Da li ste na svojim okupljanjima razgovarali o temama koje smo nedavno obrađivali? (Bože, na okupljanjima smo razgovarali o tim temama.) Šta je iz tih razgovora proizašlo? Jeste li naišli na neka nova otkrića ili shvatanja? Da li teme o kojima smo razgovarali postoje u svakodnevnom životu ljudi? (Sve one postoje. Nakon što sam nekoliko puta saslušao Božje besede o tim temama, otkrio sam da su nas roditeljsko vaspitanje i uslovljavanje od strane porodice, iz generacije u generaciju prilično duboko iskvarili. Roditelji su nam, od malih nogu, malo po malo usađivali mišljenja poput: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Nakon što su mi ta mišljenja usađena, poverovao sam da čovek u životu uvek mora da bude malo iznad ostalih i da se izdvoji iz gomile, ako želi da izbegne da ga drugi maltretiraju i da na njega gledaju s visine. Ranije sam mislio da su nas roditelji tim mišljenjima podučavali za naše dobro i da bi nas zaštitili. Kroz nekoliko Božjih beseda i detaljnih analiza, shvatio sam da su ta mišljenja negativna i da predstavljaju sredstva pomoću kojih Sotona kvari ljude. Ona nas sve više udaljavaju od Boga, vode nas ka sve dubljem kvarenju od strane Sotone i odvlače sve dalje od spasenja.) Jednom rečju, o tim temama je nužno razgovarati, je li tako? (Tako je.) Kad nekoliko puta porazgovaraju o tim stvarima, ljudi stiču dublje i tačnije razumevanje svih tih mišljenja i stanovišta koja im je porodica usadila. Zar posle razgovora o tim stvarima ljudi neće početi sve više da se udaljavaju od porodice i od svojih roditelja? (Neće. Ranije mi se uvek činilo da su roditelji bili dobri prema meni, ali, kada sam saslušao Božje besede, shvatio sam da se misija mojih roditelja sastojala u tome da me rode i odneguju. Osim toga, mišljenja koja su mi od malih nogu usađivali samo su me kvarila. Sada, kad sam to shvatio, ne osećam više toliku privrženost prema njima.) Što se tih mišljenja tiče, prva i najvažnija stvar jeste da ljudi sada precizno shvataju roditeljsku odgovornost i blagodat koju su roditelji prema njima pokazivali dok su ih odgajali; pri ophođenju s roditeljima, ljudi se više ne oslanjaju na privrženost, gorljivost, niti na fizičke krvne veze. Umesto toga, svojoj porodici i roditeljima prilaze racionalno, sa ispravnog stanovišta i pozicije. Na taj način, ljudi doživljavaju značajan preobražaj u smislu načina rešavanja ovih pitanja, a taj preobražaj im omogućava da naprave ogroman skok u pogledu život-ulaska i Božjih zahteva prema njima. Stoga je za ljude korisno i nužno da razgovaraju o ovim temama, jer su to sve stvari koje su ljudima potrebne i koje im nedostaju.

Teme o kojima smo prethodno razgovarali, a koje se tiču uslovljavanja ljudi od strane porodice, između ostalog se uglavnom vrte oko ciljeva i načela ponašanja, načina i sredstava za ophođenje sa svetom, čovekovog pogleda na život i egzistenciju, kao i metoda i pravila preživljavanja. Sve su to teme koje obuhvataju uslovljavanje misli pojedinaca, kao i njihovih mišljenja i stanovišta. Sve u svemu, od raznih mišljenja i stanovišta koja ljudima usađuju porodica i roditelji, nijedno nije pozitivno i nijedno ne može da čoveka usmeri na pravi put, ne može da mu pomogne da uspostavi pravilan pogled na život, niti da mu omogući da kao stvoreno biće ispuni svoje odgovornosti i obaveze u prisustvu svog Stvoritelja. Sve ono čemu te uče roditelji i porodica ima za cilj da te usmeri ka svetu i njegovim zlim trendovima. Svrha tvog uslovljavanja ovim mišljenjima i stanovištima jeste da ti pomogne da se što bezbolnije uklopiš u društvo i zle trendove, i da se što bolje prilagodiš zlim trendovima i raznim zahtevima društva. Mada ova učenja možda mogu da ti pruže određena sredstva i metode zaštite, kao i određene metode za sticanje boljeg statusa, ugleda, materijalnog uživanja i drugih stvari u društvu i među grupama ljudi, upravo ta mišljenja koja ti je porodica usadila vode te iz jednog zlog trenda u drugi, usled čega ti puštaš sve dublje korene u svet, društvo i zle trendove, do trenutka kad više nisi u stanju da se iz svega toga ispetljaš. Ona ti stvaraju nevolju za nevoljom i iznova te stavljaju pred dileme, tako da nikad nisi siguran kako da se suočiš sa ljudskim svetom i kako da budeš prava osoba, osoba koja živi u svetlosti, osoba na svom mestu, koja je dobrodušna i ima osećaj za pravdu. Prema tome, uslovljavanje od strane porodice ne omogućava ti da u ovom svetu živiš sa više dostojanstva, karaktera i ljudskog obličja. Umesto toga, ti zbog ovog uslovljavanja živiš usred raznih zamršenih sukoba i borbi, unutar raznih složenih međuljudskih odnosa, i izložen si brojnim svetovnim zavrzlamama, okovima, pa čak i nedoumicama. Kad se obratiš svojim roditeljima i poveriš im se oko svega toga, oni će primenjivati razne taktike i savetovaće te kako da, boraveći među ljudima, budeš još lukaviji, prepredeniji, pragmatičniji i zagonetniji, umesto da ti ukažu na pravi smer, da ti pomognu da sve te stvari otpustiš i da se oslobodiš, da dođeš pred Stvoritelja i pokoriš se Njegovim uređenjima, da jasno shvatiš da su u Božjim rukama i ljudska odredišta i sve ljudsko, i da ljudi treba da se pokore svakom zahtevu koji dolazi od Boga, Njegovoj suverenosti i Njegovim orkestracijama. U takvoj situaciji žive ljudi koje je porodica uslovila svim tim raznim mišljenjima. Ukratko, bilo da mišljenja kojima te je porodica uslovila naglašavaju slavu ili dobit, nadmetanje ili prijateljstvo s drugim ljudima, i bez obzira na njihov fokus, ona samo mogu da tvoja sredstva, metode i pravila opstanka u ljudskom svetu učine prefinjenijim, nemilosrdnijim, lukavijim i zlonamernijim, umesto da te učine poštenijim, plemenitijim i časnijim ili da ti pomognu da bolje razumeš kako da se pokoriš uređenjima Stvoritelja. Stoga, uslovljavanje od strane porodice može samo da te udalji od Boga, istine i pozitivnih stvari, nakon čega ti više nisi siguran kako da živiš na način na koji bi ljudska bića zaista trebalo da žive, na dostojanstven način. Štaviše, pod uticajem mišljenja koja si stekao porodičnim uslovljavanjem, bićeš sve tuplji i gluplji i postaćeš, narodskim jezikom rečeno, debelokožac. Kad svojim kolegama, školskim vršnjacima i prijateljima ispričaš neku laž, isprva ćeš crveneti u licu, srce će ti ubrzano lupati i osećaćeš grižu savesti. S vremenom će sve ove svesne reakcije izbledeti: nećeš se više crveneti, srce će ti normalno kucati, a savest te neće više mučiti. Da bi opstao, pribegavaćeš svim mogućim sredstvima, pa ćeš čak i varati ljude koji su ti najbliži, poput roditelja, braće i sestara i najboljih prijatelja. Nastojaćeš da profitiraš na njihov račun kako bi unapredio vlastiti život i poboljšao svoju čast i uživanje – to se zove tupost. U početku ćeš se možda osećati malčice krivim i možda će ti savest blago uzdrhtati. Kako vreme bude prolazilo, nestaće tih osećaja, a ti ćeš pronaći neke ubedljivije razloge da se utešiš i govorićeš sebi: „Ljudi su, jednostavno, takvi. Čovek ne sme da bude mekog srca u ovom svetu. Ako si mekog srca prema drugima, znači da si prema sebi surov. U ovom svetu, jači tlače slabije. Jaki napreduju, a slabi nestaju, pobednici postaju kraljevi, a gubitnici postaju zločinci. Ako budeš uspešan, niko neće istraživati kako si do uspeha došao, ali ako ne uspeš, ostaćeš bez ičega.” Na kraju, ljudi će primeniti ta mišljenja i stanovišta da bi sami sebe ubedili, stvoriće od njih osnovu za sve čemu teže i, naravno, koristiće ih kao sredstvo za postizanje cilja. Pa gde se vi, u ovom trenutku, tačno nalazite? Jeste li dostigli fazu tuposti ili još uvek niste? Zamisli da treba da sa angažuješ oko nekog posla i da je taj posao vezan za tvoju budućnost, kvalitet života i tvoj ugled u društvu. Ako bi tvoji metodi bili dovoljno lukavi i ako bi mogao svakoga da prevariš, živeo bi bolje od svih ostalih, imao bi gomilu novca i više nikome ne bi morao da ispunjavaš želje. Šta bi u tom slučaju uradio? Da li bi postao toliko tup i bezosećajan da bi bio u stanju da sve ljude varaš i da na svakome zarađuješ? (Verovatno da bih.) Verovatno bi postao. To mora da se promeni; to je iskvarena narav koja egzistira duboko unutar ljudskosti. Kad nema ljudskosti, ono što čoveku preostaje jeste da živi u skladu sa svojom iskvarenom naravi, kao i sa raznim mišljenjima i stanovištima koja mu je usadio Sotona. Bez savesti, razuma i osećaja stida, čovekov život gubi svoju vrednosti i svodi se na običnu ljusku, na praznu posudu. Ako još uvek imaš bar malo osećaja za stid i ako vodiš računa o tome koga ćeš slagati, prevariti ili povrediti, umesto da jednostavno naudiš svima, to znači da još uvek poseduješ neku savest i ljudskost. Ali, ako si u stanju da svakoga prevariš i da svakome naudiš, bez ikakve rezerve, onda si zaista, od glave do pete, pravi Sotona. Ako kažeš: „Ne mogu da varam svoje roditelje, rođake, prijatelje, bezazlene ljude, a pogotovo svoju braću i sestre u Božjoj kući i ne mogu da kradem Božje darove”, to znači da još uvek imaš neke moralne granice i da još uvek možeš da se smatraš osobom koja ima malo savesti. Međutim, ako nemaš čak ni to malo savesti i moralnih granica, onda ti ne zaslužuješ da se zoveš ljudskim bićem. Koju ste, dakle, fazu dostigli? Imate li granica? Ako bi vam se ukazala prilika ili ako biste stvarno imali takvu potrebu, da li biste mogli da prevarite roditelje, rođake i svoje najbliže prijatelje? Da li biste mogli da prevarite i iskoristite svoju braću i sestre, ili da čak ukradete Božje darove? Ako bi ti se pružila takva prilika i siguran si da za to nikada niko ne bi saznao, da li bi mogao tako nešto da uradiš? (Sada mi se čini da više ne bih mogao to da uradim.) Zašto više ne možeš to da činiš? (Zato što se plašim Boga, zato što mi je srce donekle bogobojažljivo, a takođe i zato što mi savest to ne bi dozvolila.) Tvoj stav je da se u srcu plašiš, da imaš bogobojažljivo srce i da ti savest ne bi to dozvolila. Neka i drugi nešto kažu. Imate li neki stav u vezi sa ovim? Ako nemaš, ako nikad nisi razmišljao o ovom pitanju i ako ništa ne osećaš kad vidiš druge da to rade, ti si onda u opasnosti. Ako vidiš da neko drugi radi takve stvari, ali pritom ne osećaš mržnju, niti imaš ikakav stav prema tome, nego samo osećaš tupost, onda se nimalo ne razlikuješ od njih i mogao bi da počiniš nešto slično. Međutim, ako je tvoj stav prema ovom pitanju jasan, ako možeš da omrzneš i da prekoriš takve ljude, ti možda nećeš činiti takve stvari. Kakav je, dakle, vaš stav? (Trebalo bi da imam donekle bogobojažljivo srce. Božji darovi odvojeni su kao nešto što je sveto i nipošto se ne smeju dirati ni uzimati za ličnu upotrebu.) Darovi se ne smeju uzimati za ličnu upotrebu: ljudi to ne rade, zato što se plaše kazne. Ali, šta je sa drugim pitanjima? Ako bi se uključio u neku piramidalnu šemu, da li bi imao srca da zarađuješ na račun najbližih prijatelja, da ih obmanjuješ laskavim rečima i da ih nagovaraš da ti se pridruže, kako bi od toga profitirao i zaradio novac? Da li bi mogao tako nešto da učiniš svojim najbližim prijateljima, rođacima, pa čak i svojim roditeljima ili braći i sestrama? Ako na ovo pitanje ne možeš da odgovoriš, onda možda nisi sasvim siguran ni kad tvrdiš da Božje darove ne bi uzimao radi lične upotrebe, zar ne? Neka odgovori neko drugi. (S jedne strane, u vezi s ovim pitanjem treba da razumemo pravednu Božju narav. Božji se darovi nipošto ne smeju dirati. S druge strane, mi osećamo da ljudi koji tako nešto rade nemaju ljudskosti. U najmanju ruku, čovek treba svoju donju granicu da postavi tako da radi samo ono što mu vlastita savest dozvoljava da radi.) Vaš je stav, dakle, da ljudima koji tako nešto rade nedostaje ljudskosti, te da čovek treba da postupa onako kako mu nalaže vlastita savest. Ima li još neko nešto da doda? (Mislim da čovek, kao ljudsko biće, čak i ako ne veruje u Boga i ako je svetovna osoba koja ima savest i moralne granice, ne treba da radi ništa što bi moglo da naudi članovima njegove porodice. Ako neko sada, nakon što smo poverovali u Boga i razumeli neke istine, može i dalje da čini stvari koje nanose štetu njegovoj braći, sestrama i prijateljima, ili da krade Božje darove, takav je čovek gori od nevernika. Pored toga, iako ljudi ponekad možda pokazuju određena mišljenja i ideje, kad razmisle o Božjoj naravi-suštini i kad shvate da Bog sve proučava, čak i kad ih niko ne gleda, niti iko zna za njihove postupke, te se stoga ne usuđuju da čine takve stvari – to će značiti da im je srce ipak donekle bogobojažljivo.) S jedne strane, ovakvo ponašanje pokazuje da ljudi nemaju bogobojažljivo srce; s druge strane, ljudi koji su sposobni da tako nešto rade nemaju čak ni najosnovniju ljudskost. To je zato što ti, kao ljudsko biće, čak i ako ne veruješ u Boga, ne treba tako da postupaš. To je osobina koju bi trebalo da imaju ljudi koji poseduju savest i ljudskost. Varanje, nanošenje štete i krađa jesu stvari koje dobra i normalna osoba suštinski ne bi trebalo da čini. Čak i oni koji ne veruju u Boga ipak imaju neke granice u svom ponašanju, a kamoli ti, koji veruješ u Boga i koji si odslušao tolike propovedi: ako si i dalje u stanju da činiš takve stvari, onda više ne možeš biti iskupljen. Ti si neko kome nedostaje ljudskost – ti si đavo. Odslušao si tolike propovedi ali, uprkos tome, ti i dalje možeš da činiš svakakve nepodopštine u vezi s prevarama i podvalama – eto šta znači biti bezvernik. Šta je bezvernik? To je neko ko ne veruje u Božja zapažanja, odnosno ne veruje da je On pravedan. Ako ne verujete u Božja zapažanja, zar to ne znači da ne verujete u Njegovo postojanje? Kažete: „Bog me posmatra, ali gde je bog? Kako to da ga nisam video? Kako to da ga ne osećam? Tolike sam godine varao ljude i podvaljivao im, pa kako to da nisam kažnjen? I dalje živim udobnije od drugih ljudi.” Ovo je jedan od aspekata ponašanja bezvernika. Drugi aspekt je da oni odbacuju svaki delić istine, ma koliko da je razgovora o njoj vođeno. Šta oni prihvataju, ako ne prihvataju istinu? Prihvataju ona mišljenja i stanovišta od kojih imaju koristi. Rade sve ono od čega imaju koristi i što štiti njihove interese. Veruju isključivo u neposredne lične interese, a ne u Božja zapažanja, niti u koncept odmazde. Upravo to znači biti bezvernik. Kakav smisao vera u Boga ima za bezvernika? Bezvernike u Božjoj kući karakteriše jedna jedina stvar: činjenje zla. Ali, hajde da se manemo razgovora o tome kakav kraj iščekuje te ljude; vratimo se na temu o kojoj smo razgovarali.

