Jednog dana u aprilu 2020. godine iznenada sam osetila užasan bol u leđima sa desne strane. Pomislila sam da sam nešto slučajno istegla, pa nisam previše razmišljala o tome, misleći da mogu da stavim medicinski flaster i da će biti u redu. Ali na moje iznenađenje, bol u leđima se samo pogoršao. Bilo je kao da me bodu iglom – bio je to prodoran bol sve od grudi do leđa. Kada je postalo baš loše, osećala sam se kao da mi nešto čupa meso i kosti. Bol je bio toliko intenzivan, da zaista ne umem da ga opišem. Nekoliko noći je čak toliko bolelo da nisam mogla da spavam. Mislila sam se da ne mogu više da izdržim i htela sam da požurim kod lekara, ali upravo sam organizovala sastanak da bih delila jevanđelje sa nekim ljudima. Odlazak na pregled bi to sigurno odložio. Mislila sam da odem za nekoliko dana, nakon sastanka sa njima, a osim toga, sve je bilo u Božjim rukama. Samo je trebalo da nastavim da obavljam svoju dužnost, i možda ću se osećati bolje nakon nekoliko dana. Zato sam istrpela bol i otišla sam u bolnicu nakon što sam podelila jevanđelje. Lekar mi je rekao veoma ozbiljno: „Zašto ste čekali do sada da dođete? Ovo nije mala stvar. Ovo je herpes uzrokovan virusom, ako postane ozbiljno, moglo bi biti čak i fatalno.” Bila sam zasita zatečena. Nikada ne bih ni pomislila da je to nešto tako ozbiljno, da bi me moglo koštati života ako se ne leči! Aktivno sam delila jevanđelje i obavljala svoju dužnost, pa kako sam mogla da dobijem tako tešku bolest? Tokom poslednjih nekoliko godina žrtvovala sam se i davala se, patila sam i plaćala sam cenu. Nikada nisam izdala Boga, čak ni kada me je Komunistička partija uhapsila i brutalno mučila, a ja sam nastavila da obavljam svoju dužnost posle izlaska iz zatvora. Pa kako sam onda mogla da se razbolim? Sve više sam bila uznemirena dok sam razmišljala o tome. Osećala sam se kao da ću zaplakati i osetila sam prazninu u srcu.

U to vreme bilo je dosta posla u crkvi, pa sam nastavila da obavljam svoju dužnost dok sam primala terapiju. Kada sam bila napolju na biciklu, svaka neravnina na putu bi mi izazvala mučan bol. Ponekad bi me pogodio iznenadni napad bola i nisam mogla čak ni da sedim mirno. Kada bih došla kući sa dužnosti, legla bih, bez kapi snage i ne želeći uopšte da govorim. Znala sam da mi se to dešava uz Božje dopuštenje. Molila sam se i tragala i razmišljala o tome da li možda nešto što sam radila nije bilo u skladu sa Božjom namerom, i mislila sam da sve dok uviđam svoju grešku i nastavim da obavljam svoju dužnost, mogla bih da se oporavim od bolesti. Ali dva meseca su prošla za tren, a meni nije bilo ništa bolje. Brinula sam o tome koliko dugo traje ova bolest – šta bih radila kad mi nikad ne bi bilo bolje? Tokom poslednjih godina nikada nisam prestala da obavljam svoju dužnost. Nastavila sam da delim jevanđelje čak i kada sam bila bolesna, pa zašto mi nije bilo bolje? Sve više sam osećala nepravdu i uznemirenost dok sam razmišljala o tome. Pomislila sam: „Ako se nikada ne oporavim, možda će doći dan kada više neću moći da obavljam dužnost i neću moći da pripremam dobra dela. Da li ću tada moći da se spasem? Da li je sve što sam godinama davala bilo uzaludno? Trebalo bi da čuvam energiju za svoje zdravlje i da vidim kako se stvari odvijaju sa mojom bolešću.” Nakon toga nisam toliko ulagala srce u svoju dužnost. Na našim grupnim okupljanjima samo bih površno pitala o mogućim priomaocima jevanđelja, i ako ih nije bilo, otišla bih kući da se odmorim. Stvarno sam se plašila da se ne istrošim i još više ne razbolim. Za to vreme sam bila potpuno zaokupljena svojom bolešću i bila sam zaista utučena. Nisam zadobijala nimalo prosvećenja od Božjih reči, a moje besede na okupljanjima bile su zaista suvoparne. Osećala sam se zaista udaljenom od Boga. U svom bolu, pomolila sam se Bogu: „O Bože! Osećam se nesrećno zbog ove bolesti, imam žalbe i nemam volje da obavljam svoju dužnost. Molim Te, prosveti me da razumem Tvoje namere. Želim da se pokorim, da razmišljam o sebi i da izvučem pouku.”

