Jedanaestog februara 1991. godine, Bog je dao Svoju prvu izjavu u crkvi i ta izjava imala je neskvakidašnji efekat na svaku osobu koja je u to vreme živela u toku Svetoga Duha. U toj izjavi se navodi: „Božje prebivalište se pojavilo“ i „Poglavar vaseljene, Hristos poslednjih dana – On je blistavo Sunce“. Tim rečima dubokog značenja, svi ljudi dovedeni su u novu sferu. Svi oni koji su pročitali tu izjavu osetili su nagoveštaj novog dela, velikog dela koje se Bog spremao da pokrene. Upravo je ta lepa, milozvučna i jezgrovita izjava uvela čitav ljudski rod u novo Božje delo i u novo doba, i tako položila temelj i otvorila put za Božje delo u ovom ovaploćenju. Moglo bi se reći da je izjava koju je Bog dao u tom trenutku napravila most među različitim dobima, da je to prvi put od početka Doba blagodati da se Bog javno obratio ljudskom rodu, da je to prvi put da se obratio pošto je bio sakriven dve hiljade godine i da je, uz to, to bio uvod i presudno polazište za delo koje se Bog sprema da preduzme u Dobu carstva.

Prvi put kada je Bog dao izjavu, uradio je to u obliku pohvale iz perspektive trećeg lica, na jeziku koji je bio istovremeno prefinjen i razumljiv, kao i opskrbljavanje životom koje je odmah bilo lako dokučiti. Time je okupio malu grupu ljudi, koji su znali samo kako da uživaju u Njegovoj blagodati, dok željno iščekuju povratak Gospoda Isusa, i u tišini ih je poveo u drugu etapu dela u okviru Božjeg plana upravljanja. U tim okolnostima, ljudski rod nije znao, a još manje se usuđivao da zamisli, kakvo će delo Bog na kraju započeti ili šta se sprema na putu koji predstoji. Stoga je Bog nastavio da daje nove izjave kako bi ljudski rod, korak po korak, poveo u novo doba. Zadivljujuće je to da se svaka Božja izjava razlikuje po sadržaju i da se, povrh toga, služi različitim oblicima pohvale i načinima izražavanja. Slične po tonu, ali različite po sadržaju, te izjave su po pravilu pune Božjih osećanja brige i saosećajnosti i gotovo svaka sadrži životnu opskrbu različitog sadržaja, kao i Božje reči podsećanja, ohrabrenja i utehe čoveku. U tim izjavama, svaki put iznova se pojavljuju rečenice kao što su: „Jedini istiniti Bog se ovaplotio i On je Glava vaseljene, koja zapoveda svim stvarima“; „Pobednički kralj seda na Svoj slavni presto“; „U rukama Svojim drži vaseljenu“; i tako dalje. U tim rečenicama se prenosi poruka, odnosno, moglo bi se reći da te rečenice prenose poruku ljudskom rodu: Bog je već došao u ljudski svet, Bog će pokrenuti još veće delo, Božje carstvo se već spustilo u određenu grupu ljudi i Bog je već stekao slavu i porazio mnoštvo Svojih neprijatelja. Svaka od Božjih izjava ugnezdila se u srce svakog ljudskog bića. Čitav ljudski rod sa nestrpljenjem očekuje da Bog izgovori još više novih reči, jer svaki put kada se Bog obrati, On uzdrma čovekovo srce iz korena; štaviše, On usmerava i podupire svaki čovekov pokret i svako osećanje, tako da ljudski rod počne da se oslanja na Božje reči i, povrh toga, da im se divi… Na taj način, veliki broj ljudi je nesvesno i suštinski zaboravio Bibliju i još manje se osvrtao na staromodne propovedi i rukopise duhovnih ljudi, jer u tim rukopisima iz prošlosti nisu mogli da nađu bilo kakvo uporište za te Božje reči, niti su u njma mogli da otkriju svrhu sa kojom ih je Bog izgovorio. U takvim okolnostima, ljudski rod je morao da prizna da su te izjave Boži glas, koji se po prvi put čuje i vidi od početka vremena, da su van domašaja svakoga ko veruje u Boga i da nadilaze sve što je u prošlosti izgovorila ijedna duhovna osoba ili pređašnje Božje izjave. Podstaknut svakom od tih izjava, ljudski rod je, ispunjen iščekivanjem, nesvesno ušao u auru dela Svetoga duha, u život u prvim redovima novog doba. Podstaknut Božjim rečima, ljudski rod je, ispunjen iščekivanjem, iskusio slasni osećaj da ga lično vode Božje reči. Verujem da će se svako ljudsko biće dugo sećati tog kratkotrajnog perioda, iako je u stvarnosti, ljudski rod u tom periodu uživao tek u jednoj auri dela Svetoga Duha, ili u onome što bi se moglo nazvati slatkim premazom pilule. Ovo je stoga što je, od tog trenutka i još uvek pod vođstvom Božjih reči, i dalje u auri dela Svetoga Duha, ljudski rod nesvesno uveden u drugu fazu Božjih reči, koja je bila prva etapa Božjeg dela i Njegovih izjava u Doba carstva – u kušnju služitelja.