Razna mišljenja koja porodice usađuju u ljude i kojima ih uslovljavaju nemaju za cilj da ih dovedu pred Boga, niti ona u ljude usađuju pozitivne misli. Umesto toga, ona im usađuju razne negativne misli, negativna sredstva, načela i metode ponašanja, čime ih na kraju navode da krenu putem bez povratka. Jednom rečju, razna mišljenja koja porodice usađuju u ljude ne ispunjavaju čak ni osnovna merila ljudskosti, razuma i savesti, koje svaka osoba treba da poseduje. Ako neka osoba ima barem malo savesti i razuma, onda su to samo sićušni ostaci koje Sotona tek treba da iskvari i razori. Preostali deo raznih sredstava i metoda ponašanja potiče iz njene porodice, pa čak i iz društva. Prema tome, ma kakva da su mišljenja i stanovišta kojima je porodica tu osobu uslovila pre njenog spasenja, suprotstavljena su svemu što Bog podučava ljude. Ona tu osobu ne mogu dovesti do razumevanja istine, niti je mogu izvesti na put spasenja; mogu je samo povesti putem uništenja. Kada, dakle, neka osoba dođe u Božju kuću, ma koliko godina da ima i ma kakvo vaspitanje da je primila, ma kakvo da joj je porodično poreklo i ma kako plemenit status misli da ima, ona mora ispočetka da nauči kako da se ponaša, kako da komunicira s drugim ljudima, kako da rešava razne probleme i kako da se ophodi prema različitim ljudima i stvarima. Taj proces učenja podrazumeva primanje i razumevanje raznih pozitivnih i sa istinom usklađenih mišljenja i stanovišta od Boga, kao i načela primene i rešavanja različitih pitanja. Sve se to zasniva isključivo na vašem prihvatanju istine. Ako ne prihvatiš istinu, tvoja prvobitna mišljenja i stanovišta ostaće nepromenjena. Pošto ne prihvataš pozitivna i ispravna mišljenja i stanovišta koja dolaze od Boga, tvoja načela, sredstva i metodi ophođenja sa svetom biće i dalje zastarela i nepromenjena. Ljudi počinju da uče kako da budu stvarne i normalne osobe, osobe sa razumom i savešću, tek kad počnu da prihvataju pozitivna mišljenja i stanovišta, kad počnu da prihvataju istinu i Božja učenja. Neki kažu: „Verujem u Boga deset, dvadeset ili trideset godina, a još uvek nisam od Boga prihvatio ni jedno jedino mišljenje ili stanovište, niti sam prihvatio ijednu istinu od Njega.” To je dovoljan dokaz da tvoja vera u Boga nije iskrena, da još uvek ne razumeš šta je istina i da nisi naučio kako da se ponašaš. Ako kažeš: „Onog trenutka kad sam počeo da verujem u Boga, zvanično sam započeo da prihvatam Božja učenja u vezi sa raznim zahtevima prema ljudima, kao i mišljenja, stanovišta, načela i izreke koje ljudi treba da imaju”, onda to znači da si od prvog dana svoje vere u Boga učio kako da budeš stvarna osoba, a od trenutka kad si počeo da učiš kako da budeš stvarna osoba, zakoračio si na put spasenja. Onog momenta kad si počeo da prihvataš mišljenja i stanovišta koja dolaze od Boga, počeo si da hodaš putem spasenja, zar nije tako? (Jeste.) Pa, jeste li započeli? Jeste li već počeli, ili još uvek niste počeli ili ste odavno počeli? (Zahvaljujući Božjim besedama i detaljnim analizama pogrešnih mišljenja i stanovišta ljudi, uključujući i ona kojima ih porodica uslovljava, u protekle dve godine počeo sam da preispitujem sebe i da polako odbacujem sotonske filozofije kojih sam se ranije držao, kao i da razmišljam o načinu na koji treba da stremim ka Božjim rečima. Ranije nisam mnogo obraćao pažnju na tako duboko samoposmatranje.) Ta izjava je prilično realistična. Započeo si, dakle, tek tokom poslednje dve godine; teško ti je da označiš tačan datum i godinu, ali ipak znaš da se to desilo prošle ili pretprošle godine. To je relativno objektivno. Šta je sa ostalima? (Ja zapravo nisam ni razmišljao o tome kako da se potrudim da promenim mišljenja i stanovišta kojima me je porodica uslovila. Tek odnedavno, nakon što sam odslušao Božje besede na tu temu, polako sam počeo da donekle menjam svoja mišljenja, ali se nisam naročito fokusirao na težnju ka promeni u toj oblasti.) Svest ti je postala pronicljivija. Ako u svom svakodnevnom životu nastaviš da tražiš i da sve dublje ulaziš u to, ako budeš pedantniji i zahtevniji u vezi sa konkretnim stvarima i ako budeš preciznije ulazio u njih, moći ćeš i dalje da se nadaš promeni. Zar nije tako? (Jeste.) Ako se budeš nadao da ćeš odbaciti zastarela mišljenja i stanovišta i ako nakon toga budeš mogao da sa ispravnog stanovišta gledaš na ljude i stvari, da se ponašaš i da deluješ sa ispravnim stavom, na taj ćeš način moći da dostigneš spasenje. Pored toga što ćeš, u dugoročnom smislu, moći da dostigneš spasenje, ti ćeš, praktično govoreći, počev od ovog trenutka i ovog mesta, biti sposoban da ispuniš svoju dužnost, a pogotovo da budeš starešina i delatnik; ovo, međutim, zavisi od toga da li si i sȃ m spreman da uložiš napor u svaki deo istine, da li si spreman se potrudiš i da platiš cenu za pozitivne stvari i razna pitanja u vezi s načelima. Ako samo želiš da promeniš svoju svest, ali se pritom ne trudiš niti si ozbiljan u vezi sa istinama iz svakodnevnog života, ako ti srce nije žedno pozitivnih stvari, tvoja će promenjena svest brzo da iščili i da nestane. Sva mišljenja i stanovišta u vezi sa svakom temom o kojoj besedim neodvojiva su od stvarnih života ljudi. Ovde se ne radi ni o kakvim teorijama i sloganima; radi se o mišljenjima i stanovištima na osnovu kojih se ophodiš prema stvarima iz svog svakodnevnog života. Tvoja mišljenja i stanovišta određuju smer ka kojem naginješ u svojim postupcima. Ako su ti mišljenja i stanovišta pozitivna, onda će i metodi i načela po kojima se odnosiš prema stvarima naginjati na pozitivnu stranu, a rezultati tvog odnosa prema tim pitanjima biće relativno dobri i usklađeni s Božjim namerama. Ali, ako su tvoja mišljenja i stanovišta suprotstavljena istini i pozitivnim stvarima ili im se protive, onda će tvoje ophođenje prema nečemu imati negativan podsticaj, a krajnji rezultat svega toga definitivno se neće pokazati kao dobar. Ma koliku cenu da plaćaš, ma koliko da razmišljaš o svom ophođenju prema toj stvari i ma kakve da su ti namere, kako će Bog gledati na takav rezultat? Kako će Bog okarakterisati tu stvar? Ako Bog tu stvar okarakteriše kao nešto što izaziva prekid i ometanje, kao nešto što je destruktivno i što uzrokuje gubitak unutar Božje kuće, to znači da su tvoji postupci zli. Ako počiniš neko lakše zlodelo, možda ćeš se izvući samo sa grdnjom, sudom, ukorom i orezivanjem, dok teža zlodela mogu rezultirati kažnjavanjem. Ako ne budeš postupao u skladu sa istina-načelima, već se budeš oslanjao i svoje postupke zasnivao na pogrešnim mišljenjima i stanovištima nevernika, svi tvoji napori biće uzaludni. Čak i ako budeš platio visoku cenu i uložio mnogo truda, tvoj će konačni rezultat i dalje biti uzaludan. Kako Bog gleda na tu stvar? Kako je On karakteriše? Kako se On bavi njome? U najmanju ruku, tvoji postupci nisu dobri, oni ne svedoče o Bogu niti Mu donose slavu, a cena koju plaćaš i mentalni napor koji ulažeš neće biti upamćeni; sve će biti uzaludno. Razumeš li? (Da.) Pre no što bilo šta uradiš, odvoji malo vremena da o svemu pažljivo razmisliš, da više razgovaraš sa drugima i da samom sebi razjasniš načela pre nego što ih primeniš; nemoj da postupaš impulsivno, kao usijana glava, i nemoj dozvoliti da te pokreću vlastite želje i sebičnost. Bez obzira na ishod, na kraju ćeš morati sam da ga nosiš na svojim plećima; bez obzira na rezultat, konačnu presudu će doneti Bog. Ako se nadaš da tvoji postupci neće biti uzaludni, da će ih Bog upamtiti ili, još bolje, da će se pretvoriti u dobra dela koja su Bogu ugodna, onda treba češće da tragaš za načelima. Ako te ove stvari ne zanimaju, ako ti je nebitno da li su tvoji postupci dobri i bogougodni, i ako te čak nije briga ni da li ćeš biti kažnjen, već samo razmišljaš: „Nema veze, ja to sada neću moći ni da vidim ni da osetim”, ako si, dakle, takvog mišljenja i stanovišta, onda u svom postupanju nećeš imati bogobojažljivo srce. Bićeš hrabar, neobuzdan i bezobziran, ni o čemu nećeš brinuti, niti će te išta sputavati. Bez bogobojažljivog srca, veoma je verovatno da ćeš odstupati od smera svog postupanja. Shodno ljudskoj prirodi i nagonima, krajnji rezultat će po svoj prilici biti takav da tvoji postupci ne samo da neće biti bogougodni, niti će ih Bog upamtiti, već će se pretvoriti u prekide i ometanja, u prava zlodela. Sasvim je, dakle, evidentno kakav će biti tvoj konačni ishod i kako će se Bog prema njemu odnositi. Stoga, pre no što išta uradiš i pre no što se pozabaviš bilo kojim pitanjem, treba da se preispitaš šta ti zapravo želiš i da dobro razmisliš o tome kakav će biti krajnji rezultat ovog pitanja, pa da tek onda nastaviš dalje. Od čega se, dakle, ovaj problem sastoji? Sastoji se od tvog stava i od načela koja slediš kad bilo šta radiš. Najbolji stav je da što češće tragaš za načelima i da svoj sud ne donosiš na osnovu vlastitih čula, sklonosti, namera, želja ili neposrednih interesa; umesto toga, moraš da tragaš za načelima, da što češće stremiš i moliš se Bogu, da ovo pitanje što češće iznosiš pred svoju braću i sestre, te da tražiš i da razgovaraš sa onom braćom i sestrama s kojima sarađuješ u obavljanju dužnosti. Pre bilo kakvog postupanja, dobro prouči načela; nemoj postupati impulsivno i nemoj biti zbunjen. Zašto veruješ u Boga? Ti to ne činiš zato da bi dobio besplatan obrok, da bi ubio vreme, da bi pratio modu ili zadovoljio svoje duhovne potrebe. Ti veruješ zato da bi bio spasen. A kako možeš da budeš spasen? Tako što će sve što radiš biti povezano sa spasenjem, s Božjim zahtevima i sa istinom, zar ne?

Što se tiče teme otpuštanja čovekovog uslovljavanja od strane porodice, naši prethodni razgovori bili su posvećeni pravilima i raznim mišljenjima i stanovištima vezanim za ponašanje, kojima porodice uslovljavaju ljude. Međutim, pored svakojakih učenja i uticaja na ljude, ima još stvari preko kojih porodica ljude uslovljava. Drugim rečima, uslovljavanje od strane porodice ni izdaleka se ne sastoji samo od uslovljavanja čovekovih mišljenja. Osim stvari o kojima smo maločas razgovarali, ono takođe obuhvata tradicionalno, sujeverno i religiozno uslovljavanje, o čemu ćemo sada govoriti. Radi se o stvarima koje se tiču načina života, običaja, navika i ostalih pojedinosti iz svakodnevnog života. Kada je reč o uslovljavanju ljudi od strane porodice u svakodnevnom životu, sada ćemo se pozabaviti pitanjem tradicije. Koji su tipični primeri tradicije? Neke porodice se, na primer, mogu pridržavati određenih pojedinosti, izreka ili tabua vezanih za detalje iz svakodnevnog života. Da li se te stvari odnose na tradiciju? (Da.) Tradicija je donekle povezana i srodna sa sujeverjem, tako da ćemo o obe stvari raspravljati objedinjeno. Neki aspekti unutar tradicije mogu se smatrati sujeverjem, dok u okviru sujeverja ima stvari koje nisu naročito tradicionalne, već prosto predstavljaju navike ili načine života nekih pojedinačnih porodica ili etničkih grupa. Hajde da najpre vidimo od čega se tradicija i sujeverje zapravo sastoje. Mnoge tradicije i sujeverja već su vam dobro poznati, zato što su one obuhvaćene mnogim aspektima vašeg svakodnevnog života. Navedite neke od njih. (Proricanje sudbine, gledanje u dlan i izvlačenje slamke.) Izvlačenje slamke, proricanje sudbine, predviđanje budućnosti, gledanje u dlan, čitanje crta lica, proricanje sudbine na osnovu datuma rođenja i držanje seansi – te stvari se ne nazivaju sujeverjem; sve one predstavljaju sujeverne aktivnosti. Sujeverje se odnosi na konkretna objašnjenja u vezi s tim aktivnostima. Kad neko, na primer, pre no što izađe iz kuće proverava kalendar da bi ustanovio šta danas valja a šta ne valja raditi, da bi utvrdio li se danas ne valja seliti, venčavati, organizovati nečiju sahranu i tome slično – eto, to je sujeverje. Razumeš li? (Da, razumem.) Navedite još nekoliko primera. (Verovanje da je poigravanje levog oka predznak sreće, dok je poigravanje desnog oka predznak nesreće.) „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće” – o čemu se tu radi? (O sujeverju.) To je sujeverje. Sve što sam maločas pomenuo, poput predskazivanja sudbine, izvlačenja slamke, gledanja u dlan i tome slično, spada u sujeverne aktivnosti. „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće” predstavlja konkretnu izreku koja se odnosi na sujevernu aktivnost. To je sujeverje. Odakle potiču te izreke? U osnovi, sve one potiču od pripadnika starije generacije. Neke od njih ljudima prenose roditelji, dok druge prenose bake i deke, prababe i pradede, i tako dalje. Ima li još nešto? (Bože, da li tu spadaju i praznični običaji?) Da, praznični običaji se takođe ubrajaju u sujeverje: neki od njih pripadaju tradiciji, dok ostali istovremeno predstavljaju i tradiciju i sujeverne izreke. Od krajnjeg juga do severa Kine, od istoka do zapada, postoje brojni praznični običaji. Uzmimo, na primer, jedan konkretan praznični običaj na jugu Kine: za kinesku Novu godinu ljudi često jedu kolače od pirinča. Šta taj običaj simbolizuje? Koja je svrha konzumiranja pirinčanih kolača? (Ljudi veruju da će, zahvaljujući pirinčanim kolačima, iz godine u godinu napredovati.) Svrha jedenja pirinčanih kolača jeste da im obezbedi da iz godine u godinu sve više napreduju. Ovde treba imati u vidu da su u kineskom jeziku reči „napredak” i „kolač” homonimi. Dakle, svrha jedenja pirinčanih kolača jeste da vam iz godine u godinu obezbedi napredak. E sad, da li vam se ikada desilo da tokom neke godine niste jeli kolače od pirinča i da niste napredovali? Postoji li ijedna osoba koja svake godine napreduje zahvaljujući tome što svake godine jede pirinčane kolače? Da li zaista možete da „napredujete”? Ljudi su svesni da zbog toga ne moraju obavezno da napreduju, ali ipak veruju da će im to, u najmanju ruku, pomoći da izbegnu neuspeh. Stoga su praktično prinuđeni da ih jedu. Dok ih jedu, savest im je mirna, a kad ih ne jedu, osećaju se nelagodno. To je sujeverje i tradicija. Ukratko, običaji i tradicije koje si stekao u porodici uticali su na tebe i ti si ih, u određenoj meri, nesvesno prihvatio i odobrio; na taj si način ujedno prihvatio i odobrio sva ona sujeverja, kao i mišljenja i stanovišta koja te tradicije promovišu. Nakon što se osamostališ, iste te tradicije i običaje ćeš možda i sam nastaviti da neguješ. Ta se mogućnost ne može poreći. Hajde da se sada pozabavimo nekim izrekama vezanim za tradicije. Neki ljudi često rade ovakve stvari: kad se neko sprema na dalek put, oni mu za jelo spremaju knedle, a kad se putnik vrati kući, spremaju mu nudle. Zar to nije tradicija? (Jeste.) Radi se o tradiciji i nepisanom običaju. Hajde da za sada ostavimo po strani svrhu svega toga. Prvo da vidimo kako tačno glasi pravilo na kojem se taj običaj zasniva. („Knedle vani, nudle unutra.” Takođe se može reći: „Knedle za odlazak, nudle za povratak”.) Šta znači izreka: „Knedle za odlazak, nudle za povratak”? Drugim rečima, kakvo je značenje običaja da nekome ko danas putuje morate za jelo da ponudite knedle? Knedle su umotane u testo, a na kineskom reč „umotati” zvuči slično kao reč „zaštititi”. To, dakle, znači da će život te osobe biti zaštićen, da joj se po odlasku neće dešavati nikakve nezgode, da tokom putovanja neće umreti i da će se definitivno vratiti. Prema tome, knedle simbolizuju bezbedan odlazak na put. „Knedle za odlazak, nudle za povratak” znači da će se ta osoba bezbedno vratiti i da će joj putovanje proteći glatko – to je, manje-više, značenje ove izreke. Uopšteno govoreći, određene porodice poštuju ovu tradiciju. Kad neki član porodice odlazi na put, oni mu spremaju knedle, a po povratku ga služe nudlama. Bez obzira da li pripremate ili konzumirate ova jela, činjenica je da to činite za sreću i za dobrobit svih, kako u sadašnjosti tako i u budućnosti. Slažete li se sa mišljenjem da ova tradicija predstavlja nešto pozitivno, nešto što ljudi treba da čine i sada i ubuduće? (Ne slažem se.) Kad neko od braće i sestara treba negde da otputuje, a osoba zadužena za hranu mu spremi knedle, Ja postavljam pitanje: „Kakve veze odlazak na put ima sa spremanjem knedli?” Ta osoba na to odgovara: „Pa, kad god se neko sprema na put, red je da ga poslužimo knedlama.” Ja onda pitam: „Ako mu spremate knedle kad odlazi na put, čime ga onda služite po povratku s puta?” Ona kaže: „Po povratku treba da jedu nudle.” A Ja kažem: „Prvi put čujem za takav običaj. Odakle potiče ta tradicija?” A ona odgovara: „Takav je običaj u mom kraju. Kad neko odlazi od kuće, spremamo mu knedle, a kad se vrati, služimo ga nudlama.” Kakav utisak sve to ostavlja u mom srcu? Ja ovako razmišljam: ovi ljudi veruju u Boga, ali svoje postupke ne zasnivaju na Božjim rečima. Umesto toga, oslanjaju se na tradiciju i na ono što su im preneli njihovi preci. Veruju da život neke osobe može biti zaštićen kao sadržaj knedle umotan u testo, veruju da sve što se toj osobi dešava nije u Božjim, nego u ljudskim rukama. Veruju da će osoba koja odlazi od kuće biti bezbedna ako pojede filovane knedle, a da u suprotnom neće biti bezbedna, da će možda poginuti negde na putu i da se nikada neće vratiti. Prema njihovom mišljenju i stanovištu, čovekov život je poput fila unutar knedle, da ima istu vrednost kao fil u knedli. Njegov život nije u Božjim rukama i Bog nije u stanju da upravlja sudbinom tog čoveka. Oni veruju da je čovekovom sudbinom moguće upravljati isključivo pomoću knedli. Kakvi su to ljudi? (To su bezvernici.) Ti ljudi su bezvernici. Ima mnogo takvih ljudi u crkvi. Oni to ne smatraju sujeverjem. Misle da je to sastavni deo njihovih navika i nešto što prirodno treba da poštuju kao pozitivnu stvar. Oni to rade sasvim otvoreno i ponašaju se kao da su razumni i da imaju osnova da to čine. Ne možeš u tome da ih sprečiš: ako to pokušaš, biće im nelagodno i reći će: „Ja sam zadužen za pripremu hrane. Čovek danas polazi na put: ako mu ne spremim knedle, ko će odgovarati ako pogine na putu? Zar neću ja biti kriv?” Tradicije svojih predaka smatraju najpouzdanijim: „Ako ne poštuješ ovu tradiciju i prekršiš ovaj tabu, tvoj život je u opasnosti i možeš da umreš zbog toga.” Zar ovo nije stanovište bezvernika? (Jeste.) Da li ljudi kojima su duboko u srce usađena takva mišljenja i stanovišta još uvek mogu da prihvate istinu? (Ne mogu.) Kažeš da slediš Boga, kažeš da veruješ u Boga kao u istinu, ali gde je dokaz za to? Svojim rođenim ustima kažeš: „Verujem da je Bog suveren i da je čovekova sudbina u Božjim rukama.” Pa ipak, kad god se neko sprema na put, ti mu brže-bolje spremaš knedle, koje čak filuješ povrćem ako nemaš vremena da kupiš meso – ne pada ti na pamet da ga ispratiš na put bez knedli. Da li takvi postupci i takvo ponašanje svedoče o Bogu? Da li slave Boga? (Ne.) Naravno da ne. Takvi ljudi ponižavaju Boga i Njegovo ime. Nebitno je da li ti prihvataš istinu ili ne. Ključna stvar je da tvrdiš da veruješ u Boga i da Ga slediš, ali se pritom i dalje držiš tradicija koje ti je usadio Sotona. U ovim sitnicama iz svakodnevnog života ti strogo slediš mišljenja i navike koje su ti usadili preci i koje niko ne može da promeni. Je li to stav nekoga ko prihvata istinu? To je ponižavanje Boga; to je izdaja Boga. Ko su bili tvoji preci? Odakle potiču njihove tradicije? Koga te tradicije predstavljaju? Da li one predstavljaju istinu? Da li predstavljaju nešto pozitivno? Ko je izmislio sve te tradicije? Je li to bio Bog? Bog ljudima ne pruža istinu da bi te tradicije obnovio, već da bi ukinuo sve tradicije. Ali ti ne samo što odbijaš da ih napustiš, već se prema njima odnosiš kao prema istini i nečem pozitivnom što treba podržati. Zar to nije želja za smrću? Zar to nije otvoreno suprotstavljanje istini i Bogu? (Jeste.) To je otvorena povika na Boga i protivljenje Bogu. Neki će možda reći: „Šta ako knedle i nudle ne spremam svojoj crkvenoj braći i sestrama, već samo članovima svoje porodice? Kad se neko od mojih ukućana sprema na put, spremiću mu knedle, a po povratku ću mu skuvati nudle. Je li to u redu?” Mislite li da je to u redu? Šta ako kažete ovo: „Ako ikoga budem prevario, to neće biti niko od braće i sestara, već samo članovi moje porodice. Je li to u redu?” Da li bi to bilo u redu? (Ne bi.) Nebitno je prema kome su tvoji postupci usmereni; bitno je ono što proživljavaš i što svojim postupcima otkrivaš o samom sebi, a bitno je i kakva stanovišta podržavaš. Nije bitno koga obmanjuješ; bitno je kako postupaš i kojih se načela pridržavaš, zar nije tako? (Tako je.)

