Nekada sam zalivala nove vernike u crkvi, ali pošto je moj kov bio prilično manjkav, o mnogim istinama nisam mogla jasno da besedim i nisam umela da rešavam probleme novih vernika. Osim toga, stalno sam štitila svoj ugled i status. Kada mi nešto ne bi bilo jasno, sramota bi me bilo da od drugih tražim pomoć. Kao rezultat toga, nisam dobro obavljala posao oko zalivanja novih vernika i zbog toga sam bila smenjena. Starešina mi je tada uredio da obavljam opšte poslove. Bila sam stvarno uznemirena kada sam se suočila sa ovom promenom dužnosti. Jednostavno nisam to mogla da prihvatim, pogotovo kada sam videla da još ljudi prihvata Božje delo poslednjih dana i da im je hitno potrebno zalivanje. Pošto mi je dužnost promenjena baš u to vreme, pitala sam se da li sam ja to razotkrivena. Brinula sam se šta će drugi misliti o meni kada saznaju za to, da će misliti da mi nedostaje kov i da umem da obavljam samo suvoparne i nebitne poslove. U početku sam zajedno sa drugima zalivala nove vernike, a sada kada sam se bavila opštim poslovima, samo poslićima, pitala sam se koja je svrha takve dužnosti. Bez obzira na to koliko je dobro obavljala, biću samo službenica i završiti tako što ću biti uklonjena. Što sam više razmišljala o tome, bila sam sve više uznemirena. Nisam dobro izvršavala svoje zadatke, ali sam bila zadovoljna time što sam ih samo odrađivala, ne obavljajući ih svim srcem. Ponekad bi uveče bilo puno toga da se uradi, ali bih ja stvarno rano zadremala. Jednom mi je sestra zadužena za rad na zalivanju poslala poruku, zamolivši me da pomognem oko sakupljanja neke dokumentacije od ranije. Stvarno sam osetila otpor kada sam to pročitala. Nisam se više bavila radom na zalivanju, pa zašto je od mene tražila da to uradim? Ipak nisam mogla da je odbijem, pa sam se bezvoljno složila da to uradim. Narednog dana me je još jedna sestra zadužena za zalivanje pitala za pomoć oko nečega. Zaista sam bila bez volje i razmišljala sam: „Opšti poslovi su zaista nebitni i svako može da mi govori šta da radim. To i nije moj posao, pa zašto bi od mene tražila pomoć?” Bojala sam se da će pomisliti da ne podržavam crkveni rad ukoliko je odbijem. Osećajući da su mi ruke vezane, rekla sam joj da ću to uraditi.

Nekoliko dana uopšte nisam razmišljala o sebi. Nisam bila u stanju da od Boga prihvatim promenu dužnosti i opirala sam se starešini, osećajući da mi otežava stvari. Sestri sa kojom sam ranije sarađivala sam, pomalo namerno, rekla: „Nikada nisam lenčarila u radu na zalivanju i radila sam sve što je trebalo. Starešina mi nikada nije pomagala kada bi iskrsli problemi, ali me je smenila ne oklevajući. Dobro, kako god! Budući da sam smenjena, mora da postoji nešto što iz toga treba da naučim.” Nakon što je to čula i ta sestra je stekla osećaj da starešina nije bila fer prema meni. U to vreme sam se stvarno osećala kao mi je naneta nepravda. Zašto mi je dodeljeno da se bavim opštim poslovima? Zar sam bila sposobna samo za nebitne poslove? Zar nisam bila vredna negovanja? Imala sam osećaj da sam od tada bila beskorisna i da ću sve i da održim svoju veru do kraja, biti uklonjena. Zbog tih misli sam se osećala sve jadnije. Uvidela sam da nisam u dobrom stanju i odmah sam došla pred Boga moleći se i govoreći: „Bože, šta nije u redu sa mnom? I ovo je dužnost, pa zašto sam tako nezadovoljna što se bavim opštim poslovima? Bože, molim te prosveti me i usmeri da bih sebe razumela i prestala da živim u iskvarenosti.” Nakon što sam se pomolila, pomislila sam na Božje reči o stavu antihrista prema promeni dužnosti. Božje reči kažu: „To koja dužnost vam odgovara treba da bude zasnovano na vašim vrlinama. Ako ponekad dužnost koju ti je uredila crkva nije nešto u čemu si dobar ili nije nešto što