Jednu sestru sam upoznao onlajn u septembru 2020. godine. Rekla mi je da se Gospod Isus vratio kao Svemogući Bog i da On iznosi istine kako bi izvršio delo suda. Bio sam oduševljen kada sam čuo za Gospodnji povratak. Počeo sam da prisustvujem onlajn skupovima i da se bavim delom Svemogućeg Boga. Čitajući reči Svemogućeg Boga, učio sam o uzrocima Sotoninog kvarenja čoveka, o trima etapama Božjeg delovanja za spasenje čoveka, o tajnama ovaploćenja, o delu Božjeg suda u poslednjim danima, i o drugim istinama za koje nikada ranije nisam čuo. Tokom perioda traženja i istraživanja, postao sam siguran da je Svemogući Bog zapravo Gospod Isus koji se vratio i pridružio Crkvi Svemogućeg Boga. Dopadalo mi se da svakodnevno čitam Božje reči. Osećao sam se duhovno nahranjenim kao nikada pre. Poređenja radi, sve propovedi mog sveštenika bile su o istim starim stvarima, suvoparne i dosadne, bez ikakvog svetla. Nisu bile nimalo poučne, pa sam prestao da posećujem bogosluženja.

Zatim se u februaru 2021, u Mjanmaru dogodio vojni puč, i internet je prekinut. Nisam više mogao da prisustvujem onlajn okupljanjima. Ubrzo je u moje selo stigla nekolicina braće koji rekoše da žele da organizuju lokalna okupljanja. U to vreme je okupljanjima prisustvovalo 20 osoba. Začudo, nakon samo nekoliko okupljanja, neko nas je prijavio lokalnom svešteniku. On je ljudima u crkvi počeo da govori da se okupljamo onlajn umesto da idemo u crkvu, kao i to da ne slušamo sveštenstvo. Lagao je govoreći da organizujemo sopstvenu frakciju. Rekao je svima da ne dolaze u kontakt sa nama. Gotovo su svi u našem selu bili hrišćani, svi su obožavali sveštenika i slušali ga. Zbog njegovih napada i osuda, vest o našoj veri u Svemogućeg Boga obišla je grad i svi su, pa i naši rođaci, prijatelji i komšije, počeli da nas grde zato što više ne idemo u crkvu i što ne slušamo sveštenika. Smatrali su da je to užasno. Gde god sam išao, ljudi su mi pretili prstom, a moja porodica se slagala sa njima i suprotstavljala se mojoj veri u Svemogućeg Boga. Bio sam zaista potresen. Uvek sam imao odličan odnos sa prijateljima i komšijama, uvek smo pomagali jedni drugima, ali sada su me videli kao trn u oku, kao neprijatelja. Vera je stvar lične slobode. Mi smo samo upražnjavali svoju veru i nismo činili ništa protivzakonito. Zašto bi nas sveštenik osuđivao, kudio, i terao seljane da nas odbace? Ubrzo sam pao u depresiju i molio se Bogu: „Bože, sveštenik se okomio na nas, a odbacuju me i svi sa kojima sam blizak. Zaista sam nesrećan. Bože, ne razumem zašto se tako ponašaju prema nama. Molim te, prosvetli me kako bih bolje razumeo i izašao iz depresije.” Onda sam pomislio na odlomak iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Dok Bog deluje, dok brine za neku osobu i proučava je, kad Mu ta osoba postane omiljena i kad joj oda priznanje, Sotona sve to prati u stopu, nastojeći da tu osobu navede na pogrešan put i nanese joj štetu. Ukoliko Bog poželi da tu osobu zadobije, Sotona će učiniti sve što je u njegovoj moći da Ga u tome spreči, nastojaće da pomoću raznih rđavih spletki iskušava, ometa i narušava Božje delo, te da tako ostvari svoj skriveni cilj. Koji je to cilj? On ne želi da Bog ikoga zadobije; ljude koje Bog želi da stekne on bi da preotme, da upravlja njima, da ih uzme pod svoje da bi mu se klanjali, da bi mu se pridružili