Na nekoliko poslednjih okupljanja, u okviru „otpuštanja ljudskih težnji, ideala i želja”, razgovarali smo o temama koje se tiču braka, zar ne? (Tako je.) Time smo, u osnovi, završili sa razgovorima na temu braka. Danas treba da u zajedništvu popričamo o temama vezanim za porodicu. Pogledajmo, najpre, koji se aspekti porodice tiču ljudskih težnji, ideala i želja. Koncept porodice ne bi trebalo da bude nešto što je ljudima strano. Kad god se pomene ova tema, prvo što ljudima pada na pamet jesu sastav i članovi porodice, kao i neki ljudi i događaji koji se tiču porodice. Ima mnogo tema vezanih za porodicu. Da li su slike i misli koje ti se motaju po glavi, ma koliko mnogo da ih ima, na neki način povezane sa „otpuštanjem ljudskih težnji, ideala i želja”, o kojem danas razgovaramo? Uskoro počinjemo naš razgovor o tome, a vi čak ne znate ni da li su te stvari međusobno povezane. Dakle, pre nego što započnemo razgovor, možete li Mi reći šta ljudi misle o porodici i šta bi sve, po vašem mišljenju, trebalo otpustiti kada je reč o porodici? Ranije smo već pomenuli nekoliko aspekata koji se tiču ljudskih težnji, ideala i želja. Jeste li razlučili šta obuhvata svaki aspekt ove teme o kojoj smo razgovarali? Bez obzira na to koji su sve aspekti obuhvaćeni, ono što ljudi treba da otpuste nisu te stvari same po sebi, već pogrešne ideje i stavovi s kojima ljudi pristupaju tim stvarima, kao i razni problemi koji se u vezi s njima javljaju u ljudima. Upravo u tim raznim problemima leži srž onoga o čemu moramo da popričamo u pogledu takvih aspekata. Reč je o raznim problemima koji utiču na ljudsko stremljenje ka istini ili, preciznije, o problemima koji ljudima onemogućavaju da streme ka istini i da uđu u istinu. Drugim rečima, ako u tvom poznavanju ove materije ima bilo kakvih problema ili odstupanja, onda će se i u tvom stavu, pristupu i bavljenju ovim pitanjem takođe javiti srodni problemi, a upravo ti srodni problemi jesu tema o kojoj u zajedništvu treba da popričamo. Zašto je potrebno da o njima razgovaramo? Zato što ovi problemi imaju važan ili preovlađujući uticaj na tvoje stremljenje ka istini, kao i na tvoje ispravne, principijelne stavove u vezi s tim pitanjem i što, naravno, utiču na čistotu tvojih metoda praktičnog delovanja i na tvoja načela bavljenja tim pitanjem. Baš kao što smo ranije razgovarali na temu ličnih interesovanja, hobija i braka, mi danas o porodici razgovaramo zato što ljudi imaju mnogo pogrešnih ideja, pogleda i stavova u vezi s porodicom, odnosno, zato što i sama porodica ispoljava mnoge negativne uticaje na ljude, usled kojih oni sasvim prirodno usvajaju pogrešne ideje i stavove. Te pogrešne ideje i gledišta uticaće na tvoje stremljenje ka istini i odvešće te u neku od krajnosti, tako da, kad god se suočiš s pitanjima i problemima u vezi s porodicom, nećeš imati ispravne stavove i nećeš znati kako da tim pitanjima i problemima pristupiš i pozabaviš se njima, niti ćeš umeti da rešiš razne probleme koji zbog toga nastaju. Ovo je načelo našeg zajedništva o svakoj temi, a ujedno i glavni problem koji moramo da rešimo. Kada govorimo o porodici, možete li da navedete neke od negativnih uticaja koje porodica ispoljava prema vama, kao i načine na koje porodica remeti vaše stremljenje ka istini? Dok živiš u svojoj veri i obavljaš svoju dužnost, dok stremiš ka istini ili tražiš istina-načela i dok istinu sprovodiš u delo, kako porodica remeti i utiče na tvoje razmišljanje, na načela tvog ponašanja, na tvoje vrednosti i tvoj pogled na život? Drugim rečima, budući da si rođen u nekoj porodici, koje pogrešne ideje i stavove, kakve smetnje i prekide ta porodica unosi u svakodnevni život tebe kao vernika, u tvoje stremljenje ka istini i tvoju spoznaju istine? Baš kao i razgovori na temu braka, naš razgovor na temu porodice takođe sledi određeno načelo. To načelo ne zahteva od tebe da koncept porodice otpustiš u formalnom smislu ili u pogledu svojih stavova i mišljenja, niti zahteva da otpustiš svoju stvarnu, fizičku porodicu ili nekog njenog člana. Umesto toga, ono zahteva da otpustiš razne negativne uticaje same porodice na tebe, kao i sve smetnje i prekide koje sama ta porodica ispoljava prema tvom stremljenju ka istini. Konkretno govoreći, može se kazati da se tvoja porodica na specifičan i konkretan načine upliće i stvara poteškoće koje ti osećaš i doživljavaš u svom stremljenju ka istini i tokom obavljanja dužnosti, i da te ograničava u tolikoj meri da nisi u stanju da sebi daš oduška, da efikasno obavljaš svoju dužnost, niti da stremiš ka istini. Zbog tih uplitanja i poteškoća, teško ti je da odbaciš ograničenja i uticaje uzrokovane rečju „porodica”, odnosno, ljudima i događajima koje ta reč obuhvata, dok se, zbog samog postojanja porodice ili zbog njenog negativnog uticaja na tebe, osećaš potlačeno u svojoj veri i tokom obavljanja svoje dužnosti. Pored toga, pomenuta uplitanja i poteškoće često pogađaju tvoju savest, sprečavaju da tvoje telo i um nađu sebi oduška i navode te da poveruješ da ćeš, ako se suprotstaviš idejama i stavovima koje si stekao u svojoj porodici, biti lišen ljudskosti i da ćeš izgubiti moralnost i najosnovnija merila i načela ponašanja. Kada je reč o pitanjima u vezi s porodicom, ti često lutaš između crvene linije moralnosti i sprovođenja istine u delo, potpuno nemoćan da nađeš sebi oduška i ispetljaš se iz svega toga. Možete li da navedete neki od tih konkretnih problema? Da li nešto od ovoga o čemu sam upravo govorio osećate u svakodnevnom životu? (Zahvaljujući Božjoj besedi, prisećam se da, zbog nekih pogrešnih stavova o svojoj porodici, nisam mogao da primenjujem istinu i osećao sam grižu savesti u vezi sa njenom primenom. Ranije, čim sam završio studije i poželeo da se u potpunosti posvetim svojoj dužnosti, u duši sam bio jako rastrzan. Osećao sam da ću ispasti nezahvalan i lišen svake ljudskosti ako sada, nakon što sam diplomirao, ne budem zarađivao dovoljno novca i ne budem se starao o svojoj porodici, koja me je odgajila i sve vreme finansirala moje studije; užasno me je grizla savest zbog toga. Nekoliko dugih meseci mučilo me je ovo pitanje, sve dok konačno nisam pronašao izlaz u Božjim rečima i odlučio da svoju dužnost obavim najbolje što mogu. Mislim da ovi pogrešni stavovi o porodici zaista snažno utiču na ljude.) Ovo je tipičan primer. Radi se o nevidljivim okovima kojima porodica sputava čoveka, kao i o teškoćama koje čovekova osećanja, ideje i stavovi uzrokuju u pogledu njegovog života, stremljenja i vere. Duboko u tvom srcu, ove poteškoće stvaraju pritisak i u određenoj meri te opterećuju, usled čega se duboko u tebi povremeno javljaju neka loša osećanja. Ima li još neko nešto da doda? (Bože, moj je stav da bih, kao dete koje je sada stasalo, trebalo da pokažem zahvalnost prema svojim roditeljima i postaram se oko svih njihovih briga i problema. Međutim, pošto sam po čitav dan zauzet obavljanjem dužnosti, jednostavno ne stižem da im budem zahvalan sin i da učinim nešto za njih. Gledajući ih kako još uvek teškom mukom sastavljaju kraj s krajem, u svom srcu osećam da sam im ostao dužan. Kad sam tek počeo da verujem u Boga, umalo Ga nisam izneverio zbog toga.) Ovo je još jedan od negativnih efekata usvajanja kulturnih obrazaca vlastite porodice na čovekove ideje i način razmišljanja. Tebi je malo falilo da izneveriš Boga, ali neki ljudi su to zaista i učinili. Zbog duboko usađenih predstava o tome, neki ljudi nisu bili u stanju da otpuste vlastitu porodicu. Na kraju su odlučili da nastave da žive zarad porodice i odustali od obavljanja svojih dužnosti.

Svako ima porodicu, svako odrasta u posebnoj porodici i dolazi iz posebnog porodičnog okruženja. Porodica je svakom čoveku veoma važna, ona je nešto što najviše utiče na čovekov život i što je u njemu tako duboko usađeno, da mu je teško da sve to otpusti i odustane od toga. Pritom, ono što je ljudima teško da otpuste i od čega teško odustaju nije njihova porodična kuća, niti uređaji, aparati i predmeti u njoj, već su to ljudi koji čine tu porodicu, odnosno, privrženost i atmosfera koji u toj porodici vladaju. To je koncept porodice u ljudskom umu. Primera radi, tu spadaju stariji članovi porodice (otac, majka, baka i deka), zatim članovi koji su približno tvojih godina (braća, sestre, muž ili žena), kao i pripadnici mlađe generacije (tvoja rođena deca): sve su to važni članovi čovekovog koncepta porodice, a ujedno i važne komponente svake porodice. Šta porodica znači ljudima? Ona za njih predstavlja svojevrsnu emocionalnu potporu i duhovno sidro. Šta još znači porodica? Ona je mesto na kojem ljudi pronalaze toplinu, gde mogu da kažu sve što im leži na srcu, da budu popustljivi i da se inate. Neki kažu da im je porodica bezbedno utočište, koje im pruža emocionalnu podršku i u kojem započinje njihov život. Šta još? Opišite Mi šta za vas znači porodica. (Bože, ja mislim da je porodični dom mesto u kojem ljudi odrastaju, mesto na kojem se članovi porodice među sobom druže i na kojem jedni od drugih zavise.) Vrlo dobro. Ima li još šta? (Nekada sam porodicu smatrao prijatnim utočištem. Ma koliko nepravde pretrpeo u svetu, kad god bih se vratio kući mogao sam da se, u duhovnom i svakom drugom smislu, opustim, zahvaljujući podršci i razumevanju porodice, koju sam stoga smatrao sigurnim utočištem.) Porodični dom je mesto prepuno utehe i topline, zar ne? Porodica zauzima važno mesto u čovekovom umu. Kad god je čovek srećan, on bi da tu svoju radost podeli s porodicom; slično tome, kad god je uznemiren ili tužan, nada se da sve probleme može da poveri članovima svoje porodice. Svaki put kad oseti radost, bes, tugu ili sreću, čovek će, bez ikakvog pritiska i opterećenja, sva ta osećanja obično podeliti sa svojom porodicom. Porodica je za svaku osobu nešto toplo i divno, neka vrsta duhovne potpore koje ljudi ni u jednom trenutku ne mogu da se odreknu i bez koje ne bi mogli da žive, dok je porodični dom mesto koje pruža ogromnu podršku njihovom umu, telu i duhu. Prema tome, porodica je neodvojivi deo života svake osobe. Kakve to onda negativne uticaje ovo mesto, koje je toliko važno za život i egzistenciju ljudi, ispoljava u pogledu njihovog stremljenja ka istini? Pre svega, može se sa sigurnošću kazati da, ma koliko ona bila važna za život i egzistenciju čoveka i ma koju funkciju ona imala u njegovom životu i egzistenciji, porodica čoveku ipak stvara određene probleme – kako male, tako i velike – na njegovom putu stremljenja ka istini. Pored toga što igra važnu ulogu u toku čovekovog stremljenja ka istini, ona mu ujedno stvara i svakojake probleme i sekiracije, koje je teško izbeći. Drugim rečima, tokom stremljenja ka istini i njenog sprovođenja u delo, čoveku ogromne poteškoće prave razni psihološki i ideološki problemi koje izaziva porodica, kao i problemi koji se tiču nekih formalnih aspekata. Od čega se, dakle, ti problemi tačno sastoje? U toku stremljenja ka istini, ljudi su, naravno, jedan broj ovih problema u određenoj meri već iskusili, ali stvar je u tome da ih nisu pažljivo razmotrili, niti su o njima kontemplirali, kako bi otkrili prave uzroke tih problema. Štaviše, oni nisu prepoznali suštinu tih problema, a kamoli da su prepoznali istina-načela koja bi ljudi trebalo da razumeju i da ih se pridržavaju. Stoga, hajde da danas razgovaramo o porodici, o poteškoćama i preprekama koje porodica postavlja pred ljude koji streme ka istini, kao i o težnjama, idealima i željama koje ljudi treba da otpuste kada je reč o problemima vezanim za porodicu. To je veoma realan problem.

Tema porodice, iako prilično široka, ipak postavlja neke sasvim konkretne probleme. Problem o kojem ćemo razgovarati na današnjem druženju odnosi se na negativne uticaje, mešanja i smetnje sa kojima se ljudi koji streme ka istini suočavaju zbog porodice. Koji problem čovek najpre treba da otpusti kada je reč o porodici? To je identitet koji čovek nasleđuje od svoje porodice. Ovo je veoma važno. Hajde da malo konkretnije razmotrimo koliko je to važno. Svaka osoba potiče iz zasebne porodice, od kojih svaka ima zasebno poreklo, životno okruženje i kvalitet života, kao i svoj specifičan način života i životne navike. Nadalje, od životnog okruženja i porekla vlastite porodice svaka osoba nasleđuje svoj zasebni identitet. Taj zasebni identitet predstavlja ne samo specifičnu vrednost te osobe u društvu i među drugim ljudima, već i njen prepoznatljivi simbol i obeležje. Šta, dakle, to obeležje označava? Ono označava da li se ta osoba, unutar grupe ljudi kojoj pripada, smatra istaknutom ili nižerazrednom. Ovaj zasebni identitet određuje kakav će status ta osoba imati u društvu i među ostalim ljudima, pri čemu je taj status nasleđen od porodice u kojoj je ta osoba rođena. Prema tome, vrsta i poreklo porodice u kojoj živiš veoma su važni, zato što utiču na tvoj identitet i status među drugim ljudima i u društvu uopšte. Znači, tvoj identitet i status određuju da li ćeš imati istaknut ili nižerazredni položaj u društvu, da li će te drugi ljudi visoko ceniti, poštovati i ugledati se na tebe, ili će te, pak, prezirati, diskriminisati i gaziti po tebi. Upravo zbog činjenice da identitet nasleđen od porodice utiče na čovekovu trenutnu situaciju i njegovu budućnost u društvu, taj nasleđeni identitet je od presudne važnosti za svaku osobu. Baš zbog tog uticaja na tvoj prestiž, status i vrednost u društvu, kao i na tvoj osećaj časti ili poniženja u ovom životu, ti si takođe sklon da poreklu svoje porodice i identitetu koji si od nje nasledio pridaješ veliku važnost. Budući da ovo pitanje sveobuhvatno utiče na tebe, ono ujedno predstavlja veoma važan i značajan faktor na putu tvoje egzistencije. Pošto se radi o tako važnom i značajnom pitanju, ono zauzima ključno mesto u dubini tvoje duše i ti ga smatraš izuzetno važnim. Štaviše, za tebe je važan ne samo identitet koji si lično nasledio od svoje porodice, već ti sa iste tačke gledišta, istim očima i na potpuno identičan način posmatraš identitet svih ostalih, znanih i neznanih ljudi, pa onda sa tog stanovišta vagaš identitet svake osobe s kojom dođeš u dodir. Na osnovu čovekovog identiteta, ti sudiš o njegovom karakteru i odlučuješ kako da mu pristupaš i kako da s njim komuniciraš – da li da to činiš na prijateljski način, kao sa sebi jednakim, da li da ulizivački slediš svaku njegovu reč ili da, naprosto, s njim komuniciraš i posmatraš ga prezrivo i diskriminatorski, pa čak i na nehuman način, kao pripadnika niže klase. Takvi načini gledanja na ljude i bavljenja različitim stvarima u velikoj meri su određeni identitetom koji čovek stiče od vlastite porodice. Poreklo i položaj tvoje porodice imaju odlučujući uticaj na tvoj društveni status, a tvoj društveni status određuje načine i načela na osnovu kojih posmatraš ljude i stvari i baviš se njima. Prema tome, od identiteta koji je neka osoba nasledila od svoje porodice u velikoj meri će zavisiti koje će stavove i načine bavljenja stvarima ona usvojiti. Zašto kažem „u velikoj meri”? Zato što ima nekih naročitih situacija, o kojima ovde nećemo govoriti. Za ogromnu većinu ljudi, međutim, situacija je upravo onakva kakvom sam je opisao. Svako je sklon da podlegne uticaju identiteta i društvenog statusa stečenog od vlastite porodice, kao i da usvoji odgovarajuće načine gledanja na ljude i stvari i bavljenja njima, koji su usklađeni s tim identitetom i društvenim statusom – to je nešto sasvim prirodno. A upravo zbog te neminovnosti i takvog pogleda na egzistenciju, koji prirodno proizlaze iz njegove vlastite porodice, poreklo čovekovog stava o egzistenciji i načinu života zavisi od identiteta koji je od te porodice nasledio. Identitet koji je neka osoba nasledila od svoje porodice određuje načine i načela po kojima ta osoba posmatra ljude i stvari i bavi se njima, kao i njen stav prilikom izbora i donošenja odluka u vezi s tim. Zbog toga se u ljudima neizbežno javlja veoma ozbiljan problem. Na poreklo ideja i stanovišta sa kojih neka osoba posmatra ljude i stvari i bavi se njima neizbežno utiče, s jedne strane, njena porodica, dok sa druge strane na njih utiče identitet koji je ta osoba nasledila od porodice – od tog uticaja ljudi veoma teško odstupaju. Kao rezultat toga, ljudi nisu u stanju da se prema sebi i prema drugima ponašaju korektno, razumno i pravično, kao ni da se prema drugima i svemu oko sebe ophode u skladu sa istina-načelima kojima ih podučava Bog. Umesto toga, oni se prema svemu odnose fleksibilno, tako što primenjuju načela i donose odluke na osnovu razlika između vlastitog identiteta i identiteta drugih ljudi. Pošto na njihove stavove i način bavljenja stvarima u društvu i među drugim ljudima utiče položaj njihove porodice, ti su načini neminovno u suprotnosti s načelima i načinima bavljenja stvarima koje ljudima Bog saopštava. Preciznije govoreći, ti načini moraju biti suprotstavljeni i u sukobu sa načelima i načinima kojima ljude podučava Bog, i neminovno predstavljaju njihovo kršenje. Ako je način delovanja čoveka zasnovan na identitetu i društvenom statusu koje je nasledio od svoje porodice, on će onda neminovno usvojiti različite ili naročite načine i načela delovanja, baš zbog toga što se njegov zaseban i naročiti identitet razlikuje od identiteta svih ostalih ljudi. Pritom će on usvojiti načela koja nisu istina, niti su u skladu sa istinom. Tim se načelima krši ne samo ljudskost, savest i razum, već i istina, što je mnogo ozbiljnije, budući da ta načela određuju šta će ta osoba, na osnovu vlastitih sklonosti i interesa, prihvatiti a šta odbaciti, kao i u kojoj će meri postavljati zahteve prema drugim ljudima. U ovom kontekstu, dakle, načela po kojima ljudi gledaju na stvari i bave se njima nepravična su, neusklađena sa istinom i u celosti zasnovana na emocionalnim potrebama ljudi i njihovoj želji za profitom. Bez obzira na to da li si od svoje porodice nasledio istaknut ili nižerazredni identitet, taj identitet zauzima određeno, a kod nekih ljudi i veoma važno mesto u srcu. Prema tome, ako želiš da stremiš ka istini, taj identitet će neminovno uticati na tvoje stremljenje ka istini i ometati ga. Drugim rečima, u procesu stremljenja ka istini neminovno ćeš nailaziti na poteškoće u vezi sa odnosom prema drugim ljudima i u pogledu načina bavljenja stvarima. Kada je reč o ovim poteškoćama i važnim pitanjima, ljude i stvari neminovno ćeš posmatrati na osnovu stavova i gledišta vezanih za identitet koji si nasledio od porodice, i nećeš moći a da ne koristiš te, veoma primitivne ili podruštvljene načine gledanja na ljude i bavljenja stvarima. U svakom slučaju, identitet koji si stekao od vlastite porodice, bilo da ti se zbog njega tvoj društveni status čini istaknutim ili nižerazrednim, uticaće na tvoje stremljenje ka istini, na tvoj ispravan pogled na život, kao i na ispravnost tvog puta stremljenja ka istini. Tačnije, taj identitet će uticati na načela tvog bavljenja stvarima. Da li si razumeo?