želiš da radiš, ti možeš da pokreneš to pitanje i rešiš ga kroz komunikaciju. Ali ako ti možeš da obavljaš dužnost i to je dužnost koju treba da obavljaš, ali ne želiš da je obavljaš samo zato što se plašiš patnje, onda postoji problem sa tobom. Ako si voljan da poslušaš i možeš da se pobuniš protiv svog tela, onda se za tebe može reći da si relativno razuman. Međutim, ako stalno pokušavaš da kalkulišeš koje su dužnosti prestižnije i pretpostavljaš da će neke dužnosti naterati druge da te gledaju sa nipodaštavanjem, to dokazuje da imaš iskvarenu narav. Zašto imaš takve predrasude o svom shvatanju dužnosti? Možeš li možda dobro da obavljaš onu dužnost koju izabereš na osnovu sopstvenih ideja? To nije nužno tako. Ono što je ovde najvažnije je da rešiš svoju iskvarenu narav, a ako to ne učiniš, nećeš moći dobro da obavljaš svoju dužnost, čak i ako je to ona u kojoj uživaš. Neki ljudi obavljaju svoje dužnosti bez načela, a njihovo obavljanje dužnosti je uvek zasnovano na sopstvenim sklonostima, tako da nikada nisu u stanju da reše poteškoće, uvek su smeteni u svakoj dužnosti koju obavljaju i na kraju budu isključeni. Mogu li se takvi ljudi spasiti? (…) Zli ljudi i antihristi nikada nemaju ispravan stav u svojim dužnostima. Šta misle kada ih premeste? ’Mislite li da sam samo služitelj? Kada me koristite, terate me da vam služim, a kada završite sa mnom, samo me pošaljete dalje. Pa, tako neću pružati uslugu! Želim da budem starešina ili delatnik, jer je to jedini ugledan posao ovde. Ako mi ne dozvolite da budem starešina ili delatnik, a i dalje želite da se trudim, možete jednostavno da zaboravite na to!’ Kakav je to stav? Da li se pokoravaju? Na osnovu čega pristupaju svom premeštaju na drugu dužnost? Na osnovu naprasitosti, sopstvenih ideja i iskvarene naravi, zar ne? A kakve su posledice takvog pristupa? Pre svega, da li će moći da budu odani i iskreni na svojoj sledećoj dužnosti? Ne, neće. Hoće li imati pozitivan stav? U kakvom će stanju biti? (Stanju malodušnosti.) Šta je suština malodušnosti? To je antagonizam. A šta je krajnji rezultat antagonističkog i malodušnog raspoloženja? Može li neko ko se tako oseća dobro da obavlja svoju dužnost? (Ne.) Ako je neko uvek negativan i neprijateljski nastrojen, da li je sposoban da izvrši dužnost? Bez obzira na to koju dužnost obavlja, ne može dobro da je obavi. To je začarani krug i neće se dobro završiti. Zašto je to tako? Takvi ljudi nisu na dobrom putu; oni ne tragaju za istinom, nisu pokorni i ne mogu pravilno da razumeju stav Božje kuće i njen pristup prema njima. To je nevolja, zar ne? To je sasvim prikladna promena dužnosti, ali antihristi kažu da se to radi da bi ih mučili, da se prema njima ne postupa kao prema ljudskom biću, da Božjoj kući nedostaje ljubavi, da se prema njima postupa kao da su mašine, da ih pozivaju kada su potrebni, a guraju u stranu kada nisu. Nije li to izvrnuti argument? Da li neko ko tako kaže ima savest ili razum? Nemaju ljudskost! Oni izvrću savršeno ispravnu stvar; oni potpuno odgovarajuću primenu izvrću u nešto negativno – zar to nije rđavost antihrista? Može li neko ko je ovako rđav da shvati istinu? Apsolutno ne. To je problem antihrista; šta god da im se desi, oni će o tome razmišljati izvrnuto. Zašto razmišljaju na izvrnut način? Zato što je njihova priroda-suština tako rđava. Priroda-suština antihrista je pre svega rđava, praćena njihovom zlobom, a to su njihove glavne karakteristike. Rđava priroda antihrista ih sprečava da bilo šta ispravno shvate, a umesto toga sve izvrću, idu u krajnost, cepidlače i ne mogu da se snađu kako treba ili da tragaju za istinom. Zatim, oni aktivno uzvraćaju i traže osvetu, čak šireći predstave i dajući oduška negativnosti, podstičući i mameći