Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o stvarima koje se tiču porodice, u okviru šire teme otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja – o kojem smo odeljku teme o porodici razgovarali? (Bog je na prošlom zajedništvu govorio o nekim izrekama kojima porodica uslovljava ljude, kao što su: „U svakoj grupi od troje ljudi, barem jedan bi mogao da mi bude učitelj”, „Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju”, „Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja”, „Dama se ulepšava zarad onih koji joj se dive, a džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju”, „Ćerke treba odgajati kao bogatašku decu, a sinove kao decu siromaha”, „Nije neophodno da ljudi imaju visok IQ, već samo visok EQ”, „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas” i „Roditelj je uvek u pravu”. Raspravljali smo o ukupno osam takvih izreka.) Razgovarali smo, dakle, na temu otpuštanja uslovljavanja od strane porodice, koja pokriva uticaje porodičnog uslovljavanja i vaspitanja na čovekove misli. O nekim od navedenih izreka govorili smo detaljno, dok smo druge samo nakratko pomenuli, bez dubljeg razgovora o njima. Porodica ima veliki značaj u životu svakog pojedinca. U njoj ljudi odrastaju, tu nastaju njihove uspomene i počinju da se oblikuju njihova razna mišljenja. Kako se ljudi ponašaju, kako se odnose prema stvarima, kako komuniciraju s drugima, kako se suočavaju sa različitim situacijama i kako tom prilikom donose svoj sud, odnosno sa kojih stanovišta i stavova pristupaju tim pitanjima i tome slično – bez obzira da li su ta njihova mišljenja i stanovišta samo preliminarna ili konkretnija – sve je to uveliko zasnovano na uslovljavanju od strane porodice. Drugim rečima, pre no što ljudi formalno zakorače u društvo i pridruže se društvenim grupama, začeci svih njihovih misli i stanovišta potiču iz porodice. Stoga je porodica svakom čoveku izuzetno važna. Njen značaj prevazilazi fizički rast; što je još važnije, pre nego što uopšte uđu u društvo, ljudi kod kuće nauče mnoga mišljenja i stanovišta koja treba da primene na svoj pristup društvu, društvenim grupama i svom budućem životu. Iako ta mišljenja i stanovišta nisu konkretno ni precizno utvrđena u periodu sazrevanja osobe, njeni roditelji, stariji i ostali članovi porodice joj, još pre nego što ona zakorači u društvo, temeljno i primarno usađuju, utiču na nju i uslovljavaju je svim tim raznim mišljenjima i stanovištima, kao i raznim metodima, pravilima, pa čak i sredstvima za ophođenje sa svetom. Ova praksa usađivanja, uticanja i uslovljavanja obavlja se tokom čovekovog odrastanja unutar porodice; upravo je zbog toga porodica toliko važna svakoj osobi. Naravno, ta važnost je usmerena samo na nivo na kojem pojedinac ulazi u društvo i pridružuje se društvenim grupama, na kojem on zakoračuje u život i egzistenciju odrasle osobe – drugim rečima, ograničena je na nivo fizičke egzistencije. To pokazuje koliko je presudan značaj uslovljavanja od strane porodice na osobu koja ulazi u društvo i život odraslih. To praktično znači da, kad ljudi dostignu zrelost i zakorače u društvo, njihova filozofija za ovozemaljsko ophođenje uglavnom potiče iz onoga što su nasledili od roditelja i od uticaja porodice. Iz te perspektive, takođe se može reći da porodica, kao najmanja ćelija društva, pre svega igra vaspitnu ulogu u oblikovanju čovekovih mišljenja, kao i različitih metoda i načela ophođenja sa svetom, pa čak i njegovog pogleda na život. Budući da su sva ta razna mišljenja, stanovišta, metodi ophođenja sa svetom i pogledi na egzistenciju negativni, da nisu u skladu sa istinom, da sa njom nemaju nikakve veze i da su joj, moglo bi se čak reći, suprotstavljeni, te da ne potiču od Boga, za ljude postaje neophodno da otpuste sva ta uslovljavanja od strane porodice. Ako razmotrimo posledice uslovljavanja od strane porodice, vidimo da one protivreče istini i da nisu u skladu s njom, da se protive Bogu, te da se u suštini može reći da su porodice mesto na kojem Sotona kvari čovečanstvo, navodeći ljude da poreknu Boga, da Mu se opiru i da slede pogrešan životni put. Može li se, iz te perspektive, reći da porodica, kao najmanja ćelija društva, predstavlja prvo okruženje u kojem se ljudi iskvare? Dok tvrdnja da iskvarenost ljudi potiče od Sotone i društvenih trendova predstavlja širu perspektivu, ako želimo da budemo konkretni, onda porodicu moramo da posmatramo kao mesto na kojem ljudi najpre prihvate iskvarenost i negativna mišljenja, zle trendove i Sotonina stanovišta. Još konkretnije, iskvarenost koju pojedinci prihvataju potiče od vlastitih roditelja, starijih, ostalih članova porodice, kao i običaja, vrednosti i tradicija čitave porodice, i tome slično. U svakom slučaju, porodica je početna tačka u kojoj se ljudi susreću sa iskvarenošću, gde prihvataju Sotonine zle misli i trendove, i gde počinju da prihvataju razne iskvarene i zle misli tokom formativnih godina svog života. U kvarenju ljudi porodica igra ulogu koju ne mogu da odigraju ni društvo u celini, ni društveni trendovi, pa ni sam Sotona. Naime, pre nego što čovek zakorači u društvo i pridruži se društvenim grupama, njegova porodica mu predstavi razna mišljenja i stanovišta, čije je poreklo u Sotoninim zlim trendovima. S koje god strane da posmatraš, porodica je primarni izvor tvojih mišljenja i stanovišta koja pripadaju Sotoni. Prema tome, da bi ljudi lakše otpustili razna pogrešna mišljenja i stanovišta, neophodno je sagledati i detaljno analizirati ne samo široko rasprostranjena pogrešna mišljenja i stanovišta koja potiču iz društva, već i razna mišljenja i stanovišta, kao i načela za ophođenje sa svetom, koja potiču od uslovljavanja od strane porodice. Sama porodica predstavlja sastavni deo ljudskog društva – ona nije ni crkva ni Božja kuća, a pogotovo nije carstvo nebesko. Ona je samo najmanja ćelija unutar društva stvorenog od strane iskvarenog čovečanstva, a tu najmanju ćeliju takođe je stvorilo iskvareno čovečanstvo. Ako, dakle, neka osoba želi da se oslobodi ograničenja, stega i problema koje sa sobom donose razna pogrešna mišljenja i stanovišta, ona najpre mora da preispita, razume i detaljno analizira razna mišljenja i stanovišta dobijena porodičnim uslovljavanjem, sve dok ne bude u stanju da ih otpusti. To je precizno načelo primene za otpuštanje uslovljavanja od strane porodice.

Ranije smo u zajedništvu razgovarali o uslovljavanju ljudi od strane porodice, koje se tiče stvari kao što su njihov pogled na život, pravila opstanka, načela i metodi ponašanja i ophođenja sa svetom, te neka nepisana pravila igre prilikom ulaska u društvo. Koji su pogledi na život obuhvaćeni tim pitanjem? Na primer: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Koja načela ophođenja sa svetom porodica usađuje ljudima? Evo nekoliko primera: „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i „Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom”. Šta još? („Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja” i „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas”. To su takođe metodi i načela ophođenja prema svetu.) Ima li izreka koje odslikavaju društvena pravila igre? Kao što je: „Grom uvek u najviše drvo udara”. (Da.) „Ko mnogo priča, mnogo i greši.” Šta još? („Sam kusaj šta si zakuvao.”) I to je dobar primer, mada o njemu prošli put nismo razgovarali u zajedništvu. Nadalje, roditelji su ti često govorili: „Napolju, u svetu, treba da sudiš pronicljivo, da govoriš slatkorečivo i da imaš oštro oko. Treba da ’pomno posmatraš sve puteve i da osluškuješ u svim pravcima’. Nemoj toliko da robuješ vlastitim navikama.” Tu su još i izreke: „Nikada ne škodi dati nekome kompliment” i „Gde god da si, priključi se većini. Zakon nije moguće sprovoditi ako ga svi krše. Kad god se dvoumiš, sledi gomilu”. Sve su to vrste pravila igre. Tu su, zatim, izreke poput: „Dama se ulepšava zarad onih koji joj se dive, a džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju” i „Nema ružnih žena, već samo lenjih”. U koju kategoriju spadaju te izreke? Spadaju u kategoriju izreka iz svakodnevnog života; one ti govore kako da živiš i kako da se odnosiš prema svom fizičkomtelu. Zatim, postoje izreke kao što su: „Roditelj je uvek u pravu”, „Moja mama je najbolja na svetu”, „Iver ne pada daleko od klade” i „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Ove izreke tiču se mišljenja i stavova u vezi sa ljubavlju i osećanjima unutar porodice. Takođe, ljudi često kažu: „Mrtvi su veliki u očima živih” – to jest, svaka osoba postaje velika nakon što umre. Ako želiš viši status, ako želiš da ljudi govore lepo o tebi i da te poštuju, moraš da umreš. Kad budeš umro, postaćeš veliki. „Mrtvi su veliki u očima živih” – zar to nije smešna logika? Ljudi kažu: „O pokojniku sve najlepše. Mrtvi su veliki u očima živih. Poštuj ih!” Ma koliko loših stvari da je neka osoba počinila u svom životu, ona nakon smrti postaje velika. Zar to ne pokazuje potpuni nedostatak sposobnosti razlikovanja dobra i zla i nepostojanje načela po kojem ljudi treba da se ponašaju? (Da.) „Roditelj je uvek u pravu.” Prošli put smo u zajedništvu detaljno analizirali ovu izreku. Mada o maločas pomenutim izrekama, „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči” i „Iver ne pada daleko od klade”, nismo razgovarali, sasvim ih je lako protumačiti, zar ne? Da li je izreka „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči” tačna? Na osnovu nje bi se moglo pomisliti da je vaspitanje dobijeno od oca veoma važno. Kojim putem otac može da povede ljude? Može li on da te povede pravim putem? Može li te dovesti do toga da se klanjaš Bogu i da uistinu postaneš dobra osoba? (Ne.) Otac ti govori: „Muškarci ne puštaju suzu olako”, ali ti si mlad i plačeš kad god osetiš da ti je učinjena nepravda. Otac te zbog toga prekoreva i kaže ti: „Stisni zube! Budi muško. Plačeš zbog svake sitnice, propalice!” Nakon toga, kažeš sebi: „Ne smem više da plačem; ako plačem, znači da sam propalica.” Suzdržavaš suze i ne usuđuješ se da glasno zaplačeš, već samo noću potajno plačeš ispod pokrivača. Kao muškarac, ti čak nemaš pravo da prirodno izražavaš i prenosiš svoje emocije; nemaš pravo da zaplačeš, već moraš da se suzdržavaš kad god osetiš da ti je učinjena nepravda. To je vaspitanje koje si dobio od oca i to je pravo značenje izreke: „Otac je kriv ako svoju decu hrani, a ničemu ih ne uči”. Tvoj otac, majka i svi pripadnici starije generacije drže se ovakvog vaspitanja i govore ti: „I ti si mi neki dečak, cmizdriš za svaku sitnicu, kad god ti neko nanese nepravdu ili te prebije kad izađeš napolje. Ti si najobičnija propalica! Kad te neko udari, zašto mu ne uzvratiš istom merom? Ako te udaraju, nemoj više da se igraš s njima. Kad ih sledeći put sretneš, ako vidiš da možeš da ih prebiješ, učini to; ako ne možeš, ti beži. Seti se kako je Han Sin^[a] izdržao poniženje kad je bio primoran da puzi između nogu drugog čoveka. On nije plakao; to je pravi muškarac!” Eto kako očevi vaspitavaju svoje sinove i kako im usađuju šta znači biti pravi muškarac. Muškarac ne sme da priča o svojim problemima i ne sme ni suzu da pusti, već mora da je proguta. Recite Mi, koliko nepravde muškarac mora da izdrži? U ovom društvu, muškarci moraju da izdržavaju svoju porodicu, moraju da poštuju starije i ne smeju ni na šta da se žale, ma koliko bili umorni. Ma koliku nepravdu da trpe, oni ne smeju sebi davati oduška kroz plač. Zar to nije nepravično prema muškarcima? (Jeste.) Kako ste se osećali dok su vas očevi ovako vaspitavali? Šta ti je otac govorio kad bi ti povremeno došlo da zaplačeš? „Ja, taj i taj, čitavog života bio sam mudar i želeo sam da se istaknem. Kako sam mogao da odgajam slabića poput tebe? Kad sam bio tvojih godina, već sam samostalno izdržavao porodicu. A ti, pogledaj se samo, razmaženo derište i prava propalica!” Kako ste se osećali? Tvoji roditelji, bake i deke vaspitavali su te rečima: „Muškarac je stub porodice. Zbog čega te izdržavamo? Zašto te šaljemo na fakultet? Zato da bismo ti pomogli da izdržavaš porodicu, a ne zato da bi ti cmizdrio i osećao se uvređeno kad god nešto iskrsne.” Kako ste se osećali kad bi vam roditelji i stariji članovi porodice govorili takve stvari? Da li ste se osećali uvređeno ili ste svemu tome smireno prilazili? (Osećao sam se potišteno i uvređeno.) Jeste li to prihvatali zato što niste imali drugog izbora, ili ste u srcu osećali ogorčenost? (Osećao sam se ogorčeno, ali sam morao to da prihvatim.) Zašto ste to činili? (Zato što sam osećao da pod takvim okolnostima i u takvom društvenom sistemu nisam imao drugog izbora.) Eto u kakav položaj društvo stavlja muškarce. Oni su jednostavno rođeni u takvim društvenim okolnostima i niko od njih nema mogućnost izbora. Vaspitanje koje si dobio od svog oca i od starijih članova porodice vuče poreklo iz društva; nakon što su oni na taj način ideološki vaspitani, ta su mišljenja iz društva usadili u tebe. U stvarnosti, međutim, i oni su ta mišljenja i stanovišta nerado prihvatali tokom svojih formativnih godina. Kako su odrastali, ta mišljenja su prenosili na sledeću generaciju. Budući da su i sami tako odrastali, nisu razmišljali o tome da li su ta mišljenja i stanovišta ispravna, niti o tome da li bi sledeća generacija trebalo da ih prihvati. Naprosto su mislili da ljudi treba tako da žive; kakve veze ima što se vi osećate uvređeno – važno je jedino to da će vam prihvatanje tih mišljenja pomoći da steknete uporište u društvu i da vas niko ne maltretira. Zašto su oni ta mišljenja i stanovišta prenosili na tebe, iako su i sami imali iste pritužbe i osećali se potišteno i ogorčeno baš kao i ti? Jedan od razloga je taj što su prirodno prihvatali razna mišljenja i stanovišta iz društva, što im je omogućilo da se uklope u društvene trendove i pomoglo im da pronađu svoje uporište u društvu. Ta mišljenja i stanovišta svi slede kao svoje smernice i kriterijume življenja, a da ih pritom niko ne preispituje, niti iko želi da ih prekrši ili da se pobuni protiv njih. To je, dakle, jedan aspekt – radi vlastitog opstanka. Drugi aspekt, koji je ujedno i najvažniji, jeste činjenica da ljudi nisu sposobni da razlikuju pozitivne od negativnih stvari. Zašto je to tako? Zato što ljudi ne razumeju istinu i zato što nemaju ispravna mišljenja i stanovišta u pogledu opstanka, ophođenja sa svetom i puta koji treba da slede. Da bi se prilagodili društvu, da bi se uklopili u ovo društvo i društvene grupe i u njima opstali, ljudi moraju aktivno ili pasivno da prihvate razna načela ophođenja sa svetom, kao i pravila igre koje im društvo nameće. Svrha prilagođavanja je u tome da utvrde svoje mesto u tom društvu i da prežive. Međutim, pošto ljudi ne razumeju istinu, ne preostaje im ništa drugo nego da odaberu upravo ta načela ophođenja sa svetom i pravila igre koje je društvo nametnulo. Prema tome, kada te je, kao muško dete, otac vaspitavao rečima: „Muškarci ne puštaju suzu olako”, ti to nikako nisi mogao da opovrgneš, niti da dokučiš o čemu on govori, uprkos tome što si se osećao uvređeno i što si želeo da istreseš svoje frustracije. Na kraju si sve to prihvatio iz sledećeg razloga: „Mada očeve reči zvuče pomalo grubo i teško ih je slušati i mada je njihovo prihvatanje protivno mojoj volji, ja ipak treba da ih prihvatim, zato što on to govori za moje dobro.” Zbog svoje savesti i poštovanja koje kao deca imaju prema svojim roditeljima, ljudi su prinuđeni da prave ustupke i da prihvate ova mišljenja i stanovišta. Bez obzira na aspekt njihovog uslovljavanja od strane porodice, ljudi konstantno žive u takvom stanju, u kojem im roditelji neprekidno usađuju ove metode, sve dok ih oni konačno ne prihvate, protiv svoje volje. Tokom tog procesa neprekidnog prihvatanja, sva ta pogrešna i negativna mišljenja i stanovišta postepeno prodiru u najdublje čovekovo biće ili se, pak, polako i ravnomerno infiltriraju u njihova vlastita mišljenja i stanovišta, pretvarajući se u različite osnove njihovog ponašanja i ophođenja prema svetu. Taj se proces može prikladno opisati kao kvarenje čoveka, zato što proces prihvatanja pogrešnih mišljenja i stanovišta ujedno predstavlja i proces kvarenja. Ko je, dakle, ljude iskvario? U apstraktnom smislu, iskvario ih je Sotona, zli trendovi; konkretno govoreći, međutim, ljude je iskvarila porodica ili još konkretnije, njihovi roditelji. Da sam vam ovo rekao pre deset godina, niko od vas ne bi to mogao da prihvati i možda biste svi bili neprijateljski nastrojeni prema Meni. Sada, međutim, većina vas može ovu izjavu racionalno da prihvati kao tačnu i da je „aminuje”, zar ne? (Da.) Zašto je ta izjava tačna? Da bi je razumeli, ljudi tu izjavu moraju postepeno da shvate kroz vlastito iskustvo. Što je budeš dublje i konkretnije shvatao i što se ona bude više odražavala kroz tvoja lična iskustva, to ćeš se više slagati s njom.

