Tokom 2018, pravio sam video-zapise u crkvi. Pošto sam brzo napredovao u profesionalnim veštinama i obično pomagao braći i sestrama da reše neke probleme i poteškoće, svi su stekli lepu sliku o meni i starešine su mi poverile neke važne zadatke. To što su starešine prepoznale moje sposobnosti a braća i sestre me poštovale, pružilo mi je snažan osećaj postignuća i pojačalo moj entuzijazam. Iako nisam bio vođa tima, brzo bih prepoznao i analizirao probleme u našem radu. Uvek sam davao sve od sebe da završim zadatke koje su mi dodeljivale starešine i vođe timova, pa sam smatrao da nosim dovoljan teret u svojoj dužnosti i da sam relativno poslušan. Kad bih video da neka braća i sestre oko mene postaju negativni, zanemaruju svoje dužnosti i ne izvršavaju svoje dužnosti pravilno zato što su nezadovoljni zadacima koje im je dodeljivala crkva, naročito sam mislio da se ja, kad bih se susreo s takvom situacijom, ne bih ponašao kao oni; I dalje bih bio poslušan.

Jednog dana tokom 2022, vođa grupe mi je rekao da za rad na izradi tekstova manjka ljudi. Pošto u našoj grupi nije bilo mnogo posla, a bio sam vešt u pisanju i mogao obično da razgovaram o istini da bih rešio neke probleme, nakon opširne evaluacije, starešine su odlučile da počnem da radim na izradi tekstova. Kad sam začuo te vesti, prosto nisam mogao da poverujem. Pomislio sam: „Da li će mi prilagoditi dužnost? Ne bi mi smetalo da ostanem u ovoj grupi. Braća i sestre me cene, a po savet kod mene dolaze čak i ljudi iz drugih grupa. Zbog toga ispada da sam baš dobar! Ako odem da radim na izradi tekstova, ne razumem načela i ne znam koliko će mi trebati da stignem druge pošto krećem od nule. Zar to ne znači da ću biti najlošiji u grupi? Prosto ne razumem, zašto su morali mene da odaberu?ˮ Setio sam se nekih sestara koje su bile vešte u pisanju. Nedugo pošto su počele da rade na izradi tekstova, bile su premeštene jer nisu bile prikladne za taj posao. Smatrao sam da nisam dobar poput njih i da ću se osramotiti ako ne budem mogao dobro da obavljam posao. Kako god da sam poredio te dve dužnosti, smatrao sam da je moja trenutna bila stabilnija i prestižnija. Što sam više tako razmišljao, više mi se činilo da su starešine požurile u svom izboru, da nisu jasno razumele moje jače strane pre nego što su me premestile. Požalio sam se vođi tima: „Da li su starešine pažljivo procenile ovo pitanje? Ja sam bolji u radu na video-zapisima. Izrada tekstova nije moja jača strana; ako odem tamo, neću to dobro raditi. Zar ne bi trebalo ponovo da razmisle na osnovu mojih jačih strana?ˮ Mislio sam da će se vođa tima saosećati sa mnom s moje tačke gledišta i možda popričati sa starešinama o tome da ponovo razmotre moje prilagođavanje. Ali ona je sa mnom porazgovarala o tome da bi trebalo potrebe rada crkve da stavim na prvo mesto. Shvatio sam da ne treba da se bunim i da treba prvo da poslušam.

Kasnije sam pronašao načela koja se tiču prilagođavanja dužnosti. Božje reči kažu: „Božja kuća uređuje da ljudi obavljaju određene dužnosti ne prema njihovim sklonostima, već prema potrebama rada i tome da li osoba koja tu dužnost obavlja može da ostvari rezultate. Smatrate li da bi Božja kuća trebalo da uređuje dužnosti prema ličnim sklonostima? Da li treba koristiti ljude na osnovu uslova zadovoljenja njihovih ličnih sklonosti? (Ne.) Šta je od toga u skladu sa načelima Božje kuće za upotrebu ljudi? Šta je u skladu sa istina-načelima? To je odabir ljudi prema potrebama rada u Božjoj kući i rezultatima tih ljudi u obavljanju njihovih dužnosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka: Oni žele da se povuku kada nemaju nikakav status ili nadu da će dobiti blagoslove”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam sledeće: u crkvi, davanje dužnosti shodno individualnim jačim stranama samo je jedan aspekt. Najvažnije je obavljati je zasnovano na potrebama rada crkve. Sada postoji manjak ljudi za rad na izradi tekstova, a količina posla u mojoj grupi nije prevelika. Čak i ako budem odsutan, to neće usporiti napredak. Trebalo bi prvo da uzmem u obzir rad crkve i da zanemarim sopstvene izbore i zahteve. Ako zadovoljavam samo sopstvene izbore, to je previše sebično. Kad sam to prepoznao, više se nisam toliko opirao u srcu.

