Već neko vreme, u okviru teme „Kako tragati za istinom“, mi u zajedništvu razgovaramo o pitanju „otpuštanja“. Jeste li razmišljali o raznim aspektima vezanim za to pitanje? Kada je reč o tome da bi ljudi trebalo da otpuste sve ono o čemu smo u zajedništvu razgovarali, da li je to lako učiniti? Kad ste odslušali te besede, da li ste kontemplirali o njima i da li ste sebe preispitivali imajući u vidu njihov sadržaj? Jeste li povlačili paralele između sadržaja tih beseda i vlastitih izliva i manifestacija u svakodnevnom životu? (Obično razmišljam o tome. Tokom poslednje Božje besede o otpuštanju uslovljavajućih uticaja porodice na nas, shvatio sam da se u životu obično pridržavam svih tih sotonskih filozofija o odnosu prema svetu koje je porodica usadila u mene, poput izreke „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore“. Prihvativši te ideje, pridavao sam značaj dostojanstvu i statusu u svemu što radim, plašio sam se da ne izgubim obraz i nisam bio u stanju da budem pošten.) Celokupan sadržaj naših razgovora u zajedništvu na temu otpuštanja raznih stvari uglavnom se sastoji od mišljenja i gledišta ljudi o raznim pitanjima. Razotkrivanje pogrešnih mišljenja i gledišta ljudi o tim pitanjima omogućava ljudima da ta pitanja razluče i da ih jasno spoznaju, da bi zatim mogli da ih na pozitivan način otpuste i više njima ne budu sputani. Najvažnije je da čovek ne bude sputan takvim mišljenjima i gledištima, već da može da živi i da opstaje tako što će na pravilan način prihvatiti Božje reči i istinu kao svoje kriterijume. Ako žele da zakorače u stvarnost raznih istina, ljudi moraju da steknu znanje i iskustvo iz svih mogućih perspektiva. Pritom, oni moraju naročito jasno razumeti pasivne i negativne ideje i gledišta o raznim stvarima. Samo ako te stvari budu jasno razlučili, ljudi će moći da ih samoinicijativno otpuste, kako ih one ne bi više obmanjivale ni sputavale. Prema tome, da bi zakoračili u stvarnost raznih istina i postigli rezultate u svom traganju za istinom, ljudi treba često da preispituju sebe i da razmišljaju o tome kako ih razne ideje i gledišta sputavaju i upravljaju njima u svakodnevnom životu, odnosno da pokušaju da shvate kojih se to mišljenja i gledišta pridržavaju u svom svakodnevnom životu, kao i da razluče da li su ta mišljenja i gledišta ispravni i dosledni u pogledu istine, da li su pozitivni i potiču li od Boga, ili pak potiču iz ljudskih nakana i od Sotone. To je veoma važna lekcija i to je aspekt stvarnosti u koji ljudi moraju svakodnevno da ulaze tokom svog života. Drugim rečima, bez obzira da li u životu srećete raznovrsne ljude, događaje i stvari ili ih ne srećete, vi svakodnevno morate da analizirate vlastita mišljenja i gledišta, kako biste ustanovili da li su ta mišljenja i gledišta ispravna i u skladu sa istinom – to je veoma važna lekcija. Ne računajući vreme koje obično provodiš u obavljanju svoje dužnosti, ulasku u ovaj aspekt treba da posvetiš 80 do 90 odsto svog svakodnevnog života. Jedino na taj način možeš da se nadaš da ćeš se otarasiti svakojakih mišljenja i gledišta o negativnim stvarima i da ćeš zakoračiti u istina-stvarnost. Takođe bi se moglo reći da za tebe ima nade samo pod uslovom da na druge ljude i stvari gledaš, odnosno, da se ponašaš i deluješ u skladu s Božjim rečima i sa istinom kao kriterijumom; jedino tako se možeš nadati da ćeš na kraju dostići spasenje. Ukoliko, pak, u svom svakodnevnom životu, van vremena koje obično posvećuješ obavljanju dužnosti, 80 do 90 odsto preostalog vremena provodiš ne misleći ni na šta, ili ga trošiš samo na razmišljanje o svom fizičkom životu, statusu i ugledu, neće ti biti nimalo lako da zakoračiš u istina-stvarnost, niti da u svom traganju za istinom postigneš željeni rezultat. A ako ništa od pomenutog ne možeš lako da ostvariš, slabe su ti šanse za spasenje. Od čega, dakle, zavisi dostizanje spasenja? Sa jedne strane, to zavisi od načina na koji Bog deluje i od toga da li Sveti Duh deluje u tebi; s druge strane, to zavisi od tvoje subjektivne marljivosti, od cene koju plaćaš, kao i od toga koliko vremena i energije trošiš na potragu za istinom i dostizanje spasenja. Ako većinu raspoloživog vremena trošiš na razmišljanja i postupke koji nemaju veze s traganjem za istinom, onda to što radiš nema nikakve veze s tvojim spasenjem – to je neumitna činjenica i neizbežan rezultat. Šta, dakle, treba ubuduće da radite? S jedne strane, treba pažljivo da pratite svaku temu o kojoj u zajedništvu razgovaramo i da, nakon toga, samoinicijativno pokušate da o njoj kontemplirate i da je razumete; drugim rečima, baš kao što se gvožđe kuje dok je vruće, čim završimo razgovor o nekoj temi, treba da preispitaš samog sebe, kako bi stekao pravo i precizno znanje i kako bi se iskreno pokajao. Svrha što brže spoznaje ovog aspekta istine nakon što u zajedništvu porazgovaramo o njemu, ili nakon što shvatiš barem neke delove našeg razgovora, jeste u tome da ti omogući da stekneš najosnovniju svest o svojim mišljenjima i gledištima, kako bi kasnije, kad se u svom svakodnevnom životu suočiš sa sličnim pitanjima, tvoje prethodno znanje i razumevanje istina-načela preraslo u bazične ideje i gledišta koji će usmeravati tvoja iskustva u vezi s tim pitanjem. Kad budeš stekao svest i kad budeš imao precizno i ispravno znanje, tvoj stav i tvoje razumevanje u vezi s tim pitanjem biće, u najmanju ruku, pozitivni i proaktivni. To znači da ćeš, pre no što se to dogodi, praktično već biti vakcinisan i imaćeš određeni imunitet, a kad se zaista i dogodi, tvoje će šanse za neuspeh, kao i verovatnoća da ćeš izdati Boga, biti smanjeni, dok će se verovatnoća tvog ulaska u istina-stvarnost drastično povećati. To je isto kao kad izbije neka pandemija: ako se ne vakcinišeš, preostaje ti samo da se zatvoriš u svoja četiri zida i da nikud ne izlaziš, čime ćeš rizik od zaraze svesti na nulu. Ukoliko, pak, želiš da izađeš i da prošetaš unaokolo, ako želiš da dođeš u dodir sa spoljnim svetom, moraš najpre da se vakcinišeš. Da li ta vakcina u potpunosti eliminiše mogućnost zaraze? Ne, ona tu mogućnost ne eliminiše, ali je zato umanjuje. Dovoljno je reći da ćeš u svom organizmu imati antitela. Proces traganja za istinom započinje spoznajom raznih istina. Ukoliko poznaješ ispravne i pozitivne izjave i načela u okviru raznih istina, te ako istovremeno poseduješ određena znanja o raznim negativnim i lošim mišljenjima i gledištima koje svaka istina razotkriva, onda se tvoje odluke, kad god se nešto slično bude ponovo desilo, neće više zasnivati na kriterijumima negativnih i loših ideja i mišljenja koje ti je usadio Sotona, niti će tvoji stavovi više biti čvrsto uvezani s takvim idejama i gledištima. Mada u ovoj fazi još uvek nisi zakoračio u taj aspekt istina-stvarnosti, pa su ti gledišta možda neutralna, kad budeš prihvatio ove pozitivne ideje i gledišta, ti ćeš ipak steći određena znanja o negativnim idejama i gledištima, tako da ćeš, kad se u budućnosti budeš suočio sa sličnim pitanjima, u najmanju ruku moći da razlikuješ pozitivne od negativnih ideja i gledišta u vezi s takvim pitanjima, i posedovaćeš određene kriterijume za njihovo rešavanje. Na osnovu tih kriterijuma, ljudi koji vole istinu i poseduju ljudskost obično su skloniji da istinu sprovode u delo, da na druge ljude i stvari gledaju i da se ponašaju i deluju u skladu s kriterijumom istine. To će ti, u određenom smislu, znatno pomoći da uđeš u istina stvarnost i da deluješ u skladu sa istina-načelima, da se Bogu pokoravaš u skladu s Njegovim zahtevima i da prihvatiš ljude, događaje i stvari koje je Bog za tebe uredio. Može li se onda, s te tačke gledišta, reći da što neka osoba razume više istina, to će verovatnoća da ona uđe u istina-stvarnost biti veća, kao i da će ona utoliko verovatnije okrenuti leđa negativnim stvarima što ih temeljnije bude razumela? (Može se tako reći.) Prema tome, bez obzira na to da li si spreman da tragaš za istinom, bez obzira da li si čvrsto odlučio da tragaš za istinom ili si već na putu traganja za istinom i bez obzira kakvog si kova i kako razumeš istinu – jednom rečju, ako ljudi žele da tragaju za istinom i ako žele da shvate kriterijume istine, da istinu primenjuju i da zakorače u nju – neophodno je da najpre razluče i razumeju svakojake negativne stvari. Sve su to preduslovi traganja za istinom i ulaska u istina-stvarnost.

Pojedini ljudi ne razumeju istinu, i povodom raznih tema o kojima u zajedništvu sada razgovaramo, oni se uvek ovako osećaju: „O ovim temama nikad nisam razmišljao, niti sam ih iskusio. Ne vidim nikakvu vezu između onoga što Ti o njima govoriš i mojih ličnih problema, mojih iskvarenih sklonosti i izliva pokvarenosti, pa kakve onda veze Tvoje besede o tim temama imaju s mojom potragom za istinom? Čini se da one nemaju baš mnogo veze s mojim ulaskom u istina-stvarnost, zar ne? Zašto ne pričaš o nekim dubokim i uzvišenim temama koje se tiču čovekovog pozitivnog ulaska? Zašto stalno razotkrivati sve te beznačajne negativne stvari iz svakodnevnog života?“ Da li je ovakvo mišljenje ispravno ili pogrešno? (Ono je pogrešno.) Kad god slušaju o trivijalnim i svakodnevnim stvarima, a naročito o konkretnim primerima tih beznačajnih stvari, ljudi s takvim idejama osećaju gađenje i neće ni da čuju za njih. Oni ovako razmišljaju: „Ovi sadržaji su plitki i banalni. Previše su jednostavni i nema ničeg veličanstvenog u njima. Čim sam ih saslušao, odmah sam sve razumeo. Sve je to isuviše lako. Istina ne bi trebalo da je takva, morala bi da bude dublja od ovoga, tako da ljudi moraju više puta da je čuju kako bi je razumeli i kako bi iz nje upamtili jednu ili dve rečenice. To o čemu Ti sada pričaš trivijalne su i svakodnevne stvari, uz poneku manifestaciju normalne ljudskosti u svakodnevnom životu. Zar to nije malo previše plitko za nas?“ Smatraš li da ljudi s takvim gledištima ispravno razmišljaju? (Ne, oni nisu u pravu.) U čemu greše? U čemu je njihov problem? Pre svega, da li su mišljenja i gledišta ljudi odvojena od njihovog svakodnevnog života? (Nisu.) Jesu li razne njihove manifestacije i stavovi odvojeni od njihovog svakodnevnog života? (Nisu.) Sve su te stvari povezane sa svakodnevnim životom. Iskvarene sklonosti ljudi, njihove misli i gledišta, njihove ideje i namere prema raznim stvarima, specifični načini na koje oni obavljaju stvari, kao i misli i ideje koje se u njihovim glavama roje, sve je to neodvojivo od raznih njihovih manifestacija i izliva u svakodnevnom životu. Štaviše, razne ljudske manifestacije i izlivi u svakodnevnom životu, kao i njihove misli, gledišta i stavovi prema raznim stvarima koje im se dešavaju, predstavljaju konkretnije stvari koje se tiču njihovih iskvarenih naravi. Svrha potrage za istinom jeste da se promene pogrešna mišljenja i gledišta ljudi i da se, promenom mišljenja i gledišta i promenom njihovih stavova prema svakojakim ljudima, događajima i stvarima, odbace njihove iskvarene sklonosti, da se odbaci njihova neposlušnost i njihova izdaja Boga i istine, kao i njihova priroda-suština koja je Bogu suprotstavljena. Ukoliko, dakle, želiš da tragaš za istinom, nije li onda apsolutno neophodno da odbaciš i promeniš razna svoja pogrešna mišljenja i gledišta u svakodnevnom životu? Zar to nije najvažnija stvar? (Jeste.) Prema tome, ma koliko stvari o kojima govorim zvučale plitko i svakodnevno, nemojte prema njima pokazivati buntovnički mentalitet. Te stvari zasigurno nisu beznačajne. One ti zaokupljaju um i srce i upravljaju tvojim mišljenjem i gledištima o svakoj osobi, događaju i stvari na koje naiđeš. Ako ne odbaciš ili ne promeniš ta svoja pogrešna mišljenja i gledišta u svakodnevnom životu, tvoja tvrdnja da prihvataš istinu i da poseduješ istina-stvarnosti biće samo mrtvo slovo na papiru. To je kao kad boluješ od kancera – moraš da preuzmeš inicijativu u lečenju. Bez obzira na to u kom su organu ćelije kancera prisutne, da li ih ima u krvi ili na koži, da li su površinske ili duboko skrivene, dovoljno je reći da najpre moraš da se obračunaš sa ćelijama kancera u svom telu. Tek pošto ćelije kancera budu eliminisane, razne hranljive materije koje uzimaš moći će da budu apsorbovane i počeće da deluju u tebi. Na taj način, svi organi u tvom telu moći će normalno da funkcionišu. Kad bolest bude eliminisana, tvoje će telo postati zdravije i normalnije. Takvi ljudi bivaju potpuno izlečeni. Čovekova potraga za istinom predstavlja proces odbacivanja iskvarenih sklonosti, ali i proces ulaska u istina-stvarnost. Proces odbacivanja iskvarene sklonosti ujedno je i proces tokom kojeg se ljudi menjaju i oslobađaju se raznih pogrešnih i negativnih mišljenja i gledišta. To je takođe i proces tokom kojeg se ljudi opremaju raznim ispravnim i pozitivnim idejama i gledištima. Šta se podrazumeva pod pozitivnim idejama i gledištima? To su stvari koje obuhvataju stvarnost, načela i kriterijume istine. Da bi zakoračili u istina-stvarnost, ljudi moraju, kroz traženje istine, detaljno i pojedinačno da analiziraju razne pogrešne ideje i gledišta o životu, o opstanku i o svom odnosu prema drugima, a zatim da ih, jednu po jednu, razreše i odbace. Jednom rečju, čovekova potraga za istinom sastoji se u odbacivanju svih pogrešnih i nepravilnih mišljenja i gledišta, kao i u prihvatanju ispravih mišljenja i gledišta o svakojakim stvarima, tj. mišljenja i gledišta koji su u skladu sa istina-načelima. Jedino na taj način čovek može da ostvari svoj cilj da na druge ljude i stvari gleda, da se ponaša i da deluje isključivo na osnovu Božjih reči i uzimajući istinu kao kriterijum. To je krajnji rezultat koji ljudi postižu traganjem za istinom, a to je ujedno i istina-stvarnost koju će ljudi konačno moći da prožive nakon što dostignu spasenje. Razumete li to? (Da.)