Čitala sam Božje reči u svom traganju: „Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove?…’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog II”). Osećala sam se zaista krivom kada sam razmišljala o Božjim rečima. Uvidela sam da se jednostavno u svojoj veri ne odnosim prema Bogu kao Bogu. Tretirala sam Boga kao švajcarski nož, kao rog izobilja, misleći da sve dok se dajem za Boga, On će me sigurno sačuvati zdravu i čitavu, da se nikada neću suočiti sa bolešću niti tragedijom, da ću uspeti da izbegnem svaku vrstu katastrofe, i da ću na kraju da budem spasena i da zadobijem dobro odredište. Tokom poslednjih nekoliko godina otišla sam od svoje porodice i napustila karijeru da bih obavljala svoju dužnost. Mnogo sam patila i dala, i nikada se nisam povukla, čak ni kada su me uhapsili i mučili. Ali kada sam se razbolela, posebno kada sam videla da moji zdravstveni problemi dugo traju, krivila sam Boga i pokušala da se raspravljam sa Njim. Sabirala sam svu svoju patnju tokom godina i mislila sam da će sve što sam dala biti uzaludno ako neću biti spasena, i počela sam da zabušavam u svojoj dužnosti. Uvidela sam da moja vera nije bila radi zadobijanja istine i pokoravanja Bogu, već da bih svoju patnju i trud razmenila za Božju milost i blagoslove. Nije li to bila samo prevara i korišćenje Boga? Da bi spasio ljudski rod, Bog nam je dao toliko reči da nas zaliva i podrži. Ali ja nisam uzvratila Božju ljubav; umesto toga, pokušala sam da trgujem sa Njim. Kada nije ispunio ono što sam htela, počela sam da se izvlačim u svojoj dužnosti i nisam marila. Uopšte nisam bila iskrena prema Bogu. Zaista nisam imala ni savesti ni razuma! Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, koristila sam Te i varala Te u svojoj veri. Jedva da sam i čovek! Hoću da se pokajem pred Tobom. Molim Te, uputi me.”

Kasnije sam pročitala Božju reč: „U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju. (…) Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti’, zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš. U tom trenutku, pomislićeš: ’Bog mi daje ovaj dah, opskrbljivao me je i štitio svih ovih godina, od toliko me je bola sačuvao, toliko mi blagodati dao i toliko istina. Shvatio sam istine i tajne koje ljudi generacijama nisu mogli da razumeju. Od Boga sam toliko dobio, pa moram da mu se odužim! Ranije sam rastom bio suviše mali, nisam razumeo ništa i sve što sam činio bolelo je Boga. Možda u budućnosti neću imati drugu priliku da se odužim Bogu. Bez obzira na to koliko vremena mi je preostalo da živim, moram da uložim ono malo snage što imam i uradim šta mogu za Boga, da Bog može da vidi da sve ove godine u kojima me je opskrbljivao nisu bile uzalud, već da su urodile plodom. Dozvolite mi da Bogu donesem utehu, više Ga ne povredim niti razočaram’” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Razmišljajući o Božjim rečima, uspela sam da razumem Njegovu nameru. Na kakve god nevolje da nailazim, sve je to od Boga dopušteno. Ova bolest je značila da mi Bog daje teret koji treba da prihvatim i da mu se pokorim, i da treba da svedočim. Pomislila sam na Petra, koji je nastojao da udovolji i pokori se Bogu. Bolovao je i živeo u oskudici, ali je uvek umeo da prihvati te stvari i nikada se nije žalio. Ove stvari nikada nisu promenile njegovu ljubav prema Bogu. Trebalo je da, poput Petra, stojim na mestu stvorenog bića i da zaista izvučem pouku iz te situacije. Nastavila sam da uzimam lekove dok sam obavljala svoju dužnost i nisam se osećala sputana svojom bolešću. Posle nekoliko meseci postepenog oporavka, moja bolest je nestala. Bila sam tako zahvalna Bogu!

