Subota, 3. decembar 2022, slaba kiša

Dok sam danas sređivala radni list, slučajno sam našla video-snimak koji je bio nepravilno raspodeljen; produkcijski zadatak je bio ponovljen. Bila sam veoma iznenađena. Nakon pažljivog pregleda, shvatila sam da se to desilo jer sam zaboravila da proverim zapise pre produkcije. Setila sam se da sam ovu grešku napravila već dva puta do sada, upravo zato što nisam proveravala zapise. Tada me je starešina kritikovala što nisam bila marljiva i sumirala uzroke grešaka, rekavši mi da ih u budućnosti ne ponavljam. Nisam očekivala da ću opet da napravim istu grešku. Osećala sam se potpuno slomljeno. „Tek nekoliko dana sam nadzornica, a već sam napravila ovako banalnu grešku. Ako starešina sazna, biće veoma razočarana u mene! Ako me ponovo oreže i iskritikuje, kako da je pogledam u oči?” Takođe sam se setila da je pre nekoliko dana sestra Nađa iz naše grupe otpuštena jer je uvek površno obavljala svoju dužnost. Tada sam čak razgovarala u zajedništvu i razotkrila prirodu i posledice toga što je površna u svojoj dužnosti. Ali sada sam i sama napravila toliko banalnu grešku zbog sopstvene površnosti. Kad bi braća i sestre znali, sigurno bi rekli da dobro propovedam reči i doktrine, ali da svoje dužnosti obavljam površno i da nemam istina-stvarnost, što me čini nepodobnom za ulogu nadzornice. Što sam više razmišljala o tome, osećala sam se sve nelagodnije i pokajala sam se što to tada nisam pažljivije proverila. Bilo me je previše sramota da svima priznam svoju grešku, pa sam obrisala prethodni produkcijski snimak. U tom trenutku, kroz glavu mi je prošla fraza iz Božjih reči: „Reči i dela koja čovek čini u tajnosti uvek ostaju pred Mojom stolicom iz koje presuđujem” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo širenja jevanđelja istovremeno je i delo čovekovog spasenja”). Srce mi je zatreperilo od straha: Bog istražuje čovekovo najdublje biće. Iako ovo mogu da sakrijem od ljudi, Boga ne mogu da prevarim. Ako pribegnem prevari, Bog će to jasno videti i osudiće me. Bila sam veoma uplašena i brzo sam vratila obrisani video-snimak. Gledajući taj video-snimak, činilo mi se kao da gledam fleku koju ne mogu da obrišem. Ali stvarno nisam imala hrabrosti da priznam svoju grešku starešini. Pomislila sam da, ako ništa ne kažem, niko neće saznati, pa sam brzo zatvorila radni list.

Te noći sam se prevrtala u krevetu, nisam mogla da zaspim, bila sam uznemirena. Jasno je da sam napravila grešku zbog koje je rad pretrpeo gubitak, ali pretvarala sam se da to ne znam i nisam planirala da obavestim starešinu o tom problemu. Bila sam besramno lažljiva! Kasnije sam pročitala sledeće u Božjim rečima: „Bog ne usavršava one koji su lažljivi. Ako ti srce nije iskreno – ako nisi iskrena osoba – nećeš od Boga biti zadobijen. Isto tako, nećeš zadobiti istinu niti ćeš moći da zadobiješ Boga. Šta znači ako ne zadobiješ Boga? Ako ne zadobiješ Boga i ako ne budeš razumeo istinu, onda nećeš spoznati Boga, te stoga nikako nećeš moći da se uskladiš s Bogom, što znači da ćeš u tom slučaju biti neprijatelj Božji. Ako nisi u skladu s Bogom, onda Bog nije tvoj Bog; a ako Bog nije tvoj Bog, ti ne možeš da budeš spasen. Ako ne tragaš da bi bio spasen, zašto onda veruješ u Boga? Ukoliko ne budeš mogao da postigneš spasenje, zauvek ćeš biti ljuti neprijatelj Božji, i kraj će ti biti određen. Prema tome, ako žele da budu spaseni, ljudi za početak moraju biti iskreni. Na kraju, oni koje je Bog zadobio bivaju obeleženi. Znate li o kakvom se belegu radi? To je u zapisano u biblijskom Otkrivenju: ’Laž nikad nisu izustili; oni su neporočni’ (Otkrivenje 14:5). Ko su ’oni’? To su ljudi