Jednog dana u avgustu 2019, starešina moje crkve mi je poslala pismo tražeći da odem do neke sestre koja je živela izvan grada i dovedem je. Videla sam da se njena adresa nalazi na području obližnje crkve. Pomislila sam: „Zašto je prebacuju u našu crkvu? Zašto ne ide u njoj bližu crkvu?” Ali bolje razmislivši, pomislila sam da je našoj crkvi bila potrebna dodatna pomoć u svim sferama rada, pa sam odlučila da odem po nju i vidim o čemu se radi. Bez obzira na dužnost koju bi ona bila u stanju da obavlja, koristila bi nam dodatna pomoć. Zatim sam videla da u pismu stoji da je ime sestre Džu Jun i iznenada sam se setila: „Upoznala sam sestru Džu Jun pre nekoliko godina. Ona je u svojim četrdesetim i dobro razume istinu. Ako je to ona, mogla bi čak da postane starešina ili delatnik u našoj crkvi. Time bih dobila dodatnog pomoćnika.” Ova misao me je veoma obradovala. Nije mi više bilo bitno što živi daleko; jednostavno sam želela da je istog trenutka dovedem u crkvu!

Iskoristila sam adresu sa pisma da bih pronašla kuću Džu Jun i pokucala na vrata, ali je osoba koja je otvorila vrata izgledala veoma staro. To nije bila Džu Jun koju sam ja poznavala. Brzo sam rekla: „Izvinite, pokucala sam na pogrešna vrata!” Okrenula sam se da odem, ali je ona pošla za mnom i nestrpljivo upitala: „Koga tražite?” Rekla sam da tražim Džu Jun. Ona je brzo rekla: „To sam ja!” Pošla sam za njom u kuću. Kroz razgovor sam saznala da je bila uhapšena od strane KPK i da je provela duže od tri godine u zatvoru. Policija ju je i dalje nadgledala nakon što je puštena, tako da nije mogla da pohađa okupljanja u svom rodnom gradu. Nije imala drugog izbora nego da dođe u kuću svog sina kako bi mogla da nastavi sa crkvenim životom. Nakon što sam saznala u kakvoj je situaciji, rastužila sam se. Pomislila sam: „Da je ovo bar Džu Jun koju sam poznavala. Da se ona pridružila našoj crkvi, imala bih odličnog pomagača. A ovu Džu Jun nadgleda policija. To znači da ne može da obavlja bilo kakvu dužnost. Crkvi već nedostaje osoblje za zalivanje, a sa njom sada neko treba da se sastaje nasamo. Ukoliko policija uzme na nišan i braću i sestre koji su u kontaktu sa njom, gubici će biti užasni! Ne, ona ne može da dođe u našu crkvu. Kada se vratim nazad, pisaću starešini i tražiti da prebaci Džu Jun u njoj obližnju crkvu.” Saznavši u kakvoj se situaciji nalazi, spremila sam se da odem. Nisam je upitala koje probleme niti koje poteškoće ima. Džu Jun me je ozbiljno pitala: „Kada se vraćaš?” Nemarno sam joj rekla: „Ti samo čekaj ovde. Doći ću nazad do tebe nakon što porazgovaram o nekim stvarima.”

Na putu nazad, kukala sam u sebi dok sam hodala: „Starešina ne zna šta radi. Džu Jun se nalazi tako blizu obližnje crkve. Zašto neko iz te crkve nije otišao po nju i odveo je do tamo? To je predalek put za nas. U budućnosti ćemo gubiti tako mnogo vremena odlazeći da se nađemo sa njom…” Gunđala sam u svom srcu dok sam nastavljala da hodam ka severu i tako hodajući sam shvatila da sam se izgubila. Kada sam upitala za smernice, saznala sam da sam otišla u suprotnom smeru, izvan grada. Bila sam zaista zbunjena: „I ranije sam prolazila ovim putem. Kako sam mogla da se izgubim?” U to vreme nisam previše razmišljala o tome. Kada sam stigla kući, napisala sam pismo sugerišući starešini da Džu Jun prebaci u njoj obližnju crkvu.