u činjenju zlodela i da bi se opirali Bogu. Nije li upravo to Sotonin zlokobni motiv? (…) Dok vodi bitku s Bogom i vuče se za Njim, Sotona je sebi postavio za cilj da poruši kompletno delo koje Bog želi da izvrši, da zaposedne i kontroliše sve one koje Bog želi da zadobije, da do poslednjeg istrebi one koje Bog želi da zadobije. Ako neko od njih pri tom i izbegne istrebljenje, postaće Sotonino vlasništvo, koje će on po volji koristiti – to je njegov cilj” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni IV”). To mi je pomoglo da uvidim da je sveštenikov napor da nas spreči da sledimo Svemogućeg Boga zapravo bio duhovna bitka. Bog iznosi istine da bi sudio i pročistio ljude u poslednjim danima. A sve to zarad spasenja i pridobijanja grupe pravih vernika. Ali je Sotona Božji neprijatelj i koristi sve vrste taktika da ometa Božje delo i da mu naškodi, kako bi ljudi napustili Boga, izdali Ga i živeli pod Sotoninom vlašću. Tada može da ih kontroliše, a na kraju će oni biti kažnjeni u paklu zajedno sa njim. Shvatio sam da je crkveno sveštenstvo zapravo u službi Sotoni. Čuli su da se Gospod vratio, ali umesto da se u to unesu, sprečavali su druge da to učine. Njihove propovedi nisu bile duhovna hrana, ali oni nisu dozvoljavali ljudima da traže pravi put. Videvši da smo prestali da idemo u crkvu i da ih pratimo, osudili su nas i oklevetali, tražeći da izdamo Svemogućeg Boga i da se vratimo u njihovu crkvu, pod njihovu kontrolu. Tako bismo izgubili Božje spasenje u poslednjim danima. Shvativši to, rekao sam sebi da ne mogu da nasedam na Sotonin trik. Nisam mogao da odustanem od Svemogućeg Boga da bih pratio njih, ali sam morao da izdržim.

Nakon toga, neki od novih vernika i onih koji su istraživali Božje delo u poslednjim danima popustili su i povukli se. Iako su se svi oko nas bunili, mi koji smo preostali nismo prestali da se okupljamo. Sveštenik se razbesneo kada je to saznao i slao je neke saradnike iz crkve da uporno dolaze do mene kako bi me ubedili da odem kod sveštenika. Bio sam ljut zbog toga, misleći kako samo služim Bogu u zajednici s drugima, i da je to moja sloboda. Zašto bi sveštenik pokušavao da mi stane na put? Na neki način sam želeo da ga saslušam, da shvatim u čemu sam, po njegovom mišljenju, pogrešio. Te večeri sam otišao kod sveštenika u kuću zajedno sa još nekoliko braće i sestara. Tu je bilo još nekoliko pripadnika sveštenstva. Sveštenik je rekao: „Čuo sam za vaša onlajn okupljanja. Kao vaše sveštenstvo, imamo obavezu da vas upozorimo da ne idete drugim putem.” Odgovorio sam: „Mi slušamo njihove propovedi, ali ne izdajemo Gospoda. Gospod Isus se vratio i sprovodi sledeću etapu dela.” Pre nego što sam završio rečenicu, ljutito me je prekinuo: „Dosta! Nećemo više da čujemo ni reč o tome. Danas morate da izaberete. Hoćete li nastaviti da verujete u drugog Boga ili ćete se vratiti u našu crkvu?” Dok je govorio, izvadio je svesku u kojoj su bila ispisana sva naša imena. Zapovednički je rekao, „Ako ćete nastaviti da slušate njihove propovedi, precrtajte svoje ime, u suprotnom, stavite potvrdnu oznaku. Svet će za vas biti bolan ako me ne poslušate! Nećemo vršiti obrede povodom venčanja, u slučaju smrti ili rođenja u vašoj porodici – ništa od toga. Nećemo pomoći ni u kakvom obredu.” Niko ništa nije rekao. Malo sam oklevao, misleći da će, ako ništa ne