Razne porodice ljudima daju razne identitete i društvene statuse. Dobar društveni status i istaknuti identitet jesu nešto u čemu ljudi uživaju i čemu se raduju, dok se oni koji su svoj identitet nasledili od skromne i nižerazredne porodice osećaju inferiorno i posramljeno pred drugima i čini im se da ih drugi ljudi ne cene i ne uzimaju zaozbiljno. Takvi ljudi su često diskriminisani, usled čega duboko u srcu osećaju agoniju i nizak nivo samopoštovanja. Primera radi, nečiji roditelji mogu biti sitni zemljoposednici koji sami obrađuju svoju zemlju i prodaju povrće; drugi, pak, za roditelje mogu imati sitne trgovce, čiji se biznis svodi na držanje pijačne tezge ili na uličnu prodaju; roditelji nekih ljudi mogu biti zanatlije, koji šiju i prekrajaju odeću ili prodaju svoje ručne radove ne bi li zaradili za život i izdržavali celu porodicu. Nečiji roditelji mogu se baviti uslužnim delatnostima, poput čistačica ili dadilja; drugi mogu biti angažovani na poslovima selidbe ili transporta; treći mogu biti maseri, kozmetičari ili frizeri, dok se nečiji roditelji, opet, mogu baviti popravkom obuće, bicikala, naočara i tome slično. Možda su nečiji roditelji ovladali naprednijim veštinama, pa popravljaju nakit ili satove, dok neki drugi imaju roditelje još nižeg društvenog statusa, koji se oslanjaju na prikupljanje i prodaju otpada kako bi odgajali decu i prehranili svoju porodicu. Svi takvi roditelji imaju relativno nizak profesionalni status u društvu, što za posledicu očigledno ima nizak društveni status svih ostalih članova njihove porodice. U očima sveta, dakle, ljudi koji potiču iz tih i takvih porodica imaju nizak status i identitet. Upravo zbog toga što društvo na takav način posmatra identitet neke osobe i meri koliko je ona vredna, ako su ti roditelji, recimo, sitni zemljoposednici, kad te neko upita: „Čime ti se bave roditelji? Iz kakve si porodice?” ti smušeno odgovaraš: „Moji roditelji… oni su… ma, nema veze, to je nebitno” i ne usuđuješ se da odgovoriš, zato što te je stid. Tokom druženja sa vršnjacima iz škole i prijateljima ili prilikom izlaska na večeru, ljudi će ti se predstavljati i pričaće ti o svom dobrom porodičnom poreklu i visokom društvenom statusu. Ali, ako potičeš iz porodice sitnih zemljoposednika, bednih trgovčića ili švercera, ti nećeš hteti da pričaš o tome i osećaćeš se postiđeno. Ima jedna omiljena izreka u društvu, koja kaže: „Junaka ne pitaj za poreklo”. Ta izreka zvuči veoma plemenito, pa ljudima nižeg društvenog statusa nudi zrno nade, tračak svetlosti i komadić utehe. Ali, zašto bi jedna takva rečenica bila popularna u društvu? Da li zato što ljudi poklanjaju previše pažnje vlastitom identitetu, svojoj vrednosti i svom društvenom statusu? (Da.) Budući da ljudima skromnog porekla stalno nedostaje samopouzdanje, oni tu izreku koriste da bi sami sebe utešili, ali i da bi razuverili druge, smatrajući da su, uprkos svom nižerazrednom statusu i identitetu, mentalno nadmoćniji od njih, a to je nešto što se ne može naučiti. Ma koliko da ti je identitet nizak, tvoja mentalna nadmoć dokazuje da si ti jedna časna osoba, časnija čak i od ljudi istaknutog identiteta i statusa. Na koji problem ovo ukazuje? Što ljudi češće koriste izreku „Junaka ne pitaj za poreklo”, oni time jače dokazuju koliko im je stalo do vlastitog identiteta i društvenog statusa. Tu izreku naročito rado koriste ljudi veoma skromnog i niskog identiteta i društvenog statusa, kako bi sami sebe tešili i njome nadomestili prazninu i nezadovoljstvo u svom srcu. Roditelji nekih ljudi su čak u gorem položaju od nakupaca i švercera, od sitnih zemljoposednika i zanatlija, to jest, lošije zarađuju čak i od onih koji se bave svim tim skromnim, beznačajnim i naročito loše plaćenim poslovima, tako da su identitet i status koji su ti ljudi nasledili od svojih roditelja još niži. Primera radi, roditelje pojedinih ljudi bije naročito loš glas u društvu, ne bave se poslom koji bi trebalo da obavljaju i nemaju društveno prihvatljivo zanimanje ni stalna primanja, pa stoga teškom mukom pokrivaju troškove života svoje porodice. Pojedini roditelji često se kockaju, ostajući posle svake opklade sve više švorc. Porodica im, naposletku, ostaje bez prebijene pare i nije u stanju da pokrije čak ni dnevne troškove. Deca rođena u takvoj porodici nose poderanu odeću, gladuju i žive u siromaštvu. Roditelji im se ne pojavljuju na roditeljskim sastancima u školi, a učitelji dobro znaju da su otišli da se kockaju. Podrazumeva se kakav identitet i status takva deca imaju u očima nastavnika i drugova iz razreda. Deca rođena u takvoj porodici neminovno će osećati kako među ostalom decom ne mogu stajati uzdignute glave. Čak i ako dobro uče i marljivo rade, čak i ako su čvrstog karaktera i izdvajaju se iz gomile, njihov status i njihova vrednost u očima drugih unapred su određeni identitetom koji su nasledili od svoje porodice – a oni će zbog toga pasti u tešku agoniju i osećati se veoma potišteno. Odakle proističu ta agonija i ta potištenost? Proističu iz škole, od nastavnika, iz društva, a naročito iz pogrešnih stavova ljudi o tome kako se treba odnositi prema drugima. Zar nije tako? (Jeste.) Nečije roditelje možda ne bije naročito loš glas u društvu, ali su zato počinili neke nepodobštine. Uzmimo, na primer, roditelje koji su bili osuđeni i odrobijali zbog pronevere ili primanja mita, ili zato što su prekršili zakon čineći nešto nelegalno ili baveći se nedozvoljenom trgovinom i profiterstvom. To će za posledicu imati negativan i poguban uticaj na članove njihovih porodica, koji će zajedno sa njima patiti i trpeti njihovu sramotu. Pripadnost takvoj porodici će, dakle, još snažnije uticati na identitet date osobe. Ne samo što će joj identitet i društveni status biti niski, već će ostali ljudi na nju gledati s visine, pa joj čak prilepiti i titule poput „proneveritelj” ili „član lopovske porodice”. Kad nekoj osobi ljudi jedanput prilepe takvu etiketu, to će još snažnije uticati na njen identitet i društveni status, i dodatno će pogoršati neprilike sa kojima se ona suočava u društvu, zbog čega će biti još nesposobnija da hoda uzdignute glave. Ma koliko da se trudiš i pokušavaš da prema drugima budeš prijateljski nastrojen, time ipak ne možeš da promeniš svoj identitet i društveni status. Naravno, sve ove posledice takođe predstavljaju uticaj koji porodica ima na identitet svake osobe. Postoje, zatim, i porodice sa relativno složenom strukturom. Primera radi, neki ljudi nemaju biološku majku, već žive sa maćehom koja nije naročito ljubazna i koja tokom odrastanja nije baš mnogo brinula o njima, niti im je pružala majčinsku ljubav. Takvim ljudima, dakle, pripadnost jednoj ovakvoj porodici praktično pruža identitet nepoželjne osobe. U kontekstu tog naročitog identiteta, srce im obavija još gušća senka i oni osećaju da imaju najniži mogući status među ostalim ljudima. Oni ne znaju za radost i nemaju čak ni osećaj vlastitog postojanja, a kamoli svrhu zbog koje žive, te se stoga osećaju jako inferiorno i nesrećno. Neki drugi, pak, žive u porodici čija je struktura složena zbog toga što im se majka, usled nekih naročitih okolnosti, više puta udavala, tako da sada imaju nekoliko očuha, a da pritom i ne znaju ko im je pravi otac. Podrazumeva se kakav će identitet takva osoba steći po osnovu pripadnosti jednoj ovakvoj porodici. U očima drugih ljudi, njen će društveni status biti nizak, a s vremena na vreme javljaće se pojedinci koji će, zbog tih problema i određenih mišljenja u vezi s porodicom, takvu osobu ponižavati, klevetati i provocirati. To ne samo da će dodatno uniziti identitet i status te osobe u društvu, već će se ona zbog toga osećati posramljeno i neće smeti druge ljude da pogleda u oči. Jednom rečju, naročiti identitet i društveni status koje ljudi nasleđuju kao članovi nekih posebnih porodica, poput onih koje sam pomenuo, a takođe i običan, svakidašnji identitet i društveni status koje nasleđuju pripadnici svakidašnjih, običnih porodica, predstavljaju neku vrstu tupog bola, koji oni u svom srcu osećaju. Taj bol za njih predstavlja okov i breme, ali oni ne bi mogli da podnesu da ga odbace i nisu spremni da ga ostave iza sebe. To je zato što svaka osoba porodični dom smatra mestom gde je rođena i gde je stasala, mestom koje joj daje potporu. Za ljude kojima je porodica natovarila na vrat skroman i nižerazredan društveni status i identitet, ona je istovremeno i dobra i loša – dobra jer ljudi, u psihološkom smislu, ne mogu živeti bez porodice, a loša zato što im je, u smislu njihovih stvarnih i objektivnih potreba, nanela veću ili manju sramotu i onemogućila im da, među drugim ljudima i u društvu uopšte, steknu onaj nivo razumevanja i poštovanja koji zaslužuju. Stoga, za taj deo populacije, porodični dom predstavlja mesto koje oni istovremeno i vole i mrze. Tu vrstu porodice niko u društvu ne vrednuje, niti je visoko ceni; naprotiv, članove takvih porodica ljudi obično diskriminišu i gledaju na njih sa visine. Upravo zbog toga, ljudi rođeni u takvim porodicama od nje nasleđuju isti takav identitet, status i vrednost. Stid koji osećaju zbog pripadnosti takvoj porodici često utiče na njihove najdublje emocije, njihove poglede na svet i na način njihovog bavljenja stvarima. To u velikoj meri neminovno utiče i na njihovo stremljenje ka istini, kao i na njihovu primenu istine tokom stremljenja ka njoj. Upravo zbog činjenice da ove stvari mogu da utiču na tvoje stremljenje ka istini i sprovođenje istine u delo, ti treba da otpustiš identitet koji si nasledio od porodice, ma kakav on bio.