Uslovljavanjem od strane porodice najverovatnije su obuhvaćena još mnoga pravila igre u pogledu ponašanja i ophođenja sa svetom. Primera radi, roditelji često govore: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude; previše si glup i lakoveran.” Roditelji često ponavljaju takve reči, a čak ti i stariji često prigovaraju i govore ti: „Budi dobra osoba i nemoj činiti nažao drugima, ali moraš uvek da se čuvaš od onih koji bi mogli tebi da naude. Svi su ljudi loši. Možda će ti se na prvi pogled učiniti da je neko dobar prema tebi i da ti govori lepe stvari, ali nikad ne znaš šta stvarno misli. Ljudska srca skrivena su ispod kože, a kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce.” Ima li u ovim frazama ičega tačnog? Ako svaku od njih posmatramo u doslovnom značenju, u takvim frazama nema ničeg lošeg. Nemoguće je znati šta neka osoba duboko u sebi misli i da li joj je srce pakosno ili plemenito. Čoveku se ne može zaviriti u dušu. Osnovno značenje pomenutih fraza je naizgled ispravno, ali one ipak predstavljaju neku vrstu doktrine. Koje načelo ophođenja prema svetu ljudi naposletku izvlače iz ovih dveju fraza? Ono glasi: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude.” Tako govore starije generacije. Roditelji i stariji ti često to kažu i stalno te savetuju rečima: „Budi oprezan, nemoj biti glup i nemoj da otkrivaš sve što nosiš u srcu. Nauči da se čuvaš i uvek budi na oprezu. Nemoj čak ni pred dobrim prijateljima otkrivati svoje pravo lice i nemoj im poveravati sve što ti na srcu leži. Nemoj da zbog njih žrtvuješ svoj život.” Da li su stariji u pravu kad te ovako opominju? (Nisu. Ljudi se tako uče da budu lažljivi.) U teoriji, primarni cilj takvog podučavanja je dobar: ono treba da te zaštiti, da spreči da dođeš u opasnu situaciju, da te sačuva od drugih koji bi hteli da ti naude ili da te prevare, da sačuva tvoje fizičko zdravlje, tvoju ličnu bezbednost i tvoj život. Ono ima za cilj da te drži podalje od nevolja, tužbi i iskušenja, kao i da ti omogući da čitav svoj život proživiš spokojno, srećno i bez ikakvih trzavica. Primarni cilj roditelja i starijih naprosto jeste da te zaštite. Međutim, način na koji te štite, načela koja ti savetuju da slediš, kao i mišljenja koja u tebe usađuju, potpuno su pogrešni. Iako je njihov primarni cilj ispravan, mišljenja koja u tebe usađuju nesvesno te vode u krajnost. Mišljenja koja ti usađuju postaju načela i osnove po kojima se ophodiš prema svetu. Dok komuniciraš sa svojim vršnjacima, kolegama, poslovnim partnerima, nadređenima, sa svakojakim tipovima osoba i sa ljudima iz svih sfera života, sva ta mišljenja koja su ti roditelji usadili da bi te zaštitili nesvesno postaju tvoja najvažnija amajlija i načelo, kad god se baviš pitanjima iz domena međuljudskih odnosa. Koje je to načelo? Ono glasi: ne želim da ti naudim, ali moram stalno da budem na oprezu kako bih te sprečio da me varaš i obmanjuješ, kako ne bih zapao u nevolje i sudske tužbe, kako bih sprečio da mojoj porodici sreća okrene leđa i da propadne, kao i da bih sprečio da i sȃ m završim u zatvoru. Ako živiš pod kontrolom takvih mišljenja i stanovišta i ako živiš unutar društvene grupe s takvim stavom prema ophođenju sa svetom, samo ćeš postati još više potišten, umoran i iscrpljen, kako umom tako i telom. Usled toga ćeš osećati sve veći otpor i odbojnost prema ovom svetu i čovečanstvu i sve ćeš ih se više gnušati. A gnušajući se drugih ljudi, sve ćeš manje misliti o sebi i činiće ti se da ne živiš na način koji podseća na život normalne osobe, već da živiš umorno i potišteno. Da bi druge sprečio da ti naude, moraš neprekidno da budeš na oprezu, da govoriš i radiš stvari protiv svoje volje. U nastojanju da zaštitiš vlastite interese i ličnu bezbednost, ti u svakom aspektu svog života nosiš lažnu masku i prerušavaš se, ne usuđujući se da izustiš nijednu reč istine. U toj situaciji i u takvim uslovima opstanka, tvoje unutrašnje biće ne može da pronađe odušak ni slobodu. Često ti je potreban neko od koga ti ne preti nikakva opasnost i ko nikada neće ugroziti tvoje interese, neko s kim možeš da podeliš svoje najskrivenije misli i da se oslobodiš frustracija, kome možeš sve da kažeš, a da zbog toga ne snosiš odgovornost, da ne trpiš podsmeh, ruganje, ismevanje, niti bilo kakve druge posledice. U situaciji kada mišljenje i stanovište da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” predstavlja tvoje načelo ophođenja prema svetu, tvoje unutrašnje biće ispunjeno je strahom i nesigurnošću. Sasvim je prirodno da se tada osećaš potišteno, da ne možeš da nađeš oduška, da ti treba neko ko će te tešiti, neko kome možeš da se poveriš. Prema tome, sudeći sa ovih aspekata, iako načelo ophođenja sa svetom kojem su te roditelji naučili – da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” – može uspešno da te zaštiti, ono je ipak mač sa dve oštrice. Ono u određenoj meri čuva tvoje fizičko zdravlje i ličnu bezbednost, ali se ti zbog njega takođe osećaš potišteno i bedno, ne možeš da nađeš oduška i čak si još više razočaran ovim svetom i ljudskim rodom. U isto vreme, duboko u sebi počinješ da osećaš blagu mučninu zbog činjenice da si rođen u ovo zlo doba, među tako zlom grupom ljudi. Ne možeš da razumeš zašto ljudi moraju da žive, zašto je život tako iscrpljujući, zašto ljudi svuda moraju da nose maske i da se prerušavaju i zašto stalno moraš da budeš na oprezu prema drugima, zarad vlastitih interesa. Hteo bi da kažeš istinu, ali ne možeš, jer se bojiš posledica. Hteo bi da budeš prava osoba, da govoriš i ponašaš se otvoreno, da ne budeš bezvredan, da ne činiš podla i sramna dela u potaji i da ne živiš isključivo u mraku, ali ti ništa od toga ne polazi za rukom. Zašto ne možeš da živiš časno? Preispitujući svoje ranije postupke, osećaš blagi prezir. Osećaš mržnju i gađenje prema ovim zlim trendovima i prema ovom zlom svetu, a u isto vreme duboko prezireš samog sebe i gadiš se osobe u koju si se pretvorio. Pa ipak, ništa povodom toga ne možeš da uradiš. Iako su ti roditelji svojim rečima i postupcima preneli ovu amajliju, tebi se i dalje čini da nemaš sreće u životu i da si lišen osećaja sigurnosti. Dok osećaš taj nedostatak sreće, sigurnosti, integriteta i dostojanstva, ti si roditeljima zahvalan što su ti podarili ovu amajliju, ali si u isto vreme ogorčen zbog lanaca kojima su te vezali. Ne razumeš zbog čega su ti roditelji govorili da se tako ponašaš, ne shvataš zašto moraš tako da se ponašaš da bi stekao uporište u društvu, da bi se uklopio u ovu društvenu grupu i da bi sebe zaštitio. Mada se radi o amajliji, ona ujedno predstavlja i neku vrstu okova, zbog kojeg u srcu osećaš i ljubav i mržnju. Ali, šta ti tu možeš? Nemaš pravi put u životu, niko ti ne govori kako da živiš ni kako da se odnosiš prema stvarima s kojima se susrećeš, nikog nema da ti kaže da li je to što radiš ispravno ili pogrešno, ni kako bi trebalo da se krećeš putem koji je pred tobom. Preostaje ti samo da budeš zbunjen i kolebljiv, da trpiš bol i nelagodnost. Sve su to posledice filozofije za ovozemaljsko ophođenje koju su ti usadili roditelji i porodica, zbog kojih nisi u stanju da ostvariš čak ni najprostiju želju da budeš jednostavna osoba, odnosno želju da možeš da se ponašaš časno, ne posežući za tim sredstvima za ovozemaljsko ophođenje. Možeš samo da živiš uniženo, da pristaješ na kompromise i da živiš zarad vlastitog ugleda, da se s naročitom žestinom braniš od drugih ljudi, da se praviš da si žestok, visok i moćan, da si snažan i izuzetan, kako te drugi ne bi maltretirali. Jedino tako možeš da živiš, protiv svoje volje, usled čega se sam sebi gadiš, ali naprosto nemaš drugog izbora. Pošto ne poseduješ sposobnost ni put kojim bi pobegao od tih načina i strategija za ophođenje sa svetom, preostaje ti samo da se prepustiš manipulacijama od strane onih mišljenja kojima su te uslovili roditelji i porodica. Ljude zavaravaju i kontrolišu mišljenja koja su im roditelji i porodica usadili tokom ovog nesvesnog procesa, zato što oni ne razumeju istinu ni način na koji bi trebalo da žive, pa im samo preostaje da sve prepuste u ruke sudbini. Čak i ako u svojoj savesti još uvek imaju malo osećanja ili makar malo žele da žive u ljudskom obličju, da se dobro slažu i pošteno nadmeću s drugima, ma kakve da su im želje, ljudi ne mogu da pobegnu od uslovljavanja i kontrole od strane raznih mišljenja i stanovišta poteklih iz porodice, tako da im na kraju ne preostaje ništa drugo nego da se vrate mišljenju i stanovištu da „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” kojim ih je porodica uslovila, jer za njih nema drugog puta – oni naprosto nemaju drugog izbora. Sve je to posledica činjenice da ljudi istinu ne razumeju i ne uspevaju da je zadobiju. Naravno, roditelji ti takođe govore: „Kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce”; pričaju ti o umeću odbrane od drugih ljudi i govore ti da se čuvaš zato što su svi ljudi lukavi i lako će te prevariti ako nisi u stanju da ih prozreš; govore ti da ono što ljudi zaista misle ne mora odgovarati njihovom spoljašnjem izgledu; za neku osobu ćeš, na prvi pogled, možda pomisliti da je dobra i pravedna, a srce joj je zapravo otrovno kao zmija ili škorpija; neka osoba može izgledati blagonaklono, pravedno, pristojno, mudro i pouzdano, sve njene reči mogu biti ispravne, njen govor može odisati pravednošću i moralom, a da pritom u dubini srca i duše bude naročito prljava, odvratna, podla i rđava. Prema tome, drugim ljudima možeš prilaziti i stupati u komunikaciju s njima jedino na osnovu mišljenja i stanovišta koje su ti roditelji usadili.

„Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” i „Kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce” – ove izreke predstavljaju najosnovnija načela ophođenja sa svetom koja su ti roditelji usadili, a ujedno i fundamentalne kriterijume na osnovu kojih posmatraš druge i braniš se od njih. Primarni cilj tvojih roditelja jeste da te zaštite i pomognu ti da zaštitiš sȃ m sebe. Gledano iz drugog ugla, međutim, zbog svih tih reči, mišljenja i stanovišta, tebi se sve više čini da je svet opasno mesto i da se ljudima ne može verovati, usled čega si potpuno lišen pozitivnih osećanja prema drugima. Ali kako uopšte da razlikujete ljude i kako da posmatrate druge? S kojim ljudima možete dobro da se slažete i kako treba da izgledaju pravilni odnosi među ljudima? Kako da čovek komunicira s drugima na osnovu načela i kako da ti odnosi budu skladni i pošteni? Roditelji ne znaju ništa o ovim pitanjima. Oni samo znaju da koriste trikove, spletke, razna pravila igre i strategije za ophođenje sa svetom kako bi se odbranili od drugih, i samo znaju kako da druge ljude iskoriste i da ih kontrolišu, kako bi ih sprečili da im naude, ne vodeći računa o šteti koju pritom nanose drugima. Dok svoju decu podučavaju ovim mišljenjima i stanovištima, oni im zapravo usađuju samo strategije za ophođenje prema svetu. To su samo strategije i ništa više. Šta te strategije obuhvataju? Svakojake trikove, pravila igre i savete o tome kako da se dopadnete drugima, kako da zaštitite vlastite interese i kako da maksimalno uvećate ličnu dobit. Da li ta načela predstavljaju istinu? (Ne, ona nisu istina.) Jesu li ona pravi put koji ljudi treba da slede? (Ne.) Nijedno od njih nije pravi put. Kakva je, dakle, suština tih mišljenja koja ti roditelji usađuju? Ona nisu u skladu sa istinom, nisu pravi put i nisu pozitivne stvari. Šta su onda? (Ona u celosti predstavljaju Sotoninu filozofiju koja nas kvari.) Ako pogledamo njihove rezultate, ta mišljenja ljude kvare. Kakva je, dakle, njihova suština? Da li, recimo, izreka „čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude” predstavlja ispravno načelo za ophođenje prema drugim ljudima? (Ne. Sve su to potpuno negativne stvari, koje potiču od Sotone.) Kakva je onda priroda i suština tih negativnih stvari koje potiču od Sotone? Zar to nisu trikovi? Zar to nisu strategije? Zar to nisu taktike za pobedu nad drugima? (Jesu.) To nisu praktična načela za ulazak u istinu, niti pozitivna načela i smernice pomoću kojih Bog ljude podučava kako da se vladaju; to su strategije za ophođenje sa svetom, to su trikovi. Nadalje, da li i fraze poput „Kad crtaš tigra ti mu zapravo crtaš kožu, ali ne i kosti; kad upoznaš neku osobu, možda ti je poznato njeno lice, ali ne i njeno srce” imaju istu prirodu? (Da.) Zar ti te fraze ne govore da postaneš lukav, da ne budeš jednostavan, direktan, ni častan, već da budeš takav da te je teško pročitati i da drugi teško mogu da te prozru? Zar ti konkretna načela ophođenja sa svetom, izvedena iz tih mišljenja i stanovišta, ne govore da u komunikaciji s drugima koristiš strategije, da naučiš kako da druge ljude pridobiješ i da naučiš pravila igre koja kruže među ljudima u svakoj eri? (Da.) Neki ljudi kažu: „Roditelji ljudima saopštavaju te fraze da bi ih podučili da se brane od drugih ljudi i da bi naučili kako da posmatraju druge ljude.” Jesu li i tebi govorili kako da posmatraš druge ljude? Nisu ti govorili kako da posmatraš druge, nisu ti govorili da različitim ljudima prilaziš u skladu sa ispravnim načelima, nego su ti govorili da koristiš odgovarajuće trikove i spletke kako bi zadovoljio potrebe i strategije različitih ljudi. Primera radi, tvoj šef, odnosno nadređeni je podlac i ženskaroš. Ti misliš: „Na prvi pogled, šef deluje kao ugledan i častan čovek, ali ispod površine je zapravo ženskaroš. Eto kakav je bednik duboko u duši. Ali, nema veze. Udovoljiću njegovim sklonostima, potražiću neku zgodnu ženu i prići ću joj, a zatim ću je upoznati sa šefom da mu učinim po volji.” Je li ovo strategija za ophođenje sa svetom? (Jeste.) Na primer, kada vidiš nekog čoveka koji bi mogao da ti bude od koristi i da bi ti se isplatilo da komuniciraš s njim, ali i da s njim nije lako izaći na kraj, pomislićeš: „Moram malo da mu laskam i da mu govorim ono što želi da čuje.” Taj čovek kaže: „Lepo vreme danas.” Ti odgovaraš: „Danas je vreme zaista prelepo, a i sutra će biti lepo.” Kad kaže: „Danas je baš zahladnelo.” Odgovaraš: „Da, hladno je. Zašto ne obučeš nešto toplije? Moj kaput je baš topao; evo, obuci ga.” Čim počne da zeva, ti trčiš da mu doneseš jastuk; kad izvadi bočicu s pilulama, brzo mu donosiš čašu vode; kad posle ručka zasedne, ti odmah pristavljaš vodu za čaj. Zar sve to nisu strategije za ophođenje sa svetom? (Jesu.) To su strategije za ophođenje sa svetom. Zašto si u stanju da koristiš te strategije? Zašto želiš da laskaš ljudima? Da ti nisu potrebni i da od njih nemaš nikakve koristi, da li bi se prema njima tako ponašao? (Ne bih.) Naravno da ne bi, već bi se ponašao u skladu s onom izrekom koju ljudi često koriste: „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi.” To je kao kad kantom zalivaš baštu – zalivaš samo one biljke od kojih imaš korist. Tako i ti aktivno laskaš samo ljudima koji su ti korisni. Čim siđu s položaja ili budu smenjeni, tvoj entuzijazam prema njima momentalno se hladi i počinješ da ih ignorišeš. Kad te pozovu, ti isključuješ telefon ili se pretvaraš da si s nekim drugim na vezi i ne odgovaraš im na poziv. Kad se sretnete, oni te pozdravljaju i kažu: „Danas je baš lepo vreme.” A ti samo gledaš kako da ih se rešiš, pa kažeš: „Ah, da. Zbogom, pričaćemo kasnije ako nešto iskrsne. Izvešću te jednom na večeru.” Daješ im prazna obećanja, a zatim ih ignorišeš, ne javljaš im se i čak blokiraš njihove pozive. Razna mišljenja i stanovišta koja ljudima usađuju roditelji podižu nevidljivi zaštitni zid oko njihovog srca. U isto vreme, oni im usađuju neke osnovne načine ophođenja sa svetom i preživljavanja, uče ih kako da sede na dve stolice i kako da se uklope u datu društvenu grupu, kako da uspostave svoje mesto u društvu i kako da izbegnu maltretiranje unutar grupe ljudi. Mada te roditelji, pre tvog ulaska u društvo, nisu konkretno usmeravali kako da postupaš u određenim situacijama, uslovljavanje od strane roditelja i porodice u pogledu tih načina i načela ophođenja sa svetom pružilo ti je osnovne stavove i načela za ophođenje sa svetom. Koji su to osnovni stavovi i načela za ophođenje sa svetom? Oni te uče kako da se prerušavaš kad komuniciraš s ljudima, kako da u svakoj društvenoj grupi živiš sa maskom i kako da na kraju postigneš cilj time što ćeš sačuvati slavu i profit i istovremeno steći željenu slavu i profit ili, pak, dobiti osnovnu garanciju u pogledu lične bezbednosti. Iz mišljenja, stanovišta i raznih strategija ophođenja sa svetom koje su ti usadili roditelji, može se videti da te roditelji nisu naučili kako da budeš dostojanstvena osoba, kako da budeš prava osoba, kako da budeš dobro stvoreno biće, ni kako da budeš osoba koja poseduje istinu. Naprotiv, govorili su ti kako da obmanjuješ druge ljude, kako da se čuvaš od drugih, kako da koristiš strategije u komunikaciji s različitim ljudima, a govorili su ti i kakva su ljudska srca i kakvo je čovečanstvo. Uslovljeno ovim mišljenjima i stanovištima roditelja, tvoje unutrašnje biće neprekidno je bivalo sve zlokobnije i ti si razvio odbojnost prema ljudima. Čak i pre nego što naučiš bilo kakve strategije za ophođenje sa svetom, ti u svom mladom srcu već poseduješ rudimentarnu i bazičnu definiciju ljudskosti, kao i rudimentarno i bazično načelo ophođenja sa svetom. Kakvu, dakle, ulogu u tvom ophođenju sa svetom imaju tvoji roditelji? Nesumnjivo je da njihova uloga jeste da te usmere na pogrešan put; oni te ne vode dobrim putem, niti te na pozitivan i efikasan način usmeravaju na pravi put ljudskog života, već te vode stranputicom.