Ima ljudi koji tokom kineske Nove godine po čitave dane listaju almanahe; njima ovaj tradicionalni praznik započinje tridesetog dana dvanaestog meseca po lunarnom kalendaru i strogo se pridržavaju načina života i tabua koji su im preneti putem ovih tradicionalnih običaja, a vezani su za ishranu, oblačenje i stvari od kojih se treba uzdržavati. Strogo vode računa da ne kažu i da ne učine ništa od onoga što je zabranjeno reći ili uraditi, dok će s druge strane pojesti sve što valja da se pojede i izgovoriti sve što valja da se kaže. Primera radi, neki veruju da tokom Nove godine moraju da jedu pirinčane kolače kako bi sebi obezbedili napredak u nastupajućoj godini. Zarad svog napretka u godini koja je na pragu, postaraće se da obavezno pojedu kolače od pirinča, ne mareći za bilo kakva bitna pitanja s kojima treba da se pozabave, ma koliko da su zauzeti ili iscrpljeni, bez obzira na eventualne posebne okolnosti u vezi s učinkom u obavljanju dužnosti i bez obzira imaju li dovoljno vremena da se time bave. Ako nemaju vremena da pirinčane kolače naprave kod kuće, otići će u prodavnicu i kupiti ih, samo da bi sebi osigurali sreću u nastupajućoj godini. Drugi, pak, za Novu godinu moraju da jedu ribu, jer ona simbolizuje izobilje godinu za godinom. Ako za jednu Novu godinu preskoče obrok od ribe, veruju da će narednih dvanaest meseci biti siromašni. Neki će čak na trpezu staviti ribu načinjenu od drveta, ukoliko sebi ne mogu da priušte obrok od prave ribe. Oni jedu kolače od pirinča i ribu da bi sebi obezbedili napredak i izobilje u nastupajućoj godini. S jedne strane, oni to čine da bi im godina protekla glatko i da bi živeli bolje i naprednije, dok se s druge strane nadaju uspehu u karijeri ili sticanju gomile novca od posla kojim se bave. Pored toga, staraju se da za Novu godinu obavezno upotrebe neke od fraza koje donose sreću. Recimo, trude se da ne izgovaraju brojeve četiri i pet, jer na kineskom reč „četiri” zvuči slično kao reč „smrt”, dok reč „pet” zvuči slično kao „ništa”. Umesto toga, radije koriste brojeve kao što su šest ili osam, pri čemu reč „šest” predstavlja mirnu plovidbu, a broj „osam” sticanje bogatstva. Osim što koriste povoljne reči i fraze, oni svojim zaposlenima, članovima porodice, rođacima i prijateljima poklanjaju crvene koverte. Davanje crvenih koverti simbolizuje sticanje bogatstva, a što više crvenih koverti poklone, to će više napredovati. Pritom oni crvene koverte ne poklanjaju samo ljudima, već i svojim kućnim ljubimcima, što simbolizuje da mogu na bilo kome da zarade i da će im sledeća godina obilovati uspešnim poslovima i doneti im ogromno bogatstvo. Apsolutno sve, od onoga što rade, preko hrane koju jedu i reči koje izgovaraju, pa sve do toga kako se ponašaju, usmereno je ka nastavljanju navika i izreka koje se prenose putem tradicije, a koje oni primenjuju s mukotrpnom preciznošću. Čak i ako žive u okruženjima ili zajednicama u kojima doživljavaju promene, ovi tradicionalni običaji i načini života ne mogu se menjati. Oni te tradicije naprosto moraju da nastavljaju, zato što one u sebi nose određeni smisao i zato što obuhvataju kako pozitivne izreke, tako i tabue koje ljudi nasleđuju od svojih predaka. Ukoliko prekinu tradiciju ili prekrše neki od tabua, onda će nastupajuća godina možda biti nepovoljna po njih, pa će svuda nailaziti na prepreke, loše će poslovati ili doživeti bankrot. Stoga je izuzetno važno da se drže ovih tradicija. Ima tradicija koje se moraju poštovati za vreme blagdana, a takođe ima tradicija koje čovek mora da poštuje u svom svakodnevnom životu. Tu, na primer, spada šišanje – ako neko pogleda u kalendar i vidi da na taj dan ne valja ići kod frizera, niti čak izlaziti iz kuće, neće se usuditi da izađe napolje. Ako je ta osoba kojim slučajem izašla iz kuće ne pogledavši u kalendar, a potom i obavila posetu frizeru, ona je time prekršila oba pomenuta tabua, što po nju može imati nesagledive posledice – stoga je nužno voditi računa o tim stvarima. One pripadaju kako tradiciji, tako i sujeverju. Ako neka osoba treba da izađe iz kuće, ali je uz pomoć kalendara ustanovila da tog dana ne valja ništa da se radi, odnosno da je taj dan predviđen za odmor, razonodu, opuštanje i suzdržavanje od svakog posla, ona će, čak i ako joj se kaže da tog dana treba da ide da širi jevanđelje, biti zabrinuta oko toga u šta može da se pretvori ako prekrši taj tabu, odnosno da će joj se desiti nešto nepredviđeno, poput saobraćajne nezgode ili da je neko pokrade. Stoga se ona neće usuditi da izađe napolje i kazaće: „Hajde da to ostavimo za sutra! Ne smemo da se oglušimo o reči naših predaka. Oni kažu da pre svakog izlaska iz kuće moramo da konsultujemo kalendar. Ako u kalendaru piše da tog dana ne valja ništa da se radi, ne treba uopšte da izlazimo iz kuće. Ako se oglušiš o tu zabranu, pa ti se zbog toga nešto desi, sam ćeš morati da snosiš posledice. Ko ti je rekao da ne gledaš u kalendar i da ne poštuješ crveno slovo?” Ovo se odnosi kako na tradiciju, tako i na sujeverje, zar ne? (Tako je.)

Neki kažu: „Ove godine punim 24; ovo je moja godina po zodijaku.” Drugi će reći: „Ja punim 36 godina; i meni je po zodijaku posvećena ova godina.” A šta treba raditi u godini koja vam po zodijaku pripada? (Treba nositi crveni donji veš i crveni kaiš.) Ko je od vas već nosio crveni donji veš? Ko je nosio crveni kaiš? Kako ste se osećali u crvenom donjem vešu i sa crvenim kaišem za pojasom? Da li vam je tokom te godine sve išlo od ruke? Jeste li time odagnali od sebe zlu sreću? (Tokom moje godine po zodijaku, nosio sam crvene čarape. Uprkos tome, cele te godine dobijao sam naročito loše ocene na ispitima. Nasuprot onome što su mi ljudi govorili, crvene čarape mi nisu donele sreću.) Štaviše, bile su ti baksuzne, zar ne? Da li bi možda bolje prošao da nisi nosio crveno? (Bilo bi potpuno svejedno.) To je ispravan stav po ovom pitanju – bilo bi svejedno. I ovde se radi o tradiciji i sujeverju. Bez obzira da li u ovom trenutku prihvataš ideju zodijačke godine i bez obzira da li tu tradiciju želiš da nastaviš, činjenica je da su tradicionalna mišljenja, kao i njima pripadajuće izreke, ostavile dubok trag u glavama ljudi. Na primer, kada govorimo o tvojoj zodijačkoj godini, ako se tokom te godine suočiš s neočekivanim događajima ili nekim posebnim okolnostima, usled kojih ti čitava godina protekne u teškim problemima i suprotno tvojim željama, neće ti mnogo pomoći da ovako razmišljaš: „Ova godina je baš naporna. Kad bolje razmislim, po zodijaku je ovo moja godina, a ljudi kažu da čovek, tokom svoje zodijačke godine, treba da bude oprezan, jer se tada zabrane mnogo lakše krše. Prema tradiciji, trebalo je da nosim crveno, ali ja to nisam činio, zato što verujem u Boga. Mada ne verujem u te izreke, kad se setim svih izazova s kojima sam se suočavao, ne mogu baš da kažem da mi je sve išlo glatko. Kako da izbegnem sve te probleme? Možda će naredna godina biti bolja.” Ti ćeš, dakle, sve izuzetne i nepovoljne događaje s kojima si se tokom godine suočavao, nesvesno povezati s tradicionalnim izrekama o zodijačkoj godini, kojima su te uslovili preci i članovi tvoje porodice. Zatim ćeš, na osnovu tih izreka, potvrditi valjanost izuzetnih događaja koji su ti se tokom te godine desili, te tako ostaviti po strani činjenice i suštinu tih događaja. Ujedno ćeš ostaviti po strani i stav koji bi prema tim situacijama trebalo da zauzmeš, kao i pouke koje bi iz njih trebalo da izvučeš. Instinktivno ćeš za tu godinu pomisliti da je posebna i nesvesno ćeš sve događaje koji su te snašli povezati sa svojom zodijačkom godinom. Pomislićeš: „Ova godina mi je donela neke nesreće” ili: „Ova godina donela mi je neke blagoslove”. Ove ideje su nedvosmisleno povezane sa uslovljavanjem od strane tvoje porodice. Jesu li te ideje, bile one ispravne ili pogrešne, povezane s tvojom zodijačkom godinom? (Nisu.) One s njom nemaju nikakve veze. Da li su, dakle, tvoje perspektive i stanovišta o ovim pitanjima ispravni? (Nisu.) Zašto nisu ispravni? Da li zato što su na tebe u određenoj meri uticala tradicionalna mišljenja koje ti je usadila porodica? (Da.) Ta su tradicionalna mišljenja preuzela prvenstvo i zaokupila tvoj um. Stoga ti, prilikom suočavanja s ovim pitanjima, odmah reaguješ tako što na njih gledaš upravo iz perspektive tih tradicionalnih mišljenja i stanovišta, ujedno ostavljajući po strani perspektivu kakvu Bog želi da imaš, kao i mišljenja i stanovišta koja bi trebalo da imaš. Kakav će biti krajnji rezultat takvih tvojih gledišta o ovim pitanjima? Činiće ti se da ta godina nije za tebe povoljna, da ti je baksuzna i da se odvija suprotno tvojim željama, a zatim ćeš se prepustiti utučenosti i negativnosti kako bi sve te stvari eskivirao, suprotstavio im se, opirao i na kraju ih odbacio. Da li je, dakle, razlog što su se u tebi probudile takve emocije, mišljenja i stanovišta povezan sa svim onim tradicionalnim mišljenjima koje ti je porodica usadila? (Jeste.) Šta bi ljudi, u vezi s ovim pitanjima, trebalo da otpuste? Treba da otpuste perspektivu i stav na osnovu kojih te stvari odmeravaju. Oni te stvari ne treba da posmatraju iz perspektive da se s takvim situacijama susreću zbog toga što im je neka godina baksuzna, nepovoljna ili se odvija suprotno njihovim željama, zbog toga što su prekršili neki tabu ili što nisu poštovali običaje. Umesto toga, svaku od tih stvari treba da razmotriš pojedinačno, a pre svega treba da ih, u najmanju ruku, posmatraš iz perspektive stvorenog bića. Treba da kažeš da sve te stvari, bilo da su dobre ili loše, bilo da su u skladu s tvojim željama ili su im suprotne, bilo da su u očima ljudi povoljne ili baksuzne, uređuje Bog, da su one pod Božjom suverenošću i da potiču od Boga. Da li usvajanje takve perspektive i takvog stava prema ovim pitanjima donosi neke prednosti? (Da.) Koja je prva od tih prednosti? Prva prednost je da te stvari možeš da prihvatiš od Boga, što znači da, u određenoj meri, možeš da usvojiš mentalitet pokornosti. Druga prednost je što iz tih razočarenja možeš da izvučeš neku pouku i da nešto zadobiješ. Treća prednost je što u tim razočarenjima možeš da prepoznaš svoje mane i nedostatke, kao i svoju iskvarenu narav. Četvrta prednost je što na osnovu tih razočarenja možeš da se pokaješ i da kreneš suprotnim smerom, što možeš da otpustiš svoja ranija mišljenja i stanovišta, svoj pređašnji način života i svoja razna pogrešna shvatanja o Bogu, i što možeš da se vratiš pred Boga i da pokorno prihvatiš Njegove orkestracije, čak i ako se one odnose na Božji sud i grdnju, na Njegov prekor i na to što te On dovodi u red ili te kažnjava. Bićeš spreman da se svemu tome pokoriš, da ne okrivljuješ Nebo ni druge ljude za to, niti da sve to iznova povezuješ sa stanovištem i stavom koji su ti usađeni tradicionalnim mišljenjima, već da na svaku od tih stvari gledaš iz perspektive stvorenog bića. To će, dakle, na mnogo načina biti korisno za tebe. Zar sve te stvari nisu korisne? (Jesu, korisne su.) S druge strane, ako te stvari budeš posmatrao na osnovu tradicionalnih mišljenja koje ti je usadila porodica, ti ćeš na sve moguće načine nastojati da ih eskviraš. Šta to znači? To znači da ćeš iznalaziti razne načine da izbegneš te nesreće i razočarenja, kao i sve te nepovoljne i baksuzne stvari. Neko će reći: „To se demončići zafrkavaju s tobom. Možeš da ih izbegneš tako što ćeš nositi crvenu odeću. Kad nosiš crvenu odeću, to je isto kao kad u budizmu dobiješ amajliju. Amajlija ima oblik žutog papirića, na kome je crvenom bojom ispisano nekoliko znakova. Možeš da je zalepiš na čelo, prišiješ je na odeću ili je staviš pod jastuk, a ona će ti pomoći da se držiš podalje od svih tih stvari.” Kad ljudi ne poseduju pozitivan put prakse, jedino što im preostaje jeste da pomoć potraže na tim zlim i nepoštenim putevima, jer niko ne želi da ga prati zla sreća, niti da se suočava s nesrećama. Svako želi da mu se stvari glatko odvijaju. To je nagonska reakcija od strane iskvarenog čovečanstva pri susretu sa ovozemaljskim stvarima. Ti ove stvari želiš da izbegneš ili da ih razrešiš koristeći se raznim ljudskim sredstvima, zato što ne poseduješ ni ispravan put da se njima pozabaviš, ni ispravna mišljenja i stanovišta da se s njima suočiš. Možeš samo da ih posmatraš iz perspektive nevernika, tako da će tvoja prva reakcija biti da ih izbegneš, jer ne želiš da se s njima susretneš. Kažeš: „Zašto se stvari odvijaju tako nepovoljno po mene? Zašto sam toliki baksuz? Zašto se svakodnevno suočavam sa orezivanjem? Zašto stalno udaram glavom o zid i pravim greške u svemu što radim? Kako to da moji postupci uvek bivaju razotkriveni? Zašto se ljudi oko mene uvek suprotstavljaju mojim željama? Zašto mi na čelu crtaju metu, gledaju me s visine i u svemu se suprotstavljaju mojoj volji?” Kao što neki kažu: „Kad nemaš sreće, čak i hladna vode može da ti zapadne za zube.” Može li hladna voda da ti zapadne za zube? Da li hladnu vodu žvaćeš zubima? Zar to nije besmislica? Zar se time ne okrivljuje Nebo i drugi ljudi? (Da, okrivljuju se.) Šta znači nemati sreće? Da li tako nešto zaista postoji? (Ne postoji.) Tako nešto ne postoji. Da si zaista shvatio da je sve u Božjim rukama, da sve podleže Božjoj suverenosti i uređenjima, ti onda ne bi koristio reči kao što je „baksuzluk”, niti bi pokušavao da te stvari izbegavaš. Kad god se susretnu sa stvarima koje su suprotne njihovim željama, ljudi najpre reaguju tako što te stvari izbegavaju, a zatim ih odbijaju. Ako ne mogu da ih odbiju, izbegnu ili da se od njih sakriju, oni počinju da im se opiru. Taj se otpor, međutim, ne sastoji u prostoj kontemplaciji, niti u neprestanom razmišljanju o tim stvarima, već podrazumeva preduzimanje određenih radnji. Kad ostanu nasamo, ljudi se bave sitnim manevrima i smišljaju provokativne izjave kojima sami sebe opravdavaju, štite, veličaju ili ulepšavaju, kako bi u vlastitim očima izgledali dobro i kako bi izbegli da neki nepovoljan događaj utiče na njih ili da ih povuče za sobom. Kad neka osoba počne da pruža otpor, to može biti veoma opasno po nju, zar ne? (Da, može.) Recite Mi, kad neka osoba dođe u fazu da počne da se opire, da li tada u njoj preostaje ijedna funkcija savesti i razuma normalne ljudskosti? Oni su sa mišljenja i stanovišta već prešli na stvarne postupke, tako da razum i savest nisu više u stanju da ih obuzdaju. Šta to znači? To znači da mišljenja i postupci te osobe prerastaju u stvarnost njenog opiranja Bogu. Ona ne samo da te stvari prosto odbacuje, da je nespremna i da se u srcu oseća nesrećno, već se aktivno opire svojim delima i praktičnim postupcima. A kad počne da stvarnim postupcima pruža otpor, zar tada s tom osobom nije, u osnovi, svršeno? Kad stvarnost njene pobune protiv Boga, njenog opiranja i suprotstavljanja Bogu poprimi svoj oblik, tu se više ne radi o pitanju puta kojim ljudi idu – iz svega toga je već proistekao neki rezultat. Zar to nije veoma opasno? (Jeste.) Prema tome, čak i neka sićušna, krajnje beznačajna ideja tradicionalne kulture, neko tradicionalno mišljenje ili sujeverna izreka, mogu imati veoma ozbiljne posledice. Ovde se ne radi o prostim životnim navikama, vrsti hrane koju čovek jede, odeće koju nosi ili rečima koje izgovara ili prećutkuje. Iz svega toga mogu da proisteknu stavovi koje čovek usvaja prilikom suočavanja sa okruženjima koje je orkestrirao Bog. To znači da se i ovde radi o problemima koje bi ljudi trebalo da otpuste.

