Jednog dana prošlog aprila, odjednom sam osetila užasan bol u leđima s desne strane. Mislila sam da sam se istegla, pa nisam tome pridavala značaj. Verovala sam da će analgetski flaster biti dovoljan. Ali flaster nije pomogao i bol se pogoršao. Osećala sam kao da me ubadaju igle – probadajući bol se pružao od grudi do leđa. Kad se stanje pogoršalo, osećala sam kao da mi kandže kidaju mišiće i kosti. Bol je bio neopisivo jak. Čak nekoliko noći nisam mogla da spavam od bolova. Nisam mogla više fizički da podnesem i htela sam da odem lekaru, ali sam već bila zakazala sastanak da podelim jevanđelje sa nekim ljudima. Odlazak kod lekara bi taj sastanak sigurno odgodio. Rešila sam da odem kasnije, posle sastanka. A i svakako je to bilo u Božjim rukama. Morala sam da obavim svoju dužnost, a i možda će mi biti bolje za par dana. Pripremila sam se da istrpim bol i otišla u bolnicu posle sastanka. Doktor mi je rekao vrlo ozbiljno: „Zašto ste čekali ovoliko? Ovo nije sitnica. To je herpes zoster izazvan virusom. Ako se pogorša, može biti fatalan.” Bila sam zapanjena. Nisam ni pomislila da je nešto toliko ozbiljno i da može da me košta života. Pomislila sam: „Zdušno sam delila jevanđelje i obavljala dužnost nekoliko godina. Kako je ovo moglo da mi se desi? Takođe sam dom i karijeru stavljala u drugi plan, patila sam i plaćala ceh. Nikad nisam izdala Boga, čak ni kad me je Komunistička partija uhapsila i mučila. Posle zatvora sam i dalje obavljala dužnost. Zašto me Bog ne štiti?” Kad sam to pomislila bilo mi je još teže. Borila sam se sa suzama. Srce mi je bilo prazno. To je hronično stanje. Može se kontrolisati samo lekovima. I u crkvi je bilo prilično posla, pa sam nastavila da obavljam dužnost dok sam primala terapiju. Kad sam vozila bicikl, svaka izbočina na putu izazivala je nepodnošljiv bol. Nekad bi me oblio znoj, a nekad bi me toliko zabolelo da nisam mogla mirno da sedim. Legla bih kad dođem kući sa dužnosti, kao da nisam imala ni kap snage. Nisam mogla ni da govorim.

Znala sam da mi se to dešava s Božjim dopuštenjem. Molila sam se i tražila i razmišljala šta sam možda uradila što nije u skladu s Božjom voljom, ali sam se i dalje držala tog tračka nade da ako bih uvidela svoju grešku i nastavila da obavljam dužnost, možda bi Bog odlučio da me izleči. Ali dva meseca su brzo prošla, a ja se nisam osećala ništa bolje. Bila sam zabrinuta. Toliko dugo mi nije dobro – šta da radim ako mi ne bude bolje? Osim toga, nisam prestajala da obavljam dužnost. Nastavila sam da širim jevanđelje i kad sam bila bolesna. Zašto me Bog onda nije lečio? Osećala sam nepravdu i uznemirenost kad bih na to pomislila. Ako se ne oporavim, mogao bi da dođe dan kad više ne bih mogla čak ni da obavljam dužnost. Ne bih mogla da činim dobra dela. A kako bih onda bila spasena? Pitala sam se da li bi sve što sam godinama činila bilo uzalud. Rešila sam da prištedim energiju i da vidim kako će se stvari odvijati. Nakon toga se nisam davala svim srcem u obavljanju dužnosti. Na grupnim okupljanjima bih samo rutinski pitala o mogućim primaocima jevanđelja. Ako moja pomoć nije bila potrebna, otišla bih kući da odmaram. Plašila sam se da se ne zamorim i da mi ne bude gore. U to vreme sam bila zaokupljena svojom bolešću i bila sam potištena. Nisam dobijala svetlost iz Božjih reči i moji razgovori na okupljanjima su bili suvoparni. Osetila sam se udaljenom od Boga. U svom bolu, pomolila sam se Bogu: „O, Bože! Zaista sam očajna i osećam se slabo. Nemam snage za dužnost. Čak sam i ogorčena na Tebe. Molim Te, vodi me da shvatim Tvoju volju. Želim da se pokorim, da razmislim i da naučim lekciju.”