koje je Bog spasao, usavršio i zadobio. Kako Bog opisuje te ljude? Kakve su karakteristike i izrazi njihovog ponašanja? Oni su neporočni. Nikad ne lažu. Verovatno svi možete da razumete i da dokučite šta znači nikada ne lagati: to znači biti iskren” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). „Svako ima lažljivu narav; jedina razlika je u tome koliko je ona ozbiljna. Iako možeš da otvoriš svoje srce i razgovaraš o svojim problemima na okupljanjima, da li to znači da nemaš lažljivu narav? Ne znači, imaš je i ti. Zašto to govorim? Evo primera: možda u zajedništvu jesi u stanju da se otvoriš o stvarima koje se ne dotiču tvog ponosa ili sujete, o stvarima koje nisu sramne i stvarima zbog kojih nećeš biti orezan – ali da si učinio nešto što krši istina-načela, nešto što bi se svima gadilo i zbog čega bi bili zgroženi, da li bi mogao otvoreno da razgovaraš o tome na skupovima? A da si učinio nešto neizrecivo, bilo bi ti još teže da se otvoriš i otkriješ istinu o tome. Ako bi neko to istražio ili pokušao da pronađe krivca, ti bi koristio sva sredstva koja ti stoje na raspolaganju da to sakriješ i bio bi prestravljen mogućnošću da bi sve moglo da se razotkrije. Uvek bi pokušavao to da prikriješ i da se izvučeš. Zar to nije lažljiva narav? Možda veruješ da ako to ne kažeš naglas, niko neće saznati i da čak ni Bog neće imati načina da to sazna. To je pogrešno! Bog ispituje najdublje kutke ljudskog srca. Ako ti to nije jasno, onda uopšte ne poznaješ Boga. Lažljivi ljudi ne obmanjuju samo druge – oni se čak usuđuju da pokušaju da obmanu Boga i koriste lažljiva sredstva da Mu se odupru. Da li takvi ljudi mogu da dostignu Božje spasenje? Božja narav je pravedna i sveta, a lažljivaca se On najviše gadi. Dakle, lažljivcima je najteže da dostignu spasenje. Ljudi lažljive prirode su oni koji najviše lažu. Oni će lagati čak i Boga, pokušaće da Ga obmanu i uporno će odbijati da se pokaju. To znači da ne mogu da dostignu Božje spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje šest vrsta iskvarenih naravi je jedina prava samospoznaja”). Upoređujući Božje reči sa svojim mislima i postupcima nakon što sam napravila grešku, shvatila sam da otkrivam lažljivu narav. Činjenica je da sam svoje dužnosti obavljala površno, što je dovelo do toga da se isti posao radi dva puta i da se ljudski i materijalni resursi rasipaju. Trebalo bi da budem poštena osoba, da iskreno priznam svoju grešku starešini i preuzmem odgovornost. Ali plašila sam se da će me starešina i braća i sestre gledati s prezirom, pa sam pribegla prikrivanju svoje greške tako što sam obrisala prethodan zapis o produkciji video-snimka misleći da će to sprečiti da neko otkrije problem. Iako sam kasnije vratila zapis, i dalje nisam želela da priznam svoju grešku, nadajući se da će proći neprimećeno; dokle god to niko ne otkrije, stvar može da ostane nerešena. Ako bi neko kasnije saznao za to, mogla bih da kažem da sam to tada primetila, ali da sam zaboravila da spomenem, a ne da sam namerno skrivala. Na taj način bih prikrila svoju grešku, a da ne izgleda kao da sam sve obmanjivala. Bila sam tako lažljiva! Božja suština je sveta i On voli poštene ljude, a prezire lažljive. Uprkos tome što znam da Bog ispituje sve, ipak sam pribegla prevari i lukavstvu. Bog se zgrozio nad mojim postupcima. Ako se ne pokajem i ne postanem poštena osoba, ma koliko se ja, spolja gledano, žrtvovala, neću biti spasena na kraju. Međutim, priznati grešku starešini bilo je tako ponižavajuće. Plašila sam se da će starešina biti razočarana u mene i da će me orezati i nisam imala hrabrosti da progovorim. Osećala sam unutrašnji konflikt i bol u srcu.