napišem, pastor ipak naći načina da stane na put mojoj veri. Ako bih precrtao svoje ime, sveštenici nikada ne bi pomogli mojoj porodici oko bilo kakvog obreda. To su bili stari seoski običaji, koji su zaista svima bili važni i nisu mogli da se zanemare. Svi su u selu slušali sveštenike. Ako se oni ne bi pojavili, ne bi došao niko drugi i niko ne bi pomogao. Da li će svi da me odbace? Međutim, znao sam da se Gospod vratio, pa ako bih precrtao svoje ime i ponovo se pridružio crkvi, zar to ne bi bilo poricanje i izdaja Boga? U tom trenutku nisam znao šta da uradim, pa sam se molio za Božje vođstvo. Tada sam se setio nečega što je Gospod Isus rekao: „Niko ko se primi pluga, pa se okreće natrag, nije prikladan za Carstvo Božije” (Luka 9:62). Istina je. Ja verujem u Boga. U veri, moramo da se bojimo Boga, da se potčinimo Njegovom delu i da idemo u korak sa Njim. Kako bih sebe mogao da nazovem vernikom ako više cenim sveštenika nego Boga? Kako bih mogao da budem prikladan za kraljevstvo? Pri tom sam se molio, „O, Bože, danas želim da svedočim za Tebe. Šta god da se dogodi, želim da Te pratim.” Zatim sam se osetio mnogo smirenijim i odlučno sam precrtao svoje ime. Neki od ostalih su takođe precrtali svoja imena, a samo je jedna sestra potvrdila svoje ime. Sveštenik je u ljutnji rekao: „Sami ste tako izabrali, od sada smo na različitim putevima. To što radite više nije naša briga.”

Po povratku kući, ponovo sam se zabrinuo. Po pravilu, za sve što se dešavalo porodicama u našem selu, tražili bismo da se sveštenik pomoli za nas i da obavi verske obrede. Ne bismo mogli ništa od toga da uradimo ako se sveštenik ne bi pozabavio nama, svi bi nas prezreli i okomili bi se na nas. Nisam znao koju će još taktiku primeniti da nas spreče da sprovodimo u delo našu veru, niti kada će svemu tome doći kraj. Razmišljanje o svemu tome bilo mi je zaista bolno i nisam znao kako to da prebrodim. Odmah sam izgovorio molitvu: „Bože, vidim koliko je moj rast oskudan. Stalno sam zabrinut zbog tuđih kleveta i odbacivanja. Bojim se suočavanja i osećam se slabim. Bože, molim te uputi me kako da prevaziđem ovo.” Nakon toga sam na internetu potražio sestru kako bih se napojio i rekao joj kroz šta prolazim. Poslala mi je odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Nakon što je, po završetku Jovovih kušnji, primio od njega svedočenje, Bog je odlučio da zadobije grupu ljudi – ili više njih – koji će biti slični Jovu, ali je ujedno odlučio i da Sotoni nikada više ne dozvoli da ikoga napada ili zlostavlja koristeći sredstva kojima je, na osnovu opklade s Bogom, iskušavao, napadao i zlostavljao Jova; Bog nikada više nije dozvolio Sotoni da takve stvari čini čoveku koji je slab, glup i neuk – dovoljno je bilo to što je iskušao Jova! To što Sotoni ne dozvoljava da zlostavlja ljude kako mu se prohte, predstavlja milost Božju. Bogu je dovoljno to što je Jov pretrpeo Sotonino iskušavanje i zlostavljanje. On Sotoni nije dozvolio da ikad više tako nešto učini, jer samo Bog orkestrira i upravlja životima i svim onim što pripada ljudima koji Ga slede, te stoga Sotona nema pravo da Božjim izabranicima manipuliše kako mu se prohte – to treba da vam bude savršeno jasno! Bog brine o čovekovim slabostima i razume njegovu glupost i neukost. Iako je prinuđen da čoveka, da bi ovaj mogao u potpunosti da bude spasen, preda