Osim što ih uslovljavaju izrekama poput „Muškarci ne puštaju suzu olako”, roditelji dečacima često govore: „’Dobar pevac ne vodi bitku sa psima; dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama’; sa devojčicama nemoj ni da se igraš ni da se tučeš; nemoj se spuštati na njihov nivo; to su devojčice i treba da budeš popustljiv prema njima.” Zašto da im popuštaš? Ako su učinile nešto pogrešno, ne treba da budeš popustljiv prema njima, niti da ispunjavaš svaku njihovu želju. Muškarci i žene su ravnopravni. I njih su, baš kao i tebe, rodili i odgajili mama i tata, pa zašto onda da im popuštaš? Zar samo zato što su žene? Kad urade nešto pogrešno, treba da budu kažnjene, da dobiju pouku o tome, da priznaju svoju grešku, da se izvine i da shvate u čemu su pogrešile, kako ne bi ponovile istu grešku kad se sledeći put nađu u sličnoj situaciji. A ti treba da naučiš kako da im pomogneš, umesto da slediš načelo da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama”, koje su te roditelji naučili da koristiš u takvim situacijama. Svi ljudi s vremena na vreme greše, kako muškarci tako i žene. Kad pogreše, treba da priznaju svoju grešku i da se pokaju. I muškarci i žene treba da idu pravim putem i da žive dostojanstveno, umesto da se pridržavaju reči svojih roditelja: „Dobar pevac ne vodi bitku sa psima; dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama.” Dobar muškarac se ne ističe time što ne vodi bitku sa ženama i što se ne spušta na njihov nivo. Vidiš, roditelji često govore: „Žene imaju dugačku kosu, a kratku pamet. One nemaju nikakvih izgleda, pa zato nemoj da budeš kao one, nemoj ih uzimati zaozbiljno i ne obraćaj pažnju na njih.” Kako to mislite da „ne obraćam pažnju na njih”? Ovde je nužno objasniti problem načela i raščistiti dileme u vezi s njim. Ko je počinio grešku, ko je rekao nešto pozitivno ili negativno, čija je napomena u vezi sa putem bila ispravna – sva pitanja koja se tiču načela, puteva i vlastitog ponašanja moraju biti razjašnjena. Ne zamagljujte granicu između ispravnog i pogrešnog; stvari treba do kraja razjasniti, čak i kad su žene u pitanju. Ako zaista mislite na nju, treba da joj kažete istinu koju ljudi treba da razumeju, treba da joj pomognete da krene pravim putem, nemojte da joj povlađujete i da izbegavate da joj krajnje ozbiljno razjasnite stvari samo zato što je žena. Žene takođe treba da žive dostojanstveno, a ne da se prepuštaju zadovoljstvima, niti da odbijaju da budu razumne samo zato što su muškarci spremni na kompromis s njima. Muškarci i žene međusobno se razlikuju samo po fiziologiji, ali oni u Božjim očima imaju isti identitet i status. I jedni i drugi su stvorena bića i, ako izuzmemo rodne razlike, nema mnogo toga što ih razdvaja. I jedni i drugi doživljavaju iskvarenost i dele ista načela ponašanja. Merila koja Bog zahteva identična su i za muškarce i za žene i ni po čemu se ne razlikuju. Da li se, dakle, za roditeljsku pouku da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama” može reći da je istinita? (Ne može.) Koji je, onda, pravilan pristup? Ne radi se o borbi, već o usaglašavanju tvoje prakse sa načelima. Šta roditelji žele da kažu ovakvim primedbama? Zar to nije favorizovanje sinova u odnosu na ćerke? Čini se da hoće da kažu: „Žene imaju dugačku kosu, a kratku pamet. One su naivne i njihov je intelekt zanemarljiv. Zašto se uopšte raspravljati s njima? One to ne bi shvatile. Kao što kaže ona izreka: ’Žene s velikim grudima nemaju mozga, one imaju dugačku kosu, a kratku pamet.’ Zašto bi brinuo o ženama ili se ozbiljno bavio njima?” Zar žene nisu ljudska bića? Zar Bog ne spasava žene? Zar On ne deli istinu s njima i zar im ne daruje život? Da li tako stoje stvari? (Ne.) Ako Bog to ne čini, ako se prema ženama ne ophodi nepravično, kako treba da postupaš? Ponašaj se prema ženama u skladu s načelima kojima te Bog uči; nemoj da prihvataš mišljenja svojih roditelja i nemoj da gajiš šovinističke sklonosti. Možda su tvoje kosti i mišići nešto čvršći nego kod žena, možda si snažnije građen i fizički jači od njih, možda možeš više da pojedeš, ali se, po svojoj iskvarenoj naravi, po svom buntovništvu i po meri u kojoj ne razumeš istinu, nimalo ne razlikuješ od žena. Životne veštine po kojima se ističeš možda se razlikuju od veština karakterističnih za žene: dobar si u oblasti elektronike i mašinstva, dok ženama više leži ručni rad, krojenje i krpljenje odeće. Možeš li time da se baviš? Muškarci su vešti graditelji, dok se žene neuporedivo bolje snalaze u salonima lepote. Muškarci znaju da upravljaju raznim mašinama i opremom, ali u tome ni žene ne zaostaju za njima. U kojim tačno oblastima žene ne uspevaju da se snađu? Sva takva poređenja potpuno su besmislena. Ovde je poenta u tome da treba da otpustiš svoj šovinizam. Nemoj prihvatati mišljenja poput onog da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama”; to što ti roditelji govore nije istina i štetno je za tebe. Nemoj nikada govoriti stvari kojima se žene degradiraju – to se očigledno protivi razumu i pristojnosti. U koju vrstu problema spada nepoštovanje žena? Da li ljudi koji to čine uopšte imaju ljudskost? (Nemaju.) Oni su lišeni ljudskosti. Ako ne poštuješ žene, seti se da su tvoja majka, obe tvoje bake i tvoje sestre takođe žene. Jesu li one spremne da prihvate takvo nepoštovanje? Čak i pojedine majke podučavaju svoje sinove da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama”. Zar takve majke nisu glupe? Takve majke su proste i neuke, jer time umanjuju vlastitu vrednost, budući da su i same žene; očigledno je da imaju zbrku u glavi i da ne znaju šta govore. Izjava da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama” predstavlja flagrantno kršenje razuma i pristojnosti. Bog nikada nije na takav način definisao žene, niti je muškarce ikada opominjao govoreći im: „Žene su krhke, imaju dugačku kosu, a kratku pamet i lišene su zdravog razuma. Nemoj voditi bitku s njima. Čak i ako s njima povedeš bitku, nećeš time ništa do kraja razrešiti. U svemu budi popustljiv i predusretljiv i nemoj ih uzimati zaozbiljno; muškarci treba da budu širokogrudi i uviđavni.” Da li je Bog ikada izgovorio nešto slično? (Nije.) Pošto Bog nikad nije tako nešto rekao, nemoj tako da postupaš i nemoj žene da posmatraš s tog stanovišta. To je diskriminacija i nepoštovanje prema ženama. Možeš da nadomestiš nedostatak ženskih veština u pojedinim oblastima, ali žene su ti neophodne da to isto čine u oblastima u kojima ti nisi vešt. Ispravno stanovište ogleda se u međusobnoj zavisnosti i nadopunjavanju. Zašto je to ispravno stanovište? Zato što i muškarcima i ženama Bog određuje jače strane. Koja mišljenja i stanovišta treba da usvojiš da bi shvatio da jače strane muškaraca i žena određuje Bog? Treba da jedni druge nadopunjujete – to je načelo primene. Muškarci ne treba da diskriminišu žene, a žene ne treba preterano da poštuju muškarce, misleći: „Konačno smo dobili brata, koji će biti snažan stub crkve. Sad nam je crkva kompletna, jer smo dobili nekoga ko će nam pružati podršku, ko će obavljati poslove u naše ime i ko će nas voditi.” Jesi li ti inferiorna? Da li svu svoju veru polažeš u muškarce? Da li to znači da više ne bi imala vere u Boga ako bi crkvu sačinjavale isključivo žene? Da ne bi mogla da budeš spasena, niti da razumeš istinu? Kad neko usput prokomentariše: „Zašto u vašoj crkvi nema braće?” osećaš se kao da ti je zabio nož u srce i kažeš: „Hajde da ne pričamo o tome, jer je to jedan od nedostataka naše crkve. Ne želimo da se to ističe; dirnuo si u temu zbog koje najviše žalimo” i moliš se: „Bože, kada ćeš nekog brata pripremiti za našu crkvu?” Da li crkvu održavaju braća? Zar ona bez braće ne bi mogla da postoji? Da li je Bog ikada to rekao? (Ne, nije rekao.) Bog to nikada nije rekao, niti je rekao da crkva mora imati pripadnike oba pola da bi bila osnovana, kao ni da se crkva ne može osnovati sa pripadnicima samo jednog pola. Da li je On to ikada rekao? (Nije.) Sve su to posledice šovinizma uslovljenog od strane porodice. U svemu se oslanjate na muškarce i, čim nešto iskrsne, odmah kažete: „Moram da sačekam da mi se muž vrati, pa da s njim to raspravim”, ili „Naša crkvena braća imaju puno posla u poslednje vreme, pa niko nema vremena da se time pozabavi kao starešina”. Čemu onda služe žene? Zar si nesposobna da obaviš te zadatke? Zar nemaš usta i noge? Ništa ti ne fali: pošto razumeš istina-načela, treba da u skladu s njima postupaš. Muškarci ne mogu da zamene tvoju glavu, niti su oni tvoji gospodari, već samo obični ljudi, pripadnici iskvarenog čovečanstva. Nauči da se, u svemu što radiš, oslanjaš na Boga i na Njegove reči. To je načelo i put koji treba da slediš, umesto da se oslanjaš na bilo koju osobu. Iako ne podržavam šovinizam, Ja vam ovo govorim ne zato da bih žene opravdao ili im dao veća prava, već da bih ljudima pomogao da razumeju jedan aspekt istine. Koji je to aspekt istine? To je činjenica da je izreka „Dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama”, koju su ti roditelji usadili, pogrešna; ona ti usađuje pogrešno mišljenje i navodi te da u njega poveruješ. Ne treba da dopustiš da te to mišljenje i takvo stanovište vode u tvojoj ulozi muškarca i u načinu na koji se ophodiš prema ženama. To je jedan od aspekata istine koji treba da razumeš. Nemoj uvek da razmišljaš: „Ja sam muškarac i probleme treba da razmatram iz muške perspektive; treba da imam obzira prema ovim sestrama i treba da ih zaštitim, da budem tolerantan prema njima i da im sa stanovišta muškarca oprostim, a ne da prema bilo kojoj od njih budem previše ozbiljan. Ako neka sestra poželi da se kandiduje za crkvenog starešinu, treba da budem ljubazan prema njoj i da joj prepustim starešinstvo.” Po kojoj osnovi? Misliš da treba da budeš uviđavan samo zato što si muško? Možeš li da budeš tolerantan prema njima? Ti nisi u stanju ni samog sebe da tolerišeš. Starešinu crkve treba određivati na osnovu sposobnosti za obavljanje te funkcije. Ako braća i sestre odaberu tebe, treba da primiš to breme na svoja pleća. To je tvoja dužnost i obaveza. Zašto je tako olako odbijaš? Zato da bi pokazao koliko si plemenit? Je li to načelo primene? Da li je to u skladu sa istinom? (Nije.) Pogrešno je odbiti tu dužnost, isto onoliko koliko je pogrešno boriti se za nju; kako, dakle, treba postupati? Svoje postupke treba da zasnivate na Božjim rečima i da uzimate istinu kao kriterijum. Roditelji su vas učili da „dobar muškarac ne vodi bitku sa ženama”. Koliko ste godina živeli sa ovim šovinističkim mišljenjem i stanovištem? Mnogi ljudi misle: „Sav posao žena svodi se na pranje i krpljenje odeće. Neka se žene time bave. Ogorčen sam kad moram da radim te stvari i manje se osećam muškarcem.” Pa šta se desi ako obavljaš takve poslove? Da li time prestaješ da budeš muško? Neki ljudi kažu: „Moju odeću su uvek prale majka, sestra ili baka. Nikada nisam radio ’ženske poslove’.” Sada, međutim, ti obavljaš svoju dužnost i moraš da budeš nezavisan. To je ono što treba da radiš; to je ono što Bog zahteva od ljudi. Hoćeš li raditi to? (Hoću.) Ako se tvoje srce opire tome, ako nisi spreman da to radiš i ako zbog toga stalno misliš na svoju majku, onda zaista nisi ni za šta. Muškarci gaje ovakve šovinističke stavove i s nipodaštavanjem gledaju na određene poslove, poput brige o deci, spremanja kuće, pranja i čišćenja. Neki čak imaju snažne šovinističke sklonosti i preziru ove kućne poslove, ne žele da ih obavljaju ili, ako ih i obavljaju, čine to nerado, plašeći se da će ih drugi zbog toga manje ceniti. Oni misle: „Zar neću postati feminiziran ako se budem stalno bavio ovim poslovima?” Iz kojih se mišljenja i stanovišta rađa takva misao? Zar ona nije problematična? (Jeste.) Ta njihova misao je problematična. U pojedinim regionima, muškarci po čitav dan nose kecelju i stalno nešto kuvaju. Kad se žena vrati kući, muž servira hranu i kaže joj: „Hajde, pojedi nešto. Stvarno je ukusno; danas sam ti spremio sve ono što najviše voliš.” Žena će s pravom pojesti obrok koji joj je muž s pravom pripremio, a da se pritom ni na trenutak nije osetio kao domaćica. Kad skine kecelju i izađe iz kuće, zar on i dalje nije muško? U nekim drugim regionima, sa naročito izraženim šovinizmom, muškarci su nesumnjivo iskvareni uslovljavanjem i uticajem porodice. Da li ih to uslovljavanje spasava ili im nanosi štetu? (Nanosi im štetu.) Ono je veoma štetno po njih. Ima muškaraca od trideset, četrdeset, pa i pedeset godina, koji ne umeju sebi ni čarape da operu. Nose istu potkošulju po pola meseca i ne bi je ni za živu glavu oprali, iako i sami vide da je prljava; zapravo, ne umeju da je operu i ne znaju koliko vode i deterdženta da upotrebe kako bi je oprali. Stoga je nose tako prljavu, razmišljajući u sebi: „Ubuduće ću od majke ili žene tražiti da mi kupi još čarapa i potkošulja, kako bih mogao da ih perem samo jednom u dva meseca. Bilo bi sjajno kad bi mama ili žena mogla da dođe i opere ih umesto mene!” Osnovni uzrok te njihove odbojnosti prema ovoj vrsti poslova ima određene veze sa vaspitanjem koje su dobili od svoje porodice i roditelja. Mišljenja i stanovišta koja im roditelji usađuju tiču se nekih najosnovnijih i najjednostavnijih životnih pravila, kao i nekih pogrešnih stavova o ljudima. Jednom rečju, sve se to može podvesti pod uslovljavanje čovekovog mišljenja od strane porodice. Ma koliko da to uslovljavanje utiče na čovekov život tokom njegove vere u Boga i na njegovo postojanje, i ma koliko problema i nelagodnosti da mu stvara, ono je, na određeni način, suštinski povezano sa ideološkim vaspitanjem roditelja. Ako ti, kao odrastao čovek, već dugi niz godina živiš u skladu s takvim mišljenjima i stanovištima, to se ne može preko noći promeniti – za to je potrebno vreme. Ukoliko se ta mišljenja i stanovišta odnose na obavljanje dužnosti ili na načela ponašanja i ophođenja sa svetom, i ukoliko ti stremiš ka istini, treba da nastojiš da u sebi što pre promeniš te stvari i da zakoračiš u istina-stvarnost. Ako se ona odnose samo na aspekte privatnog života, za tebe bi bolje bilo da si voljan da se promeniš. Ako nisi u stanju to da postigneš, ako je to za tebe previše teško i naporno ili ako si se već navikao na takav način života i ne možeš da se promeniš, niko te ne prisiljava na to. Ja to naglašavam samo zato da bih ti stavio do znanja šta je ispravno a šta pogrešno. Što se tiče problema vezanih za tvoj privatni život, odmeri ih sȃ m – mi te na to nećemo primoravati. Koliko ćeš često prati čarape i da li ćeš ih, kad se pocepaju, krpiti ili baciti u smeće, to je tvoja privatna stvar. Postupaj u skladu s okolnostima – mi ti nećemo postavljati nikakva konkretna pravila.

