Kada sam tek počela da radim kao starešina, saradnica mi je bila sestra Čen Sjao. Videvši da ona ima dobar kov i da je hrabra i odlučna u svom radu, dok ja nisam bila rečita i nisam imala svoj stav i sramotno malo poznavala veštine koje su mi bile potrebne za rad, osećala sam se inferiorno i nekvalifikovano da budem starešina. Nakon što sam osmotrila kako Čen Sjao vešto besedi i barata svim vrstama problema, dok sam ja samo nespretno sedela po strani, bila sam još sigurnija da ne posedujem što je potrebno i bivala sve više malodušna. U takvom stanju sam ostala nekoliko meseci. Kasnije sam nastavila da služim kao crkveni starešina, ali mi je dodeljena nova saradnica po imenu Li Sjue. Kada sam videla kako je lepa, prefinjena, sposobna i iskusna i kako ostavlja sveukupni utisak uspešne žene i profesionalca, dok sam ja govorila bez samopouzdanja, odlučnosti, često postajala uznemirena i povučena u društvu ljudi koje nisam poznavala ili u situacijama gde je bilo velikih grupa ljudi, i ni prividno nisam ličila na starešinu, nisam mogla a da se ne osećam malodušno. Svaki put kada bi se Li Sjue vratila sa okupljanja, iskreno bi govorila kako se kod braće i sestara raspitivala o njihovim trenutnim stanjima i kako je besedila koristeći se Božjim rečima da reši njihove probleme i pomenula bi koliko je braća i sestre mnogo poštuju. Kada je govorila o tim stvarima, uvek bi sijala od zadovoljstva. Uprkos tome što se činilo da Li Sjue pomalo samu sebe veliča, imala sam osećaj da njena povremena otkrovenja iskvarenosti ne predstavljaju veliki problem s obzirom na to da je imala dobar kov i radnu sposobnost i da je umela da rešava probleme. Mislila sam kako ne mogu da joj pariram; nedostajala mi je njena odlučnost. Nakon toga bih prezala od problema i povlačila se kada bih naišla na njih, smatrajući sebe nesposobnom, ne usuđujući se da besedim. Moje stanje se postepeno sve više pogoršavalo i bila sam još ubeđenija da sam lošeg kova, da mi nedostaje istina-stvarnost i da nisam sposobna da budem starešina. Ostajala sam u tom malodušnom stanju i samo odrađivala stvari u svojoj dužnosti. Pošto bih stalno podbacivala u traganju za istinom i nisam mogla da se izvučem iz svog gliba negativnosti, nije potrajalo dugo i bila sam smenjena. Godinu dana kasnije, braća i sestre su me ponovo izabrale da služim kao starešina. Za saradnicu mi je data sestra Vu Fan i ubrzo sam uvidela da ima dobar kov i radnu sposobnost i da bi gotovo svaki put kada bismo zajedno radile, preuzimala vodeću ulogu. Posebno jednom, kada smo bile domaćice nekog okupljanja, Vu Fan je držala veći deo besede, a i braća i sestre su sa oduševljenjm uskakali sa sopstvenim besedama. Što se mene tiče, želela sam da besedim, ali sam se bojala da neću biti u stanju da to uspešno izvedem, pa na kraju nisam ništa rekla kako bih izbegla da se osramotim. Osećala sam se prilično malodušno nakon okupljanja i pomislila da još uvek nisam sposobna da budem starešina. Želela sam samo da kao službenik obavljam neku dužnost vezanu za opšte poslove i nisam više htela da budem starešina.

