Gde smo stigli u našem zajedništvu na prošlom okupljanju? Razgovarali smo o „otpuštanju” u braku, a u okviru teme „Kako stremiti ka istini”. Nekoliko puta smo razgovarali u zajedništvu na temu braka – o čemu smo uglavnom razgovarali prošli put? (Razgovarali smo o otpuštanju fantazija o braku i ispravljanju nekih iskrivljenih ideja i shvatanja koje venčani ljudi imaju o braku, kao i o pravilnom pristupu požudi. Na kraju smo rekli da težnja ka srećnom braku nije naša misija.) Razgovarali smo o temi „otpuštanja fantazija o braku”, pa koliko ste toga razumeli i koliko toga možete da se setite? Zar nismo pre svega razgovarali u zajedništvu o raznim nerealnim, nepraktičnim, detinjastim i nerazumnim mišljenjima i željama koje ljudi imaju o braku? (Jesmo.) Pravilno poimanje i razumevanje braka i zauzimanje ispravnog pristupa braku – to je stav koji ljudi treba da imaju prema braku. Brak ne treba shvatati kao igru, niti ga treba uzimati kao nešto što će zadovoljiti sve nečije fantazije i nerealne težnje. Šta podrazumevaju fantazije o braku? Postoji određena veza između tih fantazija i različitih stavova koje ljudi imaju prema životu i, što je najvažnije, oni imaju veze sa različitim izrekama, tumačenjima i stavovima o braku koje ljudi dobijaju od sveta i društva. Te izreke, tumačenja i stavovi su mnoštvo nerealnih i lažnih izreka i gledišta proisteklih iz društva i iz svih naroda čovečanstva. Zašto ljudi moraju da otpuste te stvari? Zato što one dolaze od iskvarenog čovečanstva, zato što su sve to vrste gledišta i stavova o braku koji su proizašli iz rđavog sveta, i ta gledišta i stavovi potpuno odstupaju od ispravne definicije i koncepta braka koje je Bog odredio za čovečanstvo. Koncept i definicija braka koje je Bog odredio za čovečanstvo više su usredsređeni na ljudske odgovornosti i obaveze, kao i na ljudskost, savest i razum koje ljudi treba da otelotvore u životu. Božja definicija braka uglavnom podstiče ljude da pravilno preuzmu svoje odgovornosti u okviru braka. Ukoliko nisi oženjen i nisi uključen u ispunjavanje bračnih obaveza, ipak treba da poseduješ ispravno razumevanje Božje definicije braka – to je jedan aspekt. Drugi aspekt je da Bog podstiče ljude da se pripreme da preuzmu odgovornosti koje treba da preuzmu u braku. Brak nije igra, niti je kao kad se deca igraju mame i tate. Prva stvar koja treba da se zna i o kojoj treba da se ima koncept, jeste da brak predstavlja obavezu. Još važnije je da se pripremimo ili da budemo spremni za odgovornosti koje treba da budu ispunjene u čovekovoj normalnoj ljudskosti. A na šta se ponajviše usredsređuju pojmovi, shvatanja i izreke o braku koje dolaze od Sotone i od rđavog sveta? Oni se ponajviše usredsređuju na poigravanje sa emocijama i požudom, na zadovoljavanje fizičkih želja i na zadovoljavanje telesne radoznalosti prema suprotnom polu, kao i, naravno, na zadovoljavanje ljudske sujete. Oni nikada ne pominju odgovornost ili humanost, a još manje kako dve strane uključene u brak koji je Bog odredio, to jest muškarac i žena, treba da snose svoje odgovornosti, da ispunjavaju svoje obaveze i da rade dobro sve što muškarac i žena treba da rade u okviru braka. Različita tumačenja, izreke i stavovi o braku kojima svet indoktrinira ljude, usredsređuju se više na zadovoljenje ljudskih emocija i želje, na istraživanje emocija i želje i na traženje emocija i želje. Stoga, ako prihvatiš te razne izreke, shvatanja ili stavove o braku koji dolaze od društva, onda nećeš moći da pobegneš od uticaja tih rđavih ideja. Tačnije rečeno, nećeš moći da izbegneš da te ti stavovi o braku koji dolaze od sveta ne iskvare. Kada te takve ideje i gledišta iskvare i izvrše uticaj na tebe, više nećeš moći da izbegneš njihovoj kontroli, a istovremeno ćeš prihvatiti da budeš prevaren i izmanipulisan tim pogledima baš kao i nevernici. Kada nevernici prihvate te ideje i poglede na brak, oni govore o ljubavi i zadovoljavanju svoje požude. Slično tome, kada bezrezervno prihvatiš te ideje i poglede, takođe ćeš govoriti o ljubavi i zadovoljavanju svoje požude. To je neizbežno i od toga ne možeš da pobegneš. Dok nemaš ispravnu definiciju braka i ispravno razumevanje i stav prema braku, prirodno ćeš prihvatiti sve raznovrsne poglede i izreke o braku koje dolaze od sveta, društva i čovečanstva. Sve dok ih čuješ, sve dok ih vidiš, sve dok ih znaš i sve dok nemaš imunitet da se boriš protiv tih ideja, na tebe će nesvesno uticati takva društvena klima i nesvesno ćeš prihvatiti te stavove i izreke o braku. Kada to primiš u sebe, ne možeš da izbegneš te ideje i poglede koji utiču na tvoj stav prema braku. Pošto ne živiš u vakuumu, veoma si sklon da budeš pod uticajem i čak kontrolisan raznim izrekama o braku koje dolaze od sveta, društva i čovečanstva. Kada budu imale kontrolu nad tobom, biće ti veoma teško da ih se oslobodiš i nećeš moći da ne maštaš o tome kakav bi tvoj brak trebalo da bude.

Prošli put smo razgovarali o raznim fantazijama o braku, a te fantazije potiču iz mnogostrukih pogrešnih shvatanja i pogleda rđavog čovečanstva na brak. Ta shvatanja i stavovi, bilo da su konkretni ili opšti, sve su to stvari koje neko ko stremi ka istini treba da otpusti. Prvo, treba da otpusti sve pogrešne definicije i pogrešno shvatanje braka; drugo, treba da pravilno izabere svog partnera; i treće, oni koji su već u braku treba da imaju ispravan pristup svom braku. Reč „ispravan” ovde se odnosi na stav i odgovornost koju ljudi treba da imaju prema braku, a koju im Bog nalaže i propisuje da imaju. Ljudi treba da shvate da brak nije simbol ljubavi i da ulazak u brak nije ulazak u palatu braka, niti je ulazak u grobnicu, a još manje je brak venčanica, dijamantski prsten, crkva, izgovaranje zaveta večne ljubavi, večere uz sveće, romantika ili svet udvoje – ništa od toga ne znači brak. Dakle, kada govorimo o braku, prva stvar koju treba da uradiš jeste da se oslobodiš tih fantazija koje su usađene u tvoje srce, zajedno sa simboličnim stvarima koje proističu iz tvojih fantazija o braku. Zar razgovorom u zajedništvu o ispravnom tumačenju braka i raščlanjivanjem različitih iskrivljenih ideja o braku koje dolaze iz Sotoninog rđavog sveta ne dobijate tačniju definiciju braka? (Dobijamo.) Što se tiče onih koji nisu u braku, da li izgovaranje ovih stvari čini da se osećate nešto stabilnije u vezi sa brakom? Zar time nemate bolji uvid? (Imamo.) U kojem pogledu imate bolji uvid? (Moje prethodne fantazije o braku uključivale su samo nejasne stvari kao što su cveće, dijamantsko prstenje, venčanice i izgovaranje zaveta večne ljubavi. Sada, nakon što sam saslušao Boga u zajedništvu, shvatam da Bog zapravo određuje brak i da se u braku radi o dvoje ljudi koji su zajedno i koji su u stanju da budu uviđavni jedno prema drugom, da se brinu jedno o drugom i da preuzmu odgovornost jedno za drugo. To je osećaj odgovornosti i taj pogled na brak je praktičniji i ne uključuje one nejasne stvari.) Imate bolji uvid, zar ne? Uopšteno govoreći, imate bolji uvid. Što se tiče detalja, da li je došlo do male promene u merilima koja se tiču predmeta kojima ste se ranije divili i kojima ste bili fascinirani? (Da, jeste.) Uvek ste pričali o tome da želite da nađete visokog, bogatog, zgodnog muškarca ili bogatu, lepu ženu svetle puti; na šta ste sada usredsređeni? U najmanju ruku, usredsređujete se na nečiju ljudskost i na to da li je neko pouzdan i da li ima osećaj odgovornosti. Recite mi, ako neko izabere partnera u skladu sa ovim pravcem, ovim ciljem i ovom metodom, da li je verovatnije da će imati srećan brak ili da će biti nesrećan i razvesti se? (Verovatnije je da će biti srećan.) Donekle je verovatnije da će biti srećan. A zašto ne možemo sa sigurnošću da kažemo da će takav brak sto odsto biti srećan? Koliko razloga ima za to? U najmanju ruku, jedan od razloga je taj što ljudi mogu da pogreše i da ne vide nekoga jasno pre nego što se s tom osobom venčaju. Drugi razlog je to što, pre nego što se venča, neko može da gaji iluzije o braku, misleći: „Ličnosti nam se slažu i imamo iste težnje. Takođe mi je obećao da je voljan da preuzme odgovornost i ispuni svoje obaveze prema meni kada se venčamo i da me nikada neće izneveriti”. Međutim, kada se venčaju, ne ide sve u bračnom životu onako kako bi taj neko želeo, ne ide sve glatko. Takođe, neki ljudi vole istinu i vole pozitivne stvari, dok neki ljudi mogu da deluju kao da imaju ljudskost koja nije loša niti zla, ali ne gaje ljubav prema pozitivnim stvarima i ne streme ka istini. Tokom braka i zajedničkoj života, taj mali osećaj odgovornosti ili obaveze koji ima u svojoj ljudskosti postepeno nestaje, on se vremenom menja i pokazuje svoje pravo lice. Reci mi, ako u braku jedno stremi ka istini, a drugo ne, ako jednostrano stremiš ka istini, a on uopšte ne prihvata istinu, koliko dugo ćeš moći da ga trpiš? (Ne dugo.) Možeš preko volje da tolerišeš i trpiš neke životne navike ili neke manje nedostatke ili mane u njegovoj ljudskosti, ali kako vreme prolazi, vas dvoje nećete deliti zajednički jezik, niti težnju. On ne stremi ka istini, niti voli pozitivne stvari, i uvek mu se sviđaju stvari proizašle iz rđavih svetskih trendova. Postepeno, vas dvoje sve manje razgovarate, vaše težnje se udaljavaju, a njegova želja da ispuni svoje obaveze postepeno kopni. Da li je takav brak srećan? (Nije.) Šta treba da uradite ako niste srećni? (Ako dvoje ljudi ne mogu da nastave zajedno, onda bi trebalo da se rastanu što je pre moguće.) Tako je. Koliko je vremena prošlo od začetka te ideje do trenutka rastanka? U početku se dvoje ljudi dobro slažu, a posle razdoblja sloge počinju da se svađaju. Posle svađe se pomire, a kada se pomire, žena vidi da se muškarac nije promenio, pa ga ona trpi, a posle izvesnog vremena trpljenja, oni ponovo počinju da se svađaju. Kada ta svađa dostigne vrhunac, stvari se ponovo hlade i ona pomisli: „Nismo jedno za drugo i ovo nije onako kako sam na početku zamišljala da će biti. Život udvoje boli. Da li treba da se razvedemo? Ali bilo nam je baš teško da dođemo do ove tačke i toliko smo puta raskidali i mirili se. Ne smem tako olako da se razvedem od njega. Treba samo da istrpim. Živeti sam nikada nije tako dobro kao živeti zajedno.” I tako ona izdrži godinu ili dve; što ga više gleda, to je nezadovoljnija, a što duže to traje, više je isfrustrirana. Život udvoje je ne čini srećnom, a sve manje razgovaraju na istoj talasnoj dužini. Ona vidi da se njegove mane sve više pogoršavaju i sve manje želi da ga trpi i toleriše. Posle pet ili šest godina više ne može da izdrži, puca joj film i želi da u potpunosti raskrsti s njim. Pre nego što odluči da u potpunosti raskrsti, mora da razmisli o čitavoj stvari od početka do kraja i mora jasno i temeljno da razmisli o tome kako će živeti posle razvoda. Kada sve dobro promisli, i dalje je neodlučna, ali pošto još nekoliko puta sve promisli, nerado odlučuje da napusti muža, razmišljajući: „Razvešću se od njega. Bolji je miran samački život nego ovo”. Njih dvoje se stalno svađaju i ne slažu se. Ono što je nekada mogla da podnese, sada joj je nepodnošljivo. Uznemiri se čim ga vidi, naljuti se čim on otvori usta, pa čak joj se od njegovog glasa, njegove pojave, njegove odeće i stvari koje je nosio stomak prevrće i muka joj je. Dostigli su nepodnošljivu tačku u kojoj su njih dvoje postali neznanci jedno drugom i ona mora da se razvede od njega. Koja je bila pretpostavka da ona mora da se razvede od njega? Život udvoje bio je isuviše bolan i njen samostalni život je bolji. Kada stvari dođu do te tačke, ona više neće biti povezana s njim. Osećanja su iščezla, razmislila je i shvatila: bolje je živeti sam, baš kao što nevernici često kažu: „Kada živiš sam, ne moraš da brineš ni o kome”. U suprotnom, uvek bi morala da razmišlja o njemu, pitajući se: „Da li je jeo? Da li se dobro oblači? Da li dobro spava? Da li mu je naporno da radi daleko od kuće? Da li ga maltretiraju? Kako se oseća?” Uvek bi morala da brine o njemu. Ali sada vidi da joj je mirnije da živi sama, bez ikoga drugog o kome bi razmišljala ili se brinula. Ne vredi tako živeti zbog takvog čoveka. On nije vredan njene brige, nije vredan njene ljubavi, nije vredan da preuzme bilo kakvu odgovornost za njega, i uopšte nema ničeg dopadljivog u njemu. Na kraju, ona podnosi zahtev za razvod, njihov brak se završava i ona se nikada ne osvrće i nikada ne žali zbog svoje odluke. Postoje takvi brakovi, zar ne? (Da.) Postoje i brakovi koji nastaju iz različitih razloga kao što su ljubazni postupci iz prošlosti ili svađe iz nečijeg prethodnog života. Kao što smo ranije razgovarali, neki ljudi se spajaju jer jedno drugom nešto duguju. U okviru nekog para, ili žena nešto duguje muškarcu, ili muškarac nešto duguje ženi. U prošlom životu neko se možda previše okoristio, previše zadužio, pa se u ovom životu spajaju kako bi ta osoba mogla da otplati svoj dug. Mnogi brakovi poput tog su nesrećni, ali ne mogu da se razvedu. Bilo da su primorani da budu zajedno jer imaju porodicu, ili zbog svoje dece, ili iz nekog drugog razloga, u svakom slučaju, bračni par ne živi složno, uvek se svađaju, raspravljaju, a njihove ličnosti, interesi, težnje i hobiji se uopšte ne podudaraju. Ne vole se i zajednički život ne donosi nikakvu sreću nikome od njih, ali ne mogu da se razvedu, pa ostaju zajedno do kraja života. Kada se smrt približi, i dalje moraju da se rugaju svom partneru, pa kažu: „Ne želim da te vidim u sledećem životu!” Toliko se mrze. Ali u ovom životu ne mogu da se razvedu i to je Bog odredio. Sve te različite vrste brakova, bez obzira na njihovu strukturu ili poreklo, bilo da si u braku ili ne, u svakom slučaju uvek treba da otpustiš nerealne i naivne fantazije koje imaš o braku; treba da se ispravno suočiš sa brakom, a ne da se poigravaš sa emocijama i željama ljudi, a još manje da upadneš u zamku pogrešnih gledišta o braku kojima te društvo indoktrinira, uvek se preispitujući kako se osećaš u vezi sa brakom: da li te tvoj partner voli? Možeš li da osetiš da te partner voli? Da li još uvek voliš svog partnera? Koliko ljubavi još uvek imaš prema svom partneru? Da li tvoj partner još uvek oseća nešto prema tebi? Da li ti još uvek osećaš nešto prema svom partneru? Nema potrebe da osećaš te stvari ili da razmišljaš o njima – sve su to apsurdne i besmislene zamisli. Što više razmišljaš o tim stvarima, to više osećaš da ti je brak u krizi, i što više toneš u te misli, to je jasnije da si upao u zamku braka, i sigurno nećeš biti srećan niti imati bilo kakav osećaj sigurnosti. To je zato što kada utoneš u te ideje, poglede i misli, tvoj brak postaje deformisan, tvoja humanost postaje iskrivljena, a ti takođe postaješ potpuno kontrolisan i kidnapovan od strane raznih ideja i pogleda na brak koji dolaze od društva. Stoga, što se tiče različitih gledišta i izreka o braku koji dolaze od društva i od iskvarenog čovečanstva, moraš biti u stanju da ih tačno razabereš, a takođe moraš da odbaciš ta gledišta i izreke. Bez obzira na to šta drugi kažu ili kako se njihove izreke o braku menjaju, na kraju krajeva, ljudi ne bi trebalo da se odreknu Božje definicije braka, niti bi ljudi trebalo da budu pogođeni ili da im vid bude zamućen rđavim pogledima sveta na brak. Jednostavno rečeno, brak je početak faze nečijeg života koja je drugačija od one koja je trajala od puberteta do odraslog doba. To jest, kada postaneš odrasla osoba, ulaziš u drugu fazu života, i u toj fazi stupaš u brak i živiš sa nekim ko nije u krvnoj vezi sa tobom. Od dana kada počneš da živiš sa tom osobom, to znači da kao supruga ili suprug moraš da snosiš odgovornosti i obaveze za sve u bračnom životu i, štaviše, vas dvoje morate zajedno da se suočite sa svime u bračnom životu. To jest, brak znači da je osoba napustila svoje roditelje, oprostila se od samačkog života i započela život udvoje sa još jednom osobom. To je faza u kojoj se dvoje ljudi suočavaju sa zajedničkim životom. Ta faza označava da ćeš ući u drugu fazu života, kao i da ćeš se, naravno, suočiti sa svim vrstama životnih proba. Kako ćeš upravljati životom u okviru braka i kako ćete se ti i tvoj partner zajedno suočiti sa svim stvarima koje se susreću u okviru braka, može da predstavlja probu za tebe, te stvari bi za tebe mogle da budu ili savršenstvo ili propast. One bi, naravno, mogle da budu i izvori više iskustva u životu; one bi mogle da budu izvori koji ti pružaju dublje razumevanje i uvažavanje života, zar ne? (Tako je.) Ovde ćemo završiti rekapitulaciju na temu pravilnog razumevanja braka i raznih fantazija o braku.