U traženju sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. (…) Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok traga za Bogom, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano mu je postavljao zahteve i čak je na svakom koraku na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Osetila sam se krivom kad sam promislila o Božjim rečima. U veri se nisam ophodila prema Bogu kao Bogu, već sam od Njega samo htela blagoslove. Na Boga sam gledala kao na švajcarski nož ili rog izobilja od samog početka, misleći da dok se dajem Bogu, On će mi pružati sigurnost i zdravlje, da se nikad neću suočiti sa bolešću i tragedijom i da ću izbeći svaku vrstu nesreće. Na kraju bih bila spasena i stekla prelepo odredište. Svoju porodicu i karijeru sam stavila u drugi plan da bih obavljala dužnost. Puno sam patila i davala se i nikad se nisam povukla, čak ni kad me je uhapsila i mučila KPK. Ali sam se onda razbolela i videla da moji zdravstveni problemi dugo traju. Krivila sam Boga i pokušavala da Ga urazumim. Sabirala sam sve svoje patnje, razmišljajući kako je sve što sam dala bilo uzalud, i počela sam da otaljavam svoju dužnost. Uvidela sam da sve moje godine vere nisu bile u cilju zadobijanja istine i pokoravanja Bogu, već sam patila i naporno radila u zamenu za Božju blagodat i blagoslove. Želela sam da primenim ljudsko poslovanje sa Bogom. Nije li to bilo varanje i korišćenje Boga? Bila sam tako sebična i grozna! Razmišljala sam o Božjem spasenju čovečanstva. Dao nam je tako puno reči kao podršku, čak nas stavlja i u situacije da iskusimo Njegovo delo kako bismo se oslobodili iskvarenosti i bili spaseni. Nisam znala da treba da se odužim za Božju ljubav. Samo sam Ga koristila i uvek bila proračunata. Kad ne bi uradio ono što ja želim, samo bih otaljavala dužnost i ne bih marila. Uopšte nisam bila iskrena s Bogom. Nisam imala ni savesti ni razuma! Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, koristim Te i varam u svojoj veri. Toliko sam sebična i ništavna. Kao da nisam ljudsko biće! Bože, želim da se pokajem. Molim Te, vodi me.”

Pročitala sam odlomak iz poglavlja „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”: „U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju. (…) Ako si, u svojoj veri u Boga i potrazi za istinom, u stanju da kažeš: ’Kakvoj god bolesti ili nemilom događaju Bog dozvoli da me zadesi – ma šta Bog uradio – moram da se pokorim i da ostanem na svom mestu kao stvoreno biće. Pre svega ostalog, moram taj aspekt istine – pokornost – da sprovodim u delo, moram da ga primenjujem i da proživljavam stvarnost pokornosti prema Bogu. Pored toga, ne smem da odbacujem ono što mi je Bog naložio i dužnost koju treba da obavljam. Čak i na samrti, moram strogo da se držim svoje dužnosti.’ Zar to nije svedočenje? Kada imaš takvu rešenost i kada si u takvom stanju, zar još možeš da se žališ na Boga? Ne možeš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam Njegovu volju. Na kakve god teškoće da naiđem, sve je to Bog odobrio i On određuje teret koji mogu da ponesem. Treba da prihvatim, poslušam i postojano tome svedočim. Pomislila sam na Petra, koji je bio u stanju da se pokori Bogu ma šta se desilo. Patio je u bolesti i živeo u siromaštvu, ali je uvek bio odan Bogu i nikad se nije žalio. Trebalo je da se ponašam kao stvoreno biće poput Petra, da se pokorim svemu što Bog osmisli i da zaista naučim lekciju. Nastavila sam lečenje i istovremeno obavljala dužnost. Nisam bila toliko sputana svojom bolešću. Nakon nekoliko meseci postepenog oporavka, bolest mi je nestala. Bila sam tako zahvalna Bogu.

U septembru. Jednog dana sam došla kući sa širenja jevanđelja i videla sam da ga nešto muči. Rekao mi je da je bio na redovnoj kontroli prethodnog dana i da mu je doktor rekao da mora da dođe sutradan na magnetnu rezonancu. To me je zabrinulo jer magnetna rezonanca nije uobičajena. Pitala sam se da li je nešto ozbiljno. Cele te noći sam se prevrtala. Nisam mogla da spavam. Pokušala sam da se utešim mišlju da možda nije ništa ozbiljno. I on je bio vernik, a ja sam obavljala dužnost i često bila van kuće, pa je Bog trebalo da ga štiti. Otišla sam sutradan s njim u bolnicu. Ispostavilo se da ima rak pankreasa. Bila sam zapanjena. Šokiralo me je da ima rak, pa još rak pankreasa. Čula sam da se on teško leči i da brzo napreduje. Takođe ima i visok stepen smrtnosti i neki ne prožive ni par meseci s njim. On se činio pun života, a možda mu je ostalo samo par meseci života. Kao da se nebo sručilo na mene. Pomislila sam: „Tek što sam se ja oporavila, a sad moj muž ima rak. Zašto nas Bog ne štiti?” Kad god bih pomislila na rak mog muža, počela bih da plačem. U svom bolu, molila sam se Bogu da zaštiti moje srce i da mi ukaže na put da shvatim Njegovu volju.