druge da ometaju rad crkve. Oni potajno šire neke žalbe, sude o tome kako se Božja kuća ophodi prema ljudima, o nekim njenim administrativnim pravilima, kako određene starešine rade stvari i osuđuju te starešine. Kakva je to vrsta naravi? Opaka je” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Iz Božjih reči sam videla da antihristi uprkos svemu, ne mogu da shvate Božje namere na ispravan način, već ih uvek shvataju pogrešno. Oni jednostavnoj promeni dužnosti pristupaju kao da su degradirani, misleći da su im stvari otežane. Postaju negativni i opiru se i mogu da napuste svoju dužnost u svakom trenutku, zanemarujući rad crkve. Antihristi poseduju jednu tako zlu prirodu! Uvidela sam da se i ja ponašam baš tako. Trebalo je da, nakon što sam smenjena, razmislim o tome gde sam podbacila i da cenim tu priliku na novoj dužnosti. Ali ja o tome nisam ni razmislila. Imala sam osećaj da je starešina bila gruba prema meni, da je bavljenje opštim poslovima bilo degradirajuće i sramotno, kao i da obavljam nebitne poslove, da sam službenica i da nisam vredna negovanja. Jednostavno nisam mogla tome da se pokorim i čak sam imala osećaj da podnosim ogromnu nepravdu, pa sam pružala veliki otpor toj dužnosti. Stalno sam bila nemarna, radila stvari mehanički, jednostavno se prepuštala okolnostima. Suprotstavljala sam se Bogu i koristila tu vrstu negativnosti da Mu se suprostavim. Nisam želela da sarađujem kada su mi se sestre zadužene za zalivanje obratile za pomoć, već sam bila puna pritužbi. Mislila sam da mi šefuju, teraju me da radim zamorne i nebitne poslove. Želela sam da ispoljim svoja osećanja zbog nepravde koja mi je naneta, pa sam svoje pritužbe iznela svojoj bivšoj saradnici, žaleći se na starešinu. To je uticalo na nju i na kraju se okrenula protiv starešine. Ta promena dužnosti me je potpuno razotkrila. Svoju dužnost sam obavljala isključivo spram ličnih afiniteta, želeći da vršim samo onu dužnost s kojom bih ostavila dobar utisak. Obavljajući onu nižeg ranga, imala sam osećaj da se ljudi ne ugledaju na mene i da nema nade da budem blagoslovljena, pa sam bila negativna i bezvoljna, suprostavljala se Bogu, pa čak i ispoljavala svoj bes u obavljanju dužnosti. Širila sam sopstvene predrasude i predstave i pridobila još jednu osobu na svoju stranu. Kako se to na bilo koji način razlikovalo od antihrista? Zaista nisam imala nimalo normalne ljudskosti niti razboritosti!

Potom sam pročitala neke od Božjih reči: „Neki ljudi svoje dužnosti ne obavljaju kako treba, uvek su površni, izazivaju prekide ili ometanja i, na kraju, bivaju smenjeni. Međutim, nisu izbačeni iz crkve, već im se pruža prilika da se pokaju. Svi imaju iskvarene naravi, prolaze trenutke kad su zbrkani ili zbunjeni i periode kad su mali rastom. Cilj pružanja prilike je u tome da sve ovo možeš da preokreneš. A kako ćeš to preokrenuti? Moraš da razmisliš o svojim greškama iz prošlosti i da ih spoznaš; nemoj da tražiš izgovore i nemoj da širiš predstave. Ako Boga pogrešno razumeš i to pogrešno shvatanje nehajno prenosiš na druge, tako da i oni zajedno sa tobom pogrešno tumače Boga, ako imaš predstave i širih ih među drugima, tako da svi, baš kao i ti, imaju predstave i nastoje da se, zajedno sa tobom, ubeđuju sa Bogom, zar to nije potpirivanje rulje? Zar to nije protivljenje Bogu? A može li išta dobro proisteći iz protivljenja Bogu? Možeš li, ipak, biti spasen? Nadaš se da će te Bog spasti, a ipak odbijaš da prihvatiš Njegovo delo, Bogu se opireš i protiviš Mu se, pa, hoće li te Bog ipak spasti? Možeš da zaboraviš na ove nade. Kad si pogrešio, Bog te nije smatrao odgovornim, niti te je uklonio zbog te jedne greške. Božja kuća ti je pružila priliku i omogućila ti da nastaviš da obavljaš dužnost i da se pokaješ, što predstavlja priliku koju ti je Bog dao; ako imaš savest i razum, trebalo bi to da ceniš. Dok obavljaju svoje dužnosti, neki su ljudi uvek površni, pa bivaju smenjeni; neki bivaju premešteni. Znači li to da su uklonjeni? Bog to nije rekao; i dalje imaš priliku. Dakle, šta treba da učiniš? Treba da o sebi promisliš i da sebe spoznaš, te da se istinski pokaješ; ovo je put. Ipak, ima ljudi koji to ne čine. Oni uzvraćaju udarac i svi govore: ’Nije mi bilo dozvoljeno da obavljam ovu dužnost jer sam rekao pogrešnu stvar i nekog uvredio.’ Oni problem ne traže u sebi samima, ne razmišljaju o sebi, ne traže istinu, ne pokoravaju se uređenjima i orkestracijama Božjim i, šireći predstave, protive se Bogu. Nisu li postali Sotona? Kada činiš stvari koje radi Sotona, više nisi sledbenik Božji. Postao si neprijatelj Božji – da li bi Bog mogao da spasi Svog neprijatelja? Ne. Bog spasava ljude sa iskvarenim naravima, prave ljude – ne đavole i ne Svoje neprijatelje. Kada se okreneš protiv Boga i na Boga se žališ, kada pogrešno tumačiš Boga i Boga osuđuješ, šireći pritom predstave o Bogu, u tom slučaju si sasvim protiv Boga; pokrećeš protest protiv Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Božje reči su me duboko uznemirile. Iako sam bila smenjena, crkva mi je ipak dala priliku da obavljam dužnost. Nije rekla da ne mogu da stremim ka istini, da ću biti uklonjena. Uređeno je da preuzmem drugu dužnost, što mi je pružilo priliku da stvarno razmislim o sebi i shvatim sebe. Ali pošto nisam razumela Božju nameru, mislila sam da je to što sam smenjena značilo da gubim status i ugled. Bila sam negativna i pružala sam otpor. Bila sam tako buntovna i nerazumna! Kada sam zalivala nove vernike, budući da nisam imala dobar kov, nisam mogla jasno da besedim o istini, pa se pitanja novih vernika nisu rešavala na vreme. Bojeći se da će me drugi gledati sa visine, stalno sam se pretvarala i nisam otvoreno razgovarala niti tražila pomoć po pitanju teškoća sa kojima sam se susretala. Starešina je razgovarao sa mnom o načelima i metodama u vezi sa tom dužnošću, ali sam se ja zadovoljila time što naprosto znam za njih i posle nisam razmišljala o tome kako da ih praktikujem i primenjujem. Dakle, ni nakon toliko razgovora nisam dokučila mnoga načela i moj rad na zalivanju nikada nije davao dobre rezultate. Ne samo da sam imala loš kov, već sam bila izuzetno nadmena i nisam imala volje da tragam za istinom. Nisam baš unapređivala svoje veštine i nije bilo napretka u mom radu. Zato je bilo potrebno da budem prebačena na drugu dužnost. Ali ja nisam priznavala svoju iskvarenost i svoje greške. Odnosila sam se prema svom premeštaju sa negodovanjem i odbijala da ga prihvatim. Čak sam pogrešno razumela da me Bog razotkriva, čineći me lošom, i da će me ukloniti. To je bilo apsurdno i potpuno nerazumno sa moje strane. Sa svojim lošim kovom i nemajući uspeha u zalivanju novih vernika, često sam se osećala negativnom. Da sam nastavila sa vršenjem te dužnosti, to ne samo da bi nanelo štetu mom ličnom životu, već bi odložilo i rad crkve. Na osnovu mog kova i mojih kvaliteta, starešina mi je poverila dužnost koju mogu da obavljam. To je značilo slediti načelo i biti odgovoran prema svom životu. Ali ja nisam znala šta je dobro za mene. Nisam razmišljala o sebi kako bih spoznala sebe, već sam uzvratila napad, osuđujući starešinu iza njenih leđa, šireći negativnost. Naizgled je delovalo kao da joj samo tražim mane, ali sam se zapravo protivila Bogu, išla protiv Njega. Pošto sam ovako razotkrivena, uvidela sam da ne samo da mi je nedostajao kov, već i da imam veoma iskvarenu narav. Da se nisam pokorila kako je trebalo i ozbiljno vršila svoju dužnost, bila bih razotkrivena i uklonjena!

