Moj muž i ja smo prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana u maju 2012. godine. Sve vreme smo zajedno čitali Božje reči i pevali himne u slavu Boga i ja sam se osećala tako srećno i ispunjeno. Ubrzo sam preuzela dužnost u crkvi i često sam odlazila da prisustvujem okupljanjima i širim jevanđelje. Moj muž me je zaista podržavao. Ali kasnije, moja porodica je pokušavala da me spreči da upražnjavam svoju veru zbog ugnjetavanja od strane Komunističke partije, i od tog trenutka naš nekada harmoničan, miran život, je bio u potpunosti razoren.

Jednog dana, moj stariji brat nas je nazvao i rekao da je na vestima video da se vlada ozbiljno obračunava sa vernicima u Svemogućeg Boga, hapsi ih i onda im izriče zatvorske kazne. Rekao je: „Ako je neko vernik, to utiče i na njegove buduće generacije. Njegova deca ne mogu da se upišu na univerzitet, pa nemaju nikakve izglede za posao ili budućnost. Ne možeš nastaviti da upražnjavaš ovu religiju.” Moj muž je radio u školi i kada je čuo to što je moj brat rekao, zabrinuto mi je rekao: „Vera je dobra stvar, ali Komunistička partija hapsi vernike kao luda. Čak će i budućnost naše dece biti pogođena. Ne želim više da upražnjavam ovu religiju, a i ti bi trebalo da prestaneš da prisustvuješ okupljanjima. Ako hoćeš da slediš Boga, čini to samo u tajnosti, kod kuće.” Odgovorila sam: „Mogu li se uopšte nazvati vernikom ako ne idem na okupljanja? Mogu li na taj način saznati istinu? Verovati u Boga i stremiti ka istini – to je pravi put u životu. Moram da idem na okupljanja.” Videvši da neću popustiti, uzeo je stolicu i baterijsku lampu i od besa ih razbio. Sledećeg dana, nakon što je došao kući iz škole, rekao mi je: „Danas smo imali sastanak u školi. Centralni komitet je izdao zvaničan dokument u kojem se kaže da se vernici u Svemogućeg Boga smatraju političkim zločincima i da su meta velikog nacionalnog obračuna. Nastavnicima i njihovim porodicama nije dozvoljeno da imaju religiju, a svako za koga se utvrdi da je religiozan biće izbačen i stavljen na crnu listu za zaposlenje. Njegovoj deci neće biti dozvoljeno da upišu fakultet – nijedna škola ih neće prihvatiti. Ne možeš nastaviti da upražnjavaš svoju religiju. Ako neko sazna i prijavi te, izgubiću posao i budućnost naše dece će trpeti. To će uništiti našu porodicu.” Čuvši kako to govori, pomislila sam kako nam je potrebna plata mog muža da pokrijemo porodične troškove. Kad bi ga zaista otpustili zbog moje vere, kako bismo se snalazili? I zar me naša deca ne bi mrzela kad ne bi mogla da upišu fakultet ili da nađu posao? Te misli su me zaista uznemirile, pa sam pozvala Boga u svom srcu, moleći ga da me vodi kako bih razumela Njegovu nameru. Setila sam se nečega iz Božjih reči posle moje molitve: „Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”). Razmišljajući o ovome, mogla sam da vidim da su sudbine ljudi u potpunosti u Božjim rukama. Kakav će posao moj suprug možda imati i kakvu će budućnost imati naša deca zavisi od Božje vlasti i uređenja – te stvari ne zavise ni od kakve osobe. Nisam mogla da odustanem od svoje vere kako bih zaštitila njihove poslove ili budućnost. Osećala sam se spremnom da ostavim našu budućnost u Božjim rukama i pokorim se Njegovim orkestracijama. Nisam se osećala tako zabrinuto kada sam o tome razmišljala na taj način, i nastavila sam da prisustvujem okupljanjima i da obavljam svoju dužnost, kao i obično.