Prošli put smo u zajedništvu razgovarali o drugoj temi, a to je da težnja ka bračnoj sreći nije tvoja misija. Na šta smo obratili posebnu pažnju dok smo razgovarali o toj temi? (Na to da ne smemo da poverimo našu sreću svom partneru, i ne smemo da radimo stvari koje prijaju našem partneru samo da bismo ga privukli ili da bismo zaštitili našu takozvanu ljubav. Ne smemo da zaboravimo da smo stvorena bića i da se odgovornosti i obaveze koje treba da ispunimo u braku ne kose sa dužnostima i odgovornostima koje treba da ispunimo kao stvorena bića.) Mnogi ljudi dopuštaju da im sreća zavisi od braka, a njihov cilj u težnji ka sreći je težnja za srećom i za savršenstvom braka. Oni veruju da će, ako im je brak srećan i ako su srećni sa svojim partnerom, imati srećan život, te smatraju da je sreća njihovog braka doživotna misija i da je treba održavati stalnim trudom. Zato, kada stupaju u brak, mnogi ljudi razbijaju glavu o mnoštvu stvari koje mogu da urade kako bi njihov brak ostao „svež”. Šta znači „svež”? Kažu da to znači da se, bez obzira na to koliko su dugo u braku, dvoje ljudi uvek osećaju kao da su srasli jedno s drugim i da nikada ne mogu da napuste jedno drugo, isto kao na početku veze, i stalno žele da budu priljubljeni jedno uz drugo i da se nikada ne razdvoje. Štaviše, gde god da se neko od njih nađe, u svakom trenutku, uvek razmišlja o svom partneru i on mu nedostaje, a srce mu je ispunjeno glasom, osmehom, govorom i ponašanjem voljene osobe. Ako ne čuje glas svog partnera jedan dan, u srcu se oseća usamljeno, a ako ne vidi svog partnera jedan dan, oseća se kao da je ostao bez duše. On misli da su to simboli i znaci bračne sreće. Dakle, neke takozvane domaćice sa punim radnim vremenom ostaju kod kuće i osećaju da je čekanje da se njihovi muževi vrate kući najveća sreća. Ako njihovi muževi ne dođu kući na vreme, one ih pozovu, a koje je prvo pitanje koje prozbore? (Kada stižeš kući?) Izgleda da to često čujete – to pitanje je duboko ukorenjeno u srcima mnogih. Prvo pitanje je: „Kada stižeš kući?” U tom se pitanju, bez obzira na to da li dobije precizan odgovor ili ne, svakako otkriva ljubavna patnja žene u srećnom braku. To je normalno stanje u životima onih koji streme ka srećnom braku. Tiho čekaju da se njihova druga polovina vrati kući s posla. Ako izađu, ne usuđuju se da odu daleko niti da budu dugo napolju, plašeći se da će njihov partner doći i zateći praznu kuću i da će se osećati vrlo povređeno, razočarano i uznemireno. Takvi ljudi su ispunjeni nadom i verom u svojoj težnji ka bračnoj sreći i bez suzdržavanja plaćaju bilo koju cenu ili prave bilo kakvu promenu. Postoje čak i neki koji, i nakon što poveruju u Boga, bez razlike nastavljaju da teže ka bračnoj sreći, nastojeći da vole svog partnera i uvek ga pitaju da li ih voli. Zato žena tokom okupljanja može da pomisli: „Da li mi se muž već vratio kući? Ako jeste, da li je jeo? Da li je umoran? I dalje sam ovde na ovom okupljanju i osećam se malo nelagodno. Osećam se kao da sam ga izneverila.” Kada krene na sledeće okupljanje, pita muža: „Kada misliš da ćeš se vratiti? Ako se vratiš dok budem bila na okupljanju, hoćeš se osećati usamljeno?” Muž joj odgovara: „Kako da se ne osećam usamljeno? Kuća je prazna i sȃm sam. Obično smo uvek ovde zajedno, a sada sam odjednom sȃm. Zašto uvek moraš da ideš na okupljanja? Možeš da ideš na okupljanja, ali bilo bi sjajno kada bi mogla da stigneš kući pre mene!” Ona u srcu zna: „Ma ne traži on mnogo od mene, samo treba da se vratim kući pre njega.” Na sledećem okupljanju stalno gleda na sat, a kada vidi da se bliži vreme da joj se muž vrati kući, ne može više da sedi mirno i kaže: „Samo vi nastavite, ja moram da krenem, jer imam nekog posla kod kuće.” Žuri kući i razmišlja: „Odlično, muž mi se još nije vratio! Požuriću da skuvam nešto i da pospremim kuću, da kad se vrati, vidi da je kuća čista, da oseti miris jela i da zna da je neko kod kuće. Divno je što možemo zajedno da jedemo! Iako sam propustila deo okupljanja i čula manje i zadobila manje, biti u stanju da se vratim kući pre svog muža i da mu poslužim toplo jelo je divno i od suštinskog je značaja za održavanje srećnog braka.” Od tada pa nadalje, često to radi na okupljanjima, a ponekad okupljanje duže potraje pa kada brže-bolje stigne kući, otkrije da joj je muž već stigao. Malo je razočaran i nezadovoljan njome, pa gunđa: „Zar ne možeš da propustiš baš nijedno okupljanje? Zar ne znaš kako se osećam kada nisi kod kuće i kada stignem kući i ne vidim te ovde? Uznemirim se!” Njegove reči je veoma ganu i ona razmišlja: „Ovim hoće da kaže da me zaista voli i da ne može da živi bez mene. Uznemiri se kad vidi da me nema. Tako sam srećna! Iako zvuči pomalo ljutito, i dalje osećam da me voli. Sledeći put moram da obratim pažnju i bez obzira na to koliko dugo traje okupljanje, moram da dođem kući ranije. Ne mogu da dovedem u pitanje njegovu ljubav prema meni. Nije važno ako malo manje zadobijem i čujem malo manje Božjih reči na okupljanjima.” Na narednim okupljanjima, ona jedino može da razmišlja o povratku kući kako bi bila dostojna ljubavi svog muža, kao i da održi sreću kojoj teži u braku. Ima blagi osećaj da će, ako se ne vrati kući ranije, dovesti u pitanje ljubav svog muža, a ako ga i dalje bude razočaravala na taj način, pita se da li će on otići i naći neku drugu i neće je voleti kao nekada. Ona veruje da je voleti i biti voljen uvek sreća, a održavanje tog odnosa uzajamne ljubavi je njena težnja u životu, nešto za čim je odlučna da teži, i to je ono što čini bez rezerve ili oklevanja. Ima čak i onih koje, kada odu da obavljaju svoju dužnost daleko od kuće, često kažu svom starešini: „Ne mogu da provedem noć van kuće. Udata sam, tako da ako ne odem kući, muž će mi biti usamljen. Neću biti pored njega kada se noću probudi, uznemiriće se. Neću biti pored njega kada ujutru otvori oči, biće povređen. Ako se ne budem često vraćala kući, zar moj muž neće posumnjati u moju vernost i nedužnost? Kada smo se venčali, dogovorili smo se da ćemo biti verni jedno drugom. Šta god da bude, moram da održim obećanje. Želim da ga budem dostojna, jer ne postoji niko drugi na ovom svetu ko me voli kao on. Dakle, da bih dokazala svoju nedužnost i potpunu vernost, svakako ne mogu da noćim van kuće. Bez obzira na to koliko ima posla u crkvi ili koliko je hitno da obavim svoju dužnost, ja uveče moram da idem kući bez obzira na to koliko je sati.” Ona kaže da je to da bi zadržala svoju nedužnost i vernost, ali to je samo formalnost, samo reči, a zapravo se plaši da će njen brak postati nesrećan i da će se raspasti. Radije bi izgubila dužnost i napustila dužnost koju treba da obavlja zarad održavanja bračne sreće, kao da je bračna sreća njena motivacija i razlog za sve što radi. Bez srećnog braka ona ne može da obavlja dužnost stvorenog bića; bez srećnog braka ona ne može da bude dobro stvoreno biće. Ona smatra da to što neće razočarati muževu ljubav i to što će i dalje biti voljena jesu znaci bračne sreće, kao i životni ciljevi kojima treba da teži. Ako jednog dana oseti da više nije toliko voljena, ili ako učini nešto pogrešno i dovede u pitanje ljubav svog muža prema njoj, i tako ga razočara i učini nezadovoljnim njome, osećaće se kao da je izgubila razum, više neće prisustvovati okupljanjima niti će čitati Božje reči, pa čak i kada je crkvi potrebna da obavi neku dužnost, ona će izmišljati svakakve izgovore da to odbije. Na primer, kaže da se ne oseća dobro ili da postoji neki hitan problem kod kuće, a čak izmišlja i neke besmislene i nerealne izgovore da bi izbegla obavezu da obavi tu dužnost. Takvi ljudi bračnu sreću smatraju izuzetno važnom u životu. Da bi održali sreću u braku, neki ljudi čak daju sve od sebe i ne ustručavaju se da plate bilo koju cenu da bi vezali i zadržali srce svog supružnika tako da ih supružnik uvek voli, da nikada ne gube onaj osećaj ljubavi koji su imali s početka braka i da nikada ne gube onaj osećaj koji su imali u vezi braka na početku. Postoje čak i neke žene koje se još više žrtvuju: neke operišu nos, neke preoblikuju viličnu kost, a neke hirurški uvećaju grudi i rade liposukciju, spremne da istrpe svaki bol. Neke žene čak misle da su im listovi predebeli, pa idu na operaciju kako bi im noge bile vitkije, a na kraju pretrpe oštećenje nerava i ne mogu više da stanu na noge. Kada muž to vidi, kaže: „Ranije si imala debele noge, ali si bila normalna žena. Sada ne možeš da staneš na noge i nisi više ni za šta. Hoću da se razvedem!” Vidiš, platila je tako veliku cenu i to je dobila na kraju. Ima i žena koje se svakog dana doteruju, parfimišu i nanose puder na lice. Nanose sve vrste šminke kao što su karmin, rumenilo i senka za oči da bi ostale mlade i lepe, da bi bile privlačne svom partneru i postigle da ih partner voli kao na početku veze. Slično tome, muškarci takođe podnose mnoge žrtve radi bračne sreće. Kada nekome kažu: „Ti si poznati vernik. Previše ljudi te ovde poznaje i to povećava verovatnoću da budeš prijavljen i uhapšen, tako da moraš da odeš odavde i da obavljaš svoju dužnost negde drugde.” To ga uznemiri i on pomisli: „Ali ako odem, da li će to značiti kraj mog braka? Da li će sada sve početi da se raspada? Ako odem od kuće, da li će se moja žena spetljati s nekim drugim? Da li će nam se sada putevi naprosto razići? Zar nikada više nećemo biti zajedno?” Uznemiri se razmišljajući o tome, pa počinje da pregovara: „Da li bih mogao da ostanem? Bilo bi u redu čak i da idem kući samo jednom nedeljno – moram da se brinem o svojoj porodici!” U stvari, on zapravo ne razmišlja o tome da se brine o svojoj porodici. Plaši se da će njegova žena pobeći sa nekim drugim i da više nikada neće pronaći bračnu sreću. Srce mu je ispunjeno brigom i strahom, ne želi da njegova bračna sreća tek tako iščezne i nestane. U srcima takvih ljudi, bračna sreća je važnija od bilo čega drugog, a bez nje se osećaju kao da nemaju dušu. Oni veruju da je: „Ljubav najvažnija za srećan brak. Samo zato što volim svog partnera i zato što moj partner voli mene, imamo srećan brak i zato smo uspeli da budemo zajedno ovoliko vremena. Ako izgubim ovu ljubav i ona nestane zbog moje vere u Boga i zato što obavljam svoju dužnost, zar to ne bi značilo da je mojoj bračnoj sreći došao kraj i da neću moći ponovo da uživam u toj bračnoj sreći? Bez bračne sreće, šta će biti s nama? Kakav bi bio život mog partnera bez moje ljubavi? Šta će biti sa mnom ako izgubim ljubav svog partnera? Može li obavljanje dužnosti stvorenog bića i izvršavanje čovekove misije pred Bogom da nadoknadi taj gubitak?” Oni ne znaju, nemaju odgovor, niti razumeju taj aspekt istine. Stoga, kada Božja kuća zahteva od onih koji streme ka sreći u braku da pre svega napuste svoje domove i odu negde daleko da šire jevanđelje i obavljaju svoju dužnost, oni se često osećaju frustrirano, bespomoćno, pa čak i nelagodno zbog činjenice da će uskoro možda izgubiti svoju bračnu sreću. Neki ljudi napuštaju ili odbijaju da obavljaju svoje dužnosti kako bi održali bračnu sreću, a neki čak odbijaju važna uređenja Božje kuće. Ima i onih koji, da bi održali bračnu sreću, često pokušavaju da proniknu u osećanja svog supružnika. Ako se supružnik oseća pomalo nezadovoljno ili pokazuje čak i nagoveštaj razočaranja ili nezadovoljstva zbog partnerove vere, zbog puta vere u Boga kojim je krenuo i zbog toga što obavlja svoju dužnost, partner odmah menja kurs i čini ustupke. Da bi održali bračnu sreću, ljudi često čine ustupke svom supružniku, čak i ako to znači odustajanje od prilika da obavljaju svoju dužnost i žrtvovanje vremena za okupljanja, za čitanje Božjih reči i za obavljanje duhovnih rituala, kako bi pokazali svom supružniku da su prisutni, kako ne bi sprečili da se njihov supružnik oseća sâmo i usamljeno i kako bi postigli da njihovi supružnici osete njihovu ljubav; oni bi radije to učinili nego da izgube ili da ostanu bez ljubavi svog supružnika. To je zato što osećaju da, ako se odreknu ljubavi svog supružnika zbog svoje vere ili puta vere u Boga kojim su krenuli, onda to znači da su napustili svoju bračnu sreću, da više neće moći da je osete i da će onda biti usamljeni, jadni i tužni. Šta znači biti neko ko je tužan i jadan? To znači neko ko nema nikoga da ga voli ili obožava. Iako takvi ljudi shvataju neke doktrine i značaj toga što Bog obavlja Svoje delo spasenja i, naravno, shvataju da kao stvoreno biće treba da obavljaju dužnost stvorenog bića, pošto svom supružniku poveravaju sopstvenu sreću i, naravno, takođe čine svoju sreću zavisnom od njihove bračne sreće, iako razumeju i znaju šta treba da rade, još uvek ne mogu da otpuste svoju težnju ka bračnoj sreći. Oni pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojoj treba da teže u ovom životu i pogrešno gledaju na težnju ka bračnoj sreći kao na misiju kojoj stvoreno biće treba da teži i da je obavi. Zar to nije greška? (Jeste.)