Pored toga što se za neke tradicionalne načine života, kao i za neka mišljenja i stanovišta zalažu tokom najvažnijih praznika, ljudi se za njih zalažu i tokom nekih manje bitnih praznika. Tako, na primer, petnaestog dana lunarne Nove godine oni jedu slatke knedle. Zašto ljudi jedu slatke knedle? (Zato što one simbolizuju ponovno okupljanje porodice.) Porodica je ponovo na okupu. Jeste li i vi jeli slatke knedle tokom poslednjih nekoliko godina? (Jeo sam ih kod kuće, ali nikada u crkvi.) Da li je ponovni susret sa članovima porodice dobra stvar? (Ne, nije.) Ima li u tvojoj porodici dobrih ljudi? Oni od tebe traže ili da im pozajmiš novac ili da im vratiš neki dug; ako si slavan i bogat, ulaguju ti se i traže deo toga za sebe, a ako im ne daš, gledaju te s nipodaštavanjem. Pored konzumiranja slatkih knedli na petnaesti dan lunarne Nove godine, tu su i ostali običaji koji se sprovode za raznorazne datume, poput drugog dana drugog lunarnog meseca, trećeg dana trećeg meseca, četvrtog dana četvrtog meseca, petog dana petog meseca… Postoji čitava zbrka oko različitih stvari sa kojima su povezane najrazličitije vrste hrane. Smešne su sve te stvari koje se obavljaju u svetu nevernika i demona. Ako želiš da proslaviš neki praznik i da malo uživaš u dobroj hrani, jednostavno kaži da ćeš uživati u dobroj hrani i to je to. Dokle god ti uslovi života to dozvoljavaju, možeš da jedeš šta god ti je volja. Dosta više sa svim tim trikovima, poput jedenja pirinčanih kolača iz godine u godinu zarad napretka, ribe radi izobilja ili slatkih knedli da bi se porodica ponovo našla na okupu. Kinezi takođe prave knedle od pirinča, ali u koju svrhu? Svake godine, tokom raznih praznika, neki posvećeni pripadnici crkve kupuju različite prehrambene artikle koji odgovaraju svakom konkretnom prazniku, poput knedli od pirinča. Pitao sam neke od njih: „Zbog čega jedete knedle od pirinča?” A oni su kazali: „One se jedu povodom festivala Zmajevih čamaca, petoga dana petog meseca po lunarnom kalendaru.” Prilično su ukusne te knedle od pirinča, ali ne znam kakve veze one mogu imati s nekim festivalom, ni u kakvom su odnosu sa životima i sudbinama ljudi. To nikada nisam istraživao, niti sam radio ikakvu anketu o tome, pa zato i ne znam. Navodno se to radi u znak sećanja na nekoga. Ali, zašto treba da jedemo knedle da bismo se sećali te osobe? Bolje bi bilo dati toj osobi da jede knedle od pirinča. Ko god želi da je se seća, pirinčane knedle treba da stavi na njen grob ili ispred njene slike. Knedle ne treba davati živim ljudima: živi nemaju ništa s tim. Apsurdno je da ih živi ljudi jedu u ime te osobe. Znanje u vezi s tim praznicima, kao i sa hranom koju u tim prilikama valja jesti, dobijeno je od nevernika: Ja ne znam konkretne detalje, a određene pojedinosti kasnije su prenosili i neki pripadnici crkve – kao, na primer, da se pirinčane knedle jedu tokom festivala Zmajevih čamaca, a kolači od pirinča za lunarnu Novu godinu. Na Zapadu, ljudi za Dan zahvalnosti jedu ćurku: zašto baš ćurku? Prema napisima u štampi, ćurka se na Dan zahvalnosti jede kao izraz zahvalnosti – to je tradicija. Na Zapadu se slavi još jedan praznik, koji se naziva Božić, tokom kojeg ljudi ukrašavaju Božićne jelke i oblače novu odeću – to je takođe tradicija. Tokom ovog praznika Zapadnjaci takođe moraju da razmenjuju umilne reči, lepe želje i blagoslove. Nije im dozvoljeno da ružno govore, niti da psuju. Sve je to ekvivalentno povoljnim izrekama iz Istočnih kultura, čija je svrha da ljude spreče u kršenju tabua, jer im inače predstojeća godina neće biti povoljna. Zapadnjački praznici, poput Božića i Dana zahvalnosti, uključuju konzumiranje posebne, delikatesne hrane, pa su čak izmišljene razne priče kao opravdanje za to. Ukratko ću vam ispričati šta se tu zapravo dešava: ljudima je potreban izgovor da bi uživali u svoj toj ukusnoj hrani, da po nekoliko dana ne bi morali da odlaze na posao zbog praznika i da bi mogli da se prežderavaju. Kad dođe vreme za dobrovoljno davanje krvi, sestra će reći: „Nivo masnoće u krvi ti je previsok, što ne odgovara standardima, tako da ne možeš da daš krv.” Razlog za to leži u preteranom konzumiranju mesa. Primarna svrha proslavljanja tradicionalnih praznika jeste uživanje u dobroj hrani i piću. To se onda prenosi s kolena na koleno, sa starijih na mlađe, i postaje tradicija. Osnovna mišljenja i stanovišta, koja se ljudima usađuju putem ovih tradicija, kao i neke sujeverne izreke, takođe se prenose sa starijih na mlađe naraštaje.

Koje još sujeverne izreke postoje? Da li se poigravanje oka, o kojem sam maločas govorio, dešava često? (Da.) Kad kažeš: „Stalno mi igra oko.” Neko će te upitati: „Koje ti oko igra?” Ti odgovaraš: „Levo.” A on će na to: „Onda nema problema, jer poigravanje levog oka je predznak sreće, dok je poigravanje desnog oka predznak nesreće.” Da li ta izjava pije vodu? Jeste li se obogatili kad vam je levo oko poigravalo? Jeste li tada zaradili neke pare? (Ne.) A da li se desila neka katastrofa dok vam je poigravalo desno oko? (Nije ni to.) Da li je ikada došlo do neke katastrofe ili se nešto ružno desilo dok vam je poigravalo levo, odnosno, da li se ikada nešto lepo dogodilo kad vam je poigravalo desno oko? Verujete li vi u te stvari? (Ne.) Kako možete da ne verujete u njih? Zbog čega vam oko poigrava? Da li narodna kultura zna za neki lek koji može da zaustavi igranje oka? Postoje li ikakve metode? (Video sam da neki ljudi zalepe komadić papira na očni kapak.) Oni traže komadić papira da bi ga zalepili preko oka. Ma koje oko da im poigrava, oni će iz kalendara ili neke sveščice otcepiti komadić hartije i zalepiti ga na taj očni kapak – pritom papir ne sme da bude obojen, već mora da bude beo. Šta označava taj beli papirić? Označava da oko „uzalud” poigrava i da taj papirić neće dozvoliti da se išta loše desi. Zar to nije briljantan metod? Prilično je briljantan, zar ne? Ali, da li to znači da oko poigrava „uzalud”? (Poigravanje nečijeg oka nema nikakve veze s tim da li je ta osoba zalepila papirić na očni kapak ili nije.) Možete li to da pojasnite? „Poigravanje levog oka je predznak sreće, a poigravanje desnog oka predznak nesreće” – postoji li neko objašnjenje za poigravanje oka, bilo da ono predskazuje sreću ili nesreću? Jesi li ikada bio u situaciji da, kad ti poigrava desno oko, osetiš da će se nešto ružno desiti, da imaš takav predosećaj, pa da se onda, kad ubrzo zatim oko prestane da ti igra i ti zaboraviš na to, nakon nekoliko dana zaista desi nešto ružno, a ti se, nakon što se time pozabaviš, iznenada prisetiš svega, misleći: „Uh, izgleda da stvarno ima istine u onoj izreci o poigravanju oka. Zašto? Zato što mi je pre neki dan zaista zaigralo desno oko, a kad je prestalo da igra dogodila se ova nesreća. Posle toga, oko mi nijednom nije zaigralo.” Da li se ovako nešto ikada dešava? Kad neku stvar ne možeš da pojmiš, ti se ne usuđuješ da o njoj išta kažeš, ne smeš ni da je poričeš, ni da je priznaš kao istinitu; iako tu temu ne možeš da izbegneš, niti da je jasno artikulišeš, ti je i dalje smatraš mogućom. Sȃm kažeš: „To je sujeverje i ja u to ne mogu da verujem, jer sve je u Božjim rukama.” Iako ne veruješ u to, ispada da je stvar istinita; kako objašnjavaš to što se predskazanje ispunilo? Radi se o tome da ti ovde ne razumeš istinu ni suštinu, pa ovu stvar ne možeš jasno da artikulišeš. Mada je i sȃm poričeš i nazivaš sujeverjem, ti se u dubini duše i dalje plašiš nje, jer se ponekad zaista obistini. Primera radi, neki čovek pogine u saobraćajnoj nesreći. Pre nesreće, ženi tog čoveka jako je zaigralo desno oko: igralo je dan i noć bez prestanka – koliko li će se to poigravanje pogoršati? Čak su i drugi ljudi primetili da joj igra oko. Posle nekoliko dana, muž joj je stradao u saobraćajnoj nesreći. Po obavljenoj sahrani, ona je sela i počela polako da se priseća: „Pobogu, pre neki dan, oko mi je tako jako igralo da nisam čak mogla ni rukom da ga zadržim. Nisam očekivala da će se ovako obistiniti.” Kasnije, ona počinje da veruje toj izreci, misleći: „Oh, ne! Izgleda da se nešto stvarno desi kad mi oko igra. To ne mora da bude nešto dobro ni loše, ali nešto će se zasigurno dogoditi. Radi se o nekoj vrsti predviđanja ili predosećaja.” Da li se ovo ikada dešava? Neki kažu: „Ja u to ne verujem, to je sujeverje.” Ali, to se događa baš u pravo vreme i zaista je veoma precizno. Stvari koje se pominju u narodnoj kulturi nisu neosnovane glasine; sujeverje se razlikuje od tradicije. Ono u određenoj meri postoji u životima ljudi; ono takođe utiče na njihova životna okruženja i događaje koji im se u životu dešavaju i upravlja njima. Neki kažu: „Pa, zar to nije Božji znak, a ne sujeverje? A ako već nije sujeverje, treba da se prema njemu pravilno odnosimo i da ga razumemo. To nije poteklo od Sotone, a moglo bi biti od Boga – neka vrsta Božjeg nagoveštaja. Ne treba to da osuđujemo.” Kako da ovo pitanje ispravno posmatramo? Time se proverava tvoja sposobnost da sagledaš stvari i razumeš istinu. Ako se prema svemu odnosiš podjednako i ako veruješ da „sve je to sujeverje, takve stvari ne postoje i ja ne verujem ni u jednu od njih”, da li je takav način gledanja na stvari ispravan? Nevernici, na primer, kad požele da se presele, pa u svom almanahu pročitaju: „Danas je nepovoljan dan za selidbu”, oni tu zabranu poštuju i ne usuđuju se da tog dana započnu sa selidbom. Umesto toga, preseliće se onoga dana za koji bude pisalo „Povoljno za selidbu” ili „Povoljno za sve aktivnosti”. Na taj način, nakon selidbe im se ništa ružno neće desiti i ona neće uticati na njihovu sudbinu. Da li se ovakve stvari događaju? Neki ljudi, kad u kalendaru pročitaju „nepovoljno za selidbu”, jednostavno ne veruju u to i sele se. Kao rezultat toga, nakon selidbe, stvari kreću naopako: porodicu snalazi nesreća, kola kreću nizbrdo, jedan član porodice umire, drugi se razboljeva. Na svakom koraku nailaze na poteškoće – na njivi, na poslu, u biznisu, u vezi sa školovanjem dece, i tome slično. Ne znaju šta se to s njima dešava. Stoga odlaze kod gatare, koja im kaže: „Tog i tog dana prekršili ste strogu zabranu. Preselili ste se na dan koji je bio nepovoljan za selidbu i time uvredili božanstvo po imenu Taj Suej^[a].” O čemu se ovde radi? Znate li? Ako ovo ne budete shvatili, nećete znati kako da postupite kad se nađete u sličnoj situaciji. Možda će tvoje srce na trenutak prestati da kuca kad čuješ da neki nevernik kaže: „Preselio sam se u danu koji je bio nepovoljan za selidbu, a nakon toga porodica mi se svakodnevno suočava sa problemima, sve veća nesreća nas prati i nikako da izađemo na zelenu granu.” Uplašićeš se i pomisliti: „Oh, ne! Da li ću i ja proći isto ako ne budem poštovao tu zabranu?” Prevrtaćeš to po svojoj glavi, misleći: „Verujem u Boga i ne plašim se!” Crv sumnje, međutim, ne prestaje da te muči i ti se ne usuđuješ da prekršiš tu zabranu.