Kasnije sam pročitao ove Božje reči: „Ako neko veruje u Boga, ali se ne obazire na Njegove reči, ne prihvata istinu, niti se pokorava Njegovim uređenjima i orkestracijama; ako samo ispoljava određena lepa ponašanja, ali ne može da se pobuni protiv tela i ne napušta ništa od svog ponosa ili interesa; ako, premda naizgled obavlja svoju dužnost, i dalje živi prema svojoj sotonskoj naravi i ni najmanje nije napustio niti promenio svoju sotonsku filozofiju i način postojanja, kako on u tom slučaju može uopšte da veruje u Boga? (…) Ma koliko godina da veruju, nisu uspostavili normalan odnos sa Bogom; šta god da učine ili šta god da im se dogodi, prvo pomisle na sledeće: ’Šta želim da učinim; šta bi bilo u mom interesu, a šta ne; šta bi moglo da se desi ako bih uradio ovo ili ono’ – prvo razmišljaju o ovim stvarima. Uopšte ne razmišljaju o tome kakvim bi praktičnim delovanjem veličali Boga i o Njemu svedočili ili zadovoljili Njegove namere, niti se mole da saznaju koji su Božji zahtevi i šta Njegove reči poručuju. Nikada ne obraćaju pažnju na Božje namere ili zahteve, niti na način na koji ljudi moraju praktično da deluju kako bi Bogu udovoljili. Iako je moguće da se ponekad mole pred Bogom i da u zajedništvu s Njim komuniciraju, oni jedino sa sobom razgovaraju i iskreno ne traže istinu. Kada se Bogu mole i čitaju Njegove reči, ne dovode ih u vezu sa stvarima sa kojima se suočavaju u stvarnom životu. Prema tome, u okruženju koje je Bog uredio, kako se oni odnose prema Njegovoj suverenosti, uređenjima i orkestracijama? Kada se suoče sa stvarima koje ne udovoljavaju njihovim sopstvenim željama, izbegavaju ih i opiru im se u svom srcu. Kada se suoče sa stvarima koje štete njihovim interesima ili sprečavaju zadovoljenje njihovih interesa, na svaki način pokušavaju da pronađu izlaz, nastojeći da maksimalno uvećaju sopstvenu korist i boreći se kako bi izbegli bilo kakve gubitke. Oni ne teže tome da zadovolje Božje namere, već jedino sopstvene želje. Je li to vera u Boga? Imaju li takvi ljudi odnos sa Bogom? Ne, nemaju. Žive na nedostojan, ogavan, nepopustljiv i ružan način. Ne samo da nemaju nikakav odnos sa Bogom, već se i na svakom koraku okreću protiv Božje suverenosti i uređenja. Često kažu: ’Neka Bog ima suverenost i upravlja svime u mom životu. Spreman sam da Bogu dozvolim da preuzme presto i da vlada i upravlja u mom srcu. Spreman sam da se pokorim Božjim uređenjima i orkestracijama.’ Međutim, kada stvari sa kojima se suočavaju štete njihovim ličnim interesima, ne mogu da se pokore. Umesto da traže istinu u okruženju koje je Bog uredio, nastoje da se okrenu i pobegnu iz tog okruženja. Ne žele da se pokore Božjim uređenjima i orkestracijama, već stvari rade po sopstvenoj volji i samo u meri u kojoj to neće naškoditi njihovim interesima. Potpuno zanemaruju Božje namere, brinući samo o sopstvenim interesima, svojim ličnim okolnostima i svojim raspoloženjima i osećanjima. Je li to vera u Boga? (Nije.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Čovek ne može biti spasen verovanjem u religiju niti učestvovanjem u verskim obredima”). Iz Božjih reči sam uvideo da kad se iskreni vernici u Boga suoče sa stvarima koje se ne slažu sa njihovim predstavama ili im one ne idu u prilog, aktivno će tragati za istinom da bi rešili svoju iskvarenost, pronaći odgovore u Božjim rečima i čekati Božje prosvećenje i vođenje. Oni koji ne tragaju za istinom su nerazumni i samo će se fiksirati na ljude ili situacije kad se suoče sa stvarima koje se ne slažu s njihovim predstavama, a možda će se čak i žaliti na Boga i odbiti da se pokore Božjoj orkestraciji i uređenjima. Povezavši ovo sa sobom, shvatio sam da