Godine 2016. sam obavljala dužnost đakona za zalivanje u crkvi. Vođa crkve koju je ugnjetavao antihrist živela je u negativnosti. Izgubila je delo Svetoga Duha i bila je smenjena. Moja nadređena mi je dala uputstva, uz reči da antihrist u crkvi nije bio potpuno razotkriven i da ostali i dalje nemaju pronicljivost, pa se ponadala da ja mogu da radim sa sestrom Jang Jue i preuzmem dobar deo crkvenog posla. Nešto kasnije, pošto mi je zdravlje bilo narušeno i nisam imala snage niti energije, crkva je nameravala da mi promeni dužnost. Ipak, pre nego što je ova promena sprovedena, 2. jula 2017. godine, viši vođa mi je zakazao sastanak sa nekoliko drugih sestara. Kao i uvek, u kuću domaćina sam došla na vreme, ali sam, na moje iznenađenje, čekala čitavu večnost i niko nije došao. I sama sam bila zbunjena, pa sam otišla do kuće Jang Jue da je potražim. Uporno sam kucala, ali bez odgovara. Osetila sam blagu nelagodu, uplašena da su je uhapsili. Neočekivano, dva dana kasnije, Čen Huej mi je rekla da je policija tog dana uhapsila Jang Jue i dvoje viših vođa, i da je policija celu njenu kuću okrenula naglavačke. Nakon što sam čula ove užasne vesti, iako sam znala da se suočavam sa kušnjom i oplemenjivanjem od Boga, i dalje sam bila veoma nervozna. Pomislila sam kako sam tog dana išla do kuće Jang Jue i kucala na njena vrata, ali srećom, imala sam Božju zaštitu i nisam naletela na policiju, inače ne bih pobegla iz njihovih šapa. Bilo je za dlaku!

Čula sam da ljudi pričaju o tome u gradu, pa sam tako saznala da je reč o operaciji širom zemlje. U našem gradu je mobilisana čitava oružana policijska jedinica. Češljali su grad i sumanuto hapsili Božji izabrani narod. U svakoj ulici i sokaku bili su plakati i svakakvi vidovi negativne propagande po zidovima. Celim gradom se širio osećaj uspaničenosti. Razmišljala sam o tome koliko je braće i sestara uhapšeno na dužnosti i kako bi velika crvena aždaja svakog trena mogla da sprovede raciju u upletenim domaćinstvima i da zapleni crkvenu imovinu. Policija je i dalje pretraživala i motrila. Šta je moglo da se učini? Osećala sam se izbezumljeno. Kad sam stigla kući, ćerka mi je pokazala svoj telefon i rekla: „Mama, budi pažljiva i nekoliko dana ne izlazi. Jedan od mojih klijenata iz javne bezbednosti mi je poslao video u kome se kaže da je već uhapšeno preko 70 vernika i da još uvek pretražuju.“ I čim sam to čula, još više sam se uplašila i unervozila. Razmišljala sam o tome kako smo Jang Jue i ja oduvek radile zajedno. Često sam i u njenu kuću odlazila, a sada kada je bila uhapšena, pitala sam se hoće li me velika crvena aždaja pronaći preko nadzora. Ako su već saznali za mene i ako se vratim obavljanju dužnosti, zar ne bih time išla u pravcu uperenog pištolja? Zbog svog posla sam se već razbolela i bila sam zaista krhka. Kad bih zaista bila uhapšena, ne znam koliko batina bih mogla da podnesem. Ako bi velika crvena aždaja pokušala mučenjem da izvuče priznanje i premlati me do smrti, da li bih izgubila svoju priliku za spasenje? U glavi su mi se rojile misli. Videla sam video snimke braće i sestara koje su mučili i, misleći o tome, osećala sam se sve nelagodnije. Oblivao me je hladan znoj, osećala sam se paralisanom, sasvim bez snage i nemoćnom da se smirim. Pomislila sam da treba odmah da pobegnem od opasnosti, sakrijem se i odem odatle. A onda sam pomislila na stanje u crkvi i sav