Razmišljajući, otkrila sam i pogrešno gledište koji sam imala. Mislila sam da se dužnosti različito rangiraju, da postoje niže i uzvišene, i da samo posao starešine ili rad na zalivanju predstavljaju pravu dužnost dok se opšti poslovi ne računaju kao dužnost. Mislila sam da je to posao niskog ranga, da je obavljanje takvih dužnosti čisto službovanje i da ću na kraju, po izvršenju svoje službe, biti uklonjena. Zato sam se, kada sam čula da mi je dodeljeno da se bavim opštim poslovima, osećala inferiorno i da me tretiraju kao mašinu. Zaista sam pružala otpor prema tome i nisam imala želju da obavljam svoju dužnost. Međutim, u crkvi sve dužnosti su tu zarad Božjeg plana upravljanja spasavanjem čovečanstva. Bilo da se radi o dužnosti starešine ili zalivača ili obavljanju opštih poslova, sve to predstavlja vršenje dužnosti i svi treba dobro da sarađuju. To je kao kod mašine; svaki i najmanji deo ima svoju svrhu, pa tako u dužnostima ne postoje velike ili male, visoke ili niske, plemenite ili proste, već svako ima svoju funkciju. Bez obzira na dužnost koju vrši, svako ima lekcije koje treba da nauči i istina-načela koja treba da primeni i da u njih uđe. Dokle god stremimo ka istini, Bog nas sve može spasiti. Ali ja sam uvek o stvarima razmišljala na pogrešan način. Mislila sam da bavljenje opštim poslovima predstavlja samo službovanje i nebitne poslove. To iskrivljeno stanovište sam primenila na promenu svoje dužnosti i pogrešno sam razumela Božju nameru. Bogu se to zaista gadi i mrsko Mu je. To me je podsetilo na neke od Božjih reči: „Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Pročitavši Božju reč, zaista sam bila dirnuta, ali u isto vreme i posramljena. Pogrešno sam razumela Boga i krivila Ga ne razumevši Njegovu nameru. Mislila sam da su mi opšti poslovi dodeljeni zbog lošeg kova i da ću biti uklonjena pošto završim svoje službovanje. Zapravo, Bog nikada nije rekao da neće spasiti ljude sa lošim kovom i On se prema ljudima ne odnosi na osnovu njihovog kova ili dužnosti koju obavljaju. On gleda na to da li vole istinu i da li streme ka njoj. To je ključno u tome da li neko može biti spašen. Pomislila sa na jednu zlu osobu koja je ranije bila uklonjena od strane crkve. Činilo se da ima kov i njena je dužnost izazivala divljenje, ali je ona uvek stremila ka statusu, ugnjetavala druge i isključivala one koji drugačije misle. Već je više puta bila orezana, ali se nije pokajala. Konačno je uklonjena iz crkve. I većina lažnih starešina i antihrista koji su razotkriveni i uklonjeni u proteklim godinama naizgled poseduju kov i talente, ali nisu stremili ka istini. Svi su učinili mnoga zla zarad ugleda i statusa i bili su na putu koji se protivi Bogu. Bez obzira na to koliko nečiji kov delovao dobro i koliko visok bio njegov status, ako ne stremi ka istini, samo je pitanje vremena kada će biti razotkriven i uklonjen od strane Boga. Isto tako sam razmišljala o braći i sestrama koji su osrednjeg kova, čije dužnosti nisu izuzetne, ali su u stanju da ih obavljaju svim srcem, zauzimajući položaj stvorenog bića. Kada otkriju iskvarenost, dođu pred Boga kako bi se molili i tragali, razmišljali o sebi i spoznali sebe kroz Božje reči. Njihove iskvarene naravi se vremenom menjaju. Božja narav je tako pravedna. Bog ni prema kome ne postupa nepravedno. Nevezano za kvalitet našeg kova i dužnost koju obavljamo, On sve jednako hrani i zaliva i za nas uređuje situacije da bismo iskusili Njegove reči i ušli u istina-stvarnost. Božje delo spasavanja čoveka je tako praktično! Nakon što sam razumela Božju nameru, nisam se više tako opirala svojoj trenutnoj dužnosti, već sam želela da se pokorim i obavljam je kako treba.

