O čemu smo razgovarali na poslednjem okupljanju? (Na poslednjem okupljanju, Bog je uglavnom besedio o otpuštanju čovekovog uslovljavanja od strane porodice u pogledu tradicije, sujeverja i religije. Bog je detaljno govorio o nekim sujevernim izrekama, poput „Knedle za odlazak, nudle za povratak” i „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće”, kao i o tome kako neki tradicionalni običaji u vezi sa kineskom Novom godinom i drugim praznicima utiču na ljude. Bog je ujedno govorio i o ispravnom načinu na koji treba da prilazimo tim tradicionalnim i sujevernim izrekama i praksama, to jest, da treba da verujemo da će se neki događaji zaista odigrati, ali i da je sve u Božjim rukama. Bez obzira na šta te izreke ukazuju i bez obzira na to koji se događaji mogu desiti, svi moramo da usvojimo stav prihvatanja i pokoravanja i moramo biti u stanju da se prepustimo Božjoj orkestraciji i uređenju.) To su bili osnovni elementi našeg razgovora na poslednjem okupljanju. Što se tiče sadržaja vezanih za tradicije, sujeverja i religije, kojima porodica uslovljava ljude, detaljno smo govorili o nekim stvarima s kojima se ljudi susreću u svakodnevnom životu. Iako su našim razgovorom bile obuhvaćene samo one nama dobro poznate tradicije, sujeverja i religije iz svakodnevnog života pripadnika kineskog naroda, koje nisu reprezentativne za sve rase i nacije, činjenica je da su tradicije, sujeverja i religije kojih se pridržavaju ljudi iz različitih delova sveta i ljudi različitih rasa po prirodi iste – svi ljudi poštuju neke tradicije, životne navike i sujeverne izreke koje su nasledili od svojih predaka. Bez obzira na to da li se ova sujeverja javljaju kao psihološki efekat ljudskog uma ili pripadaju objektivnoj stvarnosti, vaš stav prema njima treba da vam omogući da jasno prepoznate primarnu misao ili suštinu na kojoj su ta sujeverja zasnovana. U isto vreme, ta sujeverja ne bi trebalo da utiču na vas, niti da vas ometaju. Umesto toga, treba da verujete da se sve što je u vezi s ljudima nalazi u Božjim rukama, da ljudima zapravo ne manipulišu sujeverja i da sujeverja nipošto ne upravljaju sudbinama i svakodnevnim životima ljudi. Bez obzira na to da li su sujeverja stvarna ili nisu, bez obzira da li su ona efikasna ili istinita, u svakom slučaju, pri razmatranju ovih pitanja ljudi treba da se drže načela koje je u skladu sa istinom. Ljudi ne treba da budu omađijani tim sujeverjima, niti da dopuste da ona upravljaju njima, a pogotovo ne treba da dopuste da ona utiču na normalne ciljeve njihovih težnji ili na primenu načela. Kada govorimo o tradiciji, sujeverju i religiji, važno je znati da upravo sujeverje stvara najveće smetnje i ispoljava najjači uticaj na život ljudi, kao i na njihova mišljenja i stanovišta po raznim pitanjima. Uopšteno govoreći, ljudi se ne usuđuju da se odreknu tih sujevernih izreka i definicija, te stoga životni problemi stvoreni tim sujeverjima ostaju večito nerazrešeni. Činjenica da se ljudi, u svakodnevnom životu, ne usuđuju da pokidaju okove tih sujevernih izjava predstavlja dokaz da oni još uvek nemaju dovoljno vere u Boga. Još uvek nisu istinski prozreli, niti precizno razumeli činjenicu Božje suverenosti nad svim stvarima i Njegove suverenosti nad sudbinom čovečanstva. Stoga će im i ruke i noge biti vezane kad god se suoče s nekom sujevernom izrekom ili s nekim osećanjima koja se odnose na sujeverje. Naročito kada se radi o važnim događajima u vezi sa životom ili smrću, sa njihovom sudbinom ili sa životom i smrću voljenih osoba, ljudi su još čvršće okovani tim takozvanim sujevernim tabuima i izjavama, kojih gotovo nikako ne mogu da se oslobode. Stalno se plaše da će prekršiti neki tabu i da će se sujeverje obistiniti, da ih može snaći neka nesreća i da im se nešto loše može desiti. Kada je reč o sujeverju, ljudi su po pravilu nesposobni da prodru u suštinu problema, a pogotovo da pokidaju okove svakakvih sujevernih izjava. Oni, naravno, nisu u stanju ni da sagledaju koliko sujeverje utiče na živote ljudi. Gledano iz perspektive ljudskog ponašanja, kao i ljudskih mišljenja i stavova u vezi sa sujeverjem, svest i perspektive njihovih misli još uvek su u velikoj meri opterećene Sotonom i kontrolisane nekakvom nevidljivom silom, koja ne pripada materijalnom svetu. Stoga su ljudi, iako slede Boga i prihvataju Njegove reči, još uvek pod kontrolom sujevernih izreka koje se odnose na njihovu sudbinu, život i smrt, kao i na njihovu egzistenciju. Drugim rečima, duboko u svojim mislima oni i dalje veruju da su te sujeverne izjave uistinu stvarne. Šta znači imati takvo verovanje? To znači da su ljudi i dalje pod kontrolom nevidljivih kandži skrivenih iza tih sujeverja, umesto da uistinu shvate da njihovim sudbinama upravlja i da ih orkestrira Božja ruka. To takođe znači da oni nisu preterano srećni i da im nije baš lagodno da svoju sudbinu predaju u Božje ruke, već da njima, protivno njihovoj volji, upravlja Sotona. Primera radi, kada je reč o ljudima koji se redovno bave biznisom, koji često putuju i koji su donekle navikli da veruju u sujeverne aktivnosti i izreke, kao što su čitanje crta lica, osam trigrama i Ji đing, proučavanja jina i janga i slične stvari, sva ova sujeverja snažno utiču, kontrolišu i manipulišu njihovim svakodnevnim životom, pravilima opstanka, predstavama i tome slično. Drugim rečima, teoretska osnova svega onog što ti ljudi rade mora biti izvedena iz sujeverja. Kad god, recimo, izlaze iz kuće, oni najpre moraju da pročitaju šta u kalendaru piše za taj dan i da li su na snazi neki tabui. Dok se bave biznisom, potpisuju ugovore, kupuju ili prodaju kuće, i tome slično, oni obavezno moraju da konsultuju kalendar za taj dan. U suprotnom, oni su nesigurni i ne znaju šta im se sve može desiti. Sigurni su i spokojni jedino onda kad postupaju i donose odluke u skladu s onim što piše u kalendaru. Nadalje, zbog nekoliko ružnih stvari koje su im se desile kao posledica kršenja nekih tabua, njihovo znanje i vera u stvarnost tih sujeverja postaju sve čvršći, tako da ih ova sujeverja potpuno sputavaju. Oni sve snažnije veruju da ljudskim sudbinama, srećom i nesrećom, životom i smrću, upravljaju sujeverne izreke, kao i da u neznanom, mističnom svetu postoji neka velika, nevidljiva ruka, koja upravlja njihovom sudbinom, njihovim životom i smrću. Stoga oni strastveno veruju u sve sujeverne izreke, posebno u one usko povezane s njihovim životom i opstankom, i to do te mere da ih duboko u srcu, čak i nakon što poveruju u Boga, razne sujeverne izreke često ometaju i kontrolišu, uprkos tome što na rečima priznaju i tobože veruju da su ljudske sudbine u Božijim rukama. Te takozvane životne tabue – šta se s čime sukobljava, šta je čoveku suđeno da se desi i druge slične sujeverne izreke – pojedini ljudi čak mešaju sa istina-načelima i pridržavaju ih se. Takvi stavovi ljudi prema sujeverju snažno utiču na stavove koje oni, u Božjem prisustvu, imaju prema istini i prema Božjim rečima. Oni takođe snažno utiču na stavove koje ljudi, kao stvorena bića, imaju prema Stvoritelju; naravno, takvi stavovi utiču i na Božji stav prema tim ljudima. To je zato što su ljudi, uprkos tome što slede Boga, još uvek voljno i nevoljno kontrolisani i ometani raznim mislima i izrekama prožetim sujeverjem, a koje im je usadio Sotona. U isto vreme, ljudi teško otpuštaju sve te različite misli i izreke koje su u vezi sa sujeverjem.

Među svim stvarima kojima porodica uslovljava ljude, sujeverje je zapravo ono što ljudima pravi najozbiljnije smetnje i što najdublje i najdugotrajnije utiče na njih. Stoga bi ljudi, kad je o sujeverjima reč, trebalo da ih, jedno za drugim, istraže i spoznaju u stvarnom životu, kao i da ustanove da li su, od strane svoje uže porodice, šire familije ili klana kojem pripadaju, primili bilo kakvo uslovljavanje ili uticaj u pogledu sujeverja. Ako jesu, onda treba da otpuste sva ta sujeverja, jedno po jedno, a ne da ih se čvrsto drže, jer nijedno od njih nema nikakve veze sa istinom. Ako neka osoba u svojoj svakodnevici često sledi tradicionalni način života, ona zbog toga može poslušno i nehotice da padne pod kontrolu Sotone. Štaviše, sujeverne izreke koje utiču na mišljenja ljudi u stanju su da još efikasnije drže ljude pod kontrolom i vlašću Sotone. Prema tome, pored tradicija i religija, što pre treba otpustiti i sva ona mišljenja, stanovišta, izreke i pravila u vezi sa sujeverjem, i ne treba ih se pridržavati. Kod Boga nema nikakvih tabua. Božje reči, Njegove namere i Njegovi zahtevi prema čovečanstvu jasno su izraženi u reči Božjoj. Štaviše, sve što Bog govori ljudima i što u Svojim rečima zahteva od njih, odnosi se na istinu i ne sadrži u sebi nikakve strane elemente. Bog samo jasno i otvoreno saopštava ljudima kako da postupaju i kojih načela da se pridržavaju pri rešavanju određenih pitanja. Tu nema nikakvih tabua, nikakvih začkoljica ni izreka. Ono čega ljudi treba da se pridržavaju jeste postupanje na osnovu istina-načela i u skladu sa svojim stvarnim okolnostima. Da biste primenjivali Božje reči i poštovali istina-načela, ne morate gledati u datum i vreme; tu nema nikakvih tabua. Takođe, nema potrebe da konsultujete kalendar, a kamoli horoskop, i ne morate da se pitate da li je tog dana pun ili mlad mesec; ne morate da brinete o tom stvarima. Pod vrhovnom vlašću Božjom i unutar Božje suverenosti, ljudi su nesputani i slobodni. Srca su im smirena, radosna i spokojna, nisu ispunjena strahom ni panikom, a pogotovo ne osećajem potlačenosti. Panika, strah i osećaj potlačenosti samo su osećanja koja nastaju usled raznih sujevernih izreka. Istina, Božje reči, Božji zahtevi i delo Svetog Duha ljudima donose spokoj i radost, slobodu i nesputanost, sreću i opuštenost. Sa druge strane, sujeverje ljudima donosi nešto sasvim suprotno. Ono ti vezuje i ruke i noge, sprečava te da uradiš ovo ili ono, brani ti da jedeš ovo ili ono. Sve što radiš je pogrešno, sve je povezano s nekim tabuom i sve mora da bude u skladu sa izrekama iz starog letopisa. Koji je datum po lunarnom kalendaru, šta se kojeg dana sme raditi, valja li izlaziti iz kuće, pa čak i aktivnosti poput šišanja, kupanja, presvlačenja ili viđanja s drugim ljudima – sve je to povezano s odgovarajućim tabuima. Od zapisa u letopisu naročito zavise venčanja i sahrane, preseljenje, odlazak u nabavku i traženje posla. Sotona koristi svakojake bizarne i sujeverne izreke kako bi ljudima čvrsto svezao i ruke i noge. U koju svrhu on to čini? (Da bi upravljao ljudima.) Današnjim jezikom rečeno, on to čini da bi se osetilo njegovo prisustvo. Šta to znači? To znači da on ljudima želi da obznani svoje prisustvo, da im stavi do znanja da su tvrdnje koje iznosi u vezi sa tabuima stvarne, da on ima poslednju reč i da može da čini te stvari, a ako ga ne budeš slušao, daće ti nešto u šta ćeš moći da gledaš. Kako glasi ona alegorija? Ona kaže: „Starica stavlja ruž za usne – da biste imali u šta da gledate”. To znači da ćeš, ako ne budeš slušao ili ako budeš prekršio ovaj tabu, moći samo da staneš i da gledaš, te da ćeš morati da snosiš posledice. Ako ne veruju u Boga, ljudi se plaše ovih tabua zato što su, na kraju krajeva, sazdani od krvi i mesa i ne mogu da se bore protiv svih tih raznih oblika đavola i Sotone u duhovnom carstvu. Sada, međutim, kad si se vratio pred Boga, sve u vezi s tobom pod Božjom je kontrolom, uključujući tvoje misli i svaki dan tvoga života. Bog motri nad tobom i čuva te. Ti živiš i postojiš pod vrhovnom vlašću Boga, izvan Sotoninog domašaja. Stoga više ne moraš da se držiš ovih tabua. Naprotiv, ako i dalje strahuješ od toga da Sotona može da ti naudi ili da će ti se nešto ružno desiti ako ne budeš slušao Sotonu ili ako ne budeš verovao u tabue o kojima se govori u sujeverjima, to je onda dokaz da još uvek veruješ da Sotona može da upravlja tvojom sudbinom. To ujedno dokazuje tvoju spremnost da se pokoriš Sotoninim manipulacijama i da nisi spreman da prihvatiš Božju suverenost. Sotona sve ovo radi da bi ljudima stavio do znanja da on zaista postoji. On želi da svojim magičnim silama upravlja čovečanstvom i svim živim stvorenjima. Svrha upravljanja svim živim stvorenjima leži u njihovom uništenju, a svrha i krajnji rezultat njihovog uništenja jeste da ih Sotona proždere. Naravno, Sotonino upravljanje ljudima takođe ima za svrhu da ga oni obožavaju. Ako želi da ljudi osete njegovo prisustvo, on mora da pokaže neku efikasnost. Primera radi, u stanju je da jaje pretvori u izmet. Ovo jaje stavljeno je na oltar zlog duha, a ako si gladan i hteo bi da ga pojedeš, pa pokušaš da ga ukradeš od đavola, on će to jaje pretvoriti u izmet kako bi ti pokazao svoju moć. Uplašićeš se od njega i nećeš smeti da se s njim nadmećeš oko hrane. Ako ga se uplašiš zbog jedne stvari, a zatim i zbog nečeg drugog, s vremenom ćeš početi da slepo veruješ u njega. Ako dovoljno dugo budeš slepo verovao u njega, počećeš da ga svim srcem obožavaš. Zar nisu to ciljevi Sotoninih postupaka? Sotona dela upravo radi ispunjenja tih ciljeva. Kako na jugu tako i na severu, bez obzira na rasu kojoj pripadaju, svi ljudi na kolenima obožavaju zle i nečiste duhove. Zašto ih obožavaju klečeći na kolenima? Zašto ljudi neprekidno, iz generacije u generaciju, pale tamjan za ove zle i nečiste duhove, koje obožavaju klečeći na kolenima? Ako kažeš da ovi duhovi nisu stvarni, kako to da toliki ljudi veruju u njih, kade im prostor, metanišu pred njima, zaklinju im se i zatim, iz generacije u generaciju, ispunjavaju te svoje zakletve? Zar to nije zato što su zli i nečisti duhovi nešto učinili? Ako ne slušaš reči zlih duhova, oni će učiniti da padneš u postelju, da ti stvari krenu naopako, da ti se na glavu sruče katastrofe, da ti pocrkaju krave kako ne bi mogao da obrađuješ zemlju, pa čak i da ti članovi porodice stradaju u saobraćajnoj nesreći. Nastojaće da ti na sve moguće načine zagorčaju život, a što više oni budu radili na tome, više ćeš problema imati. Ne možeš odbiti da im se povinuješ, tako da ti na kraju neće preostati ništa drugo nego da ih obožavaš klečeći na kolenima, da svojevoljno pogneš glavu pred njima i pokoriš im se, što će ih konačno usrećiti. Od tog trenutka, pripadaćeš njima. Pogledajte samo one ljude u društvu kojima upravljaju duhovi-lisice ili razni drugi likovi iz duhovnog carstva koji se pojavljuju na oltarima. Kako mi to nazivamo? Kažemo da su takvi ljudi zaposednuti zlim duhovima i da zli duhovi borave u njima. Među običnim svetom, za takvog čoveka se kaže da duh upravlja njime ili da je nešto preuzelo kontrolu nad njegovim telom. Kad zli duhovi krenu da traže tela nad kojima će preuzeti kontrolu, njihove žrtve im to nerado dopuštaju, pa zli duhovi počinju da im se mešaju u život i da ih ometaju, praveći probleme i nesreće u njihovim porodicama. Ljudima koji se bave biznisom prave gubitke i rasteruju im mušterije; na svakom koraku im postavljaju prepreke, tako da ovi ne mogu da se snađu i otežan im je svaki napredak. Naposletku se pokoravaju i pristaju. Nakon što pristanu, zli duhovi koriste njihova fizička tela da bi činili razne stvari, izvodili znamenja i čudesa, privlačili druge ljude, lečili bolesti, čitali sudbine, pa čak i pomagali u prizivanju mrtvih duša, i tome slično. Zar zli duhovi ne koriste ova sredstva da bi ljude naveli na pogrešan put, da bi ih iskvarili i upravljali njima?