posao posle hapšenja koji treba obaviti, kao i to da, nakon hapšenja Jang Jue, ja moram da preuzmem crkveni posao. Onima u opasnosti trebalo je da kažem da se sakriju i morala sam istog časa da premestim knjige Božjih reči. Bila je to ogromna odgovornost. Ako taj posao ne bih dobro obavila, to bi još više štetilo radu Božje kuće. Nekako bih preživela bez lične imovine, ali kad bi knjige Božjih reči bile oduzete time bi se životima Božjeg izabranog naroda naneli gubici koji su novcem nenadoknadivi. Ako bih se sakrila u tako kritičnom trenutku, da li bih i dalje mogla da se zovem vernikom? Zaista bih bila bez imalo ljudskosti. I gde bi nestao moj osećaj odgovornosti? Ipak, te poslove sama nisam mogla dobro da obavim. A bilo je moguće i da je policija već motrila na mene. Kad bih zaista bila uhapšena, zar time ne bi preostalo još manje ljudi koji mogu da preuzmu dužnost? I tada mi je odjednom sinulo kako su dve sestre, Čen Huej i Džang Min, revnosne u svojoj potrazi i da su veoma odgovorne, te da bi njih trebalo da angažujem da se pozabave posledicama, dok bih ja mogla da radim iza kulisa. Znale su da nisam dobrog zdravlja, pa bi verovatno imale razumevanja. Time crkveni posao ne bi bio zaustavljen, a ja se ne bih našla u opasnosti. I tada, u misli mi je neprestano dolazilo nešto što mi je rekla viši vođa. Rekla mi je da crkveni posao preuzmem zajedno sa Jang Jue. Znala sam da je ona uhapšena, pa bi trebalo da ja prihvatim tu odgovornost, a ja sam se pribojavala opasnosti. Htela sam da pobegnem i da se sakrijem da se zaštitim tokom ove krize. Poželela sam čak da tu opasnost i nevolje svalim na druge sestre. Bila sam tako sebična. Napuštala sam svoju dužnost, a to je činjenje zla! Najednom sam pomislila na Božje reči: „Kako se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno i to je jako ozbiljno pitanje. Ako nisi u stanju da dovršiš ono što je Bog poverio ljudima, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da budeš kažnjen“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako spoznati čovekovu prirodu“). Božje reči su bile poput trenutnog poziva na buđenje. Zbog takvog razmišljanja osećala sam krivicu i kajanje. Kako sam svoje poslanje za crkvu mogla tek tako da svalim na druge? Iz Božjih istina sam dobila toliko potpore, pa je trebalo da razmišljam kako da dobro izvršavam dužnost da uzvratim Bogu. Dok je crkva u nevolji, ja treba da osiguram bezbednost braće i sestara i da zaštitim interese Božje kuće. Bila sam osoba sa zaduženjem, ali sam u ovom kritičnom trenutku želela da se sklupčam i sakrijem i drugima utrapim rizik. Ako bi velika crvena aždaja zbog moje sebičnosti zaplenila imovinu Božje kuće, bio bi to nepopravljiv prestup! Čak i ako bih na neko vreme bila bezbedna, u Božjim očima, bila bih kukavica koja živi sramnim životom, izdajnik koji beži iz borbe. Da li bih tada bila dostojna da živim pred Bogom? Ako bih napustila poslanje koje mi je Bog poverio, zar Ga time ne bih izdala? Kakav bih tada smisao imala u životu? Pomišljajući na to, osetila sam neprijatnost i krivicu. Bogu sam se osećala toliko dužnom i sebe sam omrznula zbog tolike bezočnosti i besramnosti. Oduvek sam živela za sebe, ali jednom u životu, trebalo je da primenim istinu i živim za Boga. Sa čime god da se suočim, znala sam da je najmudrije da se molim i uzdam u Boga. Pa sam se molila Bogu: „O, Bože! Ne znam da li