Neki će možda reći: „Svi roditelji o kojima si maločas govorio spadaju u male zemljoposednike, sitne trgovce, švercere, čistačice i ljude koji se bave privremenim i povremenim poslovima. Njihov je društveni status veoma nizak, pa stoga i zaslužuju da ih ljudi otpuste. Kao što ona izreka kaže: ’Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno’, ljudi treba da dignu glavu i da ciljaju visoko, a ne da se bave stvarima vezanim za nizak društveni status. Ko bi, na primer, poželeo da ima neko parčence zemlje? Ko bi hteo da bude sitni trgovac? Svako bi da zaradi gomilu novca, postane visoki zvaničnik, stekne status u društvu i ostvari meteorski uspeh. Nema čoveka koji od malih nogu sanja da postane sitni zemljoposednik i koji bi se zadovoljio time da sȃm obrađuje zemlju kako bi imao šta da jede i pije. Nema čoveka koji bi tako nešto smatrao velikim uspehom. Upravo zbog toga što im ovakve porodice nanose sramotu i što se drugi prema njima nepravično odnose zbog njihovog identiteta, ljudi treba da otpuste identitet koji su nasledili od vlastite porodice.” Da li je takvo razmišljanje ispravno? (Ne, nije.) Takvo je razmišljanje pogrešno. Ako tu stvar sagledamo iz drugačijeg aspekta, vidimo da ima i ljudi rođenih u porodicama koje su privilegovane ili žive u lepom okruženju i na visokoj nozi, od kojih su nasledili istaknuti identitet i društveni status, pa su stoga visoko cenjeni u svim krugovima društva. Dok odrastaju, roditelji i stariji čuvaju ih kao kap vode na dlanu, da i ne govorimo o odnosu društva prema njima. Zbog naročitog i plemićkog porodičnog porekla, svi nastavnici i školski vršnjaci im se dive, i niko se ne usuđuje da ih maltretira. Nastavnici im se obraćaju nežno i srdačno, a drugovi iz razreda ukazuju im naročito poštovanje. Budući da potiču iz privilegovane porodice istaknutog porekla, što im daje plemićki identitet u društvu i zbog čega drugi imaju visoko mišljenje o njima, u tim se ljudima rađa osećaj superiornosti i svest o posedovanju respektabilnog identiteta i društvenog statusa. Kao rezultat toga, oni se u svakoj grupi ističu svojim preteranim samopouzdanjem, govore šta god im padne na pamet, ne obazirući se ni na čija osećanja, i krajnje su neobuzdani u svemu što rade. U očima drugih, oni su prefinjeni i elegantni, ne plaše se da dignu glas, da deluju i da budu ambiciozni, a zahvaljujući podršci zasnovanoj na snažnom porodičnom poreklu, šta god da urade ili kažu, uvek će se naći neki ugledni ljudi da im priskoče u pomoć, tako da im sve ide od ruke. A što im stvari bolje idu od ruke, to se oni osećaju superiornije. Kud god da krenu, uvek nastoje da svima pokažu svoju moć, da se izdvoje iz gomile i da se razlikuju od drugih ljudi. Kad jedu s drugima, uvek biraju najveće porcije i ljute se ako ih ne dobiju. Ako žive s braćom i sestrama, traže da spavaju u najboljem krevetu – onom koji je najviše osunčan, najbliži radijatoru ili na najprovetrenijem mestu – i insistiraju na tome da taj krevet pripada isključivo njima. Zar to nije osećaj superiornosti? (Jeste.) Neki imaju roditelje koji dobro zarađuju, zaposleni su u državnoj službi ili su, pak, dobri stručnjaci sa visokom platom, tako da su im porodice dobrostojeće i udobno žive, ne brinući o osnovnim potrepštinama poput hrane i odeće. Kao posledica toga, takvi se ljudi osećaju krajnje superiorno. Mogu da oblače šta im se prohte, pa kupuju isključivo najmoderniju odeću, koju odbacuju čim izađe iz mode. Takođe mogu da jedu šta god požele – dovoljno je da izgovore naziv željene poslastice, a neko će se već naći da im to dostavi. Doslovno ni o čemu ne moraju da brinu, pa se stoga i osećaju krajnje superiorno. Zbog identiteta nasleđenog od jedne tako privilegovane porodice, drugi ljudi će takvu osobu smatrati pravom pravcatom princezom, ako je ženskog pola, odnosno plejbojem, ako je reč o muškarcu. Šta je ta osoba zapravo nasledila od takve porodice? Plemićki identitet i društveni status. Ona od takve porodice nije nasledila sramotu, nego slavu. Bez obzira u kakvom okruženju ili grupi ljudi da se nađu, takve osobe uvek osećaju da su iznad svih ostalih. Stoga govore nešto poput: „Moji su roditelji bogati biznismeni. Porodica mi pliva u novcu. A ja taj novac trošim kad god poželim i nikad ne moram da štedim”, ili: „Roditelji su mi visoki zvaničnici. Kad god treba da obavim neki posao, dovoljno je da kažem jednu jedinu reč, pa da zaobiđem uobičajene procedure. Ti oko svega moraš dobrano da se namučiš, moraš da poštuješ ustaljene postupke, da čekaš u redu i da, kao neki prosjak, moljakaš unaokolo. A pogledaj mene – dovoljno je da nekom od očevih ili majčinih pomoćnika kažem šta treba da se uradi, i stvar je rešena. Šta kažeš na taj identitet i društveni status?” Da li se takvi ljudi osećaju superiorno? (Da.) Neki kažu: „Roditelji su mi poznate javne ličnosti, možeš da ih potražiš na internetu ako mi ne veruješ.” A kad sagovornik te osobe zaista pronađe imena njenih roditelja na spisku slavnih ličnosti, u njoj se odmah rađa osećaj superiornosti. Takvi ljudi, kud god da krenu, ako ih neko pita: „Kako se zoveš?”, odgovaraju: „Nebitno je kako se ja zovem, moji se roditelji zovu tako i tako.” Oni ljudima uvek prvo saopšte imena svojih roditelja, kako bi im stavili do znanja kakav im je identitet i društveni status. Neki ljudi govore u sebi: „Tvoja porodica ima status, oba tvoja roditelja su ugledni zvaničnici, slavne ličnosti ili bogati biznismeni, što znači da si ti privilegovano dete visokih zvaničnika ili prebogatih roditelja. A šta sam ja?” Nakon što malo promisle, sami sebi odgovaraju: „Nema ničeg naročitog u vezi s mojim roditeljima; oni su samo obični radnici sa prosečnom platom, tako da nemam čime da se pohvalim – ali mi je zato pradeda bio premijer u nekoj dinastiji.” Drugi im kažu: „Pradeda ti je bio premijer. Blago tebi, imaš poseban status. Potomak si jednog premijera. Nijedan potomak premijera nije običan čovek, što znači da si i ti potomak slavne ličnosti!” Kao što vidiš, čim se neka osoba poveže s nekakvom slavnom ličnošću, njen identitet postaje drugačiji, društveni status joj momentalno raste i ona se pretvara u osobu koju drugi poštuju. Ima i ljudi koji kažu: „Moji su preci pripadali generaciji bogatih biznismena. Bili su neverovatno bogati. Imovina im je kasnije oduzeta zbog društvenih promena i promena u društvenom sistemu. Mnoge kuće u poluprečniku od deset milja odavde, u kojima ljudi danas žive, nekada su pripadale mojim precima. Moj porodični dom je nekada imao četiristo-petsto ili barem dvesta-trista soba, sa ukupno preko stotinu sluga i sluškinja. Vlasnik firme bio je moj deda. Nikad ništa nije radio, nego je samo drugima naređivao šta da rade. Baka je bila razmažena, a oboje su imali poslugu koja ih je oblačila i prala im odeću. Kasnije, usled promene društvenog okruženja, porodica je potpuno razorena, tako da više nismo pripadali plemstvu, već smo postali obični građani. U prošlosti je moja porodica bila velika i prestižna. Kad bi lupili nogom o zemlju na jednom kraju sela, potres bi se se osetio na potpuno suprotnom kraju. Svi su ih poznavali. Eto iz kakve porodice vučem poreklo, pa – šta kažeš? Prilično vanserijski, zar ne? Zar ne treba da mi se diviš?” Neki treći, pak, kažu: „Bogatstvo tvojih predaka uopšte nije upečatljivo. Moj je predak bio car, takoreći osnivač dinastije. Kažu da sam po njemu dobio prezime. Svi članovi moje porodice direktno vuku poreklo od njega; nemoj da misliš da smo samo neki dalji rođaci. Šta kažeš na to? Pošto sada znaš poreklo mog pretka, zar ne bi trebalo da počneš iznova da mi se diviš i da me malo više poštuješ? Zar ne bi trebalo da mi se diviš?” Neki kažu: „Iako među mojim precima nema careva, jedan od njih bio je general, koji je pobio nebrojeno mnogo neprijateljskih vojnika, ostvario bezbroj ratnih podviga i kasnije postavljen na čelo važnog ministarstva na carskom dvoru. Svi u porodici njegovi smo direktni potomci. Mi i dan-danas još uvek proučavamo pokrete borilačkih veština koje smo nasledili od svojih predaka i koje čuvamo kao porodičnu tajnu. Šta kažeš na to? Zar moj identitet nije poseban? Zar nisam istaknutog statusa?” Te posebne identitete, nasleđene od porodica takozvanih dalekih predaka i od svojih savremenih porodica, ljudi smatraju časnim i slavnim, pa se, s vremena na vreme, pozivaju na njih i razmeću se njima kao simbolima vlastitog identiteta i društvenog statusa. S jedne strane, oni to čine zato da bi dokazali izuzetnost vlastitog identiteta i statusa. S druge strane, pričajući ove priče, ljudi takođe nastoje da za sebe izgrade viši položaj i društveni status, kako bi time povećali svoju vrednost u odnosu na druge i kako bi izgledali izuzetno i posebno. Koju svrhu ljudi vide u tome da postanu izuzetni i posebni? Svrha je da zadobiju veće poštovanje, divljenje i uvažavanje od strane drugih, kako bi onda mogli da žive udobnije, lakše i sa više dostojanstva. Primera radi, naročito u nekim posebnim okruženjima, ima ljudi koji nikako ne uspevaju da dokažu svoju pripadnost nekoj grupi ili da zadobiju poštovanje i uvažavanje od strane drugih ljudi. Stoga oni vrebaju zgodnu priliku i, s vremena na vreme, koriste svoj naročiti identitet ili naročito porodično poreklo kako bi potvrdili svoje prisustvo i drugima stavili do znanja koliko su izuzetni, ne bi li ih na taj način privoleli da ih cene i poštuju, te tako stekli prestiž. Oni kažu: „Mada su moj identitet i status sasvim obični i mada ja lično nisam nekog naročitog kova, jedan od mojih predaka bio je savetnik porodice princa iz dinastije Ming. Jesi li čuo za tog i tog? E, to je moj čukundeda, koji je imao važnu savetodavnu ulogu u prinčevoj porodici. Znali su ga po nadimku ’Sveznajući’. Bio je stručnjak za sve – od astronomije i geografije, preko drevne i savremene istorije, pa do unutrašnjih i spoljnih poslova Kine. Takođe je bio u stanju da proriče budućnost. Još uvek kao porodično blago čuvamo njegov geomantički feng šui kompas.” Iako o tome možda ne pričaju toliko često, oni s vremena na vreme ipak uveseljavaju druge ljude pričama o blistavoj istoriji svojih predaka. Pritom, niko ne zna govore li istinu ili ne; mada pojedine priče zvuče krajnje neverovatno, neke od njih su možda i istinite. U svakom slučaju, ljudima je veoma važan identitet koji su nasledili od svoje porodice. On određuje njihov položaj i status među drugim ljudima, odnos drugih ljudi prema njima, kao i njihovu situaciju i njihov rang u odnosu na druge. Oni te svari smatraju veoma važnim upravo zbog toga što ih, kad se nađu među drugim ljudima, posmatraju kao nešto što su dobili iz svog nasleđenog identiteta. Shodno tome, oni se pokatkad razmeću tim „slavnim” i „blistavim” poglavljima iz svoje porodične istorije, dok pritom uporno izbegavaju da pomenu sve one sramne aspekte svog porodičnog porekla i sve ono što se u njihovoj porodici događalo, a što bi drugi mogli smatrati nedostojnim ili bi se od toga ograđivali. Jednom rečju, identitet koji ljudi nasleđuju od svoje porodice zauzima veoma važno mesto u njihovom srcu. Kad god im se nešto naročito desi, oni svoj poseban porodični identitet koriste kao kapital i kao razlog za razmetanje, kako bi od drugih zadobili priznanje i kako bi zaslužili status među drugim ljudima. Što se tebe lično tiče, bilo da ti je porodica donela slavu ili nanela sramotu, bilo da si od svoje porodice nasledio plemićki ili skromni identitet i društveni status, tvoja porodica je ipak samo porodica, i ništa više od toga. Ona ne određuje da li ti možeš da razumeš istinu, da li možeš da stremiš ka istini, niti da li možeš da se otisneš na put stremljenja ka istini. Stoga ljudi ne treba da je smatraju veoma važnom, jer ona ne određuje njihovu sudbinu, ni njihovu budućnost, a još manje određuje put kojim će se oni kretati. Identitet koji si nasledio od porodice može samo da odredi tvoja osećanja i percepcije u odnosu prema drugim ljudima. Bez obzira na to da li identitet koji si nasledio od porodice predstavlja nešto što prezireš ili zavređuje da se njime hvališ, on nikako ne može da odredi da li ćeš biti u stanju da se otisneš na put stremljenja ka istini. Kada je, dakle, reč o stremljenju ka istini, potpuno je nebitno kakav si identitet i društveni status nasledio od porodice. Čak i ako se zbog svog nasleđenog identiteta osećaš superiorno i počastvovano, on ipak nije vredan pomena. Ako se zbog njega osećaš posramljeno, inferiorno i bez imalo samopoštovanja, on ipak neće uticati na tvoje stremljenje ka istini. Zar nije tako? (Tako je.) On ni najmanje neće uticati na tvoje stremljenje ka istini, niti će uticati na tvoj identitet kao stvorenog bića pred Bogom. Naprotiv, bez obzira na to kakav si identitet i društveni status nasledio od porodice, sa Božjeg stanovišta, svako ima podjednake šanse da bude spasen i svako obavlja svoju dužnost i stremi ka istini sa istim statusom i identitetom. Identitet koji si nasledio od porodice, bio on častan ili sraman, ne određuje tvoju ljudskost, niti određuje put kojim ideš. Međutim, ako svom nasleđenom identitetu pridaješ ogroman značaj i smatraš ga suštinski važnim delom svog života i vlastitog bića, onda ćeš se čvrsto vezati za njega, nikad ga nećeš otpustiti i ponosićeš se njime. Ako si od svoje porodice nasledio plemićki identitet, smatraćeš ga nekom vrstom kapitala, ali ako ti je nasleđeni identitet nižerazredan, ti ćeš ga se stideti. Bez obzira da li je identitet koji si nasledio od porodice plemićki, slavan ili sraman, to je samo tvoje lično shvatanje, koje je posledica posmatranja ove materije iz perspektive tvoje iskvarene ljudskosti. To je samo tvoj subjektivni osećaj, percepcija i shvatanje, koji nisu u skladu sa istinom, niti sa njom imaju bilo kakve veze. To nije kapital za tvoje stremljenje ka istini, ali svakako nije ni prepreka tvom stremljenju ka istini. Ako ti je društveni status uzvišen i plemićki, to ne znači da je on kapital za tvoje spasenje. Ako ti je društveni status skroman i nižerazredan, to ne znači da je on prepreka tvom stremljenju ka istini, a kamoli prepreka tvojoj težnji ka spasenju. Mada su okruženje, poreklo, kvalitet i uslovi života svake porodice izvedeni iz Božjeg određenja, ništa od toga nema nikakve veze s pravim identitetom čoveka pred Bogom. U Božjim očima, svaka osoba je stvoreno biće, bez obzira na to iz kakve porodice potiče i da li joj je porodično poreklo slavno ili manje vredno. Čak i ako tvoja porodica ima slavno poreklo i ako si plemićkog identiteta i statusa, ti si i dalje stvoreno biće. Isto tako, ako si skromnog porodičnog statusa i ako te drugi gledaju s visine, ti si u Božjim očima ipak samo jedno stvoreno biće – nema ničeg naročitog u vezi s tobom. Različita porodična porekla ljudima pružaju različita okruženja u kojima odrastaju, a zbog različitih okruženja u kojima njihove porodice žive, ljudi usvajaju različita stanovišta o materijalnim stvarima, svetu i životu. Bilo da je čovek dobrostojeći ili je svega u životu željan, bilo da mu porodične okolnosti idu naruku ili ne, sve se ipak svodi na to da različiti ljudi imaju različita iskustva. Oni koji su siromašni i čiji je porodični životni standard skroman imaće, relativno govoreći, dublja životna iskustva, dok će bogatašima i ljudima iz naročito privilegovanih porodica biti znatno teže da takva iskustva steknu, zar ne? (Tako je.) Bez obzira u kakvom si porodičnom okruženju odrastao i kakav si identitet i društveni status iz tog okruženja zadobio, kad dođeš pred Boga i kad te Bog prizna i prihvati kao stvoreno biće, ti si u Njegovim očima isti kao svi ostali, ni po čemu se ne razlikuješ od drugih, nema ničeg naročitog u vezi s tobom, i Bog će u Svojim zahtevima prema tebi primenjivati iste metode i ista merila. Ako kažeš: „Imam poseban društveni status”, pred Bogom ćeš morati da zanemariš tu svoju „posebnost”; ako kažeš: „Moj je društveni status nizak”, takođe ćeš morati da zanemariš tu svoju „niskost”. Pred Bogom, svako od vas mora da odstupi od identiteta koji je nasledio od svoje porodice, moraš ga otpustiti, moraš prihvatiti identitet koji ti je, kao stvorenom biću, Bog dao i moraš da usvojiš taj identitet dok dobro obavljaš dužnost stvorenog bića. Ako potičeš iz dobre porodice i imaš plemićki status, ti zapravo nemaš čime da se hvališ, jer ni od koga nisi plemenitiji. Zašto je to tako? Dokle god si stvoreno ljudsko biće, ti si, u Božjim očima, prepun iskvarenih sklonosti i jedan si od onih koje Bog želi da spase. Isto tako, ako si od svoje porodice nasledio skroman i nižerazredni identitet, ti ipak moraš da prihvatiš identitet stvorenog bića koji ti je Bog dao i moraš da dođeš pred Boga kako bi od Njega prihvatio spasenje. Možda ćeš reći: „Društveni status moje porodice je nizak, pa je zato i moj identitet nizak. Ljudi me gledaju s visine.” Bog kaže da je to potpuno nebitno. Ti se pred Bogom danas više ne pojavljuješ kao osoba kojoj je identitet podarila porodica. Tvoj sadašnji identitet je identitet stvorenog bića, a ono što treba da prihvatiš jesu Božji zahtevi prema tebi. Bog ni prema kome nije pristrasan. Njega ne zanimaju tvoje porodično poreklo i tvoj identitet, jer si u Njegovim očima isti kao svi drugi ljudi. Sotona te je iskvario, pripadnik si iskvarene ljudske rase, ali si pred Bogom stvoreno biće, te stoga spadaš u one koje Bog želi da spase. Potpuno je nebitno da li si potomak visokih zvaničnika ili prebogatih roditelja, da li si privilegovani mladić ili princeza, kao ni da li si dete sitnog zemljoposednika ili nekog sasvim običnog čoveka. Sve je to nevažno i ništa od toga Boga ne zanima. To je zato što Bog želi da spase tebe kao osobu. On želi da promeni tvoju iskvarenu narav, a ne tvoj identitet. Tvoj identitet ne određuje tvoju iskvarenu narav, kao što ne određuje ni tvoju vrednost, a tvoja iskvarena narav ne potiče od tvoje porodice. Bog želi da te spase ne zato što je tvoj status možda skroman, a naročito ne zato što si možda istaknutog statusa. Umesto toga, Bog te je izabrao zbog Svog plana i Svog upravljanja, zato što te je Sotona iskvario i zato što pripadaš iskvarenoj ljudskoj rasi. Pred Bogom si isti kao svi drugi ljudi, bez obzira na to kakav si identitet nasledio od porodice. Svi ste vi pripadnici ljudske rase, koju je Sotona iskvario, i svima vam je narav iskvarena. Nema ničeg naročitog u vezi s vama. Zar nije tako? (Tako je.) Prema tome, kad vam sledeći put neko bude rekao „Nekad sam bio okružni sudija” ili „Bio sam guverner provincije”, ili kad neki budu kazali „Naši su preci bili carevi”, ili kad neko kaže „Bio sam član kongresa” ili „Kandidovao sam se za predsednika”, ili kad neko kaže „Bio sam predsednik jedne velike kompanije” ili „Bio sam šef državnog preduzeća” – da li ćete u tome videti išta zadivljujuće? Je li važno to što si nekada bio viši rukovodilac ili komandant neke jedinice? Ovo društvo i ovaj svet pridaju veliki značaj identitetu i društvenom statusu ljudi, te na osnovu njih odlučuju kako će se prema tebi odnositi. Sada si, međutim, u Božjoj kući i Bog te neće drugačije posmatrati zbog tvoje nekadašnje blistave karijere ili zbog tvog ranijeg briljantnog i slavnog identiteta. Ima li ikakvog smisla da se, naročito sada, kad On od tebe zahteva da stremiš ka istini, razmećeš svojim kvalifikacijama, društvenim statusom i vrednošću? (Nema smisla.) Zar to ne bi bilo glupo od tebe? (Bilo bi.) Budale su sklone da na taj način upoređuju sebe s drugima. Ima, takođe, i novih vernika, čiji je rast mali i koji ne razumeju istinu, ali zato često koriste ove društvene i porodične faktore kako bi se poredili s drugim ljudima. Sa druge strane, ljudi koji su u svojoj veri u Boga izgradili određeni temelj i rast obično ne čine takve stvari, niti o njima govore. Korišćenje vlastitog porodičnog identiteta ili društvenog položaja kao kapitala nije u skladu sa istinom.