Danima sam, nakon što sam poslala pismo, osećala nelagodnost, kao da nešto nije bilo u redu. Nisam mogla da se smirim dok sam čitala Božju reč, niti da se usredsredim na propovedi ili zajedništvo. Uvidela sam da mora da sam uradila nešto što je bilo nasuprot Božjoj nameri, pa sam se brzo pomolila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i povede u samospoznaji. Nakon što sam se pomolila, iznenada sam se setila da sam se pre neki dan izgubila. Shvatila sam da sam brinula samo o sopstvenim interesima kada je došlo do toga da Džu Jun bude primljena u crkvu. Da je to bilo dobro za mene, uradila bih to, ali pošto nije, odbila sam i žalila se. Ni najmanje nisam marila za život svoje sestre. Tek sam, pošto sam pročitala nekoliko odlomaka Božjih reči, stekla izvesno razumevanje svog problema. Božje reči kažu: „Ljude najviše razotkrivaju pitanja koja se tiču njihovih interesa. Interesi su tesno povezani sa životom svakog čoveka i sve sa čim čovek svakodnevno dolazi u kontakt tiče se njegovih interesa. Kada, na primer, nešto kažete ili govorite o nekom pitanju, o kakvim je tu interesima reč? Kada dvoje ljudi diskutuju o nekom problemu, tu se uvek postavlja pitanje ko je rečit a ko nije, koga drugi ljudi cene, a koga gledaju s visine (…). Koje još aspekte sadrže interesi kojima ljudi streme? Kada obavljaju svoje uobičajene poslove, ljudi u svojoj glavi stalno nešto odmeravaju, računaju i razmišljaju, naprežu mozak da smisle koje su radnje u njihovom interesu, a koje nisu, koje mogu da unaprede njihove interese, a koje im barem ne škode, te koje mogu da im donesu najveću slavu i najveću materijalnu dobit i da od njih naprave najveće dobitnike. To su dva interesa za koje se ljudi bore kad god ih zadesi neki problem” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Božja reč je otkrila moje stanje. Videla sam da sam bila sebična i ogavna. U svemu sam mislila na sopstvene interese i gledala sam kako da iz toga izvučem maksimalnu korist. Uopšte nisam mislila na svoju braću i svoje sestre, a da i ne pominjem crkveni rad. Kada je starešina zatražila da dovezem sestru Džu Jun, pomislila sam da bi mogla da radi nešto za crkvu i da ću imati još jednog pomagača koji će mi olakšati teret i moj posao učiniti delotvornijim, zbog čega bih ostavila bolji utisak, pa nisam mogla da dočekam da joj iskažem dobrodošlicu u našoj crkvi. Ali kada sam videla da to nije sestra koju sam poznavala i da predstavlja bezbednosni rizik, bila sam svesna da ona ne samo da neće moći da obavlja neku dužnost, već da će neko morati da se sa njom sastaje nasamo. Pomislila sam da ona ne samo da neće poboljšati produktivnost našeg rada niti meni pomoći da ostavim dobar utisak, već da bi mogla da predstavlja opasnost po našu bezbednost. Bila sam protiv toga i žalila se da je ono što je starešina uredila bilo nerazumno, pa sam na brzinu pokušala da je pošaljem u obližnju crkvu. Uvidela sam da sam živeći vođena sotonskim otrovom poput onog „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” postajala sve sebičnija i ogavnija. U suštini sam se držala samo sopstvenih interesa i marila sam samo za sebe. Bog vidi šta je u našim srcima. Kako da ne prezire moja razmišljanja? Kada sam pomislila na to kako je sestra Džu Jun prebačena u obližnju crkvu, kajala sam se i znala sam da nadalje moram da upražnjavam stvari u skladu sa Božjom rečju i da više ne mogu da uzimam sopstvene interese u obzir.

Nakon nekog vremena, primila sam još jedno pismo od svog starešine. Neka braća i sestre su bili u bekstvu od KPK i trebalo je da za njih uredimo da dođu u našu crkvu. Čitajući to pismo, pomislila sam u sebi: „Ovog puta ne mogu da uzimam u obzir sopstvene interese. Bez obzira na to da li mogu da obavljaju dužnosti, spremna sam da ih prihvatim kako bi imali crkveni život.” Zato sam otišla na adrese koje mi je starešina dala, poželela im dobrodošlicu u crkviu i uredila što je bilo neophodno. Nakon što sam praktikovala na ovaj način, osetila sam se veoma smireno i opušteno.