u ruke Sotoni, Bog ne želi da vidi kako se Sotona s čovekom poigrava i kako ga zlostavlja, niti želi da vidi čoveka kako se neprestano zlopati. Čovek je od Boga stvoren, a to što Bog vlada i uređuje sve u vezi s čovekom savršeno je prirodno i opravdano; to je Božja obaveza i to je autoritet kojim Bog vlada nad svim stvarima! Bog ne dozvoljava Sotoni da čoveka po volji zlostavlja i maltretira, ne dozvoljava mu da koristi razna sredstva kako bi čoveka odveo na stranputicu i, povrh toga, ne dozvoljava mu da se meša u Božju suverenost nad ljudima, niti da pogazi i uništi zakone po kojima Bog vlada nad svim stvarima, da i ne govorimo o velikom Božjem delu upravljanja i spasenja ljudskog roda! Oni koje Bog želi da spase i oni koji su u stanju da svedoče o Bogu predstavljaju srž i kristalizaciju Božjeg plana upravljanja za šest hiljada godina, kao i cenu Njegovih napora tokom svih šest hiljada godina Njegovog delovanja. Kako bi onda Bog te ljude mogao da, onako uzgred, preda Sotoni u ruke?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II”). Iz Božjih reči sam uvideo, šta god da nas zadesi, Bog dopušta da se to desi i sve je u Njegovim rukama. Bez Njegove dozvole, uz sve divljaštvo i želju da nas povredi, Sotona ipak ne može ništa da učini. Bog je dopustio da se dogode sve te problematične stvari. To me je On iskušavao, ali i spasao. Nadao se da ću moći da budem kao Jov i da svedočim u toj situaciji. Desilo se i zato da bih mogao da se oslonim na Boga u tom okruženju, da iskusim Njegovo delo i reči kako bih razvio pravu veru u Boga. Ali sam bio uhvaćen u Sotoninu mrežu. Želeo sam da sačuvam svoje odnose sa drugim ljudima, da ne budem odbačen i oklevetan. Uvek sam se plašio da će nešto loše da se desi. Nisam razumeo Božju volju. Smirio sam se i molio: „O Bože, sada razumem da Ti sve ovo dopuštaš. A to je isključivo zbog toga da bi me spasao, pročistio i usavršio moju veru. Spreman sam da svedočim za Tebe. Ali moj rast je tako oskudan, pa Te molim za pomoć kako bih ojačao svoju veru i prevazišao ovo.”

Mislio sam da će me, budući da sam odlučio da sledim Svemogućeg Boga, sveštenik ostaviti na miru i da ću moći normalno da učestvujem na okupljanjima. Ali, umesto toga, zbog sveštenikove netrpeljivosti i osuda, ostali seljani su nas stalno uznemiravali. Rugali su nam se, klevetali, vikali na nas pred našim porodicama, govoreći da ne poštujemo verske obrede, da kršimo seoska pravila. Rekli su da će nas, ako zadržimo svoju veru, prijaviti vlastima i uhapsiti. Moja porodica nije mogla da podnese taj stres. Stalno su započinjali svađe, nagovarajući me da odustanem od svoje vere. I ostale ljude su porodice pritiskale. Neki su izbačeni napolje i nisu čak mogli ni da se vrate u svoje domove. Sveštenik je širio laži, tvrdeći da imamo toliko problema kod kuće samo zato što nismo hteli da slušamo sveštenstvo i da idemo u crkvu. Hteo je da ispita i dva brata koja su došla da nas napoje. Bio sam van sebe od besa. Sveštenici su zaista izokretali istinu. Da nije bilo njihovih napada, nikada ne bismo imali takvih problema. Sestra je kasnije rekla onoj dvojici braće koja su vršila pojenje da prestanu da dolaze kako bi izbegli bilo kakvu opasnost. Svi su se tokom tog perioda osećali negativno i slabo i nisu bili motivisani za okupljanje i vršenje dužnosti. I ja sam osetio neku vrstu slabosti