Da li sada, nakon što sam u zajedništvu puno govorio na ovu temu, razumete sve što sam rekao o identitetu koji čovek nasleđuje od svoje porodice? (Da.) Recite Mi nešto o tome. (Evo, ja ću nešto o tome reći, Bože. Ljudi često pridaju naročiti značaj porodici u kojoj su rođeni, kao i identitetu i društvenom statusu svoje porodice. Pritom, oni koji su rođeni u porodici nižeg društvenog statusa obično misle da su na neki način inferiorni u odnosu na druge. Osećaju da im je poreklo veoma skromno i da u društvu ne mogu ići uzdignute glave, te stoga nastoje da poboljšaju svoj društveni status; za razliku od njih, ljudi rođeni u porodici relativno visokog položaja i statusa obično su poprilično nadmeni i uobraženi, vole da se hvale i imaju urođeni osećaj superiornosti. Društveni status ljudi, međutim, uopšte nije najvažniji, zato što pred Bogom svi oni imaju isti identitet i status – svi su oni stvorena bića. Identitet i status neke osobe ne određuju da li će ona moći da stremi ka istini, da primenjuje istinu ili da bude spasena, pa stoga niko ne bi smeo sebe da ograničava zbog svog identiteta i statusa.) Vrlo dobro. Ljudi koji ne streme ka istini poklanjaju veliku pažnju identitetu i društvenom statusu ljudi oko sebe, pa će, u nekim naročitim okolnostima, reći nešto poput: „Kako je samo dobrostojeća porodica tog i tog iz naše crkve!” Oči im se cakle dok izgovaraju reč „dobrostojeća”, što ukazuje na njihov krajnje zavidljiv i ljubomoran mentalitet. Osećanje zavisti toliko već dugo narasta u njima da su dostigli fazu u kojoj prosto balave na takve ljude, pa kažu: „Oh, poznaješ one ljude tamo, njen otac je visoki zvaničnik, njegov je tata okružni sudija, ona tamo je kći gradonačelnika, a ovome je otac sekretar u nekom ministarstvu!” Kad vide nekoga ko nosi finu odeću, ko se lepo oblači, ko je iole pronicljiv i ima stila ili ko koristi stvarčice koje predstavljaju poslednju reč tehnologije, oni takvom čoveku odmah pozavide, misleći: „Iz bogate je porodice, mora da se valja u novcu” i obuzeti su divljenjem i zavišću. Kad god se pomene da je taj i taj direktor neke kompanije, identitet te osobe više zanima njih nego samu tu osobu. Stalno govore o njenoj profesiji, iako ona sama možda nikad to ni ne pominje, pa čak i glasaju za tu osobu kad dođe vreme da se izabere crkveni starešina. Prema ljudima čiji je društveni status viši od njihovog gaje naročita osećanja i poklanjaju im posebnu pažnju. Neprestano pokušavaju da tim ljudima udovolje, da im se približe i da im se ulaguju, dok pritom mrze sami sebe, pitajući se: „Zašto moj otac nije zvaničnik? Zašto sam rođen u ovoj porodici? Kako to da o svojoj porodici ništa lepo nemam da kažem? Drugi ljudi se rađaju u porodicama zvaničnika ili bogatih biznismena, a moju nema ni pas za šta da ujede. Moja braća i sestre su obični ljudi, sitni zemljoposednici koji sami obrađuju svoju zemlju, i svi pripadaju nižem sloju društva. A o roditeljima bolje i da ne govorim – nisu čak nikakvu školu završili. Kakva sramota!” Čim im neko pomene roditelje, oni počnu da vrdaju, pa kažu: „Hajde da ne otvaramo tu temu, pričajmo o nečem drugom. Hajde da pričamo o tom i tom iz naše crkve. Pogledajte samo na kakvom se upravnom položaju nalazi, taj zna kako da ljudima bude starešina. Već je decenijama na toj dužnosti, niko nije mogao da ga zameni. Taj čovek je prosto rođen da vodi. Eh, kad bismo i mi mogli da budemo takvi. To što takav čovek veruje u boga najveći je od svih blagoslova. Stvarno je blagosloven, jer u društvu već poseduje sve što se poželeti može, a sada je, ušavši u božju kuću, dobio i priliku da zakorači u carstvo i da stekne predivno odredište.” Oni veruju da svaki zvaničnik koji dođe u Božju kuću treba da postane crkveni starešina i da stekne predivno odredište. Ko o tome odlučuje? Da li njima pripada konačna reč? (Ne.) Očigledno je da samo bezvernici mogu ovako da govore. Kad vide nekoga ko je iole sposoban i sa urođenim darom, ko se lepo oblači i uživa u dobrim stvarima, ko vozi lep auto i živi u velikoj kući, uporno nastoje da se s tom osobom sprijatelje, ulaguju joj se i dodvoravaju. Ima, zatim, i onih koji sebe smatraju osobom visokog društvenog statusa i položaja. Kad takvi ljudi dođu u Božju kuću, za sebe uvek traže posebne privilegije, stalno nešto naređuju braći i sestrama i tretiraju ih kao robove, jer su navikli da žive kao visoki zvaničnici. Misle li oni da su braća i sestre njihovi potčinjeni? Kad dođe vreme za izbor crkvenog starešine, strašno se naljute ako ne budu izabrani, pa kažu: „Neću više da budem vernik, božja kuća je nepravična i ne pruža šansu ljudima; božja kuća ljude gleda s visine!” Navikli su da u svetovnom životu budu zvaničnici i misle da su najpametniji, pa zato, kad dođu u Božju kuću, stalno pokušavaju da drugima nametnu svoje mišljenje i da u svemu budu predvodnici, traže za sebe posebne privilegije i u kući Božjoj ponašaju se isto kao u društvu i u svetu. Možda je neka od njih u svetovnom životu supruga nekog zvaničnika, pa bi htela da se i u Božjoj kući ljudi prema njoj odnose kao prema ženi zvaničnika, da joj laskaju i da stalno trčkaraju za njom. Ako je, na nekom okupljanju, braća i sestre ne pozdrave dovoljno srdačno, ona se naljuti i prestaje da dolazi na okupljanja, jer joj se čini da je ljudi ne uzimaju zaozbiljno i da nema smisla verovati u Boga. Nije li ovakvo ponašanje nerazumno? (Jeste.) Ma koliko tvoj identitet u društvu bio naročit, dolaskom u Božju kuću ti gubiš taj svoj naročiti identitet. Pred Bogom i pred istinom ljudi imaju samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Možeš ti u svetovnom životu da budeš državni zvaničnik ili supruga nekog zvaničnika, možeš da budeš član elitnog dela društva ili tek bedni činovničić, možeš da budeš general ili običan vojnik, ali u kući Božjoj možeš da imaš samo jedan identitet, a to je identitet stvorenog bića. Ni po čemu ti nisi poseban, pa stoga nemoj za sebe da tražiš posebne privilegije ni da ti se ljudi dive. Nadalje, ima ljudi koji potiču iz neke naročite hrišćanske porodice, odnosno, iz porodice koja već više generacija veruje u Gospoda. Majka im je, možda, pohađala bogosloviju, ili im je otac sveštenik. Takvi ljudi nailaze na naročito dobar prijem u verskoj zajednici i vernici se rado okupljaju oko njih. Nakon što prihvate sadašnju etapu Božjeg dela, oni i dalje misle da im je identitet ostao nepromenjen, ali o tome mogu samo da sanjaju! Vreme im je da prestanu da sanjaju i da se probude. Nebitno je da li si sveštenik ili starešina, kada dođeš u Božju kuću moraš da razumeš pravila Božje kuće i moraš da naučiš kako da promeniš svoj identitet. To je prvo što treba da uradiš. Nisi ti neki visoki zvaničnik ili bedni činovničić, nisi ni bogati biznismen, a ni ubogi siromah. Kada dođeš u kuću Božju, imaš samo jedan identitet, a to je identitet koji ti je Bog dao – identitet stvorenog bića. A šta stvorena bića treba da rade? Ne treba da se hvališ svojom porodičnom istorijom i društvenim statusom koji si nasledio od porodice, ne treba da koristiš svoj superiorni društveni status kako bi divljao po Božjoj kući i tražio posebne privilegije za sebe, a pogotovo ne treba da iskustvo koje si stekao u društvu i osećaj superiornosti zbog svog društvenog statusa koristiš zato da bi se u Božjoj kući ponašao kao suvereni vladar i svima nametao svoje mišljenje. Umesto toga, u Božjoj kući treba da ispunjavaš svoju dužnost stvorenog bića i da se ponašaš normalno, ne treba da pominješ svoje porodično poreklo, niti da u sebi gajiš osećaj superiornosti, ali ni da patiš od kompleksa niže vrednosti; nema potrebe da se osećaš ni inferiorno ni superiorno. Jednom rečju, treba poslušno da dobro radiš ono što jedno stvoreno biće treba da radi i da dobro obavljaš dužnost koju stvorena bića treba da obavljaju. Neki će upitati: „Da li to onda znači da treba da se obuzdam i pritajim?” Ne, nema potrebe da se obuzdavaš niti da se držiš povučeno, ne treba da budeš snishodljiv, a pogotovo ne treba da se praviš važnim i moćnim. Ne moraš da se ističeš ni da se pretvaraš, a ne moraš ni da praviš ustupke drugima, samo zato da bi svi oko tebe bili srećni. Bog se prema svima odnosi pravično i na pravedan način, zato što je Bog istina. Mnogo je reči saopštio ljudima i mnoge zahteve pred njih postavio, a ono što On od tebe u krajnjoj liniji zahteva jeste da pravilno vršiš svoju dužnost stvorenog bića i da pravilno radiš sve ono što stvorena bića treba da rade. Kada je reč o pitanju identiteta koji ljudi nasleđuju od svoje porodice, od tebe se takođe traži da druge ljude i stvari posmatraš, da se ponašaš i da deluješ u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum, umesto da se razmećeš osećajem superiornosti koji ti je porodica dala. Naravno, ukoliko potičeš iz siromašnije porodice, ne moraš da naglašavaš tu činjenicu, niti da svima otvoreno pričaš koliko si zbog toga nesrećan. Neki će možda reći: „Da li to Božja kuća zahteva da se držimo izreke ’Junaka ne pitaj za poreklo’?” Da li je ta izreka istinita? (Nije.) Ta izreka nije istinita, pa stoga ne moraš ništa da odmeravaš prema njoj, niti da je koristiš kao kriterijum za ispunjenje zahteva koje Bog pred tebe postavlja. Što se tiče identiteta koji si nasledio od porodice, ono što Bog od tebe zahteva jeste da obavljaš svoju dužnost. Jedini tvoj identitet pred Bogom jeste identitet stvorenog bića, te stoga treba da otpustiš sve ono što utiče na tebe ili ti onemogućava da budeš stvoreno biće. Za te stvari ne treba da ostavljaš mesta u svom srcu, niti treba da im pridaješ preveliki značaj. Taj posebni identitet koji si nasledio od porodice, bilo da se radi o pojavi ili o stavu, treba jednostavno da otpustiš. Šta kažeš na to? Je li to izvodljivo? (Jeste.) Možda si od svoje porodice nasledio častan identitet, a možda ti je porodično poreklo bacilo senku na identitet. Bilo kako bilo, nadam se da ćeš se svega toga osloboditi i da ćeš ovo pitanje ozbiljno shvatiti; a kad kasnije budeš nailazio na neke naročite situacije, ako ove stvari budu uticale na tvoje ispunjavanje dužnosti, ako budu uticale na tvoj odnos prema drugim ljudima i na tvoja ispravna načela bavljenja stvarima i slaganja s drugim ljudima, nadam se da ćeš moći da se oslobodiš uticaja identiteta koji si nasledio od porodice i da ćeš se prema svim ljudima i stvarima pravilno odnositi. Zamisli, na primer, da u crkvi postoji neka osoba koja je večito nemarna u obavljanju svoje dužnosti i koja stalno pravi smetnje. Kako treba s njom da se obračunaš? Zbunjena si ovim pitanjem i razmišljaš: „Moram da je orežem, jer će, u suprotnom, to uticati na crkveno delo.” Odlučila si, dakle, da orežeš tu osobu. Ali, ona nikako ne popušta i iznalazi gomilu izgovora za svoje nedolično ponašanje. Ti se, međutim, te osobe ne bojiš, pa nastavljaš da s njom razgovaraš u zajedništvu i da je orezuješ. Ona te pita: „Znaš li ti ko sam ja?”, a ti joj odgovaraš: „Šta me briga ko si ti?” Ona kaže: „Moj muž je šef tvome mužu. Ako nastaviš da mi zagorčavaš život, muž će ti biti u nevolji.” A ti joj odgovaraš: „Ovo je delo Božje kuće. Ako ga ne budeš dobro obavljala i ako nastaviš da praviš smetnje, smeniću te sa dužnosti.” Onda ona kaže: „Kako bude da bude, rekla sam ti šta će se desiti. Sama odluči kako ćeš da postupiš!” Šta ona zapravo misli, kad kaže „sama odluči”? Htela je da ti kaže da će ti muž dobiti otkaz ako se budeš usudila da je smeniš sa dužnosti. Tada ćeš pomisliti: „Ova žena ima jaka leđa, pa nije ni čudo što je stalno tako nadmena”, a onda ćeš malo spustiti ton i reći joj: „Dobro, ovog puta ću ti progledati kroz prste, ali ubuduće neću! Nemam ništa protiv tebe lično; sve ti ovo govorim zarad crkvenog dela. Svi smo mi braća i sestre koji veruju u Boga, svi smo jedna velika porodica. Razmisli malo, kako da ja, kao crkveni starešina, ne preuzmem odgovornost za to? Da nisam odgovorna, ne biste me ni izabrali, zar ne?” Pokušavaš, dakle, da izgladiš stvar. Da li si, međutim, principijelna u tome? Duboko u tvom srcu, odbrambeni zid se srušio, nisi se usudila da poštuješ načela i ustuknula si. Zar nije tako? (Tako je.) I tako si joj, naposletku, dozvolila da prođe nekažnjeno. Stidiš se zbog toga što ti identitet nije plemenit kao njen i što joj je društveni status viši od tvog, pa zato osećaš obavezu da je pustiš da upravlja tobom i potčinjavaš joj se. Iako obe verujete u Boga, ti joj ipak dopuštaš da te ucenjuje. Ako nisi u stanju da se oslobodiš uticaja društvenog statusa, nećeš moći da poštuješ načela, nećeš moći da sprovodiš istinu u delo i nećeš biti verna pred Bogom. A ako Bogu nisi verna, hoće li te Bog prihvatiti? Hoće li ti verovati? Da li će ti i dalje poveravati važne poslove? Ti ćeš za Njega biti osoba u koju ne može imati poverenja, zato što si u važnom prelomnom trenutku prodala interese Božje kuće da bi sačuvala vlastite interese. U presudnom trenutku, uplašila si se zlih sila koje potiču iz društva i od Sotone, pa si prodala interese Božje kuće i nisi bila postojana u svom svedočenju. To je težak prestup i znak da si osramotila Boga. Zašto je to tako? Zato što si takvim svojim postupkom izneverila svoj identitet stvorenog bića i prekršila načelo da svako radi ono što stvoreno biće treba da radi. Prilikom rešavanja ovog pitanja, dozvolila si da na tebe utiče tvoj društveni status i tvoj identitet u društvu. Pri suočavanju s bilo kakvim problemom, ako nisi u stanju da otpustiš negativne uticaje koji su posledica identiteta stečenog od porodice, može se desiti da na te probleme reaguješ na krajnje neočekivani način. Time ćeš, s jedne strane, prekršiti istinu, a sa druge strane ćeš i sama biti na velikom gubitku i nećeš znati kakvu odluku da doneseš. To će te lako odvesti u prestup i kajanje, pa ćeš pred Bogom biti ukaljana i smatraće te nepoverljivom osobom koja je prekršila načela koja Bog nameće ljudima – da dobro obavljaju dužnosti stvorenih bića i da rade ono što stvorena bića treba da rade. Razmisli malo o ovom pitanju, koje je donekle trivijalno, ali ujedno i veoma značajno zbog svoje ozbiljnosti, zar ne? (Tako je.)

Maločas sam u zajedništvu govorio o otpuštanju identiteta nasleđenog od porodice. Da li je to lako učiniti? (Jeste, lako je.) Da li je zaista lako? Pod kojim će okolnostima ovo pitanje uticati na tebe i praviti ti smetnje? Ako to pitanje ne razumeš potpuno pravilno i jasno, ono će u određenim vrstama okruženja uticati na tebe, narušiće tvoju sposobnost da dobro obavljaš svoju dužnost, uticaće na tvoje metode bavljenja stvarima, kao i na tvoje ishode. Prema tome, kada je reč o identitetu koji si nasledio od porodice, prema njemu treba da se odnosiš korektno, da ne dopustiš da on utiče na tebe ili da upravlja tobom, već treba da ljude i stvari posmatraš, da se normalno ponašaš i da deluješ u skladu s metodima koje ljudima daje Bog. Na taj način, tvoji stavovi i načela biće onakvi kakve bi, u tom smislu, jedno prihvatljivo stvoreno biće trebalo da ima. Sada ćemo u zajedništvu razgovarati o otpuštanju efekata uslovljavanja od strane porodice. U ovom društvu, načela po kojima se ljudi bave svetom oko sebe, njihovi metodi života i egzistencije, pa čak i njihovi stavovi i predstave u vezi sa religijom i verom, kao i njihove razne predstave i stavovi o ljudima i stvarima – sve je to neminovno uslovljeno od strane porodice. Pre nego što ljudi uspeju da shvate istinu – bez obzira na to koliko su stari, kojeg su pola ili kojom se profesijom bave, i bez obzira na da li prema svemu imaju ekstremne ili racionalne stavove – ukratko, na ljudska mišljenja i stavove prema svim mogućim stvarima u velikoj meri utiču njihove porodice. Drugim rečima, razni efekti uslovljavanja neke osobe od strane porodice u velikoj meri utiču na stav te osobe prema stvarima i njene metode bavljenja stvarima, kao i na njene poglede na egzistenciju, a mogu čak uticati i na njenu veru. Budući da porodica tako snažno uslovljava ljude i utiče na njih, neminovno je da upravo iz porodice proisteknu svi metodi i načela po kojima se ljudi bave stvarima, kao i njihovi pogledi na egzistenciju i stavovi u vezi sa verom. Pošto sȃm porodični dom nije mesto na kojem se rađa istina, niti je izvor istine, postoji praktično samo jedna motivaciona sila, odnosno, cilj koji tvoju porodicu nagoni da te uslovljava bilo kakvim idejama, stanovištima ili metodima postojanja – a to je da sve to čini za tvoje dobro. Sve te stvari koje treba da služe tvojim interesima – bilo da potiču od tvojih roditelja, bake i deke ili nekih daljih predaka – sve one, jednom rečju, imaju za cilj da ti omoguće da odbraniš svoje interese u društvu i među drugim ljudima, da spreče da te drugi maltretiraju i omoguće ti da među ljudima živiš nesputano i diplomatski, čime ćeš u najvećoj meri zaštititi vlastite interese. Uslovljavanje koje primaš od porodice ima za cilj da te zaštiti, da spreči da te drugi maltretiraju i na bilo koji način ponižavaju, te da od tebe stvori čoveka koji je za klasu bolji od ostalih, čak i ako to podrazumeva da druge maltretiraš i činiš im nažao, samo da ti ne budeš povređen. To su neke od najvažnijih stvari kojima te porodica uslovljava, a to je ujedno suština i glavni cilj na kojem se zasnivaju sve te ideje kojima te porodica uslovljava. Zar nije tako? (Tako je.) Ako razmisliš o cilju i suštini svega onoga čime te porodica uslovljava, ima li u tome ičega što je u skladu sa istinom? Čak i ako su te stvari usklađene sa etikom i legitimnim pravima i interesima ljudi, da li one imaju ikakve veze sa istinom? Jesu li one istina? (Nisu.) Sa sigurnošću se može reći da te stvari definitivno nisu istina. Ma koliko da čovek veruje da su stvari kojima te porodica uslovljava pozitivne i legitimne, humane i moralne, one nisu istina i ne mogu da predstavljaju istinu, kao što, naravno, ne mogu ni da zamene istinu. Kada, dakle, govorimo o porodici, te stvari predstavljaju još jedan od aspekata koje ljudi treba da otpuste. O kojem se aspektu konkretno radi? Radi se o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice – to je taj drugi aspekt koji treba da otpustiš kada je reč o porodici. Pošto već govorimo o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice, hajde da najpre kažemo o kojim se tačno efektima uslovljavanja radi. Ako te efekte razvrstamo prema ljudskom konceptu ispravnog i pogrešnog, neki od njih su relativno korektni i pozitivni, pa se mogu predstaviti i staviti na sto, dok su drugi relativno sebični, dostojni prezira, podli, relativno negativni i ništa više od toga. U svakom slučaju, međutim, ovi efekti uslovljavanja od strane porodice nalik su slojevima zaštitne odeće, koji svi zajedno štite telesne interese date osobe, čuvaju njeno dostojanstvo među drugim ljudima i sprečavaju da je drugi maltretiraju. Zar nije tako? (Jeste.) Popričajmo, dakle, o efektima tvog uslovljavanja od strane porodice. Ako ti, na primer, stariji članovi porodice često govore: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: „Ne može!” Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: „Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.” Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe.