Onda sam jednog dana u julu 2013. godine uhapšena zajedno sa još nekoliko sestara dok smo bile na okupljanju. Te večeri me je ispitivao kapetan Džao iz policijske stanice, zahtevajući da zna: „Ko te je preobratio? Ko je tvoj crkveni starešina?” Nisam odgovorila. Zatim je nastavio: „Tvoj muž je bio moj učitelj. Reci mi sve o crkvi i ja ću te pustiti da se vratiš kući, jer mi je on bio učitelj.” Shvatila sam da je ovo jedan od Sotoninih trikova da me natera da prodam braću i sestre i izdam Boga – nisam smela da nasednem na to. Nečujno sam se molila Bogu iznova i iznova, moleći Ga da pazi na mene i da mi pomogne da ostanem postojana u svom svedočenju. Posle toga sam jednostavno ignorisala kapetana Džaoa, šta god da me pitao. Na kraju me je vratio u pritvor. Sledećeg jutra je došao službenik opštinskog Biroa javne bezbednosti da me sasluša. Zaprepastila sam se kada sam videla da je to moj rođak. Videvši da sam to ja, iskolačio je oči u besu i rekao, pokazujući na mene: „Kakav šok! Ti si religiozna? Kada si počela da veruješ? Ko te je preobratio?” Ignorisala sam ga. Rekao je još neke stvari huleći na Boga, a onda nastavio: „Nacionalna vlada je davno izdala zvanične dokumente u kojima se kaže da, ako se otkrije da neko veruje u Svemogućeg Boga, tri generacije njegovih potomaka su umešane. Tvoj stariji sin je upravo završio fakultet i traži posao, a tvoj mlađi sin uskoro ide na fakultet. Moraš da misliš na budućnost svoje dece. Komunistička partija je tako moćna – insistiranje na verovanju pred njom je kao da udaraš glavom u zid. Moraš da se odrekneš toga!” Čuvši sve to, pomislila sam da će nastavak upražnjavanja moje vere sigurno uticati na budućnost mojih sinova. Platila sam priličnu cenu za njihovo obrazovanje – zar ne bi sve te godine krvi, znoja i suza bile uzaludne ako na kraju zaista ne bi mogli da nađu posao? To je za mene bila zaista jadna pomisao. Molila sam se Bogu, moleći Ga da pazi na moje srce i da me vodi kako bih razumela Njegovu nameru, kako bih znala šta treba da radim. Onda mi je pao na pamet ovaj odlomak iz Božjih reči: „Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesku orkestraciju i uređenje i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. (…) Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog predsedava svim stvarima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). Iz Božjih reči sam mogla da vidim da je apsolutno sve u Njegovim rukama, pa zar to nije uključivalo i budućnost i sudbinu mojih sinova? Koliko neko pati u životu i kakav posao radi, to je sve unapred određeno od Boga. Nisam mogla da se brinem oko tih stvari. I bez obzira na to koliko je nečije obrazovanje i uspeh u spoljnom svetu, to ne znači da će on imati dobru budućnost i sudbinu. Bez verovanja u Boga, bez prihvatanja Božjeg spasenja, čovek će samo umreti u katastrofama kada dođu, i neće imati nikakvu budućnost o kojoj bi pričao. Dolazak pred Boga, prihvatanje istine i spasenje od Boga je jedini način da zaista imate budućnost. Zato sam rekla svom rođaku: „Kakva god da je budućnost mojih sinova, to je njihova sudbina – ona ne zavisi ni od koga. Moje verovanje u Boga i stremljenje ka istini su pravi put i ja sam potpuno posvećena njemu. Ne trudi se da mi daješ savete!” On mi nije odgovorio kada je video koliko sam odlučna da zadržim svoju veru. Držali su me tamo jedan dan i jednu noć, a onda su me vratili kući.