Pročitala sam zatim odlomak Božjih reči: „Ono šta ljudi koji veruju u Boga traže jeste sticanje blagoslova za budućnost; to je cilj njihove vere u Boga. Mada svi ljudi imaju takvu nameru i tome se nadaju, iskvarenost koja im je u prirodi mora se razrešiti posredstvom kušnji i oplemenjivanja. Morate biti oplemenjeni u svim onim aspektima u kojima niste pročišćeni i u kojima otkrivate iskvarenost – tako je Bog uredio. Bog za tebe stvara okruženje i primorava te da u njemu budeš oplemenjen kako bi mogao da spoznaš vlastitu iskvarenost. Na kraju, dolaziš u situaciju da bi radije umro kako bi se odrekao svojih planova i želja i pokorio se Božjoj suverenosti i Njegovom uređenju. Stoga, ukoliko ljudi nisu nekoliko godina bili podvrgavani oplemenjivanju i ako nisu u određenoj meri propatili, oni u svojim mislima i u svom srcu neće moći da se oslobode ograničenja iskvarenosti vlastitog tela. Ljudi treba da istrpe patnju u svim onim aspektima u kojima su još uvek ograničeni vlastitom sotonskom prirodom i u kojima još uvek imaju vlastite želje i prohteve. Jedino se iz stradanja mogu izvući pouke, što znači da se jedino tako može steći istina i razumeti Božje namere. Razumevanje mnogih istina se, zapravo, postiže iskustvom stečenim tokom bolnih kušnji. Niko ne može da shvati Božje namere, da prepozna Njegovu svemogućnost i mudrost, niti da ceni Njegovu pravednu narav, dok živi u udobnom i opuštenom okruženju ili pod povoljnim okolnostima. To bi bilo nemoguće!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Razmišljala sam o sebi u svetlu tih reči. Kad sam bila bolesna, kroz sud Božjih reči, shvatila sam da sam imala pogrešno gledište, da sam težila blagoslovima. Tada sam bila spremna da se pokorim, oporavila se ili ne. Mislila sam da sam se oslobodila poriva da težim blagoslovima, ali kad je moj muž oboleo od raka, nisam mogla da ne krivim Boga i da ga pogrešno shvatam. Smatrala sam da Bog, kao vernike, treba da nas zaštiti. Shvatila sam koliko je duboko u meni bio usađen motiv za blagoslovima. Nikad to ne bih shvatila da me Bog nije razotkrio na taj način. Shvatila sam da moram da naučim lekciju iz bolesti svog muža i da prestanem da krivim Boga. Smireno sam razmislila o tome zašto nisam mogla da prestanem da se žalim na Boga i da ga pogrešno shvatam kad mi je muž dobio rak i zašto sam i dalje tražila blagoslove i blagodat.

Kasnije sam pogledala video gde su čitali Božje reči. Svemogući Bog kaže: „U očima antihristȃ i prema njihovim mišljenjima i stavovima, mora biti neke koristi u tome da se sledi Bog; oni ne bi ni prstom mrdnuli ako od toga nemaju koristi. Nema svrhe da veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost ako na osnovu toga ne mogu da uživaju u slavi, bogatstvu ili statusu, ako ništa od onoga što rade i od dužnosti koju obavljaju ne može da im pribavi divljenje od strane drugih. U njihovim očima, prva korist koju treba da steknu jesu obećanja i blagoslovi koji se pominju u rečima Božjim, kao i uživanje u slavi, bogatstvu i statusu unutar crkve. Antihristi misle da se ljudi, sa svojom verom u Boga, moraju izdvajati od ostalih i biti posebni, misle da drugi moraju da im se dive i da, u najmanju ruku, moraju da uživaju u ovim stvarima; u suprotnom, postavlja se pitanje da li je Bog u kojeg veruju istiniti Bog. Zar nije logika antihrista da kao istinu uzimaju reči: ’Oni koji veruju u Boga moraju uživati Božje blagoslove i blagodat’? Pokušajte da analizirate te reči: jesu li one istina? (Nisu.) Sada je jasno da te reči nisu istina, da su lažne, da predstavljaju logiku Sotone i da nikakve veze sa istinom nemaju. Je li Bog ikada rekao: ’Ako ljudi veruju u Mene, sigurno će biti blagosloveni i nikada neće trpeti nevolje’? Koji pasus u Božjim rečima govori o tome? Bog nikada nije tako nešto ni rekao ni uradio. Kada je reč o blagoslovima i nevoljama, jedna istina se može potražiti. Koje