila. Mogu da kažem da su sve stvari o kojima govoriš na mestu. Napredovala si. Ti obećavaš i ima nade za tebe – u stanju si da ideš ispravnim putem i da slediš Boga i stekneš spasenje. Ti si dobro dete. Nije ti lako, trebalo bi da ti spremim nešto lepo da pojedeš. Imamo nekoliko kokošaka, ne volimo da ih koljemo, držimo ih da nose jaja. Ali sad kad si došla kući, zaklaću jednu i skuvaću ti kokošju supu. U pravu si što si izabrala taj put, moći ćeš da postigneš spasenje. Tako mi je drago zbog tebe! Mnogo si mi nedostajala tokom proteklih nekoliko godina. Iako nismo bili u kontaktu, sada si ponovo došla da nas posetiš i laknulo mi je. Porasla si. Zrelija si i osećajnija nego ranije. Sve što govoriš i radiš je na mestu.” Gledajući svoje dete na pravom putu i posedujući ispravne misli i poglede, roditelji takođe mogu da imaju koristi i da prošire svoje znanje. Pošto je njihovo dete u stanju da obavlja dužnost i da stremi ka istini, ti roditelji treba da ga podržavaju. Ako u budućnosti njihovo dete dostigne spasenje i uđe u carstvo, i više ne bude povređeno njihovom sotonskom, iskvarenom naravi, to bi bilo divno. Iako su ti roditelji stari, sporo shvataju istinu i ne razumeju baš sve, oni osećaju: „Moje dete može da ide ispravnim putem, to je sjajno. Dobro je dete. Nijedan visoki državni položaj i nikakvo bogatstvo nisu tako dobri ili vredni kao to!” Recite Mi, da li su to dobri roditelji? (Jesu.) Da li su vredni poštovanja? (Jesu.) Dostojni su tvog poštovanja. Dakle, kako treba da im pokažeš poštovanje? Treba da se moliš za njih u svom srcu. Ako veruju u Boga, treba da se moliš Bogu da ih vodi i čuva, tako da mogu da budu postojani u svom svedočenju tokom kušnji i iskušenja. Ako ne veruju u Boga, i dalje treba da poštuješ njihovu odluku i da se nadaš da će njihovi životi biti stabilni, da neće učiniti ništa loše i da će počiniti manje zlih dela, da će, u najboljem slučaju, posle smrti trpeti manje kazne; štaviše, treba da učiniš sve što je u tvojoj moći da u zajedništvu s njima razgovaraš o nekim pozitivnim stvarima, mislima i pogledima. To se zove poštovanje, a može se nazvati i najboljom vrstom odanosti roditeljima i najboljim ispunjenjem tvojih odgovornosti. Da li možeš to da postigneš? (Mogu.) Ohrabri ih i podrži na duhovnom i psihološkom nivou. Na fizičkom nivou, dok si s njima kod kuće, učini sve što možeš da im pomogneš da obave neki posao i da u zajedništvu razgovaraš s njima o nekim stvarima koje shvataš i koje tvoji roditelji mogu da sagledaju. Pomozi im da se opuste, da se ne umaraju toliko, da ne prave previše buke oko finansija i svega drugog, i da puste da stvari idu svojim tokom. To se zove poštovanje. Ponašaj se prema roditeljima kao prema dobrim, pristojnim ljudima, ispuni deo svojih obaveza prema njima, pokaži malo odanosti roditeljima i obavi neke od svojih obaveza prema njima. To se zove poštovanje. Poštovanje zaslužuju samo roditelji koji na taj način razumeju i podržavaju tvoje verovanje u Boga. Osim njih, nijedni drugi roditelji nisu dostojni poštovanja. Osim što te teraju da zarađuješ novac, oni žele da uspeš u svetu, da stekneš ime i da uradiš ovo ili ono. To su roditelji koji ne vode računa o sopstvenim poslovima i nisu dostojni poštovanja.

Sada svi razumete otpuštanje očekivanja roditelja i možete da otpustite očekivanja svojih roditelja. Šta još ne možete da otpustite? Kada je reč o životima tvojih roditelja ili o samim roditeljima, do čega ti je najviše stalo? Odnosno, od čega ti je najteže da se odvojiš ili da to nešto otpustiš na emotivnom nivou? „Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci; tvoji roditelji nisu gospodari ni tvog života ni tvoje sudbine” – zar u suštini nismo završili zajedništvo na ovu temu? Da li vam je to jasno? (Jeste.) Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – to jest, ne treba uvek da razmišljaš o tome kako da im uzvratiš samo zato što su te toliko dugo odgajali. Ako nisi u mogućnosti da im se odužiš, ako nisi u prilici ili ti okolnosti ne dozvoljavaju da im se odužiš, uvek ćeš osećati tugu i krivicu, do te mere da ćeš čak osetiti tugu kad god vidiš nekoga ko je u društvu roditelja, ko se stara o njima ili radi stvari kojima pokazuje odanost roditeljima. Bog je odredio da te roditelji odgajaju i tako ti omogućio da stasaš u odraslu osobu, a ne da bi proveo život odužujući im se. Imaš odgovornosti i obaveze koje moraš da ispuniš u ovom životu, put kojim moraš da ideš, i imaš sopstveni život. U ovom životu ne treba da ulažeš svu svoju energiju u to da se roditeljima odužiš za dobrotu. To je samo nešto što te prati u životu i na životnom putu. U pogledu ljudskosti i emotivnih odnosa, to je neizbežno. Ali što se tiče kvaliteta odnosa koji ti i tvoji roditelji treba da imate, da li ćete moći da živite zajedno do kraja života ili ćete biti razdvojeni i sudbina vas neće povezati, to zavisi od Božjih orkestracija i uređenja. Ako je Bog orkestrirao i uredio tako da tokom ovog života ne živiš u istom mestu kao tvoji roditelji, da budeš vrlo daleko od njih i da često nećete moći da živite zajedno, onda je ispunjavanje odgovornosti prema njima za tebe samo neka vrsta težnje. Ako je Bog uredio da u ovom životu živiš veoma blizu svojih roditelja i da budeš u stanju da ostaneš uz njih, onda su ispunjavanje jednog dela odgovornosti prema roditeljima i pokazivanje neke odanosti roditeljima stvari koje treba da radiš u ovom životu – tu nema ničega što zaslužuje kritiku. Ali ako ne živiš u istom mestu sa roditeljima i nemaš priliku niti prave okolnosti da pokažeš odanost roditeljima, onda to ne moraš da smatraš sramotom. Ne treba da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima jer nisi u stanju da pokažeš odanost roditeljima, jer tvoje okolnosti to naprosto ne dozvoljavaju. Iz pozicije deteta, treba da shvatiš da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Postoji mnogo toga što moraš da činiš u ovom životu, a to su sve stvari koje stvoreno biće treba da čini, stvari koje ti je poverio Stvoritelj i one nemaju nikakve veze s uzvraćanjem dobrote roditeljima. Pokazivanje odanosti roditeljima, oduživanje, uzvraćanje njihove dobrote – ništa od toga nema nikakve veze s tvojom misijom u životu. Takođe se može reći da nema potrebe da pokazuješ odanost roditeljima, da im se odužuješ, niti da ispunjavaš bilo koju od svojih obaveza prema njima. Prosto rečeno, možeš da uradiš nešto od toga i ispuniš deo svojih odgovornosti kada okolnosti to dozvoljavaju; kada ne dozvoljavaju, ne moraš da budeš uporan. Ako ne možeš da ispuniš svoju odgovornost da pokažeš odanost roditeljima, to nije ništa strašno, samo se malo kosi sa tvojom savešću, ljudskim moralom i ljudskim predstavama. Ali, u najmanju ruku, to nije protiv istine, i Bog te neće osuditi zbog toga. Kada shvatiš istinu, nećeš osećati grižu savesti zbog toga. Zar se vaše srce ne oseća postojano sada kada ste shvatili ovaj aspekt istine? (Da.) Neki ljudi kažu: „Iako me Bog neće osuditi, u