U nekim porodicama, zahvaljujući svom privilegovanom poreklu, roditelji svojoj deci često govore: „Kad odeš od kuće, pamti od koga potičeš i ko su ti bili preci. Unutar društvenih grupa treba da deluješ tako da našem prezimenu doneseš čast i slavu. Nemoj nikada da ukaljaš ugled naših predaka. Zauvek upamti učenja naših predaka i nemoj da nam obrukaš lozu. Ako jednog dana napraviš neku grešku, ljudi će reći: ’Zar ti ne potičeš iz viđenije i ugledne porodice? Kako si mogao tako nešto da učiniš?’ Smejaće se ne samo tebi, već čitavoj našoj porodici. U tom slučaju, okaljaćeš naše prezime i naneti sramotu našim precima, što je neprihvatljivo.” Pojedini roditelji svojoj deci govore još i ovo: „Naša zemlja je jedna velika nacija i drevna civilizacija. Nije bilo lako ostvariti ovakav način života, pa zato treba da ga ceniš. Naročito dok boraviš u inostranstvu, moraš nastojati da kineskom narodu doneseš čast i slavu. Nemoj činiti ništa što bi moglo da osramoti našu naciju ili da naruši ugled kineskog naroda.” Roditelji ti, dakle, s jedne strane govore da doneseš čast i slavu porodici i precima, a s druge da proslaviš svoj narod i državu, te da paziš da svoju zemlju ne osramotiš. Decu od malih nogu ovako vaspitavaju roditelji, a kad pođu u školu, učitelji ih na isti način vaspitavaju i govore im: „Proslavite naš razred, našu školu, naš grad i našu zemlju. Nemojte dozvoliti da nam se stranci podsmevaju i da pričaju kako smo lošeg kova ili da imamo slab karakter.” Čak i u crkvi ima ljudi koji kažu: „Mi Kinezi smo prvi poverovali. U komunikaciji s braćom i sestrama iz drugih zemalja, treba da pronosimo slavu i da očuvamo ugled kineskog naroda.” Sve ove izreke neposredno su povezane sa stavovima koje porodica usađuje u ljude. Da li je takvo usađivanje ispravno? (Nije.) A zašto nije? Kakvu to slavu oni traže? Ima li ikakve koristi od traženja takve slave? (Nema.) Jednom se dogodio incident kada je neki tip sa severoistoka Kine, obilazeći razne crkve, prisvojio 10.000 juana koje su ljudi darovali crkvi, a zatim pobegao svojoj kući da tamo provodi dane. Kad su za to čuli braća i sestre sa severoistoka, neki od njih su ovako to prokomentarisali: „Taj momak je odvratan! Čak se usudio da prisvoji novac darovan crkvi. U potpunosti je okaljao ugled naroda sa severoistoka! Ako ga ikad budemo ponovo sreli, treba da ga naučimo pameti!” Nakon tog incidenta, ljudi sa severoistoka osećali su se kao da su izgubili svoju čast. Kad god bi razgovarali s braćom i sestrama iz drugih provincija, nisu smeli da pomenu taj slučaj. Bilo ih je stid i plašili su se da bi drugi mogli pomisliti: „Taj i taj iz vašeg, severoistočnog regiona, pobegao je s novcem koji je bio darovan crkvi.” Strahovali su od onoga što bi drugi mogli o tome da kažu, pa se stoga nisu usuđivali da sami započinju tu temu. Da li je takvo ponašanje ispravno? (Nije.) Zašto je ono pogrešno? (Ostali žitelji tog regiona nemaju nikakve veze s kradljivcem darovanog novca; svako odgovara za svoje postupke.) Tako je. Krađa darovanog novca je privatna stvar te osobe. Ako bi ga otkrio i sprečio u krađi, te na taj način očuvao interese Božje kuće i spasao je tog gubitka, ti bi time ispunio svoju obavezu. Ukoliko nisi bio u prilici da sprečiš krađu i poštediš crkvu novčanog gubitka, sve što treba da uradiš jeste da shvatiš o kakvom se bedniku radi, da opomeneš samog sebe, da se pomoliš Bogu da te zaštiti od takvih incidenata i da se postaraš da i sȃ m ne padneš u slično iskušenje. Treba da se ispravno postaviš prema ovom problemu. Iako kradljivac živi u tvom regionu, on svojim postupcima prikazuje sebe kao pojedinca. Nisu ga valjda ostali žitelji tog regiona naučili i podsticali da se tako ponaša. Drugi ljudi nemaju s njim nikakve veze. Oni, u najgorem slučaju, mogu biti odgovorni zbog toga što ga nisu adekvatno nadzirali i usmeravali, ali niko od njih nije dužan da snosi posledice njegovih nepočinstava. On je delovao protiv Boga i prekršio upravne odluke, pa stoga niko drugi ne treba da umesto njega snosi posledice. Njegov loš ugled je njegova lična stvar. Štaviše, ovde se ne radi ni o gubljenju obraza ni o sticanju slave; to se tiče isključivo priroda-suštine te konkretne osobe i puta kojim je ona rešila da ide. Jedino bi se moglo reći da su ljudi, na samom početku, pogrešno procenili njen pravi karakter, ali je ona ovim incidentom pokazala svoje pravo lice. To nema nikakve veze sa ugledom i dostojanstvom ostale braće i sestara iz tog regiona. Ako misliš da te je osramotio time što potiče iz istog regiona kao i ti, onda su tvoj stav i shvatanje potpuno pogrešni. Božja kuća nikada ne kažnjava čitavu porodicu zbog grehova jednog njenog člana; Bog svakog pojedinca posmatra kao zasebnu ličnost. Bez obzira na tvoje poreklo, pa čak i ako potičeš iz iste porodice ili od istih roditelja, Bog svaku osobu posmatra kao jedinstveno biće. Kada neki čovek pogreši, Bog nikada u to ne upliće pojedince koji su s tom osobom u bilo kakvoj vezi. To je načelo i ono je u skladu sa istinom. Međutim, ako misliš da neko iz tvog regiona može svojim greškama da naruši tvoj ugled i da te uplete u svoja nedela, razlog za to leži u tvom pogrešnom razumevanju, koje nema nikakve veze sa istinom. Da li su, dakle, tvoji roditelji u pravu kad ti govore: „Donesi slavu našoj zemlji, porodici ili prezimenu”? (Nisu.) Zbog čega? Koja je fraza po svojoj prirodi slična toj izreci? Zar ona nema istu prirodu kao i ono mišljenje o kojem smo ranije razgovarali i koje kaže: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”? Kad u svom životu čovek čini dobra dela, ide pravim putem, prihvata pozitivne stvari i istinu, on ništa od toga ne radi zato da bi sebi odao priznanje. Umesto toga, ljudi naprosto treba tako da se ponašaju: to je njihova dužnost i obaveza i to je put kojim treba da idu. Ljudska je dužnost i obaveza da hodaju pravim putem, da prihvataju pozitivne stvari i istinu i da se pokoravaju Bogu. Oni to čine i zato da bi dostigli spasenje, a ne zato da bi stekli ugled za sebe, za Boga, kao ni, naravno, za svoje sunarodnike, a naročito ne za svoje konkretno prezime, rasu ili klan. Ti nećeš biti spasen zato da bi stekao slavu za svoje sunarodnike, a pogotovo ne zato da bi svoju porodicu ovenčao slavom. Ideja „sticanja slave” je samo teorija. Tvoje spasenje nema nikakve veze s tim ljudima. Kakvu bi korist oni mogli imati od tvog spasenja? Ako ti primiš spasenje, šta oni mogu da dobiju od toga? Oni ne slede pravi put, pa će se Bog, sa Svojom pravednom naravi, shodno tome i ophoditi prema njima. Postupiće prema njima onako kako i treba da postupi. Šta njima donosi to takozvano „sticanje slave”? Ne donosi im baš ništa. Ti prihvataš posledice puta kojim ideš, a oni prihvataju posledice vlastitog puta. Bog se prema svakom pojedincu ophodi u skladu sa Svojom pravednom naravi. Niko nije obavezan da stiče slavu zarad vlastite nacije, porodice ili prezimena. Prirodno je da ti tu odgovornost ne treba sam da snosiš i da zapravo ne možeš da je snosiš. Uspon i pad neke porodice ili klana, njihov tok i njihova sudbina uopšte ne zavise od toga da li ćeš im ti doneti slavu. A to, naravno, nema nikakve veze s putem koji slediš. Tvoje dobro vladanje i sposobnost da se pokoriš Bogu nemaju za cilj da zarad njih stičeš slavu i odaješ im priznanje, niti time želiš da od Boga tražiš nagradu za njih ili nekakvo izuzeće od Božje kazne. Njihov uspon i pad i njihova sudbina nemaju nikakve veze s tobom. Ovo se naročito odnosi na pitanja njihovog osećaja časti i tvog sticanja slave u njihovo ime – to je za tebe potpuno nebitno. Ti ne možeš da ih nosiš na svojim plećima, niti imaš dužnost ni obavezu da to činiš. Prema tome, kad ti roditelji kažu: „Moraš da doneseš slavu našoj naciji, porodici ili prezimenu, ne smeš da ukaljaš ugled naših predaka i ne smeš drugima da dopustiš da nas prekorevaju iza naših leđa”, te reči služe samo zato da te izlože negativnom psihološkom pritisku. Ti ne možeš, a nemaš ni obavezu, da ispuniš njihova očekivanja. Zašto? Zato što Bog od tebe zahteva samo da pred Njim ispunjavaš svoju dužnost stvorenog bića. On te ne obavezuje, niti od tebe zahteva da išta radiš zarad svoje zemlje, porodice ili prezimena. Ti, dakle, nisi obavezan da pronosiš slavu svoje zemlje ili porodice, kao ni da stičeš čast i slavu, niti da išta radiš za dobrobit svog prezimena. To se tebe nimalo ne tiče. Njihova je sudbina isključivo u Božjim rukama i ti ne moraš u tom smislu da nosiš nikakvo breme. Ako počiniš neku grešku, ne moraš da osećaš krivicu zbog njih. Ako učiniš neko dobro delo, ne treba da misliš da je za to zaslužna tvoja dobra sreća, niti da si time doneo slavu svojoj zemlji, porodici ili prezimenu. Nemoj se radovati zbog toga. A ako doživiš neuspeh, nemoj zbog toga strahovati i nemoj da budeš ophrvan bolom. Nemoj sebe da okrivljuješ. To sa tobom nema ama baš nikakve veze. Jednostavno, nemoj o tome ni da razmišljaš. Kada je, dakle, reč o pripadnicima različitih nacija, kineski narod je izabran od Boga; oni stupaju pred Boga kao stvorena bića. Zapadnjaci takođe stupaju pred Boga kao stvorena bića. Azijati, Evropljani, žitelji Severne i Južne Amerike, kao i Afrikanci i žitelji Okeanije, stupaju pred Boga i prihvataju Njegovo delo, jer su i oni Njegova stvorena bića. Bez obzira na to iz koje je zemlje neka osoba, jedino što ona treba da uradi jeste da ispuni svoju dužnost stvorenog bića, da prihvati Božje reči, da im se pokori i da stekne spasenje. Ljudi ne treba da se grupišu i da stvaraju klanove po osnovu svoje nacionalnosti, ne treba da se dele na grupe ili rase. Greše svi oni koji za cilj i osnovno načelo svoje borbe uzimaju sticanje slave u ime vlastite rase. To nije put koji ljudi treba da slede i radi se o pojavi koja ne bi trebalo da se dešava unutar crkve. Budući da ljudi iz različitih zemalja stupaju u sve šire međusobne interakcije i imaju pristup sve većim oblastima zemaljske kugle, doći će dan kada će se neki stanovnik Azije susresti s Evropljaninom, Evropljanin s Amerikancem, dok će Amerikanac možda doći u dodir s nekim iz Azije ili Afrike, i tome slično. Kad se na jednom mestu budu okupili ljudi različitih rasa, ako svako od njih bude nastojao da radi i da stiče slavu samo za svoju rasu, sa čime će crkva početi da se suočava? Počeće da se suočava s podelama. A to je nešto čega se Bog gnuša i što osuđuje. Proklet je svako ko to radi, svako ko tako postupa služi Sotoni i biće kažnjen. Zašto će takvi ljudi biti kažnjeni? Zato što svojim postupcima krše upravne odluke. Nemojte nikad to da radite. Ako si u stanju da tako postupaš, to je dokaz da nisi otpustio taj aspekt uslovljavanja od strane roditelja. Nisi prihvatio identitet stvorenog bića koji ti je Bog podario, pa na sebe još uvek gledaš kao na Kineza ili na osobu bele, crne ili smeđe boje kože – jednom rečju, kao na nekoga ko pripada drugačijoj rasi, ima drugačije prezime ili nacionalnost. Ako želiš da svojoj naciji, rasi ili porodici doneseš slavu i ako deluješ s tom mišlju, posledice će biti strašne. Mi danas ovde svečano objavljujemo i iskreno razjašnjavamo to pitanje. Snosiće posledice svako ko ikada bude prekršio ovaj aspekt upravnih odluka. Nemoj posle da se žališ i da govoriš: „Nisi mi to rekao, nisam znao, nisam razumeo.” Mada već odavno znaš za svoj identitet stvorenog bića, ipak si u stanju da se i dalje tako ponašaš: to ne znači da si neuk, već da namerno i svesno činiš prekršaj. Zato i treba da budeš kažnjen. Kršenje upravnih odluka ima nezamislive posledice. Razumete li to? (Razumemo.)

Neki roditelji svojoj deci govore: „Ma gde da odemo, ne smemo zaboraviti svoje korene. Ne možemo da zaboravimo gde smo rođeni, gde smo odrasli ili ko smo. Kud god da odete, ako naiđete na svoje sugrađane, treba da se pobrinete za njih. Pri izboru crkvenih starešina i nadzornika, dajte prednost ljudima iz svog kraja. Kad crkva ponudi bilo kakve materijalne koristi, pustite da u njima najpre uživaju ljudi iz vašeg kraja. Ako birate članove neke grupe, prvo birajte osobe iz svog kraja. Kad sugrađani međusobno sarađuju, oni govore istim jezikom i dele ista poznanstva.” Kako se za to kaže? „Kad se zemljaci sretnu, suze im naviru na oči.” Takođe postoji i izreka: „Iz generacije u generaciju, stričevi i tetke su rod rođeni: čak i kad su kosti polomljene, tetive i dalje ostaju povezane.” U skladu sa uputstvima dobijenim od roditelja i starijih, pojedinim ljudima neka osoba postaje draga čim čuju da potiče iz njihove provincije ili grada ili je prepoznaju po akcentu karakterističnom za svoj rodni kraj. Oni tada obeduju zajedno, sede jedni do drugih na okupljanjima i sve rade zajedno. Jedni drugima postaju naročito bliski. Kad sretnu nekog svog sugrađanina, pojedini ljudi će reći: „Znaš kako kažu: ’Kad se zemljaci sretnu, suze im naviru na oči’. Kad sretnem svog zemljaka, odmah mi postaje blizak: kad sam tebe sreo, kao da sam sreo rođenog brata.” Takvi ljudi posebno vode računa o svojim sugrađanima. Naročito se brinu o njima ako se razbole ili ako imaju problema na poslu. Da li je to dobro? (Ne, nije dobro.) A zašto nije dobro? (Takvo ophođenje prema ljudima lišeno je načela.) Ono je lišeno načela, a takvi ljudi samo stvaraju zbrku. Oni prema svakom svom zemljaku pokazuju privrženost, ali ko su zapravo ti njihovi zemljaci? Jesu li to neki dobri ljudi? Jesu li istinska braća i sestre? Da li je to što ih promovišeš u skladu s načelima? Da li je u skladu s načelima to što im daješ svoju preporuku? Jesu li oni podobni za taj posao? Da li je korektno to što brineš o njima i što ste toliko bliski? Da li je to u skladu sa istinom i sa načelima? Ako nije, onda je to što radiš neprikladno i Bogu je odvratno. Da li razumeš? (Razumem.) Prema tome, kad ti roditelji kažu: „Pobrini se za svoje sugrađane kad ih sretneš”, znaj da je to pogrešno i da o tome ne treba da razmišljaš, već treba da to ignorišeš. Ako te jednog dana roditelji budu pitali: „Onaj naš zemljak je u istoj crkvi kao i ti. Jesi li se pobrinuo za njega?”, kako treba da im odgovoriš? (Mi se u Božjoj kući prema svima ophodimo podjednako.) Treba da im kažeš: „Nemam obavezu da to činim. Manite se zemljaka, jer ja se čak ni o vama ne bih brinuo ako biste se suprotstavili Bogu.” Ovakve predstave, koje potiču iz tradicionalne porodice, veoma snažno utiču na neke ljude. Čim naiđu na ljude s kojima su u bilo kakvom srodstvu, s kojima dele isto prezime ili pripadaju istom klanu, oni jednostavno ne mogu da ih zaobiđu. Čim čuju da se neko preziva isto kao oni, kažu: „Bože moj, pa mi smo ovde svi jedna familija. Prema svom sadašnjem položaju u familiji, trebalo bi da je zovem pratetkom. Ja sam zapravo jedno od njenih unučadi.” Svojevoljno se nazivaju njenim unucima i, kad je vide, snebivaju se da je oslovljavaju sestrom, već joj se obraćaju sa pratetka i nikako drugačije. Kad upoznaju nekoga sa istim prezimenom, neki ljudi osećaju posebnu bliskost sa njim, bez obzira o kakvoj se osobi radi. Da li je to ispravno? (Nije.) Konkretno govoreći, neke porodice tradicionalno vode naročitu brigu o ljudima iz istog klana, često su veoma ljubazni prema tim ljudima i blisko komuniciraju sa njima. Stoga se čini da u njihovom domu uvek sve vrvi od ljudi i aktivnosti, a takve porodice su naizgled posebno živahne i uspešne. Kad se nešto desi, dalja rodbina je odmah tu da pripomogne, da ponudi svoje savete i predloge. Pod uticajem porodične kulture, nekim ljudima se čini da je ovakvo ponašanje dobra stvar; u najmanju ruku, nisu izolovani ni usamljeni, i uvek će se naći ljudi koji će im pomoći kad se za tim ukaže potreba. Koje predstave imaju drugi ljudi? „Da bi živeo među ljudima, čovek mora da bude društven.” Mada je ovu izreku teško objasniti, svako može da razume njeno značenje. „Čovek mora da živi sa ljudskim osećanjima. Može li se neko i dalje zvati ljudskim bićem ako ne poseduje ljudska osećanja? Ako si uvek ozbiljan i usredsređen, ako stalno brineš o načelima i stavovima, na kraju ćeš ostati bez ijednog rođaka i prijatelja. Moraš imati ljudska osećanja dok živiš među društvenim grupama. Ljudi koji nemaju veze s našim prezimenom pripadaju nekoj sasvim drugoj priči, ali kada je reč o ljudima istog prezimena ili o ljudima iz istog klana, zar svi oni nisu međusobno bliski? Nikoga od njih ne možeš da napustiš. Kad se suočiš sa pitanjima kao što su bolest, brak, sahrane ili sa drugim, više ili manje važnim događajima, zar ti tada nije potreban neko s kim ćeš o tome razgovarati? Kad kupuješ kuću, automobil ili neko parče zemlje, svačija pomoć je dobrodošla. Ti jednostavno ne možeš da napustiš te ljude i moraš da se u svom životu oslanjaš na njih.” Pošto si pod snažnim uticajem ovakve porodične kulture, kad god izađeš iz kuće, a naročito kad si u crkvi, i kad vidiš nekoga ko pripada tvom klanu, ti podsvesno gravitiraš ka toj osobi, ona ti je posebno draga, često joj poklanjaš naročitu pažnju i tretman, i posebno se dobro slažeš sa njom. Štaviše, često si popustljiv prema njoj, čak i kad pravi greške. Prema ljudima s kojima nisi u krvnom srodstvu, ti si nepristrasan. Ali zato prema pripadnicima svog klana obično pokazuješ naklonost i zaštitnički stav, što se prostim jezikom označava kao „pristrasnost prema rođacima”. Neki ljudi često bivaju vođeni ovakvim mišljenjima, pa svoj odnos prema ljudima i događajima ne zasnivaju na načelima kojima ih Bog podučava, već na uticajima porodične kulture. Zar to nije pogrešno? (Jeste.) Primera radi, osoba koja se preziva Džang može neku drugu osobu sa istim prezimenom, koja je od nje starija nekoliko godina, oslovljavati kao „stariju sestru”. Drugi bi stoga mogli pomisliti da se radi o rođenim sestrama, iako one samo imaju isto prezime, ali nisu ni u kakvom krvnom srodstvu. Zašto je ona tako oslovljava? Zbog uticaja porodične kulture. Kud god da krenu, one su nerazdvojne, mlađa osoba sve deli sa svojom „starijom sestrom”, ali ne i sa drugima. Zašto? „Zato što se ona preziva Džang, isto kao i ja. Mi smo familija. Njoj moram sve da kažem. Kome ću, ako ne njoj? Zar ne bi bilo glupo da verujem strancima, a da nemam poverenja u svoju familiju? Kako god da okreneš, drugi ljudi su nepouzdani i samo se familiji može verovati.” Prilikom izbora crkvenih starešina, ona glasa za nju, a kad je ljudi pitaju: „Zašto si glasala za nju?”, ona im odgovara: „Zato što se preziva isto kao ja. Zar ne bi bilo nerazumno i nepristojno da ne glasam za nju? Da nisam glasala za nju, da li bih uopšte bila ljudsko biće?” Kad god crkva ima da ponudi nešto dobro ili neke materijalne koristi, ona najpre pomisli na nju. „Zašto si prvo na nju pomislila?” „Zato što nosimo isto prezime i što pripadamo istoj familiji. Ko će da brine o njoj ako ne ja? Da li bih uopšte bila ljudsko biće kad ne bih posedovala to osnovno ljudsko osećanje?” Ukratko, ako si uslovljen ili pod uticajem ovakvih mišljenja koja si poneo iz porodice, bilo da se ona rađaju iz privrženosti ili iz sebičnih motiva, treba odmah da promeniš svoj stav i da prestaneš da se ponašaš i da se prema drugim ljudima i stvarima odnosiš koristeći te metode. Ma koliko da su ti metodi uski ili široki, oni ne predstavljaju načela i metode kojima te je Bog podučio. U najmanju ruku, to su mišljenja i stanovišta koje treba da otpustiš. Jednom rečju, treba da otpustiš svako uslovljavanje od strane porodice koje nije u skladu s načelima kojima te Bog podučava. Prema drugim ljudima ne treba da se ophodiš, niti da s njima komuniciraš koristeći te metode, a ni prema ostalim pitanjima ne treba da se odnosiš na takav način. Neki će na ovo možda reći: „Ako se prema stvarima ne budem ovako odnosio, uopšte neću znati kako da se nosim s njima.” To se veoma lako rešava. Božje reči nude načela za rešavanje raznih pitanja. Ako put prakse ne možeš da nađeš u Božjim rečima, potraži savet od braće i sestara koji ovu istinu razumeju. Oni će ti razjasniti te stvari, pa ćeš ih i ti razumeti. To su stvari koje ljudi treba da otpuste kada je reč o rešavanju problema vezanih za klan, prezime i način na koji ovaj svet funkcioniše.