Kasnije je policija i mene nadgledala, pa sam predstavljala sigurnosni rizik i nisam mogla da kontaktiram sa drugima. Nisam mogla da prisustvujem okupljanjima i nisam mogla da obavljam svoje dužnosti. Bio je to težak period za mene. Često su mi nedostajali dani kada sam mogla da se okupljam sa braćom i sestrama i obavljam svoje dužnosti. Radovala sam se ponovnom susretu sa svojom braćom i sestrama, zajedničkom razgovoru o istini i tome da govorim o onome što mi je na srcu. Mučila me je moja čežnja za crkvenim životom i mojom braćom i sestrama. Tek tada sam shvatila kako su se osećali braća i sestre koje je KPK gonila kada nisu mogli da imaju crkveni život niti da kontaktiraju sa svojom braćom i sestrama. Pomislila sam na sestru Džu Jun, koju sam poslala u obližnju crkvu. U to vreme sam mislila samo na to kako, budući da ne može da obavlja dužnosti, neće biti od pomoći crkvenom radu. A ni pomislila nisam na to koliko je morala da se muči i pati, s obzirom da ju je KPK držala u zatvoru duže od tri godine i da je i dalje bila pod prismotrom nakon što je puštena i da nije mogla da kontaktira sa svojom braćom i sestrama niti da živi crkvenim životom. Da bi prisustvovala okupljanjima, bila je primorana da dolazi do nas iz svog rodnog grada. Ona je to uradila da bi imala kontakt sa braćom i sestrama, ali sam je ja odbila ne uputivši joj ni reč utehe niti mrvu saosećajnosti. Što sam više razmišljala o tome, to sam se više osećala krivom. Zašto sam bila tako hladna i bezdušna? Jednog dana sam pročitala Božje reči koje su otkrivale antihriste, što mi je pomoglo da jasnije sagledam svoj problem. Božje reči kažu: „Primarna manifestacija podmuklosti i nemilosrdnosti antihrista je to što u svemu što rade imaju naročito jasan cilj. Prvo o čemu razmišljaju jesu njihovi sopstveni interesi; a njihove metode su ogavne, grube, prljave, niske i sumnjive. Nema nikakve iskrenosti u načinu na koji nešto rade ni u načinu na koji postupaju s ljudima, niti u načelima po kojima postupaju prema njima. Način na koji se ophode prema drugima je takav da ih iskorišćavaju i poigravaju se s njima, a kada im ljudi više nisu korisni, odbacuju ih. Ako si im ti zbog nečega koristan, pretvaraju se da im je stalo do tebe: ’Kako si? Da li si imao nekih teškoća? Mogu ti pomoći da rešiš svoje poteškoće. Reci mi ako imaš neki problem. Tu sam za tebe. Kako smo samo srećni što imamo tako dobar odnos!’ Deluje da su veoma pažljivi. Ipak, ako dođe vreme da im više nisi ni od kakve koristi, oni će te napustiti, odbaciće te i ignorisaće te, i ponašaće se kao da te nikada ranije nisu ni sreli. Kada stvarno imaš neki problem i potražiš od njih pomoć, njihov stav se iznenada menja, njihove reči više nisu tako prijatne kao kad su ti prvobitno obećavali pomoć – zašto je to tako? Zato što im ti više nisi ni od kakve koristi. Zbog toga prestaju da ti poklanjaju pažnju. I to nije sve: ako otkriju da si uradio nešto pogrešno ili pronađu nešto što mogu da iskoriste protiv tebe, postaju prema tebi hladno cinični, pa te čak mogu i osuditi. Šta misliš o toj metodi? Da li je to manifestacija dobrote i iskrenosti? Kada antihristi ispolje tu vrstu podmuklosti i nemilorsdnosti u svom ponašanju prema drugima, da li je u tome prisutan neki trag ljudskosti? Da li imaju i trunku iskrenosti prema ljudima? Sasvim sigurno da nemaju. Sve što rade, rade u sopstvenu korist i zbog sopstvenog ponosa i ugleda, da bi osigurali svoj status i dobar glas među ljudima. Ako mogu da iskoriste nekog koga sretnu, to će i uraditi. Ljude koje ne mogu da iskoriste preziru i ne obraćaju pažnju na njih; čak i ako im sam pristupiš, oni te ignorišu i ne žele ni da te pogledaju. Ali, ako dođe vreme da im zatrebaš, njihov stav prema tebi se iznenada menja, te postaju veoma pažljivi i ljubazni, što te zbunjuje. Zašto se njihov stav prema tebi promenio? (Zato što si im sada od koristi.) Tako je: kada vide da si im od koristi, njihov stav se menja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”). Kada sam videla šta je Božja reč otkrila, osećala sam se jadnom