savesti još uvek ne mogu da pređem preko toga i osećam se nestabilno.” Ako je to slučaj s tobom, onda je tvoj rast isuviše mali i nisi shvatio niti prozreo suštinu ovog pitanja. Ti ne razumeš ljudsku sudbinu, ne razumeš Božju neprikosnovenost i nisi voljan da prihvatiš Božju neprikosnovenost i uređenja. Ti uvek poseduješ ljudsku volju i sopstvena osećanja i to te pokreće i vlada tobom; te stvari su postale tvoj život. Ako izabereš ljudsku volju i svoja osećanja, onda nisi izabrao istinu i ne primenjuješ istinu, niti joj se pokoravaš. Ako izabereš ljudsku volju i svoja osećanja, onda izdaješ istinu. Tvoje okolnosti i okruženje ti očigledno ne dozvoljavaju da pokažeš odanost roditeljima, ali uvek misliš: „Imam dug prema svojim roditeljima. Nisam im pokazao odanost. Godinama me nisu videli. Uzalud su me odgajali.” U dubini srca nikada nisi u stanju da otpustiš te stvari. To dokazuje jedno: ne prihvataš istinu. U pogledu doktrine, ti priznaješ da su Božje reči tačne, ali ih ne prihvataš kao istinu, niti ih uzimaš kao načela za svoje postupke. Dakle, u najmanju ruku, kada je u pitanju tvoje ophođenje prema roditeljima, ti nisi osoba koja stremi ka istini. To je zato što, po tom pitanju, tvoje ponašanje nije zasnovano na istini, ne primenjuješ u skladu sa Božjim rečima, već samo zadovoljavaš svoje emotivne potrebe i potrebe svoje savesti, želeći da pokažeš odanost roditeljima i uzvratiš im dobrotu. Iako te Bog ne osuđuje zbog takve odluke, a to jeste tvoja odluka, na kraju ćeš ti biti na gubitku, posebno što se tiče života. Ti si uvek vezan time, uvek misliš da si isuviše stidan da se suočiš sa svojim roditeljima, da im se nisi odužio za njihovu dobrotu. Jednog dana, kada Bog vidi da je tvoja želja da uzvratiš dobrotu svojim roditeljima prevelika, On će bez zadrške orkestrirati okolnosti za tebe, i onda ćeš nesmetano moći da odeš kući. Zar ne smatraš da su tvoji roditelji iznad svega, iznad istine? Da bi pokazao odanost roditeljima i zadovoljio potrebe svoje savesti i osećanja, radije bi izgubio Boga, napustio istinu i napustio priliku da postigneš spasenje. Pa, to je u redu, to je tvoja odluka. Bog te neće osuditi zbog toga. Bog će orkestrirati okruženje za tebe, izbrisaće te sa Svoje liste i odustati od tebe. Ako odlučiš da odeš kući da pokažeš odanost roditeljima i da ne obavljaš svoju dužnost, onda bežiš i udaljavaš se od dužnosti koju ti je Bog poverio, odričeš se Božjeg naloga i očekivanja od tebe, odričeš se dužnosti koju ti je Bog zadao i odričeš se svoje prilike da obavljaš dužnost. Ako odeš kući da se ponovo sastaneš sa svojim roditeljima, da zadovoljiš potrebe svoje savesti i da zadovoljiš očekivanja svojih roditelja, to je u redu, možeš da odlučiš da odeš kući. Ako zaista ne možeš da otpustiš svoje roditelje, možeš da preuzmeš inicijativu, da podigneš ruku i kažeš: „Previše mi nedostaju roditelji. Svakodnevno me grize savest, nisam u stanju da zadovoljim svoja osećanja i srce me boli. Čeznem za roditeljima i stalno mislim na njih. Ako se ne vratim da pokažem odanost roditeljima u ovom životu, plašim se da nikada više neću imati priliku, plašim se da ću zažaliti.” Onda možeš da ideš kući. Ako su roditelji za tebe nebo i zemlja, ako su ti veći od sopstvenog života, ako su ti sve, onda možeš da odlučiš da ih ne otpustiš. Niko te neće terati na to. Možeš da odlučiš da odeš kući da pokažeš odanost roditeljima i da im praviš društvo, da im omogućiš da dobro požive i da im uzvratiš njihovu dobrotu. Ali o tome moraš dobro da razmisliš. Ako danas doneseš tu odluku i na kraju izgubiš priliku da postigneš spasenje, onda ćeš sam morati da podneseš posledice. Niko drugi ne može da snosi te posledice umesto tebe, to moraš sam. Da li ti je to jasno? (Jeste.) Ako bi se radije odrekao prilike da obaviš dužnost i postigneš spasenje, samo da bi tvoji roditelji mogli da budu tvoji zajmodavci i da bi mogao da otplatiš svoje dugove prema njima, to je tvoj izbor. Niko te ne tera. Pretpostavimo da neko u crkvi iznese zahtev, rekavši: „Preteško je živeti daleko od kuće. Previše mi nedostaju roditelji. Ne mogu da ih otpustim iz srca. Često ih sanjam. Njihove sene me stalno prate u mislima i u srcu i sve više osećam krivicu zbog svega što su učinili za mene. Sada kada su stariji, još mi je jasnije koliko je roditeljima teško da odgajaju dete i da treba da im se odužim, da im svojim prisustvom pružim malo radosti i utehe do kraja života. Radije bih se odrekao svoje prilike da budem spašen da bih mogao da odem kući i pokažem odanost roditeljima.” U tom slučaju, može da podnese prijavu u kojoj stoji: „Prijavljujem se! Želim da idem kući da pokažem odanost roditeljima, ne želim da obavljam svoju dužnost.” Crkva bi onda trebalo da odobri zahtev, i niko više ne treba da radi na njemu, niti da razgovara s njim u zajedništvu. Bilo bi glupo da mu se bilo šta još kaže. Kada ljudi baš ništa ne razumeju, možeš još nešto da im kažeš i da u zajedništvu s njima razgovaraš o istini dok im ne postane jasno. Ako nisi jasno razgovarao o njoj, a oni kao ishod toga donesu pogrešnu odluku, onda si ti odgovoran za to. Međutim, ako sve shvate u smislu doktrine, onda niko ne treba da radi na njima. To je kao kad neki ljudi kažu: „Ja sve razumem, ne moraš ništa da mi kažeš.” To je savršeno, ne moraš da trošiš reči na njih, možeš da uštediš sebi malo truda. Trebalo bi da dozvoliš takvim osobama da se odmah vrate kući. Prvo, ne zadržavaj ih; drugo, podrži ih; treće, malo ih uteši i ohrabri, govoreći: „Idi kući i pokaži odgovarajuću odanost roditeljima. Nemoj da ih ljutiš niti uzrujavaš. Ako želiš da pokažeš odanost roditeljima i da im se odužiš, onda moraš da budeš odano dete. Ali nemoj da žališ kada na kraju ne budeš mogao da postigneš spasenje. Srećan put, nadam se da će sve biti u redu!” Dobro? (Da.) Ako neko želi da ode kući da pokaže odanost roditeljima, to je u redu, ne treba to da potiskuje. Obavljanje dužnosti je dobrovoljno i niko neće insistirati da to obaviš. Nećeš biti osuđen zbog neobavljanja dužnosti. Ako obavljaš dužnost, da li ćeš nužno postići spasenje? Ne mora da znači. To je samo pitanje stava koji imaš prema obavljanju dužnosti. Da li ćeš onda biti uništen ako ne obaviš dužnost? Niko to nije rekao. U svakom slučaju, tvoja nada u spasenje će verovatno nestati. Neki ljudi kažu: „Da li je dobro ili loše pokazati odanost roditeljima?” Ne znam. Ako želiš da pokažeš odanost roditeljima, učini to. To nećemo procenjivati, to bi bilo besmisleno. To je pitanje ljudskosti i osećanja. To je pitanje izbora načina postojanja. To nema veze s istinom. Ko želi da ode kući i pokaže odanost roditeljima, slobodno može to da učini. Božja kuća neće insistirati da ostanu, i Božja kuća se neće mešati. Crkvene starešine i ljudi oko njih ne treba da ih sprečavaju da odu kući. Ne treba da rade na takvoj osobi, niti da sa njima razgovaraju u zajedništvu o istini. Ako želiš da ideš kući, idi. Svi će ti prirediti oproštaj, počastiti se i poželeti srećan put.