Na poslednjem okupljanju, razgovarali smo na temu „otpuštanja“, imajući u vidu porodicu. O čemu smo u zajedništvu poslednji put razgovarali na temu porodice? (Razgovarali smo o neprijatnostima i preprekama koje porodica postavlja pred naše traganje za istinom, kao i o težnjama, idealima i željama koje treba da otpustimo kada je reč o problemima vezanim za porodicu. Bog je tada pomenuo dve stvari, od kojih se prva odnosi na otpuštanje identiteta nasleđenog od porodice, a druga na otpuštanje uslovljavajućih uticaja porodice na nas.) Zaista je bilo reči o tim dvema stvarima. Prva je da treba da otpustiš identitet koji si nasledio od svoje porodice. Znate li koja istina-načela ljudi treba da razumeju u vezi s tim? Nakon što saslušate Moje besede, umete li da sami sumirate stvari ako vam Ja ne izložim neki konkretan sažetak? Da li ste, po završetku Moje besede o tim stvarima i o konkretnim pojedinostima vezanim za njih, sumirali odgovarajuća načela kojih ljudi treba da se pridržavaju kada je reč o tom aspektu istine? Ako znaš kako da ta načela sumiraš, moći ćeš i da ih sprovodiš u praksi; ako to ne znaš i ako se zadržavaš samo na onim raštrkanim oblastima koje su ti rasvetljene, a pritom ne znaš koja su istina-načela time obuhvaćena, onda nećeš moći da ih primenjuješ u praksi. A ako ne znaš kako da ta načela primeniš u praksi, nikada nećeš zakoračiti u taj aspekt istina-stvarnosti. Čak i ako otkriješ u čemu su tvoji problemi, i dalje nećeš biti u stanju da ih povežeš s Mojim rečima i nećeš moći da pronađeš odgovarajuća načela koja treba da primeniš. Osnovna svrha naših razgovora o problemu otpuštanja identiteta koji si nasledio od porodice jeste da ti omogući da na druge ljude i stvari gledaš, te da se ponašaš i da deluješ neometan raznim uticajima koji su s tim identitetom povezani. Ako si od svoje porodice nasledio ugledan identitet, onda tom identitetu treba pravilno da pristupaš. Ne treba sebe da posmatraš kao istaknutu ličnost, kao nekoga ko vredi više od ostalih, niti kao nekoga čiji je identitet poseban. Kad si okružen drugim ljudima, treba s njima pravilno da komuniciraš, u skladu s načelima po kojima Bog opominje ljude, i treba da se prema svima odnosiš korektno, a ne da svoje ugledno porodično poreklo koristiš kao kapital kojim ćeš se u svakoj prilici dičiti i zbog kojeg će drugi u svakoj situaciji imati visoko mišljenje o tebi. Pretpostavimo da ne možeš da otpustiš identitet koji si nasledio od porodice, da svoje porodično poreklo uvek koristiš kao kapital i da se ponašaš kao neko ko je do krajnosti uobražen, samovoljan i pretenciozan. Pretpostavimo, nadalje, da se stalno hvališ i pradiraš pred drugima, te da se neprekidno razmećeš svojim porodičnim poreklom i posebnim identitetom koji si nasledio od porodice. Uz to, pretpostavimo da si duboko u duši prilično ohol i prepotentan, da se ponašaš naročito zapovednički i drsko kad razgovaraš s drugima, da svoj identitet često koristiš kao kapital da bi druge ljude prekorevao i tlačio – drugim rečima, da ljudi misle kako si lišen normalnog razuma – da sve druge smatraš prostim ljudima i da, naročito kad si s njima u dodiru i baviš se njima, nipodaštavaš sve one koji su od tebe niži i ponizniji, te da si posebno agresivan, arogantan i da pokazuješ zube dok s njima razgovaraš. Pretpostavimo još i da neprekidno nastojiš da druge ljude prekorevaš i da ih tretiraš kao robove kojima treba naređivati i vikati na njih, da uporno veruješ kako ti je identitet ugledan, a da nisi u stanju da skladno živiš s drugima i da ne možeš da se korektno odnosiš prema ljudima čiji je status niži od tvog – sve su to iskvarene sklonosti i sve su to stvari koje ljudi treba da odbace. Takve iskvarene sklonosti javljaju se kod ljudi kao posledica njihovog uglednog porodičnog porekla i društvenog statusa. Stoga takvi ljudi treba da preispitaju vlastite reči i postupke i da preispitaju svoja mišljenja i gledišta, naročito ona koja se tiču porodičnog identiteta. Oni treba da otpuste takva mišljenja i gledišta i da odustanu od raznih aspekata ljudskosti koje proživljavaju kao rezultat svog posebnog društvenog statusa. Drugim rečima, takvi ljudi treba da otpuste identitet koji su nasledili od porodice. Sa druge strane, većina ljudi svoj društveni status smatra inferiornim. Ljudi koje drugi gledaju s visine, ljudi koje u društvu diskriminišu i maltretiraju, veoma često osećaju da imaju identitet nižeg reda, a zbog srama izazvanog posebnim porodičnim okruženjem osećaju se naročito ponizno. Usled toga, oni se često osećaju inferiorno i nisu u stanju da s drugim ljudima žive u harmoniji i ravnopravno. Naravno, ljudi ovog tipa se takođe ispoljavaju na razne načine. Neki od njih se naročito ugledaju na ljude s uglednim statusom i identitetom, ulaguju im se, laskaju, podilaze i skute im ljube. Oni te ljude slepo oponašaju, neprincipijelni su i lišeni dostojanstva, spremni su da tim ljudima budu prišipetlje i dopuštaju im da im naređuju i da manipulišu njima kao robovima. Takođe, načela po kojima takvi ljudi deluju nisu u skladu sa istinom, jer oni duboko u svom umu veruju da im je identitet niskog ranga i da su rođeni da budu bednici, da nisu vredni da budu ravnopravni s bogatašima i ljudima plemenitog društvenog identiteta, već da su rođeni zato da bi se takvi ljudi prema njima ponašali kao prema robovima, te da moraju da se ugledaju na njih i da slušaju njihove naredbe. Oni se, međutim, ne osećaju kao sluge. Umesto toga, misle da je sve to normalno, da upravo tako i treba da bude. O kakvim se zapravo idejama i gledištima ovde radi? Zar takva mišljenja i gledišta nisu neka vrsta samodegradacije? (Jesu.) Takođe, ima ljudi koji vide kako bogataši žive na sebi svojstven način – uobraženi su, svojevoljni, drski i osioni. Zbog toga im jako zavide i jure za njima, nadajući se da će, ako samo budu u prilici da preokrenu stvari, i oni moći da žive svojevoljno i uobraženo kao ti bogataši. Oni ne vide ništa loše u tome da čovek živi svojevoljno i uobraženo; naprotiv, oni to smatraju šarmantnim i romantičnim odlikama. Mišljenja i gledišta takvih ljudi takođe su pogrešna, pa ih treba otpustiti. Kakav god da je tvoj identitet i status, sve je to od Boga predodređeno. Ma kakvu da ti je porodicu i porodično poreklo Bog predodredio, identitet koji od nje nasleđuješ nije ni sraman ni častan. Načelo tvog odnosa prema vlastitom identitetu ne treba da bude zasnovano na načelu časti i srama. Bez obzira na to u kakvu te je porodicu Bog postavio i iz kakve ti je porodice dopustio da potekneš, ti pred Bogom imaš samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Ti si pred Bogom stvoreno biće, pa si stoga, u Božjim očima, ravnopravan sa bilo kim u društvu ko ima drugačiji identitet i društveni status. Svi ste vi pripadnici iskvarenog čovečanstva i svi ste ljudi koje Bog želi da spase. I, naravno, svi pred Bogom imate podjednaku mogućnost da svoje dužnosti obavljate kao stvorena bića, i svi imate istu mogućnost da tragate za istinom i da postignete spasenje. Na ovom nivou, po osnovu identiteta stvorenog bića koji ti je Bog podario, ti o vlastitom identitetu ne treba da imaš visoko mišljenje, niti da na njega gledaš s nipodaštavanjem. Umesto toga, prema svom identitetu Božjeg stvorenja treba da se odnosiš korektno i treba da budeš u stanju da sa svima živiš skladno i ravnopravno, prema načelima kojima Bog ljude podučava i kojima ih opominje. Ma kakav da je društveni status i društveni identitet drugih ljudi, ma kakav da je tvoj lični društveni status i društveni identitet, svako ko dođe u Božju kuću i stupi pred Boga ima samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Stoga ljudi nižeg društvenog statusa i identiteta ne treba da se osećaju inferiorno. Bez obzira da li si darovit ili nisi, bez obzira da li poseduješ određene sposobnosti ili ne, i ma koliko da si dobrog kova, svoj društveni status treba, jednostavno, da otpustiš. Takođe treba otpustiti ideje i gledišta u vezi sa rangiranjem i ocenjivanjem ljudi, odnosno sa njihovom podelom na ugledne i ponizne, po osnovu njihovog porodičnog porekla i porodične istorije. Ne treba da se osećaš inferiorno zbog svog niskog društvenog identiteta i statusa. Treba da budeš srećan što te Bog nije napustio, uprkos tome što ti porodično poreklo nije baš moćno ni spektakularno i što je tvoj nasleđeni identitet nizak. Ponizne ljude Bog uzdiže iz prašine i đubrišta i daje ti isti identitet kao i drugim ljudima, identitet stvorenog bića. U kući Božjoj i pred Bogom, tvoj identitet i status jednaki su identitetu i statusu svih drugih ljudi koje je Bog izabrao. Kad to budeš shvatio, treba da otpustiš svoj kompleks niže vrednosti i treba da prestaneš da se držiš njega. Kad se susretneš s ljudima uglednog i visokog društvenog statusa ili s ljudima čiji je društveni status viši od tvog, ne treba da im se klanjaš ni da im se neprestano osmehuješ, a kamoli da im se diviš. Umesto toga, treba da ih smatraš sebi ravnima, da ih gledaš pravo u oči i da se prema njima korektno odnosiš. Čak i ako se takvi ljudi često ponašaju nadmoćno i pucaju od gordosti ili, pak, sebe smatraju osobama višeg društvenog statusa, ti se prema njima moraš odnositi korektno i moraš se odupreti svakom njihovom pokušaju da te na nešto prisile ili da te zaplaše svojom veličinom. Ma kako da se oni ponašaju i ma kako da se prema tebi odnose, treba da znaš da ste pred Bogom svi isti, utoliko što ste svi stvorena bića; svi ste vi ljudska bića koja je Bog odlučio da spase. Oni ni po čemu nisu posebni u odnosu na tebe. Njihov takozvani poseban identitet i status ne postoje u Božjim očima i On ih ne priznaje. Prema tome, nema potrebe da se ograničavaš identitetom koji si nasledio od porodice, niti da se zbog njega osećaš inferiorno. Još manje ima potrebe da zbog svog niskog društvenog statusa propuštaš svaku priliku da s drugim ljudima komuniciraš na ravnoj nozi ili da se odričeš bilo kojih prava, odgovornosti i obaveza koje ti je Bog podario u kući Božjoj i pred Bogom. Uz to, naravno, nikako ne bi trebalo da se odričeš prava da budeš spasen i nade u dostizanje spasenja. U kući Božjoj i pred Bogom, nema nikakve razlike između bogatih i siromašnih, nema razlike između visokog i niskog društvenog statusa, niti iko može da svojim naročitim porodičnim poreklom zasluži poseban tretman ili privilegije. Svi ljudi pred Bogom imaju samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Pred Bogom je, takođe, priroda-suština svih ljudi ista. Postoji samo jedna vrsta ljudskih bića koja Bog želi da spase, a to su iskvarena ljudska bića. Prema tome, bez obzira da li su tvoj identitet i društveni status plemeniti ili ponizni, svi ste vi samo ljudska bića koja Bog želi da spase.

Zamisli da ti neko kaže: „Pogledaj samo članove svoje porodice, toliko su siromašni da ne mogu sebi da priušte čak ni pristojnu odeću; porodica ti je toliko siromašna da nije mogla da te upiše čak ni u srednju školu, pa si završio samo osnovnu; toliko ste siromašni da jedete samo supu i povrće, i nikada niste probali čokoladu, picu ili koka-kolu.“ Kako bi ti postupio u takvoj situaciji? Da li bi se osećao inferiorno ili malodušno? Da li bi u sebi optuživao Boga? Da li bi bio zaplašen rečima te osobe? (Sada ne bih.) Sada ne bi, ali ranije bi, jesam li u pravu? Ranije, kad god bi video da neko potiče iz imućne porodice, da je bogata i ugledna ličnost, ti bi rekao: „Uh! Ovaj živi u vili i ima besna kola. Bezbroj puta je putovao u inostranstvo. Ja čak ni iz svog sela nikad nisam promolio nos, niti sam imao priliku da vidim voz. A on putuje prvim razredom brzog voza, ide na luksuzna krstarenja, nosi firmiranu odeću francuskih modnih kreatora i italijanski nakit. Kako to da ja ni za šta od toga nisam ni čuo?“ Kad god se zadesiš kraj takvih ljudi, osećaš se nižim od njih. Dok u zajedništvu razgovaraš o istini i veri u Boga, imaš izvesno samopouzdanje. Ali, kad s takvim ljudima pričaš o porodici i svom porodičnom životu, najradije bi pobegao i izbavio se, jer osećaš da im nisi ni do kolena i da bi bolje bilo da umreš, nego da tako živiš. Pitaš se: „Zašto sam se rodio u takvoj porodici? Ništa od sveta nisam video. Drugi mažu ruke skupim kremama, a ja svoje još uvek mažem vazelinom; drugi čak ne stavljaju sami kremu na lice, već idu pravo u salon lepote, za koji ja ne znam ni gde se nalazi; drugi se švrćkaju unaokolo u skupim limuzinama, a ja sam srećan ako mogu da uzjašem bicikl, jer sam ponekad primoran da se vozim konjskim ili volovskim kolima.“ Prilikom svakog razgovora s takvim ljudima, nesiguran si u sebe, stidiš se da pričaš o svom identitetu i ne usuđuješ se da ga pomeneš. U srcu osećaš izvesnu ogorčenost i pomalo se ljutiš na Boga. „Svi su oni stvorena bića, baš kao i ja“, kažeš sebi. „Zašto im onda Bog dopušta da toliko uživaju u životu? Zašto im je predodredio da imaju takvu porodicu i takav društveni status? Zašto je moja porodica tako užasno siromašna? Zašto su mi roditelji na društvenom dnu, bez ikakvih sposobnosti I veština? Pobesnim pri samoj pomisli na to. Kad god pričam o tome, izbegavam da pomenem svoje roditelje, koji su tako nesposobni i nestručni! Ne marim toliko za skupe automobile i luksuzne vile, i bio bih srećan da me roditelji povedu u grad da se vozim autobusom ili brzim vozom ili da se malo poigram u nekom parku, ali oni to nijednom nisu učinili! Nemam baš nikakvog životnog iskustva. Nisam okusio delikatesnu hranu, nisam se vozio luksuznim autom, a o letenju avionom mogu samo da sanjam.“ Pri pomisli na sve to, osećaš se inferiorno i često se opterećuješ time, pa stoga redovno izlaziš sa braćom i sestrama koji se po svom identitetu i statusu ne razlikuju mnogo od tebe, i pritom govoriš sebi: „Tačno je što kažu da svaka ptica svome jatu leti. Pogledaj one tamo – sve sam bogataš do bogataša, među kojima ima i viših državnih zvaničnika, milionera, ljudi iz imućnih porodica, poslovnih tajkuna, povratnika sa studija u inostranstvu i postdiplomaca, a tu su i direktori preduzeća i poneki upravnik hotela. Uporedi ih s nama, s ovom bednom ruljom. Svi smo mi ili seljaci ili nezaposleni. Porodice nam žive po nekakvim selendrama, od obrazovanja imamo osam razreda osnovne i ništa od sveta nismo videli. Čuvali smo stoku, držali ulične tezge ili krpili obuću. Kakvi smo mi to ljudi? Zar nismo najobičnija odrpana rulja? A vidi kako su oni tamo otmeni i pomodni. Kad pomislim kakva smo rulja, osećam se tako beskorisno i ogorčeno.“ Uprkos tome što tolike godine veruješ u Boga, nikako ne uspevaš da otpustiš taj problem i često se osećaš naročito inferiorno i potišteno. Očigledno je da ovi ljudi imaju pogrešne ideje i poglede na svet, koji ozbiljno utiču na ispravnost njihovih stavova o drugim ljudima i stvarima, kao i na način njihovog ponašanja i delovanja. Na njihove ideje i gledišta presudno utiču društveni trendovi i običaji. Ako ćemo precizno, radi se, naravno, o idejama i gledištima koji su posledica uslovljavajućeg dejstva rđavih ljudi i tradicionalne kulture. A budući da su iskvarene i da pripadaju zlim trendovima, takve ideje i gledišta treba da otpustiš i da ne dozvoliš da ti stvaraju probleme i da te ograničavaju. Neki kažu: „Činjenica je da sam rođen u takvoj porodici i ja tu ne mogu ništa da promenim. Takve ideje i gledišta neprestano me opterećuju i teško mi je da ih otpustim.“ Tačno je, doduše, da ih je teško otpustiti, ali je isto tako činjenica da ti to nikada neće poći za rukom ako se budeš stalno držao tih pogrešnih ideja i gledišta. Nasuprot tome, ako usvojiš ispravne ideje i gledišta, one pogrešne ćeš moći postepeno da otpustiš. Šta time želim da kažem? Hoću da kažem da nikako ne možeš da ih sve odjednom otpustiš i da s bogatašima i ljudima visokog društvenog statusa i vrednosti komuniciraš ravnopravno i na normalnoj osnovi. To je nemoguće učiniti jednim potezom, ali ti, u najmanju ruku, ipak možeš da se oslobodiš tog problema. Čak i ako još uvek patiš od kompleksa niže vrednosti, čak i ako te taj problem duboko u srcu još uvek blago uznemirava, znaj da si u tom smislu već stekao određeni stepen slobode. Naravno, tokom daljeg traganja za istinom, postepeno ćeš sticati još veću nesputanost i slobodu. Kad sve te razne činjenice budu razotkrivene, sve ćeš jasnije uviđati suštinu raznih ljudi, događaja i stvari, a tvoje će se razumevanje produbljivati. A što budeš sticao dublji uvid u ove probleme, tvoje će se iskustvo i znanje o njima sve više uvećavati. U isto vreme, tvoj stav prema istini postaće odvažniji i pozitivniji, a negativne stvari sve će te manje sputavati. Zar se na taj način nećeš promeniti? Kad se, nakon toga, budeš susretao, razgovarao i družio s ljudima koji se, po svom identitetu i statusu, umnogome razlikuju od tebe, ti u najmanju ruku nećeš više osećati unutarnji strah, niti ćeš bežati od njih, već ćeš biti u stanju da se prema njima korektno odnosiš i nećeš više biti podložan ograničenjima s njihove strane, niti ćeš razmišljati o tome koliko su oni veliki i ugledni. Kad budeš razumeo iskvarenu ljudsku suštinu, moći ćeš precizno da se odnosiš prema svakovrsnim ljudima, moći ćeš s njima da sarađuješ, da komuniciraš i družiš se u skladu s načelima, a da ih pritom ne veličaš i ne nipodaštavaš, da ih ne diskriminišeš, niti da o njima imaš visoko mišljenje. Da li ćeš na taj način postepeno ostvariti rezultat koji se dobija traganjem za istinom? (Da.) Kada ovaj rezultat ostvariš, još više ćeš voleti istinu, više ćeš težiti pozitivnim stvarima, bićeš naklonjeniji istini i više ćeš se diviti Bogu i istini, umesto da se nekome iz društva ili belosvetskim ljudima diviš zbog njihovog uglednog identiteta i statusa. Objekti kojima se diviš i na koje se ugledaš, kao i objekti koje slediš i obožavaš, biće drugačiji i postepeno će se, od negativnih, pretvarati u pozitivne stvari, pretvaraće se u istinu ili – da budem precizniji – u Boga, u Božje reči i u Njegov identitet i status. Na ovaj način ćeš, u tom smislu, postepeno zakoračiti u istina-stvarnost. Drugim rečima, polako ćeš u tom smislu odbacivati svoju iskvarenu narav i Sotonine okove i postepeno ćeš dostići spasenje – sve je to ovim procesom obuhvaćeno. Nije to toliko teško, jer je pred tobom dobro utaban put. Dokle god tragaš za istinom, moći ćeš da uđeš u istina-stvarnost. A u koju ćeš stvarnost naposletku zakoračiti? Bez obzira na to kakav si status nasledio od porodice, nećeš više biti zaokupljen, niti ćeš razbijati glavu oko toga da li je taj tvoj status nizak ili plemenit. Umesto toga, moći ćeš dobro da obavljaš svoju dužnost stvorenog bića, da na druge ljude i stvari gledaš, ponašaš se i deluješ kao stvoreno biće, da kao stvoreno biće živiš pred Bogom i da svakoga dana živiš u sadašnjosti, a sve to sa identitetom stvorenog bića – to je rezultat kojem ćeš težiti. Je li to dobar rezultat? (Jeste.) Kad ljudi zakorače u taj aspekt stvarnosti, srce im je slobodno i nesputano. U najgorem slučaju, nećeš više razbijati glavu oko identiteta koji si nasledio od porodice i nećeš mariti da li ti je status visok ili nizak. Ako ti je identitet ugledan, pa se neki ljudi zbog toga ugledaju na tebe, bićeš zgađen time; ako ti je identitet nizak, pa te zbog toga diskriminišu, to te više neće sputavati ni uznemiravati, niti ćeš zbog toga biti tužan ili negativan. Nećeš više morati da brineš, da strahuješ, niti da se osećaš inferiorno zbog toga što se nikad nisi vozio brzim vozom, što nikad nisi posetio salon lepote, putovao u inostranstvo, probao zapadnjačku hranu ili uživao u luksuznim materijalnim stvarima, kao što to čine bogataši. Ova pitanja te neće više sputavati ni ograničavati, a ti ćeš moći da se korektno odnosiš prema svim vrstama ljudi, događaja i stvari, i da normalno obavljaš svoje dužnosti. Zar tada nećeš biti nesputan i slobodan? (Biću.) Na taj će način tvoje srce biti oslobođeno. Kad budeš ušao u stvarnost ovog aspekta istine i kad se budeš oslobodio Sotoninih okova, uistinu ćeš postati stvoreno biće koje živi pred Bogom i stvoreno biće kakvo Bog želi. Trebalo bi da sada jasnije uviđaš put koji će te odvesti do otpuštanja identiteta i statusa koje si nasledio od svoje porodice.