Kad sam jednom nekolicini sestara ispričala u kakvom sam stanju, jedna sestra me je opomenula da bi za mene bilo prilično opasno ako svoje stanje brzo ne rešim i da mi je stvarno potrebno da izvesno vreme provedem u razmišljanju. Tek tada sam stekla delić samospoznaje: „Zašto sam tako malodušna? Zašto nemam ni trunku odlučnosti da se pokrenem i popravim?” Narednih dana sam se neprestano molila Bogu, preklinjući Ga da me povede da spoznam svoje stanje i isplivam iz malodušnosti. Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Postoje ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo se dete po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Stičući iskustva u jednom takvom okruženju, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Smatraju da im učenje ne ide od ruke, da su spori, i uvek se stide kad treba nešto da kažu ili da se obrate većem broju ljudi. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, ipak ne žele da priznaju da su zaista toliko bezvredni i toliko glupi. U srcu se stalno preispituju: ’Jesam li zaista toliko glup? Da li sam zaista toliko nedopadljiv?’ Ne vole ih roditelji, ne vole ih rođena braća i sestre, ne vole ih učitelji, kao ni njihovi drugovi iz razreda. Članovi porodice, rođaci i prijatelji za njih ponekad kažu: ’Nizak je rastom, ima sitne oči i nos, pa s takvim izgledom neće biti uspešan kad odraste.’ Stoga, kad se pogledaju u ogledalo, zaista im se čini kako su im oči i nos nesrazmerno sićušni. U takvoj situaciji, otpor, nezadovoljstvo, nevoljnost i neprihvatanje, koje gaje duboko u srcu, postepeno se pretvaraju u prihvatanje i priznavanje sopstvenih mana, nedostataka i problema. Mada su u stanju da prihvate takvu realnost, duboko u srcu im se rađa jedna uporna i trajna emocija. Kako se zove ta emocija? To je osećaj inferiornosti. Ljudi koji se osećaju inferiorno ne znaju koje su njihove prednosti. Naprosto misle da su nedopadljivi, uvek se osećaju glupo i ne umeju ni sa čim da se nose. Jednom rečju, misle da ništa ne mogu da urade, da su neprivlačni, da nisu pametni i da sporo reaguju. U poređenju s drugima, oni su neupadljivi i ne dobijaju dobre ocene na studijama. Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u beli svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: ’Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; biću zadovoljan i ako budem neupadljiviji od svih ostalih i dozvoliću im da se prema meni odnose kako im drago.’ Kad se pojave antihristi i lažni starešine, činiće ti se da nisi sposoban da ih raspoznaš i razotkriješ, da naprosto nisi stvoren za tako nešto. Smatraćeš sasvim dovoljnim to što ti sȃm ne spadaš u lažne starešine i antihriste, mislićeš da je sve u redu dokle god ne praviš nikakve prekide ni ometanja, te da je dovoljno što možeš da očuvaš svoj položaj. Duboko u srcu osećaš da nisi dovoljno dobar, ili barem da nisi toliko dobar kao drugi, da će drugi verovatno biti spaseni, dok ćeš ti, u najbolju ruku, biti služitelj, te stoga osećaš kako nisi dorastao zadatku stremljenja ka istini. Bez obzira na to koliko istina možeš da razumeš, tebi se i dalje čini, budući da je Bog predodredio da budeš baš takvog kova kakvog jesi i da izgledaš tako kako izgledaš, da je Bog ujedno predodredio da ti ne budeš ništa više do služitelj, te da stoga nema nikakve šanse da stremiš ka istini, da postaneš starešina, da budeš na nekom odgovornom položaju, kao ni da budeš spasen; umesto toga, spreman si da od svih ljudi budeš beznačajniji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Razmišljajući o Božjim rečima shvatila sam da sam svezana osećajima inferiornosti. Otkako sam bila mala, stalno sam mislila kako sam prosečnog izgleda, da nisam rečita, da nemam svoj stav, često sam se osećala malodušno i bila povučena i patila od ozbiljnog kompleksa inferiornosti. Isti problem sam imala i sa svojom ovozemaljskom karijerom – moje kolege su bile rečite, vešte u laskanju, odlučne kao rukovodioci svojim zaposlenima, a