Najveća očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece su, s jedne strane, nada da njihova deca mogu da imaju dobar život, a s druge nada da će njihova deca biti uz njih i starati se o njima kada ostare. Na primer, ako se neko od roditelja razboli ili naiđe na neke poteškoće u životu, oni se nadaju da će njihova deca moći da im pomognu da rasteraju svoje brige i poteškoće i da podele to breme. Nadaju se da će njihova deca biti uz njih kada budu napuštali ovaj svet, kako bi mogli ponovo da ih vide, po poslednji put. Obično su to dva najveća očekivanja koja roditelji imaju od svoje dece i teško ih je otpustiti. Ako se nečiji roditelji razbole ili naiđu na poteškoće, a on ne sazna za to, moguće je da će se to rešiti bez njegovog uplitanja. Ali ako sazna, obično mu je veoma teško da to prevaziđe, posebno kada se njegovi roditelji ozbiljno i teško razbole. U takvim trenucima ljudima je još teže da otpuste. Dokle god u dubini srca osećaš da su ti roditelji još uvek u fizičkom, životnom ili radnom stanju u kakvom su bili pre 10 ili 20 godina, da mogu da se brinu o sebi i da žive normalno, da su još uvek zdravi, mladi i stameni, i kada imaš utisak da im nisi potreban, nećeš u srcu toliko brinuti o njima. Ali kada saznaš da su ti roditelji zašli u godine, da su onemoćali i da im je potreban neko da se brine o njima i da bude uz njih, ako nisi u njihovoj blizini, verovatno ćeš se uznemiriti i to će uticati na tebe. Neki ljudi čak napuštaju svoje dužnosti i žele da odu kući da posete roditelje. Neki osetljivi ljudi donose još nerazumnije odluke, govoreći: „Da mogu, dao bih 10 godina svog života svojim roditeljima.” Ima i nekih ljudi koji nameravaju da traže blagoslov za svoje roditelje. Kupuju roditeljima sve vrste zdravstvenih proizvoda i dodataka ishrani, a kada saznaju da su im roditelji ozbiljno bolesni, ne mogu da se ne zaglave u svojim osećanjima, želeći da se što pre nađu uz roditelje. Neki kažu: „Bio bih voljan čak da preuzmem tu bolest od svojih roditelja”, ne uzimajući u obzir koju dužnost treba da obavljaju i zanemarujući Božji nalog. Zato je vrlo verovatno da će u takvim okolnostima ljudi postati slabi i pasti u iskušenje. Da li biste plakali ako biste čuli vest da su vam se roditelji ozbiljno razboleli? Konkretno, neki ljudi dobijaju pisma od kuće u kojima piše da je lekar već dao svoje poslednje mišljenje. Šta znači „dao svoje poslednje mišljenje”? Ta fraza može lako da se protumači. Znači da će roditelji tih ljudi umreti za nekoliko dana. U tom trenutku ti bi pomislio: „Moji roditelji imaju tek pedeset i nešto godina. Tu nešto nije u redu. Od čega su se razboleli?” A kada je odgovor „rak”, odmah pomisliš: „Kako li su ga dobili? Bio sam odsutan sve ove godine, nedostajao sam im, a životi su im vrlo teški – da li su se zbog toga razboleli?” Tada bi požurio da svu krivicu svališ na sebe: „Život mojih roditelja je vrlo težak, a ja im se nisam našao da podelim njihovo breme. Nedostajao sam im i brinuli su se za mene, a ja nisam ostao uz njih. Izneverio sam ih i zbog mene su patili jer sam im sve vreme nedostajao. Godinama su me odgajali, i kakvu vajdu imaju od toga? Samo sam im doneo patnju!” Što bi više o tome razmišljao, više bi bio uveren da si ih izneverio i da im nešto duguješ. Tada bi pomislio: „Ne, to nije tačno. Verujem u Boga, obavljam dužnost stvorenog bića i dovršavam Božji nalog. Nikoga nisam izneverio.” Ali onda bi pomislio: „Moji roditelji su tako stari i niko od dece se ne brine o njima. Što su me uopšte podizali?” Premetao bi to po glavi, nemoćan da nađeš rešenje ma koliko razmišljao o tome. Ne samo da bi se rasplakao, već bi se gadno upleo u svoja zamršena osećanja prema roditeljima. Da li je lako otpustiti u takvim okolnostima? Rekao bi: „Roditelji su me rodili i podigli. Nisu očekivali od mene da se obogatim i nikada nisu tražili ništa preterano od mene. Samo su se nadali da ću biti uz njih kada se razbole i kada im budem potreban, da im pravim društvo i ublažim patnju. Nisam čak ni to uradio!” Plakao bi od trenutka kada bi čuo vest da su ti roditelji u kritičnom stanju, sve dok ne bi umrli. Da li biste bili tužni ako biste se susreli sa takvom situacijom? Da li biste plakali? Da li biste ronili suze? (Da.) Da li bi u tom trenutku tvoja odlučnost i težnja bile pokolebane? Da li bi imao poriv da ishitreno i bezobzirno pohitaš nazad da budeš uz svoje roditelje? Da li bi pomislio, duboko u svom srcu, da si bezosećajni nezahvalnik i da su te roditelji uzalud odgajili? Da li bi se i dalje stideo da se suočiš sa svojim roditeljima? Da li bi nastavio da se prisećaš dobrote koju su ti roditelji pružili podižući te i koliko su bili dobri prema tebi? (Bih.) Da li bi odustao od svoje dužnosti? Da li bi pokušao da učiniš sve da od prijatelja ili od braće i sestara dobiješ najnovije vesti o svojim roditeljima? Svi ljudi bi imali takva ispoljenja zar ne? Da li je onda lako rešiti to pitanje? Kako treba da shvataš takva pitanja? Kako treba da gledaš na pitanje bolesti ili neke velike nesreće koja je zadesila tvoje roditelje? Ako to možeš da prozreš, moći ćeš da otpustiš. Ako ne možeš, onda nećeš moći da otpustiš. Ti uvek misliš da je sve što su tvoji roditelji pretrpeli i sa čime su se suočili povezano s tobom i da treba da podeliš to breme; uvek prebacuješ krivicu na sebe, uvek misliš da sve to ima neke veze s tobom, uvek želiš da se uključiš. Da li je ta pomisao tačna? (Nije.) Zašto? Kako treba da gledaš na to? Koja ispoljenja su normalna? Koja ispoljenja nisu normalna, nisu razumna i nisu u skladu sa istinom? Prvo ćemo govoriti o normalnim ispoljenjima. Sve ljude rađaju njihovi roditelji; oni su od krvi i mesa i imaju osećanja. Osećanja su deo ljudskosti i niko ih ne može izbeći. Svako ima osećanja – čak i male životinje ih imaju, da ne pominjemo ljude. Ali osećanja