Gde je greška u težnji ka bračnoj sreći? Da li je ona u skladu sa Božjom definicijom braka i s onim što On poverava bračnim parovima? (Ne, nije.) Šta joj fali? Neki kažu: „Bog je rekao da nije dobro da čovek živi sam, pa mu je stvorio supružnika i taj supružnik mu pravi društvo. Zar to nije Božja definicija braka? Zar to nije deo težnje ka bračnoj sreći? Dvoje ljudi koji su zajedno i svako od njih izvršava svoju odgovornost – šta je tu loše?” Postoji li razlika između izvršavanja bračnih odgovornosti i beskompromisne težnje ka bračnoj sreći kao nečijoj misiji? (Da, postoji.) U čemu je tu problem? (Oni smatraju da je težnja ka bračnoj sreći njihova najvažnija misija, dok je u stvari za živog čoveka vršenje dužnosti stvorenog bića pred Stvoriteljem njegova najveća odgovornost. Pogrešno su shvatili cilj kojem treba da teže u životu.) Da li još neko želi nešto da doda na tu temu? (Kada neko ne ume pravilno da pristupi odgovornostima i obavezama koje treba da ima u braku, trošiće svoje vreme i energiju na održavanje braka. Međutim, ispravan pristup bračnim odgovornostima je da pre svega ne zaboravimo da je čovek stvoreno biće i da većinu svog vremena treba da provede obavljajući svoju dužnost i ostvarujući ono što mu je Bog poverio i misiju koju mu je Bog zadao. Zatim treba da ispuni svoje bračne odgovornosti i obaveze. To su dve različite stvari.) Da li je težnja ka bračnoj sreći cilj kojem ljudi treba da teže u životu nakon što se venčaju? Da li to ima ikakve veze sa brakom koji je Bog odredio? (Nema.) Bog je čoveku dao brak, a tebi je dao okolnosti u kojima možeš da ispunjavaš bračne odgovornosti i obaveze muškarca ili žene. Bog ti je dao brak, što znači da ti je dao partnera. Taj partner će te pratiti do kraja ovog života i pratiće te kroz svaku životnu etapu. Šta podrazumevam pod „pratnjom”? Podrazumevam da će ti tvoj partner pomoći i brinuti se o tebi, da će deliti s tobom sve ono sa čime se susrećeš u životu. To jest, bez obzira na to sa koliko toga se susrećeš, više se nećeš suočavati s time sam, već ćete vas dvoje to činiti skupa. Kada se tako živi, život bude nešto lakši i opušteniji, pri čemu i jedno i drugo rade ono što treba da rade, svako unosi svoje veštine i prednosti u priču i započinje svoj život. Ne može biti jednostavnije. Ipak, Bog nikada nije postavljao zahteve pred ljude i govorio: „Dao sam ti brak. Sada kada si u braku, moraš bezrezervno da voliš svog partnera zauvek i da mu stalno podilaziš – to je tvoja misija”. Bog ti je dao brak, dao ti je partnera i dao ti je drugačije životne okolnosti. U takvim okolnostima i situaciji, On čini da tvoj partner deli i suočava se sa svime zajedno s tobom, tako da ti možeš da živiš slobodnije i lakše, dok ti istovremeno dozvoljava da ceniš drugačiju životnu fazu. Međutim, Bog te nije ostavio na milost i nemilost braku. Šta pod tim podrazumevam? Podrazumevam to da ti Bog nije oduzeo život, sudbinu, misiju, put koji slediš u životu, pravac koji biraš u životu i vrstu vere koju imaš i sve to dao tvom partneru da ti odredi. On nije rekao da o ženinoj sudbini, težnjama, životnom putu i pogledu na život mora da odlučuje njen muž, niti da o muškarčevoj sudbini, težnjama, pogledu na život i životu mora da odlučuje njegova žena. Bog nikada nije rekao tako nešto i nije odredio stvari na taj način. Reci mi, da li je Bog rekao tako nešto kada je uspostavio brak za ljude? (Nije.) Bog nikada nije rekao da je težnja ka bračnoj sreći životna misija žene ili muškarca i da moraš uspešno da održavaš sreću svog braka da bi ostvario svoju životnu misiju i da bi se uspešno poneo kao stvoreno biće – Bog nikada nije rekao ništa slično. Niti je rekao: „Moraš da izabereš svoj životni put u okviru braka. Da li ćeš dostići spasenje ili ne, odlučiće tvoj brak i tvoj supružnik. O tvom pogledu na život i sudbini odlučiće tvoj supružnik”. Da li je Bog ikada rekao tako nešto? (Nije.) Bog ti je odredio brak i dao ti partnera. Ti stupaš u brak, ali se tvoj identitet i status pred Bogom ne menjaju – ti si i dalje ti. Ako si žena, onda si i dalje žena pred Bogom; ako si muškarac, onda si i dalje muškarac pred Bogom. Ali postoji jedna stvar koju oboje delite, a to je da, bez obzira na to jesi li muškarac ili žena, pred Stvoriteljem ste svi stvorena bića. U braku, vi tolerišete i volite jedno drugo, ispomažete se i podržavate i to predstavlja ispunjavanje vaših odgovornosti. Međutim, pred Bogom, odgovornosti koje treba da ispuniš i misija koju treba da obaviš ne mogu biti zamenjeni odgovornostima koje ispunjavaš prema svom partneru. Stoga, kada postoji sukob između tvojih odgovornosti prema partneru i dužnosti koju stvoreno biće treba da obavlja pred Bogom, ono što treba da odabereš jeste da obavljaš dužnost stvorenog bića, a ne da ispunjavaš svoje odgovornosti prema partneru. To je pravac i cilj koji treba da izabereš, a to je, naravno, i misija koju treba da obaviš. Međutim, neki ljudi greškom težnju ka bračnoj sreći ili ispunjavanje svojih obaveza prema partneru, kao i brigu, pažnju i ljubav prema partneru, učine svojom životnom misijom, a partnera smatraju svojim nebom, svojom sudbinom – to je pogrešno. Tvoja sudbina je pod Božjom suverenošću i njome ne upravlja tvoj partner. Brak ne može da promeni tvoju sudbinu, niti može da promeni činjenicu da Bog upravlja tvojom sudbinom. Što se tiče vrste pogleda na život koji treba da imaš i puta koji treba da slediš, treba da ih tražiš u rečima Božjih učenja i zahteva. Te stvari ne zavise od tvog partnera i nije na njemu da odlučuje. Pored ispunjavanja svojih odgovornosti prema tebi, on ne treba da ima kontrolu nad tvojom sudbinom, niti treba da zahteva da promeniš svoj pravac u životu, niti da odlučuje kojim ćeš putem ići, niti da odlučuje kakav pogled na život treba da imaš, a još manje treba da te ograničava ili sprečava da težiš spasenju. Što se tiče braka, sve što ljudi mogu da urade jeste da ga prihvate od Boga i da se pridržavaju definicije braka koju je Bog odredio za čoveka, pri čemu i muž i žena ispunjavaju svoje odgovornosti i obaveze jedno prema drugom. Ono što ne mogu da čine jeste da odlučuju o sudbini svog partnera, ni o prethodnom, ni o sadašnjem, ni o sledećem životu, a kamoli o večnosti. O tvom odredištu, tvojoj sudbini i putu kojim ideš može da odlučuje samo Stvoritelj. Stoga, kao stvoreno biće, bilo da si u ulozi žene ili muža, sreća kojoj treba da težiš u ovom životu dolazi od tebe koji obavljaš dužnost i misiju stvorenog bića. To ne dolazi iz samog braka, a još manje od toga da ti ispunjavaš bračne obaveze žene ili muža. Naravno, put koji odabereš da slediš i pogled na život koji usvojiš ne treba da se zasnivaju na bračnoj sreći, a još manje treba da ih određuje jedan ili drugi bračni drug – to je nešto što treba da shvatiš. Dakle, ljudi koji stupe u brak i samo teže ka bračnoj sreći i tu težnju smatraju svojom misijom treba da se oslobode takvih misli i stavova, da promene način na koji primenjuju i da promene svoj životni pravac. Ulaziš u brak i živiš zajedno sa svojim partnerom pod Božjim određenjem i to je sve; dovoljno je da ispuniš obavezu žene ili muža dok ste zajedno. Što se tiče toga koji put slediš i kakav pogled na život usvajaš, tvoj partner nema nikakvu obavezu i nema nikakvo pravo da odlučuje o tim stvarima. Iako si već u braku i imaš supružnika, tvoj takozvani supružnik samo može da ima značenje supružnika koje je Bog odredio. On može da ispunjava samo obaveze supružnika, a ti možeš da biraš i odlučuješ o svemu ostalom što nije vezano za tvog supružnika. Naravno, ono što je još važnije je da se tvoji izbori i odluke ne zasnivaju na tvojim sopstvenim sklonostima i razumevanju, već na rečima Božjim. Da li vam je jasno naše zajedništvo na ovu temu? (Jeste.) Stoga, postupke bilo kog partnera u okviru braka koji po svaku cenu teži ka bračnoj sreći ili se žrtvuje, Bog neće pamtiti. Bez obzira na to koliko dobro ili savršeno ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti prema partneru, ili koliko ispunjavaš očekivanja partnera – drugim rečima, bez obzira na to koliko dobro ili savršeno održavaš bračnu sreću, ili koliko je to zavidno – to ne znači da si ispunio misiju stvorenog bića, niti dokazuje da si stvoreno biće koje je zadovoljilo merila. Možda si ti savršena žena ili savršen muž, ali to ostaje ograničeno na okvire braka. Stvoritelj meri kakav si čovek na osnovu toga kako obavljaš dužnost stvorenog bića pred Njim, kakav put slediš, kakav je tvoj pogled na život, čemu težiš u životu i kako ostvaruješ misiju stvorenog bića. Tako Bog meri put kojim ideš kao stvoreno biće, kao i tvoje buduće odredište. On ne meri te stvari na osnovu načina na koji ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze kao žena ili muž, niti na osnovu toga da li tvoja ljubav prema partneru njemu ili njoj godi. Što se tiče toga da težnja ka bračnoj sreći nije tvoja misija, danas sam izneo ove pojedinosti kako bih zaokružio tu temu. Vidiš, da nisam u zajedništvu govorio o tim pitanjima, ljudi bi možda pomislili da ih razumeju i da znaju nešto o njima, ali kada bi im se nešto zaista dogodilo, oni bi i dalje bili zatočeni i ometani mnogim varljivim pitanjima, želeći da ispune obaveze žene ili muža, dok takođe žele da dobro rade ono što ljudsko biće, stvoreno biće, treba da radi. Međutim, kada su te dve stvari suprotstavljene, ili su protivrečne i ometaju jedna drugu, nije sasvim jasno kako čovek treba da postupi. Da li je sada, kada smo na ovaj način u zajedništvu razgovarali o toj temi, ona postala jasna? (Jeste.) Postoji razlika između stvari za koje ljudi veruju da su dobre i ispravne u njihovim predstavama s jedne strane, i stvari koje su pozitivne, ispravne i dobre u skladu sa istinom, s druge strane. Kada se to razjasni, postaje jasno. Stvari za koje ljudi veruju da su pozitivne i dobre često su ispunjene ljudskim predstavama, uobraziljom i osećanjima i nisu povezane sa istinom. Šta podrazumevam kada kažem „nisu povezane”? Podrazumevam da nisu istina. Ako na pogrešne stvari i na stvari koje nisu istina gledaš kao da su pozitivne i kao da su istina i slediš ih i čvrsto ih se držiš, verujući da su one istina, onda nećeš moći da ideš putem stremljenja ka istini i završićeš veoma daleko od istine. A čija je to odgovornost?