o pojedinima su i njihovi nadzornici imali visoko mišljenje. Nasuprot tome, ja nisam bila rečita, nisam bila u stanju da održim dobre odnose sa različitim odeljenjima, nedostajalo mi je samopouzdanja i odlučnosti u radu i kada bi se pojavili problemi na proizvodnoj liniji, drugi bi se koristili svojim vezama i nalazili prave reči kako bi te stvari rešili, ali ne i ja – naprosto nisam mogla da se nateram da progovorim, problem bi ostao nerešen, a ja bih se samo zaključala u kupatilu i plakala. Nakon što sam postala vernik, počela sam da zavidim braći i sestrama koji su bili obrazovaniji od mene, dobrog kova i nepokolebljivi i odvažni u svom radu. Imala sam osećaj da im nisam dorasla i postajala sam prilično sputana. Kao rezultat toga, često sam bila negativna, povučena, bila osoba koju treba izbegavati i patila sam od osećaja inferiornosti. Tako su se stvari odvijale u mojoj saradnji sa Čen Sjao i Li Sjue – pošto su one bile rečite i imale dobar kov i radnu sposobnost, osećala sam se inferiorno u odnosu na njih. Nisam ni pomislila da je problem kada sam opazila kako Li Sjue veliča samu sebe, smatrajući to znakom njene odlučnosti u radu. Zaglibila sam se ovom osećaju inferiornosti, moje stanje se konstantno pogoršavalo, svoju dužnost nisam obavljala kako treba i na kraju sam smenjena. Uprkos činjenici da sam još jednom bila izabrana od strane svoje braće i sestara da služim kao starešina, duboko u sebi sam se i dalje osećala inferiornom i za sebe mislila da imam loš kov, da nisam u stanju da bilo šta radim kako treba i da sam predodređena da budem službenik i da neću dosegnuti spasenje. Uvidela sam da sam bila veoma sputana i svezana osećajima inferiornosti. Razmišljala sam o tome kako se Bog ovaplotio i podneo sve vrste patnji da bi spasio čovečanstvo, kako je neprekidno izražavo istinu i zalivao i opskrbljivao čovečanstvo, da bi više ljudi moglo da primi Njegovu blagodat spasenja, da dosegne spasenje i preživi nevolje. Ako ljudi propuste ovu priliku, neizbežno će se suočiti sa nadolazećim nesrećama i večnom kaznom. Nisam shvatala Božje namere, zaglibila sam se u negativnosti i pogrešnom razumevanju i već se pomirila sa idejom da neću doseći spasenje. Čak nisam želela da težim ka istini niti ka njoj stremim – naprosto sam bila tako buntovna i moji su postupci povređivali Boga. Kada sam sve to shvatila, osećala sam se prilično krivom i dužnom Bogu – nisam mogla da ostanem malodušna, pa sam se pomolila Bogu: „Ah, Bože! Spremna sam da se pokajem pred Tobom. Molim Te, izvedi me iz ovih negativnih osećaja inferiornosti.”

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Želim, na kraju, još nešto da vam kažem: nemoj dozvoliti da te neko nebitno osećanje ili neka prosta, beznačajna emocija zapliće do kraja života, tako da utiče na tvoje spasenje i da ti sruši svaku nadu da ćeš biti spasen, razumeš li? (Razumem.) Da budem precizniji, ta tvoja emocija ne samo što je negativna, već je zapravo suprotstavljena Bogu i istini. Ti možda misliš da se radi o emociji koja spada u okvir normalne ljudskosti, ali Bog na to ne gleda kao na pitanje osećanja, već kao na metod za suprotstavljanje Bogu. Taj je metod obeležen negativnim emocijama koje ljudi koriste da bi se opirali Bogu, Božjim rečima i istini. Stoga se nadam da ćeš, pod pretpostavkom da zaista želiš da stremiš ka istini, temeljno analizirati samog sebe, kako bi saznao da li se i ti čvrsto držiš svojih negativnih emocija i da li se, bezumno i tvrdoglavo, opireš Bogu i nadmećeš s Njim. Ako uspeš da, kroz jednu takvu samoanalizu, dođeš do odgovora na ova pitanja, ako dođeš do takve spoznaje i postaneš svestan toga, tražim od tebe da najpre napustiš sve takve emocije. Nemoj ih gajiti niti ih se čvrsto držati, jer će te one uništiti, uništiće tvoje odredište i uništiće ti svaku priliku i nadu u pogledu stremljenja ka istini i postizanja spasenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Taj odlomak je imao snažan uticaj na