su kod nekih ljudi malo jača, a kod nekih malo slabija. Ali bez obzira na okolnosti, svi ljudi ih imaju. Bilo da to dolazi od njihovih osećanja, ljudskosti ili razumnosti, svako bi se uznemirio kada bi čuo da su mu se roditelji razboleli, da ih je zadesila neka velika nesreća ili da pate. Svako bi se uznemirio. Sasvim je normalno da budeš uznemiren, to je ljudski instinkt, to je nešto što ljudi imaju u svojoj ljudskosti i osećanjima. Sasvim je prirodno da se to ispoljava kod ljudi. Kada im se roditelji ozbiljno razbole ili ih zadesi velika nesreća, sasvim je normalno da ljudi budu tužni, da plaču, da budu potišteni, da smišljaju načine da reše probleme i da podele breme s roditeljima. Nekim ljudima će se sve to odražavati i na telesnom nivou – izgubiće apetit, osetiće čvor u grudima i stalno će biti neraspoloženi. Sve su to ispoljavanja emocija i sve je to sasvim prirodno. Ljudi ne bi trebalo da te kritikuju zbog tih normalnih ispoljavanja; ne bi trebalo da pokušavaš da izbegneš ta ispoljavanja i svakako ne treba da prihvatiš ničiju kritiku na taj račun. Ako imaš takva ispoljavanja, to dokazuje da su tvoja osećanja prema roditeljima iskrena, da si čovek koji ima osećaj savesti i normalan, običan čovek. Niko ne treba da te kritikuje zbog tih izliva osećanja, niti zbog tih emotivnih potreba. Sva ta ispoljavanja spadaju u okvir razumnosti i savesti. Koja ispoljavanja su normalna? Nenormalna ispoljavanja su ona koja prevazilaze razumnost. Ona se dešavaju kada ljudi postanu impulsivni čim ih tako nešto zadesi i žele odmah da napuste sve da bi se vratili kod svojih roditelja, kada žure da prebace svu krivicu na sebe i da napuste ideale, težnje i rešenost koje su nekada imali, pa čak i zakletve koje su položili pred Bogom. Takva ispoljavanja nisu normalna i prevazilaze razumnost, previše su impulsivna! Kada ljudi izaberu put, to se ne dešava tako što će da izaberu ispravan i pravi put u naletu plahovitosti. Odluka da ideš putem obavljanja dužnosti i odluka da se obavlja dužnost stvorenog bića nije mala stvar i to je nešto što se ničim drugim ne može zameniti. To svakako nije odluka koja može da se donese u naletu plahovitosti. Štaviše, to je ispravan put – ne treba da menjaš svoju odluku da ideš ispravnim putem u životu zbog okolnosti, ljudi, događaja i stvari koje te okružuju. To je razumnost koju treba da poseduješ. Bilo da se radi o tvojim roditeljima ili o bilo kakvoj velikoj promeni, to ne bi trebalo da utiče na najvažniju stvar, a to je da obavljaš dužnost stvorenog bića. To je jedan aspekt ovoga. Drugi aspekt je da, kada je reč o tome zašto se tvoji roditelji razbolevaju, kada bolest počinje da ih muči i kakve posledice ona može da ima, da li su to stvari o kojima možeš da odlučuješ? Možeš da kažeš: „Možda se to dogodilo zato što nisam bio odano dete. Da sam proteklih godina marljivo radio i zarađivao novac i da finansijski dobro stojim, mogli su ranije da počnu da se leče i bolest ne bi toliko napredovala. To je zato što nisam bio odan.” Da li je ta misao tačna? (Nije.) Ako neko ima novac, da li to nužno znači da će moći da kupi dobro zdravlje i da izbegne bolest? (Ne.) Da li se na ovom svetu bogati ljudi nikada ne razbole? Od trenutka kada osoba oseti da se razboleva, do trenutka kada se razboli, i dok na kraju ne umre, sve je to Bog predodredio. Kako bi bilo koji čovek mogao da odlučuje o tome? Kako bi posedovanje ili nedostatak novca mogli tu da budu presudni? Kako bi nečije okruženje moglo da bude presudno? Sve je to određeno Božjom neprikosnovenošću i uređenjem. Stoga, ne moraš previše da analiziraš, niti da istražuješ pitanje da li su ti se roditelji ozbiljno razboleli ili se susreli sa nekom velikom nesrećom, i svakako ne bi trebalo da ulažeš energiju u to – to neće biti od koristi. Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: „Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?” Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi. Radi se o tome da se ti, kao njihovo dete, zato što ste u krvnoj vezi uznemiriš kada čuješ da su bolesni, dok drugi ljudi neće osetiti ništa. To je više nego normalno. Međutim, to što se tvoji roditelji suočavaju sa tako velikom nesrećom ne znači da treba da je analiziraš i istražuješ, niti da razmišljaš o tome kako da je se otarasiš ili da je rešiš. Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu. Ako želiš sam da rešiš to pitanje, da analiziraš i istražuješ njegov izvor, uzroke i posledice, to je glupa pomisao. Beskorisna je i suvišna. Ne bi trebalo tako da se ponašaš, da analiziraš, istražuješ i da tražiš pomoć od svojih školskih drugova i prijatelja, da za svoje roditelje kontaktiraš bolnicu, najbolje lekare, da im organizuješ najbolji bolnički smeštaj – ne moraš da razbijaš glavu radeći sve te stvari. Ako zaista imaš višak energije, onda treba dobro da obavljaš dužnost koju sada treba da obavljaš. Tvoji roditelji imaju svoje sudbine. Niko ne može da pobegne od starosne dobi kada treba da umre. Tvoji roditelji nisu gospodari tvoje sudbine, a isto tako, ni ti nisi gospodar sudbina svojih roditelja. Ako je suđeno da im se nešto desi, šta možeš da učiniš povodom toga? Šta možeš da postigneš usplahirenošću i traženjem rešenja? Time ništa nećeš postići; to zavisi od Božjih namera. Ako Bog želi da ih ukloni i omogući ti da nesmetano izvršavaš svoju dužnost, možeš li da se mešaš u to? Možeš li sa Bogom da razgovaraš o uslovima? Šta tada treba da uradiš? Da lupaš glavu tražeći rešenja, da istražuješ, analiziraš, svaljuješ krivicu na sebe i da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima – da li su to misli i postupci koje čovek treba da ima? Sve su to ispoljavanja nedostatka pokornosti Bogu i istini; ona su iracionalna, glupa i buntovna prema Bogu. Ljudi ne bi trebalo da imaju takva ispoljenja. Da li ti je to jasno? (Jeste.)