kad god sam mislio da me drugi neće poštovati kad radim na izradi tekstova i da će se otkriti da sam beskoristan, pokušavao sam da opravdam sebe i nađem izgovore, krijući se iza nedostatka veštine i svesno naglašavajući svoje slabosti u nadi da će se vođa tima saosećati sa mnom i razumeti me da bih mogao da ostanem u toj grupi i održim svoj status. Pre nego što su se te stvari zbile, dok sam uživao u svom prestižu, tvrdio sam da se pokoravam Bogu i da prihvatam stvari od Njega. Međutim, kad sam se suočio sa stvarima koje se nisu slagale s mojim predstavama ili mi nisu bile od koristi, bunio sam se i opirao, nisam bio zadovoljan Božjim orkestracijama i prkosio sam im. Pored toga, tražio sam krivca među drugima, tvrdeći da su uređenja starešina bila nerazumna. Brižljivo razmislivši, starešine su očigledno napravile razumna prilagođavanja zasnovana na potrebama rada, a ja jesam donekle vešto pisao; nije baš da sam bio potpuno nevešt. Ali, pošto sam smatrao da će ovo prilagođavanje naškoditi mojoj reputaciji i statusu, žalio sam se i opirao. To je bilo zaista nerazumno s moje strane! Zato sam se molio Bogu, voljan da prihvatim to od Njega i da se pokorim i da dam sve od sebe na izradi tekstova.

Nakon što su mi prilagodili dužnost, uvideo sam da većina braće i sestara tamo veštije piše od mene. Neki su prethodno bili starešine, a neki su na izradi tekstova radili već godinama, dobro su poznavali načela i jasno i pronicljivo su raspravljali o problemima i izražavali svoja gledišta. Mnogo sam im zavideo. Nesvesno, postao sam pomalo frustriran, razmišljajući o tome kako sam tek počeo i kako već toliko kasnim za njima. Pitao sam se: „Kad ću biti u stanju da dostignem njihov nivo?ˮ Ali, nisam bio previše obeshrabren. Znajući da mi nedostaje znanja o načelima, profesiji i drugim aspektima, vreme sam provodio upoznajući se s načelima, tražeći savete i učeći od braće i sestara kad nešto nisam razumeo. Ali, pošto sam bio nov u ovoj dužnosti, nisam bio pronicljiv kad sam o problemima raspravljao s braćom i sestrama. Ponekad, kad bih i izrazio neko mišljenje, bilo bi neprikladno i bilo bi me jako sramota. Tim tempom, što sam više radio, ispadao sam sve lošiji – sticanje poštovanja od ljudi da i ne spominjem. Brinulo me je da će braća i sestre pomisliti da sam previše slabog kova i da nisam vredan obrazovanja. Kad sam video koliko je ovaj posao važan i težak, počeo sam još više da se brinem da neću napredovati i da se neću prilagoditi. To bi bilo baš ponižavajuće. Tad sam počeo dužnost da obavljam malodušno. Praznog uma bih zurio u ekran računara. Nedostajalo mi je zanimanja i motivacije da naučim tu profesiju. U srcu sam stalno imao neobjašnjiv osećaj malodušnosti. Ponekad bih čak fantazirao o tome kako će se starešine predomisliti i vratiti me, misleći da bi to bilo bolje nego da se otkrije da sam beskoristan i da me ovde niko ne primećuje. Kasnije, sestra koja me je podučavala ovoj profesiji istakla je neke probleme u načelima što se tiče moje dužnosti. Kad ih je proanalizirala, čak je i u grupi istakla te probleme i odstupanja. Bilo me je veoma sramota. Nesvesno sam se setio vremena kad sam stvarao video-zapise. Tada sam uživao prestiž. Ljudi su mi dolazili s pitanjima i ja sam bio taj koji je uglavnom drugima isticao greške. Sada sam, međutim, postao negativan primer i stalno su moje greške isticane. Bile su to jednostavno dve krajnosti! Zbog tog konstrasta sam postao još negativniji. Čak sam razmišljao o tome da kažem starešinama da nisam sposoban za ovaj rad i da želim da se vratim na izradu video-zapisa. Ali plašio sam se da će ostali reći da sam neposlušan, pa sam nevoljno obavljao dužnosti.