Jednog dana u septembru, vratila sam se kući nakon deljenja jevanđelja, a muž mi je turobnim glasom rekao da je išao na redovnu kontrolu dan ranije i da mu je doktor rekao da dođe sledećeg dana na magnetnu rezonancu. Kad sam čula muža da to kaže zaista sam bila uznemirena i pitala sam se da li ima nešto ozbiljno. Celu noć sam se prevrtala i nisam mogla da zaspim. Pokušala sam da se utešim, misleći da to verovatno nije ništa ozbiljno. On je takođe bio vernik, a ja sam obavljala dužnost daleko od kuće, pa bi Bog trebalo da ga čuva. Sutradan sam otišla sa njim u bolnicu. Neočekivano, ispostavilo se da ima rak pankreasa. Bila sam apsolutno zapanjena kada sam čula tu vest. Čula sam da se ta vrsta raka zaista teško leči i da, ako se ne leči na vreme, može da napreduje veoma brzo, i takođe da, ako je ozbiljno, može biti fatalno u roku od nekoliko meseci. Pomislio sam kako izgleda pun života, ali da mu možda nije preostalo mnogo vremena. Osećala sam se kao da se nebo ruši. Pomislila sam: „Jedva sam se oporavila, a sada moj muž ima rak. Zašto se to dešava?ˮ Kad god bih pomislila na rak svog muža, samo bih plakala i plakala. Molila sam se Bogu u svom bolu, moleći Ga da pazi na moje srce i da me uputi da razumem Njegovu nameru.

U Božjim rečima sam pročitala: „Ono ka čemu ljudi koji veruju u Boga streme jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu podneli određenu količinu patnje, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže prolaženjem kroz patnju i kušnje. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljala sam o sebi u svetlu Božjih reči. Kada sam ranije bila bolesna, uz pomoć suda i otkrivenja Božjih reči, prepoznala sam svoje pogrešno stanovište u težnji za blagoslovima, i bila sam spremna da se pokorim, bilo da mi bude bolje ili ne. Mislila sam da sam se oslobodila želje da težim za blagoslovima, ali kada je moj muž dobio rak, nisam mogla a da ne krivim Boga i da Ga pogrešno ne razumem. Smatrala sam da Bog treba da nas zaštiti, pošto smo vernici. Uvidela sam koliko je duboko ukorenjena moja želja za blagoslovima. Da me Bog nije tako razotkrio, teško bih prepoznala nameru da zadobijem blagoslove i preterane želje duboko ukorenjene u mom srcu, a još teže bih bila pročišćena i dostigla preobražaj. Tada sam shvatila da moram da izvučem pouku iz bolesti svog muža i moram da prestanem da krivim Boga.