Ako se vernici u Boga drže istih gledišta i mišljenja kao i nevernici u vezi s ovim sujevernim izrekama, koja je onda priroda svega toga? (To je prkošenje Bogu i svetogrđe.) Tako je, ovaj odgovor je veoma precizan – radi se o teškom svetogrđu! Ti slediš Boga i kažeš da veruješ u Njega, dok u isto vreme sujeverja upravljaju tobom i ometaju te. U stanju ste da sledite mišljenja koja su kroz sujeverja usađena ljudima, a što je najgore, neki od vas se čak plaše tih mišljenja i činjenica prožetih sujeverjem. To je najgora vrsta svetogrđa. Ne samo što nisi u stanju da svedočiš za Boga, već ujedno slediš Sotonu u njegovom otporu prema Božjoj suverenosti – to je huljenje protiv Boga. Razumete li? (Da.) To što čovek veruje u sujeverja i sledi ih, po svojoj suštini je bogohulstvo, pa zar onda ne bi trebalo da otpustiš sve ono čime te je sujeverje uslovilo? (Trebalo bi.) U praksi ćeš ih najjednostavnije otpustiti tako što nećeš dozvoliti da te sve ovo ometa, bez obzira da li su ta sujeverja stvarna ili nisu i bez obzira na to kakve će posledice imati. Čak i ako sujeverne izjave o određenoj stvari predstavljaju objektivnu realnost, ne treba da dozvoliš da te one ometaju ili da upravljaju tobom. Zašto? Zato što Bog sve orkestrira. Čak i ako Sotona može nešto da postigne, on to čini uz Božju dozvolu. Kao što je Bog rekao, bez Njegove dozvole, Sotona se ne bi usudio da te pipne, ne bi ti ni dlaka s glave falila. To je činjenica i to je istina u koju ljudi treba da veruju. Prema tome, bez obzira na to koje ti oko igra i da li si sanjao da ti ispadaju zubi ili ti opada kosa, da li si sanjao vlastitu smrt ili su te mučile neke druge noćne more, treba da veruješ da su sve te stvari u Božjim rukama, i ne smeš da dozvoliš da one utiču na tebe ili da te ometaju. Niko ne može da promeni ono što Bog želi da ostvari, niti iko može da promeni ono što je Bog odredio. Stvari koje je Bog odredio i isplanirao već su ostvarene činjenice. Bez obzira da li ti nešto predosećaš i kakve ti predznake daju Sotona i đavoli iz duhovnog carstva, ne treba da dozvoliš da te oni ometaju. Treba samo da veruješ da je sve to u Božjim rukama i da ljudi treba da se pokore Božjoj orkestraciji i uređenju. Ono što će se dogoditi, kao i ono što ne može da se dogodi, sve je to bogopostavljeno i pod Božjom kontrolom. Niko to ne može da promeni, a kamoli da se u bilo koju od tih stvari umeša. To je činjenica. Stvoritelj je taj kojeg ljudi treba da obožavaju klečeći na kolenima, a ne bilo koju silu iz duhovnog carstva koja sujeverje može da obistini ili da ga ponovo oživi. Ma koliko da su ogromne magijske moći koje đavoli i Sotona poseduju, ma kakva čudesa da su oni u stanju da izvedu, ma koje stvari da obistine, ma čija predosećanja i ma koje sujeverne izreke da mogu da pretvore u stvarnost, ništa od toga ne dokazuje da oni u svojim rukama drže ljudske sudbine. Ono u šta ljudi treba da veruju i što treba da obožavaju klečeći na kolenima nisu đavoli ni Sotona, već Stvoritelj. To je ono što ljudi treba da razumeju kada je reč o stvarima kojima porodica uslovljava ljude, a koje se tiču tradicija, sujeverja i religija. Jednom rečju, bilo da se radi o stvarima koje se tiču tradicije, sujeverja ili religije, ukoliko one nemaju nikakve veze s Božjim rečima, istinom ili Božjim zahtevima prema čoveku, ljudi te stvari treba da napuste i da ih otpuste. Bilo da je reč o životnom stilu ili o načinu razmišljanja, bilo da je reč o nekom pravilu ili teoriji, ukoliko u tome nema istine, to je nešto što ljudi treba da odbace. Primera radi, stvari koje se tiču religija poput hrišćanstva, katoličanstva, judaizma i tako dalje, ljudi u svojim predstavama smatraju relativno plemenitim i sakralnim, za razliku od sujeverja, tradicije i idolatrije. Iako ljudi u svojim predstavama i u dubini duše osećaju izvesnu naklonost i divljenje prema tim stvarima, oni ipak treba da otpuste sva ta religijska obeležja, praznike i simbole, umesto da ih preterano cene ili da se prema njima odnose kao prema istini, da ih obožavaju klečeći na kolenima ili da za njih čak čuvaju posebno mesto u svojim srcima. Ljudi to ne bi trebalo da rade. Religijski simboli, religijske aktivnosti, verski praznici, neke čuvene religijske stvari, kao i neke relativno plemenite religijske izreke i tome slično – sve je to obuhvaćeno temom religije, o kojoj smo govorili. Jednom rečju, svrha svega ovog što vam govorim jeste da shvatite jednu činjenicu: kada je reč o stvarima prožetim sujeverjem, tradicijom i religijom, bilo da su one plemenite ili relativno neobične, dokle god se one ne dotiču istine i dokle god sa istinom nemaju nikakve veze, sve te stvari treba otpustiti i ljudi ne treba da ostaju prilepljeni za njih. Naravno, ono što naročito treba napustiti i čega se nikako ne treba pridržavati jesu sve one teme kojima se krše istina-načela. Ljudi treba da kategorično, jednu po jednu, otpuste sve one stvari koje potiču od uslovljavanja i uticaja njihovih porodica, te da im ne dozvole da utiču na njih. Kad se, recimo, za Božić sretneš s nekim od braće i sestara, ti ćeš im, čim ih ugledaš, reći: „Neka je sa srećom Božić! Srećan Božić!” Da li je dobro reći: „Srećan Božić”? (Nije dobro.) A je li prikladno reći: „Pošto je ovo dan sećanja na Isusovo rođenje, zar ne bi trebalo da uzmemo slobodan dan i da ne radimo ništa, zar ne bi trebalo da, ma koliko da smo zauzeti poslom i dužnostima, barem na trenutak zastanemo kako bismo se fokusirali na obeležavanje najupečatljivijeg dana u proteklom periodu Božjeg dela?” (Ne, ni to nije prikladno.) Zašto nije prikladno? (Zato što se radi o delu koje je Bog obavio u prošlosti i o nečemu što nema nikakve veze sa istinom.) Sa aspekta doktrine, ovo je potpuno tačno. Uspeli ste da, u teoriji, dokučite osnovni uzrok ovog problema, ali kako stvari stoje u stvarnosti? Iako se radi se o najprostijem mogućem pitanju, vi ipak niste u stanju da Mi date odgovor. Bog ne voli kad ljudi govore takve stvari; On se gnuša svega toga. Prosto i jednostavno. Tokom prazničnih dana, nevernici govore: „Srećna Nova godina! Srećan Božić!” Kad Me ljudi ovako pozdrave, Ja im samo klimnem glavom i kažem: „Hvala, takođe!”, što znači: „Neka je i tebi srećan Božić”. Jednostavno im rutinski otpozdravim i to je sve. Ali, Ja to nikada ne govorim pri susretu s braćom i sestrama. Zašto? Zato što se radi o jednom neverničkom, komercijalnom prazniku. Skoro svaki praznik na Zapadu, bilo da pripada tradiciji ili da su ga ljudi izmislili, zapravo je povezan sa trgovinom i ekonomijom. Čak i u nacijama sa bogatom istorijom, praznici su naprosto vezani za tradiciju da bi, počev od dvadesetog veka, postepeno prerasli u razne komercijalne aktivnosti, tako da danas predstavljaju sjajnu poslovnu priliku za trgovce. U svakom slučaju, bilo da su ovi praznici komercijalni ili tradicionalni, oni nemaju nikakve veze s ljudima koji veruju u Boga. Ma koliko da su nevernici, pa čak i religiozni pojedinci, oduševljeni tim praznicima i ma koliko da su ti praznici sjajni i veličanstveni u bilo kojoj zemlji ili naciji, oni nemaju nikakve veze s nama koji sledimo Boga i to nisu praznici koje mi treba da poštujemo, a kamoli da ih proslavljamo ili obeležavamo. Da i ne govorimo o tradicionalnim praznicima koje slave nevernici ma koje rase, etničke pripadnosti ili vremenskog razdoblja – ti praznici nemaju baš nikakve veze s nama. S nama nemaju veze čak ni godišnjice vezane za svaki period i svaki segment triju etapa Božjeg dela. Tako, na primer, praznici iz Doba zakona nemaju ništa s nama, baš kao što nikakve veze nemamo sa Uskrsom, Božićem, niti sa ostalim praznicima iz Doba blagodati. Šta je ono što bih želeo da ljudi razumeju iz naših zajedničkih razgovora o tim stvarima? U onome što radi, Bog ne poštuje praznike, niti bilo koje druge propise. On deluje slobodno i nesputano, bez ikakvih tabua, i nikada ne obeležava nijedan praznik. Bog nikada ne obeležava čak ni početak, kraj, niti bilo koji poseban dan Božjeg dela iz prošlosti. Bog ne obeležava, niti ljudima izričito ukazuje na te datume, dane ili sate. S jedne strane, to ljudima govori da Bog te dane ne obeležava i da mu nije stalo do njih. S druge strane, to im govori da ni oni te dane ne moraju da obeležavaju, niti da ih proslavljaju, odnosno da uopšte ne moraju da pamte te dane. Ljudi ne moraju da se sećaju nijednog dana ni perioda u vezi s Božjim delom, a kamoli da ih obeležavaju. Šta ljudi treba da rade? Treba da se pokore Božjoj orkestraciji i da, pod Njegovim vođstvom, prihvate Božju suverenost. U svom svakodnevnom životu, treba da prihvate istinu i da joj se pokore. Prosto i jednostavno. Zar im na taj način život neće biti mnogo lakši i prijatniji? (Hoće.) Prema tome, naši razgovori o ovim pitanjima svakoj osobi zapravo donose nesputanost i slobodu, a ne ropstvo. Jer su to objektivne činjenice i istine koje ljudi, s jedne strane, treba da razumeju, dok one ujedno ljude oslobađaju i omogućavaju im da otpuste sve čega se ne treba pridržavati. U isto vreme, one ljudima stavljaju do znanja da te stvari ne predstavljaju istinu i da postoji samo jedan Božji put kojeg ljudi treba da se drže, a to je istina. Razumete li? (Da.)

Kada govorimo na temu porodice, pored otpuštanja svega onog čime ih porodica uslovljava, postoje još neki aspekti koje bi ljudi trebalo da otpuste. Ranije smo razgovarali o tome kako porodica uslovljava način na koji čovek razmišlja, a zatim smo pomenuli i razne izreke o životu, kojima porodica uslovljava ljude. Svim ljudima porodica obezbeđuje stabilan život i prostor za rast. Ona im takođe daje osećaj sigurnosti, pruža oslonac u životu i u osnovi obezbeđuje sve što im je neophodno tokom procesa odrastanja. Pored zadovoljenja svih ovih emocionalnih potreba, porodica takođe ispunjava sve njihove materijalne potrebe. Naravno, ljudi od porodice dobijaju osnovne životne potrepštine, kao i opšte životno znanje koje im je potrebno tokom odrastanja. Ima još mnogo stvari koje ljudi dobijaju od svoje porodice, tako da ona predstavlja deo života kojeg svaki pojedinac teško može da se odrekne. Iako porodica ljudima donosi brojne prednosti, ako je posmatramo iz perspektive onoga o čemu smo u zajedništvu razgovarali, vidimo da ona nad ljudima vrši isto tako brojne negativne uticaje i nameće im brojne negativne životne stavove i perspektive. Drugim rečima, osim što ti pruža mnoge suštinski važne stvari za tvoj fizički život, osim što te snabdeva osnovnim potrepštinama i daje ti emocionalnu podršku i oslonac, porodica ti istovremeno zadaje i neke nepotrebne probleme. Naravno, pre nego što razumeju istinu, ljudima je teško da pobegnu od tih problema i da ih otpuste. U izvesnom smislu, porodica u tvoj svakodnevni život i egzistenciju unosi i krupne i sitne smetnje, usled čega su tvoja osećanja prema porodici često kompleksna i kontradiktorna. Budući da porodica zadovoljava tvoje emocionalne potrebe, ali se ujedno meša u tvoj emotivni život, reč „porodica” kod većine ljudi rađa kompleksne misli koje je teško artikulisati. Ispunjava te osećaj nostalgije, privrženosti i, naravno, zahvalnosti prema svojoj porodici. Ali, u isto vreme, zbog brojnih uplitanja porodice u tvoj život, stičeš utisak da je ona jedan od glavnih izvora svih tvojih problema. Drugim rečima, kad neka osoba odraste, njeni se koncepti, misli i stanovišta prema vlastitoj porodici relativno usložne. Ako svoju porodicu u potpunosti otpusti, napusti je ili prestane da razmišlja o njoj, njena savest to neće moći da podnese. Ukoliko razmišlja o svojoj porodici, priziva je u sećanje i svim srcem joj se baca u naručje kao kad je bila dete, osetiće se nespremnom da to učini. Pri ophođenju sa svojom porodicom, ljudi često doživljavaju ovu vrstu stanja, ovakve misli i gledišta, a sve te misli, gledišta i stanja takođe su rezultat njihove uslovljenosti od strane porodice. Ovo je tema o kojoj smo danas razgovarali: breme koje porodica tovari ljudima na pleća.

Upravo smo razgovarali o tome kako ljudi često osećaju unutrašnji sukob i neprijatnost zbog uticaja vlastite porodice. Iako žele da svoju porodicu u potpunosti otpuste, oni osećaju grižu savesti i nemaju srca da to učine. Ukoliko je ne otpuste, već svim srcem ulažu u svoju porodicu i stope se s njom, oni često ne znaju šta da rade, budući da se po nekim stavovima ne slažu sa porodicom. Stoga ljudima naročito teško pada ophođenje sa članovima porodice; ne mogu da se u potpunosti usklade s njima, ali ne mogu ni da ih u potpunosti odseku. Zato, hajde da danas popričamo o tome kakav bi odnos trebalo uspostaviti sa članovima porodice. Ova tema obuhvata neko breme koje potiče od porodice, što je ujedno treća stavka u okviru teme otpuštanja porodice – otpuštanje bremena koja potiču iz porodice. Radi se o važnoj temi. Koje ste stvari u stanju da razumete, a odnose se na breme koje potiče od porodice? Da li se te stvari tiču čovekovih odgovornosti, obaveza, ljubavi prema roditeljima i tome slično? (Da.) Breme koje potiče od porodice odnosi se na odgovornosti, obaveze i ljubav prema roditeljima, koje čovek treba da ispuni prema svojoj porodici. S jedne strane, radi se o obavezama i odgovornostima koje čovek treba da ispuni, ali koje, s druge strane – u određenim okolnostima i kod određenih pojedinaca – počinju da ometaju život, a upravo ta ometanja nazivamo bremenom. Kada je reč o bremenu koje dolazi od porodice, o tome možemo raspravljati sa dva aspekta. Jedan od tih aspekata jesu očekivanja roditelja. Svaki roditelj i stariji član porodice ima različita, veća ili manja, očekivanja od svoje dece. Nadaju se da će im deca marljivo učiti, da će se lepo ponašati, da će briljirati u školi, da će imati sve petice i da neće zabušavati. Oni žele da im deca budu poštovana od strane učitelja i drugova iz razreda, te da im prosek ocena redovno bude iznad četvorke. Ako dete ima prosek dva, dobiće batine, a ako padne ispod dvojke, moraće da ode u ćošak i tamo razmisli o svojim greškama, ili da za kaznu stoji u stavu mirno. Neće mu dozvoliti da jede, spava, gleda TV, niti da se igra na kompjuteru, a sva ranija obećanja o kupovini lepe odeće i igračaka pašće u vodu. Svaki roditeljski par ima svakojaka očekivanja od svoje dece i polaže u njih velike nade. Nadaju se da će im deca uspeti u životu, da će brzo napredovati u karijeri i doneti čast i slavu svojim precima i svojoj porodici. Nijedan roditelj ne želi da mu dete postane prosjak, poljoprivrednik ili nedajbože lopov i bandit. Roditelji takođe ne žele da im deca, po ulasku u društvo, postanu građani drugog reda, da kopaju po kontejnerima za smeće, tezgare na ulici, valjaju drogu ili da drugi gledaju na njih sa visine. Roditelji, dakle, imaju svakojaka očekivanja od svoje dece, bez obzira da li njihova deca ta očekivanja mogu da ispune ili ne mogu. Svojim očekivanjima oni na svoju decu projektuju sve ono što smatraju dobrim i plemenitim stvarima ili težnjama, dajući im nadu, a pritom se i sami nadaju da će deca moći da ispune želje roditelja. Šta se, dakle, kod dece nehotice stvara usled tih roditeljskih želja? (Pritisak.) Osim pritiska, šta još nastaje? (Breme.) Želje roditelja pritiskaju decu i postaju njihovi okovi. Zbog toga što od svoje dece imaju