Ponedeljak, 5. decembar 2022, oblačno

Prošla su dva dana, a ja i dalje nemam hrabrosti da kažem starešini. Tokom ta dva dana, očajnički sam želela da izbrišem taj incident iz svog sećanja; kako ne bih morala da priznam grešku i suočim se sa sramotom. Potpuno sam se posvetila radu, što mi privremeno pomaže da zaboravim na taj incident. Međutim, kad god imam malo slobodnog vremena, ne mogu a da ne razmišljam iznova o tome. Ova greška je poput noćne more. Bez obzira na to da li jedem, čistim ili šetam, od razmišljanja o tome, boli me srce kao da ga neko uvrće. Kao da postoji glas u mojoj glavi koji me neprestano optužuje: „Ti nisi poštena osoba; ne možeš biti spasena.” Ni noću ne mogu mirno da spavam, srce mi je na mukama. Razmišljam o Božjim rečima: „Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. Ovo što zborim veoma je jednostavno, ali vama je to više nego naporno. Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Stoga nije čudo što prema nepoštenima primenjujem drugačiji tretman” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Kada sam ranije čitala te Božje reči, nisam ih u potpunosti razumela. Mislila sam: „Da li je zaista tako teško biti pošten? Bog jasno kaže da ako ne postanemo pošteni ljudi, ne možemo biti spaseni. Pošto znam posledice, da bih bila spasena i ušla u carstvo nebesko, trebalo bi da govorim i postupam iskreno prema Božjim rečima, ma koliko patnje podnela. To ne bi trebalo da bude teško! Osim toga, po prirodi sam neposredna; nemam problem da odmah kažem ono što mislim, pa ne bi trebalo da mi bude teško da budem iskrena i govorim istinu.” Ali kroz otkrivenje činjenica, shvatila sam da biti poštena osoba nije tako jednostavno kao što sam mislila. Nemam čak ni hrabrosti da priznam sopstvenu grešku. Da bih sačuvala svoj ponos i status, čak sam pribegla trikovima kako bih prikrila činjenice. Iako mi je jasno da ne mogu da budem spasena ako nisam iskrena, ja i dalje ne želim da priznam svoju grešku. Zar nisam upravo ona vrsta osobe za koju Bog kaže da bi radije bila osuđena na pakao nego da govori iskreno? Razmišljam o tome kako verujem u Boga više od deset godina, a i dalje ne mogu da budem poštena osoba čak ni kada se radi o ovakvoj sitnici, niti mogu iskreno da priznam svoju grešku. Ne posedujem ni najmanje istina-stvarnosti! Osećam se veoma obeshrabreno i razočarano u samu sebe. Uvek govorim da želim da primenjujem istinu, ali kada se suočim s nečim što se tiče mog ponosa i statusa, svesno ne uspem da je primenim. Loše sam raspoložena i ne želim da razgovaram s braćom i sestrama; stalno osećam da ne primenjujem istinu i da nisam iskrena osoba, te nemam obraza da ih pogledam. Noću, pre nego što zaspim, sa suzama u očima se molim Bogu, prolivajući bol iz svog srca: „Bože, uviđam koliko sam jadna. Ne mogu da primenim istinu čak ni kada je ovako mala stvar u pitanju; ne mogu čak da izgovorim ni jednu iskrenu rečenicu niti da priznam grešku. Sotona me je duboko iskvario! Bože, veoma sam obeshrabrena. Ne želim da živim ovako; molim Te, spasi me.”