Pojedini roditelji prigovaraju svojim ćerkama i govore im: „Kao žena, treba da slediš čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas. Ako se udaješ u familiju petla, moraš da se ponašaš kao petao; ako se udaješ u familiju psa, ponašaj se kao pas.” Naravoučenije glasi da ne treba da stremiš ka tome da budeš dobro ljudsko biće, već treba da se pomiriš s tim da ćeš biti petao ili pas. Je li to dobar put? Jasno je da će svako ko ovo čuje moći da zaključi kako to nije dobar put, zar ne? Fraza „sledi čoveka za kog si se udala” bez sumnje je usmerena ka ženama – njihova je sudbina tako tragična. Pod uticajem i uslovljenošću od strane porodice, žene naprosto i same postaju izopačene: one zaista slede petla ako su se udale za petla, odnosno psa ako su se udale za psa, i rade sve ono što su im roditelji naložili da rade, ne trudeći se da idu dobrim putem. Bez obzira što su ti to mišljenje usadili roditelji, ti treba da razlučiš da li je ono ispravno ili pogrešno, da li ono koristi ili šteti tvom ponašanju. Mi smo, naravno, u zajedništvu već razgovarali o ovom aspektu, u okviru teme otpuštanja braka, tako da se ovde nećemo opširnije baviti time, niti ćemo taj aspekt detaljno analizirati. Jednom rečju, treba da otpustiš sva ta pogrešna, iskrivljena, površna, glupa, pa čak i rđava i izopačena mišljenja i stanovišta nasleđena od roditelja. S naročitom pažnjom treba da analiziraš izreke poput „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas”, o kojoj smo upravo raspravljali, i „Udaj se za čoveka koji može da te hrani i oblači” – takve izjave, koje su ti usadili roditelji, ne smeju te navesti na pomisao: „Prodata sam čoveku za kojeg se udajem: on je moj gospodar, treba da budem onakva kakva on želi da budem i da radim sve što mi on kaže da radim, jer moja je sudbina neodvojiva od njegove. Kad se budemo venčali, bićemo vezani jedno za drugo kao dva skakavca povezana istom uzicom. Ako on bude uspešan, biću i ja; ako propadne, propašću zajedno s njim. Zato će izreka mojih roditelja: ’Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas’ za mene uvek biti ispravna. Žene ne treba da budu nezavisne, niti da imaju bilo kakve težnje, a pogotovo ne treba da gaje nikakve ideje ni želje u vezi sa ispravnim pogledom na život i s pravim putem koji u životu treba da slede. Treba samo da budu poslušne i da slede reči svojih roditelja ’Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas’”. Da li je ovakvo mišljenje ispravno? (Nije.) Zbog čega je ono pogrešno? „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas” – ima još jedna fraza sličnog značenja, koja glasi: „Dva skakavca povezana istom uzicom”, što znači da je tvoja sudbina, nakon što se udaš, povezana sa sudbinom tvog muža. Ako je on uspešan, bićeš i ti; ako nije uspešan, nećeš biti ni ti. Da li je zaista tako? (Nije.) Hajde da najpre popričamo o izreci: „Ako je on uspešan, bićeš i ti”. Da li je to činjenica? (Nije.) Može li neko od vas da nekim kontraprimerom pobije ovu tvrdnju? Ništa vam ne pada na pamet? Dopustite Mi da vam dam jedan primer. Recimo, kad se žena uda za nekog čoveka, ona je čvrsto rešena da ga sledi, pa kud puklo da puklo. Baš kao što žene obično kažu: „Odsad pa nadalje, ja pripadam tebi”, što praktično znači: „Prodata sam tebi i moja je sudbina vezana za tvoju”. Hajde da za sada ostavimo po strani žene koje se prepuštaju izopačenosti i da se fokusiramo na to da li je fraza „Ako je on uspešan, bićeš i ti” ispravna ili nije. Da li je tačno da ćeš i ti automatski biti uspešna ako ti je muž uspešan? Pretpostavimo da su ga, odmah nakon što je pokrenuo neki biznis, snašle neprilike, da se suočava s brojnim izazovima, da svuda nailazi na poteškoće, kao i da mu nedostaju novac, veze, pogodna lokacija za prodavnicu, tržište na koje će plasirati robu i ljudi koji bi mogli da mu pomognu. Kao njegova žena, ti si čvrsto rešena da ga slediš, ma šta on radio; nimalo ga ne prezireš, već ga bezuslovno podržavaš. Kako vreme prolazi, njegov biznis počinje da cveta, otvara jednu radnju za drugom, što mu donosi sve veću ekonomsku korist i veće prihode. Tvoj muž najpre postaje gazda, a zatim se pretvara u pravog bogatog tajkuna. Uspešan je, zar ne? Dobro je poznata izreka koja kaže: „Pare kvare muškarce”, što je, naravno, neosporna činjenica u ovom društvu i ovom zlom svetu. Kad tvoj muž postane gazda, a kasnije i tajkun, koliko će vremena biti potrebno da postane iskvaren? To se dešava za tren oka. Nakon što postane gazda i počne da napreduje, tvom srećnom životu došao je kraj. Zašto? Polako počinje da te nagriza crv sumnje: „Ima li neku ženu sa strane? Da li će me prevariti? Zavodi li ga neka? Da li ću mu dosaditi? Da li će prestati da me voli?” Jesu li tvoji srećni dani odbrojani? Nakon što si tolike godine delila s njim i dobro i zlo, osećaš se jadno i umorno. Živela si u lošim uslovima, zdravlje ti je narušeno i nisi više lepa kao što si bila. Postala si starica sa požutelim licem. Možda si u njegovim očima izgubila onaj šarm mlade devojke u koju je nekad bio zaljubljen. Možda misli: „Sada, kad sam bogat i uticajan, mogao bih da nađem neku bolju”. Kako se sve više udaljava od tebe, počinje aktivno da razmišlja i da se menja. Zar to ne znači da si u opasnosti? On je postao veliki gazda, a ti požutela starica – zar među vama nema svojevrsne različitosti i nejednakosti? Zar ti sada nisi nedostojna da mu budeš žena? Zar on ne oseća da je sada na višem nivou od tebe? Zar ti se ne čini da te sve više mrzi? U tom slučaju, to je tek početak tvojih nevolja. Možda će jednoga dana krenuti da ispunjava svoje želje, pronaći drugu ženu i početi sve više da izbiva iz kuće. Kada dođe kući, obično se svađa s tobom, lupa vratima i odmah zatim ponovo negde odlazi i ne javlja ti se po nekoliko dana. S obzirom na vaš nekadašnji odnos, najbolje čemu možeš da se nadaš jeste da će nastaviti da ti daje novac i da te snabdeva osnovnim potrepštinama. Ali, ako počneš da dižeš galamu oko toga, možda će čak prestati da ti plaća troškove života. Kako, dakle, stoje stvari? Da li se tvoja sudbina imalo promenila nabolje otkako je on postao uspešan? Da li si sada srećnija ili tužnija? (Tužnija.) Tužnija si, naravno. Nastupili su tvoji nesrećni dani. Kad se suoče sa ovakvim situacijama, žene uglavnom plaču do iznemoglosti, sećajući se reči svojih roditelja: „Nemoj da iznosiš svoj prljav veš na ulicu”. One se stoga mire sa svojom sudbinom, misleći: „Izdržaću dok mi sin ne poraste i dok ne bude mogao da me izdržava. A onda ću se rešiti svog muža!” Neke žene su dovoljno srećne da dožive da im sinovi postanu stubovi domaćinstva, dok druge nikad ne dočekaju taj dan. Dok je sin još mlad, muž odlučuje da ga zadrži kod sebe, pa kaže ženi: „Hajde, beži, požutela babo!”, i zatim je možda, kao neku prosjakinju, istera iz kuće. Da li, dakle, i ti automatski postaješ uspešna kad on ostvari uspeh? Da li su vaše sudbine zaista međusobno povezane? (Nisu.) On će te možda ceniti dok mu biznis stoji u mestu ili se ne razvija u skladu s njegovim željama, dok su mu potrebni tvoja podrška i podsticaj, druženje s tobom i tvoja nega, dok ne stekne potrebne kvalifikacije i priliku da postane iskvaren. Dokle god on ne napreduje u poslu, možda ćeš se osećati sigurnije kad imaš njega pored sebe i moći ćeš da doživiš svu toplinu braka i bračnu sreću. Jer, dok ne postane uspešan, niko sa strane ne obraća pažnju na njega, niti ga vrednuje, tako da si ti tada jedina osoba na koju može da se osloni, pa te drži kao malo vode na dlanu. Za to vreme, ti se osećaš sigurnije i, u određenoj meri, dobro i srećno. Ali, kad počne da ostvaruje uspeh u poslu i kad raširi krila, on će neminovno poleteti – ali, da li će te povesti sa sobom? Da li je, dakle, tačna ona izreka tvojih roditelja: „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas”? (Nije.) Ta izjava nesumnjivo gura žene u ambis patnje. A šta misliš o načelu: „Slediću ga ako ide pravim putem, a u suprotnom ću ga ostaviti”? Ovo načelo je takođe pogrešno. To što si se udala za njega ne znači da si mu se prodala, ali ni da prema njemu treba da se ophodiš kao prema strancu. Za tebe je dovoljno da ispunjavaš bračne obaveze. Ako brak funkcioniše, super; u suprotnom, raziđite se. Tvoja je savest čista, jer si ispunila svoje obaveze. Ako si mu potrebna da bi ispunila svoje obaveze tako što ćeš mu praviti društvo, učini to; ako nisi, neka svako krene svojim putem. Tako glasi načelo. Sa druge strane, fraza: „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas” potpuno je besmislena – štaviše, ona je štetna. Zašto je besmislena? Zato što joj nedostaju načela: ma kakav da je čovek za kog si se udala, ti treba bespogovorno da ga slediš. Ako slediš nekog dobrog čoveka, život će ti možda biti vredan truda. Ali, ako slediš lošeg čoveka, zar time samu sebe ne osuđuješ na propast? Prema tome, bez obzira na to za kakvog si se čoveka udala, treba da imaš pravilan stav prema braku. Treba da razumeš da ti samo istina pruža pravu zaštitu i nudi ti put i načela za dostojanstven život. Nasuprot tome, ono što ti roditelji pružaju samo su kratki isečci njihovog iskustva ili strategije zasnovane na njihovim ličnim interesima i na stvarima kojima su privrženi. Njihovi saveti nipošto ne mogu da te zaštite, niti da ti pruže ispravna načela primene. Uzmimo, na primer, izreku: „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas”. Ona samo može da te navede da ostaneš neuka u vezi s brakom, da izgubiš svoje dostojanstvo i priliku da odabereš pravi životni put. Što je još važnije, može te navesti da propustiš priliku da budeš spasena. Prema tome, ma kakva namera da stoji iza roditeljskih reči i bez obzira da li ti oni to govore zato što se brinu za tebe, zato da bi te zaštitili, zbog sebičnosti, ličnih interesa ili s bilo kojim drugim motivom, ti sve ove razne izreke moraš pažljivo da razmotriš. Čak i ako im je prvobitna namera bila da doprinesu tvojoj dobrobiti i zaštiti, ti te izreke ne treba da prihvataš glupo i neoprezno. Umesto toga, treba pažljivo da ih razmotriš i da zatim, na osnovu Božjih reči, pronađeš precizna načela primene, a ne da deluješ i da se ponašaš u skladu s njihovim rečima. Ovo naročito važi za izreku „Udaj se za čoveka koji može da te hrani i oblači” – koja je još pogrešnija. Zar žene nemaju ruke i noge? Pa nije valjda da ne mogu same da zarade za život? Zašto bi morale da se oslanjaju na muškarca da ih hrani i oblači? Jesu li žene proste i neuke? Šta to muškarci imaju, a što ženama nedostaje? (Baš ništa.) Tako je, ništa im ne fali. Žene su sposobne za samostalan život, koji im je Bog podario. A pošto mogu nezavisno da žive, zašto bi se oslanjale na muškarca da ih izdržava? Zar to nije pogrešno mišljenje? (Jeste.) Radi se o usađivanju pogrešnih mišljenja. Žene zbog ove izreke ne bi smele da obezvređuju i degradiraju sebe tako što će u pogledu svojih osnovnih potreba zavisiti od muškarca. Naravno, muškarac ima obavezu da svojoj ženi i porodici pokriva sve životne troškove i da se postara da svojoj ženi obezbedi dovoljno hrane i odeće. Uprkos tome, žene ne treba da gaje takva mišljenja i stanovišta, niti da se udaju isključivo radi hrane i odeće. Budući da si sposobna da živiš samostalno, zašto bi se oslanjala na muškarca u pogledu osnovnih životnih potreba? Nije li to, u određenoj meri, posledica uticaja roditelja i uslovljavanja mišljenjima porodice? Ako je žena uslovljena takvim porodičnim vaspitanjem, ona će ili postati postati lenja i neće hteti ništa da radi, nego će se oslanjati na to da joj neko drugi nabavlja hranu i odeću, ili će pak prihvatiti mišljenja svojih roditelja i poverovati da su žene bezvredne, da ne mogu i da ne treba same da rešavaju pitanje hrane i odeće, već da u tom smislu treba da se oslone na muškarca. Zar to nije prepuštanje izopačenosti? (Jeste.) Zašto je pogrešno usvojiti takva mišljenja i stanovišta? Na šta ona utiču? Zašto žene treba da otpuste takva degradirajuća mišljenja? Ako ti muž nabavlja hranu i odeću i ako ga ti zbog toga smatraš svojim gospodarom, svojim nadređenim i čovekom koji o svemu odlučuje, zar ga onda nećeš konsultovati oko svake, manje ili više bitne stvari? (Hoću.) Ako, na primer, veruješ u Boga, možda ćeš pomisliti: „Pitaću nadležnog da li mi dopušta da verujem u Boga; ako kaže da dopušta, verovaću, a u suprotnom neću.” Čak i kad Božja kuća zahteva od ljudi da obave svoju dužnost, ti ćeš i za to morati da tražiš njegovo odobrenje; ako on ne bude imao ništa protiv, moći ćeš da obaviš svoju dužnost, dok u suprotnom nećeš moći. Dakle, od muževljevog stava i njegovog odnosa prema tebi zavisiće da li ćeš ti, kao vernica, moći da slediš Boga. Može li tvoj muž da razluči da li je taj put istinit ili lažan? Da li će ti poslušnost prema njemu obezbediti spasenje i ulazak u carstvo nebesko? Ako je tvoj muž mudar i može da čuje Božji glas, ako pripada Božjem stadu, možda ćeš imati koristi zajedno s njim, ali samo ako si zajedno s njim. Ali, šta ako je on neki nevaljalac i antihrist koji nije u stanju da razume istinu? Da li ćeš i u tom slučaju verovati? Zar ti nemaš uši ni mozak? Možeš li da čuješ Božje reči? A kad ih čuješ, možeš li sama da o njima razmisliš? Može li tvoj muž da ti odredi sudbinu? Da li on orkestrira tvoju sudbinu i upravlja njome? Jesi li se prodala njemu? Ove doktrine su svima jasne, ali kada je reč o određenim problemima vezanim za načela, ljudi su skloni da nesvesno padnu pod uticaj uslovljavanja ovim mišljenjima i stanovištima od strane porodice. Ako ta mišljenja i stanovišta utiču na tebe, ti često donosiš pogrešne sudove, a vođena mišljenjima zasnovanim na tim pogrešnim sudovima, ti donosiš pogrešne odluke, koje te zatim navode na pogrešan put i, naposletku, do potpune propasti. Propustila si priliku da obaviš svoju dužnost, šansu da zadobiješ istinu i priliku da budeš spasena. Šta je dovelo do tvoje propasti? Na prvi pogled, čini se da je na tebe uticao tvoj muž, koji te je obmanuo i na kraju uništio. U stvarnosti, međutim, za tvoju propast kriva su tvoja vlastita, duboko ukorenjena mišljenja. Drugim rečima, osnovni uzrok takvog ishoda leži u izreci „Sledi čoveka za kog si se udala, pa bio on pevac ili pas”. Stoga je od ključne važnosti da to mišljenje otpustiš.

Ako se osvrnemo na mišljenja i stanovišta preuzeta od roditelja i porodice, o kojima smo u zajedništvu razgovarali i koja se tiču načela i strategija za ophođenje prema svetu, pravila igre, načina na koji svet funkcioniše, rase, muško-ženskih odnosa, braka i tome slično – ima li među njima ijednog mišljenja i stanovišta koje je pozitivno? Ima li ijednog koje te u određenoj meri može usmeriti na put stremljenja ka istini? (Nema.) Nijedno od njih ti ne pomaže da postaneš pravo i osposobljeno stvoreno biće. Naprotiv, svako od tih mišljenja i stanovišta nanosi ti ogromnu štetu, kvari te kroz proces tvog uslovljavanja njima i dovodi do toga da su ljudi danas, u dubini svog bića okovani, kontrolisani, opterećeni i izloženi uticaju raznih pogrešnih mišljenja i stanovišta. Mada porodica, duboko u ljudskom srcu, predstavlja duševni raj i mesto ispunjeno toplinom i uspomenama iz detinjstva, ne treba potcenjivati razne negativne uticaje porodice na ljude. Porodična toplina ne može da ublaži ta pogrešna mišljenja. Porodična toplina i predivne uspomene koje ona donosi pružaju tek malu utehu i zadovoljstvo na nivou fizičke privrženosti. Kada je, međutim, reč o tome kako čovek treba da se ponaša i da se ophodi prema svetu, kojim putem treba da ide, kakav pogled na život i koje vrednosti da uspostavi, uslovljavanje od strane porodice u potpunosti je štetno. Čovek je, iz te perspektive, čak i pre no što zakorači u društvo, već iskvaren raznim mišljenjima i stanovištima unutar porodice – on je, naime, već odranije podvrgnut uslovljavanju, kontroli i uticaju raznih pogrešnih mišljenja i stanovišta. Može se, dakle, reći da je porodica mesto na kojem čovek po prvi put prima sva ta pogrešna mišljenja i stanovišta i gde se ona polako uvode u igru i slobodno primenjuju. Porodice takvu ulogu igraju u svakodnevnom životu svakog čoveka. Naše druženje na ovu temu nema za cilj da od ljudi zahteva da svoju porodicu otpuste u smislu privrženosti, niti da se, spolja gledano, otrgnu od porodice i raskinu svaku vezu sa njom. Ovde se samo traži da ljudi konkretno prepoznaju, razluče i da, naravno, preciznije i praktičnije otpuste razna pogrešna mišljenja i stanovišta koje im je porodica usadila. Radi se o konkretnoj praksi koju ljudi koji streme ka istini treba da usvoje prilikom razmatranja tema vezanih za porodicu.