kada sam video da se to dešava. Nisam znao kako da pomognem i da podržim braću i sestre. Odjednom sam osetio da je taj put vere pretežak. Nisam mogao da razumem. Bili smo samo vernici koji su se okupljali i čitali Božije reči. Zašto nas nisu ostavili na miru, nego su bili odlučni u tome da nas sateraju u ćorsokak? U svom bolu zazvao sam Boga: „Bože, osećam se tako slabo i ne mogu da umirim svoja osećanja. Kako da ostanem na ovom putu vere? Molim te, prosvetli me i vodi me.” Tada sam pomislio na nešto što je Gospod Isus rekao: „Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Da pripadate ovom svetu, svet bi voleo svoje. Ali, pošto ne pripadate svetu, nego sam vas ja izdvojio iz ovog sveta, svet vas zbog toga mrzi” (Jovan 15:18–19). Odjednom mi je sinulo da nas mrze i tlače zato što su zapravo mrzeli Božji dolazak i borili su se protiv Boga. Bog se ovaplotio u poslednjim danima, iznoseći istine za Svoje delo suda kako bi pročistio i spasao čovečanstvo. Njegova pojava i delo širom sveta razotkrivaju ljude. Oni istinu ne vole, nego je mrze, i mrze Boga. Oni veruju u nejasnog Boga na nebu i zbog toga sude i kude delo i reči Boga u telu. Baš kao kada je Gospod Isus došao da sprovodi delo, a jevrejske vođe odbile da prihvate istine koje je On izrazio, dajući sve od sebe da Ga osude i da hule na Njega. Jevrejski vernici su se udružili sa njima, odbacujući Gospoda, i na kraju su Ga prikovali na krst. Ovaj svet je zaista zao! Ali što su ovozemaljska odbacivanja i osude bili češći, to je bilo jasnije da je u pitanju pravi put i Božije delo. To je udvostručilo moju želju da ostanem na ovom putu!

Kada su braća i sestre saznali šta se dešava, poslali su mi odlomak iz reči Svemogućeg Boga. Svemogući Bog kaže: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često stane pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Šašava deco! Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da gorčina jedan od Mojih blagoslova. Oni koji učestvuju u Mojoj gorčini sigurno će učestvovati i u Mojoj slasti. To je Moje obećanje i Moj blagoslov vama. Ne oklevajte da jedete i pijete i uživate u mojim rečima. Kada mrak prođe, svetlost se sakuplja. Najmračnije je pred zoru; posle toga nebo se postepeno osvetljava, a zatim se sunce javlja. Ne bojte se i ne budite plašljivi” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bio sam vrlo ganut kada sam ovo pročitao. Pratili smo novo Božje delo, dok nas je sveštenstvo ometalo, a ostali seljani se ponašali nepravedno prema nama. To je bilo neizbežno. Jer ljudi su tako duboko iskvareni od Sotone, a svet je tako mračan i zao. Niko od njih ne pozdravlja Božji dolazak. Slediti Boga nije lako. Da bismo ušli u Božje carstvo i zadobili Njegovo odobrenje, moramo da iskusimo takvu vrstu progona i nevolja. Bog je sila koja nas podržava i uvek je sa nama. Nisam imao čega da se plašim. Morao sam samo da se molim i da se oslonim na Boga, a On će nas sigurno voditi kako bismo prevazišli sveštenikova ometanja. Razmišljao sam o iskustvima braće i sestara iz Kine koje sam video u filmovima i na video snimcima. Kineska vlada ih ugnjetava, proganja i nadgleda i u svakom trenutku rizikuju hapšenje. Njihove porodice su takođe upletene, a oni bivaju lišeni imovine i radnih mesta. Mnogi od njih završavaju u zatvoru i bivaju brutalno mučeni. Mnogo pate, ali su u