Reči izgovorene pred iskušenje uslužitelja uglavnom su bile u obliku uputstava, pozivanja, prekora i discipline, i na nekim mestima, korišćen je stari oblik obraćanja iz Doba blagodati – reči „Sinovi moji“ za one koji su sledili Boga kako bi olakšali čovečanstvu da se približi Bogu, ili da bi čovečanstvo moglo da smatra da ima blizak odnos s Bogom. Na taj način, kakav god bio Božji sud o čovekovoj umišljenosti, nadmenosti i drugim iskvarenim osobinama, čovek bi bio u stanju da se s tim izbori i prihvati ga u sopstvenom identitetu „sina“, bez antagonizma prema izjavama „Boga Oca“, povrh čega obećanje „Boga Oca“ upućeno Njegovim „sinovima“ nikada nije dovedeno u sumnju. U tom periodu, čitav ljudski rod živeo je bezbrižno poput novorođenčeta i time je postignut Božji cilj, a to je da počne da mu sudi jednom kada sazri i „jednom kada dostigne odraslo doba“. To je ujedno položilo temelj za delo suđenja ljudskom rodu koje Bog zvanično pokreće u Doba carstva. Pošto je Božje delo u ovom ovaploćenju uglavnom da sudi i ovlada celim čovečanstvom, čim je čovek čvrsto zagazio na tlo, Bog je odmah ušao u režim Svog dela, dela u kom sudi čoveku i grdi ga. Očigledno je da su sve izjave pred iskušenje uslužitelja date radi prolaska kroz tranziciju, sa stvarnim ciljem koji je drugačiji nego što je izgledao. Božja namera je bila da uspe, što je pre moguće, da zvanično pokrene Svoje delo u Doba carstva. Ni u kom slučaju nije želeo da nastavi da odobrovoljava čovečanstvo, hraneći ga zaslađenim pilulama, već mu je bilo stalo da vidi pravo lice svakog ljudskog bića pred Njegovim sudom, a još je više želeo da vidi pravo držanje celokupnog čovečanstva prema Njemu pošto izgubi Njegovu blagodat. On je samo želeo da vidi rezultate, a ne proces. Međutim, u to vreme nije bilo nikog ko je razumeo Božju željnu nameru, jer je čovekovo srce brinulo samo o sopstvenom odredištu i o perspektivama za budućnost. Nije ni čudo da je Božji sud iznova i iznova bio uperen protiv čitavog ljudskog roda. Stav Boga prema ljudima promenio se tek kada je čovečanstvo, vođenog Bogom, počelo da vodi normalan ljudski život.