Porodica ljude ne uslovljava samo s jednom ili dve izreke, već čitavim mnoštvom dobro poznatih citata i aforizama. Da li ti, na primer, stariji članovi porodice i roditelji često pominju izreku „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”? (Da.) Kažu ti: „Ljudi moraju da žive zarad vlastitog ugleda. Oni ne teže ničemu drugom do da među drugim ljudima steknu dobar ugled i da na njih ostave dobar utisak. Kud god da kreneš, budi velikodušniji pri pozdravljanju, iskazivanju ljubaznosti i davanju komplimenata, i trudi se da izgovaraš što više lepih reči. Nemoj vređati ljude, već čini što više dobrih dela i budi što ljubazniji prema drugima.” Ovaj konkretan efekat uslovljavanja od strane porodice ostvaruje određeni uticaj na ponašanje ljudi, odnosno na načela njihovog vladanja, što neminovno ima za posledicu da oni pridaju veliki značaj slavi i dobitku. Drugim rečima, ljudi pridaju veliki značaj vlastitom ugledu, prestižu, utisku koji ostavljaju na druge ljude, kao i tome kako drugi ocenjuju sve što ovi rade i svako mišljenje koje izraze. Ako pridaješ veliki značaj slavi i dobitku, onda ti nesvesno pridaješ manju važnost pitanjima da li je dužnost koju obavljaš usklađena sa istinom i s načelima, da li udovoljavaš Bogu i da li svoju dužnost adekvatno obavljaš. Za tebe ove stvari imaju manji značaj i niži prioritet, dok ti izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, kojom te je porodica uslovila, postaje ekstremno važna. Zbog toga ti veliku pažnju poklanjaš načinu na koji drugi ljudi tumače svaku pojedinost u vezi s tobom. Konkretno govoreći, neki ljudi posebnu pažnju posvećuju tome šta drugi misle o njima kad im okrenu leđa, čak do te mere da ih prisluškuju kroz zidove i odškrinuta vrata, ili pokušavaju da krajičkom oka pročitaju šta drugi o njima pišu. Čim im neko pomene ime, oni ovako razmišljaju: „Moram brzo da čujem šta to pričaju o meni i da li o meni imaju dobro mišljenje. Oh, zaboga, kažu da sam lenj i da volim fina jela. Moraću, dakle, da se promenim; ubuduće ne smem da budem lenj, već moram da budem vredan.” Nakon što su neko vreme bili vredni, oni misle: „Osluškivao sam da li za mene svi još uvek govore da sam lenj, ali izgleda da u poslednje niko više to ne spominje.” I dalje se, međutim, osećaju nelagodno, pa ponekad usput u razgovoru sa ljudima oko sebe kažu nešto poput: „Malko sam lenj.” Drugi na to odgovaraju: „Ti uopšte nisi lenj; naprotiv, mnogo si vredniji nego ranije.” Te reči im momentalno vraćaju samopouzdanje, pa se osećaju presrećno i utešeno. „Vidi ti to, kako su svi promenili mišljenje o meni. Izgleda da su svi primetili napredak u mom ponašanju.” Cilj svega što radiš, dakle, nije u tome da istinu sprovedeš u delo, niti da udovoljiš Bogu, već isključivo u očuvanju tvog ugleda. U šta se, na taj način, praktično pretvara sve ono što radiš? To se praktično pretvara u religiozni čin. Šta se desilo sa tvojom suštinom? Postao si arhetip fariseja. U šta se se pretvorio tvoj put? Pretvorio se u put antihrista. Bog to tako definiše. Prema tome, suština svega što radiš postala je ukaljana i nije više ista kao pre; ti istinu ne primenjuješ, niti stremiš ka njoj, već težiš isključivo ka slavi i dobitku. Na kraju krajeva, tvoj učinak u obavljanju dužnosti je, barem što se Boga tiče – jednom rečju – neadekvatan. Zašto je to tako? Zato što si posvećen isključivo očuvanju vlastitog ugleda, umesto da se posvetiš onome što ti je Bog poverio da radiš, odnosno, svojoj dužnosti kao stvorenog bića. Šta osećaš u svom srcu kad Bog osmisli jednu ovakvu definiciju? Da li ti se sve ove godine verovanja u Boga čine uzaludnim? Da li to onda znači da uopšte nisi ni stremio ka istini? Umesto da stremiš ka istini, ti si posebnu pažnju poklanjao očuvanju svog ugleda, a osnovni uzrok svega toga jesu efekti uslovljavanja od strane porodice. Kojom su te izrekom najčešće uslovljavali? Izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” pustila je korenje duboko u tvom srcu i postala tvoj moto. Ona od malih nogu utiče na tebe i uslovljava te, a ti je čak i sada, kad si odrastao, neprestano ponavljaš kako bi njome uticao na mlađe članove porodice i na druge ljude oko sebe. Naravno, još je ozbiljnije to što si ovu izreku usvojio kao metod i načelo po kojem se ponašaš i baviš stvarima, pa čak i kao smer kojem u svom životu težiš. Tvoj cilj i smer su, međutim, pogrešni, pa će i tvoj konačni ishod, po svemu sudeći, biti negativan. To je zato što je suština svega što radiš usmerena isključivo ka očuvanju vlastitog ugleda i praktičnoj primeni izreke „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Ti ne stremiš ka istini, a pritom ni sam nisi svestan toga. Ništa loše ne vidiš u toj izreci, zato što i sam smatraš da ljudi zaista treba da žive zarad vlastitog ugleda. Baš kao što kaže ona dobro poznata izreka: „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Čini se da je ta izreka veoma pozitivna i legitimna, pa ti stoga nesvesno prihvataš njen efekat uslovljavanja i smatraš je zaista pozitivnom. Čim na nju počneš da gledaš kao na nešto pozitivno, ti nesvesno počinješ da stremiš ka njoj i da je primenjuješ. Istovremeno je, sasvim nesvesno i zbunjeno, tumačiš kao istinu i kao kriterijum istine. A čim počneš da je posmatraš kao kriterijum istine, ti prestaješ da slušaš ono što Bog govori i više ne možeš to da razumeš. Umesto toga, slepo primenjuješ moto „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu” i postupaš u skladu s njim, da bi na kraju od svega toga dobio dobar ugled. Dobio si, dakle, ono što si hteo da dobiješ, ali si pritom prekršio i napustio istinu, i propustio priliku da budeš spasen. Budući da se ovde radi o tvom konačnom ishodu, trebalo bi da otpustiš i odbaciš ideju da „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, kojom te je porodica uslovila. To nije nešto čega treba da se držiš, niti je to izreka ili ideja oko čijeg bi sprovođenja u delo trebalo da se čitavog života trudiš i da trošiš svoju energiju. Radi se o pogrešnoj ideji i stavu koji je u tebe usađen i koji te uslovljava, te stoga treba da ga otpustiš. Taj stav treba da otpustiš ne samo zato što on nije istina, već i zato što će te odvesti na pogrešan put i naposletku dovesti do potpunog uništenja, što znači da su posledice veoma ozbiljne. On za tebe nije samo prosta izreka, već kancer – metod i sredstvo kojim se ljudi kvare. Bog, naime, u Svojim rečima i u svim Svojim zahtevima prema ljudima, nikada od njih nije tražio da teže dobrom ugledu, da jure za prestižem, da na druge ostavljaju dobar utisak, da od drugih dobijaju priznanje ili podršku, niti je ljude ikada terao da žive zarad slave ili tako da ih prati dobar ugled. Jedino što Bog želi jeste da ljudi dobro obavljaju svoju dužnost, da Mu budu pokorni i da poštuju istinu. Dakle, što se tebe tiče, pomenuta izreka predstavlja samo jednu vrstu uslovljavanja od strane tvoje porodice i stoga bi trebalo da je otpustiš.

Postoji još jedan efekat uslovljavanja koji porodica ispoljava prema tebi. Primera radi, kad roditelji ili stariji članovi porodice žele da te ohrabre, često ti kažu: „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha”. Oni tim rečima žele da te nauče da trpiš patnju, da budeš marljiv i istrajan i da se ni u čemu što radiš ne plašiš patnje, jer do vrha mogu stići samo oni koji trpe patnju, odolevaju teškoćama, vredno rade i poseduju borbeni duh. Šta znači „stići do vrha”? To znači da te drugi ljudi ne maltretiraju, ne posmatraju te s visine i ne diskriminišu te; to znači da među ljudima imaš prestižan status, da imaš autoritet da govoriš i da te drugi čuju, kao i autoritet u odlučivanju; to znači da si u stanju da živiš bolje i kvalitetnije od drugih ljudi, da se drugi ugledaju na tebe, da ti se dive i da ti zavide. U suštini, to znači da si dospeo u gornji rang celokupne ljudske rase. Koje je značenje izraza „gornji rang”? Kad se nađeš u gornjem rangu, to znači da pod svojim nogama imaš mnogo ljudi od kojih ne moraš da trpiš nikakvo maltretiranje – tada znaš da si „stigao do vrha”. Međutim, da bi stigao do vrha, najpre moraš „mnogo da propatiš”, što znači da moraš biti u stanju da izdržiš patnju koju drugi ne mogu da izdrže. Pre no što, dakle, budeš mogao da stigneš do vrha, najpre moraš biti u stanju da podneseš prezrive poglede ljudi, njihov podsmeh, sarkazam, klevete i nerazumevanje, pa čak i nipodaštavanje, i tome slično. Moraš biti u stanju da, pored fizičke patnje, izdržiš podsmeh i sarkazam javnog mnjenja. Tek kad naučiš da budeš takva osoba, moći ćeš da se istakneš u odnosu na druge i da obezbediš sebi mesto u društvu. Cilj ove izreke jeste da ljude natera da streme ka najvišem mogućem autoritetu, umesto da budu podređeni, jer je strašno teško biti podređen – moraš da trpiš maltretiranja, osećaš se beskorisno i nemaš ni dostojanstva ni obraza. Ovo je još jedan od efekata uslovljavanja koje porodica ispoljava prema tebi, sa ciljem da zaštiti tvoje interese. Ona to čini zato da ti ne bi morao da trpiš maltretiranja od strane drugih, da bi stekao slavu i autoritet, da bi se dobro hranio i uživao u životu, i zato da se niko ne bi usudio da ti se ruga, već da bi ti, naprotiv, mogao da se ponašaš kao tiranin i da drugima namećeš svoje mišljenje ma gde da se nađeš, kako bi ti se svi klanjali i poštovali te. Nastojanjem da budeš bolji od ostalih ti, s jedne strane, radiš u svoju korist, dok, sa druge strane, time ujedno poboljšavaš društveni status svoje porodice i donosiš slavu svojim precima, kako bi tvoji roditelji i ostali članovi porodice takođe imali koristi od svoje povezanosti s tobom i kako ne bi trpeli maltretiranje. Ako si podneo veliko stradanje i stigao do vrha tako što si postao visoki zvaničnik sa lepim autom, luksuznom kućom i čitavom svitom ljudi koji trčkaju oko tebe, tvoja porodica će takođe imati koristi od povezanosti s tobom, pa će i tvoji najbliži srodnici moći da voze lepa kola, dobro se hrane i žive na visokoj nozi. Moći ćeš da uživaš u najskupljim poslasticama ako ti se tako prohte, da putuješ kud god poželiš, da ti svi budu na raspolaganju, moći ćeš da radiš šta god ti padne na pamet, da živiš svojevoljno i nadmeno, bez potrebe da se ikad primiriš ili da pred drugima poviješ rep, moći ćeš da činiš šta ti je volja, čak i ako je to protivzakonito, i živećeš smelo i bezobzirno – cilj zbog kojeg te porodica na ovaj način uslovljava jeste da spreči da ti bilo ko učini išta nažao i da te natera stigneš do vrha. Otvoreno govoreći, cilj tvoje porodice jeste da od tebe stvori čoveka koji druge ljude vodi, usmerava i naređuje im, čoveka koji je u stanju da maltretira druge i da nikad ne izvuče deblji kraj, čoveka koji stiže do vrha, umesto da pušta da ga drugi vode. Zar nije tako? (Jeste.) Da li ti imaš neke koristi od ovog efekta uslovljavanja od strane porodice? (Nemam.) Zašto kažeš da od toga nemaš nikakve koristi? Kad bi svaka porodica na taj način odgajala narednu generaciju, da li bi to doprinelo jačanju sukoba u društvu, koje bi time postalo još nepravičnije i još više promovisalo nadmetanje? Svi bi hteli da se probiju do vrha i niko ne bi želeo da se nađe na dnu, odnosno da bude običan čovek – svi bi želeli da zauzmu vladajući položaj i da druge maltretiraju. Misliš li da bi, u tom slučaju, ljudsko društvo i dalje moglo da bude dobro? Očigledno je da društvo tada ne bi bilo okrenuto u pozitivnom smeru, već bi u njemu sukobi bili sve žešći, ljudi bi se sve okrutnije nadmetali među sobom, a sporovi među ljudima još više bi se zaoštrili. Uzmimo školstvo kao primer. Svaki student se iz petnih žila trudi da bude bolji od ostalih, pa kao sumanut uči kad ostane sam, ali će zato, kad se nađe s vršnjacima, reći: „Uh, opet ništa nisam učio tokom vikenda. Bio sam na jednom sjajnom mestu i zabavljao se čitav dan. Šta si ti radio?” A drugi će na to: „Ceo vikend sam prespavao i ni ja ništa nisam učio.” Pritom, obojica odlično znaju da je onaj drugi tokom vikenda učio do iznemoglosti, ali nijedan od njih neće da prizna koliko uči i koliko napora ulaže kad ga niko ne gleda, jer svi bi da stignu do vrha i niko ne želi da ga ostali prestignu po uspehu. Obojica tvrde kako ništa nisu učili, zato što od drugih žele da sakriju činjenicu da zaista jesu učili. Kakva je korist od takvog laganja? Ti učiš za sebe, a ne za druge. Ako već tako mlad naučiš da lažeš, hoćeš li moći da ideš ispravnim putem kad budeš zakoračio u društvo? (Ne.) Ulazak u društvo podrazumeva lične interese, novac i status, što znači da će konkurencija samo postajati sve žešća. Da bi ostvarili svoje ciljeve, ljudi neće prezati ni od čega i koristiće sva raspoloživa sredstva. Spremni su na sve i učiniće sve da bi postigli svoj cilj, po bilo koju cenu, čak i ako na tom putu budu morali da trpe poniženja. Ako bi se stvari tako odvijale, kako bi društvo moglo da ispadne dobro? Ako bi svi tako postupali, da li bi za ljude na kraju sve dobro ispalo? (Ne bi.) Osnovni uzrok svakojakih neprikladnih društvenih običaja i rđavih trendova leži u uslovljavanju ljudi od strane vlastite porodice. Šta, dakle, u tom smislu Bog zahteva od ljudi? Da li On od njih traži da stignu do vrha i da budu velike, slavne i uzvišene ličnosti, umesto da budu osrednji, ovozemaljski, neupadljivi i obični? Je li to ono što Bog zahteva od ljudi? (Nije.) Sasvim je očigledno da te izreka kojom te je porodica uslovila – „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha” – ne vodi u pozitivnom smeru i da ona, naravno, nema nikakve veze sa istinom. Primoravajući te da podnosiš patnju, tvoja porodica želi da ostvari ciljeve koji nisu nimalo naivni, već su zasnovani na spletkarenju, podmukli su i odvratni. Sa druge strane, Bog ljude primorava na patnju zbog njihovih iskvarenih naravi. Ako neko želi da svoju iskvarenu narav pročisti, on mora da bude podvrgnut patnji – to je objektivna činjenica. Pored toga, Bog od ljudi zahteva da trpe patnju: to je nešto što stvoreno biće treba da radi, a takođe je i nešto što normalna osoba treba da podnese i stav koji normalna osoba treba da ima. Bog, međutim, od tebe ne zahteva da stigneš do vrha. On samo traži da budeš obična, normalna osoba koja razume istinu, koja sluša Njegove reči, pokorava Mu se i to je sve. Bog od tebe nikad ne traži da Ga iznenadiš, niti da učiniš išta zbog čega bi se zemlja tresla; Njemu nije potrebno da ti budeš neka slavna ili velika ličnost. Potrebno Mu je samo da budeš obična, normalna i stvarna osoba, a bez obzira na količinu patnje koju možeš da podneseš i da li si uopšte u stanju da podnosiš patnju, ukoliko na kraju budeš mogao da se plašiš Boga i kloniš se zla, bićeš najbolja osoba koja uopšte možeš da budeš. Ono što Bog želi nije da ti stigneš do vrha, već da budeš pravo stvoreno biće, osoba koja može da obavlja dužnost stvorenog bića. Takve osobe su neupadljive i obične, one imaju normalnu ljudskost, savest i razum, a nisu neko ko je u očima nevernika i iskvarenih ljudi uzvišen ili veličanstven. O tome nećemo dalje diskutovati, budući da smo u zajedništvu i ranije puno razgovarali o ovom aspektu. U svakom slučaju, izreka „Moraš mnogo propatiti da bi stigao do vrha” jeste nešto što treba da otpustiš. Šta tačno treba da otpustiš? Treba da otpustiš smer ka kojem te porodica uslovljava da težiš. Drugim rečima, treba da promeniš smer svojih težnji. Nemoj sve činiti isključivo zarad toga da stigneš to vrha, da se izdvojiš iz gomile, da budeš vredan pažnje ili da ti se drugi dive. Umesto toga, treba da otpustiš takve namere, ciljeve i motive i treba u svemu da postupaš na racionalan način, kako bi postao pravo stvoreno biće. Na šta tačno mislim kad kažem „na racionalan način”? Najosnovnije načelo glasi da sve treba raditi u skladu s načinima i načelima kojima Bog podučava ljude. Treba uvek poći od pretpostavke da drugi ljudi neće biti zapanjeni ni impresionirani onim što radiš, i da to čak neće ni ceniti, niti te zbog toga hvaliti. Međutim, ako je to nešto što treba da uradiš, onda treba da budeš uporan u tome i da se prema tome odnosiš kao prema dužnosti koju stvoreno biće treba da obavi. Na taj ćeš način u Božjim očima biti jedno prihvatljivo stvoreno biće – naprosto je tako. Ono što treba da promeniš jesu tvoje težnje u smislu načina ponašanja i tvog pogleda na život.