policija već motri na mene. Osećam se slabom i uplašenom, a odluka o mom hapšenju se nalazi u Tvojim rukama. Ne želim da živim nečasnom egzistencijom niti da svoju savest izdam i pobunim se protiv Tebe. Nakon hapšenja, ima mnogo hitnog posla da se obavi za crkvu. Moram da izvršim svoje dužnosti. Bože, molim te da paziš na moje srce i daš mi volju da podnesem nedaće. Ako zaista budem uhapšena i pretučena do smrti, biće onako kako si Ti dozvolio. Spremna sam da se pokorim Tvojim uređenjima i nikada neću izdati interese Tvoje kuće.“ Nakon molitve, pročitala sam nekoliko Božjih reči. Bog kaže: „Ne treba da se plašiš ovoga i onoga; bez obzira na to sa koliko se poteškoća i opasnosti suočavaš, kadar si da ostaneš postojan preda Mnom, neometen preprekama, tako da se Moja volja može nesmetano izvršiti. Ovo je tvoja dužnost (…). Moraš sve podneti; za Mene, moraš biti spreman da se odrekneš svega što poseduješ, da učiniš sve što možeš da Mene slediš, i da budeš spreman da potrošiš sve što je tvoje. Kucnuo je čas da te testiram: Hoćeš li Mi pokazati da si Mi odan? Možeš li Me odano pratiti do kraja puta? Ne plaši se; uz Moju podršku, ko bi ikada mogao da zapreči ovaj put? Upamti ovo! Ne zaboravi! Sve što se dešava izraz je Moje dobre volje, i sve je pod Mojom prismotrom. Možeš li slediti Moju reč u svemu što budeš govorio i činio? Kada te sustignu iskušenja vatre, da li ćeš kleknuti i dozivati? Ili ćeš se zgrčiti, nesposoban da kreneš dalje?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Kada sam pročitala da Bog kaže: „Upamti ovo! Ne zaboravi!“ Bila sam zaista dirnuta. Bilo je kao kada roditelji poručuju svom detetu: „Ne plaši se, ovde sam.“ Najednom sam imala vere i snage i osetila sam da imam podršku. Mogla sam da osetim da Bog ne želi da živim u stalnoj strepnji i strahu. Ne treba da se plašim da dužnost neću dobro obaviti, niti da se pribojavam da će me uhapsiti velika crvena aždaja, a posebno ne treba da zaboravim da je Bog uvek uz nas. Koliko god da je lukava i zla, velika crvena aždaja ne može zaustaviti ono što Bog želi da postigne. Čak i da svakodnevno motri na vernike, policija ne može da uništi crkveni posao, jer svime vlada i orkestrira Bog. Treba da imam vere, da se predam Bogu i da što pre dovršim ovaj posao nastao nakon hapšenja. Kroz ovu užasnu situaciju Bog je ispitivao moju veru i proveravao moj rast da proveri da li bih rizikovala život da budem verna prema dužnosti, da zaštitim braću i sestre i da odbranim crkveni posao. Pri toj pomisli, na pameti mi je bila samo jedna stvar: šta god da bude, morala sam da smislim način da prevaziđem teškoće pred sobom, da naše gubitke svedem na minimum i da svoju dužnost dobro obavim, jer inače neću biti spokojna. Nakon što sam bila spremna da se pokorim i prevaziđem tu situaciju, na moje iznenađenje, Čen Huej i Džang Min neočekivano su se pojavile u domu mog domaćina da razgovaramo o posledicama. Kada sam ih videla, zaista sam osećala i sreću i stid. Pomišljajući na to kako sam želela da ih uvalim u nevolju, znala sam koliko sam bila bezočna i sebična. Razmišljanje mi je bilo podlo i sramno. Iako nisam kontaktirala sa njima, u tom kritičnom trenutku, one su, bez oklevanja, pohitale meni da spreče svaku štetu za Božju kuću. Bila sam dirnuta i sve vreme sam zahvaljivala Bogu. Mogla sam da vidim da Bog nad svime vlada i sve orkestrira i da me nije opteretio teškim