mene. U prošlosti nikada nisam pomišljala da negativne emocije predstavljaju ozbiljan problem. Čitajući Božju detaljnu analizu, uvidela sam da je suština življenja u stanju negativne emocije u suprotnosti sa Bogom i istinom. Ako ne bih rešila ovaj problem, izgubila bih svaku priliku da dosegnem spasenje. Prisetila sam se godina kada sam živela sa tim osećajem inferiornosti. Čim bih se susrela sa bratom ili sestrom koji su bili talentovaniji i imali bolji kov i radnu sposobnost od mene, osetila bih se inferiorno, postala malodušna, počela da pružam otpor i bivam nezadovoljna svojom stvarnošću, bila bih bez volje da se usprotivim i priznam u kakvoj se situaciji nalazim i osećala bih se nemoćno. Nisam se potrudila da razmotrim na koji bih način mogla da učim iz prednosti drugih ili kako da sa njima sarađujem da bih svoju dužnost obavljala kako treba, već sam umesto toga Boga krivila za kov, talente i manjak odlučnosti koje mi je dao. Živela sam u večito negativnom stanju, tiho protestujući protiv Boga a ponekad čak ne bih želela da obavljam ni svoju dužnost. Bila sam vezana osećajem inferiornosti u svojoj veri ovih godina i često bih imala napade malodušnosti i pasivnosti. Nedostajalo mi je volje da stremim ka istini i zadovoljila bih se time da uložim malo truda i pasivno pratim šta se dešava. Kao rezultat toga, uprkos činjenici da sam stalno obavljala svoje dužnosti dok sam verovala u Boga i imala puno prilika da praktično postupam, moj napredak u životu je bio minimalan – bila sam tako jadna i prazna kao i uvek. Božje delo se gotovo približilo kraju i propustila sam nebrojene prilike da dosegnem istinu i trpela sam gubitke u svom životu. Ako ne bih promenila svoje stanje, uništila bih svaku priliku koju imam da dosegnem spasenje. Zato sam se pomolila Bogu tražeći da razumem koje se to iskvarene naravi kriju iza mog osećaja inferiornosti.

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Ovi ljudi podvlače crtu kod svog obraza i dostojanstva: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao život, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govoreći samo radi svoje dobiti i prividne odbrane. Sve što radi za sebe radi. Juri ka svemu što blista, dajući svima do znanja da je on bio deo toga. To zapravo nije imalo nikakve veze s njim, ali on nikada ne želi da bude ostavljen u pozadini, stalno se plaši da će ga drugi gledati s visine, stalno se plaši da će drugi reći da je ništavan i nesposoban za bilo šta, da nema nikakve veštine. Zar svim tim ne upravlja čovekova sotonska narav? Kada budeš mogao da se oslobodiš stvari poput obraza i statusa, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put koji vodi ka poštenju. Ipak, mnogima to nije lako postići” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz čitanje Božjih reči sam uvidela da nisam patila od osećaja inferiornosti zbog svog lošeg kova niti zato što nisam bila rečita i što sam bila prosečnog izgleda, već pre zato što mi je Sotona isprao mozak određenim pogrešnim gledištima u vezi sa mojim stremljenjem. Previše sam važnosti pridavala ugledu i statusu. Podsvesno sam bila pod uticajem sotonskih otrova poput onih „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Ništa mi nije bilo bitnije od ugleda, statusa i toga da me drugi poštuju; mislila sam da bih živela smislenim, vrednim životom samo ako dosegnem te stvari. U svojoj ovozemaljskoj karijeri, oduvek sam zavidela kolegama koje su bile pametne i oštroumne, rečite, spretne u poslovanju sa drugima i sticale priznanje i uvažavanje svojih nadređenih. I ja sam želela da budem cenjena od strane svojih nadređenih poput mojih kolega. Ali sam imala osećaj inferiornosti jer sam bila prosečnog izgleda, nisam bila rečita i nisam bila dobra u uspostavljanju veza sa drugima. Kada sam se susretala sa problemima, ne bih to rekla kolegama, već bih se radije zaključala u kupatilu i plakala da niko ne vidi. Brinula sam da će me, ako bi neko drugi saznao za moje probleme, ti