Tema o kojoj smo upravo govorili u zajedništvu bila je da ljudi treba da otpuste težnju ka bračnoj sreći i da je dovoljno da samo ispune svoje bračne odgovornosti. Završili smo naš razgovor nakon što smo otpustili težnju ka bračnoj sreći, pa ćemo sada razgovarati u zajedništvu o drugom pitanju: ne treba robovati braku. To je pitanje o kojem treba da razgovaramo u zajedništvu. U šta neki ljudi veruju kada se venčaju? „Moj život je sada ovakav. Suđeno mi je da živim sa ovom osobom do kraja života. Moji roditelji i starije generacije u familiji nisu moj doživotni oslonac, kao ni moji prijatelji. Dakle, ko je moj doživotni oslonac? Osoba sa kojom stupam u brak je osoba na koju ću se oslanjati celog života.” Podstaknuti takvim razmišljanjem, mnogi smatraju da je brak veoma važan, verujući da će jednom kada se venčaju imati stabilan život, utočište i nekoga kome će moći da se povere. Žene kažu: „U braku imam snažna pleća na koja mogu da se oslonim.” Muškarci kažu: „U braku imam miran dom i više ne lutam; već i sama pomisao na to me ispuni srećom. Vidi samo ove samce oko mene. Žene vazda lutaju bez ikoga na koga bi mogle da se oslone, bez stalne adrese, bez ramena za plakanje, a muškarci nemaju topao dom. Kako je samo žalosno videti ih!” Dakle, kada razmatraju sopstvenu bračnu sreću, oni misle da je to u potpunosti ispunjujuće i zadovoljavajuće. Iako su zadovoljni, oni osećaju da bi trebalo da učine nešto za svoj brak i za svoj dom. Stoga, kada se venčaju, neki ljudi su spremni da svom bračnom životu posvete sve što je u njihovoj moći i spremni su da se trude, bore i vredno rade za svoj brak. Neki uz mnogo muke i patnje zarađuju novac i, naravno, još više poveravaju svoju sreću partneru. Veruju da njihova sreća i radost u životu zavise od toga kakav im je partner; da li je dobra osoba, da li se njegova ličnost i interesi podudaraju sa njihovim, da li je neko ko može da nahrani i vodi porodicu, da li je neko ko može da im obezbedi osnovne potrepštine u budućnosti i da im obezbedi srećnu, stabilnu, divnu porodicu, i da li je neko ko može da ih uteši kada naiđu na bilo kakav bol, nevolju, neuspeh ili problem. Da bi se uverili u sve to, oni obraćaju posebnu pažnju na svog partnera dok žive zajedno. S velikom brigom i pažnjom posmatraju i pamte partnerove misli, stavove, govor i ponašanje, svaki njegov potez, kao i svaku njegovu dobru i lošu stranu. Oni do detalja pamte sve misli, stavove, reči i ponašanje koje je njihov partner otkrio u životu, kako bi mogli bolje da ga razumeju. Isto tako se nadaju da će ih partner bolje razumeti, puštaju ga u svoje srce i ulaze u njegovo da bi mogli lakše da obuzdaju jedno drugo, ili da bi bili prva osoba koja će se pojaviti kad god mu se nešto desi, prva osoba koja će mu pomoći, prva osoba koja će ga otvoreno podržati, ohrabriti ga i biti njegov stub podrške. U takvim životnim uslovima, muž i žena retko pokušavaju da razaznaju kakva je osoba njihov partner, živeći u potpunosti u osećanjima koja gaje prema partneru i koristeći svoja osećanja da brinu o njemu, tolerišu ga, nose se sa svim njegovim manama, slabostima i težnjama, čak do te mere da spremno skaču na svaki njegov znak i poziv. Na primer, muž neke žene kaže: „Tvoja okupljanja traju predugo. Idi samo na pola sata i onda se vrati kući.” Ona odgovara: „Potrudiću se.” Na sledećem okupljanju se, naravno, zadrži pola sata i onda se vrati kući, a njen muž kaže: „To je prava stvar. Sledeći put se samo pojavi tamo da te vide i onda se vrati.” Ona kaže: „Jao, znači toliko ti nedostajem! Važi, potrudiću se.” Naravno, ni sledeći put ne želi da ga razočara, već se sa okupljanja vrati već posle desetak minuta. Muž joj je veoma zadovoljan i srećan, pa joj kaže: „Tako je već bolje!” Ako on želi da ide na istok, ona se ne usuđuje da ide na zapad; ako on želi da se smeje, ona se ne usuđuje da plače. On je vidi kako čita Božje reči i sluša himne i mrzi to i gadi mu se, i kaže: „Kakva je korist od čitanja tih reči i pevanja tih pesama sve vreme? Zar ne možeš da ne čitaš te reči ili da ne pevaš te pesme dok sam ja kod kuće?” Ona odgovara: „U redu, u redu, neću više da ih čitam.” Više se ne usuđuje da čita Božje reči niti da sluša himne. Zbog zahteva svog muža, ona konačno shvata da on ne voli da ona veruje u Boga, niti da čita Božje reči, pa mu pravi društvo kada je kod kuće, gleda televiziju s njim, jedu zajedno, ćaskaju, pa ga čak sluša i kako izbacuje svoja nezadovoljstva iz sebe. Učiniće sve za njega, dokle god ga to čini srećnim. Ona smatra da su to odgovornosti koje supružnik treba da ispuni. Dakle, kada ona čita Božje reči? Sačeka da muž izađe, zatim za njim zaključa vrata i brže-bolje počne da čita. Kada čuje nekoga na vratima, brzo skloni knjigu i toliko se uplaši da se više ne usuđuje da je čita. A kada otvori vrata, vidi da to ipak nije njen muž – uzbuna je bila lažna, ona nastavlja da čita. Dok tako čita, uznemirena je, nervozna i uplašena. Razmišlja: „Šta ako se on zaista vrati kući? Bolje je da više ne čitam. Pozvaću ga i pitaću gde je i kada se vraća.” Ona ga nazove, a on kaže: „Danas imam malo više posla, tako da možda neću stići kući pre tri ili četiri sata.” To je smiruje, ali može li njen um i dalje da se smiri da bi mogla da čita Božje reči? Ne može; um joj je uznemiren. Žuri da stane pred Boga da se pomoli, i šta kaže? Da li kaže da joj u njenom verovanju u Boga nedostaje vere, da se plaši svog muža i da ne može da utiša svoj um da čita Božje reči? Oseća da ne može to da kaže, tako da nema šta da kaže Bogu. Ali onda sklopi oči i sklopi ruke. Smiruje se i ne oseća se tako uznemireno, pa odlazi da čita Božje reči, ali reči ne nalaze put do nje. Razmišlja: „Gde sam ono stala? Dokle sam stigla sa mojim kontemplacijama? Tok misli mi se skroz poremetio.” Što više o tome razmišlja, to se više nervira i nelagodno oseća: „Danas naprosto neću da čitam. Nije strašno ako jednom propustim svoje duhovne aktivnosti.” Šta mislite? Da li joj život dobro teče? (Ne.) Da li je to bračna nevolja ili bračna sreća? (Nevolja.) U ovom trenutku, neki samci mogu da kažu: „Znači, bacio si se u vatru, zar ne? U braku nema ničeg sjajnog, zar ne? Vidi kako je moj život sjajan, ne moram da brinem ni o kome drugom i niko ne može da me spreči da prisustvujem okupljanjima, niti da obavljam svoju dužnost kad god želim.” Da bi partner bio zadovoljan tobom i pristao da povremeno čitaš Božje reči ili da prisustvuješ okupljanjima, ustaješ veoma rano svakog jutra da bi spremila doručak, uredila kuću, očistila, nahranila piliće, nahranila psa i obavila sve vrste iscrpljujućih zadataka – čak i one koje obično obavljaju muškarci. Da bi zadovoljila muža, neumorno radiš, kao neka stara sluškinja. Pre nego što ti muž dođe kući, izglancaš mu kožne cipele i postaviš papuče, a kada stigne, požuriš da očistiš prašinu sa njega i pomogneš mu da skine kaput i okači ga, pitajući: „Danas je baš vruće. Da li ti je vrućina? Jesi žedan? Šta bi voleo da jedeš danas? Nešto kiselo ili nešto ljuto? Da li treba da se presvučeš? Skini to odelo da ti ga operem.” Ti si kao stara sluškinja ili robinja, već si prevazišla obim bračnih odgovornosti koje treba da ispunjavaš. Ti spremno skačeš na muževljev znak i poziv, i smatraš ga svojim gospodarom. U takvoj porodici postoji očigledna razlika u statusu između dva supružnika: jedan je rob, drugi je gospodar; jedan je uslužan i ponizan, drugi izgleda zastrašujuće i zapovednički; jedan se klanja i dodvorava, drugi puca od nadmenosti. Jasno je da status dvoje supružnika nije jednak. Zašto je tako? Zar ta robinja ne ponižava samu sebe? (Da.) Robinja ponižava samu sebe. Nisi uspela da održiš odgovornost prema braku koju je Bog odredio ljudima i otišla si predaleko. Tvoj muž ne ispunjava nikakvu odgovornost i ne čini ništa, a ti bi ipak čekala na znak i poziv takvog supružnika i pokorila se njegovoj vlasti, voljno postajući njegova robinja i njegova stara sluškinja, da mu služiš i činiš sve za njega – kakva si ti to osoba? Ko je tačno tvoj Gospod? Zašto ne primenjuješ tako za Boga? Bog je odredio da ti partner obezbeđuje za život; to je nešto što on treba da radi, ne duguješ mu ništa. Radiš ono što treba da radiš i ispunjavaš odgovornosti i obaveze koje treba da ispuniš – a on? Da li radi ono što bi trebalo da radi? U braku se ne radi o tome da onaj ko je dominantan bude gospodar, a da onaj ko može vredno da radi i da učini najviše treba da bude rob. U braku, obe osobe treba da ispune svoje obaveze jedna prema drugoj i da prate jedna drugu. Obe osobe imaju odgovornost jedna prema drugoj, i obe osobe imaju obaveze koje treba da ispune i stvari koje treba da urade u okviru braka. Ti treba da se ponašaš u skladu sa svojom ulogom; koja god da je tvoja uloga, treba da radiš ono što se od te uloge očekuje. Ako to ne učiniš, onda nemaš normalnu ljudskost. Običnim rečima, ne vrediš ni cvonjka. Dakle, ako neko ne vredi ni cvonjka, a ti ipak skačeš na svaki njegov znak i poziv i dobrovoljno mu robuješ, to je potpuno bezumno i čini te bezvrednom. Šta nije u redu s verovanjem u Boga? Da li je tvoje verovanje u Boga zao čin? Postoji li neki problem sa čitanjem Božjih reči? To su sve ispravne i časne stvari. Na šta ukazuje to što vlada progoni ljude koji veruju u Boga? Ukazuje na to da je čovečanstvo veoma zlo i da predstavlja zle sile i Sotonu. Ne predstavlja ni istinu ni Boga. Stoga, verovanje u Boga ne znači da si manje vredna od drugih ili da si inferiorna u odnosu na druge. Naprotiv, tvoja vera u Boga čini te plemenitijom od ovozemaljskih ljudi, tvoje stremljenje ka istini čini te časnom u Božjim očima i On te smatra zenicom Svoga oka. Pa ipak, ponižavaš sebe i bez ograničenja postaješ rob svog supružnika samo da bi udovoljila drugoj osobi u tvom braku. Zašto se ne ponašaš tako kada obavljaš dužnost stvorenog bića? Zašto ne možeš to da uspeš? Zar to nije izraz ljudske niskosti? (Jeste.)