Prošli put smo takođe diskutovali o još jednoj temi – o otpuštanju uslovljavajućih dejstava porodice na tebe. Uslovljavajuća dejstva porodice na neku osobu javljaju se već u mladosti. Kada ta osoba sazre, ona te uslovljene misli i gledišta polako počinje da primenjuje u svom životu. Kad stekne određeno životno iskustvo, ona počinje da u praksi slobodno primenjuje sva ta razna mišljenja i gledišta kojima ju je porodica uslovila, te da na toj osnovi prikuplja razna načela, načine i trikove za odnošenje prema stvarima koje su još prefinjenije, još konkretnije i još korisnije za nju. Moglo bi se reći da uslovljavajuća dejstva porodice toj osobi služe kao polazna tačka pri ulasku u društvo i u zajednicu, i omogućuju joj da u suživotu s drugima slobodno koristi različite načine i trikove u odnošenju prema stvarima. Budući da ta uslovljavajuća dejstva porodice predstavljaju polaznu tačku, ona su usađena i duboko ukorenjena u srce svake osobe. Te stvari utiču na čovekov život, na način njegovog ponašanja i delovanja, a takođe i na njegov pogled na život. Međutim, pošto ta uslovljavajuća dejstva nisu pozitivna, ona ujedno predstavljaju nešto što ljudi treba da otpuste tokom svoje potrage za istinom. Pritom je nebitno da li su ta mišljenja i gledišta, koja su takvim uslovljavanjem usađena u tebe, uobličena u najskrivenijim dubinama tvoga srca i da li ona duboko u tebi zauzimaju dominantno mesto – a svakako je nebitno da li je njihova istinitost već potvrđena, kao i da li si ih ti u svom dosadašnjem životu već primenjivao ili nisi – ta uslovljavajuća dejstva će u promenljivoj meri uticati na tvoj život, kako sada tako i ubuduće, uticaće na tvoj izbor životnog puta, kao i na tvoj stav i načela odnošenja prema stvarima. Može se reći da, u ogromnoj većini slučajeva, porodica ljude snabdeva najosnovnijim trikovima i filozofijama za ophođenje sa svetom, kako bi mogli da žive i da opstanu u društvu. Primera radi, na prošlom druženju smo razgovarali o izrekama koje roditelji stalno koriste, poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore“ ili „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu“ ili „Moraš mnogo da propatiš da bi stigao do vrha“ ili „Grom uvek u najviše drvo udara“. Ima li još neka? „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj“ i „Ko mnogo priča, mnogo i greši“. Sve te ideje i gledišta kojima te je porodica uslovila, bez obzira da li ih ti izričito primenjuješ i upražnjavaš u svom životu ili ne, tvoja su polazna tačka. Šta zapravo mislim kad kažem „polazna tačka“? Mislim da je to nešto što te inspiriše i što te tera da prihvatiš Sotonske filozofije ophođenja sa svetom. Ove izreke, koje si naučio od svoje porodice, usadile su ti neke najosnovnije načine opstanka i ophođenja prema svetu, tako da ćeš ti, kad uđeš u ovo društvo, svim silama stremiti ka slavi, dobitku i statusu, nastojaćeš da se što bolje prerušiš, da se predstaviš u najboljem svetlu i da zaštitiš sebe, i trudićeš se da među ljudima postaneš istaknuta ličnost, da stigneš do vrha i da tamo zauvek ostaneš. Sve ono čime te je porodica uslovila ti smatraš pravilima i trikovima za ophođenje sa svetom, što te nagoni da uđeš u društvo i prilagodiš se zlim trendovima.

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o uslovljavajućim dejstvima porodice na ljude. Pošto tih uslovljavajućih dejstava ima daleko više od onih nekoliko koje smo pomenuli, hajde da nastavimo razgovor o njima. Pojedini roditelji, na primer, svojoj deci govore: „U svakoj grupi od troje ljudi, barem jedan bi mogao da mi bude učitelj“. Ko je to rekao? (Konfučije.) To je zaista Konfučijeva izreka. Neki drugi roditelji svojoj deci kažu: „Gde god odeš, moraš sticati veštine. Kad ovladaš tim veštinama, bićeš vešt u jednoj posebnoj oblasti, pa više nikad nećeš morati da brineš da li za tebe ima posla i ljudi će se u svakoj situaciji uvek prvo tebi obraćati za pomoć. Jedan drevni mudrac najbolje je to opisao izrekom ’U svakoj grupi od troje ljudi, barem jedan bi mogao da mi bude učitelj’. Kad god se nađeš među ljudima, uvek gledaj da li neko poseduje veštinu u nekoj stručnoj oblasti. Zatim, u tajnosti ovladaj tom veštinom, kako bi postao stručnjak za tu oblast, pa ćeš zarađivati sasvim dovoljno da sebe izdržavaš i nikad više nećeš oskudevati u osnovnim životnim potrepštinama.“ Kojim se ciljem tvoji roditelji rukovode kad te savetuju da ovladavaš veštinama kad se nađeš među ljudima? (Žele da napredujem u životu.) Ovladavanje veštinama ima za cilj da te osnaži, da stigneš do vrha, da naučiš da potajno kopiraš veštine drugih ljudi i da postepeno jačaš vlastite sposobnosti. Ako se u odnosu na druge ističeš sjajnim sposobnostima, imaćeš od čega da živiš, a usput ćeš steći slavu i bogatstvo. A kad si istovremeno slavan i bogat, ljudi će o tebi imati visoko mišljenje. Nasuprot tome, ako ne poseduješ nijednu stvarnu veštinu, niko neće imati visoko mišljenje o tebi, pa stoga moraš da naučiš da kradeš veštine od drugih ljudi, da saznaš koje su njihove sposobnosti i jače strane, te da postepeno postaneš bolji od njih – jedino tako ćeš stići do vrha. Neki roditelji govore deci: „Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju“. Oni i to rade zato da bi drugi ljudi poštovali njihovu decu i imali visoko mišljenje o njima. Ako budeš naporno i marljivo radio i podnosio velike teškoće pri savladavanju neke veštine dok te niko ne gleda, onda ćeš, kad tom veštinom budeš ovladao, sve ljude moći da zaseniš svojom briljantnošću, a ako te budu gledali s visine ili maltretirali, pokazaćeš im koliko si darovit, pa se niko više neće usuditi da te maltretira. Iako možda izgledaš obično i neupadljivo i ne pričaš mnogo, posedovaćeš određene veštine ili tehničke sposobnosti koje su van domašaja običnih ljudi, pa će ti se drugi zbog toga diviti, unižavaće sebe u tvom prisustvu i u tebi će videti nekoga ko može da im pomogne. Zar se time neće povećati tvoja vrednost u odnosu na druge ljude? A kako ti se vrednost bude povećavala, zar time nećeš delovati dostojanstveno? Ako želiš da stremiš ka tome da među drugim ljudima stekneš status uglednog čoveka, moraćeš da trpiš i patiš dok te niko ne gleda. Ma kolike teškoće da trpiš, jednostavno progutaj sve to i nastavi dalje, pa će se sva tvoja patnja na kraju isplatiti, kad ljudi budu videli za šta si sve sposoban. S kojim ti ciljem roditelji saopštavaju izreku: „Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju“? Cilj im je da stekneš istaknut status među ljudima i visoko mišljenje drugih, umesto da te diskriminišu ili maltretiraju; na taj način, moći ćeš ne samo da uživaš u lepim stvarima u životu, nego ćeš ujedno steći poštovanje i podršku drugih ljudi. Ljude s takvim statusom u društvu ne samo da niko ne maltretira, već im sve ide glatko, ma gde da se zadese. Čim vide da dolaziš, reći će ti: „O, to si ti, čemu treba da zahvalimo za tako dragog gosta? Velika je čast videti te! Treba li da obaviš neki posao? Ja ću se za to pobrinuti. O, došao si da kupiš karte? Nema potrebe da čekaš u redu. Nabaviću ti karte za najbolja sedišta. Za koga ću, ako ne za svog druga?“ Ti, naravno, prihvataš ponudu, misleći: „Vidi ti to, ova etiketa poznate ličnosti zaista čini čuda. Stariji su u pravu kad kažu: ’Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju’. Društvo zaista tako funkcioniše i ova izreka je zaista ukorenjena u stvarnosti! Da nemam ovakav ugled, ko bi na mene obraćao pažnju? Ako čekaš u redu kao svi normalni ljudi, drugi će te možda gledati s visine i još više ti zagorčavati život, a možda čak neće ni hteti da ti prodaju to za šta si čekao, kad konačno budeš došao na red.“ Dok u bolnici čekaš da te prozovu iz ordinacije, neko sa suprotne strane čekaonice prepoznaće te i reći će ti: „Zar ti nisi taj i taj? Zašto čekaš u redu? Sad ću da ti nađem specijalistu koji će odmah da te primi, tako da ne moraš da čekaš.“ A ti ćeš odgovoriti: „Nisam još ni platio pregled.“ Na šta će on: „Nema potrebe, ja ću to da rešim.“ Nakon kraćeg razmišljanja, reći ćeš sebi: „Baš je dobro biti poznata ličnost. Izgleda da sva moja patnja, dok me niko nije gledao, ipak nije bila uzaludna. Stvarno uživam poseban tretman u društvu. Ovo društvo je toliko opsednuto materijalnim stvarima da je dovoljno da budeš poznata ličnost i svuda ćeš nailaziti na dobar prijem. Sjajna stvar!“ Opet se, dakle, raduješ što tvoja patnja nije bila sasvim uzaludna i misliš kako se isplatilo što si prolazio kroz sve one teškoće i patnju dok te niko nije gledao! Neprestano se iščuđavaš tome: „Ne moram više da čekam u redu za lekarski pregled“, kažeš sebi. „Mogu da dobijem najbolja sedišta kad kupujem avionske karte i imam poseban tretman kud god da krenem. Zahvaljujući svom uticaju, mogu čak i da ulazim kroz sporedna vrata. Pa to je sjajno! Društvo i treba da bude baš takvo, nema potrebe za jednakošću. Svako treba da dobije onoliko koliko i daje. Ako ne patiš kad te niko ne gleda, možeš li da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju? Uzmi mene za primer. Patio sam dok me niko nije gledao, ali zato sada, dok me gledaju, mogu da dobijem ovakav poseban tretman, jer to i zaslužujem.“ Ako tako stoje stvari, na šta se ljudi oslanjaju kad požele da se s drugim ljudima druže i da obave neki posao u društvu? Oslanjaju se na svoje talente i veštine, kojima podržavaju vlastitu sposobnost u obavljanju poslova. To da li je neko uspešan u svojim poduhvatima i koliko dobro završava svoje poslove u društvu ne zavisi od darovitosti ili ljudskosti te osobe, kao ni od toga da li ona poseduje istinu. U ljudskom društvu nema ni pravde ni jednakosti. A dokle god si dovoljno marljiv, dokle god možeš da podnosiš patnju kad te niko ne gleda i dokle god si dovoljno veliki tiranin i žestok čovek, moći ćeš da zaslužiš visok status među drugim ljudima. To je isto kao kad su ljudi u prošlosti, takmičeći se ko će osvojiti titulu majstora u svetu borilačkih veština, trpeli ogromnu patnju i po čitave dane i noći provodili vežbajući, dok konačno ne bi ovladali svim mogućim stilovima različitih škola borilačkih veština i osmislili svoj jedinstveni stil, da bi zatim taj stil vežbanjem doveli do savršenstva i postali neranjivi. I šta bi se na kraju desilo? Na turniru bi porazili borce iz svih najpoznatijih borilačkih škola i osvojili titulu majstora u svetu borilačkih veština. Da bi pred drugim ljudima izgledali dostojanstveno, bili su spremni da izdrže sve moguće patnje, pa bi se čak, iza zatvorenih vrata, pomalo bavili i mračnim veštinama. Nakon osam ili deset godina neprekidnog vežbanja, postali bi toliko vešti da niko iz sveta borilačkih veština ne bi mogao da ih savlada u ringu, niti da ih ubije izvan njega, a čak su bili u stanju da iz sebe izbace otrov, ako bi ga kojim slučajem popili. Na taj bi način oni zacementirali svoju titulu majstora u svetu borilačkih veština i niko ne bi mogao da im ugrozi taj položaj – a upravo to znači izgledati dostojanstveno pred drugim ljudima. Da bi u očima drugih izgledali dostojanstveno, neki ljudi su u drevna vremena polagali carske ispite i osvajali akademske počasti. Danas takvi ljudi upisuju fakultet, polažu prijemni ispit za postdiplomske studije ili studiraju za doktore nauka – i oni takođe istrajno studiraju uprkos teškoćama i, kao robovi, od jutra do sitnih noćnih sati, iz godine u godinu, uporno bubaju beskorisne stvari. Ponekad su toliko umorni da više ne žele da uče i čeznu za pauzom, ali ih roditelji odmah prekorevaju, govoreći im: „Kad ćeš jednom da ispuniš makar nešto od onoga što si obećao? Je l’ i dalje želiš da pred drugima izgledaš dostojanstveno? Ako želiš, kako onda misliš to da postigneš ukoliko ne patiš dok te oni ne gledaju? Nećeš valjda umreti ako propustiš jednu kratku pauzu? Idi uči! Uradi domaći!“ Oni im na to odgovaraju: „Završio sam domaći i obnovio sam sve što smo danas učili. Možete li malo da me ostavite na miru?“ Ali, roditelji su uporni: „Taman posla! Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju!“ Onda oni malo razmisle o tome, pa kažu sebi: „Roditelji sve ovo rade za moje dobro, pa zašto sam onda toliko tvrdoglav i mislim samo na zabavu? Moram da ih poslušam. Ne kaže se uzalud da, ako ne slušaš starije, činiš to na vlastitu štetu, pa zato moram da slušam roditelje. Oni će do kraja života ostati isti. Izneveriću ih ako ih ne uvažim. Osim toga, čitav život je preda mnom, pa šta će mi onda, dugoročno gledano, faliti ako budem malo i patio?“ Kad na to pomisle, oni svu svoju energiju iznova posvećuju učenju, obnavljanju lekcija i izradi domaćih zadataka. Uče do iza ponoći i, ma koliko umorno da se osećaju, na kraju ipak uspevaju da savladaju umor. Na svom životnom putu, ljudi su neprekidno izloženi indoktrinaciji, koja je posledica uslovljavajućeg uticaja porodice i koja se ispoljava u obliku ideja i izraza koji ih ohrabruju i motivišu, poput onoga koji kaže: „Ako želiš da izgledaš dostojanstveno kad te drugi gledaju, moraš da patiš kad te ne gledaju“. Zarad svoje budućnosti i dobrih izgleda, kao i zato da bi se među drugima isticali dostojanstvenošću, oni stalno uče nove veštine i stiču nova znanja dok ih niko ne gleda. Naoružavaju se znanjem i raznim veštinama kako bi ojačali. Pored toga, proučavaju podvige raznih drevnih ličnosti i uspešnih ljudi, kako bi sami sebe podstakli i kako bi u sebi probudili borbeni duh. Oni sve to čine zato da bi se u budućnosti oslobodili siromaštva, osrednjosti i niskog statusa, te da bi vlastitu sudbinu promenili tako da više ne budu diskriminisani, već da postanu superiorni, da se ubroje u elitu i da drugima budu uzor. Sva ta uslovljavajuća dejstva porodice neprestano im kolaju po glavi, sve dok te primedbe i izreke postepeno ne prerastu u čvrsto usađene ideje i gledišta, u skup načina za ophođenje sa svetom, i sve dok ne postanu njihov urođeni pogled na egzistenciju i na cilj kojem teže.