Jednog dana sam se iznenada setio ovih Božjih reči: „Ukoliko probleme ne rešiš blagovremeno, kada se budu nagomilali u tebi i postali sve ozbiljniji, a tvoj elan ili rešenost više nisu dovoljni da te podrže u obavljanju dužnosti, zapašćeš u negativnost, čak do te mere da postoji opasnost da napustiš Boga, i sigurno nećeš moći da ostaneš postojan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). Uvideo sam da je vrlo opasno to što se nisam bavio ovim negativnim stanjem. Iako sam spolja obavljao svoju dužnost, nisam to radio s oduševljenjem. Često sam se prisećao vremena kad sam bio cenjen i hvaljen od strane drugih i nikad nisam davao sve od sebe. Shvatio sam da taj problem mora da se reši i da ne mogu da nastavim da budem nemaran i da sebe zavaravam. Kasnije, tokom promišljanja, pročitao sam ove Božje reči: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Oni koji za sebe uvek misle da se izdvajaju – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne mogu da prihvate sopstvene nedostatke i nikad ne mogu da se suoče sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da drugi budu iznad ili bolji od njih – to uzrokuje nadmena narav; ako nikad ne dozvoljavaju da tuđe vrline nadmaše ili zasene njihove vlastite – to uzrokuje nadmena narav; ako nikada ne dozvoljavaju da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i ako, kad otkriju da su drugi bolji od njih samih, postaju negativni, ne žele da pričaju, osećaju se uznemireno i odbačeno i uzrujavaju se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom ponašanju”). Božje reči su mi pomogle da nađem razlog svoje negativnosti. Uvek sam mislio da sam sposoban i cenio sam sebe, želeći da budem na istaknutoj poziciji na kojoj će stalno oko mene biti ljudi koji me hvale. Kad nisam mogao da steknem poštovanje drugih i budem glavna zvezda, postao sam negativan i želeo sam da pobegnem iz te situacije. Sve se to dešavalo zato što mi je priroda bila previše nadmena. Tek što sam počeo da se bavim izradom tekstova i bilo je toliko toga što nisam razumeo i znao. Nijedno načelo ne može da se nauči ako ga prosto slušaš ili pročitaš par puta; za to je potreban period praktičnog učenja. Tokom tog vremena, greške i neuspesi su neizbežni. Ljudi koji imaju razuma mogu ispravno da pristupe tim stvarima. Ali ja nisam imao nimalo samospoznaje. Gde god sam išao, želeo sam da pokažem da sam poseban. Bilo je očigledno da tek počinjem, ali po svaku cenu sam želeo da postignem nešto što bi pokazalo moje sposobnosti, da bi moja braća i sestre videle da sam dobrog kova. Kad nisam napredovao, kad sam podbacio i nisam bio u centru pažnje, postao sam negativan i lenj i izgubio motivaciju da naučim tu profesiju. Čak sam pomišljao i da odustanem od te dužnosti i odem. Uvideo sam da sam bio istinski nadmen i da sam mislio da sam jako bitan. Patnju kroz koju sam prošao naneo sam sam sebi.