Ponedeljak, 12. decembar 2022, oblačno s razvedravanjem

Prvobitno sam htela da priznam svoju grešku starešini, ali kad je došlo vreme da progovorim, i dalje sam se osećala veoma zabrinuto. Nisam mogla da se ne zapitam: zašto mi je tako teško da priznam grešku i kažem istinu? Šta me zapravo sprečava da budem iskrena? Podelila sam svoje stanje sa sestrom Trejsi, a ona mi je poslala odlomak Božjih reči, koji mi je konačno dao izvesno razumevanje ovog problema. Svemogući Bog kaže: „Ako imaš volje kad nešto radiš, to možeš dobro da uradiš samo jednim potezom; ali zbog jednog slučaja kada kažeš istinu bez laži ne postaješ iskrena osoba za sva vremena. Biti iskren podrazumeva promenu svoje naravi, a za to je potrebno deset ili dvadeset godina iskustva. Moraš prvo da odbaciš svoju lažljivu i dvoličnu narav da bi mogao da ispuniš osnovno merilo iskrenosti. Zar to nije svima teško? To predstavlja ogroman izazov. Bog sada želi da usavrši i zadobije grupu ljudi i svi koji streme istini moraju da prihvate sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje, čija je svrha da reše njihovu lažljivu narav i da od njih načine iskrene ljude, ljude koji se pokoravaju Bogu. To nije nešto što se može postići jednim jedinim potezom; to zahteva iskrenu veru i čovek mora da prođe kroz mnogo kušnji i mnogo oplemenjivanja pre nego što to postigne. Ako Bog sada od tebe traži da budeš iskrena osoba i da govoriš istinu, a to je nešto što uključuje neke činjenice, kao i tvoju budućnosti i sudbinu, nešto čije posledice možda neće ići u tvoju korist, kada drugi više neće imati visoko mišljenje o tebi, a ti ćeš osećati da ti se reputacija srozala – da li bi u takvim okolnostima mogao da budeš iskren i da kažeš istinu? Da li bi i dalje mogao da budeš pošten? To je ono najteže, mnogo teže nego odreći se svog života. Možeš da kažeš: ’Ne vredi da me teraju da kažem. Radije bih umro za Boga nego da kažem istinu. Uopšte neću da budem iskrena osoba. Radije ću umreti nego da me svi gledaju s visine i misle da sam obična osoba.’ Šta nam to pokazuje da ljudi najviše cene? Ljudi najviše cene svoj status i reputaciju – ono čime upravlja njihova sotonska narav. Život je na drugom mestu. Ako bi ih neka situacija naterala na to, oni bi skupili snagu da daju svoj život, ali ne bi lako dali svoj status i reputaciju. Za ljude koji veruju u Boga, dati svoj život nije od najvećeg značaja; Bog zahteva od ljudi da prihvate istinu, da zaista budu iskreni ljudi koji kažu sve što im je u srcu, koji se otvaraju i ogoljavaju pred svima. Da li je to lako učiniti? (Ne, nije.) Bog zapravo ne traži da daš svoj život. Zar ti život nije Bog dao? Kakve koristi bi Bog imao od tvog života? Bog ga ne želi. On želi da govoriš iskreno, da kažeš ko si i šta misliš u svom srcu. Da li to možeš da kažeš? Tu zadatak postaje teži i možda ćeš reći: ’Nateraj me da mukotrpno radim i imaću snage za to. Nateraj me da žrtvujem svu svoju imovinu, i ja ću moći to da učinim. Lako bi mi bilo da napustim svoje roditelje i decu, svoj brak i karijeru. Ali da kažem šta mi je u srcu, da govorim iskreno – to je jedino što ne mogu da uradim.’ Zašto to ne možeš da uradiš? Zato što će te, kada to uradiš, svi koji te znaju ili te dobro poznaju videti u drugačijem svetlu. Neće ti se više diviti. Izgubićeš obraz i doživećeš kranje poniženje, a tvoj integritet i dostojanstvo će nestati. Nestaće tvoj uzvišeni status i prestiž u srcima drugh. To je razlog zašto u takvim okolnostima nećeš govoriti istinu bez obzira na sve. Kada se ljudi suoče s tim, u njihovom srcu se vodi borba i, kada se ta borba okonča, neki se konačno probiju kroz svoje poteškoće a drugi to ne učine, već njima i dalje upravlja njihova iskvarena sotonska narav i njihov sopstveni status, ugled i nazovi dostojanstvo. To predstavlja poteškoću, zar ne? Samo govoriti iskreno i reći istinu nije veliki podvig, ali toliko mnogo hrabrih junaka, toliko mnogo ljudi koji su se zakleli da će se posvetiti Bogu, da će sebe uložiti i da će živeti za Boga i toliko mnogo onih koji su Bogu izrekli veličanstvene stvari otkriju da to ne mogu da urade” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da se ne usuđujem da priznam svoju grešku starešini zato što previše cenim svoj ponos i status i previše se brinem oko toga kako me drugi vide. Kada se osvrnem unazad, odmalena sam smatrala da su Sotonini otrovi, poput: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, mudre izreke. Uvek sam pridavala veliki značaj svom ponosu i statusu. Šta god da radim, želim da ostavim dobar utisak na druge i da dobijem njihovu pohvalu. Kada nešto uradim loše i izgubim ugled, osećam se veoma uzrujano. Dok sam išla u školu, sećam se da je učitelj tražio od učenika koji su pogrešili da podignu ruku. Kada sam često pravila greške, mislila sam da će učitelj i moji drugari misliti da sam glupa i smejati mi se, pa nisam smela da podignem ruku. Kada bi učitelj prolazio pored mene, pokrivala bih svoje greške da ih ne vidi. Još kao dete sam naučila da se služim trikovima i da varam kako bih sačuvala svoj ponos. Nakon što sam počela da verujem u Boga, radila sam na produkciji video materijala u crkvi. Znala sam da taj posao, po pitanju detalja, zahteva veliku pažnju, jer bi i najmanja greška mogla da dovede do velikih gubitaka. Zbog toga sam se trudila da budem što pedantnija – želela sam da braća i sestre misle da sam vredna i odgovorna i da imaju dobro mišljenje o meni. Takođe sam se nadala da će me starešina ceniti. Pogotovo sada, kada sam tek nedavno postala odgovorna za rad na produkciji video-zapisa, mislila sam da je to zato što me svi odobravaju i vide kao ozbiljnu, odgovornu i pouzdanu osobu. Zato sam se, kada bih napravila greške, prvo brinula za svoj ponos i status. Brinula sam da, kada bi starešina saznala da sam napravila tako osnovnu grešku, definitivno više ne bi imala poverenja u mene niti bi me cenila, a braća i sestre bi me gledali sa omalovažavanjem. misliće da sam neodgovorna i bezvredna, što bi uništilo dobru sliku o meni koju sam godinama gradila. Da bih sačuvala svoj ponos i dobru sliku koju drugi imaju o meni, pribegavala sam prevarama i obmanama, pokušavajući da prikrijem svoju grešku. Čak sam razmišljala da ovu stvar prećutim, da je ne spomenem nikome, nadajući se da će se sve smiriti i proći nezapaženo. Bila sam tako lažljiva! Dobro sam znala da Bog ispituje sve, ali sam ipak pokušavala da prikrijem svoju grešku, pokazujući time da nisam samo lažljiva, već i vrlo nepopustljiva. Shvatila sam da su mi ponos i status najveće prepreke da budem iskrena osoba. Ako ne uspem da se oslobodim okova i ograničenja svog ponosa i statusa, neću moći da primenjujem istinu i na kraju ću biti uklonjena.