Neki roditelji svoju decu ovako savetuju: „Moraš naučiti da stičeš prijatelje među drugim ljudima. Ima ona izreka koja kaže: ’Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja’. Čak je i Ćin Huej^[a], političar iz dinastije Sung kojeg su mnogi oštro kritikovali, imao tri prijatelja. Kud god da kreneš, nauči da se slažeš s drugima i da održavaš dobre međuljudske odnose. U najmanju ruku, moraš da imaš barem nekoliko bliskih prijatelja. Kad budeš ušao u društvo, nailazićeš na svakojake poteškoće u životu, radu i tokom obavljanja svog posla. Ako ne budeš imao prijatelje da ti pomognu, moraćeš sam samcit da se suočavaš sa raznim poteškoćama i nezgodnim situacijama. Ukoliko naučiš par trikova za sticanje dobrih prijatelja, ovi će ti prijatelji, kad se budeš našao u nezgodnoj situaciji ili usred poteškoća, priteći u pomoć, izvući te iz nevolje i pomoći ti da uspeš u svojim poduhvatima. Prema tome, ako želiš da postigneš velike stvari u životu, spusti se na zemlju i nađi sebi prijatelje. Treba da budeš u stanju da uz sebe imaš sve moguće uticajne ljude, koji će pružati podršku tvojim poduhvatima i tvom budućem životu i egzistenciji. Moraš biti u stanju da sve te razne ljude iskoristiš da ti pomažu, da ti završavaju poslove i da ti služe.“ Ovakve ideje i gledišta roditelji obično neće eksplicitno saopštavati, niti će svojoj deci direktno govoriti da treba da nauče da stiču prijatelje, da iskorišćavaju druge ljude i da pronalaze prijatelje koji će im pomagati u njihovim poduhvatima. Ima, međutim, roditelja sa visokim statusom i položajem u društvu, koji su naročito vični spletkarenju i koji na svoju decu utiču kako rečima, tako i vlastitim ponašanjem. Osim toga, oni na svoju decu uslovljavajuće deluju svaki put kad ona te ideje, gledišta i načine ophođenja sa svetom čuju i vide kroz sve ono što im roditelji govore i što rade u svakodnevnom životu. Ukoliko ti pogrešno sudiš i ne uspevaš da pozitivne stvari razlikuješ od negativnih, na tebe će reči i postupci tvojih roditelja uticati nehotice i ti ćeš nesvesno prihvatati njihove ideje i gledišta, ili će ti, pak, te ideje i gledišta biti nehotice usađeni duboko u srce i postaće najdublji temelj i načelo svih tvojih aktivnosti. Naime, roditelji ti možda neće direktno reći: „stekni što više prijatelja, nauči kako da ljude privoliš da neke stvari rade umesto tebe, nauči da upotrebiš njihove prednosti i da iskoristiš ljude oko sebe“. Oni će te ipak zaraziti i usloviti tako što će kroz svoje postupke primenjivati ideje i gledišta koje propovedaju. Na taj način, roditelji ujedno postaju i tvoji prvi učitelji u ovim stvarima, uvode te u to kako da se odnosiš prema stvarima, kako da se slažeš s drugima i kako da u ovom društvu stičeš sebi prijatelje, a takođe te uvode u samu svrhu sklapanja prijateljstava, uče te zbog čega treba da stičeš prijatelje, kakve prijatelje treba da stekneš, kako da stekneš uporište u društvu, podučavaju te osnovama i metodama za sticanje uporišta, i tome slično. Roditelji te, dakle, uslovljavaju tako što u praksi primenjuju ono što propovedaju. Potpuno nesvesno, dok ti od deteta izrastaš u odraslu osobu, ove ideje i gledišta postepeno dobijaju svoj oblik, prelazeći iz proste svesti u konkretna mišljenja, gledišta i postupke, tako da se, korak po korak, ukorenjuju duboko u tvom srcu i duši i postaju tvoja filozofija i tvoj način ophođenja prema svetu. Šta mislite o izreci „Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja“, kao načinu ophođenja prema svetu? (To je loša izreka.) Postoji li na ovom svetu nešto što se zove pravi prijatelj? (Ne.) Zašto su onda stolici potrebne tri nožice? Kakva je svrha postojanja tri nožice? Samo da bi stolica bila stabilna. Ona ne može stabilno da stoji na dve nožice, a o samo jednoj nožici ne može biti ni govora. O kakvom se, dakle, načelu ophođenja sa svetom ovde radi? Nijedan čovek, ma koliko da je sposoban, ne može da tapše samo jednom rukom, jer time neće ništa postići. Ako želiš išta da postigneš u životu, trebaju ti ljudi koji će ti u tome pomoći. A ako želiš da ti ljudi pomažu, moraš da naučiš kako da se ponašaš i kako da se ophodiš prema svetu, kako da stekneš gomilu prijatelja i da okupiš oko sebe radnu snagu da bi mogao da obaviš željeni posao. Da bi išta postigao, bilo da je reč o nečem velikom ili malom, bilo da se radi o pravljenju karijere, sticanju uporišta u društvu ili o nečem još značajnijem, moraš oko sebe imati ljude kojima veruješ, o kojima imaš visoko mišljenje i koji mogu da ti pomognu da realizuješ željeni poduhvat; inače je isto kao da tapšeš jednom rukom. Naravno, ova pravila važe za sve što se na ovom svetu radi, zato što u ovom društvu nema pravičnosti, već samo spletkarenje i borba. Ako ideš ispravnim putem i zalažeš se za pravednu stvar, niko to neće odobravati, to u ovom društvu ne biva. Čega god da se latiš, moraš imati ljude koji će ti u tome pomoći i moraš prikupiti nekakvu snagu u društvu. Kud god da kreneš, ako tamo ima ljudi koji ti popuštaju i koji te se plaše, imaćeš čvrsto uporište u društvu, biće ti mnogo lakše da ostvariš željene poduhvate i ljudi će ti davati zeleno svetlo. To je jedan stav i način ophođenja sa svetom. Šta god budeš poželeo da radiš, roditelji će ti uvek reći: „Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja“. Da li je, dakle, ovo načelo ophođenja sa svetom ispravno ili pogrešno? (Pogrešno je.) Šta je u njemu pogrešno? (Da li će neka osoba moći nešto da ostvari ne zavisi od njene moći i talenta, već od Božje suverenosti i Njegovih uređenja.) To, s jedne strane, zavisi od Božje suverenosti i Njegovih uređenja. Osim toga, koji cilj ljudi imaju kad žele da im drugi iz društva pomažu? (Cilj im je da sebe izdignu iznad ostalih.) Tako je. Cilj koji stoji u pozadini čovekove želje za trojakom podrškom jeste da napravi mesto za sebe i da stekne čvrsto uporište u društvu. Na taj način, niko neće moći da ga pomeri s tog mesta, a čak i ako mu izbiju jedan oslonac, i dalje će moći da računa na preostala dva. Ljudi koji poseduju izvesnu moć mogu u ovom društvu da rade šta im se prohte, ne mareći za zakon, za osećanja drugih ljudi, niti za javno mnjenje. Zar ljudima nije upravo to cilj? (Jeste.) Na taj način, drugima možeš da namećeš svoje mišljenje i tvoj će se glas čuti, pa ni zakon ni bilo kakvo javno mnjenje neće moći da te poljuljaju ni da te uznemire. Imaćeš poslednju reč u formiranju svih trendova u društvu i u svakoj društvenoj grupi. Tvoj će autoritet svi poštovati. Zar tada nećeš moći da radiš šta god ti se prohte? Bićeš iznad zakona, iznad ljudskih osećanja, iznad javnog mnjenja, uzdići ćeš se iznad morala i iznad svakog prigovora savesti. Je li to cilj koji ljudi žele da ostvare? (Jeste.) Ljudi žele da ostvare upravo taj cilj. To je osnovni temelj svih ljudskih postupaka, koji im omogućava da ostvare sve svoje želje i ambicije. Vidiš, neki se ljudi u društvu zaklinju u bratstvo. Pritom je stariji brat izvršni direktor neke korporacije, mlađi je predsednik određene grupacije, dok među ostalima ima političara i šefova podzemlja. Neki od njih imaju prijatelje koji su upravnici bolnica, glavni hirurzi ili glavne medicinske sestre, dok drugi imaju bliske prijatelje u svojim profesijama. Da li ti ljudi zaista imaju toliko prijatelja samo zato što s njima dele ista gledišta i interesovanja? Ili zato što iskreno žele da zajednički podrže neku pravednu stvar? (Ne.) Zašto onda to čine? Oni to čine zato što žele da akumuliraju određenu snagu, koju će zatim dalje proširivati i unapređivati, da bi na kraju uz nju mogli da steknu uporište i opstanu u društvu, da bi se probili do vrha i uživali u ugodnom i luksuznom životu; tada se više niko neće usuditi da ih maltretira, pa čak ni sudija neće smeti da ih osudi ako počine neki zločin. Ako zaista počine neki zločin, njihovi drugari će im priskočiti upomoć. Jedan drugar će svedočiti u njihovu korist, drugi će pripomoći da se čitava stvar na sudu zataška ili će kod nekog visokog političara lobirati da ih pomiluje, tako da će za manje od 24 časa biti pušteni iz pritvora. Ma kako težak zločin da počine, od toga neće biti ništa i oni neće morati čak ni novčanu kaznu da plate. Na kraju će običan narod komentarisati: „Bože dragi, ovaj čovek je neuništiv. Kako je samo uspeo da se tako brzo izvuče, a počinio je tako strašan zločin? Da je to iko od nas učinio, bilo bi gotovo s nama, zar ne? Završili bismo na robiji, je l’ da? Gledaj samo koga sve ima za prijatelje. Zašto mi ne možemo da steknemo takve prijatelje? Kako to da su takvi ljudi izvan našeg domašaja?“ I ljudi će im zavideti. Sve ove stvari posledica su društvene nepravde i stalne pojave zlih trendova u društvu. Ljudi u ovom društvu nemaju nikakav osećaj sigurnosti. Stalno pokušavaju da zadobiju naklonost određenih moćnika i da onda jedni s drugima odmeravaju snagu. Ovo naročito važi za ljude sa dna društvene lestvice koji, čak i ako imaju nekih sredstava za život, ne znaju kada će se suočiti s nekom opasnošću ili poteškoćom, pa se stoga najviše plaše da ih ne zadesi neka neočekivana katastrofa ili da ih ne snađe neka nesreća, a posebno strahuju od svakog sukoba sa zakonom, tako da u životu ne žele išta da imaju sa policijom, niti sa sudstvom. Pošto u ovom društvu nemaju nikakav osećaj sigurnosti, primorani su da neprestano stiču nove prijatelje i da pronalaze moćne saveznike na koje mogu da se oslone. Vidiš, kad ti deca pođu u školu, oni moraju da imaju barem dva-tri drugara s kojima će se igrati. U suprotnom, stalno će ih neko maltretirati kad su sami. Pritom neće smeti da se učitelju požale kako ih druga deca maltretiraju, jer će ih inače neko od te dece sasvim sigurno pretući na putu od škole do kuće. Čak i ako su učitelji dobri prema tebi i tvoje ocene sasvim solidne, ukoliko ne umeš da sklapaš prijateljstva ili ne znaš kako da se pridružiš lokalnim bitangama, opeći ćeš se ako im se slučajno zameriš. Te bitange će ponekad, čak i ako im se ničim ne zameriš, pokušati da te navedu na pogrešan put kad saznaju da si dobar učenik, a ako ih ne poslušaš, maltretiraće te ili pretući. Dakle, ljudi se čak ni u školskom okruženju ne osećaju bezbedno, što znači da je ovaj svet zaista strašan, zar ne? U tom pogledu, uslovljavajuća dejstva porodice na tebe potiču, s jedne strane, od uticaja koje ti roditelji postavljaju svojim ličnim primerom, a s druge od nesigurnosti koju ljudi osećaju prema društvu. Budući da u ovom društvu nema pravičnosti, niti ikakve sile ili prednosti koja bi mogla da zaštiti čovekova ljudska prava i interese, ljude često opterećuje strah i bojazan od ovog društva. Kao rezultat toga, oni sasvim prirodno prihvataju uslovljavajuća dejstva ove ideje: „Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja“. Jer, u stvarnim okruženjima u kojima žive, ljudima su ovakve ideje i gledišta potrebni da podrže njihov opstanak i omoguće im da svoj samački i usamljenički život zamene životom u kojem će se osećati bezbedno i u kojem će imati na koga da se oslone. Stoga oni smatraju da je u ovom svetu veoma važno imati oslonac u sili i oslonac u prijateljima.

Što se tiče načina na koji porodica uslovljava ljude, pored izreke „Kao što stolica može da stoji na najmanje tri noge, tako i sposobnom čoveku treba podrška barem tri prijatelja“, koju smo maločas pomenuli, postoje još neki konkretniji načini na koje ljudi stiču vaspitanje u svojoj porodici. Primera radi, roditelji svoje ćerke obično vaspitavaju govoreći im stvari poput: „’Dama se ulepšava zarad onih koji joj se dive, a džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju.’ Takođe se kaže: ’Na svetu nema ružnih žena, već samo onih koje su lenje’. Žena mora da nauči da voli samu sebe, da bude doterana i da uvek izgleda lepo. Na taj način, gde god da kreneš, ljudi će te voleti, više ljudi će uraditi nešto za tebe i daće ti zeleno svetlo. A ako te ljudi vole, prirodno je da ti neće zadavati probleme, niti će ti zagorčavati život.“ Neki roditelji svojim ćerkama kažu: „Devojke moraju da nauče da se lepo oblače, da se šminkaju i, što je najvažnije, da budu nežne.“ Time zapravo kažu da treba da naučiš kako da se pred drugima pokazuješ. Još kažu: „Nemoj da budeš jaka žena. Kakvu korist žena ima od toga da bude jaka i samostalna? Takve se žene nikad ne doteruju, već žive kao muškarci i po čitav dan jurcaju unaokolo, a nisu čak ni nežne. Žene su rođene zato da bi ih muškarci razmazili. One ne treba da budu samostalne, niti da uče bilo kakve veštine. Treba samo da nauče da se doteruju, da nauče da ugađaju muškarcima i da budu dobre u onome što žene treba da rade. Žena koju muškarci vole i paze biće celog života srećna.“ Pojedine žene su zaista tako uslovljene od strane svojih roditelja. One, s jedne strane, gledaju kako im se majke ponašaju u ulozi žene. S druge strane, one se, zbog uslovljavanja od strane porodice, pretvaraju u žene koje je zaista milina gledati, jer se stalno doteruju i ulepšavaju. Da li takve žene zaista postoje? (Da.) Žene koje odrastu u takvom porodičnom okruženju pridaju veliki značaj svom izgledu, svojoj odeći i svom ženskom identitetu. Ni za živu glavu ne bi izašle iz kuće, a da se prethodno ne presvuku i ne našminkaju. Neke žene, ma koliko da su zauzete poslom, obavezno moraju da se istuširaju, da operu kosu i da stave neki parfem pre no što izađu iz kuće, inače neće hteti ni da izađu, a kad nemaju šta da rade, po čitav dan provode pred ogledalom i sređuju kosu. Ko zna koliko se puta svakog dana pogledaju u ogledalo! Te su žene duboko uslovljene idejama i gledištima poput: „Dama se ulepšava zarad onih koji joj se dive, a džentlmen se žrtvuje za one koji ga razumeju“, pa stoga veliku pažnju poklanjaju svojoj figuri i izgledu svog lica. One neće izaći iz kuće ako im se puder iole skinuo, niti će svoje lice pokazati u javnosti ako na njemu ima bubuljica. Ako ih ponekad mrzi da se šminkaju, one tog dana neće izlaziti napolje. Isto tako, ako su bile kod frizera, ali im se nova frizura ne dopada i ne izgledaju dovoljno privlačno, one sutradan neće otići na posao, da ne bi pokvarile utisak kod drugih. Takve žene po čitav bogovetni dan provode razmišljajući o tim stvarima. Ako na ruci imaju trag od uboda komarca, one će tu ruku skrivati od tuđih pogleda, a ako je taj trag negde na nozi, obući će pantalone, jer u suknji ne bi lepo izgledale; uz to, neće izlaziti iz kuće i neće moći da obavljaju svoju dužnost. Čak i najmanja sitnica dovoljna je da ih oneraspoloži i da ih izbaci iz koloseka, pa im život zbog toga postaje krajnje težak i naporan. Da bi očuvale dostojanstvo dame i da ne bi poružnele, ulažu mnogo truda i napora u negu svog lica, tela i frizure. Da ne bi poružnele, odbacuju svoje nekadašnje ružne navike i svoju lenjost. Ma koliko da su zauzete na poslu, one naprosto moraju da se pedantno i izvrsno doteruju i ulepšavaju. Ako obrve nisu lepo iscrtane, iznova ih isrctavaju. Ako rumenilo nije naneto ravnomerno, ponovo ga nanose. Neće kročiti van kuće ako prethodno nisu sat ili dva posvetile šminkanju. Neke žene čitavu tu šaradu tuširanja, oblačenja i presvlačenja započinju čim ujutru ustanu iz kreveta. Odlučuju se i premišljaju, isprobavaju čas ovo čas ono, sve dok ne ustanove da je već podne, a one još nisu izašle iz kuće. Mora da im je jako teško, imajući u vidu ograničeno vreme koje im stoji na raspolaganju i energiju koju troše na sve te besmislice. One baš ništa ozbiljno ne rade u životu, već, od trenutka kad ujutru otvore oči, razmišljaju samo o tome šta da obuku i kako da izgledaju što lepše. Neke od njih su pod uticajem ideja i gledišta svoje majke, drugima majke izričito nalažu šta treba da rade, dok se treće uče na primerima koje im majka svojim postupcima pokazuje. Jednom rečju, sve su to načini na koje porodica uslovljava ljude.