Bog ti je odredio brak samo da bi mogla da naučiš da ispunjavaš svoje odgovornosti, da naučiš da živiš mirno u zajednici sa drugom osobom i da živiš udvoje, da iskusiš kakav je život kada ga deliš sa svojim partnerom i kako da se nosiš sa svim stvarima sa kojima se zajedno susrećete, čineći tvoj život bogatijim i drugačijim. Međutim, On te ne ostavlja na milost i nemilost braku i, naravno, ne ostavlja te na milost i nemilost tvom partneru da bi bila njegova robinja. Ti nisi njegova robinja, niti je on tvoj gospodar. Jednaki ste. Jedine obaveze koje imaš prema svom partneru jesu obaveze žene ili muža, a kada ispuniš te obaveze, Bog te smatra zadovoljavajućom ženom ili mužem. Ne postoji ništa što tvoj partner ima, a da ti nemaš, i ti nisi gora od svog partnera. Ako veruješ u Boga i stremiš ka istini, ako možeš da obavljaš svoju dužnost, da često prisustvuješ skupovima, da Božje reči čitaš kao molitvu i da staješ pred Boga, onda su to stvari koje Bog prihvata i one su ono što stvoreno biće treba da radi i normalan život koji stvoreno biće treba da živi. U tome nema ničega sramnog, niti smeš da se osećaš kao da bilo šta duguješ svom partneru zato što živiš takav život – ne duguješ mu ništa. Ako želiš, imaš obavezu da svedočiš svom partneru o Božjem delu. Međutim, ako on ne veruje u Boga i ne sledi isti put kao ti, onda ne moraš to da radiš i nisi u obavezi da mu kažeš ili objasniš bilo šta ili mu daš bilo koju informaciju o svojoj veri ili putu koji slediš, niti on ima bilo kakvo pravo da to zna. Njegova je odgovornost i obaveza da te podrži, ohrabri i zaštiti. Ako to ne može da uradi, onda ne poseduje ljudskost. Zašto? Zato što ti slediš pravi put, a zato što slediš pravi put, tvoja porodica i tvoj partner su blagosloveni i uživaju u Božjoj blagodati zajedno s tobom. Jedino je ispravno da ti partner bude zahvalan na tome, a ne da te diskriminiše ili zlostavlja zbog tvoje vere ili zato što si progonjena, ili da veruje da treba da obavljaš više kućnih poslova i drugih stvari, ili da mu nešto duguješ. Ne duguješ mu ni emocionalno, ni duhovno, niti na bilo koji drugi način – on duguje tebi. Zbog tvoje vere u Boga, on uživa dodatnu blagodat i blagoslove od Boga, i to ih dobija preko reda. Šta podrazumevam pod „dobija ih preko reda”? Mislim da neko takav ne zaslužuje da ih dobije i ne bi trebalo da ih dobije. Zašto ih ne bi dobio? Zato što ne sledi Boga niti priznaje Boga, stoga blagodat u kojoj uživa dolazi zbog tvoje vere u Boga. On ima koristi od tebe i uživa u blagoslovima s tobom, i jedino je ispravno da ti bude zahvalan. Drugim rečima, zato što uživa u tim prekorednim blagoslovima i toj blagodati, on treba više da ispunjava svoje odgovornosti i više da podržava tvoje verovanje u Boga. Kada jedna osoba u porodici veruje u Boga, nekim ljudima porodični posao ide dobro i oni postaju veoma uspešni. Zarađuju velike pare, njihova porodica živi dobro, bogate se materijalnim stvarima, a kvalitet života im raste – kako je do toga došlo? Da li bi tvoja porodica mogla da postigne sve to da neko od vas ne veruje u Boga? Neki kažu: „Bog je odredio da imaju bogatu sudbinu.” Tačno je da je Bog to odredio, ali da u njihovoj porodici ne postoji ta jedna osoba koja veruje u Boga, njihov posao ne bi bio tako blažen i blagosloven. Zato što postoji ta jedna osoba koja veruje u Boga i zato što ta osoba ima istinsku veru, iskreno stremi i spremna je da se posveti i preda Bogu, njen supružnik preko reda dobija blagodat i blagoslove. Bogu je vrlo lako da učini tako malu stvar. Oni koji ne veruju i dalje nisu zadovoljni, a čak tlače i zlostavljaju one koji veruju u Boga. Progon kojem država i društvo podvrgavaju vernike već je velika nesreća za njih, a ipak članovi njihovih porodica idu korak dalje i stvaraju dodatni pritisak. Ako u takvim okolnostima još uvek veruješ da ih razočaravaš i voljna si da postaneš robinja svog braka, onda je to zaista nešto što ne bi trebalo da radiš. Dakle, oni ne podržavaju tvoju veru u Boga – u redu; stoga ne brane tvoju veru u Boga – takođe u redu. Oni imaju slobodu da to ne rade. Međutim, ne bi trebalo da se prema tebi ophode kao prema robu zato što veruješ u Boga. Ti nisi rob, ti si ljudsko biće, dostojanstvena i čestita osoba. U najmanju ruku, ti si stvoreno biće pred Bogom, a ne nečiji rob. Ako moraš da budeš rob, onda možeš samo da budeš rob istine, rob Božji, ne rob bilo koje osobe, a još manje da ti supružnik bude robovlasnik. U pogledu telesnih odnosa, osim tvojih roditelja, najbliža osoba na ovom svetu ti je tvoj supružnik. Međutim, zato što veruješ u Boga, on se prema tebi ophodi kao prema neprijatelju i napada te i progoni. Prigovara ti što prisustvuješ okupljanjima, ako čuje bilo kakav trač, vraća se kući da te grdi i maltretira. Čak i kada se moliš ili čitaš Božje reči kod kuće i uopšte ne utičeš na njegovu svakodnevicu, on će te i dalje grditi i suprotstavljati ti se, pa će te čak i tući. Reci Mi, šta je to? Zar on nije demon? Da li je to osoba koja ti je najbliža? Da li neko takav zaslužuje da ispuniš bilo kakvu odgovornost prema njemu? (Ne.) Ne zaslužuje! I tako, neki ljudi koji su u takvom braku i dalje stoje na raspolaganju svom partneru, spremni da žrtvuju sve, da žrtvuju vreme koje treba da provedu obavljajući svoju dužnost, priliku da izvrše svoju dužnost, pa čak i priliku da postignu spasenje. Ne bi trebalo da rade takve stvari, i u najmanju ruku bi trebalo da se odreknu takvih ideja. Osim Bogu, ljudi nikome ništa ne duguju. Ne duguješ ni roditeljima, ni mužu, ni ženi, ni deci, a još manje prijateljima – nikome ništa ne duguješ. Sve što ljudi poseduju potiče od Boga, uključujući i njihove brakove. Ako moramo da govorimo o dugu, ljudi duguju samo Bogu. Naravno, Bog ne zahteva da Mu platiš dug, On samo traži da slediš pravi put u životu. Glavna Božja namera u vezi sa brakom je da zbog braka ne izgubiš svoje dostojanstvo i integritet, da ne postaneš neko ko nema pravi put kojem treba da teži, ko nema sopstveni pogled na život ili sopstveni pravac stremljenja, i da ne postaneš neko ko čak odustaje od stremljenja ka istini, odriče se prilike da postigne spasenje i odriče se svakog naloga ili misije koje mu Bog zada, da bi umesto toga voljno postao rob svog braka. Ako tako postupaš sa svojim brakom, onda bi bilo bolje da se uopšte nisi udavala, jer bi ti samački život više odgovarao. Ako nikako ne možeš da se oslobodiš takve bračne situacije ili strukture, onda bi bilo najbolje da se potpuno izvučeš iz braka i bilo bi ti bolje da živiš kao slobodna osoba. Kao što sam rekao, Božja svrha u određivanju braka je da možeš da imaš partnera, da prođeš kroz uspone i padove u životu i da prođeš kroz svaku životnu etapu u društvu svog partnera, da ne bi bila sama ili usamljena u tim etapama, da imaš nekoga pored sebe, nekoga kome možeš da poveriš svoje najintimnije misli, i nekoga da te uteši i da brine o tebi. Međutim, Bog ne koristi brak da bi te vezao niti da bi ti vezao ruke i noge tako da nemaš prava da izabereš svoj put i da robuješ braku. Bog ti je odredio brak i odredio ti je partnera; nije ti našao robovlasnika, niti želi da budeš zatočena u svom braku bez sopstvenih težnji, sopstvenih životnih ciljeva, bez ispravnog pravca za svoje težnje i bez prava da tražiš spasenje. Naprotiv, bez obzira na to jesi li u braku ili ne, najveće pravo koje ti je Bog dao je pravo da težiš ka svojim životnim ciljevima, da uspostaviš ispravan pogled na život i da tražiš spasenje. To niko ne može odmah da ti uzme i niko ne može da se meša u to, pa ni tvoj supružnik. Dakle, oni među vama koji igraju ulogu robova u svom braku treba da se odreknu takvog načina života, da se odreknu svojih ideja ili primene u vezi sa željom da robuju svom braku i da ostave tu situaciju iza sebe. Ne dozvoli da te partner sputava i ne dozvoli da na tebe utiču, da te sputavaju ili ograničavaju partnerove emocije, gledišta, reči, stavovi ili čak njegovi postupci. Ostavi sve iza sebe i hrabro i odvažno se osloni na Boga. Kada želiš da čitaš Božje reči, ti čitaj Božje reči, prisustvuj okupljanjima kada treba da prisustvuješ okupljanjima, jer si ti ljudsko biće, a ne pas, i ne treba ti niko da reguliše tvoje ponašanje ili sputava ili kontroliše tvoj život. Ti imaš pravo da izabereš svoje ciljeve i pravac u životu – Bog ti je podario to pravo, a ti pogotovo ideš ispravnim putem. Kada si Božjoj kući potreban da obaviš određeni posao, kada ti Božja kuća daje dužnost, najvažnije je da se savesno odrekneš svega bez izbora i bez rezerve i da obaviš dužnost koju treba da obaviš i završiš misiju koji ti je Bog zadao. Ako taj posao zahteva od tebe da odeš od kuće na deset ili mesec dana, onda treba da odlučiš da dobro obavljaš svoju dužnost, da ispuniš nalog koji ti je Bog poverio i da zadovoljiš Božje srce – to je stav, odlučnost i želja koju treba da poseduju oni koji streme ka istini. Ako taj posao zahteva tvoje odsustvo od šest meseci, godinu dana ili na neodređeno vreme, onda treba da se savesno odrekneš svoje porodice i bračnog druga i da odeš da završiš misiju koju ti je Bog zadao. Zato što je ovo vreme kada ste ti i tvoja dužnost najpotrebniji delu Božje kuće, a ne vreme kada si najpotrebniji svom braku i partneru. Stoga ne smeš da misliš da ako si u braku onda moraš da robuješ braku, ili da je sramota ako se tvoj brak okonča ili raspadne. Zapravo, to nije sramota, jer moraš da vidiš okolnosti u kojima se brak okončao i kakvo je bilo Božje uređenje. Ako ga je odredio i njime upravljao Bog, a ne čovek, onda je to vredno divljenja, to je čast, jer si ti odustala i okončala svoj brak iz pravednog razloga, nastojeći da udovoljiš Bogu i da obaviš svoju misiju stvorenog bića. To je nešto što će Bog pamtiti i prihvatiti, i zato kažem da je to vredno divljenja, a ne sramota! Iako se brakovi nekih ljudi završavaju zato što ih partner napušta i prevari – svakodnevnim jezikom rečeno, oni su škartirani i dobijaju šut-kartu – to nije ništa sramno. Umesto toga, trebalo bi da kažeš: „Čast mi je. Zašto? Zato što je moj brak došao do ove tačke i što se tako završio zahvaljujući Božjem određenju i uređenju. Božje vođstvo me je navelo da preduzmem ovaj korak. Da Bog to nije učinio i naterao ga da me šutne iz kuće, zaista ne bih imala vere i hrabrosti da preduzmem ovaj korak. Hvala neprikosnovenosti i vođstvu Božjem! Sva slava Tebi, Bože!” To je čast. U svim vrstama braka može da se stekne ta vrsta iskustva, možeš da izabereš da slediš pravi put pod Božjim vođstvom, da ostvariš misiju koji ti je Bog zadao, da ostaviš svog supružnika pod takvom pretpostavkom i sa takvom motivacijom i da okončaš svoj brak, i to je nešto što zaslužuje čestitke. Postoji bar jedna stvar kojoj se vredi radovati, a to je da više ne robuješ svom braku. Izbegla si ropstvo braka i više ne moraš da brineš, da osećaš bol i da se boriš zato što robuješ braku i zato što želiš da se oslobodiš, ali nisi u stanju. Od tog trenutka, ti si pobegla, slobodna si, i to je dobro. Rekavši to, nadam se da oni čiji su se brakovi bolno završili i koji su još uvek prekriveni senkama tog događaja, zaista mogu da otpuste svoj brak, da otpuste zaostale senke, da otpuste mržnju, bes, pa čak i patnju koja se zadržala i da više ne osećaju bol i bes jer su sve žrtve i napori koje si uložila za svog partnera uzvraćeni njegovom nevernošću, izdajom i ismevanjem. Nadam se da ćeš ostaviti sve to za sobom, da ćeš se radovati što više ne robuješ svom braku, da ćeš se radovati što ne moraš više ništa da radiš, niti da se nepotrebno žrtvuješ za robovlasnika u svom braku, i da ćeš umesto toga, pod Božjim vođstvom i neprikosnovenošću, slediti pravi put u životu, obavljati svoju dužnost kao stvoreno biće i da se više nećeš uzrujavati i nećeš više imati o čemu da brineš. Naravno, više nema potrebe da budeš zabrinuta, uznemirena ili uzbuđena zbog svog bračnog druga ili da ti um bude zaokupljen mislima o njemu, sve će od sada biti dobro, ne moraš više da razgovaraš o svojim ličnim stvarima sa supružnikom, ne moraš više da budeš ograničena njime. Potrebno je samo da tražiš istinu, načela i temelj u Božjim rečima. Već si slobodna i više ne robuješ svom braku. Sreća je da si otišla iz te noćne more od braka, da si istinski stala pred Boga, da više nisi sputana brakom i da imaš više vremena da čitaš Božje reči, da prisustvuješ okupljanjima i da obavljaš duhovne aktivnosti. Potpuno si slobodna, ne moraš više da prilagođavaš svoje ponašanje tuđem raspoloženju, ne moraš više da slušaš ničije podsmevanje, ne moraš više da uzimaš u obzir ničije raspoloženje ili osećanja – živiš samačkim životom, odlično! Više nisi robinja, možeš da izađeš iz tog okruženja u kojem si morala da ispunjavaš različite odgovornosti prema ljudima, možeš da budeš istinsko stvoreno biće, stvoreno biće pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i da obavljaš dužnost stvorenog bića – kako je divno činiti to čistog srca! Nikada više ne moraš da se svađaš, brineš, gnjaviš, podnosiš, trpiš, patiš ili da se ljutiš zbog svog braka, nikada više ne moraš da živiš u tom odvratnom okruženju i složenoj situaciji. To je sjajno, sve su to dobre stvari i sve ide dobro. Kada neko stane pred Stvoritelja, on postupa i govori u skladu sa Božjim rečima i u skladu sa istina-načelima. Sve ide glatko, nema više onih teških razmirica i srce može da ti se stiša. Sve je to dobro, ali je šteta što su neki ljudi i dalje spremni da budu robovi u tako odvratnom bračnom okruženju, ne beže i ne ostavljaju to iza sebe. U svakom slučaju, i dalje se nadam da, čak i ako ti ljudi ne okončaju svoje brakove i ne ostave propale brakove iza sebe, oni bar ne bi trebalo da robuju svojim brakovima. Bez obzira na to ko je tvoj supružnik, bez obzira na to koje talente ili koliku ljudskost poseduje, koliki je njegov status, koliko je vešt i sposoban, on i dalje nije tvoj gospodar. On je tvoj supružnik, on ti je jednak. On nije plemenitiji od tebe, niti ti manje vrediš od njega. Ako nije u stanju da ispuni svoje bračne obaveze, onda imaš pravo da ga prekoriš i tvoja je obaveza da ga usmeravaš i podučavaš. Ne ponižavaj se i ne dozvoli da te iskorišćava zato što misliš da je fenomenalan ili zato što se plašiš da će se umoriti od tebe, odbaciti te ili te napustiti, ili zato što želiš da održiš kontinuitet svog bračnog odnosa, dobrovoljno obavezujući sebe da budeš njegov rob i rob svog braka – to nije u redu. To nije način na koji neko treba da se ponaša, niti su to odgovornosti koje neko treba da ispunjava u okviru braka. Bog od tebe ne traži da budeš rob, niti od tebe traži da budeš gospodar. On traži samo da ispuniš svoje odgovornosti, i zato moraš pravilno da shvatiš odgovornosti koje treba da obavljaš u braku, a takođe treba pravilno da razumeš i jasno vidiš ulogu koju igraš u braku. Ako je uloga koju igraš iskrivljena i nije u skladu sa ljudskošću ili onim što je Bog odredio, onda treba da sagledaš sebe i razmisliš o tome kako da izađeš iz tog stanja. Ako tvoj supružnik može da bude prekoren, onda ga prekori; ako ćeš zbog tog prekora pretrpeti neželjene posledice, onda treba da napraviš mudriji, prikladniji izbor. U svakom slučaju, ako želiš da stremiš ka istini i postigneš spasenje, onda moraš da se odrekneš svojih ideja ili primene u vezi sa robovanjem braku. Ne smeš da robuješ svom braku, već treba da napustiš tu ulogu, da budeš istinsko ljudsko biće, da budeš istinsko stvoreno biće i da istovremeno obavljaš svoju dužnost. Da li razumeš? (Razumem.)