Počeo sam da razmišljam: „Zašto sam pre kad sam pravio video-zapise bio tako motivisan, a sad kad radim na tekstovima ne mogu da izvučem iz sebe nimalo poleta?ˮ Kasnije sam pročitao jedan odlomak iz Božjih reči i zadobio nešto razumevanja svog stanja. Božje reči kažu: „Ako ljudi imaju srce koje voli istinu, imaće snage da streme ka istini, moći će da rade na primenjivanju istine. Oni mogu da odbace ono što bi trebalo odbaciti i da odustanu od onoga od čega treba odustati. Naročito je potrebno odustati od stvari koje se odnose na sopstvenu slavu, korist i status. Ukoliko od njih ne odustaješ, to znači da ne voliš istinu, niti imaš snage da stremiš ka njoj. Kada god ti se nešto bude dešavalo, moraš da tražiš istinu i da je primenjuješ. Ukoliko u trenucima potrebe primenjivanja istine budeš sebičnog srca, nemoćan da odustaneš od svojih interesa, nećeš biti kadar da primenjuješ istinu. Ako nikada ne tražiš ili ne primenjuješ istinu koje god da su okolnosti u pitanju, ti nisi osoba koja voli istinu. Ma koliko godina verovao u Boga, nećeš doći do istine. Neki ljudi uvek teže slavi, koristi i ličnom interesu. Koji god posao crkva da im uredi, oni uvek vagaju, misleći: ’Da li će mi ovo koristiti? Ako hoće, uradiću to; ako neće, onda neću.’ Ovakve osobe ne primenjuju istinu – mogu li onda valjano da obavljaju svoju dužnost? Zasigurno ne mogu. Čak i ako nisi učinio zlo, još uvek nisi onaj koji primenjuje istinu. Ako ne stremiš ka istini, ne voliš pozitivne stvari i stalo ti je samo do sopstvenog ugleda, statusa, ličnog interesa i koristi bez obzira na to šta te zadesi, onda si osoba koja je vođena samo ličnim interesom i koja je sebična i ništavna” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči kažu da ako ljudi imaju srce koje voli istinu, kad im se dese stvari koje im udaraju na taštinu, status i interese, oni mogu s tim da se pomire i da se pobune protiv svog tela da bi primenili istinu. Razmišljao sam o tome kako sam, dok sam pravio video-zapise, mislio da nosim veliki teret i da sam poslušan i kako sam smatrao sebe osobom koja stremi ka istini. Tek kad sam se suočio sa stvarnošću sam shvatio da onim što sam radio pre nisam želeo da udovoljim Bogu, već sam samo radio nešto što nije uticalo na moje interese. Sad sam želeo da se vratim pravljenju video-zapisa ne zato što sam voleo tu dužnost, već zato što nisam mogao da se odreknem podrške i poštovanja svoje braće i sestara. Iako, spolja gledano, nisam imao zvanje vođe tima, moji braća i sestre imali su dobru sliku o meni u svojim srcima. Svakog puta kad bih rešio problem ili nešto dobro uradio, primao sam njihovo poštovanje i hvalu, u čemu sam neizmerno uživao. Stoga, bez obzira na to koliku sam cenu plaćao ili koliko sam patio, nisam se žalio. Suprotno tome, rad na izradi tekstova me je ponizio. Ovde sam morao da učim sve od početka i niko na mene nije obraćao pažnju. Bilo mi je nemoguće da drugima budem učitelj kao pre. Ne samo da sam morao sebe da zanemarim i drugima postavljam osnovna pitanja, toliko sam u ovoj profesiji bio neuk da sam stalno morao da prihvatam savete. Nisam želeo da se suočim sa svojim nedostacima; želeo sam samo da se naslađujem buketima i aplauzima i uživam u poštovanju i hvali drugih. Čak sam i fantazirao o tome da će mi starešine jednog dana dozvoliti da opet pravim video-zapise, da bih nastavio da budem okružen ljudima koji me poštuju. Ali taj rezultat nikada nije stigao. Umesto toga je stiglo nesprestano otkrivanje moje iskvarenosti i mana. Stoga sam postao negativan i uzrujan i izgubio motivaciju da obavljam svoju dužnost. Tada sam shvatio da sam u prošlosti svoju dužnost obavljao samo zbog reputacije i statusa i da je nisam uopšte posmatrao kao odgovornost.