Neki ljudi kažu: „Znam da ne treba da analiziram niti da istražujem da li su se moji roditelji razboleli ili ih je zadesila neka velika nesreća, znam da je to besmisleno i da tome treba da pristupim na osnovu istina-načela, ali ne mogu da se suzdržim od analiziranja i istraživanja.” Dakle, hajde da rešimo problem suzdržavanja, tako da više ne moraš da se suzdržavaš. Kako to postići? Zdravi ljudi u ovom životu počinju da osećaju simptome starenja kada napune 50 ili 60 godina – mišići i kosti im propadaju, gube snagu, loše spavaju, ne mogu mnogo da jedu i nemaju dovoljno energije za rad, čitanje, niti za obavljanje bilo kakvog posla. Kod njih se javljaju razne bolesti, poput visokog krvnog pritiska, dijabetesa, srčanih oboljenja, kardiovaskularnih i cerebrovaskularnih oboljenja i tako dalje. Oni koji su nešto zdraviji, iako takođe osećaju simptome starenja, mogu da rade šta god im je potrebno i ti simptomi ne utiču na njihov normalan život i rad. To je poprilično dobro. Za one koji su manje zdravi, ti simptomi utiču na njihov uobičajen rad i život, a ponekad moraju i da idu u bolnicu na pregled. Neki od njih dobijaju prehladu ili glavobolju; drugi dobijaju enteritis ili proliv i moraju da miruju u krevetu dva dana svaki put kada dobiju napad proliva. Neki imaju visok krvni pritisak i toliko im se muti u glavi da ne mogu da hodaju, ni da voze automobil, ni da se udaljavaju od kuće. Ima i onih koji imaju urinarnu inkontinenciju, nezgodno im je da idu napolje, te retko izlaze ili putuju sa rodbinom i prijateljima. Ima ljudi koji su alergični na hranu. Ima i onih koji ne spavaju dobro i ne mogu da spavaju na bučnim mestima; čim se prebace na drugo mesto, još im je teže da spavaju. Sve to ozbiljno utiče na život i rad tih ljudi. Postoje čak i neki koji ne mogu da rade duže od tri do četiri sata bez pauze. A onda postoje još teži slučajevi, kada ljudi smrtno obole sa 50 ili 60 godina, na primer od raka, dijabetesa, reumatske bolesti srca, demencije ili parkinsonove bolesti i tako dalje. Bilo da su te bolesti izazvane ishranom ili zagađenjem, vazduhom ili vodom, zakon ljudskog tela je takav da, kada žene napune 45, a muškarci 50 godina, njihova tela progresivno propadaju. Svakog dana se žale da ih jedno žiga a drugo boli, odu na pregled kod lekara i saznaju da se radi o terminalnom stadijumu raka. Na kraju, doktor kaže: „Idite kući, nema vam više leka.” Svi ljudi će se susresti s tim bolestima tela. Danas su to oni, sutra ste to vi i mi. Prema starosti i redosledu, svi ljudi će se rađati, stariti, obolevati i umirati – iz mladosti se prelazi u starost, iz starosti u bolest, a iz bolesti u smrt – takav je zakon. Radi se o tome da kada čuješ vest da su ti se roditelji razboleli, nećeš moći da prevaziđeš prepreku svojih osećanja zato što se radi o ljudima koji su ti najbliži, o kojima najviše brineš i koji su te odgajili, pa ćeš pomisliti: „Ne osećam ništa kada tuđi roditelji umru, ali moji roditelji ne smeju da se razbole, jer bi me to rastužilo. Ne mogu to da podnesem, srce me boli, ne mogu da prevaziđem osećanja!” Samo zato što se radi o tvojim roditeljima, ti misliš da ne treba da ostare, niti da se razbole, i sigurno da ne treba da umru. Da li to ima smisla? To nema smisla i nije istina. Da li shvataš? (Da.) Svako će se suočiti sa starenjem svojih roditelja koji obolevaju, a u nekim ozbiljnim slučajevima nečiji roditelji čak leže nepokretni, a neki padaju u vegetativna stanja. Nečiji roditelji imaju visok krvni pritisak, delimičnu paralizu, moždani udar ili se čak ozbiljno razbole i umru. Svaka osoba će se lično osvedočiti, videti ili čuti o procesu starenja svojih roditelja, obolevanja, a zatim i umiranja. Radi se o tome da neke ljude to zadesi ranije, kada im roditelji imaju pedeset i nešto godina; neki čuju tu vest kada im roditelji prevale šezdesetu, a drugi to čuju samo kada njihovi roditelji prevale 80, 90 ili 100 godina. Ali bez obzira na to kada čuješ tu vest, kao sin ili ćerka, jednog dana, pre ili kasnije, prihvatićeš tu činjenicu. Ako si odrasla osoba, treba da imaš zreo način razmišljanja i ispravan stav prema ljudima koji se rađaju, stare, razbolevaju i umiru, i ne treba da budeš impulsivan; ne treba da budeš nesposoban da to podneseš kada čuješ vest da su ti roditelji bolesni ili da su ih u bolnici obavestili da su u kritičnom stanju. Roditi se, ostariti, razboleti se i umreti su stvari koje svaka osoba mora da prihvati, šta je razlog tome što ne možeš to da podneseš? To je zakon koji je Bog odredio za čovekovo rođenje i smrt, zašto želiš da ga prekršiš? Zašto ga ne prihvatiš? Koja je tvoja namera? Ne želiš da tvoji roditelji umru, ne želiš da žive po zakonu rađanja, starenja, razboljevanja i umiranja koji je Bog ustanovio, želiš da ih sprečiš da se razbole i da umru – šta bi to od njih učinilo? Zar ih to ne bi učinilo plastičnim ljudima? Da li bi onda i dalje bili ljudi? Zato moraš da prihvatiš tu činjenicu. Pre nego što čuješ vest da ti roditelji stare, da su se razboleli i umrli, treba da se pripremiš za to u svom srcu. Jednog dana, pre ili kasnije, svaka osoba će ostariti, oslabiće i umreće. Pošto su tvoji roditelji normalni ljudi, zašto i oni ne bi mogli da dožive tu poteškoću? Oni treba da dožive tu poteškoću, a ti bi trebalo da joj pravilno pristupiš. Da li je to pitanje rešeno? Možeš li sada razumno da se nosiš sa takvim stvarima? (Mogu.) Kako ćeš onda pristupiti tome kada se tvoji roditelji ozbiljno razbole ili ih u budućnosti zadesi neka velika nesreća? Takođe je pogrešno zanemariti tako nešto, jer će ljudi reći: „Jesi li ti žaba ili zmija? Kako možeš da budeš tako hladnokrvan?” Ti si normalna osoba, tako da bi trebalo nekako da reaguješ. Treba da razmisliš: „Moji roditelji su imali težak život i dobili su tu bolest u mladosti. Nisu uživali ni u kakvim blagoslovima i nisu bili marljivi u svojoj veri u Boga. Takvi su im bili životi. Ništa nisu shvatili, nisu krenuli ispravnim putem, niti su stremili ka istini. Njihovo je vreme prošlo. Nema razlike između njih i životinja – nema razlike između njih i starih krava ili starih konja. Sada kada su se ozbiljno razboleli, moraće samo da se brinu o sebi, ali nadam se da Bog može malo da im umanji patnju.” Moli se za njih u srcu i to