ljudi gledati sa visine i da me više neće ceniti – zaista sam jako patila tokom tog perioda. Nakon što sam počela da verujem u Boga, nastavila sam da živim vodeći se gledištima nevernika, smatrajući da, kako bi neko mogao da služi kao starešina ili nadzornik, taj morao da se ponaša kao starešina, da govori s odlučnošću, ostavi utisak svojom pojavom, bude sposoban da uređuje stvari i da ima dobru radnu sposobnost i da bi na taj način, gde god da ode, bio poštovan, mogao da postane poznat i bio visoko cenjen. Kada bih videla kako su braća i sestre sa kojima sam sarađivala sposobniji od mene, govore s ubeđenjem i imaju dobru radnu sposobnost, samo bih pomislila da ja predstavljam razočarenje u svakom smislu. Pošto nisam uspela da zadobijem poštovanje drugih, nisam bila visoko cenjena i moja želja za ugledom i statusom nije bila zadovoljena, više nisam želela da služim kao starešina i samo sam imala želju da pobegnem iz tog okruženja i pridružim se drugačijoj grupi ljudi. Mislila sam da ću tako izbeći da se moje slabosti i nesposobnosti razotkriju i da me moji saradnici neće gledati sa visine. Razmišljajući o svemu tome, uvidela sam da su Sotonini otrovi već pustili dubok koren u mom srcu – tragala sam za statusom i poštovanjem i divljenjem drugih, posmatrajući to kao pozitivne stvari. Čim se mojim ličnim željama ne bi udovoljilo, ne bih više imala želju da obavljam svoju dužnost, postajala bih negativna i neprijateljski raspoložena i nisam bila u stanju da se pokorim Božjoj suverenosti niti uređenjima. Uvidela sam da me je Sotona preduboko iskvario i da je moja želja za ugledom i statusom prejaka – da sam nastavila tako, Bog bi počeo da me se gnuša i uklonio bi me. Nisam više bila voljna da nastavim pogrešnim putem i bila sam spremna da se pokajem pred Bogom, da svoju dužnost vršim praktično u skladu sa Božjim zahtevima i pokorim se Njegovoj suverenosti i uređenjima.

Kasnije sam naišla na još jedan odlomak Božjih reči: „Pošto su ti osećanja inferiornosti usađena duboko u srce, ona ne samo što temeljno utiču na tebe, već i dominiraju nad tvojim stavovima prema ljudima i stvarima, kao i nad tvojim vladanjem i tvojim postupcima. Kako, dakle, oni kojima dominiraju osećanja inferiornosti gledaju na druge ljude i stvari? Oni druge ljude, a takođe i antihriste, smatraju boljim od sebe. I mada antihristi imaju zlu narav i rđavu ljudskost, oni se prema njima odnose kao prema ljudima koje treba oponašati i uzorima od kojih treba nešto da nauče. Štaviše, oni u sebi kažu: ’Znaš šta, antihristi su daroviti i sposobniji od mene u svakom poslu, uprkos tome što su zle naravi i rđave ljudskosti. Nimalo se ne libe da svoje sposobnosti pokažu pred drugima i u stanju su da govore pred mnoštvom ljudi, a da pritom ne pocrvene u licu i da im srce ne zalupa u grudima. Zaista imaju petlju. Ne mogu da se merim s njima. Jednostavno, nisam dovoljno hrabar.’ Šta je dovelo do ovoga? Mora se reći da razlog za to jednim delom leži u činjenici da su osećanja inferiornosti uticala na tvoj sud o suštini drugih ljudi, kao i na perspektivu i stanovište sa kojeg posmatraš druge ljude. Zar nije tako? (Tako je.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da osećaji inferiornosti mogu da utiču na to kako gledamo na ljude i stvari. Razmišljala sam o tome kako sam se, kada sam se zaglibila u osećaju inferiornosti, usredsređivala samo na talente ljudi vidljive spolja, na kov i sposobnost da odlučno govore i tako se ponašaju. Ove osobine su bile merila po kojima sam prosuđivala kakvog su ljudi kova, a nisam pridavala važnost tome da raspoznam kakvu ljudskost i suštinu imaju i kakvi su putevi kojima hode. Pomislila sam kako sam, kada mi je Li Sjue bila saradnica, opažala samo kako je rečita i kako govori i ponaša se odlučno, a nisam pridavala važnost tome da razaznam kako se ponaša. Čak sam mislila da, za razliku od mene, ima čime da raspolaže, pa da je zato normalno da veliča samu sebe. Bila sam užasno smetena!