bremenom koje ne mogu da podnesem. Tada smo obavile kraći razgovor, rasporedile dužnosti i odmah započele sa poslom. Prvo sam sama otišla u obližnju kuću gde je Jang Jue održavala okupljanja da tamošnjoj domaćici kažem da bude oprezna. Na putu do tamo, sve vreme sam se molila, držeći svoj kišobran sasvim nisko. Stigla sam vrlo brzo i obavestila sestru koja je domaćin. U drugoj kući, Čen Huej i ja smo zajedno morale da premestimo neke knjige Božjih reči. Ta kuća je bila daleko, a put do nje pod stalnom prismotrom. U daljini sam mogla da vidim policijska kola kako patroliraju. Ponovo sam se malo uplašila. Pomislila sam: „Policija steže obruč. Prođem li kroz njihov nadzor i prepoznaju me, naći ću se u nevolji. Oduzeće nam knjige Božjih reći i Čen Huej će biti umešana.“ Sedela sam pozadi na električnom skuteru Čen Huej, stiskajući njenu odeću, znojavih dlanova. Dok nismo stigli do te kuće srce mi je tuklo i bila sam zabrinuta da nas policija čeka u zasedi. U srcu sam sve vreme dozivala Boga, a onda sam pomislila na nešto što je Bog rekao: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Božje reči dale su mi hrabrost da se suočim sa ovim neprijateljskim okruženjem. Rekla sam sebi: „Ako na putu naiđem na policiju, založiću svoj život da zaštitim knjige Božjih reči. Moram imati vere i poverovati da Bog vlada svime. Koliko god da je pomahnitala velika crvena aždaja, ne može nam ništa bez Božje dozvole.“ Više nisam bila toliko uplašena. Čen Huej i ja smo se, združene u srcu, molile Bogu i na kraju smo, bez problema, premestile knjige na bezbedno mesto. Veliki kamen mi je pao sa srca.

Nešto kasnije dobila sam pismo od višeg vođe u kome je rekla da su stvari nepredvidive i da su crkveni projekti u zastoju. Želela je da Čen Huej, Džang Min i ja ostanemo zadužene za sve. Palo mi je na pamet da antihrist i zlikovci nisu bili uklonjeni i da još uvek ometaju stvari, da treba da preuzmem odgovornost i očistim te ljude kako bi braća i sestre uskoro mogli da nastave sa normalnim crkvenim životom. Ali u postojećoj situaciji nije bilo nikakvog poboljšanja. Svakoga dana pristizale su užasne vesti o hapšenju braće i sestara i racijama u njihovim kućama. Kasnije su me obavestili da velika crvena aždaja koristi svakakve podle taktike da obmane uhapšene i namami ih da jedni druge izdaju, koristeći i mučenje kao prisilu ako se u tome opiru. Kasnije su se pročule vesti da Džu Feng, lažni vođa, koju je otpustila crkva, nije mogla da podnese to namamljivanje i mučenje velike crvene aždaje, združene blaže i oštre mere nakon što je uhapšena, i da je kroz nekoliko dana postala Juda i izdala Boga. Ponovo sam se unervozila zbog ovih vesti. O tome sam sve vreme razmišljala i noću ne bih oka sklopila. Kao da sam mogla da vidim napaćena lica braće i sestara u stolicama za mučenje. Pomislila sam i kako Džu Feng zna sve o crkvenom poslu i zna gde tačno živim. Ako je mogla da izda Boga, ko zna kada će izdati i mene. Ako me uhapse, da li ću moći da podnesem surovo mučenje? Zar ne bi bilo užasno da umrem u zatvoru? Razmišljajući o tome, shvatila sam da tonem u tamu. Nisam osećala breme za dužnost koju treba da obavim i snage mi je sasvim ponestalo. Na putu do manjih okupljanja, bila sam baš nervozna kada prođe policijski automobil. Prolazeći kroz područje gde su neka braća i sestre uhapšeni, bila sam nervozna i plašila sam se hapšenja. Pomišljala