Čim sam se vratila kući, moj muž je podigao stolicu, spreman da me udari njome, ali ga je naš stariji sin zadržao. Psujući me, moj muž je rekao: „Zbog tvoje vere sam u potpunosti osramoćen, a ti ćeš, pre ili kasnije, uništiti budućnost naših sinova. Ako zadržiš tu veru, na smrt ću te prebiti!” Videvši ga u tom stanju, u sebi sam pomislila da je naša veza kao bračnog para očigledno bila preslaba da bismo se suočili sa bilo kakvim stvarnim poteškoćama. Kada sam uhapšena zbog svoje vere i kada je to uticalo na njegove interese i ugled, pretio je da će me prebiti. Kakva je to bila ljubav između muža i žene? Moja mlađa sestra je bila u našoj kući u to vreme i rekla je: „Zar ne možeš da se odrekneš svoje vere? Ako nastaviš sa ovim, uništićeš budućnost svojih sinova!” Rekla sam im: „Sve što radim je da prisustvujem okupljanjima i čitam Božje reči. Ovo je pravi put kojim treba ići u životu – nisam uradila ništa loše. Kako bi to moglo da ugrozi budućnost moje dece? Komunistička partija je ta koja ugnjetava vernike i ne štedi čak ni njihove porodice. Ako naša deca ne mogu da nađu posao u budućnosti, to je zbog Komunističke partije. Zašto ne možete da razlikujete ispravno od pogrešnog?” Tada je moj mlađi brat pozvao mog muža i rekao: „Ako moja sestra nastavi da sledi tu religiju, samo joj polomi noge. Onda gledaj kako će moći da ide na ta okupljanja.” A njegova žena je zlobno rekla: „Prebij je na smrt ako tako nastavi. Naša strana porodice neće pokušati da se obračuna s tobom.” Srce mi se ohladilo. Mislila sam da će moja porodica imati razumevanja za mene. Nisam ni zamišljala da će slušati Komunističku partiju, da će postati tako bezdušni samo da bi zaštitili svoje interese, i da ih neće biti briga da li ću živeti ili umreti kako bi me sprečili da upražnjavam svoju veru. Gde je bila njihova ljudskost? Sledećeg dana je moj stariji brat pozvao mog muža i rekao: „Ako moja sestra zadrži svoju veru, prekinućemo veze sa njom. Podržaću te ako želiš razvod. Ništa joj ne ostavljaj, već je izbaci. Videćeš kako će se snaći posle toga.” Oko podneva je naišao moj rođak u policijskim kolima i rekao mom mužu da me drži na oku i da me spreči da upražnjavam svoju veru, jer bi inače cela porodica bila umešana. Muž mi je rekao: „Zarad naše dece i ove porodice, danas treba da pogledaš svog rođaka u oči i daš izjavu da se odričeš svoje vere.” Rekla sam mu: „Slediti Boga je ispravno i pravilno. Neću odustati od svoje vere.” Videvši da ne može da me natera da popustim, ljutito je rekao: „Ako insistiraš da veruješ u Boga i zanemariš budućnost naše dece, moraću da se razvedem od tebe.” Doneo je sporazum o razvodu i rekao mi da ga potpišem. U sporazumu je pisalo da ću otići, ne ponevši ništa sa sobom. Oboje smo toliko radili da sagradimo naš dom – kako bih živela kad bih otišla praznih ruku? Ali onda sam ponovo pomislila o tome kako je Bog već odredio koliko će čovek da pati u svom životu, i bez obzira na sve, nisam mogla da prestanem da verujem u Boga i morala sam da zadržim svoju veru i nastavim da stremim ka istini. Taman sam htela da potpišem, a onda je moj muž primetio da nemam nameru da popustim, pa je rekao: „Hajde da se onda ne razvodimo. Ako želiš da budeš vernik, ne mogu da te sprečim. Samo napred i uradi to.” To je rekao, ali u stvarnosti je sve više pokušavao da me kontroliše. Kod kuće mi nije dao da izgovorim reč „Bože”, i udario bi me svaki put kada bih rekla nešto što mu se nije sviđalo. Prestao je da ide bilo gde za odmor, već je samo ostajao kod kuće kako bi me držao na oku. Kada me je video kako čitam Božje reči, zgrabio je knjigu Božjih reči od mene i rekao: „Ako ovo vidim još jednom, spaliću ovu knjigu!” Neko vreme nisam mogla da odlazim na okupljanja, da imam bilo kakav kontakt sa braćom i sestrama, niti da čitam Božje reči kod kuće. Nisam imala apsolutno nikakvu slobodu.