očekivanja, roditelji će ih disciplinovati, usmeravati i vaspitavati u skladu s tim očekivanjima; čak će investirati u njih i platiće bilo koju cenu, da bi im se očekivanja ispunila. Primera radi, roditelji se nadaju da će im deca biti odlični učenici, najbolji u razredu, da će na svakom ispitu dobiti peticu i da će uvek biti prvi – ili da se, u najgorem slučaju, nikada neće plasirati ispod petog mesta. Zar nije tačno da se roditelji, nakon što izraze takva očekivanja, ujedno na neki način žrtvuju, kako bi svojoj deci pomogli da ostvare te ciljeve? (Tačno je.) Da bi ostvarila te ciljeve, deca će ustajati ranom zorom kako bi obnavljala lekcije i učila tekstove napamet, a i njihovi roditelji će poraniti kako bi im pravili društvo. Tokom vrelih dana, roditelji će svoju decu rashlađivati, spravljati im hladne napitke ili im kupovati sladoled. Kada ustanu ujutru, oni će svojoj deci najpre spremiti sojino mleko, pržene štapiće od testa i jaja. Pred svaki ispit će naročito insistirati da dete pojede prženi štapić od testa i dva jajeta, nadajući se da će mu to pomoći da osvoji svih 100 poena. Ako kažeš: „Ne mogu sve to da pojedem, dovoljno je jedno jaje”, odgovoriće ti: „Luckasto moje, ako pojedeš jedno jaje, dobićeš svega deset poena. Hajde, pojedi još jedno, mamici za ljubav. Potrudi se najbolje što možeš; ako pojedeš još ovo jedno, dobićeš svih sto poena.” Dete kaže: „Tek sam ustao, ne mogu još da jedem.” „Ne, ti moraš da jedeš! Budi dobar i slušaj majku. Mamica to radi za tvoje dobro, pa zato hajde, pojedi to zbog mame.” Dete razmišlja: „Mama se toliko brine. Ona sve to radi za moje dobro, pa ću ga zato pojesti.” Jaje će biti pojedeno, ali šta će dete zapravo progutati? Progutaće pritisak, neodlučnost i nevoljnost. Dobro je jesti, a majčina su očekivanja velika, pa bi ih, sa stanovišta ljudskosti i savesti, trebalo prihvatiti, ali na osnovu razuma, čovek treba da se opire takvoj vrsti ljubavi i odbija da na takav način obavlja stvari. Ali, avaj, ti tu ne možeš ništa da učiniš. Ako ne pojedeš doručak, ona će se naljutiti, istući će te, izgrditi ili čak prokleti. Neki roditelji kažu: „Pogledaj se na šta ličiš, tako si beskoristan da ti je teško čak i jedno jaje da pojedeš. Jedan uštipak i dva jajeta, zar ti to neće doneti svih sto poena? Zar to nije za tvoje dobro? Ali ti i dalje ne možeš to da pojedeš – ako ne možeš, prosićeš za hranu kad odrasteš. Neka ti bude!” Ima i dece koja zaista ne mogu toliko da pojedu, ali ih roditelji teraju da jedu na silu, nakon čega ona sve povrate. Samo povraćanje nije toliko strašno, ali se roditelji zbog toga još više razbesne, tako da ne samo što prema svojoj deci ne pokazuju saosećanje ni razumevanje, nego im pride i zameraju zbog toga. Osim što bivaju prekorena, deca imaju još jači osećaj da su izneverila svoje roditelje i još više okrivljuju sebe zbog toga. Toj deci život baš nije lak, zar ne? (Nije im lako.) Nakon što se ispovraćaš, potajno ćeš se isplakati u kupatilu, praveći se da i dalje povraćaš. Kad izađeš iz kupatila, brzo ćeš obrisati suze s lica, trudeći se da majka ne primeti da si plakao. Zašto? Ako primeti, izgrdiće te, pa čak i proklinjati: „Pogledaj se samo koliko si beskoristan; zbog čega plačeš? Ti si najobičnija propalica koja nije u stanju ni ovako lep doručak da pojede. Šta bi hteo da jedeš? Ako bi morao da preskočiš ručak, onda bi sigurno mogao sada da doručkuješ, zar ne? Rođen si da patiš! Ako ne budeš marljivo učio, ako ne budeš polagao ispite, na kraju ćeš prositi za hranu!” Čini se da te majka svakom svojom rečju vaspitava, ali to ujedno izgleda i kao prekor – a šta ti stvarno osećaš? Osećaš roditeljsku ljubav i očekivanja. Stoga ti u ovoj situaciji moraš da prihvatiš majčine reči i da ih progutaš zajedno sa svojim suzama, ma koliko one bile grube. Moraš na silu da jedeš, bez obzira što nisi gladan i što hrana u tebi izaziva mučninu. Da li je lako trpeti ovakav život? (Nije lako.) A zašto nije? Kako te roditelji svojim očekivanjima vaspitavaju? (Tako da budem dobar na ispitima i da imam uspeha u budućnosti.) Moraš da im pokažeš da si neko ko obećava, moraš da opravdaš majčinu ljubav, sav njen trud i žrtvovanje, moraš da ispuniš očekivanja svojih roditelja i ne smeš da ih izneveriš. Oni te toliko vole, sve daju za tebe i sav svoj život ulažu za tvoje dobro. U šta su se, dakle, pretvorile sve njihove žrtve, sve ono čemu te uče, pa čak i njihova ljubav? Sve se to pretvorilo u nešto zbog čega ćeš morati da im se odužiš, a to je ujedno postalo i tvoje breme. Eto kako nastaje to breme. Bilo da tvoji roditelji to rade nagonski, iz ljubavi prema tebi ili vođeni imperativima društva, korišćenjem ovih metoda vaspitavanja, ophođenja prema tebi, pa čak i usađivanja svakakvih ideja u tvoju glavu oni tvojoj duši naposletku neće doneti slobodu, nesputanost, utehu ni radost. Šta će ti umesto toga doneti? Doneće ti pritisak, strah, osudu i nemirnu savest. I šta još? (Okove i ograničenja.) Okove i ograničenja. Štaviše, opterećen takvim roditeljskim očekivanjima, ti prosto ne možeš da izneveriš njihove nade. Da bi ispunio njihova očekivanja, da ih ne bi izneverio i da oni ne bi izgubili nadu u tebe, ti svakoga dana marljivo i savesno učiš gradivo iz svakog predmeta i radiš sve što ti oni kažu. Ne dopuštaju ti da gledaš TV i ti se poslušno odričeš toga, iako bi zaista voleo da ga gledaš. Zbog čega si u stanju da se toga odrekneš? (Zbog straha da ne razočaram roditelje.) Plašiš se da će ti se, ako ne budeš slušao roditelje, pokvariti uspeh u školi i da nećeš moći da upadneš na neki prestižni univerzitet. Nesiguran si u pogledu svoje budućnosti. Kao da, lišen roditeljske kontrole, prekora i prinude, ne bi znao koje korake da preduzmeš na svom putu. Ne usuđuješ se da se oslobodiš njihovih ograničenja i ne smeš da raskineš okove kojima te sputavaju. Možeš samo da im dopustiš da ti nameću svakojaka pravila i da manipulišu tobom, nemajući hrabrosti da im se usprotiviš. S jedne strane, nesiguran si po pitanju vlastite budućnosti, a sa druge, zbog svoje savesti i ljudskosti, ne želiš da im se protiviš, niti da ih povrediš. Osećaš da bi, kao njihovo dete, trebalo da ih slušaš, jer sve što rade oni rade za tvoje dobro, zarad tvojih izgleda u budućnosti. Stoga ih samo ćutke slušaš dok ti oni postavljaju svakakva pravila. Mada si se duboko u duši sto puta tome usprotivio, ti i dalje ne možeš a da ne izvršavaš njihova naređenja. Ne dopuštaju ti da gledaš TV, niti da čitaš zabavnu literaturu, pa to ni ne radiš. Ne dozvoljavaju ti da se družiš s ovim ili onim drugom iz razreda, i ti se ne družiš. Nalažu ti kada ujutru da ustaneš, i ti redovno ustaješ tačno na vreme. Kažu ti kada možeš da se odmaraš, i ti se bez pogovora povinuješ tome. Govore ti koliko dugo moraš da provedeš nad knjigom, i ti zaista toliko vremena provodiš učeći. Nalažu ti koliko knjiga moraš da pročitaš i koliko vannastavnih veština moraš da savladaš, a ti im dopuštaš da ti naređuju i da upravljaju tvojim životom dokle god obezbeđuju finansijska sredstva za to. Konkretno, pojedini roditelji od svoje dece očekuju nešto posebno i nadaju se da će ona biti u stanju da ih nadmaše, a naročito se nadaju da će im deca ispuniti neku želju koju oni sami nisu uspeli da ostvare. Na primer, neki roditelji su možda hteli da se bave plesom, ali tu svoju želju naposletku nisu uspeli da ostvare iz raznoraznih razloga – zbog porodičnih okolnosti ili zbog doba u kojem su se rodili. Stoga oni tu svoju želju projektuju na tebe. Pored toga što od tebe već traže da budeš među najboljim učenicima i da upišeš prestižni fakultet, oni bi da te upišu i na časove plesa. Teraju te da van škole učiš razne plesne stilove, da učiš više na časovima plesa, da kod kuće više vežbaš i da budeš apsolutno najbolji u klasi. Na kraju, oni od tebe traže ne samo da budeš primljen na prestižni univerzitet, već i da postaneš plesač. Možeš da biraš da li ćeš postati plesač ili ćeš upisati prestižni fakultet, a zatim diplomirati i kasnije steći doktorat. To su jedina dva puta koje možeš da izabereš. U svojim očekivanjima oni se, sa jedne strane, nadaju da ćeš marljivo učiti u školi, da ćeš upisati prestižni univerzitet, da ćeš se istaći među svojim vršnjacima i da ćeš imati uspešnu i slavnu budućnost. Sa druge strane, oni na tebe projektuju svoje neostvarene želje, nadajući se da ćeš ti moći da ih ostvariš umesto njih. Na taj način, u pogledu svog akademskog zvanja i buduće karijere, ti na svojim plećima istovremeno nosiš dvostruko breme. S jedne strane, moraš da ispuniš njihova očekivanja i da im se odužiš za sve što su činili za tebe, tako što ćeš nastojati da se vremenom istakneš među vršnjacima i time svojim roditeljima obezbediš ugodan život. S druge strane, moraš da ispuniš njihove neostvarene mladalačke snove i pomogneš im da realizuju svoje želje. To je iscrpljujuće, zar ne? (Jeste.) Svaki deo tog bremena već je sam po sebi dovoljno težak da ga nosiš; svaki od njih bi ti savio kičmu i ne bi ti dao da dođeš do daha. Svakojaki zahtevi koje roditelji postavljaju pred svoju decu naprosto su nepodnošljivi i nehumani, naročito u današnje vreme ekstremno žestoke konkurencije; ti su zahtevi potpuno nerazumni. Kako nevernici to nazivaju? Emocionalno ucenjivanje. Ma kako da nevernici to nazivaju, oni ovaj problem ne mogu da reše, niti mogu jasno da objasne njegovu suštinu. Oni to nazivaju emocionalnim ucenjivanjem, a kako ga mi zovemo? (Okovi i breme.) Mi to nazivamo bremenom. Kada je reč o bremenu, da li je to nešto što čovek treba da nosi? (Nije.) To je nešto dodatno, nešto suvišno što preuzimaš na sebe. To nije deo tebe. To nije nešto što tvoje telo, srce i duša imaju ili što im je potrebno, već nešto što je pridodato. Ono ne dolazi iz tebe, već spolja.

Tvoji roditelji svašta očekuju od tvojih studija i od tvog izbora profesije. U međuvremenu, podnose svakojake žrtve i ulažu ogromno vreme i energiju kako bi ti omogućili da ispuniš njihova očekivanja. Oni ti na taj način pomažu da im ispuniš želje, s jedne, i da im zadovoljiš očekivanja, s druge strane. Jednom rečju, bez obzira na to da li su očekivanja tvojih roditelja razumna ili nisu, ovakvo njihovo ponašanje, kao i njihova gledišta, stavovi i metodi, za svaku osobu predstavljaju nevidljive okove. Bez obzira da li se oni pravdaju time da to čine iz ljubavi prema tebi, zarad tvojih budućih izgleda ili da bi u budućnosti lepše živeo – ukratko, bez obzira na njihove izgovore – cilj i metode ovih zahteva, kao i polazna tačka njihovog razmišljanja, neka su vrsta bremena za svakog pojedinca. To nisu potrebe ljudskosti. Pošto se ne radi o potrebama ljudskosti, to breme za posledicu može imati samo izobličenje, izopačenje i komadanje čovekove ljudskosti; ono proganja čovekovu ljudskost, nanosi joj štetu i potiskuje je. To nisu dobroćudne, već zloćudne posledice, koje čak utiču na čovekov život. Igrajući svoje uloge, roditelji od tebe zahtevaju da činiš razne stvari koje su protivne potrebama ljudskosti, odnosno da činiš nešto što se protivi nagonima ljudskosti i što ih prevazilazi. Primera radi, oni svojoj deci mogu dopuštati da spavaju samo po pet-šest sati dnevno tokom odrastanja. Ne dozvoljavaju im da odu na spavanje pre 11 sati uveče i teraju ih da ustaju u 5 ujutro. Njihova deca ne mogu da se rekreiraju, niti da se odmore nedeljom. Moraju određeno vreme da rade domaće zadatke i da, pored obavezne lektire, čitaju i druge knjige, dok pojedini roditelji čak insistiraju da im deca obavezno nauče neki strani jezik. Ukratko, prinuđeni ste da, pored školske nastave, savladate i čitav niz dodatnih znanja i veština. Ako ne učiš, onda ti nisi dobro, poslušno, marljivo ni razumno dete, već jedan bezvredni stvor, propalica i budala. Pod pretpostavkom da ti žele sve najbolje, roditelji ti uskraćuju slobodu da se naspavaš, slobodu da budeš dete, kao i srećne trenutke detinjstva, a ujedno ti uskraćuju sva prava koje bi, kao maloletnik, trebalo da imaš. Ako ništa drugo, kad je tvom telu potreban odmor – na primer, kad treba da odspavaš sedam-osam sati da bi ti se telo oporavilo – oni te puštaju da otpočineš svega pet ili šest sati. Najteže ipak podnosiš to što ti, čak i kad te puste da odspavaš sedam-osam sati, neprekidno zvocaju ili ti govore nešto poput: „Od danas, ne moraš više ni da ideš u školu. Ostani lepo kod kuće i spavaj! Kad već toliko voliš da spavaš, možeš čitav život da prespavaš kod kuće. Ako ne želiš da ideš u školu, prosićeš za hranu kad odrasteš!” Jedan jedini put si kasno ustao, a oni se tako ophode prema tebi; zar to nije nehumano? (Jeste.) Da bi predupredio takve neprijatne situacije, ne preostaje ti ništa drugo nego da se obuzdaš i da prihvatiš kompromis; strogo vodiš računa o tome da ustaješ u 5 ujutro i da u 11 uveče ideš na spavanje. Da li sebe svojevoljno ovako ograničavaš? Jesi li srećan zbog toga? Nisi. Ali, nemaš drugog izbora. Ako ne radiš ono što roditelji traže od tebe, možda će ti zakerati ili te gledati s nipodaštavanjem. Neće te tući, nego će ti samo reći: „Bacili smo tvoju školsku torbu u đubre. Ne moraš više da ideš u školu. Samo tako nastavi. Kad napuniš 18, ići ćeš da sakupljaš smeće!” Oni te, dakle, ne tuku, niti te grde, već te samo provociraju ovakvom bujicom kritika koja je za tebe nepodnošljiva. Šta tačno ne možeš da podneseš? Ne možeš da podneseš da ti roditelji kažu: „Ako budeš spavao sat-dva duže, u budućnosti ćeš biti propalica i prosićeš za hranu.” Duboko u duši, osećaš naročitu nelagodu i tugu zbog ta dva dodatna sata spavanja. Čini ti se da zbog ta dva sata duguješ nešto svojim roditeljima, da si izneverio sav trud koji su tolike godine ulagali u tebe, kao i njihovu iskrenu brigu za tebe. Mrziš sebe zbog toga i misliš: „Zašto sam tako bezvredan? Šta će mi ta dva sata spavanja? Hoće li mi to popraviti ocene i pomoći mi da se upišem na prestižni fakultet? Kako mogu da budem toliko nehajan? Treba samo da ustanem čim zazvoni alarm. Zašto ga stalno odlažem na malo kasnije?” Kad malo bolje razmisliš o tome, kažeš sebi: „Stvarno sam umoran. Zaista mi je potreban odmor!” A onda, nakon još dubljeg promišljanja, kažeš: „Ne smem ovako da razmišljam. Zar na taj način ne prkosim svojim roditeljima? Ako budem tako razmišljao, zar neću zaista postati prosjak kad porastem? Takvim razmišljanjem izneveravam svoje roditelje. Treba da ih slušam i ne smem da budem toliko svojeglav.” Pod uticajem svakojakih kazni i pravila koja ti roditelji postavljaju, kao i njihovih raznih zahteva prema tebi – kako onih razumnih, tako i onih nerazumnih – ti postaješ sve popustljiviji, dok se, istovremeno, sve ono što tvoji roditelji čine za tebe nesvesno pretvara u okove i breme na tvojim plećima. Koliko god se trudio, ne možeš da ih se otreseš ni da se sakriješ od njih; možeš jedino da svuda sa sobom nosiš to breme. Šta je, zapravo, to breme? „Moji roditelji sve čine zarad moje bolje budućnosti. Pošto sam još uvek mlad i neuk, moram da slušam roditelje. Sve što oni čine ispravno je i dobro. Toliko su propatili i toliko toga uložili u mene. Njih radi, treba naporno da radim, treba marljivo da učim kako bih kad odrastem imao dobar posao, zarađivao puno novca, pružio im ugodan život i na taj način im se odužio. To je ono što treba