Kasnije sam počela da se pitam da li je procenjivanje kova ljudi na osnovu njihove rečitosti, talenata, odlučnosti u govoru i radne sposobnosti bio najispravniji način procene. Tada sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Kako procenjujemo kov ljudi? Odgovarajući način da se to uradi jeste da se sagleda njihov stav prema istini i da li mogu ili ne mogu da razumeju istinu. Neki ljudi mogu da savladaju određene stručne oblasti veoma brzo, ali kada čuju istinu, zbune se i zadremaju. U njihovim srcima nastaje zbrka, ništa što čuju im ne ulazi u glavu, niti razumeju to što čuju – to je slab kov. Kada nekim ljudima kažeš da su slabog kova, oni se ne slažu. Oni misle da biti visokoobrazovan i učen znači biti dobrog kova. Da li dobro obrazovanje znači visoki kov? Ne znači. Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi slabog kova. Dakle, da li su takvi ljudi sposobni da obavljaju posao za Božju kuću? (Nisu.) Zašto? (Nemaju istina-načela.) Tačno, ovo je nešto što bi trebalo da ste shvatili do sada” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Čitajući Božje reči naučila sam da čovek ne treba da procenjuje kov ljudi na osnovu toga koliko su obrazovani, koje talente spolja gledano poseduju, koliko dovitljivi umeju da budu ili koliko rečiti, već radije na osnovu toga da li su u stanju da steknu ispravno razumevanje Božjih reči i da li su sposobni da dokuče Njihovu stvarnost – to jest, da li mogu da dokuče Božje namere kroz Njegove reči i dođu do spoznaje svoje iskvarene naravi i suštine kroz Božje reči. Pomislila sam kako Li Sjue, uprkos činjenici da je imala određene talente, da je bila rečita i odlučno se ponašala, nije bila u stanju da razgovara o istinskoj spoznaji sebe niti o bilo kakvom iskustvenom svedočanstvu u vezi sa Božjim rečima. Braća i sestre su joj u više navrata ukazali na to da veliča sebe, ali uprkos tome što je priznala problem, nikada nije spoznala prirodu i ozbiljne posledice takvog ponašanja. Dok je obavljala svoju dužnost, neprekidno je veličala sebe i čak bi ponižavala druge uzdižući sebe i jedva da je razmišljala o tome ili dolazila do spoznaje o ovom problemu čak i nakon što je smenjena. Iz ovoga sam videla da je Li Sjue posedovala određene talente, ali da nije bila neko sa dobrim kovom. Pomislila sam kako je Bog detaljno analizirao Pavlovu ličnost – Pavle je bio talentovan, napisao mnoga pisma i širio jevanđelje mnogim ljudima, ali nije bio u stanju da shvati istinu i na kraju nije bio sposoban da prepozna svoju sotonsku prirodu kojom se opirao Bogu. Kao takav, Pavle se nije mogao smatrati osobom koja ima dobar kov. Kada sam sve to shvatila, bilo mi je malo jasnije. Uvidela sam da nisam razumela istinu i stalno sam mislila da biti dobro obrazovan, rečit i odlučan znači imati dobar kov, a da je znak da imaš loš kov to kada ti te karakteristike nedostaju. Kao rezultat toga, često sam sebe definisala kao osobu lošeg kova koja nema kvalifikacije da služi kao starešina niti delatnik. Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da ako treba da proceni nečiji kov, čovek uglavnom treba da sagleda koliko dobro ta osoba shvata Božje reči, da li može da spozna istinu i svoju službu obavlja u skladu sa načelima. Najpouzdaniji način da se sagledaju ljudi i stvari je da se to čini u skladu sa Božjim rečima.