Kako treba da posmatramo ove sujeverne izreke? Hajde da se prvo pozabavimo pitanjem poigravanja oka. Da li svi znamo šta poigravanje oka zapravo predstavlja? Prema najosnovnijem ljudskom shvatanju, poigravanje oka predskazuje nešto što će se desiti u budućnosti, bilo to dobro ili loše. Da li je, međutim, ovde reč o sujeverju? Slobodno recite. (To je sujeverje.) To je sujeverje. Sledeće pitanje je da li bi vernici u Boga trebalo da veruju u tu izreku? (Ne bi.) Zašto ne treba da veruju u nju? (Zato što naše srećne i nesrećne sudbine određuje i orkestrira Božja ruka i što one nemaju nikakve veze sa poigravanjem naših očiju. Sve ono sa čime se suočavamo podređeno je Božjoj suverenosti i uređenjima, čemu treba da se pokorimo.) Recimo da ti oko užasno jako poigrava tokom čitavog dana i da se to poigravanje nastavi i narednog jutra. Nakon toga, nešto se desi i ti budeš podvrgnut orezivanju. Po završenom orezivanju, oko prestaje da ti igra. Šta bi pomislio? „Poigravanje oka bilo je znak da ću biti orezan.” Da li je u pitanju čista slučajnost? Je li to sujeverje? Ponekad se radi o slučajnosti; događaju se takve stvari ponekad. Šta se zapravo dešava? (Bože, čini se da bi poigravanje oka moglo da predstavlja sastavni deo normalnog telesnog ritma, te da ga stoga ne bi trebalo povezivati sa orezivanjem.) Poigravanje oka treba ovako shvatiti: bez obzira na to da li ljudi veruju kako poigravanje jednog oka predskazuje sreću, a poigravanje drugog katastrofu, ljudsko telo koje je stvorio Bog obavijeno je mnogim tajnama. Koliko te tajne duboko zadiru, od kojih se konkretnih detalja sastoje, koje sve nagone, sposobnosti i potencijale ljudsko telo poseduje – do odgovora na ova pitanja ljudi ne mogu sami da dođu. Oni ne znaju da li je čovekovo telo u stanju da sagleda duhovno carstvo, ni da li poseduje ono što neki nazivaju šestim čulom. Treba li ljudi uopšte da se bakću oko razumevanja svih tih nepoznatih aspekata čovekovog tela? (Ne treba.) Za tim nema nikakve potrebe – ljudi ne moraju da znaju koje sve tajne postoje unutar ljudskog tela. Iako ne moraju to da znaju, trebalo bi makar da shvate da ljudsko telo nije nimalo jednostavno. Ono se fundamentalno razlikuje od svih stvari i predmeta koje nije stvorio Bog, poput stola, stolice ili računara. Priroda tih stvari potpuno se razlikuje od prirode ljudskog tela: ti beživotni predmeti nemaju percepciju duhovnog carstva, dok ljudsko telo, ta živa stvar koja potiče od Boga i koju je Bog stvorio, ume da sagledava svoje neposredno okruženje, atmosferu i neke posebne predmete, i zna kako da reaguje na ono što ga okružuje i na predstojeće događaje. To nije nimalo jednostavno – sve te stvari su jedna velika tajna. Ljudsko telo ne samo da oseća stvari koje su hladne, tople ili prijatne, stvari koje su neugodnog mirisa, slatke, kisele ili ljute, već i određene tajne koje subjektivna svest pojedinca uopšte i ne primećuje. Ljudi ništa ne znaju o tim stvarima. Mi se, dakle, konkretno govoreći, nećemo upuštati u to da li je poigravanje očiju povezano s nečijim nervima, sa nekakvim šestim čulom ili sa stvarima koje se tiču duhovnog carstva. Bilo kako bilo, radi se o fenomenu koji zaista postoji, ali mi ovde nećemo istraživati svrhu i smisao njegovog postojanja. Bez obzira na to, činjenica je da u porodici i u narodnoj kulturi postoje određene izreke u vezi sa poigravanjem očiju. Na kraju krajeva, bilo da su te izreke zasnovane na sujeverju ili na nečem drugom, one se u ljudskom telu manifestuju kao predznak određenih događaja koji se odigravaju u životnom okruženju. E sad, da li način na koji se te izreke manifestuju spada u oblast sujeverja, tradicije ili nauke? To je nešto što nije moguće istražiti – to je tajna. Ukratko, ljudi su, u stvarnom životu, tokom više hiljada godina koliko je proteklo od pradavnih vremena do danas, došli do zaključka da je poigravanje nečijeg oka na neki način povezano sa onim što će se toj osobi uskoro desiti. Pritom je nemoguće istražiti da li se ta povezanost odnosi na bogatstvo, sreću ili na neki drugi aspekt njenog života. To je takođe tajna. Zašto se to smatra tajnom? Mnoge stvari, koje ti ne bi mogao da vidiš ni da osetiš čak ni kad bi ti ih neko saopštio, tiču se duhovnog carstva, koje se nalazi izvan materijalnog sveta. Eto zato se to smatra tajnom. Pošto se radi o tajnama koje čovek ne može ni da vidi ni da oseti, mada ljudi i dalje imaju izvesne slutnje i predosećaj, kako se prema tim tajnama treba odnositi? Najjednostavnije pravilo jeste da ih naprosto treba ignorisati. Nemoj misliti da one imaju ičeg zajedničkog s tvojim bogatstvom ili s tvojom srećom. Nemoj da brineš da ti se nešto ružno može desiti ako ti zaigra desno oko, a pogotovo nemoj da se unapred raduješ, niti da misliš da ćeš se obogatiti ako ti zaigra levo. Nemoj da dozvoliš da te stvari utiču na tebe. Glavni razlog je taj što ti nisi sposoban da predvidiš budućnost. Bog nad svime vlada i sve orkestrira; bez obzira da li je ono što će se dogoditi dobro ili loše, sve je u Božjim rukama. Jedini stav kojeg treba da se držiš jeste pokornost prema Božjoj orkestraciji i uređenju. Nemoj ništa da predviđaš, niti da se bespotrebno žrtvuješ, pripremaš ni trudiš. Šta god da se desi, biće onako kako mora da bude, jer sve je u Božjim rukama. Niko ne može da promeni Božje misli, Njegove planove, ni ono što je On odlučio da se dogodi. Ti tu ništa ne možeš da promeniš time što ćeš očni kapak pritisnuti rukom ili zalepiti beli papirić na njega, ni tako što ćeš se osloniti na nauku ili na sujeverje. Desiće se i obistiniti ono što je predviđeno da se desi, i ti to ne možeš da promeniš, jer sve je u Božjim rukama. Svaki pokušaj da se to izbegne predstavlja glupost, uzaludnu žrtvu i sasvim je bespotreban. Time bi jedino pokazao da si buntovan i tvrdoglav i da prema Bogu nemaš pokoran stav. Razumeš li? (Da, razumem.) Kada je, dakle, reč o tome da li se poigravanje oka smatra sujeverjem ili naukom, treba da zauzmete ovakav stav: nemojte se radovati kad vam zaigra levo i nemojte se plašiti, užasavati, brinuti, odbacivati, ni opirati kad vam zaigra desno oko. Čak i ako ti se zaista nešto dogodi nakon što ti je oko zaigralo, treba s tim da se suočiš mirno i staloženo, zato što je sve u Božjim rukama. Nema potrebe da strahuješ, niti da brineš. Ako vam se desi nešto lepo, zahvalite Bogu na Njegovom blagoslovu – to je blagodat Božja; ako vas zadesi nešto ružno, molite se Bogu da vas vodi, da vas zaštiti i da vam ne dozvoli da padate u iskušenje. U kakvom god da se okruženju nakon toga zateknete, smognite snage da se pokorite Božjoj orkestraciji i uređenju. Nemojte se žaliti Bogu i nemojte Ga napuštati; ma koliko velika katastrofa da vas zadesi i ma koliko tešku nesreću da doživite, nemojte Boga kriviti za to. Budite spremni da se pokorite Božjoj orkestraciji. Zar time ovaj problem neće biti rešen? (Biće.) Po ovom i sličnim pitanjima, ljudi treba da usvoje ovakvo mišljenje i stanovište: „Ma šta da mi se ubuduće bude dešavalo, spreman sam na sve i imam pokoran stav prema Bogu. Bilo da mi poigrava levo, desno ili oba oka istovremeno, ja se toga ne plašim. Znam da se u budućnosti nešto može dogoditi, ali verujem da je sve u Božjim rukama. Možda me Bog na taj način upozorava na nešto što će se uskoro desiti, a možda se prosto radi o nagonskoj reakciji mog fizičkog tela. Kako bude da bude, ja sam na sve spreman i imam pokoran stav prema Bogu. Ma koliku štetu ili gubitak da pretrpim nakon što se to dogodi, neću Boga kriviti za to. Spreman sam da se pokorim.” To je stav koji ljudi treba da imaju. Kad usvoje takav stav, neće ih više biti briga da li izreka o poigravanju oka kojom ih je porodica uslovila predstavlja sujeverje ili nauku. Reći će: „Nebitno je da li se radi o nauci ili sujeverju. To u šta verujete je vaša stvar. Ako tražite da na očni kapak zalepim komadić belog papira, neću vas poslušati. Doduše, možda ću to nakratko i učiniti, ako mi igranje oka postane baš neprijatno.” Ako ti neko kaže: „Oko ti baš jako poigrava; pripazi se tokom nekoliko narednih dana!”, možeš li išta da izbegneš time što ćeš se pripaziti? (Ne, ono što je suđeno da se dogodi ne može se izbeći.) Ako je u pitanju blagoslov, onda nema ni govora o katastrofi, a ako ti predstoji katastrofa, ne možeš joj izbeći; šta god da se desi, moraćeš to da prihvatiš. Isti takav stav imao je i Jov. Ako prihvataš isključivo blagoslove i srećan si kad god ti zaigra levo oko, ali se zato, kad ti zaigra desno oko, ljutiš i govoriš: „Zbog čega li poigrava? Uporno igra i ne prestaje! Moliću se i proklinjati svoje desno oko, ne bi li prestalo da igra i odvuklo nesreću dalje od mene” – to onda nije stav koji bi trebalo da ima osoba koja veruje u Boga i koja Ga sledi. Da li bi nesreće i demoni smeli da ti priđu bez Božje dozvole i bez Božje odluke da se tako nešto desi? (Ne bi.) I materijalni svet i duhovno carstvo pod Božjom su kontrolom, suverenošću i uređenjima. Ma šta neki demončić poželeo da uradi, da li bi on smeo da ti, bez Božje dozvole, makar i jednu jedinu dlaku s glave počupa? On to ne bi smeo, zar ne? (Ne bi smeo.) On svakako želi da te dodirne i da ti naudi, ali se ne usuđuje da to učini ako mu Bog ne dozvoli. Ako mu, pak, Bog da dozvolu i kaže: „Pomrsi malo račune toj osobi i donesi mu zlu sreću i probleme”, demončić će sav srećan krenuti da rovari protiv tebe. Ali, ako ti, s verom u Boga, te probleme prevaziđeš, ako budeš postojan u svom svedočenju, ako ne porekneš i ne izdaš Boga i ako demončiću ne dopustiš da te savlada, onda on neće više moći da te pred Bogom optužuje, Bog će zahvaljujući tebi steći slavu, a malog demona baciće u tamnicu. Demončić neće smeti ponovo da ti naudi, a ti ćeš biti bezbedan. To je iskrena vera kakvu treba da imaš, da veruješ da je sve u Božjim rukama. Bez Božje dozvole ne može te snaći ništa ružno ni zlosrećno. Bog može da učini mnogo više od davanja blagoslova ljudima; On može da uređuje razne okolnosti kako bi te testirao, ublažio tvoju ćud i očitao ti lekciju, a može i da namesti razne okolnosti da bi ti sudio i da bi te izgrdio. Ponekad se okolnosti koje Bog uređuje možda neće slagati s tvojim predstavama, a pogotovo ne s tvojim uobraziljama. Ali, ne zaboravi šta je Jov rekao: „Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). To treba da bude izvor tvoje iskrene vere u Boga. Veruj da je sve pod Božjom kontrolom, pa se nećeš bojati prostog poigravanja oka, zar nije tako? (Tako je.)

Maločas smo u zajedništvu razgovarali o tome kako se treba odnositi prema poigravanju oka. Poigravanje oka – uobičajena pojava u svakodnevnom životu – predstavlja nešto što ljudi često pokušavaju da reše primenom ljudskih metoda. Ti metodi, međutim, obično ne daju željene rezultate, pa se na kraju dešava ono što je suđeno da se desi i niko ne može da pobegne od toga. Bilo da se radi o nečem dobrom ili lošem, bilo da to ljudi žele ili ne žele da vide, ono što treba da se desi definitivno će se desiti. Ovo je još jedna potvrda da Bog svime upravlja i da sve orkestrira, bilo da se radi o nečijoj sudbini ili o trivijalnim, svakodnevnim stvarima, i da niko od toga ne može pobeći. Stoga bi mudri pojedinci ovim stvarima trebalo da prilaze sa ispravnim, pozitivnim stavom, da na takve stvari gledaju i da ih rešavaju na osnovu istina-načela i Božje reči, umesto da se oslanjaju na ljudske metode i da se uzalud muče i žrtvuju, jer će u suprotnom oni sami pretrpeti gubitak. To je zato što, kada je reč o suverenosti Stvoritelja, za čovečanstvo ne postoji drugi put. Ovo je jedini put koji ljudi treba da odaberu i da ga slede. Pokori se Božjim orkestracijama i uređenjima, izvuci pouke iz okruženja koje Bog orkestrira, nauči da se pokoravaš Bogu, da razumeš Božje postupke i samog sebe, kao i put kojim stvoreno biće treba da ide, i nauči kako da ispravno hodaš životnom putanjom kojom ljudi treba da hodaju, umesto da se Božjim orkestracijama i uređenjima opireš pomoću sujevernih ili ljudskih metoda.

Zaključili smo razgovor o tome kako se treba odnositi prema poigravanju oka; ali kako ljudi treba da se postave prema pitanju snova u svom svakodnevnom životu? Primera radi, ako jedne noći sanjaš da su ti poispadali svi zubi, majka te može upitati: „Jesu li ti krvarile desni kad su ti ispali zubi?” Ako je pitaš: „Šta će biti ako jesu?”, majka će ti možda reći da bi to moglo da znači da će neki član porodice umreti ili da će vas zadesiti neka druga nesreća. Ne znam na kojoj se konkretnoj izreci zasniva ovakvo mišljenje, jer će neke porodice reći jedno, dok će druge reći nešto sasvim drugo. Neki će možda reći da takav san predskazuje smrt bliskog rođaka, poput dede, babe ili roditelja, dok će drugi reći da označava smrt nekog prijatelja. U svakom slučaju, generalno se smatra da je loše kad neko sanja da mu ispadaju zubi. Pošto se radi o lošem snu, koji se odnosi na pitanja života i smrti, ljudi su zbog toga veoma zabrinuti. Kad god neko sanja da mu ispadaju zubi, ta osoba oseća nelagodu kad se probudi. Ona, na izvestan način, predoseća da će se desiti nešto loše ili da će je snaći nekakva nesreća, pa je zbog toga anksiozna, plašljiva i užasnuta. Htela bi da se oslobodi tog osećaja, ali ne može, htela bi da od nekoga potraži pomoć i da neko drugi izgladi stvar, ali to jednostavno nije moguće. Ta osoba, jednom rečju, postaje zarobljenik vlastitog sna. Njena zabrinutost se pogotovo pojačava ako je ispadanje zuba u snu bilo praćeno krvarenjem. Nakon takvog sna, ljudi su često po više dana loše raspoloženi, osećaju nelagodu i ne umeju s tim da se nose. Takav san možda neće uticati na one koji nisu upoznati s ovim stvarima, dok su ljudi koji su već usvojili određena mišljenja i stanovišta ili su čuli neke alarmantnije i senzacionalnije izreke u vezi s tim, koje su im preneli njihovi preci, skloni da se još više zabrinu. Plaše se takvih snova i, kad god im se jave, oni odmah traže pribežište u molitvama poput ove: „Oh, molim Ti se Bože, zaštiti me, uteši me, daj mi snagu i ne dozvoli da mi se tako nešto desi. Ako se san odnosi na moje roditelje, molim Te da ih sačuvaš od svih nezgoda.” Očigledno je da na stavove tih ljudi utiču njihova mišljenja i stanovišta ili tradicionalne izreke. Što se tradicije tiče, određene porodice i pojedinci mogu te stvari ublažavati na posebne načine, tako što će jesti i piti određene stvari, recitovati neke bajalice ili raditi određene stvari kako bi razrešili ili sprečili loše ishode. U narodnoj tradiciji svakako postoje takvi običaji, ali mi se ovde nećemo baviti njima. Ono o čemu ćemo razgovarati odnosi se na način pristupa pitanju snova i na njegovo razumevanje. Snovi predstavljaju ljudski telesni nagon ili sastavni deo fenomena opstanka tela. U svakom slučaju, radi se o misterioznoj pojavi. Ljudi često kažu: „Ono o čemu razmišljaš tokom dana, sanjaćeš noću.” Tokom dana, međutim, ljudi obično ne razmišljaju o stvarima poput ispadanja zuba, niti su to stvari koje u svojim željama zamišljaju. Niko ne želi da se s takvim nečim suoči i niko nije dan i noć opsednut takvim stvarima. Pa ipak, takve pojave se često dešavaju onda kad ih čovek najmanje očekuje. One, dakle, nisu ni u kakvoj vezi sa izrekom: „Ono o čemu razmišljaš tokom dana, sanjaćeš noću.” To nije nešto što ti se dešava zato što razmišljaš o tome. Bez obzira na to kako snove tumači Frojd na Zapadu ili kineski vojvoda od Džoua i bez obzira na to da li se snovi naposletku ispune ili ne, pitanje snova je, jednom rečju, povezano s određenim nesvesnim senzacijama, kao i sa svesnošću ljudskog tela, čineći sastavni deo njegovih tajni. Biolozi i neurolozi sa Zapada bavili su se ovim pitanjem, ali na kraju ni oni nisu uspeli da u potpunosti shvate poreklo ljudskih snova. Pošto im to nije pošlo za rukom, treba li i mi da se pozabavimo proučavanjem snova? (Ne.) Zašto ne treba da se time bavimo? (Nema nikakvog smisla proučavati te stvari, jer ih ni mi nećemo razumeti.) Ne radi se o tome da je snove besmisleno proučavati, niti o tome da ih ne bismo razumeli; radi se jednostavno o tome da istina nije obuhvaćena time. Šta možeš da postigneš proučavanjem i shvatanjem snova? Da li će time biti obuhvaćena istina? (Neće.) Radi se naprosto o fenomenu koji se javlja tokom opstanka tela i koji se često dešava u životima ljudi. Ljudima je, međutim, značenje snova nepoznato. To je sastavni deo misterije. Nema potrebe da ljudi proučavaju i istražuju snove, zato što se time ne obuhvata istina i zato što se to ne odnosi na puteve kojima ljudi idu. Bilo da noću sanjaš kako ti ispadaju zubi, kako prisustvuješ nekoj velikoj gozbi ili se voziš na rolerkosteru, da li to ima ikakve veze s tvojim svakodnevnim životom? (Nema.) Ako jedne noći sanjaš da si se s nekim potukao, da li to znači da ćeš se sutradan definitivno potući s tom osobom? Ako jedne noći sanjaš prijatne i srećne snove, pa se sav srećan ujutru probudiš, da li ti to garantuje da će ti tokom dana sve ići glatko i u skladu s tvojim željama? Da li to znači da ćeš, kad u toku dana budeš radio, moći da razumeš istinu i da pronađeš istina-načela? (Ne znači.) Snovi, dakle, nemaju nikakve veze sa istinom. Nema potrebe da ih proučavate. Da li snovi o ispadanju zuba i krvarenju imaju ikakve veze sa smrću nekog bliskog rođaka? (Nemaju.) Zašto onda stalno pričate takve gluposti? Opet se ponašate glupo, zar ne? Nedostaje vam uvid. Ljudsko telo predstavlja tajnu i u vezi s njim ima mnogo stvari koje ne možeš da objasniš. Možeš li sve te stvari da rešiš tako što ćeš jednostavno reći „ne”? U prošlosti su proroci i Božji izabranici takođe imali proročanske snove. Ti su snovi bili značajni. Kako objašnjavaš to što Bog koristi snove da bi ljudima razotkrio neke stvari? Na koji način Bog ulazi u njihove snove? Sve su to misterije. Bog takođe koristi snove da bi ljudima saopštio određene stvari i da bi ih prosvetio u vezi s nekim pitanjima, dopuštajući im da predvide pojedine događaje. Kako to objašnjavaš? Jeste li neupućeni u te stvari? (Jesmo.) E sad, poenta nije u tome da slepo poričeš razne neobjašnjive pojave iz svakodnevnog života koje u sebi sadrže tajne koje nije moguće rasvetliti, nego je poenta u tome da te pojave shvatiš i da im pravilno pristupiš. Ne radi se o tome da te stvari treba uporno da negiraš, da tvrdiš kako one ne postoje ili da su nemoguće, već da prema njima treba pravilno da se odnosiš. Šta znači da treba pravilno da se odnosiš prema njima? To znači da ovim stvarima ne pristupaš sa sujevernim ili ekstremnim mišljenjima i stanovištima, kao što to čine svetovni ljudi, niti da im pristupaš onako kako to čine ateisti ili ljudi lišeni svake vere. Ne treba da zalaziš ni u jednu od te dve krajnosti, već ove stvari iz svakodnevnog života treba da posmatraš sa ispravne pozicije i stanovišta; dakle, ne sa stanovišta svetovnih ljudi i bezvernika, već sa stanovišta koje treba da zauzme svaki čovek koji veruje u Boga. Koje, dakle, stanovište treba da zauzmeš kada je reč o ovim pitanjima? (Ma šta da se desi, čovek treba da se pokori Božjoj suverenosti i uređenjima, a ne da proučava to što se desilo.) Slažem se da to ne treba proučavati, ali treba li to barem donekle da razumeš? Recimo da ti neko kaže: „Taj i taj je sanjao da su mu ispali zubi, a desni prokrvarile, da bih ja posle nekoliko dana čuo da mu je umro otac.” Ako odmah kreneš da to poričeš i kažeš mu: „Nemoguće! To je samo sujeverje, čista slučajnost. Sujeverje je kad u nešto veruješ samo zato što si opsednut time; da nisi opsednut, toga ne bi ni bilo”, zar na taj način nećeš ispasti glup? (Ispašću.) Kako bi onda trebalo gledati na tu stvar? (Treba da shvatimo da fizičko telo obiluje tajnama i da snovi o ispadanju zuba i krvarenju desni mogu ukazivati na nešto neprijatno što će se uskoro desiti. Ali, bez obzira da li će se to na kraju zaista desiti ili neće, mi svakako treba da se pokorimo Božjoj suverenosti i uređenjima.) Budući da ste maločas naučili nešto o poigravanju oka, kakav bi stav trebalo da zauzmete po pitanju sna o ispadanju zuba i krvarenju? Treba da kažeš: „To je nešto što ne možemo da razumemo. Taj fenomen zaista postoji u stvarnom životu. Mada ne možemo da odredimo da li će se taj san obistiniti, ni da li on predskazuje neki ružan događaj, činjenica je da se takve i slične ružne stvari zaista dešavaju u stvarnom životu. Događaji iz duhovnog carstva izvan su moći našeg razumevanja, a mi se ne usuđujemo da išta proizvoljno tvrdimo. Kad bih ja tako nešto usnio, kakav bi stav trebalo da zauzmem? Ma o kakvom snu da se radi, on me ne bi sputavao. Ako će se taj san zaista obistiniti, kao što ljudi kažu da hoće, ja sam onda zahvalan Bogu što me je mentalno pripremio i što me je obavestio da su takve stvari moguće. Nikada nisam razmišljao o tome kako će na mene uticati smrt mojih roditelja ili nekog od članova porodice: da li će me to pogoditi, hoće li možda uticati na moj učinak u obavljanju dužnosti, da li ću zbog toga osećati slabost ili se žaliti na Boga – nikad o tim stvarima nisam razmišljao. Danas mi je, međutim, ova pojava pružila izvestan nagoveštaj i omogućila mi da sagledam svoj stvarni rast. Kad pomislim na smrt svojih roditelja, duboko u duši osećam bol; njihova smrt bi me sputavala i osećao bih se potišteno. Najednom sam shvatio da mi je rast još uvek veoma mali. I dalje imam isuviše malo srce da bih se pokorio Bogu i imam premalo vere u Boga. Osećam da bih, od danas pa ubuduće, trebalo da se još bolje naoružam istinom, da se pokorim Bogu i da ne dozvolim da me ove stvari sputavaju. Ako se i desi da neko od mojih bliskih rođaka umre ili otputuje, to me neće sputavati. Spreman sam i tražim od Boga da me usmerava i da me još više osnaži. Šta god da leži preda mnom, neću se pokajati zbog odluke da obavim svoju dužnost, niti ću odustati od odluke da svoje telo i um u celosti posvetim Bogu. Istrajaću u tome i nastaviću da se kao i dosad svojevoljno pokoravam Božjim orkestracijama i uređenjima.” Nakon toga, treba u svom srcu često da se moliš, da od Boga tražiš da te usmerava i da uveća tvoju snagu, kako te ove stvari ne bi više sputavale. Bez obzira da li će neko od tvojih bliskih rođaka umreti ili neće, treba da u tu svrhu naoružaš svoj rast i da se postaraš da, kad se to desi, ne postaneš slab, da se ne žališ na Boga i da ne promeniš svoju odluku i želju da svoje telo i um u celosti podariš Bogu. Zar ovo nije stav koji bi trebalo da imaš? (Jeste.) Kada je reč o stvarima poput snova o ispadanju zuba, ne treba da poričeš njihovo postojanje, niti da ih guraš u stranu ili ignorišeš, a pogotovo ne treba da prema njima primenjuješ bilo kakve neobične ili odbrambene metode. Umesto toga, treba da tražiš istinu, da dođeš pred Boga i da prihvatiš Njegove orkestracije; nemoj da se besmisleno žrtvuješ, niti da donosiš glupe odluke. Kad se suoče s nečim što nikada ranije nisu doživeli i što ne mogu da shvate, glupi i tvrdoglavi ljudi obično kažu: „Tako nešto ne postoji”, „Nije to ništa”, „To ne postoji” ili „To je čisto sujeverje”. Neki koji veruju u Boga čak kažu: „Ja verujem u Boga, a ne u duhove” ili „Verujem u Boga, ali ne i u Sotonu. Sotona ne postoji!” Ovakvim izjavama oni navodno dokazuju svoju iskrenu veru u Boga, tako što kažu da veruju u Boga, ali ne i u aveti, zle duhove, zaposednutost, pa čak ni u postojanje duhovnog carstva. Zar takvi ljudi nisu bezvernici? (Jesu.) Oni ne prihvataju ove tradicionalne izreke koje pripadaju svetu nevernika, ali ni sujeverna objašnjenja tih pojava, kao ni bilo kakve činjenice u vezi tog sujeverja. Ali, to što oni ne veruju u te stvari ne znači da one ne postoje. Ovde se sada ne radi o tome da od tebe tražim da ne veruješ u te stvari, da bežiš od njih ili da ih poričeš. Umesto toga, želim da te naučim ispravnim mišljenjima i stanovištima prilikom suočavanja s tim stvarima, kako bi mogao da doneseš prave odluke i zauzmeš ispravan stav. To će biti tvoj istinski rast i to je ono u šta treba da uđeš. Zamisli, na primer, da neko sanja kako mu je opala kosa. Opadanje kose u snu takođe se smatra nepovoljnim. Bez obzira na odgovarajuća tumačenja i obistinjavanje snevanih događaja, ljudi, jednom rečju, za takve snove daju negativna objašnjenja i veruju da oni ukazuju na nešto ružno ili na nesreću koja će se uskoro dogoditi. Izuzimajući obične snove koji se ne dotiču značajnih stvari, za neke od pomenutih naročitih snova postoje određena tumačenja koja predskazuju određene događaje i pružaju ljudima određene uvide, upozorenja ili predviđanja, stavljajući im do znanja šta će se u budućnosti dešavati ili im pružajući određenu svest o tome, na osnovu čega ljudi znaju šta će se dogoditi, pa mogu da se mentalno pripreme za to. Bez obzira na to šta može da se desi, za vas je bitno da ne zauzmete stav da to izbegavate, odbacujete, da se branite ili opirete tome, pa čak ni da za rešavanje takvih situacija koristite ljudske metode. Kad se nađete u takvoj situaciji, treba da još spremnije stupite pred Boga i da od Njega zatražite da vas povede, kako biste prilikom suočavanja s nastupajućim događajima bili postojani u svom svedočenju i kako biste svoje postupke uskladili s Božjim namerama, umesto da te događaje odbacujete i opirete im se. To što od tebe tražim da ovako postupaš ne znači da moraš da se fokusiraš na te stvari; naprosto te podučavam stavu koji treba da usvojiš pri suočavanju s događajima koji će se neminovno desiti, kao i pristupu koji treba da primeniš da bi te događaje razrešio. To je ono što treba da razumeš. Mada se od tebe traži da se ne fokusiraš na te stvari, reci Mi, zar se one ne dešavaju u svakodnevnom životu? (Dešavaju se.) Ako kažeš da ne postoje, a one se onda zaista i dogode, možda ćeš ih ponovo razmotriti i pomisliti: „Oh, ne, moram da verujem u njih, jer su se zaista obistinile!” Ako se prethodno nisi pripremio i ako nemaš ispravan stav, kad se takve stvari dese, uhvatiće te nespremnog, bićeš nedovoljno pripremljen, nećeš umeti da se pomoliš Bogu ni da se suočiš s nastalom situacijom, nećeš imati iskrenu veru u Boga, niti ćeš se istinski pokoriti. Na kraju ćeš osećati jedino strah. Što budeš više strahovao, sve ćeš više gubiti Božje prisustvo; a kad izgubiš Božje prisustvo, pomoć ćeš moći da tražiš samo od drugih ljudi i razmišljaćeš o svakom zamislivom ljudskom metodu bekstva. Kad ne budeš mogao da pobegneš, poverovaćeš da Bog više nije neko u koga možeš da se uzdaš i kome možeš da veruješ, već da su jedino ljudi pouzdani. Stvari će nastaviti da se pogoršavaju; ne samo da više nećeš verovati da se radi o sujeverju, nego ćeš to posmatrati kao nešto strašno, kao situaciju koja se otela kontroli. Tada ćeš možda reći: „Nije ni čudo što nevernici i budisti, koji pale tamjan klanjajući se Budi, neprestano posećuju hramove, kade se tamjanom, mole za blagoslove, ispunjavaju zavete, jedu vegetarijansku hranu i pevaju budističke zapise. Ispostavlja se da to zaista deluje!” Ne samo što ćeš biti lišen istinske pokornosti i vere u Boga, nego će se u tebi još i razbuktati strah od zlih duhova i Sotone. Nakon toga, osetićeš obavezu da prema njima budeš u izvesnoj meri poslušan i reći ćeš: „Ne treba se šaliti s ovim zlim duhovima, za tebe nije dobro da ne veruješ u njih i moraš oko njih pažljivo da hodaš. Ne smeš da im iza leđa pričaš sve što ti padne na pamet: postoje određene zabrane. Sa ovim zlim duhovima nema šale!” Najednom ćeš shvatiti da u pozadini ovih događaja deluju sile koje ne pripadaju materijalnom svetu i koje nisi predvideo. Kad počneš da opažaš te stvari, srce će ti se ispuniti strahom i željom za izbegavanjem Boga, a tvoja vera u Boga počeće polako da jenjava. Prema tome, kada je reč o stvarima kao što su snovi o ispadanju zuba ili opadanju kose, prema njima treba da zauzmeš ispravan stav. Bez obzira na konkretna tumačenja ili predviđanja u vezi sa događajima koji su te zadesili, tvoje je da učiniš samo ovo: veruj da je sve u Božjim rukama i budi spreman da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima – to je stav koji treba da usvojiš prilikom suočavanja sa svim tim stvarima. To je pozicija koju treba da zauzmeš i svedočanstvo koje treba da pružiš kao neko ko sledi Boga, zar ne? (Tako je.) Veruj da se sve te stvari mogu desiti i da je sve u rukama Božjim; to je stav koji treba da podržiš.