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o tome da „ljudi ne treba da robuju braku”, govoreći ljudima da se odreknu svojih pogrešnih pogleda na brak. To jest, ima ljudi koji misle da moraju da održe svoj brak i učine sve što je u njihovoj moći da spreče raspad i kraj njihovog braka. Da bi postigli taj cilj, prave kompromise. Rado žrtvuju mnoge svoje pozitivne težnje da bi održali brak i da bi svojevoljno robovali braku. Takvi ljudi pogrešno tumače postojanje i definiciju braka, a njihov stav prema braku je pogrešan, stoga treba da se odreknu takvih pogrešnih misli i stavova, da pobegnu od te vrste iskrivljenog stanja braka, da zauzmu ispravan pristup braku i da pravilno rešavaju pitanja koja iskrsavaju u braku – to je treće pitanje kojeg ljudi treba da se odreknu u vezi sa brakom. Zatim ćemo razgovarati o četvrtom pitanju koje se odnosi na brak: Brak nije tvoje odredište. To je takođe jedno od pitanja. Samim tim što je to tema o kojoj razgovaramo u zajedništvu, to je pitanje koje opisuje trenutnu situaciju u brakovima ljudi. Ono postoji u svim vrstama bračnih okolnosti. To je takođe vrsta stava koji ljudi imaju prema braku ili prema nekom načinu života, tako da o tom pitanju treba da razgovaramo u zajedništvu i razjasnimo ga. Kada se venčaju, neke žene misle da su sebi našle idealnog čoveka. Veruju da mogu da se oslone na njega i da mu veruju, da on može da im bude čvrst oslonac na životnom putu i da će biti čvrst i pouzdan kada im bude trebalo da se oslone na njega. Neki muškarci misle da su pronašli pravu ženu. Lepa je i velikodušna, nežna i obzirna, čestita i puna razumevanja. Veruju da će s takvom ženom imati stabilan život i miran i topao dom. Kada se ljudi venčaju, svi misle da su imali sreće i da su srećni. Većina ljudi kada uđe u brak veruje da je njihov partner simbol njihovog budućeg života koji su izabrali i da je, naravno, njihov brak odredište koje traže u ovom životu. Šta to znači? To znači da svi koji se venčaju veruju da je brak njihovo odredište, i da je on, kada jednom uspeju da imaju takav brak, njihovo odredište. Šta znači „odredište”? Znači uporište. Svoje izglede, svoju budućnost i svoju sreću poveravaju svom braku, kao i partneru sa kojim su stupili u brak, pa posle venčanja misle da im više nikada ništa neće nedostajati niti da će ikada više imati nekih briga. To je zato što osećaju da su već pronašli svoje odredište, a to odredište su i njihov partner i dom koji grade zajedno s njim. Pošto su pronašli odredište, više ne moraju ni za čim da teže, niti da se ičemu nadaju. Naravno, na osnovu stavova i gledišta ljudi prema braku, to je korisno za stabilnost strukture braka. U najmanju ruku, ako muškarac ili žena imaju stalnog partnera suprotnog pola kao bračnog supružnika, više neće flertovati niti će imati više ljubavnih veza sa suprotnim polom. To je korisno za većinu bračnih partnera. U najmanju ruku, njihova srca će se smiriti u pogledu ljubavnih veza, privući će ih jedan stalni partner suprotnog pola i u osnovnom životnom okruženju će ih stalni supružnik suprotnog pola stabilizovati – to je dobro. Međutim, ako neko stupanjem u brak počne da smatra da je taj brak njegovo odredište, dok sve svoje težnje, pogled na život, put koji sledi u životu i ono što Bog zahteva od njega smatra za suvišne stvari kojima se ispunjava slobodno vreme, tada to nesvesno određivanje braka kao odredišta nije dobra stvar, jer naprotiv, on postaje prepreka, kamen spoticanja i zapreka za njegove težnje ka ispravnim ciljevima u životu, za njegovo uspostavljanje ispravnog pogleda na život, pa čak i za njegovu težnju ka spasenju. To se dešava kada osoba koja se venča uzme svog partnera za svoje odredište i za svoju sudbinu u ovom životu, kada veruje da su partnerove emocije, njegova sreća i nesreća, povezane s njom, kao i da su njena sopstvena sreća i nesreća i razne emocije povezane sa njenim partnerom, pa su tako život, smrt, sreća i radost njenog partnera povezani sa njenim sopstvenim životom, smrću, srećom i radošću. Stoga, ideja tih ljudi da im je brak životno odredište čini njihovu težnju za životnim putem, pozitivnim stvarima i spasenjem veoma sporom i pasivnom. Ako partner nekoga ko sledi Boga u svom braku odluči da ne sledi Boga i umesto toga odluči da teži ovozemaljskim stvarima, onda će onaj ko sledi Boga pretrpeti jak uticaj svog partnera. Na primer, žena veruje da treba da veruje u Boga i da stremi ka istini, i da treba da napusti svoj posao da bi obavljala svoju dužnost, da se daje i posvećuje radu u Božjoj kući, dok njen muž razmišlja: „Vera u Boga je dobra, ali mi i dalje moramo od nečega da živimo. Ako oboje obavljamo svoju dužnost, ko će da zarađuje? Ko će izdržavati domaćinstvo? Ko će da očuva našu porodicu?” S takvim stavom on odlučuje da nastavi da radi i da teži svetovnim stvarima; ne kaže da ne veruje u Boga, niti kaže da se tome protivi. Supruga, koja veruje u Boga, uvek misli: „Moj muž je moje odredište. Ja sam dobro samo kada je on dobro. Ako on nije dobro, ne mogu ni ja da budem dobro. Mi kao da smo vezani pupčanom vrpcom. Delimo iste radosti i tuge, živimo i umiremo zajedno. Ja idem tamo gde i on. Sada imamo nesuglasice u izboru našeg puta i počele su da se javljaju pukotine. Kako možemo da nađemo zajednički jezik? Ja želim da sledim Boga, ali njega ne zanima vera u Boga. Ako on ne veruje u Boga, onda neću moći da napredujem u svojoj veri i više se neću osećati kao da sledim Boga. To je zato što sam svog muža od samog početka smatrala svojim nebom, svojom sudbinom. Ne mogu da ga ostavim. Ako on ne veruje u Boga, onda nijedno od nas neće, a ako on veruje u Boga, onda ćemo oboje. Ako ne veruje u Boga, osećaću se kao da mi nešto nedostaje, kao da mi nedostaje duša.” Ona je sve vreme uznemirena i zabrinuta po tom pitanju. Često se moli, nadajući se da njen muž može da veruje u Boga. Ali bez obzira na to kako se moli, njen muž je nepokolebljiv i ne veruje u Boga. Uznemirena je – šta da radi? Ona ne može ništa da učini, pa se maksimalno trudi, i kad god joj je muž kod kuće, vodi ga da čita Božje reči. On bez odbojnosti čita Božje reči i sluša ih dok ona čita, ali ne učestvuje aktivno u zajedništvu. On se ne protivi samo zato što su muž i žena. Kada ga zamole da nauči da peva himne, on to prihvata i uči da ih peva, a kada ih nauči, ne kaže da li ih je u potpunosti naučio, niti da li mu se sviđaju. Kada ga pozovu da prisustvuje okupljanjima, on će otići sa ženom ako ima slobodnog vremena, ali obično je zauzet svojim poslom i zarađivanjem novca. On nikada ne pominje bilo šta u vezi sa verom u Boga, nikada ne pokazuje inicijativu da prisustvuje okupljanju, niti da obavlja dužnost. Ukratko, on je ravnodušan prema svemu tome. Ne protivi se verovanju u Boga, ali ga i ne podržava i ne iskazuje svoj stav prema verovanju. Njegova žena veruje u Boga i uzima sve to k srcu, pamti i kaže: „Pošto smo mi bračni par i nas dvoje činimo porodicu, ako ja uđem u carstvo, onda mora i on. Ako me ne sledi u mojoj veri, onda neće moći da uđe u carstvo, niti da postigne spasenje, a onda neću ni ja želeti da živim i poželeću da umrem.” Iako još nije mrtva, u srcu je uvek zabrinuta, bolna i izmučena tim pitanjem, misleći: „Ako jednog dana katastrofe dođu i on pogine u katastrofama, šta ću da radim? Sada vlada velika pošast. Ako dobije tu pošast, onda ja više neću da živim. On ne kaže da se protivi mojoj veri u Boga, ali šta ću učiniti ako jednog dana zaista kaže da ne želi da više verujem u Boga?” Ona je zabrinuta da će, kada do toga dođe, slediti svog muža i izabrati da ne veruje u Boga i da će izdati Boga. To je zato što u svom srcu svog muža smatra svojom dušom, on je njen život, a još više je on njeno nebo, njeno sve. Za nju, u njenom srcu, njen muž je taj koji je najviše voli, a ona je ta koja najviše voli svog muža. Ali sada se javio problem: ako se muž protivi njenoj veri u Boga i njene molitve ničemu ne posluže, šta onda? Mnogo se brine oko toga. Kada se od nje zahteva da ode da obavlja svoju dužnost van kuće, iako ona takođe želi da obavlja svoju dužnost u Božjoj kući, kada čuje da za obavljanje dužnosti mora da ode od kuće i otputuje daleko i da mora dugo da bude daleko od kuće, ona mnogo pati. Zašto je tako? Zabrinuta je da ako ona ode od kuće neće biti nikoga da se brine o njenom mužu, nedostajaće joj muž i neće moći da prestane da brine o njemu. Biće zabrinuta za njega i čeznuće za njim i čak će osećati da ne može da živi daleko od njega, da će izgubiti nadu i pravac u životu, kao i da neće biti u stanju da svesrdno obavlja svoju dužnost. Dovoljno je da pomisli na to i srce je zaboli, bez obzira na to da li će se to zaista dogoditi. Dakle, u crkvi se nikada ne usuđuje da traži da ode da obavlja svoju dužnost negde drugde, ili ako postoji neki posao koji zahteva da neko ostane duže vreme i da noći daleko od kuće, nikada se ne usuđuje da se prijavi za taj posao, niti se usuđuje da se složi s takvim zahtevom. Ona samo čini sve što je u njenoj moći da svojoj braći i sestrama pomogne u prenošenju poruka, ili ih ponekad ugošćava na okupljanjima u svom domu, ali se nikada ne usuđuje da se odvoji od muža na ceo dan. Ako zaista postoji neka posebna okolnost i njen muž mora da ide na poslovni put ili je odsutan nekoliko dana, ona će plakati kod kuće dva ili tri dana pre nego što on otputuje, plakaće sve dok joj oči ne oteknu. Zašto plače? Zabrinuta je da će njen muž poginuti u avionskoj nesreći i da čak ni njegovo telo neće biti pronađeno, a šta će ona onda? Kako će živeti i preživljavati dane? Njenog neba neće više biti, osećaće se kao da joj je srce ukradeno. Sama pomisao na to je užasava i zato plače kad pomisli na to. Muž joj još nije ni krenuo na put, a ona plače već dva ili tri dana i plače sve dok se on ne vrati, toliko da se njen muž naljuti i kaže: „Šta joj je? Nisam umro, a ona plače. Da li me to proklinje da umrem?” On je tu nemoćan, ona neprestano plače i govori: „Samo ne želim da odeš, ne želim da si daleko od mene.” Svoju sudbinu i odredište prepušta mužu s kojim je stupila u brak i bez obzira da li je to glupo ili detinjasto, takvih ljudi u svakom slučaju ima. Da li među takvim ljudima ima više muškaraca ili žena? (Žena.) Čini se da ima više takvih žena; žene umeju da budu malo osetljivije. Bez obzira na to da li muškarac ostavlja ženu ili obrnuto, mogu li oni da nastave da žive? (Mogu.) Bez obzira na to ko koga ostavlja, da li je to nešto što možeš da izabereš? Da li je to nešto što možeš da kontrolišeš? (Nije.) Ne, to nije nešto što možeš da kontrolišeš, i zato si izgubljena u budalastim fantazijama i plačeš, osećaš se uznemireno, zabrinuto i bolno – ima li smisla u svemu tome? (Nema.) Takvi ljudi osećaju da to što mogu da vide svog partnera, da ga drže za ruku i da žive s njim znači da imaju doživotnu podršku, kao da ih to umiruje i teši. Misle da neće morati da brinu o hrani ili odeći, da neće imati briga i da je njihov partner njihovo odredište. Nevernici imaju sledeću izreku: „Ako te imam u ovom životu, ništa drugo mi ne treba.” Tako se ti ljudi osećaju prema svom braku i partneru u dubini duše; srećni su kada je njihov partner srećan, uznemireni kada je njihov partner uznemiren i pate kada njihov partner pati. Ako im partner umre, ni oni više ne žele da žive. A ako njihov partner ode i zaljubi se u nekog drugog, šta onda rade? (Ne žele da žive.) Neki više ne žele da žive, pa izvrše samoubistvo, a neki izgube razum. Recite Mi, o čemu se ovde radi? Kakva to osoba gubi razum? Ako neko izgubi razum, to znači da je opsednut. Neke žene veruju da je njihov muž njihovo odredište u životu i da, kada jednom pronađu takvog muškarca, nikada više neće voleti nijednog drugog – to je ostvarenje izreke „Ako ga imam u ovom životu, ništa drugo mi ne treba”. Ali muž je razočara, ode da voli drugu i više je ne želi. Šta bude na kraju? Ona tada omrzne apsolutno sve pripadnike suprotnog pola. Kada vidi drugog muškarca, želi da ga pljune, ispsuje i udari. Razvija nasilne sklonosti, a njen osećaj za ono što je razumno postaje izopačen. Ima i onih koji zaista gube razum. Kada ljudi ne shvataju brak na ispravan način, posledice budu takve.