Jedne večeri sam se ušunjala u našu spavaću sobu da pročitam Božje reči kada je moj muž iznenada upao i veoma agresivno rekao: „Još uvek se usuđuješ da to čitaš! Ako te ponovo uhapse, moj posao i budućnost naše dece su gotovi! Komunistička partija je spremna apsolutno na sve.” Rekla sam mu: „Samo čitam Božje reči. Kako bi to moglo da utiče na tvoju i budućnost naših sinova?” Šokantno, pritrčao je i obema rukama obuhvatio moj vrat, stisnuvši i govoreći: „Samo ću te zadaviti i završiti s tim.” Nisam bila dovoljno jaka da ga se oslobodim i nisam uspela da izgovorim nijednu reč. Nije me pustio sve dok nisam prestala da dišem i da se pomeram. Borila sam se za vazduh i bila sam u tolikom emocionalnom bolu. Osećala sam da je previše teško biti vernik u Kini i ići pravim putem. Komunistička partija me je uhapsila, porodica mi je stajala na putu, nisam više mogla da obavljam dužnost, a sada mi je čak oduzeto i pravo da čitam Božje reči. Kakav je smisao ostao u mom životu? Imala sam osećaj kao da bi bilo bolje da jednostavno umrem. Zgrabila sam muževljev brijač, planirajući da prerežem zglobove, da izvršim samoubistvo. Onda mi je iznenada pao na pamet ovaj odlomak Božjih reči: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi, da ih se svet odrekao, da je njihov porodični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. (…) Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Zahvaljujući Božjim rečima koje su me probudile u pravom trenutku, nisam uradila tu glupost. Htela sam da se ubijem jer sam bila očajna i izmučena, nesposobna da izdržim zlostavljanje. Kako kukavički od mene. Toliko mi je nedostajalo vere, i nisam imala nikakvo svedočanstvo. Bog se nada da ljudi neće izgubiti veru u Njega kada prolaze kroz bol i teškoće, da mogu svedočiti za Njega. Kako bih mogla da svedočim ako umrem? Zar ne bih postala Sotonin predmet podsmeha? Shvativši to, rešila sam da, ma kako me muž i rođaci proganjali i pokušavali da me odvrate od moje vere u budućnosti, ma koliko morala da patim, sve dok mi je ostao barem jedan dah, ja ću živeti svoj život dobro i slediću Boga do kraja. Ali, pošto me je policija pratila, a moja porodica me sputavala nakon mog hapšenja ja tri godine nisam mogla da živim pravim crkvenim životom. Morala sam da se iskradam do očeve kuće i da tamo potajno čitam Božje reči. Onda sam u leto 2016. godine konačno uspostavila kontakt sa braćom i sestrama. Mogla sam da nastavim crkveni život i ponovo preuzmem dužnost.

Kasnije je moj muž nastavio da me proganja. Sećam se da me je jednom, nakon što sam se vratila sa okupljanja, odveo u kuću mog starijeg brata, gde sam videla da je on tamo sa moja druga dva brata i njihovim ženama – svi su me mrko gledali. Znala sam da će pokušati da me nateraju da ponovo odustanem od svoje vere, pa sam izgovorila tihu molitvu, moleći Boga da me vodi kako me ne bi sprečili, šta god da mi urade. Moj stariji brat me je ljutito pogledao i rekao: „Komunistička partija je ateistička. Sve ove godine ona potiskuje verska uverenja i to niko ne može da promeni. Verovanje u Boga pod vlašću Partije će sigurno dovesti do toga da te uhapse, a i ostatak porodice će biti umešan. Zar ti ne prizivaš samo nevolje?” Moj zet je nastavio: „Moj sin je polagao prijemni ispit na fakultetu i morao je da popuni proveru političke prošlosti, a oni su pitali za sve religiozne članove porodice. Policija je pronašla tvoj dosije o verovanju u Svemogućeg Boga i nije ga pustila da položi. Morao sam da iskoristim svoje veze i pošaljem poklone – trebalo je mnogo truda, pa je i tako jedva položio. U Kini, ako neko veruje u Boga, cela njegova porodica je uvučena u to. Moraš da se odrekneš svoje vere!” Tada me je mlađi brat pitao: „Zar ne možeš malo da razmisliš o našoj porodici, o budućnosti tvojih sinova? Prestani da veruješ u Boga! Šta će se dogoditi ako odustaneš od svoje vere? Hoće li te to ubiti?” Onda sam im rekla: „Znate li šta je dobra