Smirila sam se i razmišljala sam o tome zašto jednostavno nisam mogla a da se ne žalim i da ne razumem Boga pogrešno kada je moj muž dobio rak. U Božjoj reči sam pročitala: „U očima antihristȃ i prema njihovim mišljenjima i stavovima, mora biti neke koristi u tome da se sledi Bog; oni ne bi ni prstom mrdnuli ako od toga nemaju koristi. Nema svrhe da veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost ako na osnovu toga ne mogu da uživaju u slavi, bogatstvu ili statusu, ako ništa od onoga što rade i od dužnosti koju obavljaju ne može da im pribavi divljenje od strane drugih. Prve koristi koje treba da steknu jesu obećanja i blagoslovi koji se pominju u rečima Božjim, kao i uživanje u slavi, bogatstvu i statusu unutar crkve. Antihristi smatraju da čovek, sa svojom verom u Boga, mora da bude nadmoćniji od ostalih, da mora da bude predmet divljenja, da mora da bude poseban – u najmanju ruku, da oni koji veruju u Boga moraju da uživaju u ovim stvarima. U suprotnom, postavlja se pitanje da li je Bog u kojeg veruju istiniti Bog. Zar nije logika antihrista da kao istinu uzimaju reči: ’Oni koji veruju u boga moraju uživati božje blagoslove i blagodat’? Pokušajte da analizirate te reči: jesu li one istina? (Nisu.) Sada je jasno da te reči nisu istina, da su lažne, da predstavljaju logiku Sotone i da nikakve veze sa istinom nemaju. Je li Bog ikada rekao: ’Ako ljudi veruju u Mene, sigurno će biti blagosloveni i nikada neće trpeti nevolje’? Koji pasus u Božjim rečima govori o tome? Bog nikada nije izgovorio takve reči niti je to uradio. Kad je reč o blagoslovima i nevoljama, postoji jedna istina za kojom treba tragati. Koje mudre izreke ljudi treba da se drže? Jov je rekao: ’Prihvatamo dobro od Boga, a zlo da ne prihvatamo?’ (Knjiga o Jovu 2:10). Jesu li te reči istina? To su reči jednog čoveka; iako te reči na određeni način odgovaraju istini, one se ne smeju uzdizati na nivo istine. Na koji način one odgovaraju istini? To da li su ljudi blagosloveni ili trpe nevolje, sve to je u Božjim rukama i sve to potpada pod Božju suverenost. To je istina. Da li antihristi u to veruju? Ne, ne veruju. Oni to ne priznaju. Zašto oni to ne priznaju i zašto u to ne veruju? (Oni u Boga veruju da bi bili blagosloveni – jedino što žele jeste da budu blagosloveni.) (Zato što su isuviše sebični i što isključivo streme ka telesnim interesima.) U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i ne žele da podnose nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veća materijalna zadovoljstva i velike koristi, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: ’Ako ti zaista jesi bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš ljudske nevolje i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u tebe?’ Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše da ne istrpe nevolje. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da uživaju u blagoslovima; oni ne žele da prihvate Božju suverenost ili orkestraciju, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i prezira dostojno stanovište antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (6. deo)”). „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je rezime ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju za svoje dobro; ako nešto ostavljaju i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a kada su Mu odani, to je i dalje zbog toga da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost vrše zato da bi bili blagosiljani. Radi sticanja blagoslova, ljudi ostavljaju sve i u stanju su da podnesu mnoga stradanja. Nema boljeg dokaza da čovek ima sotonsku prirodu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči razotkrivaju stanovište antihrista o blagoslovima i nesreći. Antihristi traže blagoslove u svojoj veri i misle da treba da budu blagosloveni zbog svoje vere. Ako se to ne desi, oni misle da je vera besmislena, a mogu čak i da izdaju Boga i ostave Ga u svakom trenutku. Uvidela sam da imam isti takav pogled na veru. Mislila sam da, pošto sam podnela sve te žrtve, Bog treba da blagoslovi mene i moju porodicu bezbednošću i oslobodi nas bolesti i nesreće. Dakle, bilo da se razboleo moj muž ili ja, pogrešno sam razumela i krivila Boga. Čak sam Mu postavljala nerazumne zahteve, želeći da izleči moj virus i rak mog muža. Čim Bog nije udovoljio mojim željama, nisam više htela da se dajem za svoju dužnost. Moj pogled na veru je bio tako apsurdan! Istina je da Bog nikada nije rekao da se loše stvari neće dešavati vernicima. On vlada nad svime. Rođenje, smrt, bolest i zdravlje – sve je to u Njegovim rukama, ljudi ne dobijaju samo blagoslove od Boga, već i nesreću, a vernici nisu izuzetak. Obavljanje dužnosti je najispravnija i najprirodnija stvar koju stvoreno biće treba da radi bilo da dobije blagoslove ili ne. Ali ja sam bila tako duboko iskvarena od strane Sotone da su izreke poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi” bile sotonski otrovi prema kojima sam živela. Prosto sam stalno mislila na svoje interese, gledajući na Boga kao na nešto što bih mogla da iskoristim. Htela sam da iskoristim svoju patnju, žrtve i naporan rad da prevarim Boga za dobijanje blagoslova. Kada je Bog učinio nešto što je ugrozilo moje lične interese, bila sam puna primedbi i pogrešnog razumevanja prema Njemu, čak sam raspravljala sa Njim i protivila Mu se. Kakva sam ja vernica bila? Bila sam tako sebična i ogavna! Pomislila sam na Pavla, i on je mnogo patio za Gospoda, ali uopšte nije težio istini niti poznanju Boga. Koristio je svoje žrtve, doprinose i naporan rad samo da razmeni te stvari za nagrade i krunu. Rekao je: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremili su mi venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Ono što je zaista mislio pod tim je da ako ga Bog ne kruniše i nagradi, onda Bog nije pravedan. Želeo je da iskoristi sopstvene napore i patnju kao kapital da izvrši pritisak na Boga, da se odupre Bogu. Bog ga je na kraju kaznio. Osećala sam se zaista uplašeno kada sam to shvatila. Uvidela sam da nisam bila usredsređena na težnju ka istini u svojoj veri, već samo na težnju za milošću i blagoslovima. Bila sam na putu protiv Boga. Nikada ne bih došla do istine na taj način i moja iskvarena narav se ne bi promenila. Samo bih na kraju bila uklonjena! Bio je još jedan odlomak Božje reči koji sam kasnije pročitala: „Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako smatraš da se svrha vere u Boga odnosi na ove stvari, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino ukidanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj koji treba da tražiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). Božje reči su mi pokazale čemu treba da težim. Ne bi trebalo da tražim blagoslove ili bilo kakvu vrstu koristi u svojoj veri, nego treba da tražim da spoznam Boga i da Mu udovoljim, da budem kao Jov bez ikakvih zahteva ili potraživanja prema Bogu. Jov je verovao da je sve što ima dato od Boga, pa bilo da mu je Bog dao ili oduzeo, da li je dobio blagoslov ili nesreću, bezuslovno se pokoravao Bogu i hvalio Njegovu pravednost. Stoga, kada je Sotona iskušavao Jova, kada mu je sva imovina bila ukradena, kada su mu deca pomrla, i kada su mu svuda izbili čirevi, nikada se nije žalio na Boga, i neprestano je hvalio Njegovo ime. Šta god da je Bog učinio, Jov je stajao na mestu stvorenog bića, pokoravajući se Bogu i obožavao Ga. Bog je hvalio Jovovu veru. To razumevanje mi je dalo put primene. Bilo da mom mužu bude bolje ili ne, moram da se pokorim Bogu i ispunim svoju dužnost.