je dovoljno. Šta može bilo ko da uradi? Ako nisi sa svojim roditeljima, ne možeš ništa da učiniš; čak i da si uz njih, šta možeš da učiniš? Koliko je ljudi lično videlo svoje roditelje kako idu od mladosti do starosti, od starosti do obolevanja od različitih bolesti, od obolevanja od tih različitih bolesti do njihovog neuspelog lečenja, do toga da su proglašeni mrtvima i da su prebačeni u mrtvačnicu? Mnogo je takvih. Sva ta deca ostaju uz roditelje, ali šta mogu da učine? Ne mogu ništa; mogu samo da gledaju. Neučestvovanje u tom procesu će te sada poštedeti nekih nevolja; bolje je ne gledati taj proces, posmatranje kako se sve to dešava ne bi bilo dobro za tebe. Zar nije tako? (Jeste.) Kada je reč o tome, s jedne strane moraš da shvatiš da je to što se ljudi rađaju, stare, razbolevaju i umiru zakon koji je ustanovio Bog; s druge strane, moraš jasno da vidiš odgovornosti koje ljudi treba da ispune, kao i njihove sudbine, ne smeš da budeš nerazuman i ne smeš da postupaš impulsivno niti bezumno. Zašto ne treba postupati impulsivno niti bezumno? Zato što čak i ako tako postupiš, neće ti biti od koristi; umesto toga, otkriće tvoju bezumnost. Ozbiljnije rečeno, dok postupaš bezumno, ti se buniš protiv Boga, a Bogu se to ne sviđa, On to prezire. Tebi su sve ove istine u smislu doktrine jasne i shvataš ih, ali se i dalje držiš svog puta i radiš neke stvari tvrdoglavo i namerno, tako da te Bog ne voli, On te prezire. Čega se On gnuša kod tebe? Gnuša se tvoje tvrdoglave bezumnosti i tvog buntovništva. Ti misliš da poseduješ neko ljudsko osećanje, ali Bog kaže da si tvrdoglav i bezuman – ti si tvrdoglav, bezuman i nepopustljiv, i ne prihvataš istinu niti se pokoravaš Božjim orkestracijama i uređenjima. Bog ti je jasno saopštio suštinu, izvor i specifična načela primene koji su sadržani u ovom pitanju, ali ti i dalje želiš da koristiš svoja osećanja da se nosiš sa svim tim, tako da te Bog ne voli. Sve u svemu, ako Bog tvoje roditelje ne oslobodi od bolesti, onda će se oni ozbiljno razboleti i umreti, ako je to ono što treba da im se desi. Niko ne može da utiče na tu činjenicu. Ako želiš to da promeniš, to je samo dokaz da želiš svojeručno i sopstvenim metodama da promeniš Božju neprikosnovenost. To je vrhunac buntovništva i time se suprotstavljaš Bogu. Ako ne želiš da se suprotstavljaš Bogu, kada čuješ da se to dogodilo tvojim roditeljima, treba da budeš smiren i da pronađeš mesto gde možeš da budeš sam, da plačeš, da razmišljaš i moliš se, ili da svoja osećanja čežnje poveriš braći i sestrama oko sebe. Samo to treba da uradiš. Ne smeš da razmišljaš o tome da nešto promeniš, a svakako ne smeš da činiš gluposti. Ne moli se Bogu tražeći od Njega da tvoje roditelje oslobodi bolesti i da im dozvoli da žive još nekoliko godina, niti da uzme dve godine tvog života i da ih dȃ njima, samo zato što veruješ u Boga ili na osnovu toga što si napustio svoju porodicu i napustio svoju karijeru da bi obavljao svoju dužnost toliko godina. Ne radi takve stvari. Bog neće uslišiti takve molitve i gnuša se takvih misli i molitvi. Ne uznemiravaj i ne ljuti Boga. Bog ima najveću odbojnost prema ljudima koji žele da manipulišu nečijom sudbinom, da promene činjenicu o Božjoj neprikosnovenosti nad čovekovom sudbinom ili da promene neke činjenice koje je Bog odavno utvrdio ili putanje ljudskih sudbina. Bog se toga najviše gnuša.

Završio sam razgovor u zajedništvu u vezi sa stavom, mislima i shvatanjem koje ljudi treba da imaju u vezi sa obolevanjem roditelja. Isto tako, kada je reč o smrti roditelja, ljudi takođe treba da imaju ispravan i razuman stav. Neki ljudi su dugi niz godina odvojeni od roditelja, nisu bili uz njih, niti su živeli sa njima, a kada čuju da su im roditelji iznenada preminuli, to im zadaje veliki udarac i sve deluje neverovatno naglo. Pošto ti ljudi nisu bili sa svojim roditeljima, niti su živeli s njima toliko godina, oni uvek gaje neku vrstu zablude u svojim mislima i predstavama. Kakvu zabludu? Kada si napustio svoje roditelje, oni su bili živi i zdravi. Nakon što si bio toliko godina daleko od njih, u tvom umu, tvoji roditelji ostaju istih godina i ostaju u istom fizičkom i životnom stanju koje pamtiš. To pravi zbrku. Zatim veruješ da tvoji roditelji nikada neće ostariti i da će doživeti duboku starost. To jest, čim su njihova lica pohranjena u tvom srcu, čim njihovi životi, njihove reči i njihovo ponašanje ostave utisak i otisak u tvom umu i u tvom sećanju, ti misliš da će tvoji roditelji zauvek biti takvi, da se neće ni promeniti ni ostariti i da sigurno neće umreti. Na šta se ovde „neće umreti” odnosi? S jedne strane, to znači da njihova fizička tela neće nestati. S druge, to znači da njihova lica, njihova osećanja prema tebi, i tako dalje, neće nestati. To je zabluda koja će ti doneti velike nevolje. Stoga, bez obzira na to koliko su ti roditelji stari, da li umiru od starosti ili od bolesti, ili zato što se dogodila neka iznenadna nesreća, to će ti zadati udarac i činiće ti se da se veoma naglo desilo. Zato što su u tvom umu tvoji roditelji su još uvek živi i zdravi, a kad iznenada nestanu, pomislićeš: „Kako mogu da nestanu? Kako su živi ljudi mogli tek tako da se pretvore u prah? U srcu stalno osećam kao da su mi roditelji još uvek živi, da mama i dalje kuva u kuhinji, da ima mnogo posla i da tata svakog dana odlazi da radi van kuće i vraća se tek uveče.” Te scene iz njihovih života ostavile su neke slike u tvom umu. Dakle, zbog tvojih osećanja, tvoja svest gaji nešto što ne bi trebalo, a to je uverenje da će tvoji roditelji zauvek živeti u tvom srcu. Kao takav, veruješ da ne bi trebalo da umru i bez obzira na to u kojim okolnostima tvoji roditelji umru, osetićeš da je to veliki udarac za tebe i nećeš moći to da prihvatiš. Trebaće ti vremena da prevaziđeš tu činjenicu, zar ne? Ako bi se tvoji roditelji razboleli, to bi već bio veliki šok za tebe, tako da bi njihova smrt bila još veći šok. Kako, onda, pre nego što se to dogodi, treba da rešiš taj neočekivani udarac koji će te zadesiti tako da on ne utiče, ne ometa i ne deluje na tvoje obavljanje dužnosti ili put kojim hodaš? Hajde prvo da pogledamo na šta se svodi umiranje, o čemu se tačno radi u smrti – zar to ne znači da osoba napušta ovaj svet? (Da.) Znači