Kasnije sam pročitala neke od Božjih reči: „Da biste danas mogli da obavljate svoju dužnost u Božjoj kući, bila ona fizička ili umna, bilo da se radi o spoljnom ili unutrašnjem radu, ničije obavljanje dužnosti se ne odvija slučajno. Kako to može da bude tvoj izbor? Svim tim stvarima upravlja Bog. To što ti je Bog poverio nalog jedini je razlog zašto se ovako krećeš, zašto imaš osećaj misije i odgovornosti i zašto možeš da obaviš ovu dužnost. Među nevernicima je mnogo ljudi koji dobro izgledaju, mnogo znaju ili su talentovani, a da li je Bog njima naklonjen? Ne, nije im naklonjen. Bog nije njih odabrao, već je samo vama naklonjen. Uredio je da svi vi preuzmete razne vrste uloga, da obavljate svakakve dužnosti i preuzmete različite vrste odgovornosti u Njegovom delu upravljanja. Kada se njegov plan upravljanja konačno završi i ispuni, kakva će to biti slava i privilegija! Zato u situacijama kada ljudi pri obavljanju današnjih dužnosti istrpe malo teškoća; kada moraju da odustanu od nekih stvari, da se malo daju i da plate određenu cenu; kada izgube svoj status, slavu i dobitak na ovom svetu; i kada svih ovih stvari više nema, čini se da im je Bog sve to oduzeo, a oni su zapravo zadobili nešto mnogo dragocenije i vrednije. Šta su oni zadobili od Boga? Zadobili su istinu i život obavljajući svoju dužnost. Jedino kada ispuniš svoju dužnost, kada izvršiš Božji nalog, kada ceo svoj život živiš za svoju misiju i za nalog koji ti je Bog dao, kada imaš divno svedočanstvo, i kada živiš život koji ima vrednost – jedino tada si pravi čovek! Zašto kažem da si pravi čovek? Zato što te je Bog odabrao i uredio da obavljaš svoju dužnost kao stvoreno biće u okviru Njegovog upravljanja. To je najveća vrednost i najveći smisao u tvom životu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Bog ne gleda šta obećavaš pred Njim; On gleda da li ono što radiš poseduje istina-stvarnost. Takođe, Bog ne mari koliko su uzvišeni, duboki ili moćni tvoji postupci, a čak i ako uradiš neku malenu stvar, ako Bog vidi iskrenost u svakom tvom potezu, reći će: ’Ova osoba iskreno veruje u Mene. Nikad se nije razmetao. Ponaša se u skladu sa svojim položajem. Iako možda nije imao veliki doprinos Božjoj kući i lošeg je kova, nepokolebljiv je i poseduje iskrenost u svemu što radi.’ Šta ta ’iskrenost’ sadrži? Sadrži strah i pokornost Bogu, kao i istinsku veru i ljubav; sadrži sve ono što Bog želi da vidi. Takvi ljudi možda drugima deluju neupadljivo i mogli bi biti i oni koji pripremaju hranu ili čiste, oni koji obavljaju običnu dužnost. Takvi ljudi su drugima neupadljivi, nisu postigli ništa veliko i nemaju u sebi ništa vredno poštovanja, divljenja ili zavisti – oni su samo obični ljudi. A opet, sve ono što Bog zahteva, nalazi se u njima i proživljeno je u njima i oni sve to daju Bogu. Reci Mi, šta više Bog želi? On je zadovoljan njima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi pokazale da bez obzira na to koju dužnost dobijem, ona dolazi po Božjoj vlasti i uređenjima. Treba da joj se pokorim i svemu tome pristupim srcem. Bez obzira na to kakav je moj kov ili koliko toga sam sposobna da uradim, treba da uložim sve što imam, dam sve od sebe. To je Božja namera i to je ono što vršenje moje dužnosti stvarno predstavlja.

Nakon toga, zauzela sam ispravan stav i opšte poslove marljivo obavljala i nakon nekog vremena, uvidela sam da to uopšte nije tako suvoparno kako sam zamišljala. Postoje mnoga načela koja treba dokučiti i u koja treba ući u toj dužnosti i ona zahteva iskreno srce, ono koje traga za istinom tokom obavljanja te dužnosti. Tokom perioda praktikovanja, zadobila sam puno toga baveći se opštim poslovima. Stekla sam neke veštine i došla do toga da razumem određena načela, a iskusila sam i kako je praktično Božje spasavanje čovečanstva. Ta promena dužnosti je preokrenula pogrešno stanovište koje sam imala po pitanju dužnosti i postala sam voljna da se pokoravam Božjim uređenjima i da dam sve od sebe u svojoj dužnosti. Hvala Bogu!