stanju da se oslone na Boga i da svedoče o Sotoninom porazu. I tada sam pomislio kako je Bog patio tokom Svoja dva ovaploćenja. Kada se Gospod Isus ovaplotio i došao na zemlju kako bi iskupio čovečanstvo, jevrejski narod Ga je osudio i hulio na Njega i na kraju Ga razapeo. U poslednjim danima, Bog se ponovo ovaplotio i On iznosi istine kako bi spasao čovečanstvo. Sotonin poredak i verski krugovi Mu se opiru, osuđuju ga i odbacuju. Bog toliko pati da bi spasao čovečanstvo, da moje bedno stradanje nije bilo vredno ni pomena. Bog se odlikuje svetošću i sva Njegova stradanja su zarad našeg spasenja. Patio sam da bih zadobio istinu i bio spasen, i to je bilo nešto što je trebalo da izdržim. Iako mi je to iskustvo bilo bolno, stekao sam izvesnu razboritost u odnosu na sveštenstvo i imao sam više vere u Boga. Bog zaista koristi teške situacije da bi nam pružio istinu i usavršio našu veru. To je blagoslov od Boga! Osećao sam se mnogo smirenije kada sam saznao Božiju volju i izašao sam iz oblaka depresije. Onda sam požurio da organizujem okupljanje za svu svoju braću i sestre koji su još uvek bili zaglavljeni u negativnosti. Svi su mogli da razumeju Božju volju kroz naše razmene, zadobili su veru da nastave da slede Boga i više se nisu osećali depresivno. Počeli smo da vodimo normalan crkveni život, da delimo jevanđelje i da svedočimo, i svi su se osećali motivisanim.

Ali sveštenstvo je pokušavalo sve moguće da nas spreči. Jednom prilikom, kada je muž jedne sestre od bolesti umro, cela njena porodica ju je pritiskala da ode da se izvini svešteniku, ne bi li on pomogao u molitvama i sahrani. Sveštenstvo je iskoristilo tu priliku da izvrši pritisak na nju da odustane od vere u Svemogućeg Boga i vrati se crkvi. Bio sam tako ljut. Ona je tugovala za svojim mužem, a sveštenstvo joj je trljalo so na ranu i pritiskalo da prizna prestup, samo da bi je vratili u crkvu, da prati njih. To je bilo dostojno prezira! Došao je jedan pastor višeg ranga da razgovara sa nama i rekao je mnogo toga osuđujući Boga i huleći na Njega. Više puta nas je pozvao da se odreknemo naše vere. Međutim, mi smo već stekli razboritost, tako da to nije uticalo na nas. Kada su sveštenstvo i seoske starešine videli da smo nepokolebljivi, naterali su ostale seljane da nas odbace i isključe, rekavši: „Ovi ljudi odbijaju da nas slušaju, pa neka imaju svoju veru. Pazite na svoju decu, držite ih dalje od ovih ljudi. Svako ko bude imao kontakt sa njima ili bude postavljao pitanja o njihovoj veri, umešaće celu porodicu u to, a mi im nećemo pomoći.” Čak su naterali mlade ljude u crkvi da nadziru nas koji smo verovali u Svemogućeg Boga. Svako ko bi došao u kontakt sa nama bio bi pozvan kod pastora na ispitivanje. To mi je pomoglo da jasnije vidim njihova prava protivBožna lica. Držali su vernike pod strogom kontrolom, ne dozvoljavajući im da dođu pred Boga i da čuju Njegov glas. Setih se fariseja. Kada je Gospod Isus došao, Njegovo delo i reči bili su puni autoriteta, ali fariseji nisu hteli da traže niti da istražuju. Uplašeni da će vernici slediti Gospoda Isusa i da će izgubiti status i život, sve su uradili kako bi Ga osudili i čak su Ga prikovali na krst. Držali su vernike u svojim kandžama, dozvoljavajući ljudima da obožavaju samo njih, odbijajući da Božje ovce vrate Bogu. Oni su bili zle sluge, a današnji sveštenici