Takođe sam pročitala Božje reči koje kažu: „Kod ljudi se, dok doživljavaju vlastito poštenje, javljaju mnogi praktični problemi. Ponekad govore bez mnogo razmišljanja, pa se u trenutku izbrbljaju i slažu nešto, zato što se rukovode pogrešnim motivima i ciljevima, taštinom ili gordošću, te su stoga prinuđeni da sve više lažu kako bi prikrili tu inicijalnu laž. Iako se naposletku ne osećaju spokojno u srcu, oni nisu u stanju da povuku sve laži koje su izgovorili, nemaju hrabrosti da isprave vlastite greške i da priznaju da su lagali, te na taj način sve više i više greše. Nakon toga im se neprestano čini kako im teški kamen pritiska srce, stalno traže priliku da sve iznesu na videlo, da priznaju grešku i da se pokaju, ali im nikada ne polazi za rukom da tu svoju nameru sprovedu u delo. Na kraju, oni pažljivo razmisle o tome i kažu sebi: ’Nadoknadiću to dobrim obavljanjem dužnosti ubuduće.’ Stalno govore da će nadoknaditi, ali nikada to ne učine. To baš i nije tako jednostavno kao izvinjenje nakon izgovorene laži – možeš li da nadoknadiš svu štetu i posledice iznošenja laži i upuštanja u prevaru? Ako možeš da se, usred velike mržnje prema sebi, pokaješ i da nikada više ne učiniš tako nešto, Bog će prema tebi možda i biti trpeljiv i milostiv. Ali, ako samo pričaš šarene laže i obećavaš da ćeš ubuduće nadomestiti štetu nanetu laganjem, ali se pritom ne pokaješ iskreno i kasnije nastaviš da lažeš i da varaš, to onda znači da krajnje tvrdoglavo odbijaš da se pokaješ i zasigurno ćeš biti isključen. (…) Na problem da obmanjivanje drugih ljudi predstavlja otkrivanje vlastite iskvarene naravi, pobunu protiv Boga i opiranje Bogu, te će ti stoga sve to naneti bol. Dok lažeš i obmanjuješ druge, možda će ti se učiniti da si rekao nešto veoma mudro i taktično, da nisi odao ni najmanji nagoveštaj svoje obmane – ali ćeš kasnije osetiti prekor i optužbu, koji te celog života mogu pratiti. Ako svesno i namerno obmanjuješ druge i ako jednoga dana shvatiš svu težinu tih svojih nedela, to će ti kao nožem probosti srce i stalno ćeš tražiti priliku da se iskupiš. A upravo to i treba da učiniš, osim ako si potpuno lišen savesti i ako po savesti nikada nisi ni živeo, ako nemaš ni ljudskosti ni karaktera ni dostojanstva. Ukoliko, pak, imaš malo karaktera i dostojanstva, i ako donekle znaš za savest, kad budeš shvatio da živiš u obmani i da se baviš prevarama, osetićeš da ti je ponašanje sramno i uvidećeš svoje beščašće i niskost; omrznućeš i prezreti samog sebe, i napustićeš put laži i obmane” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Nakon što sam pročitala Božje reči, bila sam duboko dirnuta. U poslednjih nekoliko dana nikome nisam rekla za grešku koju sam napravila u obavljanju svojih dužnosti. Iako ništa nije naštetilo mom ponosu, osećam stalno bockanje u srcu kad god sam besposlena. Zbog toga sam svaki dan nespokojna i uznemirena; noću ne spavam dobro, a srce mi pati zbog osećaja krivice. Duboko sam uverena da nema ni mira ni radosti ako nisi poštena osoba. Oslanjajući se na obmanu i pretvaranje, privremeno sam spasila svoj ponos, ali sam izgubila dostojanstvo i integritet, a bol zbog krivice je neizdrživa. Osvrćući se unazad, shvatam da sam nekoliko puta napravila istu grešku zato što pre pravljenja video-snimka nisam proverila prethodne zapise. Da sam se pridržavala procedura rada i sve pravilno proverila, ove greške su se mogle u potpunosti izbeći. Iako je starešina, nakon moje prve dve greške, naglasila važnost popunjavanja i provere obrazaca, smatrala sam da je taj proces previše zamoran i odlučila da rizikujem, misleći da verovatno neću izazvati nikakve probleme ako ih ne proverim. Ponekad, kad bih bila zauzeta, preskakala bih taj korak. Vidim da sam u obavljanju svojih dužnosti bila ne samo površna, već i nadmena i samopravedna, pa čak i previše jadna. Kad su greške desile, pokušavala sam čak da ih prikrijem; pretvarala sam se i glumila, obmanjivala sam druge lažnom slikom o sebi. To je zaista ogavno i besramno! Shvativši ozbiljnost tog problema, molila sam se Bogu i pokajala se.