Neke se porodice drže ovakvog stava: „Ćerke treba odgajati kao decu bogataša, a sinove kao decu siromaha“. Jeste li čuli za tu izreku? (Da, čuli smo.) Koje je njeno značenje? Zašto bi devojčice trebalo odgajati kao bogatu, a dečake kao siromašnu decu, kad su sve to njihova deca? Budući da tradicionalna kultura generalno vrednuje mušku, dok ženskoj deci pridaje manji značaj, kako to da ova izreka devojčice naizgled ceni više od dečaka? Ako ćerku odgajate kao bogataško dete, šta će od nje ispasti? Kakva će žena ona postati? (Biće razmažena, uobražena i ponašaće se zapovednički.) Šta može da postigne osoba koja je svojevoljna, slabašna, nesposobna da podnese ni najmanju poteškoću, koja nije u stanju ni o čemu da brine, koja je iracionalna, nerazumna i ne ume da razlikuje dobro od lošeg? Da li je to ispravan način vaspitavanja dece? (Nije.) Takav odgoj uništava decu. Ako svoju ćerku odgajaš kao bogataško dete, da li će ona, iako odrasta u porodičnom okruženju koje zadovoljava njene osnovne potrebe, pa ima i malo prefinjenosti, zaista razumeti stvarna načela po kojima se treba vladati? Ako ona to ne razume, znači da joj ovakav roditeljski pristup nanosi štetu, umesto da joj pruža zaštitu. Šta roditelje motiviše da svoje kćeri odgajaju prema ovom načelu? Na ovaj način odgojeno žensko dete biće prefinjeno i neće lako padati na muškarce koji joj kupuju lepe haljine, daju joj džeparac ili je zasipaju tričavim poklonima i ljubaznim gestovima. Prosečan muškarac, dakle, neće moći da je obori s nogu. Muškarac bi morao da bude izuzetno bogat, pravi džentlmen, izuzetno prefinjen, krajnje proračunat, izvrstan spletkaroš i kao lisica lukav, da bi mogao da osvoji srce jedne takve devojke, da bi je oborio s nogu, te da bi dobio njenu ruku i oženio se njome. Da li je, po tvom mišljenju, dobro ili loše udati svoju kćer za nekog takvog čoveka? To nipošto nije dobra stvar, zar ne? Pored toga, ako svoju kćer budeš odgajao kao bogataško dete, da li će ona, osim što će znati da uživa, da se lepo oblači i da jede finu hranu, moći ljude da vidi onakvima kakvi oni zaista jesu? Hoće li posedovati bilo kakve veštine preživljavanja? Da li će moći duže vreme da živi s drugim ljudima? Ne baš. Moguće je da će svoj život teškom mukom dovoditi u red, a takve žene su beskorisne. Razmažene su, ponašaju se zapovednički i prepotentno, svojevoljne su i drske, misle samo na sebe, ohole su, tvrdoglave i uporne, i zanima ih samo kako da dobro pojedu, popiju i da se zabavljaju. Uz sve to, ona čak neće imati ni tračak zdravog razuma koji je potreban za snalaženje u životu, što će joj neopaženo otežavati budući opstanak i porodični život. Za roditelje nije dobro da svoju ćerku vaspitavaju na ovaj način. Oni je, naime, ne podučavaju načelima ponašanja, već je samo uče kako da uživa u životu. Zar neće onda morati da trpi nedaće ako u budućnosti ne bude mogla da zarađuje dovoljno novca? Zar joj neće biti teško da sastavlja kraj s krajem? Da li će ona moći to da izdrži? Zar neće biti slabašna kad god u budućnosti naiđe na neku poteškoću? Hoće li imati neophodnu istrajnost da se suoči sa svim tim teškoćama? Nemojte se kladiti na to. Kada je reč o ljudima koji previše uživaju u materijalnim stvarima, koji su preterano naviknuti na lagodan i luksuzan život i nikada nisu patili, koji je najveći problem njihove ljudskosti? Njihov problem je u tome što su slabašni i što nisu spremni da trpe nedaće, a takvi ljudi će propasti. Prema tome, vaspitanje koje deca primaju od porodice, bilo preko svojih roditelja ili putem društvenih trendova, suštinski se stiče među ljudskim bićima. Bez obzira da li se sve te raznovrsne izreke uobličavaju u ideje i stanovišta ili one za ljude postaju način života i opstanka, ljudi zbog njih na ove stvari gledaju iz jedne ekstremne, pristrasne i apsurdne perspektive. Jednom rečju, sve te izreke koje ljudi preuzimaju od svoje porodice, u manjoj ili većoj meri utiču na način njihovog gledanja na druge ljude i stvari, na način na koji se ponašaju i na koji deluju. A budući da te izreke utiču na tebe, one će takođe uticati i na tvoju potragu za istinom. Stoga, sve te izreke, ideje i gledišta svojih roditelja, bilo da su plemenita i visokoumna ili prizemna i idiotska, svako treba iznova da preispita, da ih još jedanput analizira i da nauči da razazna šta su one zaista. Ako te izreke počnu da utiču na tebe, da ti ometaju život i potragu za istinom, ako ti od života prave užasnu zbrku ili ti onemogućavaju da tražiš istinu i da istinu prihvatiš kad god se suočiš s ljudima, događajima i stvarima, onda jednostavno treba da ih otpustiš.

Društvom takođe kolaju određene tvrdnje u vezi s konceptom emocionalnog količnika, ili skraćeno EQ, i količnika inteligencije, ili IQ. Prema ovim tvrdnjama, nije neophodno da ljudi imaju visok IQ, već je dovoljno samo da im je EQ visok. Koeficijent IQ ukazuje više na to kakvog je kova neka osoba, dok EQ više ima veze s trikovima koje ona koristi u ophođenju sa svetom. Ovako Ja, u osnovi, razumem ta dva izraza. Možda je tvoj količnik inteligencije prilično visok, možda si ti neka akademska ličnost, imaš visoko obrazovanje, odlično komuniciraš s drugim ljudima i imaš veliku sposobnost preživljavanja, ali tvoja emocionalna inteligencija nije visoka, ne vladaš trikovima za ophođenje sa svetom, a čak i ako donekle jesi lukav, koristiš sredstva koja nisu naročito sofisticirana. U tom slučaju, tvoja znanja, veštine i stručnost u nekoj specijalizovanoj oblasti jedva da ti omogućavaju da se provučeš u društvu i da zaradiš za goli život. Ljudi sa visokom emocionalnom inteligencijom posebno se ističu u lukavstvu. Oni će koristiti razne društvene sile, povoljna geografska okruženja, povoljne okolnosti i korisne informacije da bi oko sebe stvarali famu i manipulisali stvarima, da bi od nečeg neupadljivog preuveličavanjem proizveli određeni uticaj u društvu ili u svojoj zajednici, a sve sa ciljem da postanu poznate ličnosti i da se, na kraju, izdvoje iz gomile i steknu slavu i status. Takve osobe imaju visoku emocionalnu inteligenciju i vladaju trikovima. U suštini, prepredeni ljudi su lukavi kraljevi demona. Današnje društvo zagovara visoku emocionalnu inteligenciju, a neke porodice svoju decu često uslovljavaju na ovaj način, govoreći im: „Dobro je što ti je IQ visok, ali takođe treba da imaš visoku emocionalnu inteligenciju. Ona ti je potrebna kad komuniciraš sa vršnjacima iz škole, sa kolegama, rođacima i prijateljima. Ovo društvo ne zagovara da budeš snažan, već da budeš prepreden, da znaš da se predstaviš boljim nego što jesi, da znaš kako da reklamiraš sebe i kako da razne društvene sile i povoljne okolnosti u društvu upotrebiš u svoju korist i za svoj groš – bilo da time koristiš priliku da se obogatiš ili da postaneš slavan. Svi takvi ljudi odlikuju se visokom emocionalnom inteligencijom.“ Pojedine porodice, kao i neki roditelji, koji su stekli slavu i prestiž u društvu, svoju decu ovako vaspitavaju i govore im: „Čoveka visoke emocionalne inteligencije vole i muškarci i žene, dok ljude bez emocionalne inteligencije niko ne voli. Žena sa visokom emocionalnom inteligencijom dopašće se čitavom mnoštvu muškaraca i žena i mnogi muškarci će joj se udvarati. Nasuprot tome, malo njih će trčati za ženom bez emocionalne inteligencije, ma koliko da je lepa.“ Ako ljudi koji žive u današnjem društvu ne pristupaju razborito ovim tvrdnjama članova svoje porodice, nesvesno će pasti pod uticaj tih ideja i gledišta, pa će oni često proveravati svoj IQ, a posebno često će sebe upoređivati sa određenim merilima, kako bi utvrdili da li uopšte poseduju emocionalnu inteligenciju i koliko im je zapravo visok EQ. Bez obzira na to da li si i u kojoj meri svestan svih tih stvari, dovoljno je reći da su, u tom pogledu, uslovljavajući efekti tvoje porodice već počeli da utiču na tebe. Doduše, možda ti efekti još uvek ne zauzimaju važno mesto u tvojim mislima i možda je njihov uticaj neprimetan. Ali, kada ovakve stvari slušaš bez razboritosti, već si u određenoj meri podlegao njihovom uticaju.

Ima i drugih uslovljavajućih efekata koji potiču od porodice. Primera radi, roditelji svojoj deci često govore: „Kad god se nađeš među ljudima, ti ne znaš brzo da razmišljaš, pa uvek ispadaš glup i neupućen. Ima ona izreka koja kaže: ’Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas.’ Moraš, dakle, naučiti da slušaš šta ljudi govore kad god ti se obraćaju, jer ćeš, u suprotnom, ostati izneveren i još ćeš za to morati da platiš!“ Ima li roditelja koji često ovako govore? Šta oni zapravo žele time da kažu? Nemoj biti pošten, već budi proračunat. Drugim rečima, uvek čitaj između redova ono što ti drugi ljudi govore, uvek osluškuj dodatna značenja koja oni prećutkuju, nauči da pogađaš šta zapravo žele da kažu, pa zatim primeni odgovarajuće mere i trikove, u zavisnosti od tih neizgovorenih značenja. Nemoj biti pasivan, inače ćeš na kraju biti izneveren i još ćeš za to morati da platiš. Iz svoje perspektive, roditelji sve to govore iz najbolje namere, kako bi te zaštitili od pravljenja gluposti ili od toga da te drugi ljudi iz ovog rđavog društva puste niz vodu, kako bi sprečili da te neko prevesla ili da ti sȃm uradiš nešto glupo. Da li je, međutim, pomenuta izreka u skladu sa istinom? (Nije.) Ona nije u skladu sa istinom. Ljudi su ponekad zaista u stanju da osluškuju skrivena značenja u onome što drugi govore. Čak i ako ne obraćaš pažnju, i dalje ćeš moći da osluškuješ ta skrivena značenja. Kako, dakle, treba da postupaš? Prema izreci kojoj su te roditelji naučili – „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“ – trebalo bi da se čuvaš drugih ljudi i da u svakom trenutku budeš na oprezu, te da istovremeno preduzimaš preventivne mere kako te oni ne bi povredili ili prevarili. Što je još važnije, treba uvek prvi da napadneš, umesto da zauizimaš pasivni položaj ili da se dvoumiš. Da li je to krajnji cilj koji tvoji roditelji žele da postignu time što ti prenose ovu izreku? (Da.) To znači da ne treba da budeš pasivan u komunikaciji s drugim ljudima, bez obzira da li oni žele da ti naude ili nemaju takvu nameru. Treba da preuzmeš stvar u svoje ruke, da čvrsto zgrabiš dršku noža kako bi, kad god neko poželi da ti naudi, mogao ne samo da se odbraniš, već i da preuzmeš inicijativu, da prvi napadneš i naneseš im štetu, da budeš strašniji i nemilosrdniji od drugih. U tome je zapravo cilj i osnovno značenje onoga što ti roditelji govore. Kad tu izreku na ovaj način analiziraš, očigledno je da ona nije u skladu sa istinom i da je potpuno nedosledna onome što je Bog mislio kad je ljudima rekao: „budite zato mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“. Načela i mudar pristup koje Bog ljudima saopštava treba da im pomognu da prepoznaju lukave spletke drugih, da ne padaju u iskušenja, da se ne druže sa rđavim ljudima i da se uzdržavaju od toga da na zlo odgovaraju zlom, već da se, umesto toga, sa svim zlodelima i svim rđavim ljudima obračunavaju primenom istina-načela. Nasuprot tome, metod kojim roditelji podučavaju svoju decu – „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“ – svodi se na to da na zlo treba odgovoriti zlom. Drugim rečima, ako je osoba s kojom komuniciraš zla, ti treba da budeš još rđaviji. Ako u njenim rečima ima skrivenih značenja, ti ćeš ih prepoznati jer si nadmoćniji, a ujedno ćeš, na osnovu tih skrivenih značenja, moći da primeniš odgovarajuće metode i trikove da se s tom osobom obračunaš, da joj se suprotstaviš, da je potčiniš, nateraš je da te se plaši i da ti se pokorava i staviš joj do znanja da ne može da te maltretira niti da se kači s tobom. To znači na zlo odgovoriti zlom. Očigledno je da će te putevi i kriterijumi praktičnog delovanja kojima su te roditelji naučili, kao i rezultati koji se postižu primenom ove izreke, dovesti do toga da činiš zlo i da skreneš sa istinitog puta. Kad ti roditelji govore da se ovako ponašaš, oni od tebe ne traže da budeš neko ko poseduje istinu ili neko ko se istini pokorava, niti zahtevaju od tebe da budeš pravo stvoreno biće. Oni od tebe traže da se suprotstaviš zlu i da ga nadvladaš tako što ćeš primeniti metode još rđavije od onih koje koristi rđava osoba s kojom se suočavaš. To je ono što roditelji žele da ti saopšte. Ima li ijednog roditelja koji kaže sledeće: „Ako te neki rđav čovek napadne, ti se suzdrži. Treba da ga ignorišeš i da vidiš njegovo pravo lice. Najpre prepoznaj suštinu rđave osobe u njemu i dokuči o kakvom se čoveku zapravo radi. Zatim, u sebi samom prepoznaj zlodela i iskvarene naravi koji su slični ili identični njegovim, pa onda potraži istinu kako bi ih razrešio“? Da li ijedan roditelj svoju decu ovako podučava? (Ne.) Kad ti roditelji kažu: „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas. Moraš stalno da budeš na oprezu, inače ćeš na kraju biti izneveren i još ćeš platiti za to. Moraš naučiti da uvek prvi napadaš“, ma kakva da im je prvobitna namera dok ti to govore i ma kakav krajnji efekat time postižu, ti ćeš postati još strašniji, još snažniji, još nadmoćniji, još dominantniji i još zlobniji, tako de će te se rđavi ljudi plašiti, da će te čak zaobilaziti kad te vide i nipošto se neće usuđivati da se s tobom kače. Zar nije tako? (Jeste.) Da li bi se onda moglo kazati da cilj tvojih roditelja, kad ti saopštavaju tu izreku, nije da od tebe stvore osobu koja ima osećaj pravednosti ili poseduje istinu, niti da od tebe naprave čoveka koji je „mudar kao zmije i bezazlen kao golubovi“? Cilj im je da ti kažu da u društvu moraš da budeš moćan, da moraš da budeš čak zlobniji od ostalih i da budeš neko ko koristi zlo da bi sebe zaštitio, zar ne? (Tako je.) Kad ti roditelji kažu: „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“, bilo da je to njihova prvobitna namera ili krajnji efekat koji se time postiže, bilo da ti time saopštavaju praktična načela i metode pomoću kojih ćeš takve stvari činiti ili ti samo prezentuju vlastita mišljenja i stavove o tim stvarima – u svakom slučaju, očigledno je da ništa od toga nije u skladu sa istinom i da je sve to protivno Božjim rečima. Tvoji roditelji prave od tebe rđavu, a ne časnu i mudru osobu, koja se plaši Boga i kloni se zla. Očito je da pouke i uslovljavanja koje si primio od roditelja ne predstavljaju nešto pozitivno, niti ukazuju na ispravan put. Mada tvoji roditelji žele da te zaštite i mada to čine iz najbolje namere, efekat koji time postižu krajnje je zloćudan. Naime, oni ne samo da ne uspevaju da te zaštite, već te usmeravaju na pogrešan put i navode te da činiš zlo i da postaneš rđava osoba. Oni ne samo što ne uspevaju da te zaštite, već ti zapravo nanose štetu time što te bacaju u iskušenja i teraju te da postaneš nepravedan i da se udaljiš od Božje nege i zaštite. Sa ove tačke gledišta, sva je prilika da će te uslovljavajuća dejstva porodice pretvoriti u sebičnog licemera željnog slave, dobitka i društvenog statusa, da će ti pomoći da se bolje uklopiš u zle trendove, da će ti pružiti još prefinjenije trikove za komunikaciju s drugim ljudima i da ćeš zbog njih postati ljigav, zloban, nadmoćan i dominantan prema drugim ljudima, tako da niko neće smeti da se s tobom kači niti da na tebe podiže ruku. Sa svog stanovišta, roditelji te uz pomoć ovih metoda uslovljavaju kako bi u društvu bio zaštićen ili kako bi, u izvesnoj meri, postao uvažena osoba. Sa stanovišta istine, međutim, oni ti ne dozvoljavaju da budeš istinito stvoreno biće. Udaljavaju te od Božjih učenja i od metoda kojima te Bog opominje da se ispravno ponašaš, a takođe te sve više udaljavaju od cilja kome ti Bog nalaže da stremiš. Kakve god da su bile prvobitne namere tvojih roditelja tokom uslovljavanja i vaspitavanja, sve te ideje kojima su te uslovili na kraju će ti doneti samo slavu, bogatstvo i osećaj praznine, kao i sva zlodela koja si proživeo i koja si pokazao; te ideje će ti ujedno pružiti i dodatnu potvrdu praktičnosti ovih uslovljavajućih efekata u društvu, ali ništa više od toga.