čuvene izreke ljudi treba da se drže? Jov je rekao: ’Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’ (Knjiga o Jovu 2:10). Jesu li te reči istina? To su reči jednog čoveka; iako su te reči usklađene sa aspektima istine, one se ne smeju uzdizati na nivo istine. Na koji su način one usklađene sa istinom? To da li su ljudi blagosloveni ili trpe nevolje u Božjim je rukama i sve to potpada pod Božju suverenost. To je istina. Da li je to ono u šta antihristi veruju? Oni u to ne veruju, niti to priznaju. Zašto oni to ne priznaju i zašto ne veruju u to? (Oni u Boga veruju da bi bili blagosloveni – jedino što žele jeste da budu blagosloveni.) (Zato što su isuviše sebični i što isključivo tragaju za telesnim interesima.) U svojoj veri, antihristi jedino žele da budu blagosloveni i da izbegnu nevolje. Kad vide nekoga ko je blagosloven, ko je na dobitku, ko je primio blagodat i ostvario veće materijalne udobnosti i prednosti, oni misle da je Bog za to zaslužan; ukoliko ne primaju takve materijalne blagoslove, onda to nije Božjih ruku delo. To ima sledeće implikacije: ’Ako Ti zaista jesi Bog, onda možeš samo da blagosloviš ljude; treba da sprečiš katastrofu i da ne dozvoliš da ljudi pate. Jedino u tom slučaju ima vrednosti i smisla da ljudi veruju u Tebe. Ako su ljudi, nakon što počnu da Te slede, i dalje opsednuti nevoljama, ako i dalje pate, koja je onda svrha verovanja u Tebe?’ Oni ne priznaju da su sve stvari i svi događaji u Božjim rukama, da Bog nad svime ima suverenost. A zašto oni to ne priznaju? Zato što se antihristi plaše nevolja. Oni samo žele da izvuku neku korist, da steknu prednost i da budu blagosloveni; oni ne žele da prihvate Božju suverenost i orkestracije, već samo žele da imaju koristi od Boga. To je to sebično i prezira dostojno stanovište antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (6. deo)”). „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči otkrivaju antihristovska gledišta na blagoslove i nevolje. U svojoj veri oni samo teže blagoslovima. Misle da treba da budu blagoslovljeni zbog svoje vere. Ako se to ne desi, smatraju da je vera besmislena. Mogu da napuste Boga u svakom trenutku, da Ga izdaju. Shvatila sam da je i moje gledište po pitanju vere isto takvo. Zbog svih mojih žrtava, Bog bi trebalo da mene i moju porodicu blagoslovi mirom i dobrim zdravljem. Za moju bolest i bolest mog muža krivila bih Boga. U molitvama sam izražavala nerazumne želje i zahteve, poput isceljenja raka mog muža. Čim sam primetila nešto što mi se ne sviđa, više nisam htela da obavljam dužnost. Shvatila sam koliko je apsurdno bilo moje gledište na veru. Istina je da Bog nikad nije rekao da se vernicima neće desiti loše stvari. On vlada svime – svi aspekti života su u Njegovim rukama. Njegovi vernici nisu nikakav izuzetak. Bog nam pruža blagoslove i nedaće. Dužnost je najosnovniji zadatak koji stvoreno biće treba da obavlja. Ona nema veze sa blagoslovima i nesrećama. Sotona me je toliko iskvario. Stvari poput „Nemoj ni prstom mrdnuti ako nećeš biti nagrađen” ili „Svaki čovek za sebe” su sotonski zakoni po kojima sam živela. Mislila sam o ličnim interesima, a Bog je bio oruđe da dođem do cilja. Želela sam blagoslove od Boga u zamenu za svoju patnju i naporan rad. Kad je nešto bilo suprotno mojim namerama, žalila sam se na Boga. Čak sam pokušala i da Ga urazumim. Kakav sam ja to bila vernik? Bila sam nevernik, sebična i sitničava osoba. Uplašila sam se kad sam to shvatila. Uvidela sam da sam se fokusirala samo na blagoslove, a ne na traženje istine. Išla sam putem protiv Boga. Niti bih zadobila istinu, niti bi moja iskvarenost nestala. Na kraju bi me Bog eliminisao! Tad sam zaista uvidela da Bog koristi tu situaciju da mi sudi i da me raskrinka. Da me Bog nije raskrinkao, ne bih uvidela svoju iskvarenost i okaljanu veru. Ne bi postojao način da se pročistim. Zahvalila sam Bogu na spasenju.