Tokom tog perioda sam često tragao za istinom i promišljao o svom stanju. Čitao sam Božje reči koje kažu: „Za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština. Mogli biste da ih smestite u duboku planinsku prašumu, oni svoju težnju za reputacijom i statusom ipak ne bi ostavili po strani. Možete da ih smestite u bilo koju grupu ljudi, i dalje bi mislili samo na reputaciju i status. Iako i antihristi veruju u Boga, oni težnju reputaciji i statusu izjednačuju sa verom u Boga i pridaju im podjednak značaj. Što će reći, dok hodaju putem vere u Boga, oni takođe teže vlastitoj reputaciji i statusu. Može se reći da u svom srcu antihristi veruju da je težnja istini u njihovoj veri u Boga isto što i težnja reputaciji i statusu; težnja reputaciji i statusu upravo je težnja istini, a steći reputaciju i status znači zadobiti istinu i život. Ako osete da nemaju reputaciju, dobitak ni status, da im se niko ne divi, da ih ne ceni niti ih sledi, veoma su razočarani, smatraju da nema svrhe verovati u Boga, da to nema nikakvu vrednost i kažu sebi: ’Da li je takva vera u boga promašaj? Je li beznadežna?’ Često u svom srcu razmišljaju o takvim stvarima, razmišljaju kako da u kući Božjoj obezbede sebi mesto, kako da u crkvi imaju visoku reputaciju, pa da ih ljudi slušaju dok govore, da ih podržavaju u postupcima i da ih svuda slede, da oni imaju poslednju reč u crkvi, da ostvare slavu, dobit i status – u svom srcu se zaista usredsređuju na takve stvari. Upravo tome takvi ljudi teže. Zašto uvek razmišljaju o takvim stvarima? Nakon čitanja reči Božjih, nakon slušanja propovedi, zar zaista sve to ne razumeju, zar zaista nisu u stanju da sve to razaznaju? Zar reči Božje i istina zaista ne mogu da izmene njihove predstave, ideje i mišljenja? To zapravo nije slučaj. Problem leži u njima samima, u celini potiče od toga što ne vole istinu, što u svom srcu imaju odbojnost prema istini i, shodno tome, što su za istinu potpuno neprijemčivi – a to je određeno njihovom priroda-suštinom” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Božje reči otkrivaju da antihristi posebno vole reputaciju i status. Oni veruju u Boga, odriču se stvari i daju se za Boga čisto radi reputacije i statusa. Kad izgube status, kao da im je neko ukrao život; izgube zanimanje i motivaciju za sve. Promišljajući o sopstvenom ponašanju, shvatio sam da sam baš poput antihrista, da žudim za divljenjem i obožavanjem od strane ostalih i da stremljenje ka reputaciji i statusu smatram pozitivnom stvari. Mnogo godina sam jurio te stvari. Kod kuće mi je otac često govorio da treba da se „ističem iznad drugihˮ i da „donesem porodici častˮ i da je jedini način da se obezbedi budućnost da se bude uspešna osoba. U školi su mi nastavnici usadili ideju da „čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”. Te stvari su mi neprestano usađivane u misli zbog čega sam zavoleo reputaciju i status i bio voljan da za njih istrpim sve muke. Tokom školovanja, da bih dobio dobre ocene i zadobio pohvale i divljenje nastavnika i školskih drugova, pio bih kafu i ostajao do kasno radeći domaći, a na časove sam išao čak i bolestan. Poslednjih nekoliko godina u crkvi, dok sam pravio video-zapise, otvoreno sam trpeo muke i plaćao cenu, učeći veštine i radeći više posla, samo da bih zadobio divljenje ostalih. Kad mi je dužnost promenjena i više nisam dobijao divljenje od drugih i kad su mi čak otkrivene mane i nedostaci zbog počinjenih grešaka, postao sam obeshrabren, pogrešno razumevajući i mrzeći okolnosti koje je Bog uredio i izgubio sam motivaciju da obavljam svoju dužnost. Uvideo sam da živim za reputaciju i status, stalno razmišljajući o tome kako da zadobijem divljenje drugih. Ono ka čemu sam stremio bilo je potpuno suprotno od onog što je Bog zahtevao. Setio sam se Božjih reči koje kažu: „Ničega se Bog ne gnuša više nego kad ljudi streme statusu, a ti se ipak uporno nadmećeš za status, postojano ga ceniš i štitiš, nastojeći da ga uvek prigrabiš za sebe. Po svojoj prirodi, nije li sve ovo neprijateljski nastrojeno prema Bogu?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Iako nisam još posegnuo za tim da pridobijam ljude, da se dokazujem ili da stvaram nezavisno carstvo zbog statusa, kao antihrist, i nisam još uvek počinio neka očigledna zla dela, moje namere i viđenje stremljenja bili su pogrešni. Stalno sam želeo da imam mesto u srcima ljudi. Dalje koračanje tim putem je opasno i Bogu se gadi. Kad sam to shvatio, bio sam veoma zahvalan Bogu što me je zaštitio.