Neki ljudi se drže tabua u vezi sa određenim brojevima ili s nekim posebnim danima. Primera radi, ljudi koji se dugi niz godina bave biznisom pridaju veliku važnost sticanju bogatstva, pa naročito vole i cene one brojeve koji imaju veze sa bogaćenjem, a uzdržavaju se od brojeva za koje veruju da će im doneti lošu sreću u poslovanju. Nekoj osobi su, na primer, cifre 6 i 8 naročito omiljene, na vratima radnje stoji joj kućni broj 168, a radnja se zove „Ji Lu Fa”, što znači „bogaćenje do kraja”, a na mandarinskom se izgovara slično brojevima 1, 6 i 8,^[b] koji se u kineskom folkloru smatraju srećnim. Sa druge strane, prema kineskoj tradiciji, brojevi 4 i 5 su baksuzni, jer 4 znači „smrt”, dok 5 znači „ništa”, „nedostatak” ili „praznina”, čime se implicira nemogućnost povraćaja početne investicije ili ostvarenja profita. Čak se i registarske oznake na kolima pojedinih Kineza sastoje isključivo od šestica, tako da, kad god ugledaš niz šestica, vrlo je verovatno da je taj broj povezan s nekim Kinezom. Ko će ga znati koliko su bogatstvo napabirčili zahvaljujući tolikim šesticama? Jednom su, na nekom parkingu, gotovo sva mesta bila zauzeta, izuzev onog sa brojem 64. Znate li zašto se niko nije parkirao na tom mestu? (Broj 64 može da označava smrt i smatra se nesrećnim.) Broj 64 označava pogibiju na putu. U to vreme, nisam znao zbog čega se niko ne parkira na tom mestu, ali sam kasnije shvatio, čuvši objašnjenje od nekih nevernika. Na mandarinskom, broj 6 zvuči kao „put”, dok broj 4 podseća na reč „smrt”, tako da broj 64 označava „smrt na putu”, pa zato ljudi ne parkiraju auto na tom mestu. Verujem da su tom mestu kasnije dodelili broj 68, što na mandarinskom otprilike zvuči kao „bogaćenje do kraja”. Ljudi su toliko opsednuti novcem da su na njega potpuno usredsređeni. Može li neki broj zaista išta da promeni? Kineske izreke o pomenutim brojevima uticale su čak i na strance. Kad smo razgledali neke kuće, agent za nekretnine nas je pitao: „Imate li bilo kakve tabue u vezi s nekim brojevima? Na primer, ako se neka kuća nalazi na broju 14, da li to smatrate lošim zbog četvorke?” Odgovorio sam: „Nikada nisam razmišljao o tome. Nisam znao za tu izreku.” Kazao je: „Mnogi Kinezi neće ni da pogledaju nekretninu ako se ona nalazi na broju koji u sebi sadrži cifru 4.” Rekao sam: „Nemamo nikakve tabue u vezi s brojevima. Nas interesuju isključivo položaj, lokacija, osvetljenost, ventilacija, struktura kuće, kvalitet gradnje i slične stvari. Kućni brojevi nas ne zanimaju i nemamo nikakve tabue.” Misliš li, dakle, da će se definitivno desiti nešto ružno ako nevernici imaju tabue u vezi s određenim brojevima? (Ne mora da znači.) Ne znamo kako stoji stvar i kakva su narodna verovanja u vezi sa konkretnim brojevima u drugim zemljama izvan Kine, poput Južne Koreje, Japana, Filipina i drugih država Jugoistočne Azije. Ukratko, narodi svih zemalja gaje određena verovanja u pogledu nekih konkretnih brojeva. Primera radi, Amerikanci su veoma nezainteresovani za broj 6. Zapadnjaci ne vole brojku 6 zbog nekakve religiozne kulture, jer se šestica u biblijskoj Knjizi Otkrivenja pominje u negativnom kontekstu. Tu je i broj 13, koji Zapadnjaci takođe ne vole. U mnogim liftovima ne postoji dugme za trinaesti sprat, zato što se veruje da taj broj donosi nesreću. S druge strane, Kinezi veruju da su 6 i 8 srećni brojevi. Koja je, dakle, izreka istinita? (Nijedna.) Da li je vama stalo do nekih konkretnih brojeva? Imate li i vi svoje srećne brojeve? (Nemamo.) E pa, dobro. Ljudi sa juga Kine naročito strogo vode računa o stvarima kao što su srećni i baksuzni brojevi, biranje pravog datuma za svaku vrstu posla ili poštovanje ograničenja u hrani tokom praznika – oni su u tom pogledu baš specifični. Sigurno je, međutim, da se ništa ne može objasniti brojevima. To što ljudi izbegavaju neke brojeve, povezano je u određenoj meri s njihovim verovanjima, uobraziljama, mišljenjima i predstavama. Sva su ta mišljenja i stanovišta glupa. Ako je i tebi porodica usadila takva mišljenja i stanovišta, treba da ih otpustiš i da prestaneš da veruješ u njih. Te ideje ne spadaju čak ni u sujeverje – one su i od toga apsurdnije – a sadržane su u smešnim i besmislenim izrekama onih pripadnika ljudskog društva koji su potpuno zaluđeni novcem.