i krivom. Moji postupci i dela su bili isti kao u antihrista. Imala sam motiv u svakoj situaciji i uzimala u obzir samo sopstvene interese. Stalno sam kalkulisala i koristila ljude u svojim interakcijama. Nisam volela svoju braću i svoje sestre, niti sam prema njima bila poštena ili ljubazna. Sestra Džu Jun je bila pod prismotrom KPK tako dugo i nije mogla da ima crkveni život. Trebalo je da razumem njenu situaciju i s ljubavlju joj pružim podršku i pomoć, uredim da može da prisustvuje okupljanjima i vrši one dužnosti koje može što je pre moguće. A ja sam bila zabrinuta zbog bezbednosnog rizika koji je ona predstavljala. Mislila sam da to što bismo je primili u crkvu ne bi ni na koji način pomoglo crkvenom radu i da bismo morali da uložimo dodatnu energiju i platimo cenu kako bismo joj pomogli. U najgorem slučaju, ugrozila bi bezbednost druge braće i sestara, što bi se odrazilo na crkveni rad. Zato ni najmanje nisam marila za to da li ima crkveni život ili ne i nisam je pitala ništa u vezi sa njenim stanjem ili poteškoćama koje ima. Samo sam želela da je se rešim i ne primim je u crkvu. Bila sam nezainteresovana i sebična. Nisam mogla, a da se ne zapitam: „Nisam mogla da mislim na svoju sestru po pitanju nečeg ovako malog. Nemam ljubavi niti saosećanja. Kako je onda pomoć koju sam ranije nudila svojoj braći i sestrama mogla da bude iskrena?” Razmišljajući, došla sam do toga da sam mnogo puta pomogla braći i sestrama jer sam bila crkveni starešina. Mislila sam da ako im pružim pravu podršku i uverim se da je stanje svih njih normalno, mogu da postignem rezultate u svojoj dužnosti i time budem sigurna da sam ostavila dobar utisak o sebi. Tek sada sam shvatila da se nisam obazirala na Božje namere i da nisam ispunjavala svoju obavezu kao starešina. Umesto toga sam štitila svoj ugled i status. Spolja gledano, obavljala sam svoju dužnost, ali zapravo sam pazila na svoje lične interese prividno je obavljajući i druge koristila kao odskočnu dasku u svom stremljenju ka ugledu i statusu. Ono što sam radila se gadilo Bogu i koračala sam putem otpora ka Njemu. Da nisam iskusila bol propuštanja crkvenog života, nikada ne bih spoznala bol i patnju koje su moja braća i moje sestre podnosili ne mogavši da se okupljaju i imaju crkveni život. I nikada ne bih prepoznala svoju zlokobnu i pakosnu antihristovsku narav.

Pročitala sam još jedan odlomak iz Božje reči: „Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Ovo otkrivenje iz Božjih reči me je nateralo da uvidim da ako obavljamo svoju dužnost ne primenjujući istinu, a štitimo svoj ugled i status, bez obzira na to koliko visoku cenu platili, uvek ćemo imati negativnu ulogu u crkvi i biti Sotonino oruđe. Samo ćemo izazivati prekide i ometati crkveni rad i nanositi štetu život-ulasku naše braće i sestara. Pomislila sam na sestru Džu Jun koja je bila primorana da dolazi do nas iz svog rodnog grada samo da bi učestvovala u crkvenom životu. Ona je iskreno verovala u Boga i čeznula je za Božjom rečju. Da sam imala i delić ljudskosti, prema njoj se ne bih tako odnosila. Bila sam crkveni starešina, ali kada se sestra Džu Jun našla u nevolji, nisam bila u stanju da joj pomognem; ravnodušno i nemilosrdno sam pokušala da je pošaljem u drugu crkvu. Što sam više razmišljala o onome što sam uradila, to sam više mrzela samu sebe. Osećala sam da dugujem svojoj sestri, a još više Bogu. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, ja uzimam u obzir samo sopstvene interese kada nešto radim i ne volim svoju braću i sestre. Tako sam sebična i pakosna! Bože, želim da se pokajem…”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božje reči. Videla sam kako je Bog nesebičan prema čovečanstvu i kako brine za njega i osećala sam se još više posramljenom zbog svoje sebičnosti i pakosti. Božje reči kažu: „Bez obzira na to koliko si Božjih reči čuo, koliko istine si u stanju da prihvatiš i razumeš, koliko si stvarnosti proživeo ili koliko si rezultata zadobio, postoji činjenica koju moraš da razumeš: istina, put i život Božji besplatno su