Porodica te, međutim, na drugačiji način uslovljava i utiče na tebe, tako što ti, na primer, usađuje izreku „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”. Članovi porodice te često ovako podučavaju: „Budi ljubazan i nemoj s drugima da se svađaš, niti da od njih stvaraš neprijatelje, jer ako budeš imao previše neprijatelja, nećeš moći da stekneš uporište u društvu, a ako te previše njih bude mrzelo i htelo da te smakne, nećeš se osećati bezbedno. Bićeš stalno suočen s pretnjama, a grozni ljudi će ometati i ugrožavati tvoj opstanak, status, porodičnu i ličnu bezbednost, pa čak i tvoje izglede za napredak u karijeri. Stoga moraš sebi da utuviš u glavu da ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’. Prema svima budi ljubazan, nemoj da kvariš dobre odnose s ljudima, ne govori ništa što kasnije nećeš moći da porekneš, izbegavaj da drugima vređaš ponos i nemoj razotkrivati njihove nedostatke. Izbegavaj ili potpuno prestani da govoriš ono što ljudi ne žele da čuju. Drugima upućuj isključivo komplimente, jer to nikad nije naodmet. Moraš naučiti da budeš suzdržan i uvek spreman na kompromis, kako u bitnim tako i u nebitnim stvarima, jer ’Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom’.” Razmisli malo o ovome, jer ti porodica na ovaj način istovremeno usađuje dve ideje, odnosno dva stava. Kažu ti da, s jedne strane, prema drugima treba da budeš ljubazan, a s druge, da treba da budeš suzdržan, da ne govoriš preko reda i da, ako imaš nešto da kažeš, zadržiš to za sebe sve dok ne dođeš kući i to najpre ispričaš članovima svoje porodice. Ili, još bolje, ni porodici nemoj ništa da govoriš o tome, jer i zidovi imaju uši – ne piše ti se dobro ako tajna bude ikada procurila. Da bi u društvu stekli uporište i opstali, ljudi moraju jednu stvar da nauče, a to je da budu prevrtljivi. Prostim jezikom rečeno, morate biti ljigavi i prepredeni. Ne smete nikad govoriti ono što mislite. Kad neko svima uvek govori ono što misli, za takvu osobu se ne kaže da je pametna, nego da je glupa. Ima ljudi koji kao zapeta puška izgovaraju šta god im padne na pamet. Zamislite nekog takvog momka, koji na kraju uvredi svog šefa. Šef će mu zbog toga zagorčavati život, ukinuće mu povišicu i stalno će tražiti povod za svađu s njim. Naposletku, on više neće moći da podnese dalji ostanak na tom radnom mestu. Ali, ako dȃ otkaz, neće imati od čega da živi. U suprotnom, preostaje mu da se pomiri s tim i da nastavi da radi na mestu koje ne može da smisli. Kako se kaže za nekoga ko se nađe između čekića i nakovnja? Kaže se da je u škripcu ili „u nebranom grožđu”. Članovi porodice ga tada ovako prekorevaju: „Zaslužio si da te maltretira, jer si zaboravio na izreku koja kaže ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’! Tako ti i treba, kad kao iz puške izbrbljaš sve što ti padne na pamet! Pričamo ti da treba da budeš taktičan i da triput razmisliš pre nego što nešto kažeš, ali ti jednostavno moraš sa svima da budeš direktan. Šta si mislio, da ćeš sa svojim šefom tako lako izaći na kraj? Mislio si da je tako lako opstati u ovom društvu? Oduvek ti se čini da si jednostavno neposredan. E pa, sad beri kožu na šiljak. Neka ti ovo bude lekcija za ubuduće! Bolje bi ti bilo da dobro upamtiš izreku ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’!” Poučen takvom lekcijom, momak će to upamtiti i ovako će razmišljati: „Roditelji su zaista imali pravo što su me onako prekorili. Ovo je jedno korisno životno iskustvo, pravi dragulj mudrosti i ne smem to više da zanemarujem. Na svoju štetu sam ignorisao starije i upamtiću to za ubuduće.” Kad poveruje u Boga i pristupi Božjoj kući, taj momak će i dalje pamtiti izreku „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, pa će svoju braću i sestre srdačno pozdravljati kad god ih sretne i iz petnih žila će se truditi da im se obraća ljubaznim rečima. Neki starešina, recimo, kaže: „Već neko vreme sam starešina, ali nemam dovoljno radnog iskustva.” Momak će požuriti da mu uputi kompliment: „Ma taman posla, sjajno ti ide. Da nam ti nisi starešina, ne bismo imali kome da se obratimo.” Neko drugi kaže: „Sada, kad razumem samog sebe, mislim da sam prilično lažljiv.” A momak mu odgovara: „Nisi ti lažljiv, ti si zaista iskren; ja sam taj koji je lažljiv.” Kad mu neko drugi kaže nešto ružno, taj momak će pomisliti: „Nema potrebe da se plašim tako ružnih komentara, mogu ja da podnesem i mnogo gore stvari. Ma koliko da su tvoji komentari odvratni, praviću se da ih ne čujem, nastaviću da ti dajem komplimente i da se iz petnih žila trudim da ti se dopadnem, jer nikad nije naodmet da te zbog nečega pohvalim.” Kad god ga neko pita za mišljenje ili zatraži od njega da u zajedništvu otvoreno razgovara o nečemu, on nikada nije iskren i pred svima uporno zadržava vedar i veseo izraz lica. Neko ga, recimo, upita: „Kako to da si uvek tako vedar i veseo? Jesi li ti zaista vuk u jagnjećoj koži?” A on u sebi misli: „Već godinama sam vuk u jagnjećoj koži i za sve to vreme me niko nije preveslao, tako da je to postalo moje osnovno i preovlađujuće načelo u odnosu prema svetu.” Zar nije ljigav kao zmija? (Jeste.) Neki ljudi se na taj način provlače kroz društvo dugi niz godina, pa sa sličnom praksom nastavljaju i nakon ulaska u Božju kuću. Iz njihovih usta nećete čuti nijednu iskrenu reč, oni nikad ne govore iz srca i nikad ne pričaju o tome kako oni sami sebe razumeju. Neiskreni su čak i kad neko od braće i sestara otvori svoje srce pred njima, tako da niko ne može da prokljuvi šta zaista misle. Svoje misli i stavove nikada ne otkrivaju, sa svima održavaju veoma dobre odnose, pa ti ne znaš o kakvim se zapravo ljudima i tipovima ličnosti radi, niti šta oni zaista misle o drugim ljudima. Kad ih neko upita šta misle o toj i toj osobi, oni odgovaraju: „Već više od deset godina je vernik i čovek je na svom mestu.” Za koga god da ih pitate, reći će vam da je ta osoba baš fina i prilično dobra. Kad ih pitaju: „Jesi li kod tog i tog uočio neki nedostatak ili manu?”, odgovoriće: „Dosad ništa nisam primetio, ali ubuduće ću da obratim veću pažnju”, ali će u sebi misliti: „Tražiš od mene da uvredim tu osobu, što ja nipošto neću učiniti! Ako ti kažem istinu, pa ta osoba sazna za to, zar mi onda neće postati neprijatelj? Porodica me je odmalena naučila da od drugih ljudi ne pravim sebi neprijatelje i ja sam te reči upamtio. Zar stvarno misliš da sam glup? Zar misliš da ću zaboraviti sve ono čemu me je porodica naučila i čime me je uslovila, samo zbog toga što smo u zajedništvu razgovarali o nekoliko istina? To se neće desiti! Izreke poput ’U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj’ i ’Sukob se mnogo lakše rešava kompromisom’ još me nikad nisu izneverile i postale su moje amajlije. Ne pričam ni o čijim manama, a ako me neko provocira, ja sam prema njemu strpljiv i suzdržan. Zar ne vidiš ovaj znak koji mi je na čelu utisnut? To je kineski znak koj iznači ’strpljenje’, a sastoji se od znaka za nož koji je postavljen iznad znaka za srce. Ko god mi kaže nešto ružno, ja sam prema njemu strpljiv. Strpljiv sam i prema svakom ko me orezuje. Cilj mi je da sa svima budem dobar i da se prema svima odnosim na tom nivou. Nemoj slepo da se držiš načela, ne budi tako glup, nemoj da budeš krut, nego nauči da popuštaš u skladu s okolnostima! Šta misliš, zašto kornjače tako dugo žive? Zato što se zavuku u svoj oklop čim zagusti, zar ne? Na taj način se štite i mogu da žive hiljadama godina. Eto, to je recept za dug život, a ujedno i način na koji se treba odnositi prema svetu.” Od takvih ljudi nikada nećeš čuti nijednu istinitu ni iskrenu reč, jer oni svoje stavove i prave motive svog ponašanja nikada ne otkrivaju. Oni o tim stvarima samo razmišljaju i u svom srcu kontempliraju o njima, ali niko drugi ne zna za to. Takve osobe su, spolja gledano, prema svima ljubazne, naoko dobrodušne, nikoga ne vređaju i nikome ne čine ništa nažao. A u stvari su pravi ljigavci i prevrtljivci. U crkvi će se, međutim, uvek naći ljudi kojima se takve osobe dopadaju, zato što one nikad ne prave krupne greške, nikada se ne odaju, pa se, prema ocenama crkvenih starešina i braće i sestara, veoma dobro slažu sa svima. Svoju dužnost obavljaju prilično mlako i jednostavno rade ono što se od njih traži da urade. Izuzetno su poslušni i dobrog vladanja, nikada ne vređaju ljude s kojima razgovaraju ili rešavaju neki problem i nikada ne iskorišćavaju druge na nepošten način. O drugima nikada ne govore ništa ružno i nikada ne sude o ljudima iza njihovih leđa. Pa ipak, niko ne može sa sigurnošću da kaže da li svoju dužnost obavljaju iskreno i niko ne zna šta o drugim ljudima misle, niti kakav stav imaju o njima. Čak vam se, kad o njima malo pažljivije razmislite, čini da su takve osobe pomalo čudne i teško dokučive, te da bi njihovo zadržavanje u crkvi moglo da stvori probleme. Šta bi trebalo da uradite? Stvar je prilično nezgodna, zar ne? Dok obavljaju svoju dužnost, vidiš da zaista nešto rade, ali zato nikada ne vode računa o načelima koje im je Božja kuća saopštila. Rade onako kako oni misle da treba, sve poslove samo rutinski otaljavaju i jedino paze da ne naprave neku krupnu grešku. Shodno tome, ne možeš da im nađeš nijednu manu, niti da uočiš bilo kakve propuste u njihovom radu. Sve rade besprekorno, ali šta u sebi misle? Da li žele da obavljaju svoju dužnost? Kad ne bi bilo upravnih odluka crkve ili kad ih crkvene starešine i njihova braća i sestre ne bi nadzirali, da li bi se takve osobe možda udružile s nekim zlim ljudima? Da li bi s tim zlim ljudima oni počinili neke ružne stvari i zlodela? To je sasvim moguće i oni su potpuno sposobni za to, ali još uvek nisu ništa počinili. Takve osobe su najproblematičnije i pravi su arhetipi ljigavih zmija i prevejanih lisaca. Ni na koga oni nisu kivni. Ako im neko kaže nešto uvredljivo ili razotkrije neku njihovu iskvarenu sklonost koja im narušava dostojanstvo, kako oni razmišljaju? „Biću suzdržan i neću ti to uzeti za zlo, ali doći će dan kad ćeš napraviti budalu od sebe!” A kad se s tom osobom zaista neko obračuna ili kad ona od sebe napravi budalu, ovi će se tome potajno smejati. Rado se podsmevaju drugim ljudima, crkvenim starešinama, pa čak i Božjoj kući, ali nikada sami sebi. Oni jednostavno ne znaju kakve sve probleme i nedostatke sami imaju. Takvi ljudi strogo vode računa da ne otkriju ništa što bi moglo da povredi druge, niti išta što bi drugima omogućilo da njih prozru, ali u svom srcu itekako razmišljaju o svemu tome. Međutim, kad je reč o stvarima koje bi druge ljude mogle da parališu ili navedu na stranputicu, oni ih slobodno izražavaju i dopuštaju drugima da ih vide. Takvi su ljudi strašno podmukli i teško je obračunati se s njima. Kakav je, dakle, stav Božje kuće prema takvim ljudima? Načelo glasi – iskoristi ih ako mogu da budu od koristi, u suprotnom ih izbaci napolje. Zašto je to tako? Zato što su takvi ljudi predodređeni da ne streme ka istini. To su bezvernici koji će, čim stvari pođu naopako, ismevati Božju kuću, svoju braću i sestre i crkvene starešine. Kakvu ulogu oni igraju? Da li je to uloga Sotone i đavola? (Jeste.) Kad prema svojoj braći i sestrama pokazuju strpljenje, to nije ni prava tolerancija, ni iskrena ljubav. Oni to čine samo zato da bi zaštitili sebe, da ne bi sebi stvarali neprijatelje i da bi izbegli svaku moguću opasnost. Prema svojoj braći i sestrama nisu trpeljivi zato da bi ih zaštitili, ni zato što ih vole, a pogotovo ne zato što streme ka istini ili što postupaju u skladu sa istina-načelima. Celokupan njihov stav usredsređen je na životarenje i na njihovu želju da druge ljude navode na stranputicu. Takvi ljudi su pravi ljigavci i prevrtljivci. Oni istinu ne vole, niti streme ka njoj, već, jednostavno, životare. Očigledno je da efekti uslovljavanja od strane porodice umnogome utiču na metode njihovog ponašanja i bavljenja stvarima. Naravno, mora se reći da su ovi metodi i načela njihovog odnosa prema svetu neodvojivi od njihove ljudskost-suštine. Povrh toga, efekti uslovljavanja od strane porodice služe samo tome da njihove postupke učine još izraženijim i konkretnijim, te da njihovu priroda-suštinu još potpunije razotkriju. Ako, dakle, takvi ljudi, kad se suoče s kardinalnim problemima ispravnog i pogrešnog, kao i sa pitanjima koja se tiču interesa Božje kuće, mogu da donesu adekvatne odluke i da otpuste sve te filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje gaje u svom srcu, poput one da „U harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj”, kako bi podržali interese Božje kuće, redukovali svoje prestupe i umanjili svoja zlodela pred Bogom – kakve će oni koristi od toga imati? U najmanju ruku, kad u budućnosti Bog bude odlučivao o ishodu svake osobe, kazna će im biti ublažena i Bog će ih manje grditi. Ako budu tako postupali, oni nemaju šta da izgube, a mogu sve da dobiju, zar ne? Neće im, doduše, biti nimalo lako, ukoliko budu primorani da u celosti otpuste svoje filozofije za ovozemaljsko ophođenje, budući da one zadiru u njihovu ljudskost-suštinu, a ovi ljigavci i prevrtljivci uopšte ne prihvataju istinu. Nije im nimalo lako ni jednostavno da otpuste sotonske filozofije kojima su ih njihove porodice uslovile, zato što – čak i ako zanemarimo efekte uslovljavanja od strane porodice – i oni sami opsesivno veruju tim sotonskim filozofijama i dopada im se takav pristup odnosu prema svetu, to jest pristup koji je veoma individualan i subjektivan. Za takve ljude, međutim, ako su iole pametni – odnosno ako otpuste neke od pomenutih praksi da bi na odgovarajući način zaštitili interese Božje kuće, pod uslovom da njihovi vlastiti interesi ne budu ugroženi ili narušeni – to će zapravo biti dobra stvar, jer će time, u najmanju ruku, ublažiti vlastitu krivicu, umanjiti Božju grdnju, pa čak i čitavu stvar potpuno preokrenuti u svoju korist, tako da ih Bog ne izgrdi, već da ih nagradi i upamti. Kako bi to bilo divno! Zar to ne bi bila dobra stvar? (Bila bi.) Ovim završavamo naše zajedništvo u vezi s ovim aspektom.