Što se tiče izreka koje potiču od uslovljavanja kojem te je porodica podvrgla – kao što je, recimo: „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“ – ako bi ih posmatrao izolovano, ne bi se na njih obazirao. Mislio bi da su te izreke uobičajene i rasprostranjene, kao i da s takvim izrekama, idejama i gledištima nema većih problema. Međutim, ako ih uporediš sa istinom i detaljno ih analiziraš uz pomoć istine, postaje očigledno da sa tim izrekama zaista ima velikih problema. Ako ti, na primer, roditelji stalno govore: „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“, i ako taj način postojanja vešto koristiš, ti ćeš, pri svakom susretu s ljudima, stalno u podsvesti nagađati, a da to ni ne opaziš – recimo: „Šta je on hteo time da kaže? Zašto je to rekao?“ Prirodno ćeš nagađati šta drugi ljudi misle, stalno ćeš slušati šta govore i odnosićeš se prema njima u skladu s tim ustaljenim načinom razmišljanja, te stoga nećeš kontemplirati o istini, ni o tome kako da se sa drugima lepo slažeš, niti o načelima interakcije i komunikacije s drugim ljudima, ni o tome kako da se nosiš sa implikacijama koje si prepoznao u njihovim rečima, ni o načinu kojem te Bog podučava, niti o tome kako da prepoznaš takve ljude i kako da se ophodiš prema njima, kao ni o ostalim sličnim načelima praktičnog delovanja, o kojima ti roditelji nikad nisu pričali. Roditelji su ti samo rekli da naučiš da preispituješ mišljenja drugih ljudi, a ti si tu praksu veoma dobro sprovodio, tako da si već u potpunosti ovladao njome i više ne možeš da prestaneš da je primenjuješ. Zbog svih ovih problema, neophodno je da ljudi redovno smiruju sami sebe, da pažljivo razmisle i da ulože trud kako bi shvatili neke stvari. S jedne strane, ove probleme treba jasno da razlučiš i da ih detaljno analiziraš. S druge strane, kad god se te stvari dogode, treba da se potrudiš da promeniš svoj način razmišljanja, kao i način na koji posmatraš druge ljude i stvari. To znači da treba da promeniš svoje mišljenje i svoja gledišta u vezi s načinom rešavanja takvih pitanja. Kad sledeći put budeš slušao nekoga dok govori i nagađao šta zapravo hoće da kaže, otpusti taj način razmišljanja i taj način ophođenja sa ljudima i promisli ovako: „Šta on želi time da kaže? Ne govori direktno i stalno nešto okoliša. Ovaj čovek je lažljiv. O čemu li je, zaboga, govorio? Šta je suština svega toga? Mogu li to jasno da sagledam? Ako mogu, razgovaraću s njim u zajedništvu, koristeći argumente i gledišta koji su u skladu sa istinom, objasniću mu u čemu je stvar i postaraću se da shvati istinu tog aspekta. Pomoći ću mu i ispraviću njegova pogrešna mišljenja i stavove. Osim toga, način na koji govori je lažljiv. Ne želim da znam šta time hoće da kaže, ni zašto govori tako izokola. Neću da trošim trud i energiju pokušavajući da naslutim šta zapravo želi da kaže. Ne želim da platim tu cenu i neću ništa da učinim u vezi s tim. Treba samo da priznam da je on jedna lažljiva osoba. Iako je lažljiv, ja neću da učestvujem u njegovim prevarama. Ma koliko on okolišao, ja ću prema njemu biti iskren, kazaću sve što treba da kažem i reći ću sve kako jeste. Kao što je Gospod Isus rekao: ’Samo recite „da“ kada nešto tvrdite, i „ne“ kada nešto poričete’ (Matej 5:37). Na laž odgovoriti iskrenošću najviši je kriterijum za primenu istine.“ Ako budeš ovako postupao, otpustićeš načine kojima su te roditelji uslovili i podučili, a ujedno će se promeniti i tvoja načela praktičnog delovanja. Tada ćeš biti osoba koja traga za istinom. Ma koje aspekte porodičnog uslovljavanja da otpuštaš, ti ćeš, kad god ti se nešto slično bude desilo, promeniti svoje pogrešno mišljenje i stav o tome, uzimajući Božje reči kao osnovu i uzimajući istinu kao kriterijum, i usvojićeš mišljenja i stavove koji su u celosti korektni i pozitivni. Drugim rečima, ako o tome sudiš, ako na to gledaš i ako se prema tome odnosiš uzimajući Božje reči i istinu kao osnovu i kriterijum praktičnog delovanja, to znači da primenjuješ istinu. U protivnom, ako se i dalje držiš načina koje si naučio od roditelja – odnosno, ideja i gledišta koje su ti oni usadili – i uzimaš ih kao kriterijum, osnovu i praktična načela za rešavanje ovog pitanja, onda takav način postupanja nije praktikovanje istine, niti je traganje za istinom. Na kraju krajeva, ono što ljudi dobijaju od potrage za istinom jeste uvažavanje i doživljavanje istine. Ako ne tragaš za istinom, onda istinu nećeš ni uvažiti ni doživeti. Sve što ćeš dobiti biće uvažavanje i doživljaj praktične primene ove izreke kojom su te roditelji uslovili. I tako, dok drugi pričaju o svom uvažavanju i doživljaju Božjih reči, ti nisi u stanju ni reč da izustiš, jer nemaš šta da kažeš. Sve što imaš jeste praktično uvažavanje i doživljaj ideja i gledišta kojima te je porodica uslovila. Samo što nisi u stanju ni reč da izustiš o tome, niti ikako možeš da podeliš to sa drugima. Na kraju ćeš, dakle, uvažiti samo ono što u praksi primenjuješ. Ako primenjuješ istinu, onda ćeš uvažiti i doživeti Božje reči i istinu. Ukoliko, pak, primenjuješ ono čemu su te roditelji naučili i vaspitali, uvažićeš i doživeti ono čime si uslovljen od strane porodice i tradicionalnog vaspitanja, a dobićeš samo Sotoninu iskvarenost i ideje koje ti on usađuje. Što dublje budeš uvažio te stvari, to ćeš iskvarene Sotonine ideje i gledišta više smatrati korisnim i praktičnim, a Sotona će tebe sve temeljnije kvariti. A šta će se desiti ako budeš primenjivao istinu? Sve ćeš više uvažavati i doživljavati istinu, kao i reči i načela koje ti Bog saopštava; smatraćeš da je istina nešto najvrednije, da je Bog izvor čovekovog života i da su Božje reči ljudski život.

A šta ti je porodica pružila, osim što te je odgajila i starala se o tvojoj ishrani, odevanju i obrazovanju? Ona ti je samo pravila probleme, zar ne? (Tako je.) Da nisi rođen u takvoj porodici, svi oni razni uslovljavajući efekti porodice na tebe ne bi možda ni postojali. Ne bi bilo uslovljavanja od strane porodice, ali bi i dalje postojali uslovljavajući efekti društva – od njih ne možeš da pobegneš. Sa koje god strane da to posmatraš, bilo da uslovljavajući efekti dolaze iz porodice ili iz društva, sve te ideje i gledišta u osnovi potiču od Sotone. Radi se samo o tome da razne izreke iz društva svaka porodica prihvata s različitim stepenom uverenosti i sa naglaskom na različite pojedinosti. Svaka porodica zatim koristi odgovarajuće metode kojima vaspitava i uslovljava sledeću generaciju. Svi su ljudi u različitoj meri podvrgnuti svakovrsnim uslovljavanjima, zavisno od toga iz kakve porodice potiču. Ali, svi ti uslovljavajući efekti zapravo potiču od društva i od Sotone. Stvar je u tome što su ti uslovljavajući efekti usađeni duboko u ljudski um posredstvom nekih konkretnijih roditeljskih reči i postupaka, korišćenjem nekih direktnijih metoda zbog kojih ljudi postaju prijemčiviji za te efekte, pa prihvataju to uslovljavanje, koje se pretvara u načela i načine njihovog ophođenja se svetom, i takođe postaje osnova njihovog gledanja na druge ljude i stvari, njihovog ponašanja i delovanja. Primera radi, ideja o kojoj smo maločas govorili – „Kad neko udara u gong, slušaj njegov zvuk; kad neko govori, slušaj njegov glas“ – takođe predstavlja jedan od uslovljavajućih efekata koji potiču od porodice. Ma kakvom uslovljavajućem dejstvu porodice da su izloženi, ljudi na njega gledaju iz perspektive članova svoje porodice i stoga ga prihvataju kao nešto pozitivno, kao svoju ličnu amajliju, pomoću koje štite sebe. To je zato što misle da sve što dolazi od roditelja predstavlja rezultat njihove prakse i životnog iskustva. Od svih ljudi na svetu, jedino im roditelji nikad ne bi naudili i jedino roditelji žele da oni bolje žive i žele da ih zaštite. Stoga oni razne ideje i gledišta svojih roditelja bez razmišljanja prihvataju. Na taj način, oni prirodno prihvataju uslovljavanje posredstvom tih raznih ideja i gledišta. Nakon što su uslovljeni tim idejama i gledištima, oni više nikad neće posumnjati u njih, niti će pokušati da razluče šta one zapravo jesu, zato što takve stvari često slušaju od svojih roditelja. Na primer: „Roditelj je uvek u pravu.“ Šta, dakle, ova izreka znači? Znači da je, što se tebe tiče, ispravno sve što tvoji roditelji rade, bez obzira da li su pritom oni u pravu ili nisu, i to, u osnovi, samo zato što su te rodili i odgajili. Ti ne možeš da sudiš da li su oni u pravu ili nisu, niti možeš da ih odbaciš, a kamoli da im se odupreš. To se zove ljubav prema roditeljima. Čak i kad tvoji roditelji naprave neku grešku, pa čak i ako su neke njihove ideje i gledišta zastareli ili pogrešni, ili ako njihov način vaspitanja, kao i njihove ideje i gledišta kojima te vaspitavaju nisu ni ispravne ni pozitivne, ti u njih ne smeš da sumnjaš niti da ih odbaciš, zato što postoji ona izreka koja kaže – „Roditelj je uvek u pravu“. Kada je reč o roditeljima, nikad ne treba da razmatraš niti da ocenjuješ da li su oni u pravu ili nisu, zato što su roditelji zaslužni za živote svoje dece i za sve što njihova deca poseduju. Niko ti nije važniji od roditelja, te stoga ne bi trebalo da ih kritikuješ ako imaš imalo savesti. Bez obzira koliko tvoji roditelji greše, koliko su nekorektni ili nesavršeni, oni su ipak tvoji roditelji. To su ljudi koji su ti najbliži, koji su te odgajili, koji se prema tebi ophode na najbolji mogući način i koji su ti život podarili. Tu izreku svi prihvataju, zar ne? A upravo zbog postojanja takvog mentaliteta, tvoji roditelji misle da prema tebi mogu da budu beskrupulozni, pa koriste razne metode da bi te naterali da činiš kojekakve stvari i da bi u tebe usadili razne ideje. Sa svoje tačke gledišta, oni misle: „Moji motivi su ispravni i ja to činim za tvoje dobro. Sve što imaš od mene si dobio. Ja sam te rodio i odgajio, pa je zato nemoguće da grešim, ma kako da se prema tebi ophodim, jer sve radim samo za tvoje dobro i nikada te ne bih povredio, niti bih ti ikad učinio nešto nažao.“ Da li je, sa stanovišta dece, ispravno da njihov stav prema roditeljima bude zasnovan na izreci „Roditelj je uvek u pravu“? (Nije ispravno.) Naravno da nije. Kako bi, dakle, trebalo razmotriti tu izreku? Sa koliko aspekata bi se mogla analizirati njena netačnost? Ako je posmatramo sa stanovišta dece, tačno je da su im život i telo podarili roditelji, koji su uzgred bili toliko ljubazni da ih podignu i vaspitaju, te stoga deca treba da slušaju svaku njihovu reč, da ispunjavaju svoje obaveze i da ne zameraju svojim roditeljima. Skriveno naravoučenije u tim rečima glasi da ne treba da imaš jasan uvid u to kakvi su zapravo tvoji roditelji. Da li je ovo gledište ispravno ako ga analiziramo s tog stanovišta? (Ne, ono je pogrešno.) Kako bi prema tom pitanju trebalo da se odnosimo u skladu sa istinom? Šta bi bilo ispravno reći o njemu? Jesu li roditelji svojoj deci podarili život i telo? (Ne.) Tačno je da telo svake osobe potiče od roditelja, ali odakle potiče roditeljska sposobnost da rađaju decu? (Ona potiče od Boga i data im je od Boga.) A šta je sa čovekovom dušom? Odakle ona potiče? Ona takođe potiče od Boga. Srž je, dakle, u tome da je ljude stvorio Bog i da je sve ovo od Boga predodređeno. Bog je predodredio da budeš rođen baš u toj porodici. Bog je toj porodici poslao jednu dušu, a zatim si ti u toj porodici rođen i imaš taj predodređeni odnos prema svojim roditeljima – sve je to Bog predodredio. Zahvaljujući Božjoj suverenosti i predodređenju, tvoji su roditelji bili u stanju da rode tebe i tako si ti u toj porodici rođen. Tako stoje stvari ako se posmatraju iz korena. Šta bi bilo da Bog nije predodredio stvari na takav način? Tvoji roditelji te nikad ne bi imali i ti u odnosu s njima nikada ne bi bio u poziciji deteta. Između vas ne bi bilo krvnog srodstva, ne bi bilo porodične ljubavi, niti ikakve veze. Stoga je pogrešno reći da su nekoj osobi život podarili njeni roditelji. Još jedan aspekt ogleda se u tome da su, iz perspektive deteta, roditelji uvek za jednu generaciju stariji od svoje dece. Što se tiče svih ljudskih bića, međutim, roditelji se isti kao ostali ljudi, u smislu da svi oni pripadaju iskvarenoj ljudskoj rasi i da svi imaju iskvarenu narav Sotone. Tvoji roditelji se ni po čemu ne razlikuju od drugih ljudi, pa ni od tebe. Uprkos tome što su te fizički rodili i što su od tebe, u smislu krvnog srodstva, stariji za jednu generaciju, u smislu suštine vaših ljudskih naravi, svi vi živite pod vlašću Sotone, sve vas je iskvario Sotona i svi posedujete iskvarenu, sotonsku narav. U svetlu činjenice da svi ljudi imaju iskvarenu sotonsku narav, suština svih ljudi je ista. Bez obzira na razlike u starešinstvu, u životnoj dobi ili u tome ko je na svet došao ranije ili kasnije, suštinski govoreći, svi ljudi imaju iste iskvarene sklonosti i svi su ljudska bića koja je Sotona iskvario, te u tom pogledu među njima nema nikakvih razlika. Bilo da im je ljudskost dobra ili zla, oni zbog svoje iskvarene naravi usvajaju ista stanovišta i perspektive kada je reč o načinu gledanja na ljude i događaje i kada je reč o pristupu prema istini. U tom smislu, među njima nema nikakvih razlika. Pored toga, svako ko živi među ovom zlom ljudskom rasom prihvata razne ideje i gledišta kojih u ovom zlom svetu ima u izobilju, bilo da se radi o rečima ili mišljenjima, bilo da je reč o formi ili ideologiji, i svako od Sotone prihvata kojekakve ideje, bilo kroz školski sistem ili putem uslovljavanja običajima datog društva. Ništa od toga uopšte nije usklađeno sa istinom. U tim stvarima nema istine, a ljudi zasigurno ne razumeju šta je istina zapravo. S te tačke gledišta, roditelji i njihova deca potpuno su jednaki i poseduju iste ideje i stavove. Samo što su te ideje i stavove tvoji roditelji prihvatili pre 20 ili 30 godina, dok si ih ti usvojio nešto malo kasnije. Drugim rečima, tvoji roditelji i ti, dokle god si normalna osoba, pošto ste istog socijalnog porekla, prihvatili ste istu iskvarenost od Sotone, ista uslovljavanja običajima društva i iste ideje i stavove koji potiču iz raznih rđavih društvenih trendova. Sa ove tačke gledišta, deca pripadaju istom tipu ljudi kao i njihovi roditelji. S Božjeg stanovišta, ako ostavimo po strani pretpostavku da On unapred odlučuje, predodređuje i bira, roditelji i njihova deca u Božjim su očima slični po tome što i jedni i drugi predstavljaju stvorena bića. Bez obzira da li se klanjaju Bogu ili ne, svi se oni zajedno jednim imenom nazivaju stvorenim bićima i svi prihvataju Božju suverenost, orkestracije i uređenja. S te tačke gledišta, roditelji i njihova deca zapravo imaju isti status u Božjim očima i svi oni slično i podjednako prihvataju Božju suverenost i Njegova uređenja. To je objektivna činjenica. A ako su svi od Boga izabrani, onda svi imaju jednake mogućnosti da tragaju za istinom. Svi oni, naravno, imaju podjednake mogućnosti da prihvate Božji sud i grdnju, i iste šanse da budu spaseni. Uz pomenute sličnosti, između roditelja i dece postoji samo jedna razlika, a to je da roditelji, u takozvanoj porodičnoj hijerarhiji, imaju viši položaj od svoje dece. Šta znači to da su na višem položaju u porodičnoj hijerarhiji? Znači da su oni za jednu generaciju, to jest, za 20 ili 30 godina stariji od svoje dece – radi se, dakle, samo o starosnim razlikama. A zbog posebnog statusa roditelja, deca moraju da ih vole i poštuju i da ispunjavaju svoje obaveze prema njima. To je jedina obaveza koju neka osoba ima prema svojim roditeljima. Ali, budući da i roditelji i njihova deca pripadaju jednoj te istoj iskvarenoj ljudskoj rasi, to znači da roditelji nisu oličenje morala za svoju decu, oni im nisu merilo ni uzor traganja za istinom, niti se deca mogu na njih ugledati u pogledu klanjanja i pokoravanja Bogu. Naravno, roditelji nisu ovaploćenje istine. Ljudi nisu dužni i nemaju obavezu da svoje roditelje posmatraju kao moralne uzore, niti kao ličnosti kojima se treba bezuslovno pokoravati. Deca ne treba da se plaše da analiziraju ponašanje, postupke i narav-suštinu svojih roditelja. To znači da, kada je reč o ophođenju prema roditeljima, ljudi ne treba da se pridržavaju ideja i stavova poput onog: „Roditelj je uvek u pravu“. To gledište se zasniva na činjenici da roditelji imaju poseban status zato što su te, prema Božjem predodređenju, rodili i što su 20, 30 ili čak 40, pa i 50 godina stariji od tebe. Jedino iz perspektive tog telesno-krvnog srodstva, roditelji se od svoje dece razlikuju po svom statusu i rangu u porodičnoj hijerarhiji. Zbog te razlike, međutim, ljudi svoje roditelje posmatraju kao potpuno bezgrešna bića. Da li je to ispravno? To je pogrešno, iracionalno i ne odgovara istini. Neki ljudi se pitaju kako bi čovek trebalo da se ophodi prema svojim roditeljima, imajući u vidu postojanje tog krvnog srodstva između roditelja i dece. Ako roditelji veruju u Boga, prema njima treba postupati kao prema vernicima; u suprotnom, treba ih tretirati kao nevernike. Kojoj god vrsti ljudi da pripadaju, roditelje treba tretirati u skladu sa odgovarajućim istina-načelima. Ako su đavoli, treba da kažeš da su đavoli. Ako nemaju ljudskosti, treba da kažeš da nemaju ljudskosti. Ako ideje i stavovi kojima te podučavaju nisu u skladu sa istinom, onda ne moraš da ih slušaš, niti da ih prihvataš, već možeš da razlučiš kakvi oni zaista jesu i da ih razotkriješ. Da li ćeš se zabrinuti ako ti roditelji kažu: „Ja to radim za tvoje dobro“, ako pobesne i ako dignu galamu oko toga? (Neću se zabrinuti.) Ako su ti roditelji nevernici, jednostavno nemoj da obraćaš pažnju na njih i to je to. Ako zbog toga dignu veliku galamu, uvidećeš da oni nisu ništa drugo do đavoli. Ove istine u pogledu vere u Boga predstavljaju ideje i stavove koje ljudi najpre moraju da private. Ali, pošto ljudi te istine ne mogu da razumeju niti da ih prihvate, kakva onda bića ljudi zapravo predstavljaju? Budući da ne razumeju Božje reči, oni su niža bića, zar ne? Moraš ovako da razmišljaš: „Iako ste mi roditelji, vi nemate ljudskosti. Iskreno me je stid što ste me vi rodili! Sad tek vidim kakvi ste vi u stvari. U vama nema ljudskog duha, vi ne razumete istinu i ne možete čak ni da saslušate tako očigledne i jednostavne doktrine, a ipak dajete nepromišljene komentare i izgovarate klevete. Ja sad sve to razumem i u svom sam srcu nedvosmisleno raskrstio s vama. Spolja gledano, međutim, još uvek moram da vam ugađam i da ispunjavam neke dužnosti i obaveze koje kao vaše dete imam prema vama. Ako budem bio u mogućnosti, nabavljaću vam lekove i određena pomagala, ali ako ne budem, dolaziću vam u posetu ponekad, i to je sve. Šta god da kažete, neću pokušavati da opovrgnem vaše mišljenje. Naprosto ste smešni, ali neka na tome ostane. Šta bih inače mogao da kažem takvim đavolima kao što ste vi, do kojih razum ne dopire? Iz poštovanja prema činjenici da ste me rodili i da ste me sve ove godine odgajali, nastaviću da vas posećujem i da se brinem o vama. U suprotnom, ne bih uopšte obraćao pažnju na vas i dok sam živ ne bih više poželeo da vas vidim.“ Zašto ne želiš više da ih vidiš, niti da imaš išta zajedničko s njima? Zato što razumeš istinu i što si prozreo njihovu suštinu, zato što si prozreo razne njihove varljive ideje i stavove, zato što na osnovu tih varljivih ideja i stavova uočavaš koliko su glupi, nepopustljivi i rđavi, i zato što jasno uviđaš da su đavoli, pa zbog toga osećaš odbojnost prema njima, gadiš ih se i ne želiš očima da ih vidiš. Jedino zbog ono malo savesti u tebi, prinuđen si da, kao njihov sin ili ćerka, ispunjavaš određene obaveze i dužnosti prema njima, pa ih posećuješ za Novu godinu ili u vreme državnih praznika, i to je sve. Ako te nisu sprečavali da veruješ u Boga i da obavljaš svoju dužnost, slobodno ih posećuj kad budeš imao vremena. A ako baš ne želiš da ih vidiš, čisto ih pozovi da vidiš kako su, s vremena na vreme im pošalji poštom nešto novca ili im kupi par korisnih stvari. Bilo da se brineš o njima, da ih posećuješ, kupuješ im odeću, raspituješ se o njihovom zdravlju ili ih neguješ kad se razbole – sve su to stvari kojima ispunjavaš svoju obavezu kao njihovo dete i kojima udovoljavaš svojim potrebama u pogledu vlastitih osećanja i savesti. U tome nema ničeg drugog i to se ne računa kao praktikovanje istine. Ma koliko da se gadiš svojih roditelja i ma koliko da si dobro prozreo njihovu suštinu, dokle god su živi, ti prema njima moraš da ispunjavaš svoje obaveze, kao njihov sin ili ćerka, i moraš da nosiš to breme odgovornosti. Roditelji su brinuli o tebi dok si bio mali, tako da moraš da brineš o njima kad ostare, dokle god si u mogućnosti da to činiš. Pusti ih da ti prigovaraju ako to žele. Sve dok ne slušaš ideje i stavove koje žele da usade u tebe, sve dok ne prihvataš ono što ti govore i dok im ne dozvoljavaš da te ometaju ili sputavaju, to je sasvim u redu i to dokazuje da je tvoj rast uznapredovao i da si ti već postojan u svom svedočenju pred Bogom. On te neće osuđivati zbog toga što brineš o svojim roditeljima i neće ti reći: „Zašto si tako sentimentalan? Prihvatio si istinu i tragaš za njom, pa kako onda možeš da i dalje brineš o njima?“ To je tvoja najosnovnija dužnost i obaveza, te stoga treba da se ponašaš u skladu s tim, što znači da te obaveze treba da ispunjavaš sve dok ti uslovi to dozvoljavaju. To ne znači da si sentimentalan i Bog te neće osuđivati zbog toga. Naravno, osim roditelja, prema kojima treba da ispunjavaš svoje dužnosti i obaveze, ti na ovom svetu više ni prema kome nemaš nikakvih odgovornosti ni obaveza – ni prema svojoj braći i sestrama, ni prema svojim drugarima, niti prema kojekakvim tetkama i stričevima. Nemaš nikakvu odgovornost ni obavezu da išta radiš kako bi tim ljudima udovoljavao, ne moraš da im ugađaš ni da im pomažeš. Zar nije tako? (Tako je.)