Neki ljudi pridaju veliki značaj horoskopskim znacima, a to pitanje tiče se sujeverja. Danas čak i zapadnjaci govore o znacima horoskopa, pa nemojte misliti da za njih znaju samo žitelji Azije. Zapadnjaci takođe znaju za zeca, vola, pacova i konja. Kojih još znakova ima? Tu su još zmija, zmaj, petao i ovca, zar ne? Primera radi, preko predaka i roditelja prenosi se verovanje da su ljudi rođeni u znaku ovce osuđeni na propast. Ako si ovca u horoskopu, možda ovako razmišljaš: „Od rođenja sam osuđen na propast i stalno me neke nevolje prate. Imam lošeg partnera, neposlušnu decu, a ni u poslu mi ne cvetaju ruže. Nikako da me unaprede ili da mi barem daju neku povišicu. Baš nemam sreće. Ako se budem odlučio na još jedno dete, paziću da se ne rodi u godini ovce. Dovoljno je to što je jednom članu porodice život proklet jer se rodio u znaku ovce; ako bih izrodio još jednog sa tim horoskopskim znakom, bilo bi nas dvojica. Kako bismo živeli s takvim prokletstvom?” Razmotrivši to pitanje, pomislićeš: „Nipošto ne smem imati dete rođeno u znaku ovce. Koju onda godinu da odaberem? Godinu zmaja? Zmije? Tigra?” Da si se rodio u godini zmaja, da li bi to značilo da ti zaista jesi zmaj? Da li bi zaista mogao da postaneš car? Zar to nije besmislica? Da li biste želeli da pripadate tim horoskopskim znacima? Neki kažu: „Ljudi rođeni u godini zeca ne slažu se dobro s ljudima rođenim u godini petla. Ja sam zec u horoskopu, pa treba da izbegavam svaku interakciju s ljudima rođenim u znaku petla. Ne poklapaju nam se horoskopski znakovi, pa su nam i sudbine međusobno sukobljene. Roditelji mi kažu da takvi ljudi nisu pogodni za brak i da se ne bismo lepo slagali. Najbolje je svesti na minimum kontakte s takvim ljudima i kloniti se svake komunikacije s njima. Sudbine nam se sukobljavaju, i ja ne bih mogao da nadvladam tu osobu ako bismo živeli zajedno, što bi mi skratilo život, zar ne? Moram se držati podalje od takvih ljudi.” Očigledno je da su ovi ljudi pod uticajem pomenutih izreka. Zar to nije glupo? (Jeste.) Ukratko, može li na tvoju sudbinu zaista da utiče to što se ona sukobljava sa sudbinom osobe rođene u nekom konkretnom horoskopskom znaku? Hoće li te to skrenuti sa ispravnog životnog puta? (Neće.) Pojedini ljudi voljni su da rade, sarađuju, pa čak i da žive isključivo sa osobama sa čijim su horoskopskim znakom kompatibilni. Na njih podsvesno i duboko utiču sve te izreke nasleđene od roditelja i predaka, koje definitivno imaju svoje mesto u njihovim srcima. Narodi Istoka vode računa o znakovima zodijaka, dok je zapadnjacima više stalo do astroloških znakova. U poslednje vreme, doduše, neki istočnjaci koji prate modu takođe počinju da pričaju o astrološkim znakovima, kao što su škorpija, vaga, strelac, i tako dalje. Primera radi, osoba rođena u znaku strelca poznaje odlike svoje ličnosti i zna da se dobro slaže s ljudima određenog astrološkog znaka. Kad upozna nekoga ko je rođen u tom znaku, ona je spremna da s njim komunicira, misli da je sjajan i ima dobar utisak o njemu. Takve osobe su takođe pod uticajem tradicija kojima ih je uslovila porodica. Bilo da se radi o horoskopskim znacima Istoka ili o zapadnjačkoj astrologiji, bilo da faktički postoje sukobi sudbina ili kompatibilnost znakova i bez obzira da li sve to ima ikakav uticaj na tebe, ti treba da razumeš kakvo stanovište prema svemu tome moraš da zauzmeš. Šta tačno treba da razumeš? Datum rođenja neke osobe, decenija u kojoj je rođena, kao i mesec i tačno vreme njenog rođenja – sve se to odnosi na sudbinu te osobe. Bez obzira na to što ti gatare ili oni koji čitaju crte lica govore o tvojoj sudbini i tvom astrološkom znaku, bez obzira da li tvrde da je tvoj horoskopski znak dobar ili nije i ma koliko toga da pogode – pa šta? Šta se time objašnjava? Zar se time još više ne dokazuje da je Bog već uredio tvoju sudbinu? (Dokazuje se.) Kakav će ti biti brak, gde ćeš živeti, kakvim ćeš ljudima biti okružen, u kolikom ćeš materijalnom bogatstvu uživati u životu, da li ćeš biti bogat ili siromašan, koliku ćeš patnju trpeti, koliko ćeš dece imati i kakvo će ti biti finansijsko stanje – sve je to unapred određeno. Bilo da u to veruješ ili ne veruješ, bilo da su ti gatare to dobro izračunale ili nisu, na kraju će izaći na isto. Je li važno znati te stvari? Neki ljudi su naročito željni tog saznanja: „Kakva će me sudbina snaći u budućnosti? Hoću li biti bogat ili siromašan? Da li ću upoznati ljude od kojih mogu imati koristi? Ima li ljudi čije će se sudbine sukobljavati s mojom? Hoću li se u životu susretati s ljudima koji su mi potpuno suprotni? Sa koliko godina ću umreti? Da li ću umreti od bolesti, iscrpljenosti, gladi ili žeđi? Kakva će mi biti smrt? Da li će biti bolna ili sramotna?” Je li korisno znati te stvari? (Nije.) Ukratko, ti u vezi s tim moraš biti siguran samo u jednu stvar: sve je odredio Bog. Bez obzira na tvoj horoskopski ili astrološki znak i bez obzira na datum i vreme tvog rođenja, sve je unapred odredio Bog. A pošto je sve unapred određeno, to ujedno znači da je napredak i bogatstvo koje ćeš u životu iskusiti, kao i okruženje u kojem ćeš živeti, Bog odredio još pre nego što si se i rodio. Stoga ovim stvarima ne treba da prilaziš sa sujeverjem, niti iz perspektive svetovnih ljudi, ne treba da usvajaš određene metode kako bi izbegavao nesrećne trenutke, niti da preduzimaš određene mere kako bi srećne momente očuvao i sačuvao. To nije način na koji treba da se odnosiš prema sudbini. Ako ti je, na primer, suđeno da se u određenom dobu razboliš od neke teške bolesti, šta ćeš uraditi ako ti neko ko čita crte lica sve to predoči na osnovu horoskopskog znaka, astrološkog znaka ili datuma rođenja? Hoćeš li se uplašiti ili ćeš pokušati da iznađeš neki način da rešiš to pitanje? (Pustiću da priroda učini svoje i pokoriću se Božjoj orkestraciji.) To je stav koji ljudi treba da usvoje. Ma šta ti bilo ili ne bilo suđeno, sve je to Bog unapred odredio. Svidelo se to tebi ili ne, bilo da si spreman da to prihvatiš ili nisi, bilo da možeš ili da ne možeš s tim da se suočiš, u svakom slučaju, Bog je sve to unapred odredio. Stav koji treba da podržiš jeste da sve te činjenice prihvatiš kao stvoreno biće. Bez obzira da li se to dogodilo ili nije i bez obzira jesi li spreman da se s tim suočiš, treba to da prihvatiš i da se s tim suočiš kao stvoreno biće, umesto da se upireš ili da od drugih tražiš savete u vezi sa stvarima kao što su astrologija, horoskopski znaci ili čitanje crta lica, ili da istražuješ razne resurse da bi saznao šta će ti se ubuduće dešavati i da bi sve to što je moguće pre izbegao. Pogrešno je da se s takvim stavom odnosiš prema sudbini i životu koji je Bog za tebe uredio. Neke ljude roditelji vode kod gatare, koja im onda kaže: „Prema tvom astrološkom znaku, kao i prema tvom znaku u kineskom horoskopu i datumu rođenja, ne smeš da dozvoliš da ti u život uđe vatra.” Kad to čuju, ovi ljudi će poverovati u te reči i upamtiće ih, pa će one kasnije postati normalna zabrana u njihovom svakodnevnom životu. Primera radi, ako ime neke osobe sadrži u sebi znak za „vatru”, oni s tom osobom neće komunicirati, a čak i ako to učine, neće se s njom sprijateljiti, niti ulaziti u bilo kakve bliske kontakte. Oni će se te osobe plašiti i izbegavaće je. Recimo, ako je ime neke osobe Li Can, oni će njeno ime prevrtati po glavi, misleći: „Znak ’Can’ sadrži u sebi koren reči ’vatra’ i koren reči ’planina’. To nije dobro, baš zbog tog korena reči ’vatra’ u imenu, pa zato ne smem da komuniciram s ovom osobom – moram se držati podalje od nje.” Oni će ubuduće zazirati od svake interakcije s tom osobom. Kod kuće će, koliko god mogu, izbegavati sve poslove oko šporeta, neće prisustvovati večerama uz sveće, neće se okupljati oko logorske vatre, niti će odlaziti u kuće opremljene kaminom, jer je sve to povezano s vatrom. Ako požele da negde otputuju, pa saznaju da u tom mestu postoji aktivan vulkan, odustaće od putovanja. Kad krenu da šire jevanđelje, najpre moraju da se raspitaju za ime i prezime osobe s kojom žele da podele jevanđelje i da se uvere da u njima nema znakova koji simbolizuju „vatru”. Ako se, međutim, ispostavi da se radi o nekom kovaču koji gvožđe kuje kod svoje kuće, ni za živu glavu neće otići k njemu. Mada u svojoj svesti veruju da je sve u Božjim rukama i mada znaju da ne treba da se plaše, čim se susretnu s nekom zabranom, oni postaju zabrinuti i uplašeni i ne usuđuju se da prekrše tabu. Stalno strahuju da će se desiti neka nezgoda ili katastrofa, koje ne bi mogli da podnesu. Takvi ljudi nemaju istinsku veru u Boga. U svim drugim aspektima mogu da budu poslušni, da podnose teškoće i da plaćaju cenu, ali ove stvari jednostavno ne mogu da tolerišu. Na primer, ako im neko kaže: „Celog života ne smeš da pređeš ni preko jednog mosta. Ako se zaputiš preko nekog mosta, desiće ti se nezgoda. Ako pak pređeš preko nekoliko mostova, bićeš u još većoj opasnosti i život će ti visiti o koncu”, oni će te reči upamtiti, pa će ubuduće, kad god krenu na posao, da se nađu s prijateljem, pa čak i da bi prisustvovali nekom skupu, strogo izbegavati mostove i koristiće prečice, plašeći se da ne prekrše tabu. Iako možda ne veruju da će zbog toga tek tako umreti, činjenica je da ih te stvari muče. S vremena na vreme, moraće da pređu preko nekog mosta, jer neće imati drugog izbora, ali će odmah nakon toga reći sebi: „Verujem da je sve u Božjim rukama. Ako Bog ne dopusti da umrem, neću umreti.” Pa ipak, u srcu ih i dalje muči ona izreka, koje nikako ne mogu da se otresu. Neki ljudi kažu da se voda suprotstavlja njihovoj sudbini, pa se stoga drže podalje od bunara i potoka. Odbijali su da prisustvuju okupljanjima kod neke sestre koja je u svom dvorištu imala bazen, pa su odlučili da promene domaćina, ali su i kod njega prestali da idu čim su saznali da u kući drži akvarijum s ribicama. Ni po koju cenu ne bi otišli nigde gde ima vode, niti bi prst umočili u vodu, bilo da je stajaća ili tekuća. Sve te apsurdne izreke iz svakodnevnog života, stečene uslovljavanjem od strane porodice, tiču se tradicionalne kulture i sujeverja. U izvesnoj meri, te izreke utiču na gledišta ljudi po određenim pitanjima, kao i na njihove svakodnevne navike i način života. Time se, u određenoj meri, sputavaju ljudske misli i kontrolišu njihova načela i ispravni metodi rada.

Neki ljudi kažu: „Ako ove tradicije i sujeverja pripadaju nekim tradicionalnim mišljenjima i sujeverjima izvan hrišćanstva, treba da ih kritikujemo i da ih otpustimo. Ali, kada je reč o određenim mišljenjima, stanovištima, tradicijama ili sujeverjima ortodoksnih religija, zar ne bi trebalo da ljudi i njih otpuste? Zar ih ne treba smatrati praznikom ili životnim stilom, kojih treba da se sećamo i da ih podržavamo u svakodnevnom životu?” (Ne, već i jedne i druge treba da otpustimo, jer ne potiču od Boga.) Primera radi, najveći praznik koji nam dolazi iz hrišćanstva je Božić – znate li nešto o tome? Danas se u nekim velikim gradovima Istoka takođe slavi Božić, planiraju se Božićne zabave i proslavlja Badnje veče. Pored Božića, tu su još Uskrs i Pasha, koji takođe spadaju u važne verske praznike. Za neke praznike jede se ćureće meso i roštilj, dok se tokom nekih drugih konzumiraju crveno-beli šećerni štapići, koji simbolizuju dragocenu krv Gospoda Isusa, prolivenu zarad žrtve za ljudske grehe, što ih čini svetim. Crvena boja predstavlja dragocenu krv Gospoda Isusa, dok bela predstavlja svetost, pa ljudi jedu takve bombone. Postoji, takođe, tradicija da se tokom Uskrsa jedu uskršnja jaja. Svi su ti praznici povezani sa hrišćanstvom. Postoje i određene hrišćanske ikone, poput ikona s likom Marije, Isusa i krsta. Sve te stvari razvile su se iz hrišćanstva i, po Mom mišljenju, takođe predstavljaju neku vrstu tradicije. Iza svih tih tradicija, međutim, mora da stoje neka sujeverja. Ukratko, bez obzira na sadržaj tih sujevernih izreka, dokle god se one ne dotiču istine, puta kojim ljudi idu ili Božjih zahteva prema stvorenim bićima, dotle te izreke nemaju nikakve veze s onim u šta vi sada treba da uđete, pa treba da ih otpustite. Mada ih ne treba smatrati svetim i neprikosnovenim, ne treba ih, naravno, ni prezirati – dovoljno je da se prema njima odnosite korektno. Imaju li ti praznici ikakve veze s nama? (Ne.) Oni s nama nemaju nikakve veze. Jednom Me je neki stranac pitao: „Slavite li vi Božić?” Rekoh mu: „Ne.” „Da li onda slavite kinesku Novu godinu? Prolećni festival?” Opet mu rekoh: „Ne.” „Pa koje onda praznike slavite?” Kazao sam: „Nemamo mi nikakve praznike. Nama je svaki dan isti. Svakoga dana jedemo sve što poželimo, a ne samo za praznike. Ne poštujem nikakve tradicije.” Pitao je: „Zašto?” Odgovorio sam: „Nema nikakvog posebnog razloga. Naš način života je veoma slobodan, bez ikakvih ograničenja. Ne vodimo računa o formalnostima, već jednostavno poštujemo pravila, jedemo, odmaramo se, radimo i krećemo se po meri i vremenu koji su nam dati od Boga, prirodno i slobodno, bez ikakvih formalnosti.” Naravno, kada je reč o krstu, kao predmetu od posebnog verskog značaja, neki ljudi smatraju da se radi o nečemu svetom. Da li se krst odlikuje svetošću? Može li se on nazvati svetim predmetom? Da li je sveta Marijina slika? (Ne, ona nije sveta.) Je li sveta Isusova slika? Prilično se ustežete oko odgovora na ovo pitanje. Zašto Isusova slika nije sveta? Zato što su je naslikali ljudi, zato što ne odslikava istinski lik Božji i zato što nema nikakve veze s Bogom. To je samo slika. Da ni ne pominjemo Marijinu sliku. Niko ne zna kako Isus zapravo izgleda i ljudi Ga slikaju samo onako, naslepo, a onda od tebe traže da se klanjaš pred završenom slikom. Zar ne bi bilo glupo da se tome klanjaš? Bog je Onaj kome treba da se klanjaš. Ne treba praviti predstavu od klanjanja nekom idolu, portretu ili slici; vera ne podrazumeva klanjanje pred bilo kakvim predmetima. Treba da se klanjaš Bogu i da Mu se u svom srcu diviš. Ljudi treba da padnu ničice pred rečima Božjim i pred Njegovom stvarnom ličnošću, a ne pred krstom, ni pred ikonama Marije ili Isusa, jer sve su to samo idoli. Krst je samo simbol drugog koraka Božjeg dela. On nema nikakve veze s Božjom naravi, suštinom, niti s Njegovim zahtevima prema ljudskom rodu. Krst ne predstavlja lik Božji, a kamoli Njegovu suštinu. Stoga nošenje krsta ne predstavlja tvoj strah od Boga, niti je krst amajlija koja može da te zaštiti. Ja nikada nisam predstavljao krst. U Mojoj kući nema nijednog simbola u obliku krsta, kao ni drugih sličnih stvari. Dakle, kada je reč o proslavi Božića i Uskrsa, ljudi mogu vrlo lako da otpuste te stvari, ali ako to podrazumeva i neke religijske aspekte, poput krsta ili ikona sa likom Marije i Isusa, pa čak i Biblije, oni će, kada im kažete da odbace krst ili ikone Marije i Isusa, pomisliti: „Oh, to je veliko nepoštovanje, strašno nepoštovanje. Brzo traži oprost od Boga, zamoli Ga da ti oprosti…” Ljudi misle da će zbog toga snositi posledice. Ti, naravno, ne moraš namerno da uništavaš te predmete, kao što prema njima ne moraš ni da iskazuješ nikakvo poštovanje. To su samo predmeti koji nemaju nikakve veze s Božjom suštinom, ni sa Njegovim identitetom. To je nešto što bi trebalo da znaš. Svakako, kada je reč o božićnim i uskršnjim praznicima koje su ljudi odredili, oni takođe nemaju ničeg zajedničkog s Božjim identitetom i suštinom, s Njegovim delom, kao ni s onim što On od ljudi zahteva. Čak i da proslaviš stotinu ili deset hiljada Božića i ma koliko života da posvetiš proslavljanju Božića ili Uskrsa, ništa od toga ne može da zameni razumevanje istine. Ne moraš da se diviš tim stvarima, niti da govoriš: „Moram da otputujem na Zapad. Na Zapadu ću moći da proslavim Božić. Božić je sveti praznik. Božić je dan sećanja na Božje delo. To je takođe dan koji treba da se obeleži. Na taj dan treba da budemo svečani. Uskrs je dan koji još više privlači svačiju pažnju. Tog dana se obeležava uskrsnuće ovaploćenog Boga iz mrtvih. Na taj dan treba svi zajedno da se radujemo, da slavimo, da jedni drugima čestitamo i da ga doveka obeležavamo.” Sve su to ljudske uobrazilje, koje Bogu uopšte nisu potrebne. Ako bi Bogu bilo potrebno da ljudi obeležavaju te dane, On bi ti saopštio tačnu godinu, mesec, dan, čas, minut i sekund njihovog obeležavanja. A pošto ti nije rekao tačnu godinu, mesec i dan, to ti govori da Bog ne traži od ljudi da te dane obeležavaju. Ako ih, uprkos tome, budeš obeležavao, prekršićeš Božja ograničenja, što se Njemu neće dopasti. Iako se Bogu to ne dopada, ti i dalje insistiraš na tome, a pritom još tvrdiš kako se klanjaš Bogu. Stoga će Bog osećati još veću odvratnost prema tebi, što znači da ti zaslužuješ da umreš. Razumeš li? (Razumem.) Ako i dalje želiš da proslavljaš te praznike, Bog neće obraćati pažnju na tebe, a ti ćeš pre ili kasnije platiti cenu i snosićeš odgovornost zbog svojih pogrešnih postupaka. Stoga ti kažem da je za tebe važnije da istinski razumeš jednu jedinu Božju reč i da slediš Njegove reči, nego da po ko zna koliko puta padaš ničice i da saginješ glavu pred krstom. Ma koliko često da to činiš, potpuno je beskorisno i ne znači da slediš Božji put, da prihvataš Njegove reči, niti da radiš u skladu s načelima koje On zahteva. Bog to neće upamtiti. Prema tome, ukoliko krst smatraš naročito svetim predmetom, od danas pa ubuduće treba da otpustiš to mišljenje i stanovište, te da iz dubine svog srca odbaciš toliko voljeni krst. On ne predstavlja Boga, a time što ga obožavaš ne dokazuješ da si pobožan. To što krst čuvaš kao dragocenost, paziš na njega ili ga čak po čitav dan nosiš na ramenima, ne znači da se klanjaš Bogu. Krst je samo alat koji je upotrebljen u jednom koraku Božjeg dela i koji nema nikakve veze s Božjom suštinom, naravi ili identitetom. Ako uporno insistiraš na obožavanju krsta kao da se radi o Bogu, to je ono što Bog prezire. Ne samo da te se Bog neće sećati, nego će te se gnušati i odbaciće te. Ako ti i dalje insistiraš i kažeš: „Neću da Te slušam. U mojim očima, krst je nešto sveto i neprikosnoveno. Ne verujem Ti i ne prihvatam Tvoje reči da je krst nevažan i da ne predstavlja Boga”, onda čini šta ti je volja, pa ćeš videti šta će te naposletku snaći. Bog je još davnih dana sišao sa krsta. Krst je najdiskretniji alat koji je korišćen u jednom od koraka Božjeg dela. To je samo običan predmet koji u Božjim očima nema nikakvu vrednost zbog koje bi ga trebalo čuvati. Naravno, tebi uopšte nije potrebno da ga ceniš i voliš, pa čak ni da mu se diviš, niti da ga poštuješ. Sve je to nepotrebno. Biblija se takođe visoko ceni u ljudskim srcima. Mada ljudi danas više ne čitaju Bibliju, ona u njihovim srcima itekako ima svoje mesto. Oni još uvek ne mogu u celosti da otpuste svoja gledišta o Bibliji, koja su im preneli porodica i preci. Na primer, ako ponekad odložiš Bibliju u stranu, možda ćeš pomisliti: „Oh, šta ja to radim? Pa to je Biblija. Ljudi bi trebalo da je cene! Biblija je sveta i prema njoj se ne treba odnositi ravnodušno, kao prema nekoj običnoj knjizi. Toliko se prašine nakupilo na njoj, a nikome ne pada na pamet da je očisti. Korice su joj savijene po ćoškovima, a niko ih ne ispravlja.” Ljudi treba da otpuste ovakvo mišljenje i stanovište da se prema Bibliji treba odnositi kao prema nečemu svetom i neprikosnovenom.