Takođe sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla put kako da primenjujem. Svemogući Bog kaže: „Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje. Bez obzira na to šta radiš ili koju dužnost obavljaš, moraš da imaš pošten stav. Bez poštenog stava ne možeš dobro da obavljaš svoju dužnost. Ako uvek obavljaš svoju dužnost na površan način, i ne uspeš da uradiš nešto dobro, onda treba da razmisliš o sebi, da spoznaš sebe i otvoriš se kako bi se detaljno analizirao. Onda treba da tražiš istina-načela i da nastojiš da sledeći put budeš bolji, umesto da budeš površan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Nakon što sam pročitala Božje reči, u srcu mi se odjednom razbistrilo. Kada se greške dogode tokom obavljanja dužnosti, treba da promislim o sebi, sumiram odstupanja, da se otvorim, ogolim i raščlanim pred svima, prihvatajući njihov nadzor. To može da pomogne da se greške ubuduće izbegnu, a predstavlja i praktično postupanje poštene osobe. Moja uloga nadzornice je prilika koju mi je Bog dao da praktično delujem. Štaviše, Božja kuća nikada nije zahtevala od ljudi da uopšte ne prave greške u obavljanju svojih dužnosti, a još manje ih je svrstavala u kategorije zbog pravljenja grešaka. Ključno je to da li osoba, nakon što napravi grešku, može odmah da sumira razloge, da promisli o sebi, da traži istina-načela i izbegne ponavljanje istih grešaka. Sve dok čovek u obavljanju dužnosti nije stalno površan i nepopravljiv, Božja kuća će se prema njemu ophoditi ispravno i davaće mu prilike. Kako sam bila vođena iskvarenim naravima, moja površnost u obavljanju dužnosti dovela je do grešaka, uzrokujući da crkveni interesi pretrpe gubitke. To je činjenica. Trebalo bi da budem poštena osoba, ogolim se i raščlanim, da se usredsredim na traženje istine kako bih razrešila svoju iskvarenu narav i marljivo obavljala dužnosti. To je stav prihvatanja istine. Ako skrivam i lažem kada pravim greške, i prikrivam svoje greške lažnom slikom, dok sam očigledno puna površnosti u obavljanju svojih dužnosti kako bih zavarala druge, iako bih možda privremeno sačuvala svoj ponos i status, problem površnosti ne bi bio rešen, a svoje dužnosti ne bih mogla da ispunim na zadovoljavajući način. Time zapravo sama sebi nanosim štetu. Više ne mogu da se pretvaram kako bih zaštitila svoj ponos; moram da primenjujem istinu i da budem poštena osoba. Razmišljala sam o drugoj braći i sestrama koji su takođe imali problema s ponavljanjem grešaka u produkciji. Kao nadzornica, trebalo bi da im budem primer tako što ću obelodaniti svoje sopstvene probleme, sumirati ih s ostalima, potražiti put i sprečiti svakoga da pravi iste greške koje bi mogle da ugroze rad. Razmišljanje o ovome dalo mi je motivaciju da primenim istinu i hrabrost da priznam svoju grešku.