Jesam li bio jasan kada sam govorio o tvrdnji „Roditelj je uvek u pravu“? (Da.) Šta su roditelji? (Iskvarena ljudska bića.) Tako je, roditelji su iskvarena ljudska bića. Ako ti ponekad nedostaju roditelji, pa pomisliš: „Kako li su se moji roditelji snalazili tokom ove poslednje dve godine? Da li sam im nedostajao? Jesu li otišli u penziju? Imaju li nekih poteškoća u životu? Brine li se neko o njima kad se razbole?“ Recimo da tako razmišljaš i da još misliš: „Roditelj je uvek u pravu. Roditelji su me tukli i prekorevali zato što su bili ogorčeni što ne mogu da ispunim njihova očekivanja i zato što su me s takvim žarom voleli. Moji roditelji su najbolji i najviše na svetu vole mene. Kad pomislim na sve njihove loše osobine, ja sada ne vidim u njima ničeg lošeg, zato što je roditelj uvek u pravu.“ I što više razmišljaš o tome, sve jače želiš da ih vidiš. Da li je dobro razmišljati na taj način? (Ne, nije.) To nije dobro. Kako treba da razmišljate? Vi razmišljate ovako: „Kad sam bio dete, roditelji su me tukli, prekorevali i narušavali moje samopoštovanje. Nikad mi nisu rekli nijednu lepu reč, niti su me ohrabrivali. Terali su me da učim, a uz to su me primoravali da naučim da pevam i da igram, kao i da se spremam za takmičenje iz matematike – sve ono što inače ne volim. Stvarno su mi dosađivali. Ali, ja sad verujem u Boga i slobodan sam. Još pre fakulteta sam otišao od kuće da bih obavljao svoju dužnost. Bog je taj koji je dobar. Roditelji mi nimalo ne nedostaju. Branili su mi da verujem u Boga. Moji roditelji su đavoli.“ Zatim ponovo pomislite: „To nije u redu. Roditelj je uvek u pravu. Nemam nikog bližeg od svojih roditelja, tako da je to što mi nedostaju jedino ispravno.“ Je li ispravno ovako razmišljati? (Ne, to je pogrešno.) Koji je, dakle, ispravan način razmišljanja? (Nekada smo mislili da roditelji sve što rade, ma šta to bilo, rade iz obzira prema nama, da su dobri prema nama u svemu što rade i da nam nikada ne bi naudili. Upravo ova Božja beseda navela me je da shvatim da su i oni samo iskvarena ljudska bića, koja su prihvatila razne Sotonine ideje i gledišta. Roditelji su nam nesvesno usadili mnoge sotonske stavove, usled čega smo svojim ponašanjem i postupcima odlutali predaleko od istine i počeli da živimo u skladu sa sotonskim filozofijama. Pošto sam sada donekle uvideo šta moji roditelji nose u srcu, mnogo će mi manje nedostajati i mnogo ću manje misliti o njima.) U ophođenju prema roditeljima, najpre treba racionalno da iskoračiš iz tog odnosa krvnog srodstva i da roditelje sagledaš korišćenjem onih istina koje si već razumeo i prihvatio. Sagledaj roditelje na osnovu njihovih misli, stavova i motiva u ponašanju, te na osnovu načela i metoda njihovog ponašanja, što će ti potvrditi da su i oni takođe ljudi koje je Sotona iskvario. Posmatraj ih i sagledavaj sa stanovišta istine, umesto da stalno misliš kako su tvoji roditelji uzvišeni, nesebični i dobri prema tebi, jer ako ih posmatraš iz tog ugla, nikada nećeš otkriti kakve probleme oni imaju. Roditelje nemoj da posmatraš iz perspektive porodičnih veza, niti iz svoje uloge sina ili ćerke. Iskorači iz te sfere i pogledaj kako se oni odnose prema svetu, istini, kao i prema ljudima, događajima i stvarima. Da budem još konkretniji, razmotri sve one ideje i stavove kojima su te roditelji uslovili, a tiču se načina na koji treba da posmatraš druge ljude i stvari, kako treba da se ponašaš i da deluješ – svoje roditelje treba na taj način da sagledaš i priznaš. Tako će ti, malo po malo, postajati sve jasniji njihovi ljudski kvaliteti, kao i činjenica da ih je Sotona iskvario. Kakvi su tvoji roditelji kao ljudi? Ako nisu vernici, kakav je njihov stav prema ljudima koji veruju u Boga? Ako jesu, kakav stav imaju prema istini? Jesu li to ljudi koji tragaju za istinom? Da li oni vole istinu? Da li vole pozitivne stvari? Kakav je njihov pogled na svet i na život? I tako dalje. Ako svoje roditelje možeš da sagledaš na osnovu ovih stvari, steći ćeš jasnu sliku o njima. Kad to sebi budeš razjasnio, u tvom umu će se promeniti onaj uzvišen, plemenit i nepoljuljani status tvojih roditelja. A kad se taj status bude promenio, majčinska i očinska ljubav koju roditelji prema tebi pokazuju – zajedno s njihovim konkretnim rečima i postupcima i svim onim onim uzvišenim slikama koje imaš o njima – neće više biti tako duboko utisnuti u tvom umu. Nesebičnost i veličina roditeljske ljubavi prema tebi, kao i posvećenost s kojom su se brinuli o tebi, čuvali te ili ti čak preterano ugađali, neprimetno će prestati da zauzimaju važan položaj u tvom umu. Ljudi često govore: „Roditelji me toliko vole. Kad god negde odem, majka me uvek pita: ’Jesi li ručao? Jedeš li redovno?’ A otac me stalno pita: ’Imaš li dovoljno para? Ako nemaš, poslaću ti još.’ Ja onda kažem: ’Nema potrebe, imam para’. Na to otac odgovara: ’E pa, ne može tako. Mada kažeš da imaš para, ja ću ti ipak poslati još novca.’“ Činjenica je da tvoji roditelji žive štedljivo i da nerado troše novac na sebe. Oni svoj novac koriste da bi tebe izdržavali i da bi ti mogao više da trošiš kad negde otputuješ. Mama i tata ti stalno govore: „Kod kuće budi štedljiv, ali uvek ponesi malo više para kad kreneš na put. Uzmi uvek malo više kad si van kuće. Ako nemaš dovoljno, samo reci, pa ću ti poslati ili ću ti uplatiti na karticu.“ Nesebična briga, obzir i pažnja tvojih roditelja, pa čak i to što te ponekad dave i tetoše ti, u tvojim očima će uvek biti neizbrisiv znak njihove nesebične posvećenosti. Ta njihova nesebična posvećenost postala je snažan i topao osećaj duboko u tvom srcu, koji učvršćuje vaše međusobne odnose. Zbog tog osećaja nisi u stanju da svoje roditelje otpustiš, već brineš o njima, sekiraš se zbog njih i stalno ti nedostaju, u toj meri da si čak spreman da postaneš rob tog osećanja i da budeš ucenjen njihovom ljubavlju. O kakvom se fenomenu ovde zapravo radi? Ljubav tvojih roditelja prema tebi zaista je nesebična. Pa ipak, ma koliko da oni brinu o tebi, ma koliko da škrtare i štede samo da bi ti imao dovoljno novca za trošak ili da bi ti kupili sve što ti je potrebno, to za tebe u ovom trenutku može predstavljati blagoslov, ali na duže staze neće biti dobro za tebe. Što su tvoji roditelji nesebičniji, što su bolji prema tebi i što više o tebi brinu, to si ti manje sposoban da se odvojiš od njihove naklonosti, da je otpustiš i zaboraviš na nju, a roditelji ti sve više nedostaju. Još će ti ih više biti žao ukoliko ne budeš ispunio svoju dužnost i svoje obaveze prema njima. Pod takvim okolnostima, ti naprosto nemaš srca da ih analiziraš, da zaboraviš na njihovu ljubav, posvećenost i sve što su učinili za tebe, niti da zaključiš kako ništa od toga nije vredno pomena – to je posledica delovanja tvoje savesti. Da li tvoja savest predstavlja istinu? (Ne predstavlja.) Zašto su tvoji roditelji takvi prema tebi? Zato što su ti naklonjeni. Da li onda to što su dobri prema tebi predstavlja njihovu ljudskost-suštinu? Može li to da predstavlja njihov stav prema istini? Ne, ne može. Baš kao što majke uvek govore: „Ti si moja krv, od mog si tela stvoren, mnogo sam se namučila i robovala da bih te odgajila. Kako mogu da ne znam šta u svom srcu misliš?“ Roditelji su dobri prema tebi upravo zbog tih porodičnih veza i krvnog srodstva, ali da li su oni zaista prema tebi dobri? Da li je to zaista njihovo pravo lice? Je li to pravi izraz njihove ljudskost-suštine? Ne mora da znači. Zbog toga što si u krvnom srodstvu sa njima, oni misle da je njihova dužnost da prema tebi budu dobri. Ti, međutim, kao njihovo dete, misliš da su oni prema tebi dobri zbog svoje urođene dobrote, pa ti se čini kako nikad nećeš moći da im se odužiš. Ako ne budeš mogao da im se u potpunosti odužiš za njihovu dobrotu, ili barem za delić te dobrote, tvoja će te savest osuđivati. Da li je u skladu sa istinom taj osećaj koji te obuzima dok te savest osuđuje? Drugim rečima, da li bi se oni prema tebi tako ophodili da ti kojim slučajem nisu roditelji, već da su samo obični ljudi koji s tobom normalno komuniciraju unutar neke grupe? (Ne bi.) Sasvim je sigurno da ne bi. Da ti nisu roditelji i da s tobom nisu u krvnom srodstvu, njihovi maniri i njihov stav prema tebi bili bi na razne načine drugačiji. Oni nipošto ne bi marili za tebe, ne bi te štitili, ne bi te davili, ne bi se starali o tebi, niti bi ti išta nesebično posvećivali. Kako bi se, dakle, ophodili prema tebi? Možda bi te maltretirali zato što si mlad i što nemaš iskustva u društvu ili bi te diskriminisali zbog tvog niskog položaja i statusa, pa bi ti se uvek obraćali birokratskim tonom i pokušavali da te edukuju; možda bi mislili da izgledaš prosečno, pa uopšte ne bi obraćali pažnju na tebe kad im se obraćaš, tako da ne bi ni mogao da se meriš s njima; možda bi te smatrali beskorisnim, pa se stoga ne bi družili s tobom, niti bi hteli da s tobom imaju ikakve veze; možda bi za tebe mislili da si naivan, pa bi, kad god požele da o nekoj stvari nešto saznaju, uvek tebe prvo pitali i pokušavali da od tebe izvuku odgovore; možda bi hteli da te na neki način nepravedno iskoriste, pa bi stoga, kad god nešto kupiš po povoljnoj ceni, hteli da to podeliš s njima ili da nešto od toga uzmu za sebe; možda te ne bi ni pogledali kad se na ulici spotakneš i padneš, pa ti zatreba njihova ruka da ustaneš, nego bi te još i oterali odatle; ili bi ti možda, ako im u autobusu ne ustupiš svoje mesto, rekli: „Zašto ne ustaneš da ja sednem, kad vidiš da sam star? Zašto si tako nevaspitan klinac? Zar te roditelji nisu naučili kako da se ponašaš?“ I čak bi ti očitali bukvicu. U tom slučaju, treba da istražiš da li majčinska i očinska ljubav, koju skrivaš duboko u srcu, predstavljaju istinsko otkrovenje njihove ljudskosti. Često si dirnut njihovom nesebičnom posvećenošću tebi i ogromnom majčinskom i očinskom ljubavlju, te si stoga jako vezan za njih, mnogo ti nedostaju i stalno želiš da im se odužiš vlastitim životom. Šta je tome razlog? Ako je to osećanje izrodila tvoja savest, onda problem nije toliko dubok i može se razrešiti. Ali, ako se ono rodilo iz tvoje ljubavi prema njima, onda se radi o mnogo ozbiljnijem problemu. Sve ćeš dublje upadati u to osećanje i nećeš iz njega moći da se izvučeš. Često ćeš biti zaglavljen u toj ljubavi i jako će ti nedostajati roditelji, a ponekad ćeš čak izneveriti Boga da bi se roditeljima odužio za njihovu dobrotu. Šta bi, na primer, učinio kada bi čuo da su ti roditelji jako bolesni i da su na bolničkom lečenju, ili da im se nešto ozbiljno dogodilo, da su ih snašle nekakve teškoće iz kojih ne mogu da isplivaju, da su na velikim mukama i da im se srce slama, ili kada kada bi čuo vest da su ti roditelji na samrti? Nemoguće je unapred znati da li bi ljubav tada nadvladala tvoju savest, ili bi istina i Božje reči kojima te je On podučavao usmerili tvoju savest ka nekoj vrsti odluke. Ishod svega toga zavisiće od načina na koji obično posmatraš odnos između dece i roditelja, zavisiće od toga koliko si duboko zakoračio u istinu ophođenja prema roditeljima, od toga koliko si dobro prozreo svoje roditelje, te od toga koliko jasno shvataš priroda-suštinu ljudskog roda i u kojoj meri razumeš kvalitet i suštinu ljudskosti tvojih roditelja, kao i njihovu iskvarenu narav. Što je najvažnije, ishod svih tih stvari zavisiće od načina na koji tretiraš odnose na porodičnom nivou i od ispravnih stavova koje treba da zauzmeš – to su razne istine kojima treba da se naoružaš pre nego što te išta od pomenutog zadesi. Sve druge ljude – rođake i prijatelje, tetke i stričeve, babe i dede, kao i ostalu rodbinu – veoma je lako otpustiti, jer oni ne zauzimaju važno mesto u čovekovim osećanjima. Za razliku od roditelja, koji predstavljaju izuzetak, sve druge ljude je veoma lako otpustiti. Samo su roditelji čovekov najbliži rod na ovom svetu. To su ljudi koji igraju važnu ulogu u životu svakog čoveka i koji značajno utiču na čitav njegov život, te ih stoga nije lako otpustiti. Ako si danas u s nekom jasnoćom shvatio raznovrsne misli koje proističu iz uslovljavanja od strane porodice, to ti može pomoći da otpustiš svoju ljubav prema roditeljima, zato što se efekti uslovljavanja od strane cele porodice svode samo na neopipljive tvrdnje, dok najkonkretnije uslovljavanje zapravo potiče od roditelja. Jedna jedina rečenica izgovorena od strane roditelja, njihov stav prema nečemu što rade, načini i sredstva pomoću kojih se oni nečim bave – time se najtačnije opisuje kako su te roditelji uslovili. Kad sa raznih strana budeš sagledao i na određeni način prepoznao ideje, postupke i izreke kojima su te roditelji uslovili, tačno ćeš proceniti i spoznati suštinu uloge koju su tvoji roditelji odigrali, kao i njihov karakter, pogled na život i način na koji obavljaju stvari. Kad budeš stekao tu tačnu procenu i to saznanje, tvoja percepcija uloge roditelja postepeno će se u tvom umu promeniti iz pozitivne u negativnu, a da to nećeš ni primetiti. A kad ulogu roditelja budeš sagledao kao potpuno negativnu, moći ćeš postepeno da otpustiš ta svoja sentimentalna pomagala, duhovnu vezanost, kao i razne oblike velike roditeljske ljubavi prema tebi. Tada ćeš osetiti koliko je bila uzvišena slika koju si o roditeljima nosio duboko u svom srcu, baš kao u onom eseju „Leđa moga oca“, koji si učio iz čitanke, ili u onoj staroj popularnoj pesmi „Moja mama je najbolja na svetu“, koja potiče iz jednog tajvanskog filma, a se kasnije odomaćila širom kineskog govornog područja – to su načini na koje društvo i svet vaspitavaju ljude. Ako ne shvataš suštinu i pravu pozadinu tih stvari, smatraćeš da su takvi metodi vaspitavanja pozitivni. Na osnovu svoje postojeće ljudskosti i zahvaljujući tim metodima, ti ćeš više priznavati i snažnije verovati u veličinu roditeljske ljubavi prema tebi, usled čega ćeš duboko u svom srcu imati utisak da je ljubav roditelja prema tebi nesebična, ogromna i nepobitna. Dakle, ma koliko da su tvoji roditelji loši ljudi, njihova će ljubav i dalje biti nesebična i velika. Za tebe je to činjenica koju niko ne može da ospori, niti iko može da kaže ijednu ružnu reč o tvojim roditeljima. Shodno tome, ti ne želiš da ih analiziraš ni da ih razotkrivaš, a u isto vreme želiš da za njih sačuvaš određeno mesto duboko u svom srcu, jer veruješ da je roditeljska ljubav zauvek iznad svega ostalog, besprekorna, ogromna i nepobitna, kao i da niko ne može to da ospori. To je osnovni postulat tvoje savesti i tvog ponašanja. Ako se neko usudi da kaže kako roditeljska ljubav nije ni velika ni besprekorna, ti ćeš mu se očajnički usprotiviti – što je krajnje iracionalno. Sve dok ne budu razumeli istinu, ljudi će se, pod uticajem vlastite savesti, držati nekih tradicionalnih ideja i stavova ili će se u njihovim glavama izroditi neke nove ideje i stavovi. Gledano sa stanovišta istine, međutim, te su ideje i stavovi često iracionalni. Kad budeš razumeo istinu, tim stvarima ćeš moći da se pozabaviš u okvirima normalne racionalnosti. Ljudi, dakle, poseduju i savest i razum. Ako savest ne može da dopre do tih stvari, niti da se meri s njima, ili ako se one pod dejstvom savesti ne regulišu i nisu pozitivne, ljudi onda mogu da upotrebe svoju racionalnost kako bi ih regulisali i popravili. Kako, dakle, ljudi dostižu racionalnost? Oni moraju razumeti istinu. Kad ljudi budu razumeli istinu, mnogo će se tačnije i preciznije odnositi prema svemu, odlučivati o svemu i sagledavati sve. Na taj će način oni dostići istinsku racionalnost i dopreće do tačke u kojoj razum prevazilazi savest. To je manifestacija onoga što se dešava kad neka osoba zakorači u istina-stvarnost. Možda vi sada ove reči ne razumete istinski, ali razumećete ih kad budete stekli stvarno iskustvo i kad budete razumeli istinu. Da li izreka „Roditelj je uvek u pravu“ potiče iz racionalnosti ili iz savesti? Ona nije racionalna, već proizlazi iz čovekovih osećanja pod uticajem savesti. Da li je, dakle, pomenuta izreka racionalna? Ne, ona je iracionalna. Zbog čega je iracionalna? Zato što potiče iz čovekovih osećanja i zato što nije u skladu sa istinom. Kada ćeš, dakle, biti u stanju da svoje roditelje posmatraš i da se prema njima ophodiš racionalno? Onda kad budeš razumeo istinu i kad budeš prozreo u samu suštinu i srž tog pitanja. Kad u tome budeš uspeo, prema roditeljima se više nećeš ophoditi pod uticajem vlastite savesti, tvoja osećanja neće više imati nikakvu ulogu u tome, kao ni tvoja savest, a ti ćeš svoje roditelje moći da posmatraš, i da se prema njima ophodiš, u skladu sa istinom – to znači biti racionalan.