da se život koji čovek poseduje, a koji ima fizičko prisustvo, uklanja iz materijalnog sveta koji ljudi mogu da vide i on nestaje. Ta osoba zatim nastavlja da živi u drugom svetu, u drugom obliku. Odlazak života tvojih roditelja znači da se odnos koji imaš sa njima na ovom svetu raspao, nestao i okončao. Oni žive u drugom svetu, u drugim oblicima. Što se tiče toga kako će se njihovi životi odvijati u tom drugom svetu, da li će se vratiti na ovaj svet, ponovo te sresti ili imati bilo kakav telesni odnos ili emotivne veze s tobom, to Bog određuje i ti sa tim nemaš nikakve veze. Ukratko, njihova smrt znači da su njihove misije na ovom svetu završeni i na njih je stavljena tačka. Njihove misije u ovom životu i na ovom svetu su se završili, tako da se završio i tvoj odnos sa njima. Što se tiče toga da li će se otelotvoriti u budućnosti, ili će se suočiti s bilo kakvom kaznom i ograničenjem, ili s bilo kakvim postupanjem i uređenjem u drugom svetu, da li to ima ikakve veze s tobom? Možeš li o tome da odlučuješ? To nema nikakve veze s tobom, ne možeš o tome da odlučuješ i nećeš moći da dobiješ nikakve vesti o tome. U tom trenutku se završava tvoj odnos sa njima u ovom životu. To jest, sudbina koja vas je vezivala dok ste živeli jedni pored drugih 10, 20, 30 ili 40 godina tada se završava. Nakon toga, oni su oni, ti si ti i među vama uopšte ne postoji baš nikakav odnos. Čak i da svi verujete u Boga, oni su obavljali svoje dužnosti, a ti svoje; kada više ne žive u istom prostoru, među vama više nema nikakvog odnosa. Oni su naprosto završili misije koje im je Bog već poverio. Dakle, kada su u pitanju odgovornosti koje su ispunili u vezi tebe, one se završavaju onog dana kada počneš da postojiš nezavisno od njih – ti više nemaš nikakve veze sa svojim roditeljima. Ako danas umru, samo ćeš propustiti nešto na emotivnom nivou i imaćeš dve voljene osobe manje za kojima ćeš žudeti. Nikada ih više nećeš videti i nikada više nećeš moći da čuješ bilo kakvu vest o njima. Njihova budućnost, kao i šta će s njima biti posle, nemaju nikakve veze s tobom, između vas neće biti krvne veze, nećeš više ni biti isto biće. Tako stvari stoje. Smrt tvojih roditelja će samo biti poslednja vest koju ćeš čuti o njima na ovom svetu, i poslednja prepreka koju ćeš videti ili čuti kada je u pitanju njihovo iskustvo rađanja, starenja, obolevanja i umiranja u njihovim životima, to je sve. Njihova smrt ti neće ništa oduzeti niti dati, oni će naprosto umreti, njihovo ljudsko putovanje će se završiti. Dakle, kada je u pitanju njihova smrt, nije važno da li su to slučajne smrti, normalne smrti, smrti od bolesti i tako dalje, u svakom slučaju, da nije Božje neprikosnovenosti i uređenja, nijedna osoba ili sila ne bi mogla da im oduzme život. Njihova smrt samo znači kraj njihovog fizičkog života. Ako ti nedostaju i žudiš za njima, ili se stidiš zbog svojih osećanja, ne treba da osećaš ništa od toga i nije potrebno da ih osećaš. Otišli su sa ovog sveta, pa je suvišno da ti nedostaju, zar ne? Ako pomisliš: „Da li sam nedostajao roditeljima tokom svih ovih godina? Koliko im je patnja bila veća jer nisam bio uz njih i nisam pokazivao odanost roditeljima tolike godine? Tokom svih ovih godina, uvek sam želeo da mogu da provedem nekoliko dana s njima, nikada nisam očekivao da će tako brzo umreti. Tužan sam i osećam krivicu.” Nije potrebno da razmišljaš na taj način, njihova smrt nema nikakve veze s tobom. Zašto njihova smrt nema nikakve veze s tobom? Zato što čak i da si pokazao odanost roditeljima ili da si bio s njima, to nije obaveza niti zadatak koji ti je Bog zadao. Bog je odredio koliko sreće i koliko patnje će tvoji roditelji doživeti od tebe – to nema nikakve veze s tobom. Oni neće živeti duže zato što si ti s njima i neće živeti kraće zato što si daleko od njih i zato što nisi mogao često da budeš s njima. Bog je odredio koliko će oni dugo živeti i to nema nikakve veze s tobom. Stoga, ako čuješ vest da su ti roditelji preminuli, ne moraš da osećaš krivicu. Tom pitanju treba pristupiti na ispravan način i prihvatiti ga. Ako si već prolio mnogo suza dok su bili teško bolesni, trebalo bi da se osećaš srećno i slobodno kada umru; nakon što ih otpustiš, nema potrebe da plačeš. Ispunićeš svoje odgovornosti kao njihovo dete, molićeš se za njih, bićeš tužan i ronićeš suze zbog njih i, naravno, razmišljaćeš o mnogim mogućim rešenjima za lečenje njihove bolesti i učinićeš sve što možeš da ublažiš njihovu patnju. Već si uradio sve što si mogao kao njihovo dete. Kada umru, možeš samo da kažeš: „Imali ste prilično teške živote. Kao vaše dete, nadam se da ćete počivati u miru. Ako ste mnogim svojim postupcima u ovom životu uvredili Boga, onda ćete morati da budete kažnjeni u sledećem svetu. Ako vam, posle primanja kazne, Bog pruži priliku da se ponovo otelotvorite kao ljudi na ovom svetu, nadam se da ćete dati sve od sebe da se lepo ponašate i krenete ispravnim putem. Ne činite više ništa čime biste uvredili Boga i trudite se da ne budete kažnjeni u sledećem životu.” To je sve. Zar to nije lepo rečeno? To je sve što možeš da učiniš; bilo da je to za tvoje roditelje ili za nekog drugog od tvojih voljenih, to je sve što možeš da učiniš. Naravno, kada tvoji roditelji na kraju umru, ako ne možeš da budeš s njima niti da im pružiš neku konačnu utehu, ne treba da budeš tužan. Zato što svako zapravo ostavlja ovaj svet sam. Čak i ako su njegova deca s njim, kada glasnik dođe da ga pokupi, samo će on to moći da vidi. Kada ode, niko ga neće pratiti, njegova deca ne mogu da ga prate, a ne može ni njegov partner. Kada ljudi napuštaju ovaj svet, uvek to čine sami. U svojim poslednjim trenucima svaka osoba treba da se suoči sa tom situacijom, tim procesom i tim okruženjem. Stoga, ako si uz njih, a oni gledaju pravo u tebe, to i dalje neće biti od koristi. U trenutku kada moraju da odu, ako požele da te pozovu, neće uspeti, a ti nećeš uspeti to da čuješ; ako žele da te dodirnu, neće imati snage i nećeš moći to da osetiš. Biće sami. Zato što svako na ovaj svet dolazi sam i na kraju mora i da ode sam. Tako je Bog odredio. Postojanje takvih stvari omogućava ljudima da još jasnije vide da su njihovi životi i sudbine u Božjim rukama – njihovo rađanje, starenje, obolevanje