da uradim i tako treba da razmišljam.” Pa ipak, kad pomisliš na to kako su se roditelji ophodili prema tebi, kad se setiš teških godina koje si proživeo, srećnog detinjstva koje si izgubio, a naročito emotivnog ucenjivanja od strane roditelja, duboko u sebi još uvek osećaš da sve to što su činili nije bilo usmereno ka zadovoljenju potreba tvoje ljudskosti, ni tvojih duševnih potreba. To je veliko breme. Mada ovako razmišljaš, ti nikada nisi smeo da mrziš, nikada se nisi usuđivao da se pravilno i iskreno suočiš s tim, niti si ikada smogao hrabrosti da, onako kako ti je Bog rekao, racionalno analiziraš sve postupke svojih roditelja, kao ni njihov stav prema tebi. Prema roditeljima nikada niste smeli da se ophodite onako kako bi bilo najprimerenije, zar ne? (Tako je.) Kada je reč o studiranju i izboru zanimanja, jeste li do sada uopšte primećivali koliko su truda vaši roditelji uložili i koliku su cenu platili radi vas, šta su sve od vas zahtevali i čemu su tvrdili da treba da težite? (Ranije nisam primećivao te stvari i mislio sam da moji roditelji sve rade isključivo iz ljubavi prema meni i zarad moje bolje budućnosti. Zahvaljujući Božjim besedama, sada bolje rasuđujem, pa na stvari više ne gledam tako.) Šta, dakle, stoji u pozadini njihove ljubavi? (U pozadini stoje okovi, ropstvo i breme.) Radi se, zapravo, o ukidanju ljudske slobode i lišavanju deteta srećnog detinjstva; to je nehumano gušenje slobode. Ako bismo to nazvali zlostavljanjem, možda vaša savest ne bi mogla da prihvati taj izraz. Stoga se takvo ophođenje može jedino opisati kao lišavanje ljudske slobode i srećnog detinjstva, i kao oblik prisile nad maloletnicima. Ako bismo kazali da se radi o maltretiranju, to ne bi bilo sasvim prikladno. Radi se prosto o tome da si ti mlad i neuk, a da oni u svemu imaju poslednju reč. Čitav tvoj svet je u potpunosti pod njihovom kontrolom i ti nesvesno postaješ njihova marioneta. Radiš ono što ti oni kažu. Ako žele da naučiš da plešeš, moraćeš to da učiš. Ako kažeš: „Ne volim da plešem, ne uživam u tome, ne umem da pratim ritam i nespretna sam”, reći će ti: „Šteta. Ipak ćeš morati da vežbaš jer se meni sviđa ples. Moraš mi to učiniti!” Prinuđena si da naučiš da plešeš, pa makar plačući. Štaviše, majka će ti ponekad reći: „Meni za ljubav nauči da plešeš, slušaj šta ti mama kaže. Još si mlada i ne razumeš neke stvari, ali kad porasteš shvatićeš. Ja to činim za tvoje dobro; znaš, kad sam ja bila mlada, nisam to sebi mogla da priuštim i niko nije hteo da mi plati plesni kurs. Tvoja mama nije imala srećno detinjstvo. Ali ti to sebi možeš da priuštiš. Tvoj otac i ja dobro zarađujemo i uštedeli smo dovoljno novca da bi ti mogla da naučiš da plešeš. Prava si mala princeza. Baš imaš sreće! Mama i tata sve ovo rade zato što te vole.” Kakva je tvoja reakcija na ovo? Ostaješ bez reči, zar ne? (Da.) Roditelji često veruju da njihova deca ništa ne razumeju i da je sve što stariji kažu tačno; misle da njihova deca ne mogu da razlikuju ispravno od pogrešnog, niti da sami dođu do zaključka šta je za njih ispravno. Stoga oni svojoj deci, još pre nego što postanu punoletna, često govore stvari u koje ni sami ne veruju, kako bi ih naveli na pogrešan put, umrtvili njihova mlada srca i primorali ih da se voljno ili nevoljno, nemajući drugog izbora, pridržavaju njihovih uređenja. Kada je reč o vaspitavanju, o usađivanju raznih ideja, kao i o stvarima koje zahtevaju da deca urade, veliki broj roditelja smatra kako je potpuno opravdano da svojoj deci govore šta god im padne na pamet. Nadalje, gotovo 99,9 odsto roditelja ne koristi ispravne i pozitivne metode da bi svoju decu usmerili da išta razumeju ili urade. Umesto toga, svojoj deci na silu usađuju vlastite jednostrane sklonosti i sve ono što smatraju dobrim, prisiljavajući ih da to prihvate. Naravno, 99,9 odsto stvari koje njihova deca prihvataju nije u skladu sa istinom, niti su to mišljenja i stanovišta koje bi ljudi trebalo da imaju. U isto vreme, te stvari nisu usklađene ni sa potrebama ljudskosti kod dece tog uzrasta. Primera radi, neka deca uzrasta pet ili šest godina igraju se sa lutkama, preskaču lastiš i gledaju crtaće. Zar to nije normalno? Koja je jedina obaveza roditelja u toj situaciji? Da svoju decu nadgledaju, da paze na njih, daju im pozitivne smernice, pomažu im da tokom ovog perioda ne prihvataju negativne, već samo one pozitivne stvari koje odgovaraju njihovom uzrastu. Primera radi, deca tog uzrasta treba da nauče da se slažu s drugom decom, da vole svoju porodicu i da vole mamu i tatu. Roditelji treba da ih bolje vaspitaju i da ih nauče da je čovek nastao od Boga, da budu dobra deca, da slušaju reči Božje, da se mole kad su uznemireni ili neposlušni, i sličnim pozitivnim aspektima vaspitanja – sve ostalo tiče se zadovoljenja detinjih interesa. Tako, na primer, decu ne treba kriviti zbog toga što vole da gledaju crtaće ili da se igraju s lutkama. Kad vide kako njihovo dete od pet ili šest godina gleda crtane filmove ili se igra s lutkama, pojedini roditelji ga ovako prekorevaju: „Nikakve koristi od tebe! Nimalo se ne fokusiraš na učenje, niti na ono što bi deca tvog uzrasta trebalo da rade. Kakvu korist imaš od gledanja crtaća? To su samo mačke i miševi; zar nemaš ništa pametnije da radiš? U svim tim crtaćima radi se isključivo o životinjama; zašto ne gledaš nešto u čemu ljudi igraju glavne uloge? Kad ćeš već jednom da odrasteš? Baci tu lutku iz ruke! Nisi više mala da se igraš s lutkama. Tako si beskorisna!” Smatraš li da deca mogu da razumeju šta odrasli misle dok im to govore? Šta bi dete tog uzrasta radilo ako se ne bi igralo s lutkama ili u blatu? Treba li da pravi atomsku bombu? Ili da piše računarske programe? Jesu li ona sposobna za to? U tom uzrastu, deca i treba da se igraju sa kockicama, autićima i lutkama; to je sasvim normalno. A kad se umore od igranja, treba da se odmaraju, kako bi bila zdrava i srećna. Kad su tvrdoglava i nedokazana ili kad namerno prave nered, odrasli treba ovako da ih vaspitavaju: „Ponašaš se nerazumno. Dobra deca se ne ponašaju tako. Bog to ne voli, a to se ni mami i tati ne dopada.” Obaveza roditelja jeste da svoju decu savetuju, a ne da primenjuju metode odraslih ljudi, vlastite uvide i svoje želje i ambicije da bi im nešto usadili u glavu. Obaveza koju roditelji treba da ispune prema svojoj deci, bez obzira na njihov uzrast, jeste da im pružaju pozitivne smernice, da ih vaspitavaju, nadziru i da im daju savete. Kad vide da njihova deca ispoljavaju neka ekstremna mišljenja, postupke i ponašanja, oni to treba da poprave tako što će im davati pozitivne savete i smernice, tako što će ih uputiti u to šta je dobro a šta loše, šta je pozitivno a šta negativno. To je obaveza koju roditelji treba da ispune. Na taj način, vođeni ispravnim metodama vaspitavanja i usmeravanja od strane roditelja, deca će nesvesno naučiti mnoge stvari koje im ranije nisu bile poznate. Kad ljudi od malih nogu prihvate mnoge pozitivne stvari i nauče ponešto o tome šta je ispravno a šta pogrešno, njihova duša i ljudskost biće normalni i slobodni – duša im neće pretrpeti nikakvu štetu, ni prisilu. Ma kakvo da je njihovo fizičko zdravlje, barem će im razum ostati zdrav i neizobličen, jer su odrasla u dobroćudnom vaspitnom okruženju, a ne ugnjetavana u nekom zloćudnom. Dok im deca odrastaju, roditelji imaju dužnost i obavezu da ne vrše pritisak na njih, da ih ne sputavaju, niti da utiču na njihove životne odluke, odnosno da im na pleća ne tovare sve teže breme. Umesto toga, njihova je obaveza da svoju decu tokom odrastanja usmeravaju u pozitivnom i dobroćudnom pravcu, bez obzira na to kakvog su karaktera i kova njihova deca. Ako njihova deca počnu da se izražavaju čudnim i neprikladnim jezikom, da se čudno i neprikladno ponašaju ili razmišljaju, roditelji treba to da poprave tako što će im blagovremeno pružiti duhovne savete i korekcije ponašanja. A što se tiče pitanja da li njihova deca imaju volju za učenjem, koliko ih sticanje znanja i veština uopšte zanima i čime će se baviti kad odrastu, sve to treba da bude prilagođeno njihovim prirodnim sposobnostima i sklonostima, i usmereno prema njihovim vlastitim interesima, što će im omogućiti da odrastaju zdravo, slobodno i snažno – to je obaveza koju roditelji treba da ispune. Štaviše, to je stav koji roditelji treba da imaju prema odrastanju, studijama i poslovnoj karijeri svoje dece, umesto da im nameću svoje želje, aspiracije, sklonosti, pa čak i vlastite prohteve koje bi onda njihova deca trebalo da ostvare. Tako, s jedne strane, roditelji ne moraju dodatno da se žrtvuju, dok sa druge strane deca mogu da odrastaju slobodno i da sve ono što im je potrebno nauče od svojih roditelja, kroz proces ispravnog i pravilnog vaspitavanja. Ono što je od ključne važnosti jeste da se roditelji prema svojoj deci ispravno ophode, u skladu s njihovim talentima, interesima i ljudskošću; ako se prema svojoj deci budu ophodili u skladu s načelom da su „ljudske sudbine u Božjim rukama”, krajnji rezultat će nesumnjivo biti dobar. Kada se prema deci ophodiš u skladu s načelom da su „ljudske sudbine u Božjim rukama”, nisi sprečen da rukovodiš njima; ako su nedisciplinovana, treba da ih dovedeš u red i treba da budeš strog kad je to neophodno. Bilo da ste strogi ili popustljivi, načelo ophođenja sa decom sastoji se u tome da, kao što smo maločas rekli, sledite prirodni tok njihovog odrastanja, da im povremeno pružite pozitivne smernice i pomoć i da im zatim, prema stvarnoj situaciji deteta, najbolje što možete obezbedite pomoć i podršku u sticanju znanja, veština i ostalih resursa. To je obaveza koju roditelji treba da ispune, umesto da svoju decu prisiljavaju na nešto što ona ne žele da rade ili što je protivno njihovoj ljudskosti. Jednom rečju, ono što roditelji očekuju od svoje dece ne treba da se zasniva na trenutnoj društvenoj utakmici i potražnji, na društvenim trendovima i zahtevima, kao ni na raznim idejama o tome kako se ljudi odnose prema svojoj deci u društvu. Očekivanja roditelja treba iznad svega da se zasnivaju na Božjim rečima i na načelu da je „sve u Božjim rukama”. To je ono na šta ljudi treba najviše da se fokusiraju. A što se tiče pitanja poput: kakva će im deca biti kad odrastu, koje će zanimanje odabrati i kakav će im život biti u materijalnom smislu – u čijim su rukama sve te stvari? (U Božjim rukama.) One su u Božjim rukama, a ne u rukama roditelja, niti u rukama bilo kojeg drugog čoveka. Ako roditelji ne mogu da upravljaju vlastitom sudbinom, mogu li da upravljaju sudbinom svoje dece? Ako ljudi ne mogu da upravljaju svojom sudbinom, mogu li njome da upravljaju njihovi roditelji? Prema tome, kada su u ulozi roditelja, ljudi ne treba da prave gluposti po pitanju studija i izbora profesije za svoju decu. Prema svojoj deci treba da se ophode na razuman način; ne treba da ih opterećuju bremenom vlastitih očekivanja, ne treba da na njihova pleća stavljaju breme vlastitih žrtava, troškova i teškoća koje su podneli, i ne treba da porodicu pretvore u čistilište za svoju decu. To je činjenica koju roditelji treba da razumeju. Neki od vas će možda pitati: „Kako bi onda deca trebalo da se odnose prema svojim roditeljima? Da li treba da ih posmatraju kao svoje prijatelje i kolege, ili da se prema njima odnose kao mlađi prema starijima?” To pitanje možeš da rešavaš kako smatraš da je najbolje. Pusti decu da odaberu kakav im odnos najviše odgovara i radi onako kako misliš da je najbolje. Sve su to trivijalna pitanja.

Kako bi deca trebalo da se postave prema očekivanjima svojih roditelja? Šta bi radio da da su ti zapali roditelji koji emocionalno ucenjuju svoju decu, da si imao posla sa tako nerazumnim i demonskim roditeljima? (Prestao bih da slušam njihove pouke; stvari bih posmatrao u skladu s Božjom reči.) S jedne strane, moraš da uočiš da su njihove vaspitne metode u načelu pogrešne, te da način na koji se oni ophode prema tebi škodi tvojoj ljudskosti i uskraćuje ti ljudska prava. S druge strane, ti sam treba da veruješ da su ljudske sudbine u Božjim rukama. Ono što voliš da učiš, ono u čemu briljiraš i ono što si, na osnovu svog kova, sposoban da postigneš – sve je to Bog predodredio i niko ne može to da promeni. Čak ni roditelji, iako su te rodili, ništa od toga ne mogu da promene. Prema tome, ma šta da roditelji od tebe tražili da uradiš, ti to treba da odbiješ ako se radi o nečemu za šta nisi sposoban, što ne možeš da ostvariš ili što ne želiš da radiš. Možeš i da se s njima dogovoriš, pa da to što oni žele ispuniš u drugim aspektima, te tako odagnaš njihove brige u vezi s tobom. Kaži im: „Opustite se, ljudske su sudbine u Božjim rukama. Ja sigurno neću krenuti pogrešnim putem; svakako ću ići ispravnim putem. Uz Božje smernice, nesumnjivo ću biti iskrena i dobra osoba. Neću izneveriti vaša očekivanja, niti ću zaboraviti dobrotu s kojom ste me odgajali.” Kako će roditelji reagovati na ove reči? Ako su nevernici ili pripadaju đavolima, oni će pobesneti. Jer, kad kažeš: „Neću zaboraviti dobrotu s kojom ste me odgajali, niti ću vas razočarati”, to su samo prazne reči. Jesi li to postigao? Jesi li uradio ono što su od tebe tražili? Da li se ističeš u odnosu na svoje vršnjake? Možeš li da postaneš neki visoki funkcioner ili da stekneš bogatstvo kojim ćeš im obezbediti lagodan život? Možeš li da im pomogneš da ostvare neku opipljivu korist? (Ne.) To se ne zna; sve su to nepoznanice. Bez obzira na to da li će se oni naljutiti, radovati ili ćutke trpeti, kakav stav treba da zauzmeš? Ljudi na ovaj svet dolaze da bi ispunili misiju koju im je Bog poverio. Ljudi ne treba da žive da bi ispunili očekivanja svojih roditelja, da bi ih usrećili, proslavili ili im omogućili da pred očima drugih žive prestižnim životom. To nije tvoja obaveza. Oni su te odgajili; ma koliko da ih je to koštalo, oni su to uradili svojevoljno. Tvoje odgajanje bilo je njihova dužnost i obaveza. A to koliko oni očekuju od tebe, koliko su propatili zbog tih svojih očekivanja, koliko su novca potrošili, koliko ih je ljudi odbacilo i gledalo na njih sa visine, koliko su toga žrtvovali za tebe – sve su to radili svojom voljom. Ti to nisi od njih tražio; nisi ih prisiljavao da to čine, a nije ni Bog. Oni su to činili iz vlastitih motiva. Sa njihovog stanovišta, oni su to činili samo zarad sebe. Spolja posmatrano, cilj im je bio da ti omoguće dobar život i dobre izglede, dok su u stvari hteli da sebi donesu slavu i da se ne osramote. Stoga ti nemaš nikakvu obavezu da im vraćaš dug, niti da ispunjavaš ono što od tebe žele i očekuju. Zašto nemaš takvu obavezu? Zato što to nije ono što ti je Bog namenio da radiš; to nije obaveza koju ti je On dao. Tvoja obaveza prema njima jeste da radiš ono što deca treba da rade kad su potrebna roditeljima, da daš sve od sebe kako bi ispunio svoju dužnost kao njihovo dete. Iako su te oni rodili i podigli, tvoje obaveze prema njima svode se na to da im, kad god je to potrebno, opereš veš, spremiš hranu i očistiš kuću, i da si uz njih, da si kraj njihove postelje kad se razbole. To je sve. Nisi dužan da radiš sve što ti nalože, niti si dužan da im budeš rob. Nadalje, nisi dužan da ispunjavaš njihove neostvarene želje, zar ne? (Tako je.)