Hiljadu devetsto devedeset prva bila je neobična godina; nazovimo je „zlatna godina“. Bog je pokrenuo novo delo Doba carstva i Svoje izjave uputio celokupnom ljudskom rodu. Istovremeno, čovečanstvo je uživalo u toplini bez presedana i štaviše doživelo je bol bez presedana koji sledi iz Božjeg suda čoveku. Ljudska rasa je osetila do tada nepoznatu slast i doživela, takođe prvi put, sud i ostavljenost, kao da je pridobila Boga, i ponovo kao da je Boga izgubila. Patnja u posedovanju i patnja u oskudici – ta osećanja poznata su samo onima koji su ih lično doživeli; njih čovek niti može da opiše, niti poseduje sposobnost za to. Rane te vrste su ono što je Bog dao svakom čoveku kao oblik nematerijalnog iskustva i dobra. Sadržaj izjava koje je Bog dao te godine može se podeliti u dva velika dela: prvi, kada je Bog sišao u ljudski svet da pozove ljude da dođu pred Njegov presto kao gosti; drugi, kada je ljude, pošto su se siti najeli i napili, Bog uposlio kao uslužitelje. Naravno, podrazumeva se da je prvi deo najdraža i najmilija želja čovečanstva, još i više zato što je čovek odavno navikao da od uživanja u svemu Božjem napravi predmet svoje vere u Njega. Zbog toga je, čim je Bog počeo da izgovara Svoje izjave, čovečanstvo bilo spremno da uđe u carstvo i tamo sačeka da mu Bog daruje razne nagrade. U takvim okolnostima, ljudi jednostavno nisu platili odgovarajuću cenu time što bi promenili svoju narav, težili da udovolje Bogu, pokazivali obzir prema Božjoj volji i tako dalje. Na prvi pogled, činilo se da su stalno uskomešani, dok se trude i rade za Boga, a da su u stvari razmišljali, u najdubljoj tajnosti svoga srca, o sledećem koraku koji bi trebalo da preduzmu kako bi dobili blagoslove ili vladali kao carevi. Moglo bi se reći da je ljudsko scrce, dok je uživalo u Bogu, istovremeno bilo proračunato prema Njemu. U tom stanju, čovečanstvo nailazi na najdublje Božje gnušanje i prezir; Bog sa svojom naravi ne trpi da ga neki čovek prevari ili iskoristi. Međutim, Božja mudrost nedostižna je za čoveka. Upravo je usred svih tih patnji On izgovorio prvi deo Svojih izjava. Nijedno ljudsko biće nije u stanju da zamisli patnje koje je Bog pretrpeo, kao ni to koliko je brinuo i razmišljao u tim trenucima. Cilj prvog dela tih izjava je da razotkrije sve oblike gadosti koje čovek iskazuje kada se nađe na položaju ili kada ostvari profit i da razobliči pohlepu i podlost čovekovu. Iako, na rečima, Bog govori iskreno, ozbiljno i s ljubavlju poput brižne majke, gnev u dubini Njegovog srca prži kao podnevno sunce, kao da je usmeren protiv Njegovih neprijatelja. Bog ni u kakvim okolnostima ne želi da se obraća grupi ljudi koji nemaju normalan ljudski izgled, pa stoga kada god govori, On zauzdava gnev u Svom srcu, istovremeno se trudeći da Svojim izjavama da smisao. Pored toga, On se obraća ljudskoj rasi koja nema razuma, lišenoj normalne ljudskosti i iskvarenoj do srži, kojoj je pohlepa druga priroda i koja se opire Bogu i buni se protiv Njega. Nije teško zamisliti koliko je nisko ljudski rod pao i kolike su razmere Božjeg prezira prema čovečanstvu; ono što je ljudima teško da zamisle jeste bol koji su naneli Bogu – to je nemoguće rečima opisati. Upravo su u tom kontekstu, kada niko nije bio u stanju da dokuči koliko je Božje srce patilo, i, štaviše, kada niko nije otkrio do koje mere je ljudski rod nerazuman i nepopravljiv, svi su, bez i trunke stida bez imalo skrupula, uzeli zdravo za gotovo to da imaju pravo, kao Božji sinovi, da dobiju sve nagrade koje je On pripremio za čoveka, do te mere da se međusobno nadmeću, i niko nije želeo da zaostane, duboko strahujući da ne bude gubitnik. Do sada bi već trebalo da znate kako je Bog gledao na tadašnje ljude. Kako takva rasa može da zasluži Božje nagrade? Ali ono što čovek dobija od Boga je uvek najdragocenije blago, i obrnuto, ono što Bog dobija od čoveka najveći je mogući bol. Od samog početka odnosa između Boga i čoveka, to je ono što je čovek uvek dobijao od Boga i ono što je uvek zauzvrat davao Bogu.