budućnost? Mislite da su dobar posao, fina hrana i odeća dobra budućnost? Katastrofe su sve veće i svako ko nije vernik će upasti u njih. Preživeće samo oni koji veruju u Boga i koji su od Njega spašeni, i samo oni će imati dobru budućnost i sudbinu.” Moj muž je odgovorio: „Ne znam šta će se desiti kasnije – mogu da vidim samo ono što je ispred mene. Ovo je trenutna politika Komunističke partije – ako si vernik, uhapsiće te, oduzeće ti posao, a ova porodica će takođe biti umešana. Svih ovih godina niko nije uspeo da promeni ovu njihovu politiku, i oni su toliko jači od nas! Samo odustani od svoje vere! Ovde, pred svima, reci da hoćeš.” Čim je završio, svi ostali su počeli da govore ovo i ono, pozivajući me da više ne verujem u Boga. Nekada smo bili velika, srećna porodica, ali ugnjetavanje Komunističke partije je sve pretvorilo u haos. Muž me je stalno udarao i vikao na mene, i nismo imali ni jedan dan mira. Kada će to da se završi? Postajala sam sve uznemirenija, pa sam se pomolila Bogu i onda sam se setila ovog odlomka iz Njegovih reči: „Zarad istine moraš da otrpiš teškoće, moraš da se predaš istini, zbog istine moraš da podnosiš poniženje, a da bi zadobio više istine, moraš se podvrgnuti većem stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad mirnog porodičnog života i ne smeš da u svom životu izgubiš dostojanstvo i integritet zarad trenutnog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu. Ako živiš tako vulgarnim životom i ne težiš nikakvim ciljevima, zar time ne traćiš svoj život? Šta od takvog života možeš da dobiješ? Zarad jedne istine treba da se odrekneš svih telesnih uživanja, a ne da sve istine odbaciš zbog nekog sićušnog užitka. Takvi ljudi nemaju ni integritet ni dostojanstvo; njihovo je postojanje lišeno svakog smisla!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Božje reči su mi pomogle da razumem Njegovu nameru. Čvrsto sam sledila Boga i vršila svoju dužnost – bila sam na putu stremljenja ka istini. Članovi moje porodice su stremili ka novcu i ugledu. Bili smo na različitim putevima i bilo je neminovno da nam se porodica raspadne. Morala sam da prihvatim tu patnju da bih došla do istine. To je imalo smisla. Nisam mogla da odustanem od vere zarad porodice. Zato sam im rekla: „Sigurna sam da je Svemogući Bog istinski Bog, Spasitelj koji je došao da spase čovečanstvo. Nema apsolutno nikakve šanse da se odreknem svoje vere!” Svi su otišli kada su videli da nema načina da promene moje mišljenje.

Kada sam se jedne večeri vratila kući sa okupljanja, moj muž je ležao opružen na stolu, pijan, i plakao je. Rekao je: „Svaki dan ideš na okupljanja. Ako te ponovo uhapse, ne zna se kada će naš dom biti uništen zbog tebe.” Zatim je ljutito prevrnuo sto, jednom rukom me zgrabio za odeću, a onda me udario drugom rukom. Pre nego što sam uspela da dođem do daha, silovito me je tresnuo o pod kupatila, snažno me udario u glavu, i besno rekao: „Odustani od svoje vere! Večeras sam spreman da rizikujem sve – prebiću te na smrt. U svakom slučaju, tvojoj sopstvenoj porodici je svejedno da li ćeš živeti ili umreti!” Vrtelo mi se u glavi i vid mi je bio zamagljen od udarca. Odvukao me je do vrha stepeništa i gurnuo dole, govoreći: „Ako padneš i umreš, samo ću odneti tvoje telo da ga spale i baciću tvoj pepeo u reku!” Zaista sam se uplašila kada sam ga čula kako to govori – molila sam se Bogu iznova i iznova. Zahvaljujući Božjoj zaštiti, u poslednjoj sekundi sam uspela da se uhvatim za konopac na ogradi, koji me je spasio da ne padnem niz stepenice. Onda je naš mlađi sin prišao i rekao mom mužu: „Jesi li poludeo od pića? Mama nije učinila ništa loše u svojoj veri. Zašto je udaraš?” Njegov odgovor je bio: „Ne želim da je udarim, ali ako je ponovo uhapse, ti i tvoj brat ste gotovi. Nemam izbora.” Pošto je moj sin bio pored mene, nije se usudio da me udari, već je podigao stakleni sto i razbio ga o zid, ostavljajući celu sobu punu razbijenog stakla.