Na koje te je još načine porodica uslovljavala? Roditelji su ti, na primer, često govorili: „Ako imaš dugačak jezik i ako si brzoplet na rečima, to će ti se, pre ili kasnije, obiti o glavu! Moraš upamtiti da ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’! Šta to znači? To znači da ćeš, ako previše pričaš, naposletku sasvim sigurno reći i ono što nije trebalo da kažeš. Kakva god da je prilika, nemoj govoriti brzopleto – pre no što išta kažeš, prvo saslušaj šta svi ostali imaju da kažu. Ako se priključiš većini, sve će biti u najboljem redu. Ukoliko, međutim, stalno pokušavaš da se istakneš, ako uvek pričaš brzopleto i svoje stavove otkrivaš ne znajući šta o tome misli šef, gazda i svi ostali oko tebe, pa se onda ispostavi da tvoji nadređeni misle drugačije, oni će te zbog toga uzeti na zub. A može li iz toga išta dobro da ispadne? Luckasto moje, ubuduće moraš da pripaziš. Ko mnogo priča, mnogo i greši. Upamti to i drži jezik za zubima! Usta služe da njima jedeš i dišeš, da laskaš svojim nadređenima i da drugim ljudima ugađaš, a ne da njima govoriš istinu. Moraš mudro da biraš reči, moraš se služiti raznim metodama i trikovima i moraš da koristiš mozak. Pre no što išta izgovoriš, ugrizi se za jezik, progutaj te reči i još jednom razmisli o njima, pa sačekaj pravi trenutak da ih izgovoriš. Reči koje izgovaraš treba takođe da budu u skladu s konkretnom situacijom. Čim počneš da iznosiš svoje mišljenje, ako primetiš da ga ljudi ne prihvataju baš najbolje ili da na njega ne reaguju dobro, odmah se zaustavi i, pre nego što nastaviš, dobro razmisli kako da ga iskažeš a da svi budu zadovoljni. Tako to rade pametna deca. Ako tako postupaš, nećeš imati problema i svi će te voleti. A ako te svi vole, od toga ćeš imati koristi, zar ne? Zar time nećeš dobiti više prilika za uspeh u budućnosti?” Porodica te, dakle, uslovljava time što ti govori ne samo kako da stekneš dobar ugled, kako da stigneš do vrha i kako da među drugim ljudima stekneš stabilno uporište, već i kako da spoljnim izgledom obmanjuješ ljude i da im nikad ne govoriš istinu, a kamoli da iz sebe prosipaš sve što ti je na pameti. Neki ljudi koji su zažalili što su ispričali istinu, sećaju se kako im je porodica pominjala izreku „Ko mnogo priča, mnogo i greši”, pa iz toga izvlače pouku. Nakon toga, oni sve spremnije primenjuju tu izreku i uzimaju je kao svoj moto. Drugi, pak, nisu ni zbog čega zažalili, već su u tom smislu iskreno prihvatili uslovljavanje od strane svoje porodice, pa ovu izreku primenjuju u svakoj prilici. Što je češće primenjuju, oni sve više osećaju da „Roditelji, bake i deke tako su dobri prema meni, svi su iskreni i žele mi sve najbolje. Imam sreće što su me upoznali sa izrekom ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’, jer bih inače mnogo puta zažalio zbog svog dugačkog jezika i mnogi bi me zbog toga uzimali na zub, gledali prezrivo ili me ismevali i zadirkivali. Ta izreka je tako praktična i korisna!” Od primene te izreke ovi ljudi zaista imaju veliku i opipljivu korist. Stoga oni, kad dođu pred Boga, i dalje tu izreku smatraju za nešto najpraktičnije i najkorisnije. Kad god neko od braće ili sestara u zajedništvu otvoreno progovori o svom ličnom stanju, iskvarenosti, iskustvu ili znanju, oni odmah požele da i sami o tome nešto kažu, da budu otvoreni i neposredni i da iskreno progovore o svemu što im leži na srcu, kako bi privremeno ublažili svoje, dugi niz godina potiskivano duševno stanje, ili stekli izvestan stepen slobode i olakšanja. Međutim, čim se prisete onoga što su im roditelji stalno usađivali u glavu, poput izreke „Ko mnogo priča, mnogo i greši” ili „Ne budi brzoplet na jeziku, više slušaj a manje pričaj i nauči da slušaš druge”, oni prosto progutaju sve što su želeli da kažu. Kad drugi završe sa izlaganjem, oni ništa ne progovaraju, već u sebi misle: „Odlično sam postupio što ni ovog puta ništa nisam rekao, jer čim izgovorim ono što mi na srcu leži, drugi bi mogli da stvore mišljenje o meni, čime bih možda nešto izgubio. Najbolje je da ništa ne govorim, jer tako će možda svi i dalje misliti da sam naprosto jedna poštena, po prirodi ćutljiva, otvorena i prostodušna osoba, umesto da pomisle da sam lažljiv, pokvaren, da se bavim spletkama ili, još gore, da gajim neke predstave o Bogu. Uopšte nije loše da ljudi tako misle o meni, pa zašto bih onda išta pričao? Držim se izreke ’Ko mnogo priča, mnogo i greši’ i to zaista daje vidljive rezultate, pa ću i ubuduće tako postupati.” Zbog toga što poštuju tu izreku, obuzima ih prijatno osećanje zadovoljstva, pa priliku da govore propuštaju jednom, dvaput i tako redom, sve dok se jednog dana u njima ne nagomila toliko mnogo reči i oni ne požele da svojoj braći i sestrama otvore srce, ali ostaju svezana jezika i ne uspevaju da progovore ni jednu jedinu rečenicu. Pošto ne mogu da se povere braći i sestrama, odlučuju da okušaju sreću s Bogom, pa Mu, kleknuvši pred Njim, kažu: „Imam nešto da Ti saopštim, Bože. Ja sam…” Međutim, iako su u srcu detaljno promislili o tome, oni ne znaju kako da to kažu i ne mogu da se izraze, kao da su načisto zanemeli. Ne umeju da nađu prave reči, pa čak ni da sastave prostu rečenicu. Zbog emocija koje su tokom mnogih godina skrivali u sebi, osećaju da nemaju vazduha i da žive mračnim i prljavim životom, pa kad konačno odluče da Bogu saopšte šta im leži na srcu i rasterete se svojih osećanja, jezik im ostaje svezan, ne znaju odakle da počnu ni šta hoće da kažu. Zar nisu jadni? (Da, jadni su.) Zbog čega, dakle, nemaju šta da kažu Bogu? Uspevaju samo da Mu se predstave. Hteli bi da Bogu saopšte sve što im na srcu leži, ali ne uspevaju da nađu reči, pa naposletku jedva izuste: „Molim te, Bože, daj mi reči koje treba da iskažem!” Bog im na to odgovara: „Ima toliko toga što treba da kažeš, ali ti to ne želiš, niti si želeo da kažeš kad si imao priliku, pa ti zbog toga uzimam sve što sam ti dao. Ne dam ti ništa, jer ništa i ne zaslužuješ.” Oni tek tada shvataju koliko su tokom proteklih godina izgubili. Mada osećaju da su živeli veoma dostojanstveno, da su se čvrsto zatvorili u sebe i da su kod drugih stvorili savršenu sliku o sebi, kad vide kako su im za sve to vreme braća i sestre toliko toga stekli i kako bez ikakve zadrške pričaju o svojim iskustvima i otvoreno govore o vlastitoj iskvarenosti, ovi ljudi tada shvataju da ne mogu niti umeju da izgovore ni jednu jedinu rečenicu. Tolike su godine verovali u Boga i hteli da pričaju o tome koliko poznaju sami sebe, da diskutuju o svojim iskustvima i izloženosti Božjim rečima, da od Boga prime malo prosvećenja i svetlosti i da nešto zadobiju. Nažalost, zbog toga što se isuviše često drže mišljenja da „Ko mnogo priča, mnogo i greši” i zbog toga što ih ta ideja prečesto sputava i upravlja njima, oni su mnogo godina živeli za tu izreku, pa od Boga nisu dobili nikakvo prosvećenje ni prosvetljenje i ostali su siromašni, jadni i praznih ruku u pogledu život-ulaska. Tu izreku i ideju uvežbali su do savršenstva i doslovce ih se pridržavali, ali zato ništa od istine nisu zadobili i ostali su slepi i siromašni, uprkos tome što su tolike godine verovali u Boga. Iako im je Bog podario jezik, oni su potpuno nesposobni da u zajedništvu razgovaraju o istini i da govore o svojim osećanjima i o svom znanju, a kamoli da komuniciraju sa svojom braćom i sestrama. Još je jadnije to što ni s Bogom nisu u stanju da govore i što su tu sposobnost sasvim izgubili. Zar nisu jadni? (Da, jadni su.) Jadni i bedni. Zar nisi i ti neraspoložen za priču? Zar i ti ne misliš da onaj ko mnogo priča, mnogo i greši? Onda i ne treba nikad ništa da kažeš. Umotavaš svoje najskrivenije misli i sve ono što ti je Bog dao, potiskuješ ih, zapečaćuješ ih u sebi i ne daš im da pobegnu. Stalno strahuješ od toga da ćeš izgubiti obraz, da ćeš se osećati ugroženo, da će drugi prozreti tvoje pravo lice i da ćeš u očima drugih ljudi prestati da budeš savršena, poštena i dobra osoba, pa se stoga zatvaraš u sebe i ne progovaraš ni reč o onome što zaista misliš. I šta se na kraju desi? Postaješ mutav u svakom mogućem smislu te reči. Ko ti je toliko zla naneo? U osnovi, zlo ti je nanela vlastita porodica, tako što te je uslovljavala. Iz tvoje lične perspektive, međutim, i ti si samome sebi naneo zlo, jer voliš da živiš u skladu sa sotonskim filozofijama, pa veruješ da je sve ono čime te je porodica uslovljavala ispravno, a ne veruješ da su Božji zahtevi prema tebi pozitivni. Odlučio si da veruješ kako efekti uslovljavanja od strane porodice predstavljaju nešto pozitivno, a da Božje reči, Njegove zahteve, Njegovu pomoć i sve ono čime te On snabdeva i čemu te podučava posmatraš kao nešto negativno i nešto od čega treba da se zaštitiš. Krajnji rezultat će, dakle, biti takav da će ti Bog, upravo zbog tvog dugogodišnjeg odbrambenog stava i odbijanja, naposletku oduzeti sve ono što ti je na početku bio podario i neće ti ništa dati, jer ništa ni ne zaslužuješ. Stoga bi, pre no što do toga dođe, trebalo da u tom smislu otpustiš efekte uslovljavanja od strane porodice i da ne prihvatiš pogrešnu ideju da „Ko mnogo priča, mnogo i greši”. Zbog te se izreke ti sve više zatvaraš u sebe, sve si podmukliji i sve si veći licemer. Ona je potpuno suprotna i oprečna Božjem zahtevu da ljudi budu pošteni, neposredni i otvoreni. Kao osoba koja veruje u Boga i koja Ga sledi, treba da budeš apsolutno rešen da t stremiš ka istini. A ako si apsolutno rešen da stremiš ka istini, onda treba da budeš i apsolutno rešen da otpustiš ono što zamišljaš dobrim efektima uslovljavanja od strane porodice – u tom pogledu nema drugog izbora. Bez obzira kakve je efekte uslovljavanja porodica prema tebi ispoljila, bez obzira koliko su ti efekti dobri ili korisni za tebe i koliku ti zaštitu pružaju, sve te efekte treba da otpustiš, zato što oni potiču od ljudi i od Sotone. Iako Božje reči i Njegovi zahtevi prema ljudima mogu doći u sukob sa efektima uslovljavanja od strane porodice ili čak naštetiti tvojim interesima i lišiti te nekih prava, pa čak i ako misliš da te Njegove reči i zahtevi ne štite, već imaju za cilj da te razotkriju i osramote, ti na njih ipak treba da gledaš kao na nešto pozitivno i treba da ih prihvatiš, zato što dolaze od Boga i zato što su istina. Ako ono čime te je porodica uslovila ima uticaja na tvoje razmišljanje i ponašanje, na tvoj stav o egzistenciji i na put kojim ideš, onda treba da sve to otpustiš i da se više ne pridržavaš tih stvari. Umesto toga, treba da ih zameniš odgovarajućim istinama dobijenim od Boga, pri čemu treba neprekidno da uočavaš i prepoznaješ urođene probleme i suštinu svih tih stvari kojima te je porodica uslovila, a zatim treba da se ponašaš i da deluješ tako što ćeš Božje reči slediti preciznije, praktičnije i istinitije. Prihvatiti ideje, poglede na ljude i stvari i načela praktičnog delovanja koji dolaze od Boga – to je dužnost i obaveza svakog stvorenog bića, to je ono što stvoreno biće treba da učini, a to su ujedno i ideje i stavovi koje bi stvoreno biće trebalo da ima.

Pored stvari koje ljudi smatraju pozitivnim i korisnim za opstanak, pojedini roditelji svojoj deci usađuju i neke relativno ekstremne i iskrivljene ideje i stavove. Takvi roditelji, na primer, kažu: „Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin.” Ova izreka ti nalaže kako da se ponašaš. Izreka „Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin” navodi te da izabereš jednu od samo dve ponuđene mogućnosti. Štaviše, ona te navodi da postaneš pravi podlac, to jest, da otvoreno budeš zao, umesto da ljudima iza leđa praviš spletke. Na taj način, ljudi će ti se diviti i odobravati to što radiš, iako ne misle da je to nešto dobro. To znači da sve što radiš, ma koliko to bilo rđavo, moraš raditi pred očima ljudi, iskreno i otvoreno. Neke porodice svoju decu na taj način uslovljavaju i edukuju. Te porodice, dakle, ne samo da ne preziru one pripadnike društva čije su ideje i ponašanje podli i gnusni, već svoju decu podučavaju tako što im govore: „Nemoj da potcenjuješ takve ljude. U stvari, uopšte ne mora da znači da su ti ljudi loši – čak je sasvim moguće da su bolji od lažne gospode.” Oni ti, dakle, s jedne strane govore kakva osoba treba da budeš, dok te s druge strane uče kako da razlikuješ ljude, koje ljude treba da smatraš pozitivnim a koje negativnim, uče te kako da razlučiš pozitivne od negativnih stvari i kako da se ponašaš – to je ono čemu te porodica podučava i čime te uslovljava. Na koji način takvo uslovljavanje neprimetno utiče na ljude? (Onemogućava im da razlikuju dobro od zla.) Upravo tako – ono im onemogućava da razlikuju dobro od zla, ispravno od pogrešnog. Hajde da najpre razmotrimo kako ljudska bića gledaju na takozvane podlace i lažnu gospodu. Pre svega, oni prave podlace ne smatraju lošim ljudima, dok za one koji zaista jesu lažna gospoda misle da su loši. Lažnom gospodom nazivamo ljude koji drugima iza leđa rade rđave stvari, a pritom se spolja pretvaraju da su dobri. Dok s drugima razgovaraju licem u lice, puna su im usta dobronamernosti, pravednosti i morala, ali čim im okrenu leđa, smišljaju im svakojake gadosti. Oni drugim ljudima sve te gadosti čine, a istovremeno im pričaju razne lepe stvari – takvi ljudi su predmet prezira. Što se pravih podlaca tiče, oni su podjednako loši kad se s drugima nađu licem u lice i kad im okrenu leđa; uprkos tome, takvi ljudi nisu predmet prezira, već su postali uzor koji drugi podržavaju i proučavaju. Ovakve izreke i stavovi obično zbunjuju ljude u pogledu konceptualnog shvatanja šta tačno znači biti dobar, a šta loš čovek. Stoga ljudi više nisu sigurni i ne znaju, a koncepti u njihovim glavama postaju veoma magloviti. Među onima koje je porodica na taj način uslovila, neki ovako razmišljaju: „To što sam pravi podlac zapravo znači da sam častan čovek. Sve što radim, radim krajnje otvoreno. Ako imam nešto da ti kažem, reći ću ti to u lice. Ako mi se ne sviđaš, ako želim da ti naudim ili da te iskoristim, to takođe moram da ti učinim oči u oči i moram da ti to stavim do znanja.” Kakva je ovo logika? O kakvoj se priroda-suštini ovde radi? Kad zli ljudi čine rđave stvari i zlodela, oni nastoje da za to pronađu neku teoretsku osnovu, pa su tako i osmislili jednu ovakvu logiku. Oni kažu: „Vidi ovako, mada ono što radim nije naročito dobro, to je ipak bolje nego da sam lažni gospodin. Ja to radim ljudima u oči i svi to znaju – to se zove biti častan!” Na taj način podlaci sebe predstavljaju kao časne ljude. Takvim razmišljanjem, u ljudskom umu se neprimetno zamagljuju koncepti istinskog poštenja i nepatvorenog zla. Podlaci ne znaju šta znači biti častan čovek i ovako razmišljaju: „Nema veze da li ono što govorim nanosi štetu drugim ljudima, da li je ispravno, razumno i u skladu s načelima ili nije. Dokle god se usuđujem da govorim i da ne mislim o posledicama, dokle god posedujem istinitu narav, dokle god sam po prirodi prostodušan i potpuno otvoren i dokle god ne gajim nikakve podmukle namere, sve što govorim je prikladno.” Zar ovde nije reč o zameni ispravnog za pogrešno? (Jeste.) Na taj način, negativne stvari se pretvaraju u pozitivne. Stoga neki ljudi ovo koriste kao osnovu i ponašaju se u skladu s pomenutom izrekom, pa čak smatraju da je pravda na njihovoj strani i misle: „U svakom slučaju, ja te ne iskorišćavam, niti izvodim trikove iza tvojih leđa. Sve što radim, radim iskreno i krajnje otvoreno. Ti o tome možeš da misliš šta hoćeš. Za mene to znači biti častan čovek! Ja se držim one izreke da ’Častan čovek ne treba da se brine zbog glasina’, a ti misli šta te je volja!” Zar ovo nije Sotonina logika? Zar ovo nije logika razbojnika? (Jeste.) Imaš li ikakvog opravdanja da činiš rđave stvari, da bez razloga praviš probleme, ponašaš se kao tiranin i činiš zlo? Činiti zlo je zločin: ako je suština onoga što radiš zla, onda je to zlo. Na osnovu čega se odmeravaju tvoji postupci? Oni se ne odmeravaju po tome da li si ih učinio s nekim motivom, po tome da li si ih počinio otvoreno, niti po tome da li poseduješ istinitu narav. Tvoji postupci se odmeravaju na osnovu istine i Božjih reči. Istina je kriterijum po kojem se sve meri, a ta se rečenica može savršeno primeniti na ovaj slučaj. Prema merilu istine, ako je nešto zlo onda je zlo, ako je nešto pozitivno onda je pozitivno, a ako nije onda je negativno. A šta su sve te stvari koje ljudi smatraju časnim i koje navodno predstavljaju istinitu narav i prostodušnu prirodu? One nisu ništa drugo do uvijene reči i nategnuta logika, zbunjujući koncepti i besmislice kojima se ljudi obmanjuju, a ako ljude obmanjuješ, ti onda činiš zlo. Zlo je zlo, bez obzira da li je počinjeno ljudima u lice ili iza njihovih leđa. Ako je počinjeno iza nečijih leđa, to je podlost, a ako je počinjeno čoveku pred nosom, onda je reč o nečemu zaista malicioznom i opakom, ali ipak je sve, u krajnjoj liniji, zlo. Recite Mi, dakle, da li ljudi treba da prihvate izreku „Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin”? (Ne treba da je prihvate.) Šta je pozitivno – načela ponašanja lažnog gospodina ili načela ponašanja pravog podlaca? (Nijedno od tih načela nije pozitivno.) Tako je, sva su ta načela negativna. Stoga, nemoj da budeš ni lažni gospodin ni pravi podlac i nemoj da slušaš besmislice svojih roditelja. Zašto roditelji stalno pričaju besmislice? Zato što se tvoji roditelji upravo tako i ponašaju. Oni stalno osećaju: „Imam istinitu narav, ja sam pravi čovek, neposredan sam i pošten u pogledu svojih osećanja, ponašam se viteški, častan sam i ne marim za glasine, pristojan sam i idem pravim putem, pa čega bih se onda plašio? Ne činim ništa pogrešno, pa se zato i ne bojim da će mi demoni zakucati na vrata!” Možda ti demoni još uvek nisu zakucali na vrata, ali si ti već počinio dovoljno zlih dela zbog kojih ćeš, pre ili kasnije, biti kažnjen. Častan si i ne plašiš se glasina, ali šta zapravo znači biti častan? Je li to istina? Da li biti častan znači uskladiti se sa istinom? Da li ti razumeš istinu? Nemoj smišljati izgovore i opravdanja za svoja zlodela, jer bi to bilo besmisleno! Dokle god nešto nije u skladu sa istinom, to je zlo! Tebi se čak čini da imaš istinitu narav. Da li to znači da, samo zato što ti je narav istinita, možeš da iskorišćavaš druge ljude? Ili da im činiš nažao? Kakva je to logika? (To je logika Sotone.) To je logika razbojnika i đavola! Činiš zlo, a onda još tvrdiš kako je to nešto ispravno i pravilno, smišljaš izgovore i iznalaziš opravdanja za to. Zar to nije besramno? (Jeste.) Opet vam kažem da u Božjim rečima nema ni pomena o tome da je ljudima dopušteno da budu pravi podlaci ili lažna gospoda, niti se tako nešto zahteva od ljudi. Sve te izreke su očigledne i đavolske reči i imaju za cilj da ljude obmanu ljude i navedu ih na stranputicu. One, doduše, mogu da navedu na stranputicu samo ljude koji ne razumeju istinu, ali ako si ti danas razumeo istinu, onda više ne treba da se čvrsto držiš tih izreka, niti da dopustiš da one utiču na tebe. Bilo da su lažna gospoda ili pravi podlaci, ljudi su đavoli, zveri i nitkovi; nijedan od njih nije dobar, svi su rđavi i svi su povezani sa zlom. Ako nisu rđavi, onda su opaki, a jedina razlika između lažnog gospodina i pravog podlaca leži u njihovom nastupu: jedan nastupa javno, a drugi iz potaje. Oni se takođe razlikuju i po svom ponašanju. Jedan otvoreno čini zlo, dok drugi ljudima iza leđa smišlja prljave trikove; jedan se ponaša više podmuklo i izdajnički, a drugi više oholo i zapovednički i pritom pokazuje zube; jedan je poganiji i manje vidljiv, dok je drugi odvratniji i nadmeniji. Radi se, dakle, o dva sotonska načina delovanja – prvi je otvoren, a drugi prikriven. Ako deluješ otvoreno, pravi si podlac, a ako deluješ prikriveno, ti si lažni gospodin. Čime se onda hvališ? Zar nisi budala ako tu izreku uzimaš za svoj moto? Prema tome, ako si duboko povređen stvarima kojima te je porodica u tom smislu uslovila ili ih u tebe usadila, odnosno, ako se još uvek čvrsto držiš tih stvari, nadam se da ćeš moći da ih, što je moguće pre, otpustiš, razlučiš i prozreš. Prestani da se hvataš za ovu izreku verujući da te ona štiti, da od tebe stvara pravog čoveka ili osobu s karakterom, ljudskošću i istinitom naravi. Tu izreku ne treba posmatrati kao merilo bilo čijeg ponašanja. Ja lično, sa Svog stanovišta, najoštrije osuđujem tu izreku, koja Mi se gadi više od svega. Gade Mi se ne samo lažna gospoda, već i pravi podlaci – obe te vrste ljudi za Mene su predmet gađenja. Prema tome, ako si lažni gospodin, onda ti sa Moje tačke gledišta nisi dobar čovek i za tebe nema leka. Ali, ako si pravi podlac, onda si zapravo još i gori. Iako si svestan pravog puta, ti namerno činiš greh, iako odlično poznaješ istinu, ti je flagrantno kršiš i uopšte je ne primenjuješ u praksi, već joj se otvoreno suprotstavljaš i stoga ćeš još brže umreti. Nemoj da misliš: „Nisam lažni gospodin, jer mi je narav prostodušna. Iako sam podlac, barem sam pravi podlac.” Po čemu si to pravi podlac? Ta tvoja „prava” podlost nije ni istina, ni nešto pozitivno. Tvoja „prava” podlost zapravo je suština tvoje nadmene i podle naravi. Ti si „pravi” baš kao što je pravi Sotona, pravi đavoli i prava podlost, a ne kao što je prava istina ili nešto zaista stvarno. Kada, dakle, govorimo o izreci „Bolje je biti pravi podlac, nego lažni gospodin”, kojom te je porodica uslovila, ona predstavlja nešto što takođe treba da otpustiš, jer ona nema apsolutno nikakve veze s načelima ponašanja kojima Bog podučava ljude, niti ima ikakvih dodirnih tačaka s njima. Stoga tu izreku treba da otpustiš što je moguće pre, umesto da je se i dalje čvrsto pridržavaš.