Ti ljudi vide brak kao simbol svoje uspešne težnje ka sreći, kao i životno odredište i cilj o kojem su dugo sanjali i koji su sada dostigli. Njima je brak krajnji životni cilj, a njihove težnje vezane za brak su da podele ovaj život sa svojim partnerom, da ostare zajedno, da žive i umru zajedno. Da bi potvrdili misao i ideju da je brak njihovo odredište, tokom braka oni čine mnogo toga što prevazilazi zdrav razum i opseg nečije odgovornosti. Ono što prevazilazi opseg nečije odgovornosti podrazumeva ekstremne postupke pri kojima osoba gubi svoj integritet, dostojanstvo i ciljeve kojima teži. Na primer, takva osoba često prati s kim se njen partner iz dana u dan susreće, šta radi kada uveče izađe, da li je imao bilo kakav kontakt sa pripadnicima suprotnog pola i da li je imao bilo kakve interakcije ili prijateljske odnose sa pripadnicima suprotnog pola koji prevazilaze okvire prijateljstva. Ima i onih koji provode mnogo vremena posmatrajući i ispitujući odnos svog partnera prema njima kako bi videli da li partner misli na njih i da li ih još uvek voli. Ima i žena koje mirišu odeću svog muža kada se vrati kući, proveravaju da li ima ženskih dlaka, proveravaju da li na košuljama ima tragova karmina drugih žena. Takođe proveravaju mužev telefon da vide da li postoje ženski brojevi koje ne prepoznaju, čak proveravaju i koliko telefona muž ima, s kim je u kontaktu i da li je istina ono što kaže kada se svakog dana čuju. Na primer, žena pozove muža i pita: „Gde si? Šta radiš?” Muž joj odgovara: „Na poslu sam, pregledam neke papire.” Ona kaže: „Slikaj te papire koje pregledaš i pošalji mi ih.” Muž joj učini po volji, a ona pita: „Ko je s tobom u kancelariji?” On odgovara: „Niko, sȃm sam.” Ona kaže: „Možeš li da me pozoveš na video da vidim koga još ima u kancelariji?” On je pozove na video i ona vidi žensku figuru koja izlazi, pa kaže: „To nije tačno, ko je ta žena?” On kaže: „Niko, čistačica.” Ona kaže: „Aha, u redu.” Tek tada je u stanju da se opusti. Takve osobe proveravaju telefone muževima, proveravaju gde se nalaze i šta rade u svako doba dana. One imaju baš velika očekivanja od svog braka i još veći osećaj nesigurnosti. Naravno, one imaju ogromnu želju da poseduju i kontrolišu svog supružnika. Zato što su sigurne da je njihov supružnik njihovo odredište i da je njihov supružnik onaj s kim moraju i treba da budu celog života, stoga ne smeju da dozvole da se u braku pojave bilo kakve greške ili pukotine, niti bilo kakvi propusti ili manji problemi – ništa od toga ne mogu da dozvole. I tako one ulažu najveći deo svoje energije u nadgledanje i analiziranje supružnika, u raspitivanje o njegovom kretanju i zadržavanju i u to da ga kontrolišu. Pogotovo kada supružnik ima ljubavnu aferu, to je nešto što one ne mogu da podnesu. Naprave scenu, bacaju se na pod, plaču, izazivaju nevolje i prete samoubistvom. Neke svoje probleme čak donose sa sobom na okupljanja i razgovaraju o strategijama sa svojom braćom i sestrama, govoreći: „On je moja prva ljubav, čovek koga najviše volim. Nikada u životu drugog muškarca nisam čak ni za ruku držala, niti sam ikada dodirnula kožu drugog muškarca. On je moj jedini čovek, on je moje nebo i on je stvoren za mene u ovom životu. Otišao je sa nekom drugom i naprosto ne mogu da podnesem šta mi je uradio.” Neko joj kaže: „Kakva je korist od toga što ne možeš to da podneseš? Možeš li da promeniš ono što se dogodilo? Drugi su odavno primetili da ti muž ima tu sklonost.” Ona odgovara: „Bez obzira na to da li je ima ili nema, naprosto ne mogu da prihvatim ono što se dogodilo. Ko hoće da mi pomogne da smislim nešto da ga kaznim i pokušam da sprečim njegovu ljubavnicu da zauzme moje mesto?” Vidiš, ona je toliko uznemirena da donosi svoje probleme na okupljanje da bi u zajedništvu razgovarala o njima. Da li je to zajedništvo? To je izbacivanje neprikladnih primedbi iz sebe, izbacivanje negativnih poruka i širenje negativnih informacija. To je tvoja stvar, a da li ti kad odeš kući zatvoriš vrata i tučeš ga i svađaš se, to je tvoja stvar, ali ne smeš da donosiš nevolje i da pričaš o njima na okupljanjima. Ako želiš da tražiš istinu na okupljanju, možeš da kažeš: „Desilo mi se to i to, kako mogu da se izvučem iz te situacije, a da me on ne sputa? Kako da ne dozvolim da to utiče na moju veru u Boga i na obavljanje moje dužnosti?” U redu je da tražiš istinu, ali ako dođeš na okupljanje i pričaš o svojim razmiricama, onda je to nešto što ne bi trebalo da radiš. Zašto to ne treba raditi? Naišla si na taj problem i sada se nalaziš u takvim životnim okolnostima zato što pogrešno shvataš brak. Zatim želiš da te razmirice i posledice doneseš svojoj braći i sestrama na zajedništvo, i ne samo da to utiče na druge ljude, već ni ti od toga nemaš koristi. Govoriš o svojim razmiricama, ali većina ljudi ne razume istinu i nema rast, tako da sve što mogu da urade jeste da ti pomognu da nešto smisliš i ponovo preispitaš svoje razmirice. Ne samo da ne mogu da ti pomognu da postigneš pozitivan ulazak, već naprotiv, pogoršavaju stvari i čine problem ozbiljnijim i komplikovanijim. Većina ljudi je zbunjena i ne razume istinu niti Božje namere – mogu li takvi ljudi da ti pruže korisnu i dragocenu pomoć? Neko kaže: „Uvek ćeš biti njegova zakonita žena. Zlo nikada ne može da pobedi pravdu.” Je li to istina? (Nije.) Neko drugi kaže: „Nemoj da ustupaš prostor njegovoj ljubavnici, a onda ćemo videti da li može da te zameni!” Je li to istina? (Nije.) Da li te raduje ili ljuti kada čuješ da ljudi govore te stvari? Da li oni to govore da bi te razdražili ili da bi shvatila istinu i imala put primene? Neko drugi kaže: „Sve mi je jasno. Više nema dobrih muškaraca. Koji god ima para, iskvari se.” Je li to istina? (Nije.) A onda neko kaže: „Ne smeš to da trpiš. Moraš da daš do znanja toj ljubavnici da joj nećeš dozvoliti da te tek tako omalovažava. Pokaži joj ko je gazda. Otidi kod nje na posao i reci svima, napravi scenu i reci da je ona ljubavnica tvog muža. Ti si njegova zakonita žena i svi će sigurno biti na tvojoj strani, a ne na njenoj. Nateraj je da ustukne i da se povuče.” Je li to istina? (Nije.) Zar te izreke nisu pogrešna shvatanja većine ljudi? (Jesu.) Neko drugi je suzdržaniji pa kaže: „Zajedno ste ceo život, zar ti još nije dosadio? Ako želi da bude s nekim drugim, pusti ga. Zar ti nije dovoljno to što donosi novac kući i dok imaš šta da jedeš i piješ? Trebalo bi da budeš srećna, jer neće stalno biti pored tebe da ti dosađuje. Zar ti nije dovoljno to što on dolazi kući i naziva je svojim domom? Zbog čega se ljutiš? Ti od toga zapravo imaš koristi.” To zvuči utešno, ali da li je to istina? (Nije.) Da li bi pristojna osoba rekla bilo koju od tih stvari? (Ne bi.) Ako nešto nema za cilj da podstakne razdor ili izazove sukob, ima za cilj da smiri stvari i napravi neprincipijelni kompromis. Da li ovde postoji neka reč koja odražava perspektivu koju žena treba da ima o tom pitanju, perspektivu koja je i tačna i u skladu sa istinom? (Ne.) Zar većina ljudi ne govori tako nešto? (Da.) Šta to dokazuje? (Većina ljudi je prilično zbunjena i zamisli koje im padaju na pamet ne pomažu.) Većina ljudi je zbunjena, oni ne streme ka istini, niti je razumeju. U svakom slučaju, oni ne shvataju šta je istina, niti shvataju šta su Božji zahtevi prema čoveku. Da se jasnije izrazim, kada se radi o braku, ljudi naprosto ne razumeju kako da se, shodno Božjim rečima i shodno Božjoj definiciji braka, nose s bračnim problemima, i to na način koji je u skladu sa Božjim namerama, a da ne budu brzopleti.

Bez obzira na to sa čime se susrećeš, bilo da je krupno ili sitno, svemu uvek moraš da pristupaš imajući Božje reči kao osnovu i istinu kao kriterijum. Dakle, koju osnovu Božje reči daju u vezi sa ovim pitanjima koja se pojavljuju u braku? Koji je kriterijum istine? Tvoj supružnik nije veran tvom braku, i to je njegov problem. Ali ti ne smeš da dozvoliš da njegov problem utiče na tvoj ispravan stav i osećaj odgovornosti prema braku. On je prestupnik, ali ne možeš da dozvoliš da njegovi prestupi utiču na stav koji ti treba da imaš prema braku. Veruješ da je on tvoje odredište, ali ti to samo misliš, jer zapravo nije tako. Bog nikada nije zahtevao niti odredio da bude tako. Ti samo iz privrženosti, iz ljudske želje, to jest iz ljudske nepromišljenosti, uporno veruješ da je on tvoje odredište, tvoja srodna duša. Pogrešno je da uporno veruješ u to. Bez obzira na to u šta si ranije verovala, u svakom slučaju sada treba da promeniš kurs i vidiš koje su ispravne misli i stavovi koje Bog zahteva da ljudi imaju. Kako treba da se nosiš sa činjenicom da ti je supružnik neveran? Ne treba da se svađaš i da praviš probleme, niti treba da praviš scenu i da se valjaš po zemlji. Treba da shvatiš da kada se to dogodi, nije kraj sveta, niti je tvoj san o odredištu uništen, niti to, naravno, znači da tvoj brak mora da se završi i raspadne, a još manje znači da je brak propao ili da je došao do kraja svog puta. Samo zato što svi imaju iskvarenu narav i zato što su ljudi pod uticajem rđavih trendova i uobičajenih navika u svetu i nemaju odbrambeni sistem od rđavih trendova, ljudi neminovno prave greške, neverni su, zastranjuju u svojim brakovima i razočaravaju svog partnera. Ako sagledaš taj problem iz ove perspektive, onda to i nije toliko ozbiljno. Sve bračne zajednice su pod uticajem opšteg okruženja u svetu i rđavih trendova i uobičajenih navika u društvu. Takođe, na nivou jedinke, ljudi osećaju požudu, a osim toga se nalaze pod uticajem pojava kao što su ljubavne veze između muškaraca i žena u filmovima i serijama, kao i pod uticajem trenda pornografije u društvu. Ljudima je teško da se pridržavaju načela koja treba da poštuju. Drugim rečima, ljudima je teško da održe osnovni nivo morala. Granice požude se lako prelaze; požuda sama po sebi nije iskvarena, ali ako se ljudskoj iskvarenoj naravi doda činjenica da ljudi generalno žive u takvoj sredini, onda oni lako prave greške kada je reč o odnosima između muškaraca i žena, i to je nešto što bi trebalo da vam bude jasno. Niko sa iskvarenom naravi ne može da odoli iskušenju ili zavođenju ako je opšte okruženje takvo. Ljudska požuda može da nadvlada bilo kada i bilo gde, a ljudi će se upustiti u neverstvo bilo kada i bilo gde. To nije zato što postoji problem sa samom požudom, već zato što nešto nije u redu sa samim ljudima. Požuda navodi ljude da rade stvari zbog kojih gube moralnost, etičnost i integritet, kao što su neverstvo, ljubavne veze, veze s ljubavnicama i tako dalje. Ukoliko, dakle, kao neko ko veruje u Boga, možeš pravilno da gledaš na te stvari, onda treba da postupaš s njima razumno. Ti si iskvareno ljudsko biće, i on je takođe iskvareno ljudsko biće, i zato ne smeš da zahtevaš da on bude kao ti i da ostane veran samo zato što si ti u stanju da ostaneš verna svom braku, zahtevajući da on nikada ne sme da bude neveran. Kada se tako nešto dogodi, treba da se suočiš sa tim na ispravan način. Zašto? Svako će se naći u prilici da se suoči sa takvim okolnostima ili iskušenjem. Možeš kao soko da motriš na svog supružnika, ali od toga neće biti vajde, a što pažljivije budeš motrila na njega, pre i brže će do toga doći. To je zato što svi imaju iskvarenu narav, svi žive u ovom opštem okruženju rđavog društva, a vrlo malo njih nije promiskuitetno. Jedino što ih sprečava da to budu jeste njihova situacija ili uslovi. Nema mnogo stvari u kojima su ljudi superiorni u odnosu na zveri. U najmanju ruku, zver prirodno reaguje na svoje seksualne instinkte, ali to nije slučaj sa ljudima. Ljudi mogu svesno da budu promiskuitetni i incestuozni – samo ljudi mogu da budu promiskuitetni. Stoga, u opštim okolnostima ovog rđavog društva, nisu samo oni koji ne veruju u Boga sposobni da čine takve stvari, već skoro svi ljudi. To je neosporna činjenica i od tog problema se ne može pobeći. Dakle, pošto takve stvari mogu da se dogode bilo kome, zašto ne dozvoljavaš da se dogode tvom mužu? To je zapravo sasvim normalno da se desi. Samo zato što si emotivno vezana za njega, kada te on napusti i ostavi, ti nisi u stanju to da prevaziđeš, niti da podneseš. Ako bi se tako nešto dogodilo nekom drugom, ti bi se samo ironično nasmejala i pomislila: „To je tako normalno. Zar nisu svi oko nas takvi?” Kako beše ona izreka? Nešto o „domaćinu švaleru”? (Kod kuće sve pod konac, a van kuće švaler.) Sve su to poznate izreke i stvari proizašle iz svetskih rđavih trendova. To je nešto pohvalno za čoveka. Ako čovek kod kuće ne drži sve pod konac i nije švaler, to ukazuje da on nije sposoban i ljudi će mu se smejati. Dakle, kada se tako nešto desi ženi, ona može da napravi scenu, da se valja po podu i tako izbaci svoju plahovitost, da plače, da pravi probleme i da ne jede jer se to dogodilo, i da želi da umre, da se obesi i izvrši samoubistvo. Neke žene se toliko naljute da izgube razum. To je neprimetno povezano sa njenim stavom prema braku, a naravno da je i neposredno povezano sa njenom idejom da je „njen supružnik njeno odredište”. Žena veruje da je razbijanjem braka njen muž uništio poverenje i njenu divnu težnju ka životnom odredištu. Pošto je njen muž bio prvi koji je