sam da bih mogla da se sakrijem na neko vreme, da sačekam dok se stvari ne poprave, pa da se nađem sa ostalima. Ali sam pri toj pomisli osetila nelagodu. Pomislila sam na antihrista i zlikovce koji raspušteni kolaju crkvom. Oni će nastaviti da ometaju stvari. Ako nastavim da živim kukavički, zastrašena od smrti, ne obavljajući dobro dužnost, neću učiniti ništa dobro niti ću svedočiti i postaću predmet Sotoninog podsmeha. Pomislila sam, svi se rađaju, stare, razbolevaju i umiru, pa zašto se toliko bojim smrti? Uglavnom, previše sam štitila sebe. Plašila sam se da, uprkos svojoj veri, neću imati dobar kraj, već da će me velika crvena aždaja mučiti i premlaćivati do smrti, da ću podnositi užasan bol. Tek nekoliko godina sam bila vernik i još uvek nisam shvatala istinu. Da umrem tako, izgubila bih priliku da jedem i pijem Božje reči, da doživljavam Njegovo delo i budem spasena. Zar tada moja vera ne bi bila uzaludna? I što sam o tome više razmišljala, sve teže mi je bilo da to prihvatim, pa sam se odmah pomolila Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i usmerava kako bih mogla da shvatim istinu i pravilno razumem ovu stvar. Bio je tu jedan odlomak koji me je naročito dirnuo. „Bog ima plan za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za čoveka pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene čoveku da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog određuje za čoveka i mnogo je patnji koje mora da pretrpi – ništa nije med i mleko kao što čovek zamišlja. (…) Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. Nemojmo govoriti o konačnom ishodu tih mučenika, niti o Božjem određenju njihovog ponašanja, već se zapitajmo sledeće: kada su stigli do kraja, da li su načini na koje su skončali bili u skladu s ljudskim predstavama? (Ne, nisu.) Iz ugla ljudskih predstava, oni su platili tako veliku cenu da bi širili Božje delo, ali ih je na kraju Sotona ubio. To nije u skladu s ljudskim predstavama, ali jeste upravo ono što im se dogodilo. Ono što je Bog dozvolio. Kakvu istinu možemo tražiti u ovome? Da li je to što je Bog dozvolio da završe na taj način Njegovo prokletstvo i osuda, ili je to bio Njegov plan i blagoslov? Nijedno od ta dva. Šta je to onda bilo? Ljudi se sa mnogo tuge sada sećaju njihovih pogibija, ali tako je bilo. Tako su stradali oni koji su verovali u Boga; kako se to može objasniti? Kada pominjemo tu temu, vi se stavljate u njihov položaj, pa je li vam onda srce tužno i da li osećate skrivenu bol? Mislite: ’Ti ljudi su obavili svoju dužnost da šire Božje jevanđelje i treba ih smatrati dobrim ljudima, pa kako je onda mogao da ih zadesi takav kraj i takav ishod?’ Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Širenje jevanđelja je obaveza koje se nijedan vernik ne može odreći“). Božje reči su mi pomogle da jasnije vidim problem smrti. Naučila sam kakav način razmišljanja treba da imam u situacijama na ivici smrti, i da sam oduvek bila sputana svojim strahom od smrti, najviše zato što nisam potpuno shvatala istinu da Bog upravlja našom sudbinom. Iako sam kao vernik pročitala mnoge Božje reči i u teoriji razumela da Bog vlada našim životom i smrću i uređuje ih, nisam imala nikakvo stvarno lično iskustvo niti razumevanje. Uvidela sam i svoju kobnu manu. Smrti sam se uglavnom plašila jer sam se bojala da ću pre smrti biti mučena i izložena fizičkoj patnji, i bojala sam