Ma koliko je Bog strepeo posmatrajući taj ljudski rod, iskvaren do srži, On nije imao izbora do da ga baci u ognjeno jezero da ga pročisti. To je drugi deo Božjih izjava, u kojima je Bog upotrebio čovečanstvo kao Svoje uslužitelje. U tom delu, Bog je prvo bio blag, da bi zatim postao strog i malo po malo, u pogledu kako načina, tako i dužine, iskoristio je položaj „ličnosti Boga“ kao mamac da razobliči iskvarenu prirodu čoveka, istovremeno ponudivši čovečanstvu da bira između različitih kategorija^[a] uslužitelja, Božjeg naroda i Božjih sinova. Baš kao što je Bog i predvideo, niko nije izabrao da bude uslužitelj Bogu i svako je težio da postane ličnost Boga. Iako je, u tom periodu, strogost Božjih reči bila nešto što ljudi nikada nisu očekivali, niti su za nju čuli, oni svejedno, pošto su bili preko svake mere zaokupljeni statusom i povrh toga obuzeti željom za blagoslovima, nisu imali vremena da stvore predstavu o tonu Božjeg obraćanja i Njegovom načinu govora, već je njihovim razmišljanjima uvek prevladavala briga o sopstvenom statusu i time šta nosi budućnost. Na taj način je čovečanstvo Božjim izjavama nesvesno uvučeno u „lavirint“ koji je Bog pred njih postavio. Privučeni, hteli-ne-hteli, izgledima budućnosti i njihove sudbine, i iako i sami svesni da nisu dostojni da postanu ličnost Boga, ljudi ipak nisu želeli da budu Njegovi uslužitelji. Rastrzani između tih protivrečnih razmišljanja, nesvesno su prihvatili nečuveni sud i grdnju koju je Bog uputio čovečanstvu. Naravno, taj oblik suda i pročišćenja je nešto što čovečanstvo ni u kom slučaju nije bilo spremno da prihvati. Ipak, samo Bog ima Mudrost i samo On ima moć da zahteva od te iskvarene rase ljudi da budu krotki i pokorni, tako da su, milom ili silom, na kraju svi popustili. Ljudi nisu imali izbora. Samo Bog ima poslednju reč i samo Bog može da koristi takav metod da bi podario istinu i život čoveku i pokazao mu pravac kojim treba da ide. Taj metod je neizbežnost Božjeg dela u čoveku i ujedno je, bez ikakve sumnje ili spora, čovekova nasušna potreba. Bog govori i postupa na taj način kako bi tu činjenicu preneo čovečanstvu: spasavajući čovečanstvo, Bog to čini iz ljubavi i milosti i radi Svog upravljanja. Primajući spas od Boga, ljudski rod to čini jer je do te mere posrnuo da Bog mora isključivo lično da se obrati. Kada čovek dobije spas od Boga, to je najveća blagodat i ujedno i posebna milost; drugim rečima, da se Bog lično ne obraća Svojim izjavama, čovečanstvo bi bilo osuđeno na izumiranje. I dok se istovremeno gnuša ljudskog roda, Bog je i dalje spreman i voljan da plati bilo koju cenu za spasenje ljudi. Za to vreme, dok čovek tupi o svojoj ljubavi za Boga i tome kako sve posvećuje Bogu, on ustaje protiv Boga i iznuđuje razne blagodati od Njega, a istovremeno Ga čak i povređuje i nanosi neizreciv bol Njegovom srcu. Toliko je izražen kontrast nesebičnosti i sebičnosti između Boga i čoveka!