Jesam li bio jasan u besedi o načinima ophođenja prema roditeljima? (Da.) To je veoma važno pitanje. Svi članovi porodice kažu: „Roditelj je uvek u pravu“, a ti ne znaš da li je to tačno ili nije, pa to prihvataš zdravo za gotovo. A onda, kad god tvoji roditelji učine nešto neprimereno, ti ovako razmišljaš: „Kad ljudi govore ’roditelj je uvek u pravu’, kako ja mogu da kažem da moji roditelji nisu u pravu? Sve što se desi u porodici ostaje u porodici; nemoj o tome da pričaš drugima, već jednostavno istrpi.“ Dakle, pored uslovljavajućeg dejstva pogrešne izreke „Roditelj je uvek u pravu“, postoji još jedna izreka: „Sve što se desi u porodici ostaje u porodici.“ Ti onda razmišljaš: „Koga da krivim za vlastite roditelje? Ne smem ljudima sa strane da pričam o ovoj sramoti. Moram to nekako da zataškam. Ima li smisla da budem ozbiljan sa roditeljima?“ Ovi uslovljavajući efekti porodice stalno su prisutni u svakodnevnom životu ljudi, na njihovom životnom putu i tokom njihovog postojanja. Pre no što ljudi razumeju i zadobiju istinu, oni na druge ljude i stvari gledaju, ponašaju se i deluju na osnovu svih tih raznih ideja i stavova kojima ih je porodica uslovila. Ljudi se zbog takvih misli često kolebaju, često su uznemireni i sputani, jer im one vezuju i ruke i noge. Te ih misli čak usmeravaju, tako da oni često pogrešno procenjuju druge ljude i čine pogrešne stvari, a takođe često krše i Božje reči i istinu. Zbog toga što su im stavovi kojima ih je porodica uslovila ukorenjeni duboko u mislima i srcu, ljudi o tim stavovima uopšte ne rasuđuju, niti mogu da im se odupru, čak i ako su čuli mnogo Božjih reči, čak i ako Božje reči čitaju tokom molitve i ako o njima razgovaraju u zajedništvu. Čak i dok ih Božje reči podučavaju i snabdevaju, ljudi se zbog tih misli i dalje kolebaju, a one ujedno usmeravaju njihove reči, postupke i način života. Usled toga, nesvesno vođeni mislima kojima ih je porodica uslovila, ljudi često ne mogu da prestanu da krše Božje reči i istina-načela. Pa ipak, oni i dalje veruju da primenjuju istinu i da za njom tragaju. Pritom, oni pojma nemaju da razne izreke kojima ih je porodica uslovila jednostavno nisu u skladu sa istinom. Ono što je još ozbiljnije, a čega ljudi nisu ni svesni, jeste da ih izreke kojima ih porodica uslovljava izvode na put neprestanog kršenja istine. Ukoliko, dakle, želiš da tragaš za istinom i da uđeš u istina-stvarnost, najpre treba jasno da razlučiš i da prepoznaš razne efekte uslovljavanja koji potiču iz tvoje porodice, te da se zatim potrudiš da se oslobodiš tih raznih misli kojima te je porodica uslovila. Naravno, sasvim je ispravno reći da moraš raskinuti sa uslovljavanjem od strane porodice. Nemoj misliti da moraš da radiš to i to ili da živiš na određeni način, samo zato što potičeš iz određene porodice. Nisi odgovoran ni obavezan da naslediš porodične tradicije, niti da naslediš razna sredstva i načine delovanja i postupanja. Tvoj život potiče od Boga. Tebe je danas Bog izabrao, a spasenje je cilj kojem treba da težiš, te stoga te razne ideje kojima te je porodica uslovila ne možeš da koristiš kao osnovu za svoje stavove o drugim ljudima i stvarima, niti za svoje ponašanje i postupke. Umesto toga, moraš na druge ljude i stvari da gledaš, da se ponašaš i deluješ na osnovu Božjih reči i raznih Njegovih učenja. Jedino ćeš na taj način moći da dostigneš spasenje na kraju. Naravno, efekti uslovljavanja od strane porodice nisu ograničeni samo na one koje smo ovde naveli. Ja sam spomenuo tek nekoliko njih. Ima mnogo različitih načina na koje različite porodice, različiti klanovi, društva, rase i religije vaspitavaju svoje pripadnike, čime misli ljudskih bića bivaju uslovljene na svakojake načine. Bez obzira na to iz koje rasne ili religijske kulture potiče to uslovljavanje misli, dokle god je ono u neskladu sa istinom i dokle god potiče od ljudi umesto od Boga, to uslovljavanje je nešto što treba otpustiti i nešto od čega ljudi treba da se otrgnu. Ljudi ne treba da ga se pridržavaju, a kamoli da ga nasleđuju. To su sve stvari koje ljudi treba da napuste i da odbace od sebe. Jedino će na taj način moći da se otisnu na put traganja za istinom i da zakorače u istina-stvarnost.

Izreke o kojima smo u zajedništvu razgovarali, a koje su posledica čovekovog uslovljavanja od strane porodice reprezentativne su, s jedne, i često korišćene među ljudima, s druge strane. Mi sada nećemo govoriti o nekim posebnim izrekama, koje nisu reprezentativne. Šta mislite o našem zajedništvu na temu porodice? Da li vam je ono na neki način koristilo? (Jeste.) Da li je neophodno razgovarati u zajedništvu na tu temu? (Da.) Svi ljudi imaju porodicu koja ih uslovljava. Sve ono što porodica u tebe usađuje predstavlja otrov i duhovni opijum, zbog kojeg gorko patiš. Dok su roditelji te stvari usađivali u tebe, osećao si se zaista predivno, baš kao da si uzimao opijum. Svuda si osećao prijatnost, kao da si zakoračio u svet potpunog blaženstva. Posle nekog vremena, međutim, ti efekti su počeli da blede, pa si stalno morao da tragaš za novom stimulacijom. Taj duhovni opijum donosi ti nebrojene probleme i smetnje. Tebi je i dan-danas teško da ga se oslobodiš, jer nije nešto od čega možeš brzo da se odvikneš. Ako žele da otpuste sve te uslovljene ideje i stavove, ljudi najpre moraju da ulože malo vremena i energije kako bi ih identifikovali i potom, skidajući sa njih sloj po sloj, jasno prepoznali i prozreli. Nakon toga, kad god iskrsne neki sličan problem, ljudi moraju biti u stanju da otpuste te stvari, da se protiv njih pobune, i da ne postupaju u skladu s načelima proisteklim iz takvih ideja i stavova, već da postupaju i da praktično deluju onako kako ih Bog podučava. Mada ove reči zvuče jednostavno, može biti potrebno 20 ili 30 godina, pa čak i čitav jedan ljudski vek, da bi se sprovele u delo. Možda ćeš se čitavog života boriti protiv ideja i stavova proisteklih iz izreka koje ti je porodica usadila, pokušavajući da se odvojiš od tih ideja i stavova i da raskineš svaku vezu s njima. Da bi u tome uspeo, moraš da uložiš svoja osećanja i energiju, ali i da izdržiš određene fizičke poteškoće. Uz to, moraš da poseduješ ogromnu želju za Bogom, kao i volju koja je žedna istine i traganja za njom. Jedino ako poseduješ te stvari, moći ćeš postepeno da ostvariš promenu i da uđeš u istina-stvarnost. Eto koliko je teško zadobiti istinu i život. Kad odslušaju mnoge propovedi, ljudi razumeju određene doktrine koje se tiču vere u Boga, ali im nije nimalo lako da zaista razumeju istinu, niti da se osposobe za rasuđivanje o efektima uslovljavanja od strane porodice, kao i o idejama i stavovima nevernika. Čak i ako ste u stanju da, nakon slušanja propovedi, razumete istinu, ulazak u istina-stvarnost nije nešto što se događa preko noći, zar ne? (Tako je.) Dobro, ovim je naše današnje druženje završeno. Zbogom!

25. februar 2023. godine

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „političar iz dinastije Sung kojeg su mnogi oštro kritikovali“.