U vezi s porodicom ima još mnogo drugih tema. Zar nije tačno da su ove izreke, kojima porodica uslovljava ljude i o kojima smo u zajedništvu razgovarali, prilično uobičajene? (Jeste.) Te izreke možemo često da čujemo – ako ne baš u svim, onda barem u većini porodica. One su veoma rasprostranjene i reprezentativne, zar ne? Ogromna većina porodica svojim članovima u različitoj meri usađuje u glavu ova mišljenja i stanovišta. Svaka izreka o kojoj smo razgovarali pojavljuje se, na ovaj ili onaj način, u većini porodica, i biva usađena u različitim fazama odrastanja člana porodice. Odmah nakon što su im ta mišljenja usađena u glavu, ljudi počinju da ih prihvataju, da stiču određenu svest o njima, da bi zatim ta mišljenja i stanovišta, ne mogavši da se od njih odbrane, usvojili kao svoje strategije i načine ophođenja prema svetu, kako bi ubuduće mogli da žive i da opstaju. Naravno, mnogi ljudi ih takođe koriste kao odskočnu dasku za sticanje uporišta u društvu. Prema tome, ta mišljenja i stanovišta prožimaju ne samo svakodnevne živote ljudi, već i njihove unutrašnje svetove i razne probleme s kojima se susreću na svom putu opstanka. Kada se jave različiti problemi, ljudi ih rešavaju u skladu sa raznim mišljenjima i stanovištima pohranjenim u svom srcu; kad se suoče s tim problemima, razna mišljenja i stanovišta, kao i načela i strategije za ophođenje prema svetu, dominiraju nad ljudima i upravljaju njima. Ljudi su u stanju da u stvarnom životu veoma vešto primenjuju sva ta pogrešna mišljenja. Budući da ih usmeravaju razna pogrešna mišljenja i stanovišta, sasvim je prirodno što ljudi idu krivim putem. Pošto njihove postupke, ponašanje, život i egzistenciju diktiraju pogrešna mišljenja, neminovno je da i put kojim koračaju u životu bude pogrešan. A s obzirom na to da je srž mišljenja koja ih usmeravaju pogrešna, sasvim je prirodno da je i njihov put pogrešan. Taj put ih vodi u krivom smeru, usled čega je njihov ishod očigledan. Uslovljeni raznim mišljenjima od strane porodice, ljudi biraju pogrešan put i tako skreću na stranputicu. Shodno tome, oni srljaju pravo ka paklu i ka vlastitom uništenju. Na kraju krajeva, osnovni uzrok njihove propasti leži u raznim pogrešnim mišljenjima kojima ih je porodica uslovila. Imajući u vidu ozbiljne posledice, ljudi bi trebalo da otpuste razna mišljenja kojima su uslovljeni od strane porodice. U današnje vreme, uslovljavanje raznim pogrešnim mišljenjima utiče na ljude tako što ih sprečava da prihvate istinu. Samim tim što postoje i što su vođeni tim pogrešnim mišljenjima, ljudi često nisu u stanju da shvate istinu i čak joj se u srcu opiru i odbacuju je. Ono što je, naravno, još gore, jeste to da neki ljudi mogu doneti odluku da izdaju Boga. Tako sada stoje stvari, ali ako ljudi ne mogu da prihvate istinu ili ako je iznevere, ta pogrešna mišljenja ih, dugoročno gledano, navode na pogrešan put protivljenja istini, na put izdaje i odbacivanja Boga. Vođeni tim pogrešnim putem, oni naposletku neće moći da budu uistinu spaseni, upravo zbog toga što idu pogrešnim putem, čak i ako tobože slušaju Boga dok govori i prihvataju Njegovo delo. To je zaista žalosno. Stoga ova mišljenja ne treba smatrati trivijalnim, imajući u vidu da uticaj porodice na tebe može imati jako ozbiljne posledice. Ako te je porodica uslovila odgovarajućim pogrešnim mišljenjem o različitim pitanjima, treba da proučiš ta mišljenja i da ih otpustiš – nemoj ih se više držati. Ma o kom mišljenju da se radi, ako je pogrešno i suprotstavljeno istini, jedini ispravan put jeste da ga otpustiš. Konkretna primena otpuštanja sastoji se u sledećem: kao kriterijum ili osnovu po kojoj posmatraš, radiš ili rešavaš to pitanje, ne treba više da uzimaš pogrešna mišljenja koja ti je porodica usadila, već to treba da bude zasnovano na Božjim rečima. Mada ovaj proces može od tebe zahtevati da platiš izvesnu cenu, usled čega će ti se činiti da postupaš protiv svoje volje, da gubiš obraz, pa možda čak i da trpiš gubitke u pogledu svojih telesnih interesa – bez obzira s čime se suočavaš, svoje ponašanje treba uporno da usklađuješ s Božjim rečima i s načelima koja ti On saopštava, i ne treba da odustaneš. Sigurno je da će proces tog preobražaja biti izazovan i da se neće glatko odvijati. Zašto se neće odvijati glatko? Zato što se radi o borbi negativnih i pozitivnih stvari, o borbi zlih Sotoninih misli i istine, kao i o borbi tvoje volje i želje da prihvatiš istinu i pozitivne stvari, protiv pogrešnih mišljenja i stanovišta koje nosiš u srcu. Pošto se radi o borbi, možda ćeš patiti i možda ćeš morati da platiš neku cenu – to je ono što moraš da uradiš. Ako čovek želi da ide putem stremljenja ka istini i da dostigne spasenje, on mora da prihvati ovu činjenicu i da iskusi te bitke. Naravno, dok se te bitke budu odvijale, ti ćeš definitivno plaćati izvesnu cenu, trpećeš izvesnu patnju i moraćeš da se odrekneš izvesnih stvari. Ma kako čitav ovaj proces izgledao, tvoj krajnji cilj je da dostigneš stanje u kojem ćeš se bojati Boga i kloniti zla, da zadobiješ istinu i da dostigneš spasenje. Stoga vredi platiti bilo koju cenu zarad postizanja tog cilja, jer to je najispravniji cilj i to je ono čemu treba da težiš kako bi postao sposobno ljudsko biće. Da bi postigao taj cilj, ma koliko truda da ulažeš i koliku cenu da plaćaš, ti ne treba da praviš kompromise, da se izvlačiš, niti da se plašiš jer, dokle god stremiš ka istini i težiš ka tome da se bojiš Boga, da se kloniš zla i da budeš spasen, kad se suočiš s bilo kakvim nadmetanjem ili bitkom, ti nećeš biti sam. Pratiće te Božje reči i imaćeš podršku u Bogu i Njegovim rečima, te stoga ne treba da se plašiš, je li tako? (Tako je.) Iz ovih nekoliko napomena se, dakle, može zaključiti da treba da otpustiš sva ta uslovljavanja pogrešnim mislima, bilo da ona potiču iz porodice ili ma kog dugog izvora. Primera radi, tokom našeg malopređašnjeg razgovora smo zaključili da ti porodica često govori: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude.” U stvarnosti se ovakvo mišljenje može veoma jednostavno otpustiti: treba samo da postupaš u skladu s načelima koja Bog saopštava ljudima. Značenje izraza „načela koja Bog saopštava ljudima” prilično je široko. Kako se ta načela konkretno primenjuju? Nema potrebe da detaljno analiziraš da li imaš nameru da naudiš drugima, niti treba da se čuvaš od drugih ljudi. Šta, dakle, treba da uradiš? S jedne strane, treba da budeš u stanju da pravilno održavaš skladne odnose sa drugim ljudima; s druge strane, pri ophođenju sa drugima treba da koristiš Božje reči kao osnovu i da po kriterijumu istine razlučiš o kakvim se osobama radi, a zatim da se prema svakoj od tih osoba ophodiš na osnovu odgovarajućih načela. To je tako jednostavno. Ako su u pitanju braća i sestre, tretiraj ih kao takve; ako su iskreni u svom stremljenju ka istini, ako se žrtvuju i daju sve od sebe, ophodi se prema njima kao prema braći i sestrama koji iskreno obavljaju svoju dužnost. Ako se radi o bezvernicima, koji nisu spremni da obavljaju svoju dužnost i koji samo žele da ih ostaviš na miru, onda ne treba da ih tretiraš kao braću i sestre, već kao nevernike. Dok posmatraš ljude, treba da obraćaš pažnju na to kojoj vrsti osoba pripadaju, kakva im je narav, ljudskost i stav prema Bogu i istini. Ako mogu da prihvate istinu i spremni su da je primenjuju, tretiraj ih kao istinsku braću i sestre, kao svoju porodicu. Ako im je ljudskost loša, ako su samo na rečima spremni da primenjuju istinu i ako su sposobni da raspravljaju o doktrini ali nikada ne primenjuju istinu, onda ih tretiraj kao puke službenike, a ne kao porodicu. Šta ti ova načela govore? Ona ti saopštavaju načelo po kojem treba da se ophodiš prema različitim tipovima ljudi – to je načelo o kojem smo često raspravljali i koje kaže da se prema ljudima treba ophoditi mudro. Mudrost je opšti izraz, ali ona konkretno znači posedovanje metoda i načela za ophođenje prema različitim tipovima ljudi – ali na osnovu istine, a ne na osnovu ličnih osećanja, sklonosti i stavova, niti na osnovu njihovih prednosti i nedostataka u odnosu na tebe, kao ni na osnovu njihovih godina, već isključivo na osnovu Božjih reči. Prema tome, u ophođenju sa ljudima, ti ne treba da analiziraš da li imaš nameru da im naudiš, niti treba da se čuvaš od drugih ljudi. Ako se prema ljudima ophodiš na osnovu načela i metoda koje ti je Bog dao, izbeći ćeš sva iskušenja i nećeš padati u iskušenja i konflikte. To je tako jednostavno. Ovo načelo je takođe prikladno za ophođenje prema nevernicima. Kad vidiš nekoga, pomislićeš: „On je zao, on je đavo, demon, nasilnik ili nevaljalac. Ne moram da se čuvam od njega; neću obraćati pažnju na njega i neću ga provocirati. Ako zbog posla budem morao da komuniciram s njim, ophodiću se prema njemu zvanično i nepristrasno. Izbegavaću svaki nepotreban kontakt i druženje s njim i neću ga ni braniti, ni preterano hvaliti. Na taj način, on neće imati zbog čega da mi pridikuje. Ako poželi da me maltretira, imam Boga kraj sebe. Osloniću se na Boga. Ako mu Bog dozvoli da me maltretira, prihvatiću to i pokoriću se. U suprotnom, zbog njega mi neće zafaliti ni dlaka s glave.” Zar ovo nije prava vera? (Jeste.) Moraš imati pravu veru i ne smeš ga se plašiti. Nemoj govoriti da je on samo lokalni nasilnik i sitna riba: mi se ovog načela držimo čak i prilikom suočavanja s velikom crvenom aždajom. Ako ti velika crvena aždaja brani da veruješ u Boga, da li pokušavaš da je urazumiš? Držiš li joj propovedi? (Ne.) A zašto? (Zato što bi to bilo besmisleno.) Ona je đavo i nedostojna je da sluša besede. Ne smeju se prosipati biseri pred svinju. Istina nije namenjena zverima i đavolima; namenjena je ljudskim bićima. Čak i kad bi đavoli i zveri mogli da je razumeju, ona im se ne bi propovedala. Oni istinu ne zaslužuju! Kakvo je ovo načelo? (Dobro.) Kako da se ophodiš prema onima čija je ljudskost loša, prema zlim i zbunjenim ljudima, prema nerazumnim nasilnicima u crkvi ili prema ljudima koji u društvu imaju neku moć, potiču iz uticajnih porodica ili se po nečemu ističu? Ophodi se prema njima onako kako zaslužuju. Ako su to braća i sestre, druži se s njima. Ako nisu, ignoriši ih i tretiraj ih kao bezvernike. Ako ispunjavaju načelo da s njima podeliš jevanđelje, učini to. Ako nisu predmet jevanđelja, nemoj se sastajati ni družiti s njima u ovom životu. To je tako jednostavno. Od đavola i Sotona nema potrebe da se braniš, da prikupljaš dokaze protiv njih, niti da im se svetiš. Jednostavno ih ignoriši. Nemoj ih provocirati i nemoj se družiti s njima. Ako iz nekog razloga ne možeš da izbegneš komunikaciju, ophodi se prema njima službeno, nepristrasno i na osnovu načela. To je tako jednostavno. Načela i metodi kojima Bog ljude uči kako da se ponašaju i da deluju pomažu ti da se držiš dostojanstveno i omogućuju ti da živiš u sve ljudskijem obličju. Nasuprot tome, ono čemu te roditelji uče zapravo te navodi na stranputicu i gura u ambis patnje, iako se na prvi pogled čini da žele da te zaštite i da paze na tebe. To čemu te oni uče nije pravi put ni mudar pristup vlastitom držanju, već prepreden i odvratan put, koji protivreči istini i koji s njom nema nikakve veze. Ako, dakle, prihvataš samo ona mišljenja kojima su te roditelji uslovili, za tebe je jako teško i naporno da prihvatiš istinu, a njena primena ti postaje veliki izazov. Međutim, ako zaista imaš srca da otpustiš sva ta mišljenja koja se tiču tvog ponašanja i načela za ophođenje prema svetu koja si stekao u porodici, biće ti lakše da prihvatiš istinu i da je primenjuješ.

Kada je reč o uslovljavanju od strane porodice, ima li tu još nečega osim onih mišljenja i stanovišta koje smo već pominjali? Molim vas da to rezimirate. Ima mnogo stvari koje potiču iz porodice, a u Kini ljudi to nazivaju „kulturom trpezarijskog stola”. Neko dete bi, na primer, za trpezarijskim stolom moglo reći: „Predsednica naše odeljenjske zajednice, ona devojčica sa tri trake na rukavu, stalno mi proverava domaći i tvrdi kako ga nisam uradio do kraja, iako zaista jesam. Stalno ima pik na mene.” Na to će roditelji možda ovako odgovoriti: „Ti si dečak, a ona je devojčica. Što se sekiraš zbog nje? Fokusiraj se na učenje da bi se majka ponosila tobom. Kad ti postaneš predsednik odeljenja, moći ćeš da joj proveravaš domaći i tada ćeš joj vratiti milo za drago, zar ne?” Kad to čuje, dete može pomisliti: „Ovo ima smisla. Ja sam dečak, a ona je, uprkos tome što je predsednica odeljenja, ipak devojčica. Ne treba oko nje da se sekiram. Ako opet počne da mi dosađuje, naprosto ću je ignorisati i to je to. Što mi bude više dosađivala, ja ću marljivije da učim. Imaću bolje ocene, pa ću sledeće školske godine je biti predsednik odeljenja i biću zadužen za nju. Tada će sve doći na svoje.” Ovo je jedan primer kulture trpezarijskog stola. Ako neki dečak za trpezarijskim stolom brizne u plač, roditelji će mu možda reći: „Kontroliši se! Zašto plačeš? Ti si najobičnija propalica!” Da li to što plačeš znači da si propalica? Znači li to da su oni koji ne plaču ljudi koji obećavaju? Da li se dečak koji nikad nije zaplakao može nazvati dečkom koji obećava? Pogledajte sve te ljude kojima se smeši svetla budućnost – jesu li svi oni lili suze i plakali kad su bili mali? Jesu li imali emocije? Da li su iskusili radost, bes, žalost i sreću? Sva su ta osećanja iskusili. Bilo da se radi o nekoj istaknutoj ličnosti ili običnom čoveku, svako ima svoju krhku ljudsku stranu ili ljudski instinkt. Zbog načina na koji su ih roditelji vaspitavali i zbog svog društvenog porekla, ljudi tu svoju stranu doživljavaju kao slabost, kukavičluk, nekompetentnost i nešto čemu je lako rugati se. Nikada se ne usuđuju da pred svima otvoreno plaču, već to potajno čine u nekom ćošku. Kad se nađu u najtežim situacijama u karijeri, bez ikoga ko bi mogao da im pomogne i da ih podrži, neke istaknute ličnosti će možda sačekati dok se svi vojnici, podređeni ili sluge ne povuku. Tek tada će dati oduška svojim osećanjima i zaurlati kao vukovi u kadi. Kad se svojski izviču, pomisliće: „Da li me je iko čuo? Jesam li bio previše neobuzdan? Bolje da malo utišam urlanje!” Tiše urlanje im, međutim, ne daje dovoljno oduška, te stoga pokrivaju usta peškirom i nastavljaju da zavijaju poput kurjaka. Normalna ljudskost zahteva oslobađanje i izražavanje raznih osećanja. Međutim, zbog ogromnog pritiska od strane društva i ugnjetavanja javnim mnjenjem, niko se ne usuđuje da normalno izražava svoje emocije. Jer, počev od stvari koje je naučio u porodici i kojima ga je porodica uslovila, svaki čovek u sebi nosi usađena pogrešna verovanja, poput: „Muškarac treba da bude samostalan i snažan”, „Da bi kovao gvožđe, čovek mora da bude jak”, „Častan čovek ne treba da se brine zbog glasina” i „Ako ti je savest čista, ne treba da se plašiš da će ti utvare zakucati na vrata”. Tu je još i izreka: „Dobrog čoveka svi maltretiraju, baš kao što i pitomog konja svi jašu”, kojom se prenosi poruka da čovek treba da se trudi da ne postane laka meta, već da umesto toga on maltretira druge. Šta znači reč „dobar” u kontekstu izreke „Dobrog čoveka svi maltretiraju, baš kao što i pitomog konja svi jašu”? Ona znači bezazlen, prostodušan, odan, ljubazan i častan. Drugim rečima, pomenuta izreka ti sugeriše da ne treba da budeš takva osoba, jer su one laka meta. Kakva, dakle, osoba treba da postaneš? Treba da postaneš grubijan, nevaljalac, nitkov, zlikovac, zla osoba, hulja – tada se niko neće usuđivati da se sprda s tobom. Gde god da odeš, ako s ljudima ne možeš razumno da komuniciraš, moraš glumiti nitkova i moraš biti u stanju da napraviš scenu, da počneš da besniš, da se ponašaš nerazumno i da napraviš haos. Ljudi koji se tako ponašaju, napreduju. Na svakom radnom mestu i u svakoj društvenoj grupi, većina ljudi se plaši takvih pojedinaca i niko se ne usuđuje da ih provocira. Nalik su smrdljivom psećem izmetu ili dosadnim insektima, a kad ih jednom natovariš sebi na vrat, teško ćeš ih se otresti. I ti moraš da postaneš takva osoba. Nemoj dozvoliti da ljudi u tebi vide laku metu i osobu koju je lako isprovocirati. Po celom telu treba da pustiš bodlje. Ako ti ne izrastu bodlje, nećeš moći da obezbediš sebi mesto u ovom društvu. Uvek će se naći neko ko će da te maltretira. Porodično vaspitanje služi da te usmeri na životni put, kao i da te na konkretan način poduči i usadi ti načela po kojima treba da se vladaš. Drugim rečima, pomoću ovih mišljenja i izreka roditelji te vaspitavaju kako da se vladaš, kako da se ponašaš i kako da se odnosiš prema stvarima. Kakva osoba da budeš ti oni kažu? Površno gledano, pojedini roditelji govore stvari koje lepo zvuče, poput: „Moje dete ne mora da se izdigne na nivo istaknute ili slavne ličnosti; dovoljno je da postane dobra osoba.” Oni, međutim, svojoj deci takođe saopštavaju fraze poput: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude”, „Dobrog čoveka svi maltretiraju, baš kao što i pitomog konja svi jašu” i „Muškarac treba da bude samostalan i snažan”. Da li oni, dakle, nakon tolike priče, svoju decu uče da postanu dobri ljudi ili im saopštavaju nešto sasvim drugo? (Podstiču ih da budu svirepi, ili barem sposobni da sebe zaštite.) Recite Mi, da li većina roditelja želi da vidi kako njihova deca maltretiraju druge ili bi radije da im deca postanu časni ljudi i da idu pravim putem, ali da ih pritom drugi često maltretiraju i da ih, u izvesnom smislu, isključuju iz društva? U kakvu bi osobu dete trebalo da izraste da bi mu roditelji bili najsrećniji, najponosniji i da bi im lica sijala najvećom radošću? (Roditelji su ponosni kad vide svoju decu kako maltretiraju druge, ali ih je sramota ako se njihovoj deci često rugaju dok ona idu pravim putem.) Ako ideš pravim putem, ali ti se drugi često rugaju, roditelji će ti biti žalosni i tužni, boleće ih srce zbog tebe i neće biti spremni da tako nešto dopuste. Koji je osnovni razlog za to? Bez obzira na razloge, svako mišljenje i stanovište kojima roditelji svoju decu uče kako da se vladaju i kako da postupaju, pogrešno je i protivno istini. Jednom rečju, mišljenja i stanovišta koja su ti roditelji usadili nikada te neće dovesti do Božjeg prisustva, niti će te usmeriti na put stremljenja ka istini. Naravno, ljudi koje takva mišljenja i stanovišta usmeravaju nikada neće dostići spasenje. Tu je činjenicu nemoguće osporiti. Dakle, bez obzira na namere i motive tvojih roditelja i bez obzira na to kako oni utiču na tebe, ako ono što proživljavaš protivreči istini, ako je suprotstavljeno istini i ako te sprečava da se pokoriš Bogu i istini, treba to da otpustiš.