Sreda, 14. decembar 2022, sunčano

Tokom okupljanja, otvoreno sam podelila svoje stanje sa svima, razotkrila sam svoju iskvarenost i grešku i podsetila sve da uče iz mojih grešaka. Nakon okupljanja, osetila sam kao da mi je ogroman teret spao s grudi. Osetila sam olakšanje u srcu i iskusila slatkoću i lakoću koje dolaze onda kada ste otvoreni i govorite istinu. Suprotno mojim očekivanjima, starešina me nije snishodljivo gledala, već je u zajedništvu podelila Božje reči kako bi mi pomogla, što je bilo veoma poučno. Odlučila sam da se usredsredim na rešavanje problema površnosti u obavljanju svojih dužnosti kako bih, obavljajući te dužnosti, ostvarila dobre rezultate.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da biti poštena osoba nije tako jednostavno kao što sam zamišljala. Nije dovoljno biti neposredan i govoriti bez ustručavanja. To je bilo moje iskrivljeno shvatanje. Sotona me je duboko iskvario, puna sam iskvarenih naravi kao što su lažljivost, nadmenost i sebičnost. Kako bih zaštitila svoj ponos i status, mogu da lažem i da obmanjujem. Treba da prihvatim sud, grdnju i orezivanje Božjim rečima, da se podvrgnem preobražaju. Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala: „U Božjim očima, sposobnost da se bude poštena osoba uključuje više od promene u ophođenju i ponašanju; ona uključuje i suštinske promene u nečijem načinu razmišljanja i pogledu na stvari. Takva osoba više nema nameru da laže niti da obmanjuje, a u onome što govori i radi nema apsolutno nikakve neistine niti obmane. Njene reči i dela postaju sve istinitiji, sa sve više iskrenih reči. Na primer, kada te pitaju da li si nešto uradio, čak i ako bi priznanje dovelo do toga da budeš išamaran ili da budeš kažnjen, ipak si u stanju da kažeš istinu. Čak i ako priznanje podrazumeva snošenje značajne odgovornosti, suočavanje sa smrću ili s uništenjem, u stanju si da kažeš istinu i spreman si da primenjuješ istinu da bi udovoljio Bogu. To ukazuje na to da je tvoj stav prema Božjim rečima postao prilično čvrst. U nekom trenutku, izbor bilo kojeg od merila primene koje Bog zahteva neće ti predstavljati gotovo nikakav problem; prirodno ćeš moći to da postigneš i sprovedeš u delo bez ograničenja spoljašnjih okolnosti, usmeravanja vođa i radnika, ili osećaja Božjeg preispitivanja nad sobom. U stanju si da takve stvari radiš sam, bez napora. Bez ograničenja spoljašnjih okolnosti, ne iz straha od Božjeg dovođenja u red, niti straha od griže savesti, a svakako ne iz straha od tuđeg ismevanja niti nadzora – ni zbog čega od toga – možeš samoinicijativno da ispitaš svoje ponašanje, da proceniš njegovu ispravnost i da li je ono u skladu sa istinom i da li udovoljava Bogu. U tom trenutku ćeš u osnovi ispuniti merilo da budeš poštena osoba u Božjim očima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino razrešenjem vlastitih predstava čovek može da stupi na pravi put vere u Boga (3)”). Upoređujući sebe sa merilom poštene osobe koje Bog zahteva, znam da sam još uvek daleko od toga. Međutim, spremna sam da težim ka ispunjavanju Božjih zahteva, da primenjujem Božje reči u svakoj situaciji u kojoj se nađem, da se usredsredim da govorim iskreno i da primenjujem istinu kako bih bila poštena osoba.