Još jedna od stvari koje roditelji očekuju od svoje dece jeste da naslede porodični biznis ili zanat svojih predaka. Primera radi, neke porodice se kroz generacije bave slikarstvom; po pravilu koje se prenosilo s kolena na koleno, u svakoj generaciji mora postojati neko ko će naslediti taj porodični posao i nastaviti porodičnu tradiciju. Recimo da je u tvojoj generaciji ta dužnost pripala tebi, ali ti ne voliš slikarstvo i ono te uopšte ne zanima; radije bi učio neke jednostavnije stvari. U takvoj situaciji, imaš puno pravo da to odbiješ. Ti nisi dužan da naslediš porodičnu tradiciju i nemaš obavezu da nastaviš porodični biznis ili zanimanje svojih predaka, poput borilačkih veština ili neke posebne veštine, umeća i tome slično. Nisi dužan da nastavljaš ono što od tebe traže da naslediš. U nekoj drugoj porodici, svaka generacija peva operu. U generaciji kojoj pripadaš, roditelji su odlučili da te od malih nogu podučavaju operskom pevanju. Savladao si tu veštinu, iako ti se ona duboko u duši ne sviđa. Ako bi te, dakle, neko pitao kakvu karijeru želiš, nipošto ne bi odabrao ništa što ima veze sa operom. Iz dna duše mrziš tu profesiju; u tom slučaju, imaš pravo da to odbiješ. Pošto tvoja sudbina nije u rukama tvojih roditelja – izbor karijere, smer tvojih interesovanja, ono što želiš da radiš i put koji želiš da izabereš, sve je to u Božjim rukama. Sve to orkestrira Bog, a ne neki član tvoje porodice, a pogotovo ne tvoji roditelji. Uloga koju roditelji igraju u životu svakog deteta svodi se na to da mu pruže starateljstvo, negu i druženje tokom njegovog odrastanja. U najboljem slučaju, roditelji svojoj deci mogu da pruže pozitivne smernice, da ih vaspitaju i da ih pravilno usmere. To je jedina uloga koju oni mogu da obave. Čim odrasteš i osamostališ se, uloga tvojih roditelja svodi se na to da u emocionalnom smislu budu tvoji stubovi-oslonci. Onoga dana kad počneš samostalno da razmišljaš i da živiš, dužnosti i obaveze roditelja prema tebi biće ispunjene; tada vaš međusobni odnos prestaje da bude odnos vaspitača i učenika, staratelja i štićenika. Zar nije upravo tako? (Jeste.) Roditelji, rođaci i prijatelji nekih ljudi ne veruju u Boga; jedino oni sami veruju u Boga. O čemu se ovde radi? To ima veze s Božjim predodređenjem. Bog je izabrao tebe, a ne njih; Bog koristi njihove ruke da bi te podizao dok ne odrasteš i zatim te doveo u Božju porodicu. Kao dete, stav kojeg treba da se držiš u pogledu roditeljskih očekivanja jeste da razlikuješ ispravno od pogrešnog. Ako način na koji se oni ophode prema tebi nije u skladu s Božjim rečima niti sa činjenicom da su „ljudske sudbine u Božjim rukama”, ti onda možeš da odbiješ njihova očekivanja i da porazgovaraš s njima kako bi te razumeli. Ako si još uvek maloletan, a oni te na silu susprežu i teraju te da radiš ono što zahtevaju, možeš tiho da se moliš Bogu i da Mu dopustiš da ti otvori put. Ali, ako si odrastao, onda apsolutno možeš da im kažeš: „Ne, ja ne moram da živim na način koji ste mi vi odredili. Svoj životni put, svoj način postojanja i cilj svojih težnji ne moram da biram u skladu s načinom koji ste mi vi odredili. Time što ste me odgajili, vi ste već ispunili svoju obavezu. Ako možemo dobro da se slažemo i ako imamo iste težnje i ciljeve, onda naš odnos može ostati ovakav kakav jeste; ali, ukoliko više ne delimo iste aspiracije i ciljeve, možemo da, za sada, jedni drugima jednostavno kažemo zbogom.” Kako vam ovo zvuči? Da li biste smeli da im to kažete? Naravno, nema razloga da na ovaj način formalno prekineš veze sa svojim roditeljima, ali bi u najmanju ruku trebalo da duboko u svom srcu jasno sagledaš ovo: iako su ti roditelji najbliži od svih ljudi, nisu oni ti koji su ti uistinu podarili život, koji su ti omogućili da ideš ispravnim životnim putem i objasnili ti načela po kojima treba da se ponašaš. Za sve to je zaslužan Bog. Roditelji ne mogu da ti pruže istinu, niti da te pravilno savetuju u vezi sa istinom. Prema tome, kada je reč o tvom odnosu sa roditeljima, ma koliko da su oni uložili u tebe i ma koliko da su novca i truda na tebe potrošili, ti ne treba da se opterećuješ nikakvim osećanjem krivice. Zašto? (Zato što je to dužnost i obaveza svakog roditelja. Ako roditelji sve to rade da bi im se deca isticala u odnosu na vršnjake i zarad ispunjenja vlastitih želja, to su onda samo njihove namere i motivi; to nije rad za koji ih je Bog predodredio. Stoga nema potrebe ni za kakvim osećanjem krivice.) To je samo jedan aspekt. Drugi aspekt je da se ti trenutno krećeš ispravnim putem, da težiš istini i da stupaš pred Stvoritelja kako bi obavio dužnost stvorenog bića; stoga ne treba da osećaš nikakvu krivicu prema njima. Obaveza koju su oni tobože ispunili prema tebi naprosto je deo Božjih uređenja. Ako si bio srećan tokom perioda u kojem su te oni odgajali, možeš smatrati da ti je učinjena posebna usluga. Ako si, pak, bio nesrećan, i to je, naravno, bilo Božje uređenje. Treba da budeš zahvalan što ti je Bog danas omogućio da odeš i što ti je dopustio da jasno sagledaš kakvi su zapravo ljudi tvoji roditelji i koja je njihova suština. Treba tačno i iz dubine duše sve to da shvatiš, kao i da pronađeš ispravno rešenje i način da se prema tome postaviš. Zar se na taj način nećeš osećati mirnije u duši? (Hoću.) Ako si mirniji, onda je to divno. U svakom slučaju, što se ovih stvari tiče, bez obzira na to kakve su zahteve roditelji prema tebi ranije postavljali ili ih sada postavljaju, budući da razumeš istinu i Božje namere i pošto razumeš šta je to što Bog zahteva od ljudi – te kakve su posledice onoga što roditelji od tebe očekuju – ti sebe ne treba više ni na koji način da opterećuješ tim stvarima. Nema potrebe da osećaš kako si razočarao svoje roditelje, niti da osećaš kako im, zato što si odlučio da veruješ u Boga i da obavljaš svoje dužnosti, nisi obezbedio bolji život, nisi bio uz njih i nisi ispunio svoje obaveze prema njima kao njihovo dete, usled čega se oni, u emotivnom smislu, osećaju prazno. Nema potrebe da u vezi s tim osećaš krivicu. To je breme koje roditelji tovare na svoju decu i sve su to stvari koje treba da otpustiš. Ako uistinu veruješ da je sve u Božjim rukama, onda treba da veruješ da je i to koliko oni patnje trpe i u kolikoj sreći uživaju takođe u Božjim rukama. Da li si ti njima odan ili nisi ništa neće promeniti – tvoji roditelj neće manje patiti ako si im odan, niti će patiti više ako im nisi odan. Bog je odavno predodredio njihovu sudbinu, koja se ni za dlaku neće promeniti zbog tvog stava prema njima, niti zbog dubine osećanja koja jedni prema drugima gajite. Oni imaju svoju sudbinu. Bilo da su čitavog života bili bogati ili siromašni, bilo da im je sve išlo od ruke ili nije i bez obzira kakav im je bio kvalitet života i koje su materijalne koristi, društveni status i životne uslove imali, ništa od svega toga nema mnogo veze s tobom. Ako osećaš krivicu prema njima, ako ti se čini da im nešto duguješ i da bi trebalo da budeš uz njih, šta bi se time zapravo promenilo? (Ništa se ne bi promenilo.) Možda bi ti savest bila čista i možda se ne bi osećao krivim. Ali, kako bi se osećao da si svakoga dana uz njih i da gledaš kako ne veruju u Boga, kako teže ovozemaljskim stvarima i kako po čitav dan tračare i pričaju o krajnje nebitnim stvarima? Da li bi ti bilo ugodno u srcu? (Ne bi.) Možeš li da ih promeniš? Možeš li da ih spaseš? (Ne.) Ako se razbole i ako imaš sredstava da brineš o njima kraj njihove postelje i da im malo olakšaš patnju, da im kao njihovo dete pružiš malo utehe, oni će se, kad se budu oporavili, i fizički osećati umireno. Ali, ako im pomeneš makar jednu stvar u vezi s verom u Boga, uzvratiće ti sa osam ili deset protivargumenata, izgovarajući zablude toliko odvratne da ti se dva života smuče. Spolja gledano, savest će ti možda biti mirna i možda će ti se činiti da te nisu odgajili uzalud, da nisi bezdušni nezahvalnik i da nisi učinio ništa zbog čega bi ti se komšije podsmevale. Da li ti, međutim, samo zbog toga što ti je savest mirna, duboko u duši uistinu prihvataš razne njihove ideje, stavove, poglede na život i njihov način života? Da li si zaista usklađen s njima? (Ne.) Dvoje ljudi koji se kreću različitim putevima i imaju različite stavove, bez obzira na sve fizičke i emotivne veze koje među njima postoje, ne mogu jedno drugom da promene stanovišta. Sve je u redu ako oni među sobom ni o čemu ne diskutuju, ali, čim se pokrene neka diskusija, oni odmah počnu da se svađaju, dolazi do sukoba, pa će oni jedan drugog omrznuti i smučiće se jedan drugom. Iako su, spolja gledano, jedan sa drugim u krvnom srodstvu, iznutra su jedan drugom neprijatelji i pripadaju dvema vrstama ljudi koji su toliko nespojivi kao da su voda i vatra. Ako si i u takvoj situaciji još uvek uz njih, zbog čega to, pobogu, radiš? Da li, jednostavno, tražiš nešto oko čega ćeš se nervirati ili postoji neki drugi razlog? Zažalićeš pri svakom susretu s njima, ali tu si bedu sam svalio na sebe. Neki misle: „Prošlo je toliko godina otkad sam poslednji put video svoje roditelje. U prošlosti su činili neke odvratne stvari, hulili su na Boga i protivili se mojoj veri u Boga. Ali, budući da su dosta ostarili, mora da su se dosad promenili. Stoga ne treba da dižem prašinu oko loših stvari koje su uradili; ionako je sve to uglavnom zaboravljeno. Štaviše, oni mi nedostaju, kako emocionalno tako i zbog griže savesti, i pitam se kako im ide. Zato mislim da ću im otići u posetu da vidim kako su.” Ali, već sledećeg dana po povratku kući, ponovo stupa na scenu odvratnost koju si prema njima osećao u prošlosti i ti se kaješ što si se vratio: „Zar se ovo zove porodicom? Jesu li ovo moji roditelji? Zar mi oni nisu neprijatelji? Ovakvi su bili i ranije i karakter im je ostao isti; ni za dlaku se nisu promenili!” Kako bi i mogli da se promene? Kakvi su prvobitno bili, takvi će zanavek i ostati. Mislio si da će se promeniti kad ostare i da biste možda mogli da se složite? O slaganju s njima nema ni govora. Čim pri povratku uđeš u kuću, odmah gledaju da li si im doneo neke skupe poklone, poput školjki, morskog krastavca, ajkulinog peraja ili sušenog ribljeg mehura, tašnu i odeću nekog poznatog kreatora ili, pak, zlatni i srebrni nakit. Ali, kad vide da u rukama nosiš dve plastične kese, jednu s kuvanim đevrecima, a drugu s nekoliko banana, odmah će shvatiti da si i dalje siromašan i počeće da ti zvocaju: „Ćerka tog i tog otputovala je u inostranstvo i udala se za stranca. Svojim roditeljima je poklonila narukvicu od čistog zlata, koju oni svima pokazuju kad god im se ukaže prilika. Taj i taj ima sina koji je kupio auto, pa svoje roditelje vodi sa sobom na putovanja po čitavom svetu kad god ima vremena. Svi oni uživaju u slavi koju su im deca stekla! Ćerka tog i tog nikada ne dolazi kući praznih ruku. Svojim roditeljima donosi kupke za stopala i fotelje za masažu, i kupuje im samo svilenu ili vunenu odeću. Svi ti roditelji imaju tako divnu decu; nisu se badava starali o njima! A mi smo u ovoj porodici podigli samo nemarne nazahvalnike!” Zar ovo nije kao da su ti opalili šamar? (Jeste.) Oni nisu ni primetili tvoje đevreke i banane, a ti i dalje razmišljaš o tome kako da ispuniš svoje obaveze prema njima i da im budeš odan. Ti znaš koliko tvoji roditelji vole kuvane đevreke i banane, pa si im, nakon višegodišnjeg odsustva, upravo to doneo na poklon, kako bi njih dirnuo, a sebi umirio savest. Po povratku kući, međutim, ne samo da nisi umirio svoju savest, već si naišao na kritike; potpuno utučen, ti bežiš od kuće glavom bez obzira. Da li je, dakle, tvoja poseta roditeljima imala ikakvog smisla? (Ne.) Iako si toliko dugo bio daleko od kuće, nisi im nedostajao; oni ne kažu: „Samo neka si se ti nama vratio. Ne moraš ništa da nam kupuješ. Dobro je videti te kako ideš pravim putem, kako živiš zdravo i bezbedno u svakom smislu. Dovoljno nam je što možemo da se vidimo i da srdačno popričamo.” Nimalo ih ne zanima kako ti je bilo svih ovih godina, ni da li si nailazio na probleme i poteškoće oko kojih ti je možda bila potrebna pomoć roditelja. Oni za tebe nemaju ni jednu jedinu reč utehe. Ali, ako bi zaista pokušali da te uteše, ti onda ne bi mogao da ih napustiš, zar ne? Nakon što te izgrde, ti se uspravljaš na noge i osećaš da si sasvim u pravu, pa bez imalo krivice kažeš sebi: „Moram da pobegnem odavde, jer ovo je pravo čistilište! Odraće mi kožu, oglodati meso i još će i krv želeti da mi popiju.” Odnos prema roditeljima je najteži odnos s kojim čovek može emotivno da se izbori, ali njime zapravo i nije potpuno nemoguće upravljati. Taj odnos se može pravilno i racionalno uspostaviti jedino na osnovu razumevanja istine. Ne treba polaziti sa stanovišta osećanja, niti iz perspektive ili uvida svetovnih ljudi. Umesto toga, prema roditeljima treba ispravno postupati u skladu s Božjim rečima. Kakva je zapravo uloga roditelja, šta deca uistinu znače svojim roditeljima, kakav stav deca treba da imaju prema roditeljima i kako ljudi treba da tretiraju i rešavaju odnose između roditelja i dece? Sva ova pitanja ne treba posmatrati sa stanovišta osećanja, niti treba podleći uticajima nekih pogrešnih ideja ili preovlađujućih sentimenata, već im treba pravilno prilaziti na osnovu Božjih reči. Ako u okruženju koje je Bog predodredio ne ispunjavaš nijednu svoju obavezu prema roditeljima ili ako ne igraš apsolutno nikakvu ulogu u njihovim životima, da li to znači da im nisi odan? Hoće li te vlastita savest gristi zbog toga? Svi tvoji vršnjaci, rodbina i komšije prekorevaće te i kritikovati iza tvojih leđa. Nazivaće te odrođenim detetom i govoriće ti: „Tvoji su se roditelji toliko žrtvovali za tebe, toliko su truda uložili i toliko toga činili za tebe još od tvojih malih nogu, a ti, kakav si nezahvalnik, jednostavno si nestao bez traga i čak im nijednom rečju nisi javio da si na bezbednom. Ne samo što ih za Novu godinu nisi posećivao, nego im se čak ni telefonom ni razglednicom nisi javljao.” Kad god čuješ takve reči, tvoja savest plače i krvari, a ti se osećaš kao osuđenik. „Oh, u pravu su.” Lice ti se crveni od stida, a srce ti podrhtava kao da ga iglama probadaju. Jesi li se ikada osećao tako? (Jesam, ranije.) Jesu li tvoje komšije i rođaci u pravu kad kažu da si odrođen? (Ne. Ja nisam odrođen.) Objasni kako si došao do tog zaključka. (Mada sve ove godine nisam bio kraj svojih roditelja, niti sam bio u stanju da udovoljavam njihovim željama kao što to čine svetovni ljudi, naše koračanje putem vere u Boga predodredio je Bog. To je pravi životni put i pravedna je stvar. Zbog toga kažem da nisam odrođen.) Vaše se rezonovanje i dalje zasniva na doktrinama koje su ljudi razumeli u prošlosti: nedostaje vam stvarno objašnjenje i stvarno razumevanje. Ko još želi da s nama podeli svoja razmišljanja? (Sećam se da sam, kad sam prvi put otišla u inostranstvo, stalno mislila o tome kako moji roditelji ne znaju šta radim u tuđini, kako me verovatno kritikuju i govore da im nisam odana, da sam jedna odrođena kći koja nije tu da sa brine o svojim roditeljima – takve su me misli neprestano sputavale i ograničavale. Svaki put kad bih na to pomislila, osećala sam da svojim roditeljima nešto dugujem. Međutim, zahvaljujući današnjoj Božjoj besedi, osećam da je ranija briga roditelja prema meni bila zapravo njihova roditeljska obaveza, da je njihova nežnost prema meni predodređena od Boga, te da Bogu treba da budem zahvalna i da Njemu uzvratim ljubav. Sada, kad verujem u Boga i kad idem ispravnim životnim putem, što je pravedna stvar, ne treba da osećam nikakav dug prema roditeljima. Osim toga, Bog je takođe predodredio da li će moji roditelji moći ili, pak, neće moći da uživaju u tome da njihova deca budu kraj njih i brinu o njima. Shvativši sve to, mogu donekle da otpustim osećanje duga koje nosim u srcu.) Vrlo dobro. Kao prvo, na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen. To su ta dva razloga. A postoji još jedan: ako tvoji roditelji nisu ljudi koji te uporno proganjaju ili ometaju tvoje verovanje u Boga, već podržavaju tvoju veru u Boga ili i sami pripadaju braći i sestrama koji veruju u Boga kao i ti, odnosno ako su i sami članovi Božje kuće, ko se onda od vas u tišini ne moli Bogu kad duboko u sebi razmišlja o svojim roditeljima? Ko među vama ne bi svoje roditelje – kao i njihovo zdravlje, sigurnost i sve životne potrebe – poverio Božjim rukama? Svoje poštovanje prema roditeljima najbolje ćeš pokazati ako ih poveriš rukama Božjim. Ti svojim roditeljima ne želiš da se u životu suočavaju sa svakojakim poteškoćama, ne želiš im da teško žive, da se loše hrane, niti da budu oronulog zdravlja. Duboko u duši, sigurno se nadaš da će ih Bog zaštititi i čuvati od svake nevolje. Ako oni veruju u Boga, nadaš se da će moći da obavljaju svoje dužnosti i takođe se nadaš da će moći postojano da svedoče. Tako čovek ispunjava svoje ljudske obaveze; to je najviše što ljudi mogu da postignu vlastitom ljudskošću. Povrh toga, nakon što su godinama verovali u Boga i slušali toliko mnogo istina, najvažnije je da ljudi imaju barem ovo malo shvatanja i razumevanja: sudbinu čoveka određuje Nebo, čovekov život je u Božjim rukama, a Božja nega i zaštita neuporedivo su važnije od brige, odanosti roditeljima ili druženja sa svojom decom. Zar ne osećaš olakšanje zbog toga što su ti roditelji pod Božjom negom i zaštitom? Ne moraš da brineš o njima. Ako brineš, znači da nemaš poverenja u Boga; tvoja vera u Njega je premala. Ako si iskreno zabrinut za svoje roditelje, treba često da se moliš Bogu, treba da ih poveriš Božjim rukama i pustiš da Bog sve uredi i orkestrira. Bog vlada nad sudbinom ljudskog roda, nad svakim danom ljudskog života i nad svime što se ljudima događa, pa zbog čega si onda i dalje zabrinut? Ne možeš ni vlastiti život da kontrolišeš,^[a] a i sam se suočavaš s gomilom poteškoća; kako bi onda mogao da svojim roditeljima svaki dan učiniš srećnim? Sve što možeš da učiniš jeste da sve prepustiš Božjim rukama. Ako su tvoji roditelji vernici, zamoli Boga da ih izvede na pravi put kako bi na kraju mogli da budu spaseni. Ako ne veruju u Boga, pusti ih neka idu kojim god putem hoće. U slučaju da su tvoji roditelji ljubazniji i da imaju nešto ljudskosti, možeš se moliti Bogu da ih blagoslovi, kako bi svoje preostale godine proživeli srećno. A što se tiče načina na koji Bog radi, On ima Svoja uređenja i ljudi treba da im se potčine. Dakle, u celini gledano, u ljudskoj savesti postoji svest o obavezama koje treba ispuniti prema svojim roditeljima. Bez obzira na stav prema vlastitim roditeljima koji iz te svesti proizlazi, bilo da se on ispoljava kroz brigu ili kroz odluku da se bude kraj roditelja, u svakom slučaju, ljudi ne treba da osećaju krivicu ni grižu savesti zbog toga što, usled objektivnih okolnosti, ne mogu da ispune svoje obaveze prema njima. Ova i slična pitanja ne bi trebalo da postanu problemi u životima ljudi, niti u njihovoj veri u Boga, već ih treba otpustiti. Kada je reč o pitanjima u vezi sa ispunjenjem obaveza prema vlastitim roditeljima, ljudi ta pitanja treba tačno da shvate i da prestanu da se osećaju ograničeno. Ako ništa drugo, ti u dubini duše znaš da nisi odrođen i da ne zabušavaš niti izbegavaš svoje obaveze. Osim toga, vaši su roditelji u Božjim rukama, pa oko čega biste onda uopšte više brinuli? Sva su vaše eventualne brige suvišne. Svaka osoba će do samog kraja glatko živeti u skladu s Božjom suverenošću i uređenjima, i stići će do kraja svog puta bez ikakvih skretanja. Stoga ljudi ne treba više da se oko toga sekiraju. Da li si odan svojim roditeljima, da li si ispunio svoje obaveze prema njima i da li treba da im se odužiš što su bili dobri prema tebi – to nisu pitanja o kojima treba da razmišljaš; to su stvari koje treba da otpustiš. Zar nije tako? (Jeste.)