Porodica ispoljava još jedan efekat uslovljavanja. Primera radi, članovi porodice ti stalno govore: „Nemoj previše da se izdvajaš iz gomile. Moraš da se obuzdaš i da pokažeš malo suzdržanosti u svojim rečima i postupcima, kao i u pogledu svoje darovitosti, svojih sposobnosti, svoje inteligencije, i tome slično. Nemoj da budeš neko ko se izdvaja. Baš kao što kažu izreke ’Grom uvek u najviše drvo udara’ i ’Greda koja najviše štrči prva istruli’. Ako želiš da se zaštitiš i da sebi obezbediš dugoročno i stabilno mesto u grupi kojoj pripadaš, nemoj da budeš najviše stablo u šumi; treba da se obuzdavaš i da ne težiš da se uzdigneš iznad svih ostalih. Seti se šipke gromobrana, u koju grom najpre udara, zato što štrči u odnosu na okolinu i najbliža je nebu; a kad dune orkanski vetar, najviše stablo prvo prima njegov udar i biva oboreno; a kad nastupi zima, led najpre prekrije najvišu planinu. Isto je i sa ljudima – ako uvek štrčiš u odnosu na druge i privlačiš pažnju, članovi Partije će te primetiti i ozbiljno će razmisliti o tvom kažnjavanju. Stoga, nemoj da budeš najviše stablo, nemoj biti solista. Treba da se držiš stada. U suprotnom, ako se oko tebe formira bilo kakav pokret društvenog protesta, prvo će tebe kazniti, zato što se najviše ističeš. Nemoj da budeš starešina, niti na čelu neke grupe u crkvi. U suprotnom, u slučaju bilo kakvih gubitaka ili problema vezanih za rad u Božjoj kući, tebe će, kao starešinu ili nadzornika, uvek prvog izdvojiti. Prema tome, nemoj da budeš najviše stablo u šumi, jer grom uvek u najviše drvo udara. Moraš da naučiš da kao kornjača zavučeš glavu pod oklop i da se zgrčiš.” Upamtio si ove reči svojih roditelja, pa kad dođe vreme za izbor starešine, ti odbijaš kandidaturu rečima: „Ah, ne mogu ja to! Imam ženu i decu i jako sam vezan za njih. Ne mogu da budem starešina. Vi treba da budete starešine, nemojte mene da birate.” Ako na kraju ipak budeš izabran za starešinu, ti ćeš i dalje biti neodlučan. „Bojim se da ću morati da podnesem ostavku”, reći ćeš. „Evo, budite vi starešine, od srca vam pružam priliku. Puštam vas da preuzmete taj položaj, a ja se povlačim.” Pritom, u svom srcu razmišljaš: „Uh! Grom uvek u najviše drvo udara. Ko visoko leti, nisko pada, i čovek je usamljen na vrhu. Pustiću te da budeš starešina, a kad budeš izabran, jednog ćeš dana napraviti spektakl od sebe. Nikada nisam hteo da budem starešina i ne želim da se penjem na lestvici, što znači da neću ni nisko da padnem. Razmisli malo, zar taj i taj nije smenjen s položaja starešine? A nakon što je smenjen, izbačen je iz crkve – nije dobio čak ni priliku da bude običan vernik. To je savršen primer koji dokazuje tačnost izreka ’Grom uvek u najviše drvo udara’ i ’Greda koja najviše štrči prva istruli’. Zar nisam u pravu? Zar taj čovek nije kažnjen? Ljudi moraju da nauče da zaštite sebe, jer čemu im inače služi mozak? Ako imaš mozga u glavi, moraš ga upotrebiti da zaštitiš sebe. Nekima to nije baš najjasnije, ali tako funkcioniše društvo i bilo koja grupa ljudi – ’Grom uvek u najviše drvo udara’. Ako se ističeš, svi će o tebi imati lepo mišljenje, sve dok te jednog dana ne pogodi grom. Tada ćeš shvatiti da ljude koji se guraju na prvu borbenu liniju pre ili kasnije stigne zaslužena kazna.” To su iskrene pouke tvojih roditelja i porodice, a ujedno su njihov glas iskustva i njihova prečišćena životna mudrost, koju ti bezrezervno šapuću na uvo. Šta zapravo mislim kad kažem da ti „šapuću na uvo”? Mislim to da ti je majka jednom šapnula na uvo: „Da ti kažem nešto – ako sam u životu išta naučila, to je da ’Grom uvek u najviše drvo udara’, što znači će neko ko se previše ističe ili ko previše skreće pažnju na sebe, verovatno biti kažnjen zbog toga. Vidiš kako je tvoj otac sada pokoran i bezazlen. To je zato što je prilikom gušenja nekih nemira bio kažnjen. Tvoj otac ima književnog dara, ume lepo da piše i da drži govore i poseduje liderske veštine, ali se previše izdvajao iz gomile i naposletku je bio kažnjen zbog toga. Kako to da on od tog trenutka nije nijednom progovorio o svojoj karijeri državnog zvaničnika i važne ličnosti? Razlog je upravo u tome. Iz srca ti to kažem i istinu ti govorim. Moraš da slušaš i da to dobro upamtiš. Ne smeš to da zaboraviš i moraš to imati na umu kud god da kreneš. To je najbolja pouka koju kao majka mogu da ti dam.” Ti još uvek pamtiš njene reči i, kad god se setiš izreke „Grom uvek u najviše drvo udara”, ona te podseti na oca; isto tako, kad god se setiš oca, uvek pomisliš na tu izreku. Tvoj je otac jednom bio visoko stablo i grom ga je pogodio, a njegov potišten i obeshrabreni pogled ostavio je dubok trag u tvom umu. I tako, kad god poželiš se istakneš, kad god poželiš da kažeš šta misliš, kad god poželiš da iskreno ispuniš svoju dužnost u Božjoj kući, ponovo ti na um pada izreka „Grom uvek u najviše drvo udara”, koju ti je majka šaputala na uvo. Stoga se opet povlačiš, razmišljajući: „Ne smem da pokazujem svoju darovitost i naročite sposobnosti, moram da se obuzdam i da ih ugušim. A što se tiče Božjeg poziva ljudima da sve svoje srce, um i snagu posvete obavljanju svojih dužnosti, ja te reči moram umereno da primenjujem, umesto da se ističem i da ulažem previše truda. Ako se budem isticao prevelikim trudom i kao starešina crkve, šta će se desiti ako delo kuće Božje pođe naopako, pa me zbog toga pozovu na odgovornost? Kako da ponesem tu odgovornost? Da li će me isterati iz crkve? Hoću li postati žrtveni jarac, stablo koje previše štrči? Teško je reći šta će od svega toga ispasti u Božjoj kući. Prema tome, ma šta radio, ja obavezno moram sebi da obezbedim izlaz, moram da naučim kako da sebe zaštitim i moram da se postaram da osiguram sebi leđa pre nego što išta kažem ili uradim. To je najmudriji način postupanja, jer kao što moja majka kaže: ’Grom uvek u najviše drvo udara’.” Ta ti je izreka posađena duboko u srce i ima snažan uticaj na tvoj svakodnevni život. Naravno, još je ozbiljnije to što ona utiče na tvoj stav prema obavljanju dužnosti. Zar ovde nije reč o ozbiljnim problemima? Kad god poželiš da prilikom obavljanja svoje dužnosti iskreno sebe daš i da svim srcem iskoristiš svu svoju snagu, u tome te uvek sprečava izreka „Grom uvek u najviše drvo udara”, tako da uvek biraš da ostaviš sebi malo slobode i manevarskog prostora, i da svoju dužnost obavljaš odmereno, nakon što sebi obezbediš izlaz. Zar nisam u pravu? Da li si, u tom smislu, uslovljavanjem porodice u najvećoj meri zaštićen od toga da budeš razotkriven i podvrgnut obračunavanju? Za tebe je to samo još jedna amajlija, zar ne? (Jeste.)

Na osnovu svega onog o čemu smo dosad u zajedništvu razgovarali, koliko su amajlija ljudi stekli na osnovu uslovljavanja od strane svojih porodica? (Sedam.) Budući da poseduješ toliko amajlija, da li je tačno da se obični đavoli i demoni ne usuđuju da te napadnu? Zahvaljujući svim tim amajlijama, osećaš da živiš tako bezbedno, utešeno i srećno u ovom ljudskom svetu. U isto vreme, one te podsećaju koliko je za tebe porodica važna i kako je blagovremena i važna zaštita koju ti ona pruža, kao i amajlije koje ti daje. Kad god od tih amajlija stekneš neku opipljivu korist i zaštitu, više nego ikad pre osećaš da je porodica važna i da ćeš uvek biti zavisan od nje. Kad god naiđeš na poteškoće i kad god te spopadnu neodlučnost i zbunjenost, ti na trenutak zastaneš da bi došao k sebi i pomisliš: „Šta su mi majka i otac govorili? Kojim su me veštinama stariji naučili? Kako glasi moto koji su na mene preneli?” Ti se tada brzo, instinktivno i podsvesno vraćaš raznim idejama i okruženjima koje ti je porodica usadila, tražeći i zahtevajući od njih da te zaštite. U tim trenucima, porodica postaje tvoje utočište, tvoje sidro, tvoja podrška i pogonska sila, koja je uvek snažna, nepokolebljiva i nepromenljiva; porodica postaje tvoja psihološka štaka koja ti omogućava da nastaviš da živiš i sprečava te da se zbunjuješ i da budeš neodlučan. U takvim momentima, ispunjava te duboko osećanje: „Porodica mi je veoma važna, daje mi ogromnu mentalnu snagu i ona je moj izvor duhovne podrške.” Često sȃm sebi čestitaš, misleći: „Sreća da sam poslušao savete svojih roditelja, inače bih se dosad već našao u veoma neugodnoj situaciji i bio bih ili povređen ili izložen maltretiranju. Na sreću, imam ja svoju amajliju, svog keca u rukavu. Zahvaljujući njoj, čak ni u Božjoj kući ni u crkvi, čak ni dok obavljam svoju dužnost, mene niko neće maltretirati, niti ću se naći u opasnosti da budem isteran iz crkve ili da se crkva pozabavi sa mnom. Takve mi se stvari nikada ne mogu desiti, zahvaljujući zaštiti koju sam dobio uslovljavanjem od strane porodice.” Jednu stvar si, međutim, zaboravio. Živeo si u onome što si zamišljao kao okruženje koje je ispunjeno amajlijama i u kojem možeš sebe da zaštitiš, ali ti ne znaš da li si Božji nalog ispunio ili nisi. Zanemario si nalog koji ti je Bog dao, zanemario si svoj identitet stvorenog bića i dužnost koju kao stvoreno biće treba da ispuniš. Takođe si zanemario stav koji treba da usvojiš i sve ono što treba da žrtvuješ prilikom obavljanja dužnosti, dok si pravi pogled na život i vrednosti koje treba da neguješ zamenio stavovima kojima te je porodica uslovila, a to uslovljavanje od strane porodice takođe utiče i na tvoje šanse u pogledu spasenja. Stoga je za sve ljude veoma važno da otpuste razne efekte uslovljavanja od strane porodice. To je jedan aspekt istine koji se mora primenjivati, a to je takođe i stvarnost u koju treba bez odlaganja zakoračiti. Jer, ako ti društvo nešto kaže, vrlo je moguće da ćeš ti to racionalno ili podsvesno odbaciti; ako ti neki stranac, ili neko koga ne poznaješ, nešto kaže, obično ćeš doneti racionalnu ili odmerenu odluku da to prihvatiš ili ne prihvatiš; ali, ako ti porodica nešto kaže, ti ćeš to najčešće u celosti prihvatiti, bez ikakvog oklevanja ili dvoumljenja, što je zapravo vrlo opasno po tebe. Ti to činiš zato što misliš da porodica nikada nikom nije naudila i da porodica sve što radi, radi za tvoje dobro, zarad tvoje budućnosti i zato da bi te zaštitila. Na osnovu tako pretpostavljenog načela, ljudi veoma lako bivaju ometeni i padaju pod uticaj porodice, tog fenomena koji je istovremeno opipljiv i neopipljiv. Opipljivu komponentu tog fenomena čine članovi porodice i sve ono što se u datoj porodici dešava, dok se njegovi neopipljivi aspekti odnose na razne ideje i obrazovanje stečeno od porodice, kao i na neka uslovljavanja u pogledu toga kako treba da se ponašaš i da rešavaš svoje probleme. Zar nije tako? (Jeste.)

Ima mnogo stvari o kojima treba razgovarati u vezi sa efektima uslovljavanja od strane porodice. Po završetku našeg današnjeg razgovora na ovu temu, treba o tim stvarima da kontemplirate i da ih sumirate, i treba da razmislite o tome koje bi to ideje i stavovi – pored onih koje sam danas pomenuo – mogli da utiču na vaš svakodnevni život. Većina onoga o čemu smo upravo razgovarali odnosi se na načine i načela po kojima se ljudi bave svetom koji ih okružuje, dok se jedan manji broj tema odnosi na gledišta prema ljudima i stvarima. Opseg efekata uslovljavanja ljudi od strane porodice u osnovi obuhvata upravo te stvari. Ima tu još nekih pitanja koja, međutim, nisu vezana za čovekove poglede na život, niti za načine njegovog ophođenja sa svetom, tako da o njima nećemo dalje govoriti. Ovim, dakle, završavamo naše današnje druženje. Do sledećeg viđenja!

11. februar 2023. godine