se da ako umrem neću imati dobar kraj i odredište. Da će, ako dozvolim velikoj crvenoj aždaji da me muči do smrti, to biti tragična smrt. Naročito kada sam pomislila na tako mnogo braće i sestara koje su uhapsili i mučili, i nakon što sam čula kako je Džu Feng izdala Boga, pribojavala sam se da će me ona izdati. Bojala sam se da bih i ja mogla da budem izložena tako strašnom mučenju ili čak da od njega umrem. Bila sam zaista nesrećna. Dok u stvari, fizička patnja nije najgori bol. Ako ne možemo da podnesemo mučenje, pa izdamo Boga, naše će duše biti kažnjene. A to su najveća patnja i nepodnošljiv bol. Pomislila sam na one koji su bili Jude i koji su izdali Boga, da bi ih zatim napustio Sveti Duh. Rekli su da je to podjednako strašno kao da im je srce iščupano i da ne znaju kako će nastaviti sa životom, da su kao leševi bez duše, nimalo drugačiji od zombija. Takav život bi bio znatno bolniji od mučenja do smrti. A onda sam pomislila na Petra. Nakon što je pobegao iz zatvora, Gospod Isus mu se pojavio i rekao: „Hoćeš li da Me još jednom razapnu zarad tebe?“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Ljudi previše zahtevaju od Boga“). Petar je razumeo ono što je Bog mislio i znao je da je za njega došao Božji dan da svedoči. Pokorio se, spreman da bude poslušan do smrti, preda celog sebe i za Boga bude razapet. Petar je znao da raspeće podrazumeva podnošenje neizrecivog bola, ali je ipak odlučio da se pokori Bogu, da pruži prelepo, izuzetno svedočanstvo za Boga i osramoti Sotonu. U svetlu Petrovog pokoravanja Bogu, osetila sam se tako posramljenom. Pomisao na smrt ispunila me je strahom i imala sam zahteve prema Bogu, nadajući se da neću umreti u bolu i da ću imati prelepo odredište. Na koji način je to bilo razumno ili pokorno? Ali sam tada shvatila, kad te Sotona povređuje i suočen si sa smrću, samo je žrtvovanje sopstvenog života zaista smisleno i predstavlja najbolje svedočenje. A kad je reč o meni, pošto sam sebe štitila i odlučila sam da živim bez dostojanstva, iako bi moje telo moglo da nastavi da živi i da ne podnosi bol, za Boga je to kao da Ga izdajem i ne dajem svedočanstvo. U Božjim očima, moja duša je već bila mrtva i na kraju će me On kazniti. Jedino je to pravo umiranje. Ako bih mogla da žrtvujem život, zaštitim crkveni posao, obavljam dobro dužnost, budem postojana u svom svedočenju za Boga i osramotim Sotonu, čak i da budem premlaćena na smrt, moja bi duša i dalje bila u Božjim rukama i nastavila bi da živi. U tom trenutku sam shvatila, bila sam previše buntovna i nespremna da se pokorim Božjoj suverenosti i orkestracijama, nisam se posvetila žrtvovanju svog života da bih svedočila o Bogu. Bog mi je omogućio da iskusim ovu muku i ugnjetavanje, nadajući se da ću naučiti istinu i njome se opremiti, i spoznati da stvorena bića treba da se pokoravaju Bogu, i da jednog dana ako Bogu treba da dam takvo svedočenje, da bezuslovno treba da se pokorim, da budem kao Petar i rešena da Bogu udovoljim. Iako Boga i dalje nisam previše razumela, verovala sam da je sve što Bog čini pravedno. Njegova odluka da li neko živi ili umire, sadrži Njegovu dobru volju i Njegovu vladavinu. Shvativši to, više nisam bila toliko sputana razmišljanjem o smrti. Bez obzira na mahnitost proganjanja velike crvene aždaje i na to hoću li biti uhapšena, bila sam spremna da se prepustim u Božje ruke i ispunim svoju dužnost.