i starešine se ne razlikuju od njih. Setih se Gospodnjih reči koje ih osuđuju: „Jao vama, znalci Svetog pisma i fariseji! Licemeri! Vi zaključavate Carstvo Božije pred ljudima; sami ne ulazite, niti dajete da uđu oni koji bi hteli” (Matej 23:13). „Jao vama, znalci Svetoga pisma i fariseji! Licemeri! Putujete morem i kopnom da učinite nekoga svojim sledbenikom. A kada on to postane, onda ga načinite sinom paklenim dvaput gorim od sebe” (Matej 23:15). Današnje sveštenstvo je poput nekadašnjih fariseja. Oni su zle sluge koje blokiraju put do carstva. Baš kao što kaže Svemogući Bog: „Ima onih koji čitaju Bibliju u grandioznim crkvama i recituju je po ceo dan, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela. Nijedan od njih nije u stanju da spozna Boga; još manje se iko među njima može usaglasiti sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, ogavni ljudi, i svako od njih stoji uzvišeno i drži predavanja Bogu. Oni se svojevoljno protive Bogu čak i kada nose Njegov barjak. Pozivajući se na veru u Boga, oni i dalje jedu ljudsko telo i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su đavoli koji proždiru dušu čoveka, glavni demoni koji namerno ometaju one koji pokušavaju da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sputava one koji traže Boga. Oni naizgled možda imaju ’zdravu konstituciju’, ali kako da njihovi sledbenici znaju da su oni ništa drugo do antihristi koji navode ljude da se usprotive Bogu? Kako da njihovi sledbenici znaju da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Svi oni koji ne poznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu protive”). Sveštenstvo ne samo da neće da istražuje Božje novo delo, već, ako saznaju da ga neko drugi istražuje, pokušaće da ga zaustave, plašeći se da će vernici slediti Svemogućeg Boga i da će prestati da obožavaju i slede njih, ili da im daju priloge. Koristili su stare seoske običaje i tradicionalne obrede kako bi kontrolisali ljude, terajući ih da se vrate u crkvu. Tvrdili su da su vernici, a nisu imali ni najmanje poštovanja prema Bogu. Po prirodi su demoni koji mrze Boga i istinu. Oni su kamen spoticanja na našem putu ka carstvu. Znao sam da je Bog dopustio sve ovo ugnjetavanje kako bi nam pomogao da razvijemo razboritost i da izbegnemo kontrolu verskog sveštenstva. Napadi sveštenstva nisu mogli da me zadrže u negativnom stanju, nego su zapravo ojačali moju veru. Takođe sam uspeo da pobegnem od njihovih ograničenja, da nastavim da delim jevanđelje i da svedočim. S vremenom su i neki moji prijatelji i rođaci postajali razboritiji u odnosu na sveštenstvo, a neki od njih su prihvatili delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. To mi je pokazalo da se Božja mudrost primenjuje na osnovu Sotoninih trikova. Ugnjetavanje koje je vršio sveštenik i njegovo blokiranje puteva pomogli su da se koze odvoje od ovaca. Neki su se udružili sa sveštenstvom kako bi nam se suprotstavili, dok su drugi uvideli njihovu pravu suštinu. Čuli su Božji glas i okrenuli se Bogu. Božije delo je čudesno! Ovo iskustvo me je naučilo da u svakoj situaciji ima Božje dobre volje. To je sve ono što nam je potrebno, i sve služi tome da nas spase i usavrši. Ma sa čim se budem suočavao u budućnosti, odlučio sam da budem spreman da se pokorim Božjim planovima i da se oslonim na Njega. Hvala Svemogućem Bogu!