Kasnije sam naišla na još dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Tako što ćeš, na osnovu Božjih reči, steći znanje o samom sebi i spoznati kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali da su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govoreći ti da nemaš nimalo sluha i da falširaš, a ti si im poverovao i stoga se više ne usuđuješ da pevaš pred drugim ljudima. Tebi su, znači, uskraćena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, i to samo zbog toga što su tamo neki belosvetski smetenjaci i mediokriteti izneli pogrešnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog svih uvreda koje su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda naprosto počneš da radiš ono što najbolje umeš; a što se tiče poslova koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba dobro da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš da li si dobrog ili lošeg kova. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper i tema za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Osećanja inferiornosti su lako rešiva, pod uslovom da čovek može da ih uoči, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Bog ne želi da vidi da odustaješ od stremljenja ka istini, niti želi da vidi stav nekoga ko sebe otpisuje kao izgubljen slučaj. On želi da vidi da kada jednom sagledaš sve te istinite činjenice, možeš da ideš i tragaš za istinom na istrajniji, smeliji i sigurniji način, jasno prepoznajući da je Bog pravedan Bog. Kada stigneš do kraja puta, dokle god si dostigao merilo koje ti je Bog odredio i na putu si spasenja, Bog neće odustati od tebe” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (2)”). U Božjim rečima sam pronašla način kako da se rešim svojih osećaja inferiornosti. Morala sam da posmatram stvari u skladu sa Božjim rečima, steknem ispravnu spoznaju o svojim prednostima i slabostima, dam najbolje od sebe u onome što umem da radim, bavim se istinom na ispravan način i tragam za njom kako bih našla rešenje za ono što nisam dokučila ili nisam uspela da postignem. Prisetila sam se onoga kada sam tek počela da služim kao starešina i nadzornik. Isprva sam bila sposobna da obavljam određeni pravi posao marljivo sarađujući, ali sam kasnije smenjena jer sam bila negativna, opustila se i imala slabe rezultate u svojoj dužnosti zbog toga što sam živela vodeći se svojom iskvarenom naravi. Moj loš kov svakako nije bio jedini razlog što sam smenjena. Zapravo su sva moja braća i sestre rekli da sam imala osrednji kov, a ne loš. Ako bih marljivo radila kada bih sarađivala sa drugom braćom i sestrama, ipak sam nešto uspevala da završim. Nakon što sam sve ovo shvatila, stekla sam pravilan stav prema sebi – nisam imala najbolji kov i nisam baš mogla da dosegnem načela s obzirom na određene probleme, ali sam uvek mogla da zatražim pomoć od svoje braće i sestara da bih nadoknadila svoje nedostatke, kao i da naporno radim da poboljšam svoj kov. Na taj način bih bila u stanju da napravim određeni napredak. Kada sam to uvidela, našla sam put primene i osećala se mnogo opuštenije. Nisam više bila voljna da me sputavaju osećaji inferiornosti i bila sam spremna da obavljam svoju dužnost kako treba i usredsredim se na primenjivanje istine da bih udovoljila Bogu.

Kasnije sam jednom prilikom prisustvovala malom grupnom okupljanju sa sestrom po imenu Sjaoje koja je služila kao nadzornik rada na tekstovima. Sjaoje je bila u stanju da saopšti Božje namere besedeći o Njegovim rečima i u tu svoju besedu uvrsti lekcije iz sopstvenog iskustva, što je sve bilo prilično poučno za one koji bi tome prisustvovali. Sva braća i sestre su klimali glavom i hvatali beleške tokom cele njene besede. Videvši to, opet sam počela da stičem taj jezivi osećaj inferiornosti, osećajući da je Sjaoje sposobnija od mene i kvalifikovanija da služi kao starešina. Međutim, kako su se pojavili ovi osećaji inferiornosti, prisetila sam se odlomka Božjih reči: „Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda naprosto počneš da radiš ono što najbolje umeš; a što se tiče poslova koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba dobro da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš da li si dobrog ili lošeg kova” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Zaista, svako ima drugačiji kov i drugačije prednosti – to je rezultat Božje suverenosti i uređenja. Bez obzira na to koju vrstu kova sam posedovala, trebalo je da uvek ispunjavam svoje obaveze i dužnosti. Nisam imala najbolji kov niti bila toliko rečita koliko drugi, ali sve dok sam imala određenu spoznaju Božjih reči i iskustvo sa njima, trebalo je da postavim prave ciljeve i razgovaram o svojoj spoznaji da bih ispunila svoju obavezu. Upravo bi to trebalo da uradim. Kada sam to shvatila, osećala sam se mnogo bolje i nisam više bila pod uticajem osećaja inferiornosti, bila sam spremna da praktično postupam u skladu sa Božjim rečima, besedim o svemu o čemu imam spoznaju i ispunjavam svoju obavezu. Nakon toga sam besedila o svojoj spoznaji i poznavanju Božjih reči. Kada sam videla kako je moja beseda bila od koristi i pomoći braći i sestrama, zahvalila sam se Bogu! Do toga što sam napredovala i stekla ono što imam je došlo kroz prosvećenje i vođstvo Božjih reči.