Na temu onoga što roditelji očekuju od svoje dece, u zajedništvu smo razgovarali o aspektima koji se tiču studiranja i zaposlenja. Koje činjenice bi ljudi trebalo da u tom smislu razumeju? Ako slušaš svoje roditelje i ako naročito marljivo studiraš u skladu s njihovim očekivanjima, da li to znači da ćeš zasigurno ostvariti ogroman uspeh? Da li time zaista možeš da izmeniš svoju sudbinu? (Ne.) Šta te onda čeka u budućnosti? Čeka te ono što je Bog za tebe uredio – sudbina kakvu treba da imaš, položaj koji treba da zauzmeš među ljudima, put kojim treba da ideš i životno okruženje koje treba da imaš. Bog je još odavno sve to uredio za tebe. Stoga, kada je reč o onome što roditelji od tebe očekuju, ti ne treba da nosiš nikakvo breme. Ako uradiš ono što roditelji traže od tebe, sudbina će ti ostati ista; ako ne ispuniš očekivanja svojih roditelja i ako ih razočaraš, sudbina će ti i dalje biti ista. Kakav god da treba da bude put pred tobom, on će takav i biti; Bog je tvoj put već predodredio. Slično tome, ako ispuniš očekivanja roditelja, ako udovoljiš njihovim željama i ako ih ne izneveriš, da li to znači da će oni živeti bolje? Možeš li time da promeniš njihovu sudbinu, prepunu patnje i maltretiranja? (Ne.) Neki ljudi misle da su roditelji bili isuviše dobri prema njima dok su ih odgajali, te da su tokom tog perioda roditelji mnogo propatili. Stoga oni žele da nađu sebi dobar posao i da zatim trpe razne nedaće, da po čitav dan marljivo i naporno rade kako bi zaradili puno novca i stekli bogatstvo. Cilj im je da svojim roditeljima omoguće da u budućnosti žive povlašćenim životom, da stanuju u vili, da voze dobra kola i da uživaju u ukusnoj hrani i piću. Pa ipak, nakon njihovog višegodišnjeg žustrog rada, roditelji im umiru a da prethodno nisu ni jedan jedini dan uživali u tom njihovom napretku, mada uz donekle poboljšane životne uslove i okolnosti. Ko je za to kriv? Ako pustiš da stvari idu svojim tokom i da ih Bog orkestrira, ako ne budeš nosio to breme, nećeš se osećati krivim kad ti roditelji umru. Ali, kako ćeš se osećati nakon smrti svojih roditelja, ako se svim silama upinješ da zaradiš novac kako bi im se odužio i pomogao im da žive bolje? Ako odgađaš obavljanje svoje dužnosti i ako odgađaš zadobijanje istine, hoćeš li i dalje moći udobno da živiš do kraja svog životnog veka? (Ne.) To će uticati na tvoj život i doživotno ćeš na duši nositi breme krivice što si „izneverio svoje roditelje”. Neki ljudi se natčovečanski trude i nastoje da zarade što više novca kako ne bi razočarali roditelje i kako bi im se odužili za svu dobrotu s kojom su ih odgajili. Kasnije, kad se obogate i kad sebi mogu da priušte kvalitetnu hranu, oni svoje roditelje pozivaju na večeru i naručuju punu trpezu raznih đakonija, pa im govore: „Poslužite se. Još se od malena sećam da vam je ovo bila omiljena hrana; pa, hajde, navalite!” Roditelji su, međutim, bivajući sve stariji, povadili većinu zuba, pa im je zbog toga i apetit opao, te zato radije biraju meku i lako svarljivu hranu, poput povrća i nudli, i zasite se već posle nekoliko zalogaja. Spopadne te tuga od samog pogleda na prepunu trpezu netaknute hrane. Tvoji se roditelji, međutim, sasvim dobro osećaju. U tim godinama, oni treba da jedu upravo onoliko koliko su pojeli; sasvim je normalno to što ne traže mnogo. U duši si nesrećan, ali zbog čega tačno? To što si učinio bilo je suvišno. Odavno je određeno koliko će srećnih trenutaka i koliko nevolja tvoji roditelji iskusiti tokom svog života. To se ne može promeniti zato što ti tako želiš, niti da bi se udovoljilo tvojim osećanjima. Bog je sve to još odavno odredio, pa je stoga suvišno sve ono što ljudi rade. Šta te činjenice govore ljudima? Roditelji treba da te odgoje i da ti omoguće zdravo i nesmetano odrastanje, treba da te usmere na pravi put i omoguće ti da ispuniš sve one dužnosti i obaveze koje treba da ispuniš kao stvoreno biće. Ništa od toga nema za cilj da izmeni tvoju sudbinu, jer nju zapravo ništa ne može izmeniti; roditelji služe samo da ispune svoju pomoćnu ulogu vodiča, da te odgajaju dok ne odrasteš i da te usmere na pravi životni put. Ono što ne treba da radiš jeste da svojim rukama stvaraš sreću roditeljima, da menjaš njihovu sudbinu ili da im omogućiš da uživaju u ogromnom bogatstvu, dobroj hrani i piću. Glupo je tako razmišljati. To nije breme koje treba da nosiš, već je to breme koje treba da otpustiš. Ne treba da podnosiš nikakve besmislene žrtve, niti da išta besmisleno radiš kako bi se odužio svojim roditeljima, izmenio njihove sudbine ili im omogućio da prime više blagoslova i da manje pate, a sve radi zadovoljenja ličnih potreba svoje savesti ili svojih osećanja i zato da ih ne bi razočarao. To nije tvoja obaveza i to nije ono o čemu treba da razmišljaš. Svoje obaveze prema deci roditelji treba da ispunjavaju u skladu sa svojim stanjem, kao i u skladu sa stanjem i okruženjem koje im je Bog pripremio. Ono što deca treba da čine za svoje roditelje takođe se zasniva na stanju koje ona mogu da dostignu i u skladu je sa okruženjem u kojem žive; to je sve. Ništa od onoga što roditelji i njihova deca rade ne treba da ima za cilj da se onom drugom, vlastitom snagom ili sebičnim željama, izmeni sudbina, kako bi jedni mogli da žive boljim, srećnijim i idealnijim životom zahvaljujući trudu drugih. Bilo da je reč o roditeljima ili o njihovoj deci, svako treba da pusti da se stvari odvijaju svojim prirodnim tokom, unutar okruženja koje je uredio Bog, umesto da pokušava da stvari promeni vlastitim naporima ili bilo kakvom ličnom rešenošću. Sudbina tvojih roditelja neće se promeniti zbog toga što ti tako razmišljaš o njima – Bog je njihovu sudbinu još davnih dana predodredio. Bog je odredio da ti živiš u okvirima njihovih života, da se rodiš kao njihovo dete, da te oni odgajaju i da sa njima imaš takav odnos. Stoga se tvoja odgovornost prema njima svodi na to da im, u meri u kojoj ti vlastito stanje dopušta, praviš društvo i da ispuniš neke obaveze. A što se tiče tvoje želje da promeniš njihovu trenutnu situaciju, odnosno da im omogućiš da žive bolje, sve je to suvišno. Još je manje potrebno da to činiš zato da bi se rođaci i komšije ugledali na tebe, da bi učinio čast svojim roditeljima ili im obezbedio prestiž u okvirima familije. Ima, takođe, samohranih majki i očeva koji su svoju decu samostalno podigli nakon što ih je supružnik napustio. Ti stoga još snažnije osećaš koliko im je to bilo teško, pa bi hteo da žrtvuješ čitav svoj život kako bi im to nadoknadio i odužio im se, čak do te mere da si spreman da učiniš šta god ti kažu. To što oni traže od tebe i što od tebe očekuju, povrh onoga što si ti sȃm spreman da učiniš, sve to postaje teško breme u tvom ovozemaljskom životu – a ne bi trebalo da bude tako. U prisustvu Stvoritelja, ti si stvoreno biće. Ono što u ovom životu treba da radiš ne svodi se samo na ispunjavanje obaveza prema roditeljima, ti takođe treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze kao stvoreno biće. Svoje obaveze prema roditeljima možeš da ispuniš samo na osnovu Božjih reči i istina-načela, a ne tako što ćeš za njih išta raditi na osnovu svojih emocionalnih potreba ili potreba vlastite savesti. Naravno, to što svoje dužnosti i obaveze prema njima ispunjavaš na osnovu Božjih reči i istina-načela takođe spada u tvoje dužnosti kao stvorenog bića; to je obaveza koju pred čoveka postavlja Bog. Ispunjenje te obaveze zasniva se na rečima Božjim, a ne na ljudskim potrebama. Dakle, prema roditeljima možeš lako da se ophodiš u skladu s Božjim rečima, te da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze prema njima. Prosto i jednostavno. Da li je to lako učiniti? (Jeste.) A zašto je lako? Ovde je suština sasvim jasna, a isto važi i za istina-načela kojih bi ljudi trebalo da se pridržavaju. Suština je u tome da ni roditelji ni njihova deca ne mogu jedni drugima da izmene sudbinu. Bez obzira da li se uporno trudiš ili ne, bez obzira da li si spreman da ispunjavaš svoje obaveze ili nisi, ništa od toga ne može da izmeni sudbinu onog drugog. Da li ćeš ih nositi u srcu ili, pak, nećeš, zavisi samo od tvojih emocionalnih potreba, ali to ne menja činjeničnu stvarnost. Stoga je za ljude najjednostavnije da otpuste to breme koje proizlazi iz očekivanja njihovih roditelja. Kao prvo, sve te stvari treba da posmatrate u skladu s Božjim rečima; kao drugo, i svoj odnos prema roditeljima treba da rešavate u skladu s rečima Božjim. Prosto i jednostavno. Zar to nije lako? (Jeste.) Sve će ovo za tebe biti lako ukoliko prihvatiš istinu, a kako budeš sticao sve veće iskustvo, sve ćeš više uviđati da zaista tako stoje stvari. Nečiju sudbinu niko ne može da promeni; čovekova sudbina je samo u Božjim rukama. Ma koliko da se upinješ, neće ti uspeti. Naravno, neki će ljudi reći: „Sve što si Ti rekao zaista jesu činjenice, ali mi se ipak čini da je takvo postupanje isuviše bezlično. Stalno me grize savest, a ja to ne mogu da podnesem.” Ako ne možeš da podneseš, onda naprosto udovolji svojim osećanjima; pravi društvo svojim roditeljima i budi im blizak, služi ih, budi njihovo odano dete i radi onako kako ti kažu, bilo da su u pravu ili da greše – postani njihov prirepak i verni pratilac, nema nikakvih problema. Na taj način, niko te neće iza leđa koriti, a čak će i dalja rodbina raspredati priče o tome koliko si veran svojim roditeljima. Na kraju ćeš, međutim, jedino ti pretrpeti gubitak. Sačuvao si svoj ugled odanog deteta, zadovoljio svoje emocionalne potrebe, savest te nikada nije grizla, i svojim si se roditeljima odužio za njihovu dobrotu, ali ima jedna stvar koju si zanemario i izgubio: nijedno od ovih pitanja nisi tretirao niti rešavao u skladu s Božjim rečima i propustio si priliku da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. Šta to znači? To znači da si bio odan svojim roditeljima, ali da si izneverio Boga. Pokazao si svoju odanost roditeljima i udovoljio emocionalnim potrebama njihovog tela, ali si se pobunio protiv Boga. Pre bi odabrao da budeš njihovo odano dete, nego da obaviš svoju dužnost stvorenog bića. To je najveće moguće nepoštovanje prema Bogu. Bog neće reći da si Mu pokoran, niti da poseduješ ljudskost samo zato što si veran svojim roditeljima, što ih nisi razočarao, što poseduješ savest i što ispunjavaš obaveze koje imaš kao njihovo dete. Ako udovoljavaš samo potrebama vlastite savesti i emocionalnim potrebama svoga tela, ali Božje reči i istinu ne prihvataš kao osnovu i načela za tretiranje i rešavanje ovog pitanja, ti onda time pokazuješ najveće buntovništvo prema Bogu. Ako želiš da budeš podobno stvoreno biće, najpre moraš sve da posmatraš i sve da radiš u skladu s Božjim rečima. To se zove biti podoban, imati ljudskost i posedovati savest. Nasuprot tome, ukoliko Božje reči ne prihvataš kao načela i osnovu za tretiranje i rešavanje ovog pitanja i takođe ne prihvataš Božji poziv da izađeš i da obavljaš svoje dužnosti, već bi radije odložio ili propustio priliku da te dužnosti obaviš, kako bi ostao kraj roditelja, pravio im društvo, doneo im sreću, omogućio im da uživaju u svojim poznim godinama i tako im uzvratio za njihovu dobrotu, Bog će onda reći da si stvar koja nema ni ljudskosti ni savesti. Ti nisi stvoreno biće i On te neće prepoznati.

Kada je reč o odnosu prema očekivanjima roditelja, da li je sada jasno koja načela treba slediti i koje breme treba otpustiti? (Jeste.) O kojem se tačno bremenu ovde radi, koje ljudi nose na svojim plećima? Oni moraju da slušaju svoje roditelje i moraju im omogućiti da dobro žive; pošto roditelji sve čine za dobro svoje dece, onda i deca, da bi bila odana, moraju da rade šta im roditelji kažu. Pored toga, kad odrastu, moraju da čine usluge svojim roditeljima, da im uzvraćaju zbog njihove dobrote, da im budu odani i da im prave društvo, da im ne dopuste da budu tužni ili razočarani, da ih ne iznevere i da učine sve što mogu kako bi patnju svojih roditelja umanjili ili je čak potpuno eliminisali. Ako to ne možeš da postigneš, ti si onda nezahvalno i odrođeno dete i, uopšte, jedna loša osoba, koja zaslužuje da je grom spali i da je se drugi ljudi gnušaju i da je odbace. Je li to breme koje nosiš? (Jeste.) Pošto im ove stvari predstavljaju breme, ljudi treba da prihvate istinu i da se pravilno suoče s njima. To breme i te pogrešne misli i stavovi mogu se otpustiti i promeniti jedino prihvatanjem istine. Ako ne prihvataš istinu, ima li drugog puta koji možeš odabrati? (Nema.) Prema tome, bilo da se radi o otpuštanju bremena porodice ili vlastitog tela, sve počinje od prihvatanja ispravnih misli i stavova i od prihvatanja istine. Čim počneš da prihvataš istinu, sve te pogrešne misli i stavove koje nosiš u sebi postepeno ćeš rastaviti na delove, razlučićeš ih i prozreti, da bi ih na kraju sasvim odbacio. Tokom ovog procesa rastavljanja, razlučivanja i potom otpuštanja i odbacivanja svih tih pogrešnih mišljenja i gledišta, postepeno ćeš menjati svoj stav i način pristupa pomenutim pitanjima. Sve te misli koje proizlaze iz tvoje ljudske savesti i iz tvojih osećanja, postepeno će slabiti; neće te više uznemiravati, niti će te u dubinama tvog uma sputavati, neće uticati na tvoj život ni upravljati njime, i neće te ometati u obavljanju dužnosti. Primera radi, ako si prihvatio ispravna mišljenja i gledišta i ako si prihvatio ovaj aspekt istine, kad čuješ vest o smrti svojih roditelja, samo ćeš ih oplakati i nećeš razmišljati o tome kako im tokom ovih godina nisi uzvratio dobrotu s kojom su te odgajali, kako su zbog tebe toliko propatili, kako im se nisi ni najmanje odužio ili kako im nisi omogućio da bolje žive. Nećeš više kriviti sebe za to – umesto toga, tvoji izrazi će biti normalni, proistekli iz potreba normalnih ljudskih osećanja; pustićeš neku suzu za njima i nakon toga osetiti kako ti pomalo nedostaju. Ubrzo zatim, te će stvari postati prirodne i normalne, i ti ćeš uskoro ponovo uroniti u normalan život i u obavljanje svojih dužnosti; nećeš više biti uznemiren zbog toga. Ukoliko, međutim, ne prihvataš ove istine, beskrajno ćeš plakati kad čuješ vest o smrti svojih roditelja. Biće ti ih žao, osećaćeš da im u životu nije bilo lako i da su odgojili jedno takvo odrođeno dete kao što si ti; nisi im se našao pri ruci kraj postelje kad su se razboleli, a kad su umrli, nisi zaplakao na njihovoj sahrani, niti si ih ožalio kako dolikuje; svoje si roditelje izneverio, razočarao i nisi im omogućio bolji život. Dugo će te pratiti taj osećaj krivice, a kad god pomisliš na to, ti ćeš zaplakati i osetićeš tupi bol u srcu. Emotivno ćeš reagovati pri svakom susretu sa bliskim okolnostima, ljudima, događajima i stvarima; taj osećaj krivice će te možda pratiti do kraja života. Šta je tome razlog? To što istinu i ispravna mišljenja i gledišta nikada nisi prihvatao kao svoj život; umesto toga, tvoja stara mišljenja i gledišta i dalje su vladala tobom i uticala na tvoj život. Stoga ćeš ostatak svog života provesti u bolu zbog smrti svojih roditelja. Ova neprekidna patnja imaće posledice koje daleko prevazilaze malu telesnu nelagodu; ona će uticati na tvoj život, na tvoj stav prema obavljanju dužnosti, na tvoj stav prema radu crkve, na tvoj stav prema Bogu, kao i na tvoj stav prema svakoj osobi ili pitanju koje te dira u dušu. Takođe se može desiti da se rastužiš i obeshrabriš u vezi s drugim pitanjima, da postaneš malodušan i pasivan, da izgubiš veru u život, da ti ponestane elana i motivacije za sve, i tako dalje. Kako vreme bude proticalo, uticaj te patnje neće biti ograničen samo na tvoj svakodnevni život, nego će se proširiti na tvoj stav prema obavljanju dužnosti i na tvoj životni put. To je veoma opasno. Zbog posledica te opasnosti, možda nećeš moći adekvatno da obavljaš svoje dužnosti stvorenog bića, a može se čak desiti da na pola puta potpuno prekineš sa obavljanjem dužnosti ili da usvojiš raspoloženje i stav opiranja prema dužnostima koje obavljaš. Ukratko, takva situacija će se, s vremenom, neumitno pogoršavati i uzrokovati da se tvoje raspoloženje, tvoje emocije i mentalitet razvijaju u zloćudnom smeru. Razumete li? (Da.) Naš današnji razgovor na ovu temu vam, s jedne strane, saopštava da usvojite ispravna mišljenja i gledišta, koja izviru iz suštine samih ovih pitanja. Jer, njihov koren i suština upravo su takvi, pa ljudi treba da ih shvate i da ne dopuste da budu obmanuti ovim prikazima, odnosno mišljenjima i stanovištima koja proističu iz osećanja i plahovitosti. To je jedan od aspekata. Drugi aspekt je da ljudi samo na taj način mogu izbeći prečice i skretanja, te živeti životom kakav on zaista jeste, unutar okruženja kojim vlada i koje orkestrira Bog. Može se, dakle, zaključiti da ovo breme, nametnuto od strane roditelja, ljudi mogu da odbace i da otpuste, te da se pokore Božjim orkestracijama i uređenjima, jedino ako prihvate ova ispravna mišljenja i gledišta i dopuste da ih ona usmeravaju. Na taj način, čovek može živeti slobodnije i nesputanije, sa radošću i spokojno, umesto da neprekidno bude vođen efektima vlastite plahovitosti, osećanja ili savesti. Da li sada, nakon ovako opširne diskusije, donekle shvatate kakvo breme čoveku stvaraju očekivanja njegovih roditelja? (Da.) A pošto ste sada to donekle tačno razumeli, zar se u duši ne osećate mnogo opuštenije i slobodnije? (Osećamo se.) Kada to budeš stvarno razumeo, kada to zaista prihvatiš i kad se pokoriš tome, tvoj će duh biti oslobođen. Ako nastaviš da se tome opireš i da to odbijaš, ili ako ove istine budeš posmatrao samo kao teoriju, a ne kao nešto što se zasniva na činjenicama, biće ti teško da otpustiš sve te stvari. Pri rešavanju ovih pitanja, moći ćeš da deluješ jedino u skladu sa orkestracijama zasnovanim na mislima i osećanjima tela; na kraju ćeš završiti u zamci tih osećanja, gde nema ničega osim bola i tuge, i odakle niko neće moći da te izbavi. Kad se sa ovim pitanjima suoče dok su upleteni u zamke osećanja, ljudi ne nalaze izlaz. Iz situacije u kojoj si zapleten i sputan osećanjima možeš da se oslobodiš samo prihvatanjem istine, zar ne? (Tako je.)