Što se tiče raznih mišljenja kojima porodica uslovljava ljude i o kojima smo govorili tokom poslednjih nekoliko druženja, ma koliko ona bila široko rasprostranjena i promovisana među ljudima, ma koliko da su široko prihvaćena, ma koliki broj ljudi da ih podržava i ma koliko da se ljudi na njih oslanjaju, imajući u vidu štetu koju nanose pojedincima, od presudne je važnosti da ljudi otpuste sva ta mišljenja i stanovišta. Ljudi moraju da preispitaju i da se suprotstave raznim pitanjima vezanim za ta mišljenja i stanovišta, moraju u Božjim rečima da potraže pravilne puteve primene i istina-načela i moraju da u istina-stvarnosti zakorače pod pretpostavkom otpuštanja ovog uslovljavanja misli, jer se jedino tako mogu nadati spasenju. Pitam se koliko ste i u kojoj meri, kroz ove naše razgovore o mišljenjima, stanovištima i konkretnim izrekama kojima vas je porodica uslovljavala, uspeli da prepoznate razna mišljenja i stanovišta koja egzistiraju duboko u vašoj duši. Bez obzira na sve, ova naša druženja bi, jednom rečju, trebalo da posluže kao poziv na uzbunu, trebalo bi da ljudima osveže razumevanje koncepta porodice i pruže im potpuno novo razumevanje i shvatanje uslovljavanja od strane rodbine, porodičnih mišljenja i porodične kulture, te da im daju jedan potpuno novi metod pristupa, kao i da ih osposobe da usvoje pravilan stav i perspektivu u pogledu načina na koji pristupaju svojoj porodici. Ukratko, bez obzira na tvoj spoljašnji način pristupa porodici, kada je reč o pogrešnim mišljenjima i stanovištima kojima je porodica uticala na tebe, a koja se tiču načina gledanja na ljude i stvari, načina ponašanja i delovanja, ti svako od tih mišljenja treba da razmotriš i da ih zatim, jedno po jedno, otpustiš, kako bi sa jasnim razumevanjem prigrlio stanovišta i metode kojima Bog podučava ljude i kako bi prihvatio razna ispravna stanovišta i metode u vezi s načinom gledanja na ljude i stvari, s načinom ponašanja i delovanja, koje Bog daruje ljudima. To je ono što treba da čine ljudi koji iskreno streme ka istini.

Jedno od značajnih mišljenja i stanovišta koje ljudima usađuje porodica jeste da treba da budu svirepi i da na sve moguće načine štite sebe. Imajući u vidu način na koji ljudi štite svoje interese, sopstveno telo i ličnu bezbednost, nakon što su iz uslovljavanja raznim mišljenjima i stanovištima izvukli sredstva i metode za ophođenje sa svetom, koji primarni cilj roditelji imaju na umu dok svojoj deci usađuju takva mišljenja? Cilj im je da ih zaštite od maltretiranja od strane drugih ljudi. Hajde da sada razmotrimo suštinu tog maltretiranja. Je li dobro biti izložen maltretiranju? Može li se to nekako izbeći? Postoji li ijedan čovek kojeg nikada niko nije maltretirao? Od čega se to maltretiranje sastoji? Osim što se nadaju da će njihova deca moći normalno da se integrišu u društvo i da u njemu zauzmu svoje mesto, roditelji takođe stalno strepe od toga da će im decu drugi maltretirati. Stoga te roditelji često podučavaju određenim trikovima i sredstvima za ophođenje sa svetom, koristeći te metode da bi te zaštitili i sprečili druge da te maltretiraju. Pošto ne mogu sve vreme da budu uz tebe i da te čuvaju, kad budeš raširio krila i kad budeš morao samostalno da se otisneš u beli svet, oni te naoružavaju određenim mišljenjima i stanovištima kako bi bili sigurni da nećeš trpeti maltretiranja. Jesu li ta mišljenja i stanovišta ispravna? Da li se plašite da će vas drugi maltretirati? Pridržavate li se ovog mišljenja i stanovišta: „Bojim se da će me drugi maltretirati kad budem zakoračio u društvo i razne društvene grupe, a naročito dok budem komunicirao s nevernicima – to je ono što me najviše brine. Ako naiđem na nekog ko mi je približno jednak, još uvek ću moći samostalno da mu se suprotstavim. Ali ako se suočim s nekim ko je svirepiji od mene, neću smeti da mu se oduprem. Jednostavno ću prihvatiti svaku vrstu maltretiranja. Ja povodom toga ne mogu ništa da učinim. Takvi imaju jako zaleđe i ljude koji ih podržavaju, pa ću morati da trpim.” Je li ovo preovlađujuće mišljenje i stanovište kod većine ljudi? (I ja sam stvari posmatrao s takvog stanovišta. Nakon što sam poverovao u Boga, počeo sam lepo da se slažem s braćom i sestrama. U komunikaciji s nevernicima, čak i kad sam suočen s maltretiranjem i progonom, znam da Bog to dopušta i da je to lekcija koju moram da naučim. Stoga se manje plašim i naučio sam da se oslanjam na Boga dok to proživljavam.) Koje su osobe naročito plašljive? (One kojima nedostaje vera u Boga.) Osim ovih pojedinaca, između ostalih tu takođe spadaju i posebno bojažljivi i introvertni ljudi koji imaju veoma malo samopoštovanja, koji su slabi i nejaki, koji su nižeg rasta i fizički manje privlačni, koji su siromašnog porekla – a naročito oni čije je porodično poreklo izvrgnuto ruglu ili diskriminisano – zatim ljudi nižeg društvenog statusa kojima nedostaju potrebne veštine i stručnost, pa se stoga bave fizičkim radom, kao i osobe sa fizičkim nedostacima. Svi ti ljudi su podložniji maltretiranju i plaše ga se. Da li je maltretiranje preovlađujući problem u društvu? (Jeste.) Ono se dešava svuda gde ima ljudi. Kako je maltretiranje nastalo? (Ono je nastalo tako što su ljudi, nakon što ih je Sotona iskvario, postali veoma zli i hteli su da maltretiraju druge, a da pritom niko drugi njih ne maltretira. Stoga su ovi primeri ugnjetavanja sveprisutni.) To je jedan od aspekata. Neki ljudi ne žele da ih drugi maltretiraju, pa zato preuzimaju inicijativu i prvi započinju sa maltretiranjem i zastrašivanjem drugih ljudi, kako se niko ne bi usudio da njih maltretira. Oni, zapravo, u dubini duše ne žele da se tako ponašaju, jer to i njih zamara. Kad nokautiraš sve oko sebe, zar se i sam nećeš osećati umorno? Ima ona izreka koja kaže: „Dok ubiješ hiljadu neprijatelja, izgubićeš osamsto svojih saboraca.” Uzmimo, na primer, ježa: zar mu nervni sistem neće biti iscrpljen kad ispuca sve svoje bodlje? Ljude boli kad ih ubode, ali se i on umara od toga. Zašto onda raditi nešto što je toliko zamorno? Razlog je u samoodržanju – jež mora da uloži određeni napor da bi se odbranio. Pošto je ovaj zao svet lišen svih pozitivnih i tačnih načela za ophođenje prema različitim ljudima i pošto su ljudi razvrstani prema Sotoninoj filozofiji ophođenja sa svetom i društvene hijerarhije, među ljudima se, na osnovu tih načela i kriterijuma nejednake podele, rađaju razlike i hijerarhije. Kad se to desi, ljudi više nisu u stanju da među sobom komuniciraju skladno i pravično. Umesto toga, oni se nadmeću oko ulaska u više slojeve društva, kako bi postali najbolji među najboljima. Oni koji se popnu do vrha mogu da gospodare drugima i mogu da ih maltretiraju i kontrolišu kako im se prohte. Budući da je ovo društvo nepravično, načela ophođenja prema ljudima takođe su nepravična. Stoga odnosi među ljudima nipošto neće biti skladni, a sva načela, metode i sredstva njihove međusobne interakcije takođe će postati nepravični. Ta nepravičnost naročito mnogo govori o ljudima koji se međusobno upoređuju po moći, porodičnom poreklu, veštinama, sposobnostima, fizičkom izgledu, visini, kao i po taktikama, spletkama i strategijama. Odakle potiču sve te stvari? One ne potiču ni od istine ni od Boga – one potiču od Sotone. Ako se te Sotonine stvari usađuju u ljude i ako ljudi po njima žive, kako će, po tvom mišljenju, ljudi međusobno komunicirati? Da li će se oni prema svima pravično ophoditi? (Neće.) Naravno da neće. Da li čak i najjednostavnije načelo izbora u Božjoj kući može funkcionisati u zlom svetu kojim dominira Sotona? (Ne može.) Koji je suštinski razlog zbog kojeg ono ne funkcioniše? Razlog je u tome što ovim svetom ne vlada istina; njime vladaju zli trendovi, kao i razna Sotonina mišljenja i filozofije. Zbog toga je neminovno da ljudi maltretiraju i kontrolišu jedni druge – to je jedino moguće stanje stvari. Maltretiranje se ne može izbeći – ono je sasvim normalna pojava. Pošto svetom ne vlada istina, kada u ovom zlom svetu ljudi stupaju u međusobne interakcije, ako nisi neko ko maltretira druge, onda će drugi tebe maltretirati. Možeš da odabereš samo jednu od te dve uloge. U stvarnosti, svako svakoga maltretira, a ujedno i sam trpi maltretiranje. To je zato što uvek ima ljudi koji su iznad tebe, ali i onih koji su ispod tebe. Ti druge maltretiraš zato što ti je status viši od njihovog, ali će se istovremeno naći ljudi čiji je status i položaj viši od tvog, pa će onda oni tebe maltretirati i ti ćeš morati da trpiš to njihovo maltretiranje. Jedna klasa ljudi maltretira drugu klasu: odnosi među ljudima se, dakle sastoje u maltretiranju drugih i podnošenju maltretiranja od strane drugih. To je jedina vrsta međuljudskih odnosa. Nema iskrene privrženosti među članovima porodice, nema ljubavi, nema tolerancije, nema strpljenja i nema mogućnosti da se čovek prema svima ophodi fer i pravedno, u skladu s načelima. Pošto ovim svetom ne vlada istina, već Sotona, odnosi među ljudima svode se isključivo na to da maltretiraš druge ili da te drugi maltretiraju, da ih koristiš ili da budeš iskorišćen. To je neumitna činjenica od koje niko ne može da pobegne. Možeš za sebe da kažeš da si šef podzemlja i da maltretiraš i kontrolišeš sve poslušnike i lakeje oko sebe. Međutim, čak i nad šefom podzemlja ima neki još moćniji šef, a tu je takođe i država. Mada se kaže da su razbojnici i državni zvaničnici braća rođena, država ponekad namerno traži đavola, zloupotrebljava te i ne želi da ti se skine s grbače. Moraćeš da plaćaš reket policajcima i da budeš prijatelj s njima. Vidiš, čak i šefovi podzemlja, koji za sebe misle da su nedodirljivi, moraju ponekad da sagnu glavu kako bi se provukli – čak se ni oni ne usuđuju da budu nadmeni. Kao što kažu one izreke nevernika: „Dok se sveštenik popne na jedan stepenik, đavo je već preskočio deset” i „Nad svakim popom uvek ima neki pop”. To znači da svaka osoba maltretira druge i ujedno trpi maltretiranje, jer to je suština i fenomen maltretiranja.