Kasnije sam pročitala ovo u Božjim rečima: „Vernici i nevernici su međusobno nespojivi; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Razmislila sam o tome i u svom srcu sam znala da, iako je moj muž u početku verovao u Boga, to je bilo samo zato što je želeo da primi blagoslove. On nije bio pravi vernik. Kada je čuo da vera može da utiče na njegove i buduće izglede naših sinova, potpuno se preokrenuo. On ne samo da je odustao od svoje vere, već je pokušao i mene da spreči da verujem u Boga. Kada nije mogao da me zaustavi, postao je nasilan prema meni i počeo da me tretira kao neprijatelja jer je moje verovanje uticalo na njegove lične interese. Videla sam da je u suštini moj muž mrzeo istinu i mrzeo Boga. Sledio je Komunističku partiju kako bi zaštitio svoj sopstveni život; stremio je ka zemaljskoj budućnosti i interesima. Ja sam verovala u Boga i stremila ka istini, išla pravim putem u životu – mi smo bili na dva različita puta. Moj muž i ostatak porodice koji su me na taj način proganjali zbog moje vere su mi jasno pokazali da imaju zlu priroda-suštinu, da su protiv Boga. Moj muž je išao na okupljanja i znao je da je Svemogući Bog istinski Bog. Širila sam jevanđelje među svojim rođacima i čitala sam im dosta Božjih reči. Niko od njih nije postao vernik, a onog trenutka kada je moja vera ugrozila njihove interese, krenuli su, zajedno sa Komunističkom partijom, da me progone i pričaju o prekidu veza sa mnom. Kakve voljene osobe su to bile? Oni su u potpunosti bili Sotonine sluge, stali su na stranu Komunističke partije i suprotstavili se Bogu. Bog se sada ovaplotio i izražava istine, razotkrivajući priroda-suštinu svakog tipa ljudi, i takođe mi je pokazao da ja koračam drugačijim putem od svoje porodice – vernici i nevernici su različiti tipovi ljudi. Kada sam sve to shvatila, nisam više imala osećaj da me toliko sputavaju i osetila sam olakšanje.

Kasnije sam pročitala ovaj odlomak u Božjim rečima: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Kralj đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz grada sablasti kao što je ovaj ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj dragosti i divoti? Koliki značaj pridaju pitanjima ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi kralj đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, otimaju i uništavaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine kušaju do bezumlja. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Božje reči su tako praktične. Komunistička partija koja je na vlasti je Sotona, đavo je na vlasti. Ona prezire Boga i ne može da toleriše ljude koji veruju i slede Boga. Ona želi da bude jedina stvar koju ljudi slede i obožavaju. Komunistička partija se pretvara da maše zastavom slobode veroispovesti, ali u tajnosti snažno ugnjetava i hapsi vernike, i upliće njihove porodice. Ona čak izmišlja glasine i laži da bi ljude koji ne znaju istinu navodila na stranputicu, da bi naterala kineski narod da ustane i suprotstavi se vernicima. Komunistička partija se poigrala sa toliko ljudi i iskoristila ih, a oni, zajedno sa Partijom, idu i poriču Boga, suprotstavljaju Mu se, i ugnjetavaju vernike. Svi oni će dočekati svoju propast zajedno sa Komunističkom partijom – Bog će ih kazniti i uništiti. Mi smo nekada imali srećnu porodicu, ali zbog ugnjetavanja i hapšenja od strane Komunističke partije, oni su se uplašili da ne upadnu u nevolje i počeli su da ugnjetavaju i mene, postavši Sotonino oruđe. Jasno sam videla zlu suštinu Komunističke partije koja mrzi istinu i Boga, a takođe sam videla da samo Bog ima istinsku ljubav prema ljudskim bićima. Božje reči su bile te koje su me stalno i iznova vodile, dajući mi veru i omogućavajući mi da razumem istinu, da prozrem Sotonine trikove. Moj muž i dalje pokušava da stane na put mojoj veri, ali me više ne sputava. Nastavljam da idem na okupljanja i obavljam svoju dužnost, i još sam postojanija u svojoj odlučnosti da sledim Boga. Zahvaljujem Bogu od srca!