U Svojim rečima i delovanju, Bog nije primoran da koristi neki poseban metod, već se rukovodi Svojim ciljem da postigne rezultate. Zbog toga je, u ovom delu Njegovih izjava, Bog želeo da ne otkrije jasno sopstveni identitet, već samo nekoliko izraza poput „Hrist poslednjih dana“, „Vladar vaseljene“, i tako dalje. To ni na koji način ne utiče ni na Hristovu službu, niti na čovekovo poznavanje Boga, posebno pošto su pojmovi „Hrista“ i „ovaploćenja“ tih ranih dana čovečanstvu bili potpuno nepoznati, pa je Bog morao da se unizi i bude čovek sa „posebnom funkcijom“ da bi izrazio Svoje reči. To je bio rezultat mukotrpne brige i razmišljanja, jer su ljudi u to vreme mogli da prihvate samo takav način obraćanja. Kakvom god načinu obraćanja Bog pribegava, to ne utiče na rezultate Njegovog dela, jer u svemu što radi, cilj Boga jeste da omogući čoveku da se promeni i da mu omogući da dostigne Božje spasenje. Ma šta Bog radio, čovek mu je uvek na pameti. To je namera koja stoji iza Božjeg delovanja i postupaka. Iako Bog pažljivo razmatra sve aspekte čovečanstva i sve što čini odlikuje savršena mudrost, mogao bih da kažem ovo: da Bog ne svedoči za samog Sebe, ne bi bilo nikog među ljudskim stvorenjima sposobnog da prepozna Samog Boga ili da ustane i svedoči Samom Bogu. Da je Bog nastavio da koristi „ličnost sa posebnom funkcijom“ kao oblik obraćanja u Svom delu, nijedno ljudsko biće ne bi smatralo Boga Bogom – to je tuga čovečanstva. Drugim rečima, među ljudima nema nikoga ko je u stanju da poznaje Boga, a kamoli da mu je stalo do Boga, da voli Boga i da Mu se približi. Čovekova vera služi samo za dobijanje blagoslova. Identitet Boga kao ličnosti sa posebnom funkcijom svakom ljudskom biću dao je nagoveštaj: čovečanstvu je lako da Boga smatra jednim od stvorenih ljudi; najveća bol i poniženje koje čovečanstvo nanosi Bogu je upravo u tome što, kada se Bog otvoreno pojavi i dela, čovek ga svejedno odbacuje, pa čak i zaboravlja. Bog trpi najveće poniženje kako bi spasao ljudski rod; dajući sve, Njegov cilj je da spase čovečanstvo i da dobije priznanje čovečanstva. Cena koju je Bog platio za sve to je nešto što bi svako savestan trebalo da ceni. Čovečanstvo je primilo Božje reči i delo, i dobilo je Božje spasenje. Istovremeno, nikome nije palo na pamet da sebi postavi sledeće pitanje: šta je to Bog dobio od čovečanstva? Iz svake Božje izjave, čovečanstvo je dobilo istinu, uspelo je da se promeni i pronađe pravac u životu; ali ono što je Bog dobio samo su reči koje čovečanstvo koristi da izrazi svoj dug prema Bogu i tek pokoji pritajeni šapat hvale. Zar je to nagrada koju Bog zahteva od čoveka?

Iako su brojne Božje izjave do sada izgovorene, velika većina ljudi još uvek je zastala u etapi koju predstavljaju Božje reči s početka njihovog poznavanja i razumevanja Boga, odakle nisu napredovali – to je stvarno bolna tema. Taj segment „Hristovih izjava na početku“ jednostavno je ključ za otvaranje ljudskog srca; zaustaviti se tu znači propustiti da se udovolji Božjoj volji. Izgovaranjem tog dela Njegovih izjava, cilj Boga je samo da uvede čovečanstvo iz Doba blagodati u Doba carstva; Bog ni u kom slučaju ne želi da čovečanstvo zastane na tom delu Njegovih izjava ili čak da taj deo Njegovih izjava shvati kao nekakvu smernicu, inače buduće Božje izjave ne bi bile ni korisne, ni svrsishodne. Ako neko još uvek nije u stanju da uđe u ono što Bog zahteva da čovek dostigne u ovom delu Njegovih izjava, onda ulazak te osobe ostaje nepoznanica. Taj deo Božjih izjava predstavlja najosnovniji zahtev Boga čoveku u Doba carstva i jedini način na koji će čovečanstvo zakoračiti na pravi put. Ako si neko ko ništa ne razume, onda bolje počni da čitaš reči iz ovog dela!

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „različitih kategorija“.