Kada govorimo o maltretiranju, kako čovek treba da se nosi sa tim, budući da se radi o nečemu što niko ne može da izbegne? Iako se možda ne plašiš da će te neko u crkvi maltretirati, da li i ovde ima maltretiranja? Može li se ono i ovde javiti? Dok komuniciraš s nevernicima, može se desiti da budeš izložen maltretiranju. Da li se ono, dakle, dešava i unutar crkve? (Dešava se.) Dešava se, i to u različitoj meri, zato što su svi ljudi iskvareni od strane Sotone. Pre no što dostignu spasenje, ljudi često otkrivaju iskvarenost, a jedan od aspekata tog otkrovenja jeste da se ljudi jedni prema drugima ne odnose pravično, već po vlastitoj volji. Kad god se javi nepravičan odnos prema drugima, odmah dolazi i do pojave da ti maltretiraš druge i da drugi maltretiraju tebe. Te stvari se, dakle, dešavaju povremeno i ljudi ne mogu da ih izbegnu, niti da pobegnu od njih. Koje je ispravno načelo po kojem treba da se nose s tim problemom i da se ophode prema njemu? (Oni to treba da čine u skladu s Božjim rečima, u skladu s načelima.) Tako se to kaže u teoriji. A šta je s konkretnim načinom primene tih načela? Kako ti razumeš pitanje međusobnog maltretiranja ljudi? Recimo da si, primera radi, napisao pismo u kojem se žališ na probleme s nekim lažnim starešinom, koji bi zbog toga da te maltretira i kaže ti: „Ako ne budeš dobar, ako me i dalje budeš cinkario i tužakao pretpostavljenima ili ako, ocenjujući moj rad, budeš napisao išta negativno, ubiću te! Dovoljno sam moćan da te proteram iz crkve. Zar me se ne plašiš?” Kako bi se poneo u takvoj situaciji? Ta osoba ti preti, odnosno, da budem konkretniji, ona te maltretira. Ona je moćna, a ti si samo običan vernik, i zato te proizvoljno muči, bez ikakve osnove ili načela. Tretira te isto kao što Sotona tretira ljude. Zar te ona, konkretno govoreći, ne maltretira? Zar ne pokušava da te namuči? (Pokušava.) Kako bi, dakle, razrešio tu situaciju? Da li bi pristao na kompromis ili bi se čvrsto držao načela? (Držao bih se načela.) Ljudi bi, u teoriji, trebalo da se drže principa i da se ne plaše lažnih starešina. Po kojoj osnovi? Zašto ne treba da se plaše takve osobe? Hoćeš li se uplašiti ako te zaista protera iz crkve? Pošto je ona zaista u stanju da te protera, možda nećeš smeti da se držiš načela i možda ćeš se uplašiti. Gde zapravo nastaje problem? Otkud to da se plašiš? (Plašim se zato što ne verujem da Božjom kućom vlada istina.) To je jedan od aspekata. Moraš da imaš vere i moraš toj osobi da kažeš: „Ti si jedna zla osoba. Nemoj misliti da možeš da me proteraš samo zato što si trenutno na položaju starešine. Pogrešićeš ako me proteraš. Pre ili kasnije, čitava stvar će izaći na videlo. Ti nemaš isključivu vlast nad Božjom kućom. Ako me danas proteraš, kad-tad ćeš biti kažnjen. Ako mi ne veruješ, živi bili pa videli. Božjom kućom vlada istina, njome vlada Bog. Možda ljudi ne mogu da te kazne, ali Bog može da te razotkrije i da te ukloni. Kazna će te stići onog trena kad tvoje nepodopštine budu razotkrivene.” Imaš li takvu veru? (Imam.) Stvarno imaš? Zašto onda to ne kažeš? Čini se da ćeš biti u opasnosti ako se suočiš s takvom situacijom; nedostaje ti hrabrosti i iskrene vere. Kad se budeš zaista suočio s ovim problemima, kad budeš naišao na ovako svirepe zle ljude i antihriste, koji se po metodama mučenja ljudi mogu porediti s velikom crvenom aždajom, šta ćeš onda da radiš? Zaplakaćeš i reći ćeš: „Oh, tako sam malog rasta i strašljiv, oduvek se plašim nevolja i čak strahujem da mi neki opali list ne padne na glavu. Iskreno se nadam da neću morati da se suočavam s takvim ljudima. Šta bih radio ako krenu da me maltretiraju?” Da li te zaista oni maltretiraju? To te ne maltretiraju oni, nego te Sotona muči. Ako bi to sagledao iz ljudske perspektive, rekao bi: „Ova osoba je strašna; ima status i maltretira bezazlene ljude lišene statusa.” Da li se ovde zaista radi o tome? Sa stanovišta istine, to nije maltretiranje, već to Sotona nanosi bol ljudima, muči ih, podvaljuje im, kvari ih i gazi po njima. Kako bi trebalo da se postaviš prema takvim postupcima Sotone? Treba li da se uplašiš? (Ne treba da se plašim; treba da ga raskrinkam i da ga prijavim.) U svom srcu ne treba da ga se plašiš. Ako u datom trenutku nije prikladno da ga prijaviš i da mu se suprotstaviš, treba privremeno da ga istrpiš i da ga kasnije, u pogodnom momentu, prijaviš. Ako među tvojom braćom i sestrama ima razboritih osoba poput tebe, treba da se ujedinite i da zajedno raskrinkate i prijavite njegova zlodela. Ukoliko, pak, oko tebe nema razboritih ljudi i ako te, kad digneš svoj glas protiv Sotone, svi odbacuju, treba da se strpiš na neko vreme. Kad starešine višeg nivoa dođu u posetu tvojoj crkvi radi kontrole i praćenja rada, sačekaj pogodan trenutak i prijavi im problem, precizno navodeći sva njegova zlodela do najsitnijih detalja, pa prepusti starešinama da ga uklone. Je li to mudro? (Jeste.) S jedne strane, moraš imati vere i ne smeš se plašiti zlih ljudi, antihrista, ni Sotone. S druge strane, na njihove postupke prema tebi ne treba da gledaš kao na maltretiranje jedne osobe od strane druge; treba da prozreš da je sve to, u suštini, Sotonina podvala, mučenje i gaženje po ljudima. A onda, zavisno od situacije, treba da postupiš mudro prema mučenju s njegove strane i da sačekaš povoljan trenutak da ga raskrinkaš i prijaviš, kako bi zaštitio interese Božje kuće i rad crkve. To je svedočenje u kojem treba da budeš postojan i to je dužnost i obaveza koju kao osoba treba da ispuniš. Ma koliko da te ta osoba maltretira ili se prema tebi ophodi nepravično, nemoj to da posmatraš kao maltretiranje. Ne maltretira te ona, već to Sotona podvaljuje ljudima, gazi po njima i muči ih. Da li bi kazao da te velika crvena aždaja maltretira kad progoni vernike? (Ne.) To nije maltretiranje. Zašto te ona progoni? (Zato što se njena suština ogleda u otporu prema Bogu.) Otpor prema Bogu je njena suština. Ona Boga smatra svojim neprijateljem, a celokupno Božje delo za nju predstavlja bodlje u vašim očima i kao trnje u vašim bokovima. Takođe su joj neprijatelji i ljudi koje je Bog izabrao. Ako slediš Boga, ona će te mrzeti, baš kao što je u Bibliji zapisano: „Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas” (Jovan 15:18). Velika crvena aždaja mrzi ljude, mrzi Boga, gleda na Boga kao na neprijatelja, a još većim neprijateljima smatra sve koji Ga slede, posebno one koji primenjuju istinu. Upravo zbog toga te i progoni, želi da te ubije, da te spreči da slediš Boga, da te natera da se njoj klanjaš, da je slediš i da prokuneš Boga. Možda ćeš joj reći: „Neću da Ga prokunem.” A ona će ti zapretiti: „Ako ne prokuneš boga, umrećeš!” Pokušaće da te natera da izustiš: „Komunistička partija je dobra”, na šta ćeš odgovoriti: „Neću to da kažem.” A ona će na to: „Ako ne kažeš, staviću te na teške muke i odgovoriću ti surovom torturom!” Da li te ona maltretira? Ne, to Sotona zlostavlja ljude. Razumeš li? (Razumem.) Kad se baviš pitanjem maltretiranja, moraš pravilno da rasuđuješ. Ako to sagledaš iz ljudske perspektive, videćeš da u društvu i unutar različitih grupa, svaka osoba istovremeno igra ulogu onoga koji maltretira i onoga koji trpi maltretiranje. Ali, ako to posmatraš sa stanovišta istine, videćeš sasvim drugačiju sliku. Suština ponašanja svake osobe koja želi da te maltretira i da upravlja tobom ne smatra se maltretiranjem. To se, naime, smatra podvalom, zlostavljanjem, manipulacijama, gaženjem i kvarenjem ljudi od strane Sotone. Konkretno govoreći, to znači da se ta osoba prema tebi ne ophodi u skladu s racionalnim i ljudskim metodama, niti se prema tebi ophodi pravično, već na osnovu Sotoninog stava i perspektive, koristeći Sotonina mišljenja kao smernice za ophođenje prema tebi, za komunikaciju i interakciju s tobom. Primera radi, zamisli da neka zla osoba poželi da s nekim deli sobu. Pošto si ti stigao prvi, sasvim je logično da prvi biraš ležaj na kojem ćeš spavati, pa si odabrao donji krevet. Ali, čim je ta osoba zakoračila u sobu, kaže ti: „Da li je u redu da tebi pripadne donji krevet? Kako to da si ti prvi na redu, a ja još nisam ništa odabrao? Usuđuješ li se da pored mene živog spavaš na donjem krevetu? Kakva drskost! Nisi se čak udostojio da sa mnom popričaš o tome, nego si donji krevet odmah prisvojio za sebe. Beži na gornji krevet!” Ti odgovaraš: „A što ti ne bi spavao na gornjem krevetu? Pošto si stigao posle mene, po tom redosledu imam pravo da prvi biram i zato ti treba da spavaš na gornjem krevetu.” Na šta će ona: „Redosled? Nikad nisam poštovao nikakav redosled! Ja nigde ne čekam u redu i ne bih stao u red čak ni kad bi trebalo da se sretnem s predsednikom! Jesi li se uopšte raspitao ko sam ja? A usuđuješ se da meni pričaš o nekom redosledu – kakva drskost! Tebi baš nije stalo do života? Beži na gornji krevet!” I tako si prinuđen da se poslušno popneš na gornji krevet. Da li ovo spada u maltretiranje? Iz ljudske perspektive, čini se da se radi o maltretiranju. Ta osoba te smatra naivčinom, s kojom može da manipuliše kako joj se prohte. Najpre te zastrašuje time što ti pokazuje koliko je moćna, da bi ti zatim održala lekciju kako bi shvatio ko je ona zapravo. Tako to izgleda ako se posmatra iz ljudske perspektive, odnosno iz perspektive ljudskog tela i ljudskih osećanja. Ali, ako to sagledaš sa stanovišta istine, da li ćeš doći do istog zaključka? Prvi si odabrao donji ležaj i sve je bilo u redu, ali onda je ona insistirala da se premestiš i naterala te da pređeš na gornji krevet. Zar to nije nerazumno? Zar te ona na taj način ne muči? Zar ti se ne čini da se prema tebi ne ophodi kao prema ljudskom biću? Zar ti se ne čini da te ne poštuje? Zar se prema tebi ne ophodi kao da ti je gazda, a ti njen sluga ili rob? Koja je logika njenog razmišljanja? Svaku osobu koja je manje strašna od nje tretira kao slugu, kao nekoga kome može da komanduje i da ga muči. Sa stanovišta istine, to se ne može nazvati maltretiranjem; radi se o mučenju ljudi. A ko ljude može da muči? Zli ljudi, demoni, bitange, huligani, nitkovi i nerazumni ljudi, koji nemaju ni trunke ljudskosti i koji nikoga ne poštuju. Gde god da odu, nigde ne poštuju pravila. Ponašaju se kao gazde, kao da sve što je dobro, napredno i korisno pripada samo njima. Drugima nije dopušteno da imaju bilo kakvog udela u tim stvarima, niti da pomisle da ih uzmu za sebe. Zar nisu pravi nitkovi? (Jesu.) Tako postupaju nitkovi i demoni. Pa kako da ih se ne plašiš kad te ovako muče? Pomislićeš: „Oh, zaboga; tačno je, znači, da ovako strašni ljudi zaista postoje. Ova osoba čak smatra kako nije u redu da ja spavam na gornjem krevetu. O čemu se ovde radi?” Ti ćeš se, dakle, uplašiti i od tog trenutka ćeš morati da paziš šta pričaš kad god komuniciraš s njom. Moraćeš dobro da razmisliš i da kažeš sebi: „Ne smem da je nerviram ni da je provociram. Ako je isprovociram, natovariću sebi bedu na vrat.” Ukoliko na ovaj način razmišljaš, to znači da je ona postigla svoj cilj. A koji je njen cilj? Ta osoba želi da te prestravi, želi da je se bojiš i želi da između tebe i nje stvori razliku u hijejrarhiji, tako da ona bude gazda a ti njen sluga koji će, kud god da krene, morati da je sluša i da joj popušta. Zar to nije načelo po kojem deluje Sotona? Ona mora da ti bude gazda, a ti moraš da joj budeš sluga. Moraš da trpiš da te proizvoljno disciplinuje, da ti naređuje i da se poigrava s tobom, i u svemu moraš da joj popuštaš. Ne možeš da joj budeš ravan; ako želiš da joj budeš ravan, to ćeš moći da postigneš samo u slučaju da ona umre – jer ti možeš da budeš ravan jedino sa mrtvacem. Kaži Mi, u kojoj meri takva osoba tebe maltretira? Da li ti je, svojim zlodelima i načinom na koji se nameće, duboko u srce usadila strah? (Jeste.) Pošto si prihvatio tu činjenicu i pristao na kompromis, možemo li reći kako je posledica svega toga da te je ona iskvarila? Čvrsto te drži u šaci; dok čini zla dela i krši sva moguća načela, ti se ne usuđuješ ni da pisneš, jer te je onomad jednim pokretom prsta oterala s donjeg na gornji krevet. Nikada se više nećeš usuditi da je provociraš; kad god je ugledaš, zaobilaziš je u širokom luku, a na sam pomen njenog imena, obliva te hladan znoj. Zar to ne znači da se ti plašiš te osobe? Ne usuđuješ se da se prema njoj ophodiš pravično i u skladu sa načelima; ona te čvrsto drži u šaci. Koja je suština činjenice da te drži u šaci? To znači da te poseduje i da upravlja tobom. Zar nije tako? (Jeste.) Kako, dakle, ljudi treba da se postave u ovakvoj situaciji, da bi izbegli da jedna takva osoba upravlja njima? Problem maltretiranja ljudi od strane zlih pojedinaca treba posmatrati kao fenomen kvarenja i zlostavljanja ljudi od strane Sotone. Kad prozreš u ovu suštinu, kako treba da pristupiš tom problemu? Duboko u srcu, takvi zli pojedinci treba da ti se ogade i treba da ih odbaciš, a ne da ih se plašiš. Ovako treba da razmišljaš: „Oh, znači želiš da ja spavam na gornjem krevetu? U redu, spavaću na gornjem krevetu. Danas sam, međutim, video na delu još jednu zlu osobu i prepoznao sam njenu suštinu, tako da ću odsad moći da razaznam još jednu vrstu ponašanja koju zle osobe upražnjavaju u svakodnevnom životu, ljudima iza leđa. Počev od danas, pomno ću pratiti šta radi i šta govori, kao i da li se bavi obmanama. Ako je Božja kuća bude koristila, gledaću da li radi u skladu s načelima i da li podržava interese Božje kuće, ili pak rasipnički troši priloge i još uvek muči druge ljude.” Duboko u srcu, treba da se pomoliš: „Molim Te, Bože, raskrinkaj ovu zlu osobu i omogući mi da razaznam njena zlodela i njenu suštinu. Pomozi mi da prikupim dokaze o njenim zlodelima i daj mi hrabrosti, učini da se ne plašim zlih ljudi, da steknem veru i snagu kako bih se borio protiv njih.” Mada ćeš i dalje deliti sobu s tom osobom i mada se naizgled ništa neće promeniti, ti se duboko u svom srcu nećeš više plašiti nje, jer ćeš shvatiti da to što ona tebi radi nije maltretiranje, već otkrovenje i raskrinkavanje njene sotonske prirode. Ako je budeš tako posmatrao, da li ćeš se i dalje plašiti nje? Sa svakim zlodelom koje pokaže i sa svakom apsurdnom reči koju izgovori, ti ćeš je u svom srcu proklinjati i govorićeš: „Ti si đavo, ti si Sotona, ti činiš zlo i opireš se Bogu i, pre ili kasnije, bićeš proklet. Bog te neće pustiti da pobegneš i na kraju ćeš biti raskrinkan!” Tako treba da se ophodiš prema zlim ljudima. Moraš imati vere i snage da se izboriš s njima i moraš Bogu da se moliš, jer tada će tvoje srce biti snažno i nećeš ih se bojati. Šta mislite o tome? Zar ovakve taktike nisu efikasne? (Efikasne su.) Zar nije praktičnije da te ljude ovako sagledavaš sa stanovišta istine, nego onako kako su te učili roditelji: „Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude”? Kakva je korist od čuvanja? Ne možeš da se sačuvaš od Sotone koji te zlostavlja i kvari. Sotonino zlostavljanje i kvarenje nisu stvari od kojih se možeš sačuvati – one su sveprisutne. Sotona ljude ne kvari samo površinski, ne kvari ih samo spolja; on takođe kvari i tvoje misli. Možeš li od toga da se sačuvaš? Za tebe je najvažnije da se naoružaš istinom i da se osloniš na Boga. Pritom treba da sagledavaš na samo postupke zlih ljudi, već i njihovu suštinu, a u isto vreme treba da sagledavaš razna mišljenja i stanovišta koja zli ljudi izražavaju. Nakon toga, treba da se naoružaš istinom i da, koristeći Božje reči i istinu, detaljno analiziraš i raskrinkaš te ljude, kako bi i tvoja braća i sestre postali razboriti. Tada će svi moći da dignu svoj glas i da ih odbace. Zar to nije sjajno? Ako stalno zauzimaš odbrambeni stav, ako si stalno na oprezu, ako stalno odbijaš ili izbegavaš da se sukobiš s njima, to je onda kukavičluk, a ne manifestacija pobednika.

Da li ste kroz ove naše razgovore stekli nove uvide u problem maltretiranja ljudi? Da li je ispravno maltretirati druge? (Nije.) Kakva je priroda maltretiranja? (Radi se o tome da zli ljudi muče druge.) U suštini, maltretiranje je zapravo mučenje i obmanjivanje ljudi od strane zlikovaca i Sotone. A kakva je priroda ljudi koji trpe maltretiranje? (To su slabići koji ne primenjuju istinu i koji se ne usuđuju da dignu svoj glas ni da pruže otpor.) Tako je; strah od zlih ljudi i zlih sila, nedostatak vere u borbi protiv Sotone, nedostatak vere da se grdobno lice Sotone prepozna, razluči i do kraja prozre, kao i nedostatak vere da se odupreš Sotoni koji te gazi i zlostavlja – zar priroda onih koji trpe maltretiranje nije upravo takva? (Jeste.) Ljudima lišenim vere srce je stalno u petama, oni se stalno nečega plaše i misle: „Ne smem da dopustim da me drugi maltretiraju. Pošto ja ne maltretiram druge, ne sme ni mene niko da maltretira jer, baš kao što je mama govorila: ’Čovek nikad ne treba namerno da naudi drugima, ali treba uvek da se čuva od onih koji bi mogli njemu da naude’.” Oni se ovako mole Bogu: „Molim Ti se, Bože, ne dozvoli da naiđem na zle ljude; plašljiv sam i uvek sam bio bezazlen i prostodušan. Verujem u Tebe i sledim Te; moraš da me zaštitiš!” Tako se mole beskičmenjaci. Čuo si toliko istina i mnoge si istine razumeo. Pošto se ne plašiš đavola ni Sotone, da li se onda plašiš neke zle osobe? Plašiš li se velike crvene aždaje? (Uplašio bih se kad bi me ščepala, ali bih zato mogao da se molim Bogu i da se oslonim na Njega.) To znači da se nisi uplašio od njenog zla. To je takođe manifestacija koja se javlja samo kod ljudi sa određenim utemeljenjem u veri. Neki će reći: „Kažeš da se plašim velike crvene aždaje. Da se plašim velike crvene aždaje, da li bih mogao da doguram dovde? Zar nije tako? Ali, ako tražiš od mene da kažem da se ne plašim velike crvene aždaje, ja ipak pomalo zazirem od toga. Šta ako me velika crvena aždaja čuje?” Tu i dalje postoji izvestan strah. Takvi ljudi se pomalo boje da javno kažu kako je velika crvena aždaja rđava i surova; nedostaje im vera i previše su malog rasta. Ja od tebe ne zahtevam da se otvoreno suprotstaviš velikoj crvenoj aždaji, niti da je provociraš. Ali ti, u najmanju ruku, duboko u svom srcu treba da spoznaš da velika crvena aždaja, taj demon, zlostavlja i kvari ljude, da im podvaljuje, gazi po njima i na kraju ih proždire. To nije maltretiranje; ne radi se o tome da ona vernike muči i maltretira zato što su bezazleni, što slede pravila i poštuju zakone. Takva tvrdnja je besmislena i lišena duhovnog razumevanja. Velika crvena aždaja te zlostavlja. Kako te zlostavlja? Ona ti preti, zastrašuje te, muči i progoni. S kojim ciljem te zlostavlja? Da bi te naterala da se odrekneš svoje vere, da porekneš Boga i da Ga napustiš, a zatim da sa njom napraviš kompromis i da, na kraju, počneš da joj se klanjaš, da je slediš, da joj se potčiniš, da prihvatiš njeno mišljenje i da pred njom padneš na kolena. Ona se time oduševljava i to je cilj zbog kojeg te progoni. Kad vidi da ne slediš nju, nego Boga, ona postaje ljubomorna i ne pušta te da odeš. Da li će te pustiti ako ne slediš Boga? (Ne, ona zlostavlja i ljude koji u Boga ne veruju.) Tako je, prostim jezikom rečeno, upravo se o tome radi; tačnije, to je njena priroda-suština. Ona zlostavlja, obmanjuje i gazi čak i po onim ljudima koji je slede i koji joj pevaju hvalospeve; nakon što ih iskoristi, ona ih odbacuje, a neke od njih čak i ubija kako bi ostalima zapušila usta, dok ih na kraju potpuno ne proždere. U svakom slučaju, to se ne završava dobro po njih. Bez obzira na sve, ljudi treba jasno da shvate da krajnji cilj uslovljavanja i usađivanja raznih mišljenja i stanovišta od strane porodice nije u tome u tome da se ljudi zaštite ili izvedu na pravi put. Naprotiv, to ima za cilj da ljude odvrati od Boga, da ih natera da žive po Sotoninim filozofijama, te da stalno iznova i ciklično prihvataju gaženje raznim mišljenjima i uslovljavanje raznim zlim trendovima koji dolaze iz društva i od Sotone. Bez obzira na početne namere i ciljeve zbog kojih porodice to rade, to na kraju ljude ne može da usmeri na pravi put, niti da ih odvede do ulaska u istina-stvarnost kako bi konačno dostigli spasenje. Prema tome, razna mišljenja i stanovišta poneta iz porodice predstavljaju nešto što ljudi moraju da otpuste, nešto što treba da otpuste tokom procesa potrage za istinom i na svom putu stremljenja ka istini. Hajde da ovim ujedno završimo naše današnje druženje. Zbogom!

4. mart 2023. godine

a. Han Sin je bio čuveni general iz dinastije Han, koji je jednom, dok još nije postao slavan, bio primoran da puzi između nogu mesara koji mu se rugao zbog kukavičluka.