Porodične tradicije i sujeverja o kojima smo maločas razgovarali, kao i razna mišljenja, stanovišta i načini života u vezi sa religijom, te razni predmeti na koje ljudi gledaju sa sujeverjem, cene ih i dive im se, sve to ljudima usađuje neke pogrešne načine života, mišljenja i stanovišta, neosetno ih navodeći na stranputicu u pogledu života, izdržavanja i opstanka. U svakodnevnom životu, ljudi će zbog tog skretanja u stranu nesvesno biti prekinuti u svojim nastojanjima da prihvate ispravne stvari, pozitivne misli i pozitivna dešavanja, pa će početi da se ponašaju glupo i nerazumno kao deca. Upravo zbog toga, neophodno je da svaki pojedinac o tim stvarima ima ispravan stav, pravilno mišljenje i stanovište. Ako se nešto tiče istine i usklađeno je s njom, ti to moraš da prihvatiš, moraš to da primenjuješ i da se tome pokoriš kao načelu koje treba da slediš zarad vlastitog života i opstanka. Ukoliko se, pak, ta stvar ne tiče istine, već se samo radi o tradiciji, sujeverju ili nečemu što potiče iz religije, onda treba to da otpustiš. Konačno, tema o kojoj smo danas razgovarali ima jednu specifičnost: kada se radi o tradicijama, sujeverjima i religiji, bez obzira na to da li ti te stvari priznaješ ili ne, da li si ih na svojoj koži iskusio i u kolikoj ih meri shvataš – jednom rečju, u okviru tradicije i sujeverja ima određenih izreka koje objektivno, faktički postoje i koje na određenom nivou utiču na svakodnevni život svih ljudi i ometaju ga. Kako bi, dakle, trebalo posmatrati ovo pitanje? Neki kažu: „Moraš u to da veruješ. Ako ne poštuješ ono što se tim izrekama kaže, suočićeš se s posledicama – a šta ćeš onda da radiš?” Znate li koja je najveća razlika između vernika i bezvernika? (Najveća razlika je u tome što vernici veruju da je sve u Božjim rukama, dok bezvernici uporno pokušavaju da sami promene svoju sudbinu.) Još jedna razlika ogleda se u tome da vernici imaju Božje prisustvo i zaštitu, te na njih neće uticati razne sujeverne pojave iz stvarnog života. S druge strane, nevernicima u svakodnevnom životu upravljaju razni nečisti demoni i zli duhovi, zato što Bog ne štiti bezvernike i zato što oni ne veruju u Njegovu zaštitu, kao ni u Njegovu suverenost. Stoga oni moraju da vode računa o tabuima u svemu što rade. A odakle potiču ti tabui? Da li potiču od Boga? (Ne potiču.) Zašto nevernici moraju da se uzdržavaju od tih stvari? Kako znaju da od njih treba da se uzdržavaju? Oni to znaju zbog toga što su neki ljudi te stvari već doživeli, te tako stekli određena iskustva i izvukli pouke iz njih, a zatim sve to preneli ostalim ljudima. Ta iskustva i pouke se onda šire unaokolo, stvarajući među ljudima neku vrstu trenda, da bi zatim svi počeli da žive i da se ponašaju u skladu s tim. Kako je taj trend nastao? Ako ne poštuješ pravila koja su postavili zli duhovi i nečisti demoni, oni će te ometati, prekidati i remetiti tvoj normalan život, tako da ćeš na kraju biti prinuđen da poveruješ u postojanje tih tabua, jer ćeš snositi posledice ako ih prekršiš. Ljudi su, tokom svog svakodnevnog života, hiljadama godina akumulirali ta iskustva, prenosili ih s kolena na koleno, da bi naposletku shvatili da postoji neka nevidljiva sila koja iz pozadine upravlja njima i koju moraju da slušaju. Na primer, ako za kinesku Novu godinu ne bacaš petarde, posao ti tokom čitave godine neće ići od ruke. Drugi primer je da će ti cele naredne godine sve ići glatko ako za Novu godinu upališ prvi mirisni štapić. Ovakva iskustva govore ljudima da moraju da veruju u sva ta sujeverja i izreke koje potiču iz narodne kulture, tako da ljudi iz generacije u generaciju žive na ovaj način. Šta te pojave govore ljudima? Govore im da se sve ove zabrane i tabui zasnivaju na životnim iskustvima koja su ljudi vremenom prikupili, kao i da sve te stvari ljudi jednostavno moraju da rade, zato što postoje određene nevidljive sile koje iz pozadine upravljaju svime. Na kraju, ljudi počinju da poštuju ta pravila, prenoseći ih s kolena na koleno. Oni koji ne veruju u Boga moraju da poštuju ova sujeverja i tradicije kako bi mogli relativno nesmetano da žive unutar svojih društvenih grupa. Sve što traže u životu jeste mir, spokoj i radost. Zašto onda te tradicije i sujeverja ne moraju da poštuju ljudi koji veruju u Boga? (Zato što njih čuva Bog.) Čuva ih Bog. Ljudi koji u Boga veruju slede Boga, a On ih dovodi u Svoje prisustvo i u Svoju kuću. Bez Božje dozvole, Sotona ne sme da ti naudi. Čak i ako ne poštuješ njegova pravila, neće se usuditi ni prstom da te dotakne. S druge strane, Sotona može po volji da manipuliše ljudima koji u Boga ne veruju i koji Ga ne slede. Sotona ljudima manipuliše tako što smišlja razne izreke i čudnovata pravila koja treba da slediš. Ako ih ne slediš, on će te kazniti. Primera radi, zar nećeš snositi posledice ako se 23. dana dvanaestog meseca po lunarnom kalendaru ne budeš klanjao kuhinjskom bogu? (Hoću.) Nepoštovanje tog rituala nosi sa sobom određene posledice, pa ga nevernici ni za živu glavu ne bi preskočili. Pored toga, oni na taj dan jedu štapiće od susama, kako bi kuhinjskom bogu zapušili usta i sprečili ga da ih cinkari na nebu. Kako su nastala ova pravila i sujeverne izreke? Tako što Sotona radi neke stvari, koje se zatim prenose putem usmenog predanja. U osnovi, one potiču od Sotone i raznih nečistih demona, zlih duhova i demonskih vođa. Oni postavljaju ta pravila, pa zatim upravljaju ljudima uz pomoć tih sujevernih izreka i pravila, primoravajući ljude da ih slušaju. Ako ih ne slušaš, oni te žestoko napadaju i kažnjavaju. Neki ljudi ne veruju u te sujeverne izreke, pa su im kuće večito u neredu. Kad odu u neki budistički hram da im proreknu sudbinu, prorok im kaže: „Pobogu, prekršio si taj i taj tabu. Moraš da razbiješ zemlju ispod kuće, da popraviš dimnjak, da promeniš nameštaj u kući i da na dovratak staviš amajliju. Tada ovi demončići neće smeti da se motaju unaokolo.” Veći demon je zapravo potčinio malog, pa ti mali demon neće više dosađivati. Na taj način, živećeš znatno spokojnije. Ta osoba isprva nije verovala u to, ali sada, kad se i sama uverila, kaže: „Vidi ti to, zaista mi je demončić zadavao toliku glavobolju!” Toj osobi ne preostaje ništa drugo nego da u to poveruje. Ljudi koji ne veruju u Boga i koji pokušavaju da žive i da opstanu u ovom svetu, potpuno su pod kontrolom zlikovaca, lišeni svakog prava i prostora da samostalno odlučuju – stoga oni naprosto moraju da veruju. Sa druge strane, ako se ti, verujući u Boga, i dalje uporno pridržavaš ovih sujevernih i tradicionalnih mišljenja, stanovišta ili religijskih stvari, ako proslavljaš njihove praznike, veruješ u njihove izreke i nastavljaš njihove tradicije, način života i stavove prema životu, te ako ove izreke za tebe predstavljaju izvor životne radosti, onda ti zapravo nekakvim nemuštim jezikom saopštavaš Bogu: „Ne verujem u Tvoje orkestracije i ne prihvatam ih”, dok istovremeno zlim duhovima, nečistim demonima i Sotoni istim tim jezikom govoriš: „Dođite, verujem u vaše izreke i spreman sam da s vama sarađujem”. Jer, što se tiče raznih stavova koje podržavaš, kao i tvojih mišljenja, stanovišta i praktičnih postupaka, ti ne prihvataš istinu, već se radije usklađuješ s mišljenjima i stanovištima zlih duhova, nečistih demona i Sotone, a svojim ponašanjem i delovanjem sprovodiš njihova mišljenja i stanovišta, što znači da živiš pod njihovom vlašću. Kad već svojevoljno živiš pod njihovom vlašću, spremaš knedle pred put i jedeš nudle po povratku kući, a za kinesku Novu godinu moraš da jedeš ribu i kolače od pirinča, onda naprosto nastavi da se slažeš sa njima. Ne moraš da veruješ u Boga, niti moraš da proklamuješ svoju veru. Na svakom mestu i po svakom pitanju, ti posmatraš ljude i stvari, ponašaš se i deluješ, živiš i opstaješ u skladu s načinom života, mišljenjima i stanovištima koje ti je Sotona usadio ili u skladu s religijskim predstavama, a to što radiš nema nikakve veze s onim čemu te je Bog učio, niti ima ičeg zajedničkog sa istinom. To znači da si pravi sledbenik Sotone. Budući da svim srcem slediš Sotonu, zbog čega si još uvek ovde? Zašto i dalje slušaš ovu propoved? Zar time ne učestvuješ u obmani? Zar to nije bogohulno? Pošto si toliko opsednut tradicijama, sujeverjem i religijskim predstavama koje ti je Sotona usadio, pošto si se upleo u njih i još uvek održavaš dugotrajne veze s njima, ti više ne treba da veruješ u Boga. Treba da boraviš u budističkom hramu, da pališ tamjan, metanišeš, vučeš slamku i recituješ svete spise. Ne treba da ostaneš u Božjoj kući, jer nisi dostojan da slušaš Božje reči, niti da od Boga primaš smernice. Prema tome, pošto tvrdiš da si Božji sledbenik, treba da otpustiš sve te porodične tradicije, sujeverja i religijske predstave. Ovo se odnosi i na tvoje osnovne životne navike: ako u njima ima makar malo tradicije i sujeverja, ne treba da ih se pridržavaš i treba da ih otpustiš. Ono čega se Bog najviše gnuša jesu tradicija, praznični dani, običaji i neka životna pravila koja potiču iz narodne kulture i porodice, a zasnivaju se na određenim tumačenjima. Neki ljudi, na primer, kad zidaju kuću, obavezno stavljaju ogledalo na dovratak, jer time navodno odvraćaju zle duhove. Kažeš da veruješ u Boga, a ipak se i dalje plašiš demona? Ako veruješ u Boga, kako to da te demoni još uvek tako lako šikaniraju? Da li ti zaista istinski veruješ u Boga? Ako neko dete za kinesku Novu godinu izgovori nešto što donosi nesreću, poput: „ako umrem” ili „ako mi umre majka”, ono odmah zatim kaže „Pu, pu, pu. Reči deteta ne mogu da prekrše tabu, ne mogu da prekrše tabu.” Ono je, dakle, nasmrt uplašeno, jer strahuje da će se njegove reči obistiniti. A čega se ti plašiš? Čak i ako se tvoja strahovanja obistine, zar ne možeš da prihvatiš tu realnost? Možeš li da joj se odupreš? Zar ne bi trebalo da je prihvatiš od Boga? Sa Bogom nema nikakvih tabua, već samo stvari koje su usklađene ili nisu usklađene sa istinom. Kao neko ko veruje u Boga, ne treba da poštuješ nikakve tabue, već prema tim stvarima treba da se odnosiš u skladu s Božjim rečima i sa istina-načelima.

Danas u zajedništvu razgovaramo o načinima na koje porodice uslovljavaju ljude tradicijama, sujeverjima i religijom. Iako o tim pitanjima možda ne znamo mnogo, dovoljno je da kroz ove naše razgovore shvatiš kakvog stava treba da se držiš i kako da tim pitanjima prilaziš u skladu s Božjim rečima i sa načelima. U najmanju ruku, praksa koje treba da se držiš jeste da sve stvari koje se tiču ovih pitanja treba da otpustiš, umesto da ih čuvaš u srcu i da ih sprovodiš kao svoj normalan način života. Ono što najviše treba da radiš jeste da te stvari otpustiš, kako te one ne bi ometale ni sputavale. Ne treba da na osnovu njih sudiš o svom životu i smrti, sreći i nesreći, a pogotovo ne treba da se na osnovu njih suočavaš, niti da biraš svoj put u budućnost. Ako ti crna mačka pređe put kad izađeš napolje, a ti se zapitaš: „Hoće li mi današnji dan biti srećan? Ili će mi se desiti nešto ružno?”, kakvo je onda to stanovište? (Nije ispravno.) Šta može mačka da ti uradi? Mada s tim u vezi postoje sujeverne izreke, one nemaju nikakve veze s tobom, pa zato nema ni potrebe da se plašiš. Nemoj se plašiti ni crnog tigra, a kamoli crne mačke. Sve je u Božjim rukama i stoga ne treba da se plašiš Sotone ni zlih duhova, a crnu mačku da i ne pominjemo. Ako u tvom srcu nema tabua, ako samo stremiš ka istini i veruješ da je sve u Božjim rukama, onda nema razloga da brineš, čak i ako postoje određene izreke o tome ili ako ti to može doneti nesreću. Zamisli, na primer, da jednoga dana iznenada začuješ huk sove kraj svog uzglavlja. U kineskom folkloru postoji izreka koja kaže: „Nemoj da se plašiš huka sove, plaši se sovinog smeha.” Ta sova, dakle, istovremeno huče i smeje se, što te nasmrt prepada i izaziva nemir u tvom srcu. Ali, razmisli na trenutak: „Desiće se ono što je suđeno da se desi, a Bog neće dozvoliti da se desi ono što nije suđeno. Ja sam, kao i sve ostalo, u Božjim rukama. Ne plašim se i na mene to ne utiče. Živeću onako kako treba da živim, stremiću ka istini, primenjivaću reči Božje i pokoravaću se svim Božjim orkestracijama. To se nikada neće promeniti!” Kad ništa ne može da te ometa, to je onda ispravno. Ako jednoga dana usniš ružan san, u kojem ti poispadaju svi zubi, opadne ti kosa, razbiješ činiju i vidiš sebe kao mrtvaca, odnosno ako ti se sve moguće ružne stvari dese istovremeno u jednom jedinom snu, pri čemu nijedna od njih nije za tebe dobar znak – kako ćeš reagovati? Da li ćeš biti potišten? Da li ćeš se uznemiriti? Da li će to uticati na tebe? U prošlosti, možda bi zbog toga bio uznemiren mesec ili dva, pa se naposletku ništa ne bi desilo, a ti bi konačno mogao da odahneš. Sada, međutim, to bi te tek neznatno omelo, ali bi ti se srce ubrzo zatim smirilo, čim bi pomislio na to da je sve u Božjim rukama. Ti pred Boga stupaš sa pokornim stavom i to je ispravno. Čak i ako svi ti loši predznaci zaista dovedu do nečeg lošeg, postoji način da se to razreši. Kako se to može razrešiti? Zar i ružne stvari takođe nisu u Božjim rukama? Bez Božjeg dopuštenja, Sotona i đavoli ne bi mogli ni dlaku s glave da ti otkinu. Oni pogotovo nemaju pravo da odlučuju o stvarima koje se tiču života i smrti. Bez Božjeg dopuštenja, neće se dogoditi ni velike ni male stvari. Prema tome, ma šta ružno da ti se desi neke noći u snu i ma koliko neobičan osećaj da ti se javi u telu, nemoj zbog toga da brineš, niti da se osećaš nelagodno, a pogotovo ne razmišljaj kako da to izbegneš, odbaciš ili da se tome odupreš. Ne pokušavaj da koristiš ljudske metode, kao što su vudu-lutke, držanje seansi, izvlačenje slamke, gatanje, niti da na internetu tražiš informacije o tome kako da izbegneš ove rizike. Nema potrebe da išta od toga radiš. Moguće je da tvoj san ukazuje na to da će se se desiti nešto ružno, kao na primer da ćeš bankrotirati, da će pasti cena akcija koje poseduješ, da će ti neko drugi preoteti biznis, da će te vlasti uhapsiti tokom nekog okupljanja, da će te neko prijaviti zbog širenja jevanđelja, i tome slično. Pa šta? Sve je u Božjim rukama; ne plaši se. Nemoj da brineš, da tuguješ, niti da strahuješ od ružnih stvari koje se još nisu ni desile, a pogotovo nemoj da se opireš, niti da se suprotstavljaš pojavi bilo koje ružne stvari. Radi ono što stvoreno biće treba da radi, ispunjavaj dužnosti i obaveze stvorenog bića i zauzmi poziciju i perspektivu koje stvoreno biće treba da ima – to je stav koji svako treba da usvoji pri suočavanju s bilo čime; to jest, da prihvati i da se pokori, te da sve bespogovorno prepusti Njegovim orkestracijama. Na taj način, nijedna od religijskih, tradicionalnih i sujevernih izreka ili posledica neće za tebe predstavljati problem, niti će ti predstavljati smetnju; uistinu ćeš se osloboditi Sotonine vlasti i uticaja tame, tako da tobom više neće upravljati uticaj tame, niti ijedna Sotonina misao. Božjim rečima biće osvojene tvoje misli, tvoja duša i čitavo tvoje biće. Zar to nije sloboda? (Jeste.) To je potpuna sloboda, to je slobodan i nesputan život i to znači živeti u ljudskom obličju. Kako je to divno!

U osnovi, to je ujedno i sadržaj našeg današnjeg razgovora u zajedništvu. A što se tiče nekih tabua i navika iz svakodnevnog života – poput onih koje nalažu šta se ne sme jesti kad čovek boluje od neke konkretne bolesti ili da pojedini ljudi smeju da jedu začinjenu hranu, jer nakon toga obično imaju povišenu temperaturu – te stvari nemaju nikakve veze sa čovekovim ponašanjem, niti s njegovim mišljenjima i stanovištima, a kamoli s putem kojim ide. Te stvari ne spadaju u domen onoga o čemu smo danas razgovarali. Osnovna tema našeg razgovora o uslovljavanju ljudi od strane porodice tiče se čovekovih mišljenja i stanovišta, njegovog uobičajenog načina života i životnih pravila, kao i njegovih mišljenja, stanovišta, pozicija i perspektiva prema raznim stvarima. Kad se reši ovih pogrešnih mišljenja, stanovišta i stavova u svakom mogućem smislu, sledeća stvar koju svaki pojedinac treba da uradi jeste da traži i da prihvati ispravna mišljenja, stanovišta, stavove i perspektive prema stvarima. Dobro, to bi bilo sve što sam imao da kažem na temu našeg današnjeg zajedništva. Zbogom!

25. mart 2023. godine

a. Taj Suej je skraćeni naziv za božanstvo Taj Suej. U kineskoj astrologiji, Taj Suej označava božanstvo koje je zaštitnik godine. Taj Suej upravlja svim sudbinama u toku neke konkretne godine.

b. Izvorni tekst ne sadrži izraz „što znači ’bogaćenje do kraja’, a na mandarinskom se izgovara slično brojevima 1, 6 i 8”.