Zatim sam odlazila na mesta okupljanja da sa braćom i sestrama razgovaram o Božjim rečima, kako bi svi shvatili da Bog veliku crvenu aždaju koristi da posluži Njegovim ciljevima, da nas usavrši, koristeći njena hapšenja i progone kako bismo jasnije mogli da vidimo njenu zlu suštinu, da je prozremo i zdušno odbacimo, dok je istovremeno kroz ove kušnje usavršavao našu veru i ljubav. Dok nas je sumanuto hapsio, antihrist je takođe izazivao haos i raskol u crkvi. Svi smo, ipak, morali da se uzdamo u Boga, da i dalje jedemo i pijemo Njegove reči i da antihrista prozremo u tom okruženju, da obavljamo dužnost i svedočimo o Bogu. Nakon što su razumeli Božju nameru, svi su bili spremni da se suoče sa ovom nedaćom, da se pridržavaju crkvenog života i obavljaju dužnost da posrame Sotonu.

Nakon toga sam i sama razmišljala o sebi. Zašto mi je u toj situacji nedostajalo toliko vere i zašto sam uvek sebično mislila na sebe? Koji je bio pravi razlog? U svom traženju, pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Antihristi su izuzetno sebični i dostojni su prezira. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od sopstvene bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o sopstvenoj bezbednosti. Oni su antihristi. Stoga, kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu i koji imaju istinsku veru u Boga, kako će se oni s tim nositi? U čemu se njihovi postupci razlikuju od onog što čine antihristi? (Kada takve stvari zadese ljude koji su odani Bogu, oni će iznaći način da sačuvaju interese Božje kuće, da prinose Bogu zaštite od gubitaka i uradiće sve što je potrebno, u interesu vođa i radnika, i braće i sestara, da gubici budu svedeni na najmanju meru. Sa druge strane, antihristi će se pobrinuti da prvo sebe zaštite. Nije ih briga za rad crkve niti za bezbednost Božjeg izabranog naroda, pa kad se crkva suoči sa hapšenjima, to dovodi do štete crkvenom radu.) Antihristi napuštaju crkveni posao i prinose Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne prinosa Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja prinosa Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Sopstvena bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božju volju, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova sopstvena bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihristȃ“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne razmatraju, već ih izdaju u zamenu za ličnu slavu (2. deo)“). Božje reči su prodrle pravo u moje srce. Bog otkriva da su antihristi po prirodi neverovatno zli, sebični i dostojni prezira i da nisu odani Bogu. Kada se suoče sa opasnošću, biraju jedino da zaštite sebe, bez obzira na bezbednost braće i sestara. Uzimaju u obzir samo svoje telesne interese i svoju sopstvenu bezbednost, dopuštajući da Božji izabrani narod i prinosi Bogu budu oteti. Time prikriveno izdaju braću, sestre i interese Božje kuće. Tako postupaju antihristi. Isprva sam imala sebične i besprizorne misli i ideje, što je zapravo otkrilo moju narav antihrista. Kada je Jang Jue bila uhapšena, mnoge je o tome valjalo obavestiti i trebalo je da preuzmem obavezu da što pre premestim knjige Božjih reči, ali sam se plašila da će me velika crvena aždaja uhvatiti i da ću biti mučena i premlaćena do smrti i da ću zatim izgubiti svoju priliku za spasenje, pa sam želela da napustim svoju dužnost. Kao vođa, bila sam odgovorna za rad crkve. Odgovornost mi je bila da druge zaštitim i pobrinem se da crkveni interesi ne budu ugroženi. Ali, kada sam se našla u opasnosti, o drugima uopšte nisam razmišljala, već samo o sopstvenom pitanju života ili smrti. Svako razmišljanje o drugima i o crkvenim interesima bilo je u tom trenutku samo naknadna pomisao, kao da nisam saosećala sa njihovim hapšenjem, premlaćivanjem ili bolom. Osećala sam da gubici interesa Božje kuće nemaju nikakve veze sa mnom i da je dovoljno da jedino ja ostanem bezbedna. Kako sam mogla da u toj meri budem bez ljudskosti, bezočna i zlobna. Oni koji su Bogu odani interese Božje kuće postavljaju na prvo mesto. Ipak, čim se nešto dogodilo, želela sam samo da napustim svoju dužnost i da se sakrijem iza kulisa. Nadala sam se da neću morati da radim išta što je opasno ili što ugrožava moj život. Često sam opasan posao želela da utrapim Čen Huej i Džang Min. Iako to zapravo nisam učinila, takve su misli i ideje dolazile do izražaja. Ova moja narav bila je podjednako zla i bezočna kao i ona kod antihrista. U stvari, bila sam na samoj ivici da počinim zlo. Srećom, Božje reči su mi na vreme sudile, razotkrile me i usmerile, pa sam za dlaku izbegla da počinim zlo. Inače bi me Bog prezreo i odbacio. Uvidevši to, konačno sam potpuno razumela koliko je važno doživeti sud i grdnju Božjih reči.