Pored raznih očekivanja i različitih pristupa roditelja u pogledu izbora studija i profesije njihove dece, roditelji takođe imaju svakakva očekivanja u vezi s njihovim stupanjem u brak, zar ne? Znate li za neka od tih očekivanja? Podelite ih s nama. (Roditelji će svojoj ćerki obično reći kako njen budući muž mora, u najmanju ruku, da bude bogat, da ima kuću i kola i da može da brine o njima. Drugim rečima, budući muž treba da bude u stanju da zadovolji ćerkine materijalne potrebe, kao i da ima osećaj odgovornosti. To su kriterijumi za izbor supružnika.) Nešto od onoga što roditelji govore zasniva se na njihovom vlastitom iskustvu, ali, mada ti oni misle najbolje, tu i dalje postoje određeni problemi. Kada je reč o njihovim očekivanjima u vezi s tvojim brakom, roditelji takođe imaju svoja mišljenja i prioritete. Oni od svoje dece zahtevaju da pronađu supružnika koji, u najmanju ruku, poseduje novac, status i sposobnost, i koji je toliko strašan da niko izvan kuće neće smeti da ih dira. Ako te drugi maltretiraju, ta osoba mora da bude u stanju da im se suprotstavi i da te zaštiti. Ti ćeš možda reći: „Baš me briga. Nisam materijalista. Ja samo želim da nađem nekoga ko će me voleti i koga ja volim.” Na to će ti roditelji odgovoriti: „Zašto si tolika glupača? Zašto si tako naivna? Mlada si i neiskusna, i ne razumeš koliko je život težak. Jesi li ikada čula za izreku ’Siromašnom paru sve ide nizbrdo’? U životu ti je za sve potreban novac; misliš li da ćeš moći lepo da živiš ako ne budeš imala para? Moraš da nađeš sebi bogatog i sposobnog muža.” Ti odgovaraš: „Ali, čak su i bogati i sposobni muškarci nepouzdani.” Na to ti oni kažu: „Čak i ako je nepouzdan, ti najpre moraš da se pobrineš za svoje osnovne potrebe. Moći ćeš da jedeš i da se oblačiš kako poželiš, bićeš dobro uhranjena i lepo obučena, na čemu će ti svako pozavideti.” Ti odgovaraš: „Ali, moja duša neće biti srećna.” Na to će ti roditelji reći: „A šta je zapravo duša? Gde ona boravi? Pa šta ako ti je duša nesrećna? Važno je samo da se fizički osećaš udobno!” Ima ljudi koji, na osnovu svojih trenutnih životnih okolnosti, žele da ostanu samci. Iako su već zašli u poznije godine, oni uopšte ne mare za izlaske, a kamoli za brak. To izaziva zabrinutost njihovih roditelja, koji ih uporno nagovaraju da se venčaju. Ugovaraju sastanke na slepo i predstavljaju im potencijalne partnere. Čine sve što je u njihovoj moći ne bi li što pre pronašli odgovarajuću osobu od ugleda, s kojom će se njihovo dete venčati; čak i ako nisu dobar par, supružnik, u najmanju ruku, mora da ima dobre kvalifikacije, to jest, da bude svršeni student sa diplomom mastera ili doktora nauka, ili barem da je studirao u inostranstvu. Neki ljudi ne mogu da podnesu roditeljsko zvocanje. Isprva misle kako je sjajno što žive sami i što samo o sebi moraju da brinu. Naročito nakon što poveruju u Boga, oni su veoma zauzeti svakodnevnim obavljanjem svojih dužnosti i nemaju vremena da misle o tim stvarima, pa se zato ni sa kim ne zabavljaju i ne planiraju da se venčaju. Oni, međutim, ne mogu pobeći strogom nadzoru roditelja. Roditelji se ne slažu s njihovom odlukom i stalno ih podstiču i pritiskaju. Kad god se vide sa svojom decom, počinju da zvocaju: „Viđaš li se s nekim? Ima li ikoga da ti se dopada? Hajde, dovedi ga što pre kući, kako bismo mogli da ga proverimo. Ako odgovara, stani već jednom na ludi kamen i udaj se; nikada nećeš biti mlađa! Žene se ne udaju posle tridesete, a muškarci prestaju da traže partnere kad napune trideset pet. Šta ti pokušavaš, hoćeš da svet okreneš naopačke? Ako se ne udaš, ko će brinuti o tebi kad ostariš?” Roditelji neprestano brinu i trude se oko toga, teraju te da tražiš ovakvu ili onakvu osobu i nagovaraju da pronađeš partnera s kojim ćeš se venčati. Čak i nakon venčanja, roditelji ne prestaju da ti dosađuju: „Požuri da što pre rodiš, dok smo još mladi. Mi ćemo se starati o tvojoj deci.” Kažeš im: „Ne treba vi da mi čuvate decu. Ne brinite.” A oni odgovaraju: „Kako to misliš ’Ne brinite’? Požuri i rodi nam unuče! Kad se rodi, mi ćemo brinuti o njemu. A ti možeš da preuzmeš tu ulogu kad ono malo poodraste.” Ma šta da roditelji očekuju od svoje dece – bez obzira kakve stavove oni imaju i da li su im očekivanja ispravna – njihova deca to uvek osećaju kao breme. Ako poslušaju svoje roditelje, neće se osećati udobno ni srećno. Ukoliko ih ne poslušaju, mučiće ih griža savesti: „Nije da roditelji nisu u pravu. Već su zašli u pozne godine, a ja se nikako još ne udajem, niti rađam decu. Tužni su zbog toga i stalno me kume i mole da se udam i da im rodim unučiće. To je ujedno i njihova obaveza.” Kada je, dakle, reč o odnosu prema onome što roditelji od njih u ovom smislu očekuju, duboko u sebi ljudi to uvek nejasno osećaju kao breme. Čini im se da će pogrešiti i ako poslušaju i ako ne poslušaju roditelje; u svakom slučaju, misle da bi s njihove strane bilo nezahvalno i nemoralno da se ogluše o roditeljske želje i zahteve. To je problem koji opterećuje njihovu savest. Neki roditelji se svojoj deci čak otvoreno mešaju u život: „Požuri, udaj se i rodi decu. Najpre mi podari velikog i zdravog unuka.” Na ovaj način, oni bi čak da odlučuju i o polu deteta. Neki roditelji još kažu: „Pošto već imaš jednu kćer, što pre da mi podariš unuka; želim da imam i žensko i muško unuče. Ti i tvoja supruga ste toliko zauzeti verovanjem u Boga i po vasceli dan obavljate nekakve dužnosti. Ne radiš ono što treba da radiš; jako je važno imati decu. Zar ne znaš da ’Od tri greha prema roditeljima, najgori je nemati naslednika’? Misliš li da je dovoljno imati jednu kćer? Bolje bi ti bilo da mi što pre podarite i jednog unuka! Pošto si ti naš jedinac, zar ne vidiš da će nam se loza ugasiti ako nam ne podariš unuka?” Ti onda razmišljaš: „U pravu su. Ako se porodična loza završi sa mnom, zar time neću izneveriti svoje pretke?” Pogrešno je, dakle, ne sklopiti brak, a pogrešno je i ako se iz tog braka ne izrode deca; nije, međutim, dovoljno da imaš samo ćerku, nego moraš da imaš i sina. Čak i ako dobiješ sina prvenca, roditelji će ti reći: „Jedno dete nije dovoljno. Šta ako mu se nešto desi? Napravite još jedno, da bi pravili društvo jedno drugom.” Što se dece tiče, reč roditelja za njih predstavlja zakon, pa su u stanju da se ponašaju potpuno nerazumno i da zastupaju kranje iskrivljenu logiku – deca, jednostavno, ne znaju kako da se nose sa roditeljima. Roditelji im se mešaju u život i kritikuju njihov način života, posao, brak i stavove o raznim stvarima. Deci ne preostaje ništa drugo nego da gutaju svoj bes. Od roditelja ne mogu da se sakriju, niti da ih se otresu. Svoje roditelje ne mogu da prekore, niti da ih prevaspitaju – pa šta im je onda činiti? Oni ih, jednostavno, trpe, nastoje da se što ređe viđaju, a kad baš ne mogu da izbegnu susret s njima, trude se da izbegnu sve škakljive teme. Ako im ipak postave neko škakljivo pitanje, odmah će ih preseći i pobeći negde. Ima, međutim, ljudi koji pristaju na zahteve roditelja samo da ne bi izneverili njihova očekivanja i da ih ne bi razočarali. Stoga vi možda i preko volje pristajete na izlaske, na stupanje u brak i rađanje deteta. Nije, međutim, dovoljno roditi jedno dete; morate ih imati nekoliko. Vi i to radite da biste udovoljili zahtevima svojih roditelja i doneli im sreću i radost. Bez obzira na to da li možete da im ispunite želje, zahtevi roditelja su svakom detetu mučni. Naime, budući da tvoji roditelji ne rade ništa protivzakonito, ne možeš da ih kritikuješ niti da ih urazumiš, a ne možeš ni s drugima da popričaš o tome. Dok jedni drugima ovako prebacujete lopticu, taj problem se pretvara u breme. Stalno ti se čini da svojim roditeljima i precima nećeš moći čiste savesti da pogledaš u oči sve dok ne budeš mogao da ispuniš njihove zahteve u pogledu braka i potomstva. Ako nisi ispunio zahteve roditelja – to jest, ako se nisi ni sa kim zabavljao, stupio u brak i dobio decu, te tako produžio porodičnu lozu, kako su oni od tebe tražili – stalno ćeš osećati nekakav teret na duši. Moći ćeš malo da se opustiš samo ako ti roditelji obećaju da se u te stvari neće mešati i ako ti daju odrešene ruke da probleme rešavaš u hodu. Ali, ako članovi šire rodbine, prijatelji, vršnjaci, kolege sa posla i svi ostali počnu da ti šalju određene signale, da te osuđuju i da te iza leđa ogovaraju, to će za tebe takođe predstavljati breme. Kad si samac sa 25 godina, ne misliš da je to mnogo bitno, ali kad napuniš 30, počinješ da osećaš kako stvari ne stoje baš najbolje, pa stoga izbegavaš te rođake i prijatelje i nastojiš da ne pokrećeš tu temu. A ako si sa 35 godina još uvek samac, ljudi će te pitati: „Zašto si još uvek neoženjen? Je li s tobom sve u redu? Ti si nekakav čudak, šta li?” Ako si se oženio, ali još uvek nemaš decu, reći će ti: „Kako to da nisi dobio dete nakon ženidbe? Drugi se žene pa dobiju ćerku, a zatim i sina, ili prvo sina pa ćerku. Zbog čega ne želiš da imaš decu? Šta je s tobom? Zar nemaš nimalo ljudskih osećanja? Jesi li ti uopšte normalan?” Sva ova pitanja, bilo da ih postavljaju roditelji ili društvo, pretvaraju se u breme koje moraš da nosiš u raznim situacijama i okruženjima. Osećaš da grešiš, pogotovo zbog životnog doba u kojem se trenutno nalaziš. Ako, recimo, imaš između trideset i pedeset godina, a još uvek si sama, počinješ da zazireš od druženja s drugim ljudima. Oni pričaju: „Ova žena se nikada nije udavala i sad je matora usedelica, koju niko ne želi i koju niko neće da oženi.” „A ovaj momak je čitav svoj život proveo bez žene.” „Što se nije ženio?” „Ko zna, mora da mu nešto fali.” Ti razmišljaš: „Ništa mi ne fali. Zašto se onda nisam oženio? Nisam poslušao roditelje i načisto sam ih izneverio.” Ljudi kažu: „Ovaj momak je neoženjen, a ona devojka neudata. Gledaj kako su im roditelji jadni i bedni zbog toga. Drugi roditelji imaju unučiće i praunučiće, a oni su još uvek sami. Mora da su im preci nešto teško zgrešili, a? Zar time ova porodica ne ostaje bez naslednika? Neće imati nijednog potomka koji bi im produžio lozu. Šta se dešava s tom porodicom?” Ma koliko da si u ovom trenutku nepokolebljiv, dokle god si samo običan smrtnik i dokle god ne poseduješ dovoljno istine da bi te stvari razumeo, one će, pre ili kasnije, prerasti u problem i počeće da te ometaju. Danas u društvu ima mnogo neoženjenih i neudatih osoba od po 34 ili 35 godina, što i nije neki veliki problem. Međutim, u populaciji starijoj od 35 ili 36 godina, sve je manje nevenčanih ljudi. Na osnovu aktuelnog starosnog opsega ljudi koji nisu u braku, ako imaš manje od 35, možda ovako razmišljaš: „Normalno je biti samac i niko nema ništa protiv toga. Ako moji roditelji žele nešto da kažu u vezi s tim, neka slobodno kažu. Ja se toga ne plašim.” Ali, čim navršiš 35 godina, ljudi te odmah gledaju drugim očima. Zvaće te samcem, večitim momkom ili usedelicom, i ti to nećeš moći da podneseš. Tako se ovaj problem pretvara u breme. Ako u vezi s tim nisi sasvim načisto i ako nisi definitivno ustanovio načela ponašanja, ove će stvari pre ili kasnije početi da ti smetaju, ili će ti, u nekom naročitom trenutku, potpuno poremetiti život. Zar se ovo ne tiče nekih istina koje bi ljudi trebalo da shvate? (Tiče se.)