Pročitala sam još jedan odlomak u tekstu „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”. „Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako smatraš da se svrha vere u Boga odnosi na ove stvari, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino ukidanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj koji treba da tražiš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Božje reči su mi pokazale za čim treba da tragam. Ne treba da tražim blagoslove i koristi od vere. Treba da tražim da spoznam i zadovoljim Boga i da budem kao Jov koji od Boga ništa nije tražio. Jov je verovao da mu je sve što ima dao Bog, pa bilo da je Bog davao ili uzimao, bilo da je dobijao blagoslove ili nedaće, u potpunosti se pokorio Bogu i veličao Njegovu pravednost. Kad je Sotona iskušavao Jova, sva imovina mu je bila ukradena, deca su mu umrla, dobio je čireve po celom telu i sedeo na gomili pepela stružući telo crepovima. Nije se žalio na Boga, već je nastavio da veliča Njegovo ime. Šta god je Bog radio Jovu, on je ostajao postojan kao stvoreno biće, veličajući Boga i pokoravajući Mu se. Zato Jovova vera zaslužuje Božju pohvalu. Božje reči su mi pokazale put primene. Bilo da se moj muž oporavi ili ne, moram da se pokorim Bogu ne žaleći se.

Kasnije sam pročitala ovo u Božjim rečima: „Bog je već u potpunosti isplanirao nastanak, pojavu, životni vek i završetak svih stvorenih bića, kao i njihovu životnu misiju i ulogu koju obavljaju među celim ljudskim rodom. Te stvari niko ne može da promeni; to je autoritet Stvoritelja. Pojava svakog stvorenog bića, njegova životna misija, kada će se okončati njegov životni vek – sve te zakone je Bog davno odredio, baš kao što je Bog odredio i orbitu svakog nebeskog tela; kojom orbitom će se ta nebeska tela kretati, u periodu od koliko godina, na koji način će kružiti, koje će zakone slediti – sve to je Bog davno odredio, i to ostaje nepromenjeno hiljadama, desetinama hiljada, stotinama hiljada godina. To je Bog odredio i to je Njegov autoritet” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da su naša sudbina i životni vek u rukama Stvoritelja. Bog određuje kad ćemo umreti i to ne možemo izbeći. Do tada, čak i ako obolimo od raka, nećemo umreti pre vremena. To je Božji autoritet. To niko ne može da promeni. Shvativši to, mogla sam malo da se opustim. Zdravlje mog muža bilo je u Božjim rukama. Mogla sam samo da se pokoravam onom što je Bog uredio i obavljam dužnost. Jedno vreme je primao hemioterapiju u bolnici i iznenađujuće, ćelije raka su mu nestale iz krvi. Svi pokazatelji su bili normalni. I polovina tumora je nestala. Doktor je rekao da se takav slučaj retko sreće, da tako može da se kontroliše. Naš sin je rekao da je tata njegovog prijatelja oboleo od raka. Primio je hemioterapiju jednom i više nije mogao da podnese. Umro je par meseci kasnije. Bila sam tako zahvalna Bogu kad sam sve to čula. Najviše me je usrećilo to što je moj muž verovao u Boga samo na rečima i uvek mu je cilj bio novac, ali nakon raka, shvatio je donekle Božju suverenost i onda je svoje svedočenje o Božjim delima podelio sa prijateljima i rodbinom. Videla sam koliko je praktično Božje delo. Prolazak kroz sve ovo bio je vrlo bolan u to vreme, ali sam zaista naučila lekciju o sebi i ispravila svoje traganje u veri. To je Božja ljubav i blagoslov! Pomislila sam na himnu Božjih reči, „Treba da tražiš istinsku ljubav prema Bogu”. „Danas, da biste verovali u praktičnog Boga, morate da zakoračite na pravi kolosek. Ako verujete u Boga, ne treba samo da tražite blagoslove, već da Boga volite i da Boga spoznate. Kroz Njegovo prosvećenje, kroz vaše sopstvene traženje, možete da jedete i pijete reč Njegovu, dostignete istinsko razumevanje Boga i posedujete pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine vašeg srca. Drugim rečima, kada je tvoja ljubav ka Bogu najiskrenija i kad niko ne može da je uništi niti se ispreči pred tvojom ljubavlju ka Njemu, u tom si trenutku na pravom koloseku u svom verovanju u Boga. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Valjalo bi da živiš za istinu jer veruješ u Boga”).