i umiranje, i da je život svake osobe samostalan. Iako svi ljudi imaju roditelje, braću i sestre i voljene osobe, iz Božje perspektive i iz perspektive života, život svake osobe je samostalan, životi nisu grupisani zajedno i nijedan život nema partnera. Iz perspektive stvorenih ljudi, svaki život je samostalan, ali iz perspektive Boga, nijedan život koji je On stvorio nije usamljen, jer Bog prati svakog od njih i vuče ih napred. Samo što, kada si na ovom svetu, ti se rodiš kod svojih roditelja i misliš da su tvoji roditelji ljudi koji su ti najbliži, ali zapravo, kada tvoji roditelji napuste ovaj svet, shvatićeš da oni nisu ljudi koji su ti najbliži. Kada se njihovi životi završe, ti ćeš i dalje živeti, njihov kraj ti neće oduzeti život i sigurno neće uticati na tvoj život. Bio si daleko od njih sve ove godine i još uvek živiš dobar život. Zašto je tako? Zato što Bog bdi nad tobom i usmerava te; ti živiš pod Njegovom neprikosnovenošću. Kada tvoji roditelji odu sa ovog sveta, postaćeš još svesniji da si bez prisustva roditelja koji brinu o tebi, paze te ili te odgajaju, u životu prvo rastao i stasao u odraslu osobu, pa si zatim stigao do srednjeg doba, do starosti, i pod Božjim usmeravanjem sve više i više sticao razumevanje u životu, a tvoj pravac i put napred su postajali sve jasniji. Zato su ljudi u stanju da napuste svoje roditelje. Postojanje roditelja neophodno je samo tokom detinjstva, ali kada ljudi odrastu, postojanje roditelja je samo formalnost. Roditelji su im samo emocionalna podrška i potpora i nisu neophodni. Naravno, kada tvoji roditelji napuste ovaj svet, to će ti sve postati jasnije, i još više ćeš osetiti da ljudski životi dolaze od Boga i da ljudi ne mogu da žive bez oslanjanja na Boga, bez Boga kao njihove mentalne i duhovne podrške i podrške za njihove živote. Kada te roditelji ostave, samo će ti nedostajati na emocionalnom nivou, ali ćeš istovremeno biti oslobođen emocionalno ili po drugim pitanjima. Zašto ćeš biti oslobođen? Kada su tvoji roditelji u blizini, oni su ti i briga i breme. Oni su ljudi s kojima možeš da se ponašaš svojeglavo i zbog njih se osećaš kao da ne možeš da se oslobodiš svojih osećanja. Kada ti roditelji umru, sve će to biti rešeno. Ljudi za koje si osećao da su ti najbliži će nestati i nećeš morati da brineš o njima niti da žudiš za njima. Kada prekineš taj zavisni odnos koji imaš sa roditeljima, kada oni odu sa ovog sveta, kada u dubini srca potpuno osetiš da su ti roditelji već otišli i kada osetiš da si već prevazišao krvne veze s njima, zaista ćeš postati zreo i samostalan. Razmisli: bez obzira na to koliko su ljudi stari, ako su im roditelji još uvek tu, kad god imaju problem, pomisliće: „Pitaću mamu, pitaću tatu.” Kod njih uvek postoji emocionalna podrška. Kada ljudi imaju emocionalnu podršku, oni osećaju da je njihovo postojanje na ovom svetu preplavljeno toplinom i srećom. Kada izgubiš taj osećaj sreće i topline, ako ne osećaš da si sam ili da nisi izgubio sreću i toplinu, onda si zreo i zaista si samostalan u pogledu svojih misli i osećanja. Većina vas verovatno još nije imala to iskustvo. Kada doživite, shvatićete. Razmisli: bez obzira na to koliko su ljudi stari, da li imaju 40, 50 ili 60 godina, kada im roditelji umru, odmah postaju mnogo zreliji. To je kao da u trenutku od naivnog deteta postanu razumna odrasla osoba. Preko noći počinju da shvataju stvari i da budu samostalni. Dakle, za svaku osobu, smrt roditelja je veliki izazov. Ukoliko možeš ispravno da upravljaš i pristupaš svojem odnosu sa roditeljima i da istovremeno ispravno upravljaš, pristupaš i otpustiš razna očekivanja roditelja prema tebi ili odgovornosti koje treba da obavljaš prema svojim roditeljima na emocionalnom i etičkom nivou, onda ćeš zaista sazreti i u najmanju ruku ćeš biti odrasla osoba pred Bogom. Nije lako postati takav odrastao čovek, moraš da istrpiš određenu bol u pogledu svojih telesnih osećanja, pogotovo moraš donekle da trpiš emocionalno pustošenje i mučenje, kao i bol zbog toga što stvari ne idu dobro, ne idu onako kako si se nadao, ili zato što nemaš sreće, i tako dalje. Kada iskusiš svu tu bol, steći ćeš malo više uvida u te stvari. Ako ih povežeš sa istinama koje smo podelili u vezi sa ovim pitanjima, dobićeš malo više uvida u živote i sudbine ljudi koje je Bog odredio, kao i u privrženost koja postoji među ljudima, na veoma temeljan način. Kada stekneš uvid u to, biće ti lako da ih otpustiš. Kada uspeš da otpustiš te stvari i pravilno njima upravljaš, bićeš u stanju da im pravilno pristupiš. Nećeš im pristupiti na osnovu ljudskih doktrina ili merila ljudske savesti; pristupićeš im u skladu sa istina-načelima. Šta znači biti u skladu sa istina-načelima? To znači da možeš da se pokoriš Bogu. Ako možeš da se pokoriš Bogu i Njegovim orkestracijama, to je dobar znak i dobar nagoveštaj. Šta to nagoveštava? Da imaš nadu u spasenje. Stoga, kada je reč o očekivanjima tvojih roditelja, bez obzira na to da li si mlad, srednjih godina, stariji ili u poznim godinama, i bez obzira da li si to ikada doživeo, ako to doživljavaš sada ili ako si to već doživeo, ono što treba da uradiš nije samo da otpustiš svoja osećanja, niti da presečeš veze sa svojim roditeljima i da se odvojiš od njih, već da uložiš trud u istinu i da pokušaš da shvatiš te aspekte istine. To je najvažnije. Kada jednom shvatiš te različite, složene odnose, onda možeš da ih se oslobodiš i više te neće ograničavati. Kada te oni više ne budu ograničavali, biće ti mnogo lakše da se pokoriš Božjim orkestracijama i tada ćeš se suočiti sa manje smetnji i sa manjim preprekama. Onda ćeš se manje buniti protiv Boga, zar ne?

Da li si sada u stanju da prozreš i rešiš sva ova glavna pitanja koja se odnose na roditelje? Kada budeš imao slobodnog vremena, razmišljaj o istini. Ako u budućnosti, ili u onome što sada doživljavaš, možeš to da povežeš sa istinom i rešiš probleme na osnovu istine, suočićeš se sa mnogo manje nevolja i manje teškoća i živećeš veoma opušten i radostan život. Ako ne pristupiš tim stvarima na osnovu istine, naići ćeš na mnogo nevolja i tvoj život će biti veoma bolan. To je ishod. Danas ću ovde završiti zajedništvo na temu roditeljskih očekivanja. Do viđenja!

29. april 2023. godine