U narednim danima, velika crvena aždaja je bila nemilosrdna u hapšenjima i progonima pripadnika crkve. Jedna sestra, koja je bila prebačena sa drugog mesta, bila je uhapšena dok je obavljala svoju dužnost, a uhapšen je i jedan pripadnik crkve koji je već bio uklonjen. Stvari su i dalje bile napete. Kasnije sam ovo pročitala u Božjim rečima: „Da li zaista mrzite veliku crvenu aždaju? Da li je zaista iskreno mrzite? Zašto sam vas toliko puta pitao? Zašto vam svaki put iznova postavljam ovo pitanje? Kakav je lik velike crvene aždaje u vašim srcima? Da li je ona zaista uklonjena? Zar je zaista ne smatrate svojim ocem? U Mojim pitanjima, svi ljudi treba da uvide Moju nameru. Cilj nije da se izazove bes u ljudima, niti da se među ljudima podstakne pobuna, kao ni da čovek pronađe svoj izlaz, već da se svim ljudima omogući da se oslobode ropstva velike crvene aždaje“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 28. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni“). Božje reči su ispravne. Zemlja velike crvene aždaje je poput pakla na zemlji. Pre nego što sam lično iskusila njenu poteru i progon, dok sam čitala Božje reči, „Da li zaista mrzite veliku crvenu aždaju?“, iako to jesam govorila, u svom srcu je nisam zaista mrzela. Tek kada sam i rođenim očima videla kako KPK progoni vernike i njihove okrutne metode, hapšenja dobrih, običnih vernika iz čista mira, njihovo surovo mučenje, pa čak i premlaćivanje nekih od njih do smrti, konačno sam počela da je mrzim iz dna duše. Tek kroz ugnjetavanje i surovost velike crvene aždaje zaista sam uvidela Sotininu pokvarenu, zlu suštinu. Takođe sam lično doživela Božju vladavinu i autoritet i stekla veru u Boga. Sa kakvim god situacijama da sam se nakon toga suočavala, bila sam spremna da najbolje što mogu izvršim svoju dužnost i više ne budem sebična, samougađajuća osoba dostojna prezira, nego bih se uzdala u Boga, uvažavala Njegovu nameru, na prvo mesto bih stavila interese Božje kuće i dobro obavljala svoju dužnost.

Nakon toga, sa sestrama sa kojima sam radila razgovarala sam o tome da, ma koliko situacija bila užasna, razotkrivanje antihrista i zlikovaca ne može biti odloženo. Nakon našeg razgovora, sve smo radile u skladu sa načelima. Vođena Božjim rečima, nisam se toliko plašila hapšenja i mogla sam normalno da obavljam dužnost. Na kraju smo bez problema izbacili antihrista iz crkve i braća i sestre su se postepeno vratili normalnom crkvenom životu. Svi su bili zahvalni Bogu i veličali su Ga. Suočena sa hapšenjem i progonom velike crvene aždaje, ovoga puta se nisam predala i nisam napustila svoju dužnost. A to je u potpunosti bio rezultat usmeravanja Božjih reči. Neka je sva slava Svemogućem Bogu!