Kasnije sam ovo pročitala u Božjim rečima: „Bog je već u potpunosti isplanirao nastanak, pojavu, životni vek i ishod svih stvorenih bića, kao i njihovu životnu misiju i ulogu koju obavljaju među celim ljudskim rodom. Te stvari niko ne može da promeni; to je autoritet Stvoritelja. Pojava svakog stvorenog bića, njegova životna misija, kada će se okončati njegov životni vek – sve te zakone je Bog davno odredio, baš kao što je Bog odredio i orbitu svakog nebeskog tela; kojom orbitom će se ta nebeska tela kretati, u periodu od koliko godina, na koji način će kružiti, koje će zakone slediti – sve to je Bog davno odredio, i to ostaje nepromenjeno hiljadama, desetinama hiljada, stotinama hiljada godina. To je Bog odredio i to je Njegov autoritet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Uz pomoć Božjih reči sam uvidela da su naša sudbina, životni vek i ishod svi u rukama Gospodara Stvaranja. Naše rođenje, smrt, bolest i zdravlje su određeni Božjom vladavinom. Bog određuje kada ćemo da umremo, i niko od nas ne može da pobegne od toga. Ali ako još nije došlo vreme koje je Bog odredio za nas, čak i ako dobijemo rak, mi ipak nećemo umreti. Ovo je Božji autoritet, i to niko ne može da promeni. Razumevanje toga mi je pomoglo da se malo opustim. Znala sam da je zdravlje mog muža u Božjim rukama i sve što sam mogla da uradim je da se pokorim onome što je Bog uredio i da ispunim svoju dužnost.

Moj muž je primao hemoterapiju neko vreme u bolnici, i iznenađujuće, ćelije raka u njegovoj krvi su nestale. Svi markeri su bili normalni. Pola tumora je takođe nestalo. Lekar je rekao da se veoma retko viđa slučaj poput njegovog. Naš sin je rekao da je otac njegovog kolege dobio istu vrstu raka. Jednom je primio hemoterapiju i nije mogao da je podnese, a onda je nakon nekoliko meseci umro. Bila sam tako zahvalna Bogu kada je moj muž tako brzo ozdravio. Ono što me je najviše obradovalo je to što je moj muž oduvek verovao samo na rečima i uvek je jurio za novcem, ali nakon što je dobio rak, stekao je izvesno razumevanje svemoguće Božje suverenosti, a zatim je širio jevanđelje i svedočio o Božjim delima među prijateljima i rođacima.

Iako je prolazak kroz to za mene bio bolan, stekla sam izvesno razumevanje o svojoj želji za blagoslovima i svojim pogrešnim gledištima o stremljenju, i ispravila sam ciljeve svog stremljenja u veri. Sve su ovo pouke koje sam izvukla iz tog iskustva. Uvidela sam da je Božje delo spasavanja čovečanstva tako praktično!