darovani svakoj osobi, i to je pravedno prema svima. Bog nikada neće biti pristrasan prema jednoj osobi u odnosu na druge na osnovu toga koliko dugo već ta osoba veruje u Boga ili koliko je propatila, i nikada neće biti pristrasan niti blagosloviti neku osobu zato što dugo veruje u Njega ili zato što mnogo pati. Niti će Bog prema bilo kome drugačije postupati zbog njegovih godina, izgleda, pola, porodičnog porekla i tako dalje. Svaka osoba dobija iste stvari od Boga. On ne dopušta da neko dobije manje, a neko više. Bog je pravedan i razuman prema svakoj osobi. On daje ljudima upravo ono što im je potrebno, kada im je potrebno, ne dopuštajući im da budu gladni, promrzli i žedni, i On zadovoljava sve potrebe čovekovog srca. Kada Bog čini te stvari, šta On zahteva od ljudi? Bog daruje te stvari ljudima, pa ima li Bog ikakvih sebičnih motiva? (Nema.) Bog uopšte nema sebične motive. Sve Božje reči i dela su tu za dobrobit čovečanstva i imaju za cilj da reše sve ljudske nevolje i poteškoće, tako da ljudi mogu zadobiti pravi život od Njega. Ovo je činjenica” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Od Božjeg plana upravljanja najveću korist ima čovek”). Bog nesebično brine o svima koji imaju istinsku veru. On je platio ogromnu cenu za svakog od nas i nikada ne očekuje nešto zauzvrat, prosto se nadajući da ćemo stremiti ka istini, promeniti svoje naravi i proživeti istinito ljudsko obličje. Međutim, moj odnos prema braći i sestrama se zasnivao na tome da li od njih ima koristi. Ako su bili od koristi, voljna sam bila da platim bilo koju cenu. Nisu li bili od koristi, na njih nisam obraćala pažnju. Nisam želela da se patim ako nisam imala koristi. Gospod Isus je rekao: „Zaista vam kažem, ukoliko ste učinili jednom od ove moje najneznatnije braće, meni ste učinili” (Matej 25:40). To je tačno. I najmanje upadljivoj braći i sestrama u crkvi treba ponuditi pomoć, sve dok iskreno veruju u Boga i nisu zli ljudi, antihristi ili bezvernici. Da bi čovek mogao da im pomogne s ljubavlju, mora da bude obziran prema Božjoj nameri i da ima odobravanje od Boga. Posebno prema onoj braći i sestrama koje goni i traži KPK, koji ne mogu da se vrate kući, treba da se odnosimo kako treba i pobrinemo se da su na sigurnom. To je još bolje delo. Stav čoveka prema takvoj braći i sestrama pokazuje njegovu ljudskost. Osetila sam duboko žaljenje. Da imam još jednu priliku da obavljam svoju dužnost, više ne bih bila tako sebična i ogavna niti bih u obzir uzimala samo sopstvene interese u interakciji sa braćom i sestrama. Morala sam da dam sve od sebe da pomognem svojoj braći i sestrama i budem neko ko poseduje ljudskost i razum.

Nekoliko meseci kasnije, konačno sam otpočela sa drugom dužnošću. Starešina moje crkve je uredila da budem podrška sestri koja je predstavljala bezbednosni rizik. Pomislila sam: „Posle svega kroz šta sam prošla, najzad imam dužnost. Ako budem imala kontakt sa tom sestrom, šta će se dogoditi ako i ja budem upletena?” U tom trenutku sam uvidela da nisam u dobrom stanju i žurno sam se pomolila Bogu govoreći da ću se pobuniti protiv sebe, da želim da dam sve od sebe da pomognem i podržim svoju sestru. Sastajući se sa njom i razgovarajući o Božjoj reči, njeno negativno stanje se postepeno menjalo i želela je da napiše članak svedočeći o Bogu. Kada sam uradila sve što sam mogla da bih pomogla svojoj sestri, osećala sam se veoma smireno.

U prošlosti sam stalno imala osećaj da imam dobru ljudskost, da mogu da podnesem teškoću u svojoj dužnosti i da volim svoju braću i sestre. Kroz ono što su pokazale činjenice i kroz sud i otkrivenje Božje reči, konačno sam uvidela da sam tragala samo za dobitkom. Bila sam sebična i ravnodušna. Sotona me je iskvario do tačke da sam ostala bez sveg ljudskog obličja! Božja reč me je nagnala da razumem kako da se odnosim prema braći i sestrama sa ljudskošću i razboritošću. To mi je pomoglo da se slažem sa drugima, a da ne tragam stalno za sopstvenim interesima i da budem iskrena u pružanju podrške i pomaganju braći i sestrama. Hvala neka je Bogu!