Kada je reč o stupanju u brak i rađanju dece, koje bi istine ljudi trebalo da shvate kako bi opustili breme koje im ova pitanja tovare na pleća? Pre svega, da li je izbor bračnog partnera određen čovekovom voljom? (Nije.) Ti ne možeš jednostavno da odeš i upoznaš se sa osobom kakvu priželjkuješ, a ni Bog ti sigurno neće spremiti baš onakvu osobu kakvu hoćeš. Bog je zapravo već unapred odredio ko će ti biti bračni partner; onako kako je suđeno, takvog ćeš supružnika i dobiti. Ne treba da dozvoliš da na tebe utiče to što se roditelji mešaju polazeći od vlastitih potreba, kao ni uslovi koje ti oni postavljaju. Osim toga, da li bračni partner kakvog roditelji zahtevaju da nađeš, a koji je bogat i ujedno uživa visok društveni status, može da odredi tvoj budući status i bogatstvo? (Ne.) Ne može. Popriličan je broj žena koje su udajom stupile u imućne porodice, samo da bi kasnije bile iz njih proterane i primorane da skupljaju smeće po ulicama. Uprkos stalnim nastojanjima da se na društvenoj lestvici popnu do bogatstva i prestiža, one se naposletku potpuno uruše, ugled im biva ukaljan, te prolaze mnogo gore od običnih ljudi. Po vasceli dan lutaju ulicama sa vrećom preko ramena i skupljaju plastične boce i prazne limenke, koje zatim prodaju za nešto sitnine, da bi na kraju sele u neki kafić i kupile sebi šoljicu kafe, ne bi li se bar na trenutak ponovo osetile kao bogatašice. Kakav jad i beda! U životu svake osobe, stupanje u brak predstavlja važan događaj. Baš kao što svako ima roditelje kakvi su mu suđeni, tako se ni tvoj brak ne zasniva na potrebama tvojih roditelja ili drugih članova porodice, kao ni na tvom ličnom ukusu i sklonostima, već je u potpunosti određen od strane Boga. Kad za to dođe vreme, upoznaćeš pravu osobu; u prikladno vreme, srešćeš se sa osobom koja ti odgovara. Sva ta uređenja nevidljivog, mističnog sveta pod Božjom su kontrolom i suverenošću. U tom smislu, ljudi ne treba da obraćaju pažnju na ono što im drugi ugovaraju i prema kome ih usmeravaju, niti da dopuste da drugi manipulišu njima ili da utiču na njih. Kad je, dakle, o braku reč, ma šta da roditelji od tebe očekuju i ma kakve planove da imaš, ti ne moraš da podlegneš uticaju roditelja, kao ni uticaju vlastitih planova. Ta stvar treba da bude u potpunosti zasnovana na Božjoj reči. Pritom je nebitno da li ti trenutno tragaš za partnerom ili ne – čak i ako tragaš, to treba da činiš u skladu s Božjom rečju, a ne u skladu s potrebama i zahtevima roditelja, niti u skladu s njihovim očekivanjima. Prema tome, kad govorimo o braku, očekivanja roditelja ne treba da postanu tvoje breme. Pronalaženje bračnog partnera podrazumeva preuzimanje odgovornosti za ostatak vlastitog života i za svog supružnika; ono podrazumeva pokoravanje Božjim orkestracijama i uređenjima. To nema nikakve veze sa ispunjenjem roditeljksih zahteva i očekivanja. Tvoje traženje partnera i vrsta partnera za kojim tragaš ne treba da se zasniva na očekivanjima tvojih roditelja. U tom smislu, roditelji nemaju prava da te kontrolišu; Bog im nije dao pravo da ti, od početka do kraja, uređuju brak. Ako tražiš bračnog partnera, moraš to da radiš u skladu s Božjim rečima; ako si odlučila da ne stupaš u brak, slobodna si da tako i učiniš. Kažeš: „Celog svog života, bilo da obavljam svoje dužnosti ili ne, naprosto volim da budem sama. Kad sam sa sobom, osećam se oslobođeno – baš kao ptica, dovoljno je samo da mahnem krilima, pa da poletim. Ne vučem sa sobom breme porodice, već svuda idem sama. Sjajna stvar! Iako sam sama, nisam usamljena. Bog je sa mnom da mi pravi društvo, pa se retko osećam usamljeno. Volim da se, s vremena na vreme, potpuno isključim, jer to je ono što je telu potrebno. Nije loše kad se čovek na trenutak potpuno isključi. Kad god se osećam prazno ili usamljeno, ja povremeno dođem pred Boga da Mu se iskreno poverim i da razmenimo par reči. Tada čitam Božje reči, učim napamet himne, gledam video-zapise u kojima ljudi svedoče o svojim životnim iskustvima i gledam filmove snimljene u Božjoj kući. To je sjajno i posle toga se više ne osećam usamljeno. Ne marim za to da li ću se u budućnosti osećati usamljeno. U svakom slučaju, za sada se ne osećam usamljeno; oko sebe imam puno braće i sestara, s kojima mogu iskreno da popričam. Potraga za bračnim partnerom može da bude prilično naporna. Nema mnogo normalnih ljudi koji iskreno mogu da žive dobrim životom, pa onda ne želim ni da tražim takvu osobu. Ako bih je našao, pa se kasnije ispostavi da ne možemo da živimo zajedno i na kraju se razvedemo, kakvu bi svrhu sve to mučenje imalo? Pošto sam sada sve to potpuno jasno sagledala, biće bolje da ni ne tražim partnera. Ako se svrha pronalaženja bračnog partnera sastoji samo u privremenoj sreći i radosti, da biste se naposletku ionako razveli, onda je to naprosto gnjavaža, a ja nisam spremna da otrpim takvu gnjavažu. Što se rađanja i odgajanja dece tiče, ja, kao ljudsko biće – a ne kao prosta alatka za proizvodnju naslednika – nemam ni dužnost ni obavezu da produžavam porodičnu lozu. Ko god želi da je produžava, neka to i radi. Nijedno prezime ne pripada samo jednoj osobi na svetu.” Kakve veze ima ako se porodična loza prekine? Zar se tu ne radi samo o prezimenu koje je dato nekom telu? Duše nisu ni u kakvom srodstvu jedna s drugom; ne može biti reči ni o kakvom nasleđivanju ili nastavljanju loze među njima. Svi ljudi imaju zajedničkog pretka; svi su oni potomci tog pretka, tako da nema ni govora o svršetku ljudske loze. Nastavljanje loze nije tvoja obaveza. Ono čemu ljudi treba da teže jeste da idu pravim životnim putem, da žive slobodno i nesputano i da budu prava stvorena bića. Pretvaranje u mašinu za širenje ljudske rase nije breme koje treba da nosiš. Ti takođe nisi u obavezi da se razmnožavaš, niti da nastavljaš lozu tamo neke porodice. Bog ti nije dao tu obavezu. Ko god želi da se razmnožava, neka se slobodno razmnožava; ko god želi da nastavlja svoju lozu, neka to i čini; ko god želi da preuzme tu odgovornost, široko mu polje; to sa tobom nema nikakve veze. Ako nemaš volje da preuzmeš tu obavezu i da je ispuniš, to je sasvim u redu, jer to je tvoje pravo. Zar to nije prikladno? (Jeste.) Ako ti roditelji i dalje zvocaju, možeš da im kažeš: „Ako mi zamerate što se ne razmnožavam i što ne nastavljam porodičnu lozu, smislite kako da dobijete još jedno dete koje će tu lozu produžiti. To ionako nije moja stvar i možete za to da angažujete koga god hoćete.” Zar tvoji roditelji neće ostati bez teksta kad im ovako odgovoriš? Kada je reč o stupanju njihove dece u brak i o stvaranju potomstva, roditelji bi, bez obzira na to da li veruju u Boga ili ne, u svom poodmaklom životnom dobu trebalo da znaju da isključivo Nebo određuje da li će neko biti bogat ili siromašan, koliko će dece imati i kakvo će mu biti bračno stanje; sve je to unapred određeno i niko o tome ne može da odlučuje. Prema tome, roditelji koji na ovaj način prinudno zahtevaju neke stvari od svoje dece, nesumnjivo su neuki, glupi i ni o čemu pojma nemaju. Pri ophođenju sa glupim i neupućenim roditeljima, njihove reči treba naprosto tretirati kao puko laprdanje i pustiti da na jedno uvo uđu, a na drugo izađu, i to je sve. Ako previše zvocaju, možeš im reći: „U redu, obećavam da ću se sutra venčati, da ću prekosutra dobiti dete, a već nakosutra moći ćete da ljuljate praunuče. Kako vam to zvuči?” Samo ih ovako otkačite, pa im okrenite leđa i idite. Zar to nije staložen način rešavanja ovog problema? U svakom slučaju, ovo pitanje morate detaljno da razmotrite. Što se braka tiče, ostavimo najpre po strani činjenicu da je brak određen od strane Boga. Božji stav prema ovom pitanju jeste da ljudima pruži pravo izbora. Možeš da biraš da li ćeš biti samac ili ćeš stupiti u bračnu zajednicu; možeš da biraš da li ćete živeti kao bračni par bez dece ili ćete stvoriti mnogočlanu porodicu. U tom pogledu, imaš slobodu da biraš. Bez obzira po kom ćeš osnovu donositi ove odluke i kakav rezultat želiš da postigneš, to pravo ti je, jednom rečju, podario Bog; ti imaš pravo da biraš. Ako kažeš: „Previše sam zauzet obavljanjem svojih dužnosti, a uz to sam još uvek mlad i neću da se ženim. Želim da budem samac, da se u potpunosti predam Bogu i da dobro obavljam svoje dužnosti. Važnim pitanjem braka pozabaviću se kasnije – kad navršim pedesetu i kad se budem osećao usamljeno, kad budem imao mnogo toga da kažem, a niko ne bude slušao moja brbljanja, tada ću naći nekoga”, to je takođe u redu i Bog te zbog toga neće osuđivati. Ako kažeš: „Osećam kako me mladost napušta, pa moram da iskoristim njene poslednje dane. Dok sam još mlad i zgodan i dok još posedujem malo šarma, treba što pre da nađem partnerku s kojom ću se družiti i ćaskati, nekoga ko će me voleti i paziti, s kim ću se venčati i provoditi dane”, to je takođe tvoje pravo. Tu, naravno, postoji jedna začkoljica: ako odlučiš da stupiš u brak, najpre moraš pažljivo da razmotriš koje sve dužnosti trenutno obavljaš u crkvi, da li si starešina ili delatnik, da li si odabran da budeš kultivisan u Božjoj kući, da li preduzimaš neke važne poslove i dužnosti, na kojim poslovima trenutno radiš i kakve su tvoje sadašnje okolnosti. Da li će stupanje u brak uticati na tvoj učinak u obavljanju dužnosti? Da li će brak uticati na tvoju težnju za istinom? Da li će uticati na tvoj rad, kao starešine, odnosno delatnika? Da li će uticati na tvoje dostizanje spasenja? Sve su to pitanja koja moraš da razmotriš. Mada ti je Bog dao to pravo, prilikom korišćenja tog prava moraš dobro da razmisliš o odlukama koje donosiš, kao i o posledicama koje bi te odluke mogle da imaju. Ma kakve posledice da iz toga proisteknu, ne treba za to da kriviš ljude, niti treba da kriviš Boga. Treba da preuzmeš odgovornost za posledice svojih odluka. Neki kažu: „Ne samo da ću da se oženim, nego želim da imam i gomilu dece. Nakon što mi se rodi sin, dobiću i ćerku, pa ćemo živeti kao srećna porodica do samog kraja i praviti jedni drugima društvo u radosti i harmoniji. Kad zađem u pozne godine, deca će se okupiti oko mene i brinuti o meni, a ja ću uživati u blaženstvu porodičnog života. Kako će to biti divno! A što se tiče obavljanja dužnosti, težnje za istinom i dostizanja spasenja, sve je to od sekundarnog značaja. U ovom trenutku, ne brinem puno o tim stvarima. Najpre ću se pozabaviti pitanjem podizanja dece.” To je takođe tvoje pravo. Međutim, ma kakve naposletku bile posledice tvojih odluka, bile one gorke ili slatke, kisele ili opore, sam ćeš morati da ih snosiš. Niko drugi, pa ni Bog, neće plaćati tvoje račune ni preuzimati odgovornost za tvoje odluke. Razumeš li? (Da.) Ta pitanja su detaljno razjašnjena. Što se braka tiče, moraš da otpustiš svako breme koje treba otpustiti. Imaš slobodu da ostaneš sam, slobodan si da zakoračiš u bračne vode, a takođe si slobodan da izrodiš dece koliko ti je volja. Za koju god opciju da se odlučiš, imaš potpunu slobodu izbora. S jedne strane, ako se odlučiš za brak, ne znači da si se time svojim roditeljima odužio za njihovu dobrotu, niti da si ispunio svoju detinju dužnost; naravno, ako odabereš da ostaneš sam, to takođe ne znači prkosiš svojim roditeljima. S druge strane, ako odlučiš da stupiš u brak i da imaš mnogo dece, to ne znači da se buniš protiv Boga, ni da Mu prkosiš. On te zbog toga neće osuđivati. Ako odabereš samački život, to takođe neće biti razlog da ti Bog na kraju podari spasenje. Jednom rečju, bilo da si samac ili oženjen čovek sa puno dece, Bog neće na osnovu tih činilaca odlučivati da li ćeš ti na kraju moći da budeš spasen ili ne. Bog ne razmatra tvoju bračnu situaciju ni tvoje bračno stanje; Njega jedino zanima da li težiš istini, kakav je tvoj stav prema obavljanju dužnosti, koliki deo istine si prihvatio i pokorio mu se, te da li postupaš u skladu sa istina-načelima. On će, naposletku, takođe ostaviti po strani tvoj bračni status, kako bi analizirao tvoj životni put, načela po kojima živiš, kao i pravila opstanka koja si odabrao, te će na osnovu toga odlučiti da li ćeš biti spasen. Tu je, naravno, još jedna činjenica koju moramo da pomenemo. Naime, sve osobe koje žive same ili su razvedene, to jest, svi koji u brak nikada nisu stupali ili su bili u braku pa su se razveli, imaju jednu prednost u odnosu na ostale, a to je da ne moraju da snose odgovornost ni za koga i ni za šta u okviru bračne zajednice. Pošto na svojim plećima ne moraju da nose te obaveze i odgovornosti, takve osobe imaju relativno veću slobodu. Slobodnije su u smislu da na raspolaganju imaju više vremena, znatno veću energiju i, u izvesnoj meri, veću ličnu slobodu. Primera radi, kada kao odrasla osoba obavljaš svoju dužnost, niko ne može da te ograničava – čak ni tvoji roditelju nemaju pravo na to. Dovoljno je samo da se pomoliš Bogu i On će ti sve urediti, pa ti preostaje samo da spakuješ kofere i da odeš. Međutim, ako si oženjen i imaš porodicu, ti onda nemaš takvu slobodu. Moraš da ispunjavaš obaveze prema njima. Pre svega, u pogledu uslova života i izvora novca, moraš da im, u najmanju ruku, obezbediš hranu i odeću, a dok su ti deca mala, moraš da ih vodiš u školu. Te obaveze naprosto moraš da ispuniš. U takvim situacijama, oženjeni ljudi nisu slobodni, jer imaju društvene i porodične obaveze koje moraju da ispune. Stvar je mnogo jednostavnija za osobe koje nisu u braku i koje nemaju dece. Dok u Božjoj kući obavljaju svoje dužnosti, neće se smrzavati, niti će biti gladni; imaće i hranu i krov nad glavom. Oni ne moraju da trče unaokolo i zarađuju novac, niti da rade kako bi zadovoljili potrebe porodičnog života. U tome je razlika. Naposletku, kada je o braku reč, poenta ostaje ista: ne treba da nosiš nikakvo breme. Bilo da se radi o očekivanjima tvojih roditelja, tradicionalnim stavovima u društvu ili o tvojim ličnim preteranim željama, nikakvo breme ne treba da nosiš na plećima. Imaš pravo da biraš da li ćeš živeti sam ili u bračnoj zajednici, a takođe imaš pravo da odlučiš u kom ćeš trenutku prekinuti svoj samački život i sklopiti brak. Bog ne donosi konačan sud o ovom pitanju. Što se tiče pitanja o tome koliko ćeš dece imati nakon stupanja u brak, Bog je to unapred odredio, ali i ti o tome možeš da odlučuješ na osnovu svojih trenutnih okolnosti i svojih težnji. Bog ti, u tom smislu, neće nametati nikakva pravila. Zamisli da si milioner, multimilioner ili milijarder, i da kažeš: „Nije mi problem da imam osmoro ili desetoro dece. Podizanje mnoštva dece neće umanjiti moju energiju za obavljanje dužnosti.” Ako se ne plašiš takve gnjavaže, slobodan si da izrodiš koliko god hoćeš dece; Bog te zbog toga neće osuđivati. On neće promeniti Svoj stav prema tvom spasenju zbog tvog stava prema braku. Tako stoje stvari. Je li to jasno? (Jeste.) Ima tu još jedan aspekt, a to je da ti, ukoliko si odlučio da za sada živiš samačkim životom, ni u kom slučaju ne smeš da zbog toga sebe smatraš superiornim i da kažeš: „Član sam samačke elite i imam pravo prvenstva u pogledu spasenja u Božjem prisustvu.” Bog ti nije dao tu privilegiju, je li ti to jasno? Možda ćeš reći: „Oženjen sam. Da li me to čini inferiornim?” Nisi inferioran. I dalje si pripadnik iskvarenog ljudskog roda; ti nisi degradiran ni pogažen zbog stupanja u brak, nisi zbog toga postao iskvareniji, manje prikladan za spasenje, niti bolniji za Božje srce od ostalih, tako da Bog više ne želi da te spase. Sve su to pogrešna mišljenja i stanovišta ljudi. Bračno stanje neke osobe nije ni u kakvoj vezi s Božjim stavom prema njoj, niti na bilo koji način utiče na mogućnost njenog konačnog spasenja. S čime je, dakle, spasenje povezano? (Ono se zasniva na čovekovom stavu prema prihvatanju istine.) Tako je, zasniva se na stavu date osobe prema istini i prema prihvatanju istine, kao i na tome da li ta osoba može Božje reči da koristi kao osnovu, a istinu kao kriterijum prema kojem posmatra druge ljude i stvari, prema kojem se ponaša i deluje. To je osnova za merenje konačnog ishoda svake osobe. Sada, kad smo u našem razgovoru stigli do ove tačke, da li vi, u osnovi, možete da otpustite breme koje vam pitanje braka tovari na pleća? (Da.) Sposobnost da to otpustite umnogome će koristiti vašem stremljenju ka istini. Ako ne veruješ, možeš da pitaš venčane ljude u kojoj se meri nadaju spasenju, a oni će ti reći: „Tolike sam godine živeo u braku, ali sam se na kraju razveo zbog svoje vere u Boga. Ne usuđujem se da kažem da ću biti spasen.” Popričaj malo i sa nešto starijim mladićima, od po trideset i nešto godina, koji nisu stupali u brak, ali koji, tokom dugog niza godina vere u Boga, nisu težili istini, te su stoga slični nevernicima. Možeš da ih pitaš: „Da li možeš da budeš spasen ako na ovaj način veruješ u Boga?” Ni oni neće smeti da kažu da će biti spaseni. Zar nije tako? (Jeste.)

To su istine koje ljudi treba da razumeju u vezi sa brakom. Nijedna od tema o kojima smo razgovarali ne može se objasniti u svega nekoliko reči. Ima mnogo raznih činjenica koje treba detaljno analizirati, kao i okolnosti u kojima razni tipovi ljudi žive. Upravo zbog mnoštva različitih okolnosti, istine koje ljudi treba da shvate ne mogu se detaljno objasniti sa par reči. Za svaki problem postoje istine koje ljudi treba da shvate, kao i činjenične stvarnosti koje treba da razumeju, a još je više pogrešnih mišljenja i stanovišta koje ljudi gaje i koje takođe treba razumeti. Naravno, ta pogrešna mišljenja i stanovišta ujedno su nešto što bi ljudi trebalo da otpuste. Kad otpustiš te stvari, tvoja mišljenja i stanovišta o ovoj stvari biće relativno pozitivna i relativno tačna. Kada se, nakon toga, budeš ponovo suočio s nekim takvim pitanjem, ona te neće više sputavati; nećeš biti sputan, niti ćeš podleći uticaju nekakvih pogrešnih i apsurdnih mišljenja i stanovišta. Ona te neće vezivati, niti će te ometati; umesto toga, bićeš u stanju da se s ovim pitanjem pravilno suočiš, a tvoja procena drugih ljudi i samoga sebe biće relativno tačna. To je taj pozitivni rezultat koji može biti oličen u osobama koje posmatraju ljude i stvari, ponašaju se i deluju u skladu s Božjim rečima i sa istina-načelima. U redu, hajde da ovim završimo naše današnje druženje. Zbogom!

1. april 2023. godine

a. Izvorni tekst glasi: „Ne možeš ni sam sebe da kontrolišeš”.