uništio ravnotežu braka, prvi koji je prekršio pravila, jer ju je ostavio, prekršio bračne zavete i pretvorio njen prelepi san u noćnu moru, to dovodi do toga da se ona izražava na taj način i upušta u tako ekstremno ponašanje. Ako ljudi od Boga prihvate ispravno shvatanje braka, onda će se ponašati nešto razumnije. Kada im se tako nešto desi, normalni ljudi će se osećati povređeno, plakaće i patiće. Ali kada se smire i razmisle o Božjim rečima, kada razmisle o opštem okruženju u društvu, a potom razmisle o stvarnosti i uvide da svi imaju iskvarenu narav, oni će to rešiti razumno i ispravno, i otpustiće ga, umesto da ga se drže kao pijan plota. Na šta mislim kada kažem „otpustiće to”? Mislim da, pošto je tvoj muž to uradio i bio ti neveran, treba da prihvatiš tu činjenicu, sedneš sa njim da razgovaraš i pitaš ga: „Koji su tvoji planovi? Šta ćemo sad da radimo? Da li da nastavimo da održavamo naš brak ili da ga okončamo i odlučimo da živimo odvojeno?” Samo sedi i razgovaraj; nema potrebe da se svađaš, niti da praviš probleme. Ako tvoj suprug uporno želi da okonča brak, onda to nije ništa strašno. Nevernici često kažu: „U moru će uvek biti ribe”, „Muškarci su kao autobus – uskoro će stići drugi”, a kako glasi ona druga izreka? „Ne odustaj od cele šume zbog jednog drveta.” I ne samo da je to drvo ružno, već je i trulo iznutra. Da li su te izreke tačne? To su stvari koje nevernici koriste da bi se utešili, ali da li one imaju ikakve veze sa istinom? (Nemaju.) Dakle, šta bi trebalo da bude ispravno razmišljanje i viđenje? Kada se susretneš sa tako nečim, pre svega ne treba da planeš i moraš da obuzdaš svoj bes i kažeš: „Hajde da se smirimo i razgovaramo. Šta nameravaš da uradiš?” On kaže: „Nameravam da pokušam da ostanem s tobom.” Na šta ti uzvratiš: „Ako je tako, onda hajde i dalje da pokušavamo. Nemoj više da me varaš, obavljaj svoje obaveze kao suprug, a mi možemo da podvučemo crtu ispod toga što se dogodilo. Ako to ne možeš, onda ćemo se razići i otići svako svojim putem. Bog je možda odredio da se naš brak ovde završi. Ako je tako, onda sam spremna da se pokorim Njegovom uređenju. Ti možeš da slediš put koji je širok, ja ću slediti put vere u Boga i nećemo uticati jedno na drugo. Neću se mešati u tvoja posla, a ti nemoj mene da sputavaš. Moja sudbina ne zavisi od tebe i ti nisi moje odredište. Bog odlučuje o mojoj sudbini i odredištu. Do koje god stanice da stignem u ovom životu, biće to moja poslednja stanica i biće dolazak do mog odredišta – moram da upitam Boga, On zna, On ima neprikosnovenost, i želim da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenju. U svakom slučaju, ako ne želiš da ostaneš u braku sa mnom, onda ćemo se rastati u miru. Iako nemam posebnu veštinu i ova porodica finansijski zavisi od tebe, ipak mogu da živim bez tebe i živeću dobro. Ako Bog jednom vrapcu ne dozvoljava da gladuje, koliko li će tek onda učiniti za mene, živo ljudsko biće. Imam ruke i noge, mogu da se staram o sebi. Ne treba da brineš. Ako je Bog odredio da budem usamljena do kraja života bez tebe, onda sam spremna tome da se pokorim i spremna sam da bespogovorno prihvatim tu činjenicu.” Zar nije dobro tako postupiti? (Jeste.) Odlično je, zar ne? Nema potrebe da se raspravljate i svađate, a još manje da stvarate beskrajne probleme oko toga, tako da svi na kraju saznaju za to – nema potrebe ni za čim od toga. Brak se ne tiče nikoga osim tebe i tvog muža. Ako dođe do sukoba u braku, onda vas dvoje morate da ga rešite i da snosite posledice. Kao neko ko veruje u Boga, treba da se pokoriš Božjim orkestracijama i uređenjima bez obzira na ishod. Naravno, kada je u pitanju brak, bez obzira na to kakve se pukotine javljaju ili kakve posledice nastaju, da li se brak nastavlja ili ne, da li krećeš u novi život u okviru svog braka, ili ti se brak završava upravo tada i tamo, tvoj brak nije tvoje odredište, a nije ni tvoj supružnik. Bog ga je upravo odredio da se pojavi u tvom životu i tvom postojanju i da igra ulogu osobe koja te prati na putu kroz život. Ako može da te prati sve do kraja puta i da dođe do samog kraja s tobom, nema ničeg boljeg od toga i treba da zahvališ Bogu na ukazanoj milosti. Ako postoji problem tokom braka, bilo da se javljaju pukotine ili se dešava nešto što ti ne odgovara, i na kraju tvoj brak prestane da postoji, to ne znači da više nemaš odredište, da tada tvoj život pada u tamu ili da nema svetla i da nemaš budućnost. Moguće je da je kraj tvog braka početak lepšeg života. Sve je to u Božjim rukama, a na Bogu je da orkestrira i uredi. Možda s okončanjem braka stekneš dublju spoznaju i uvažavanje braka i dublje shvatanje. Naravno, možda ti okončanje braka bude važna prekretnica u životnim ciljevima i smeru i putu kojim ideš. Ono što ti donosi neće biti sumorna, a još manje bolna sećanja, niti će to biti sva negativna iskustva i posledice, već će ti doneti pozitivna i aktivna iskustva koja ne bi mogla da imaš da si ostala udata. Ako bi se tvoj brak nastavio, možda bi uvek živela taj običan, osrednji i dosadan život do kraja svojih dana. Međutim, ako se tvoj brak završi i raspadne, onda to nije nužno loša stvar. Prethodno si bila sputana srećom i odgovornostima u braku, kao i emocijama ili načinom života u kojem si brinula o supružniku, ukazivala mu pažnju, obzir, brigu i zabrinutost. Počevši od dana kada se tvoj brak završi, međutim, sve okolnosti tvog života, tvoji životni ciljevi i tvoje životne težnje prolaze kroz temeljnu i potpunu promenu, i mora se reći da ti je ta promena doneta okončanjem braka. Može biti da je taj ishod, promena i tranzicija ono što Bog namerava da zadobiješ od braka koji je odredio za tebe, i da je to ono što Bog namerava da zadobiješ usmeravajući te da okončaš svoj brak. Iako si bila povređena i krenula mukotrpnim putem, mada si napravila neke nepotrebne žrtve i kompromise u okviru braka, ono što na kraju dobijaš ne može da se dobije u bračnom životu. Stoga, u svakom slučaju, ispravno je otpustiti misao i gledište da je „brak tvoje odredište”. Bez obzira na to da li se tvoj brak nastavlja ili se suočava sa krizom, ili ti se brak suočava sa rastankom ili je već gotov, bez obzira na situaciju, sam brak nije tvoje odredište. To je nešto što ljudi treba da shvate.

Ljudi ne bi trebalo da gaje pomisao i gledište da je „brak nečije odredište”. Ta misao i takav pogled predstavljaju veliku pretnju tvojoj slobodi i tvom pravu da izabereš svoj životni put. Šta podrazumevam pod „pretnjom”? Zašto koristim tu reč? Mislim da, kad god doneseš bilo kakvu odluku, ili kad god kažeš bilo šta ili prihvatiš bilo kakav stav, ako se to odnosi na tvoju bračnu sreću ili integritet tvog braka, ili se odnosi čak i na ideju da je tvoj partner tvoje odredište i tvoja jedina i krajnja podrška, onda će ti i ruke i noge biti vezane i čak ćeš biti veoma oprezna i pažljiva. Tako će tvoja slobodna volja, tvoje pravo da izabereš svoj životni put, kao i tvoje pravo da težiš pozitivnim stvarima i da stremiš ka istini, neprimetno biti vezani i čak potpuno uklonjeni takvim mišljenjem i stavom i na taj način će se učestalost sa kojom staješ pred Boga postepeno smanjivati. Šta znači kada se učestalost sa kojom staješ pred Boga smanjuje? Tvoja nada u spasenje će se postepeno smanjivati i tvoje životne okolnosti će postati bedne, jadne, mračne i prljave. Zašto je tako? Zato što si sve svoje nade, očekivanja i životne ciljeve i pravac uložila u partnera sa kojim si ušla u brak i koji ti je sve. Upravo zato što smatraš da ti je partner sve, to te lišava svih prava, zbunjuje te i ometa tvoju viziju, oduzima ti integritet i dostojanstvo, normalno razmišljanje i racionalnost i uskraćuje ti pravo da veruješ u Boga i slediš pravi put kroz život, pravo da uspostaviš ispravan pogled na svet i pravo da stremiš ka spasenju. Istovremeno, tim tvojim pravima upravlja i kontroliše ih tvoj supružnik, i zato kažem da takvi ljudi žive jadno, prljavo i prosto. U trenutku kada se supružnik nekog takvog oseti pomalo nezadovoljno zbog nečega ili nelagodno iz nekog razloga, čak i kada kaže da mu srce nešto nije u redu, ta osoba se toliko uplaši da ne može da jede niti da spava danima i čak stane pred Boga da se moli dok se davi u suzama – nikada se ranije nije osećala tako pogođeno i uznemireno zbog bilo čega u životu, uistinu je zabrinuta – u trenutku kada se tako nešto desi, ona misli da će da umre. Zašto je tako? Veruje da je kraj sveta, da će izgubiti tlo pod nogama i da to znači da je i sa njom svršeno. Ona ne veruje da su život i smrt neke osobe u rukama Stvoritelja, i užasno se plaši da će joj Bog oduzeti supružnika, izazvati gubitak partnera, da će izgubiti podršku, da će izgubiti svoje nebo i dušu – to je vrlo buntovan način postojanja. Bog ti je dao brak, a kada jednom dobiješ podršku i svog partnera, zaboravićeš na Boga, više Ga nećeš želeti. Tvoj partner će postati tvoj bog, tvoj gospodar, kao i tvoja podrška. To je izdaja i to je najbuntovnije delo koje čovek može da počini protiv Boga. Postoje čak i neki koji se, kada se njihov supružnik malo naljuti ili razboli, toliko uplaše da po nekoliko dana ne prisustvuju okupljanjima. Nikome ništa ne kažu, niti predaju svoju dužnost nekom drugom da je obavi, samo nestanu, kao da su isparili. Život i smrt njenog supružnika su ono što je najviše zanima i do čega joj je najviše stalo u životu i od toga ništa ne može biti važnije – važnije je od Boga, Božjeg naloga i njene dužnosti. Takvi ljudi gube identitet, vrednost i značenje koje bi trebalo da imaju kao stvorena bića pred Bogom, a Bog ih se gnuša. Bog ti je dao sređen život i partnera samo da bi mogla bolje da živiš i da bi imala nekoga da se brine o tebi, da bi imala nekoga pored sebe, a ne da bi mogla da zaboraviš na Boga i na Njegove reči ili da napustiš obavezu da obavljaš svoju dužnost i da napustiš svoj životni cilj da težiš ka spasenju kada se udaš, a zatim da živiš za svog supružnika. Ako se zaista tako ponašaš, ako zaista tako živiš, onda se nadam da ćeš promeniti pravac što je pre moguće. Bez obzira na to koliko ti je neko važan, ili koliko ti je važan za život, za tvoje življenje ili tvoj životni put, on nije tvoje odredište jer je samo iskvareno ljudsko biće. Bog ti je uredio trenutnog supružnika i možeš da živiš zajedno sa njim. Ako bi se Bog predomislio i uredio ti nekog drugog, ti bi i dalje mogla da živiš podjednako dobro, što znači da tvoj trenutni supružnik ne mora biti tvoj jedini, niti je on tvoje odredište. Samo je Bog onaj kome je povereno tvoje odredište, i samo je Bog onaj kome je povereno odredište čovečanstva. Kao što možeš da preživiš i živiš kada napustiš svoje roditelje, isto tako možeš da živiš podjednako dobro ako napustiš svog partnera. Tvoji roditelji ti nisu odredište, niti je to tvoj partner. Samo zato što imaš partnera, nekoga kome možeš da poveriš svoj duh, svoju dušu i telo, ne zaboravi na najvažnije stvari u životu. Ako zaboraviš Boga, zaboraviš ono što ti je poverio, zaboraviš dužnost koju stvoreno biće treba da obavlja i zaboraviš šta je tvoj identitet, onda ćeš izgubiti svu svest i razum. Bez obzira na to kakav je tvoj život sada, bez obzira na to da li si u braku ili ne, tvoj identitet pred Stvoriteljem se nikada neće promeniti. Niko ne može biti tvoje odredište i ne možeš nikome da se predaš. Samo ti Bog može dati odgovarajuće odredište, samo je Bog onaj kome je poveren opstanak čovečanstva, i uvek će biti tako. Da li je to jasno? (Jeste.)

Ovde ćemo završiti naš razgovor u zajedništvu o braku. Ako želite da izrazite svoje ideje, stavove ili naglas podelite svoja osećanja, molim vas da učinite to sada. (Nekada sam smatrala da je brak čovekovo odredište. Ako bi moj supružnik imao ljubavnu aferu, osećala bih se očajno i kao da ne mogu da nastavim da živim. Čula sam od neke braće i sestara da su i oni imali takva iskustva i da je prolazak kroz tako nešto bio veoma bolan. Ali danas, posle slušanja Božjeg zajedništva, mogu ispravno da pristupim tom pitanju. Prvo, Bog je pomenuo da u ovom rđavom društvu ljude mogu zavesti ljudi, događaji i stvari spoljašnjeg sveta i da im je veoma lako da pogreše, tako da sada mogu da razumem takve stvari. Drugo, takođe moramo da imamo ispravan pristup našim supružnicima. Naš bračni partner nije naše odredište u životu. Samo je Bog naše odredište i samo oslanjajući se na Boga možemo istinski da nastavimo da živimo. Osećam kao da sam sada naučila nešto novo po tom pitanju.) Odlično. Sva gledišta i stavovi u vezi sa istinom o kojima smo razgovarali imaju za cilj da omoguće ljudima da se otarase svih vrsta iskrivljenih, netačnih i negativnih misli i gledišta; zatim se o njima razgovara u zajedništvu, te kada se ljudi susretnu sa tako nečim, mogu da se ojačaju ispravnim mislima i gledištima, da mogu da imaju ispravan put primene, tako da ne zalutaju i da ih Sotona više ne obmanjuje i ne kontroliše; o njima se razgovara tako da ljudi ne odlaze u krajnost, tako da mogu da prihvate sve što dolazi od Boga, da se pokore Božjim uređenjima u svemu i da budu istinska stvorena bića. Takav treba biti. U redu, hajde da okončamo naše zajedništvo ovde za danas. Doviđenja!

4. februar 2023. godine