Ovo prilagođavanje moje dužnosti me je podstaklo da promislim o pogrešnom putu na kom sam bio i da se vratim u prošlost. Ovo je Božje spasenje za mene. Mada nisam više imao prilike da se ističem i budem glavna zvezda, mogao sam iskreno da se pokorim. Osetio sam i kajanje što sam u prethodnih nekoliko godina izgubio toliko vremena. Da sam isti napor uložio u stremljenje ka istini i upoznavanju sebe umesto u traganju za statusom, bio bih razumniji, poslušniji prema Bogu i ne tako buntovan i iskvaren kao sada. Da bih se pozabavio ovim pitanjima, pročitao sam još dva odlomka iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ako želiš da se daš potpuno odano u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji Bog stavi pred tebe. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio ili je nešto što je teško, ipak moraš da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ i da učiš o tome tokom sticanja iskustva i ulaska. Čak i ako trpiš teškoće, umoran si, ponižavan ili progonjen, moraš i dalje da se predaš sa potpunom odanošću. Samo sprovođenjem u delo na taj način moći ćeš da pružiš svu svoju odanost u svemu i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da posmatraš kao dužnost koju treba da obaviš, a ne kao lični posao. Kako treba da shvataš dužnosti? Kao nešto što Stvoritelj – Bog – da nekome da uradi; tako ljudi dobijaju dužnosti. Nalog koji ti Bog dȃ je tvoja dužnost i savršeno je prirodno i opravdano da obavljaš svoju dužnost kako Bog zahteva. Ako ti je jasno da je ta dužnost Božji nalog i da tako dobijaš Božju ljubav i blagoslov, onda ćeš moći da prihvatiš dužnost bogoljubivim srcem i moći ćeš da vodiš računa o Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost i moći ćeš da prevaziđeš sve teškoće kako bi udovoljio Bogu. Oni koji se istinski daju za Boga nikad ne bi mogli da odbiju Božji nalog; nikad ne bi mogli da odbiju bilo koju dužnost. Koju god dužnost da ti Bog dodeli, bez obzira na teškoće koje ona zahteva, ne bi trebalo da je odbiješ, već da je prihvatiš. To je put primene, a to znači primenu istine i davanje s potpunom odanošću u svemu kako bi se udovoljilo Bogu. Šta je ovde najvažnije? To su reči ’u svemu’. ’U svemu’ ne znači obavezno ono što voliš i ono u čemu si dobar, a još manje ono što ti je poznato. Ponekad će to biti nešto u čemu nisi dobar, nešto što treba da naučiš, nešto što je teško ili nešto u čemu moraš da patiš. Međutim, šta god da je u pitanju, čim ti je to Bog poverio, moraš da prihvatiš; moraš da prihvatiš to i da svoju dužnost dobro obavljaš, da se daješ svom odanošću i da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Dobro je kad napraviš budalu od sebe. To ti pomaže da uočiš vlastite nedostatke i da shvatiš koliko si sklon sujeti. To ti ukazuje na probleme i pomaže ti da jasno shvatiš kako nisi savršen. Nema savršenih ljudi i sasvim je normalno napraviti budalu od sebe. Svi ljudi ponekad naprave budalu od sebe i obrukaju se. Svi ljudi greše, doživljavaju neuspehe i svako ima svoje slabe strane. Uopšte nije loše napraviti budalu od sebe. Ako se duboko u sebi ne osećaš osramoćeno i ne padaš u depresiju kad napraviš budalu od sebe, to ne znači da si debelokožac; naprotiv, to znači da ne mariš da li će to što si od sebe napravio budalu narušiti tvoj ugled i znači da ti taština više ne zaokuplja misli. To znači da si sazreo u svojoj ljudskosti. To je divno! Zar to nije dobra stvar? Dobra je to stvar. Nemoj misliti da se nisi dobro pokazao ili da si loše sreće i nemoj tražiti objektivne uzroke svega toga. To je sasvim normalna stvar. Možeš da napraviš budalu od sebe, drugi ljudi mogu da naprave budalu od sebe, svako može od sebe da napravi budalu – na kraju ćeš shvatiti da su svi isti, da su sve to obični ljudi i smrtnici, da niko nije veći od drugih i da niko nije bolji od ostalih ljudi. Svako ponekad ispadne glup, pa niko zbog toga ne bi trebalo nikog drugog da ismeva. Kako budeš doživljavao brojne neuspehe, postepeno ćeš sazrevati u svojoj ljudskosti; a kad god se budeš ponovo susreo s takvim stvarima, one te više neće sputavati, niti će uticati na tvoje normalno obavljanje dužnosti. Ljudskost će ti biti normalna, a kad ti je ljudskost normalna, onda će i tvoj razum biti normalan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, pronašao sam način primene u ovoj situaciji. Bez obzira na to da li će mi se drugi diviti ili ne i da li ću imati priliku da se istaknem, moram da se pokorim okruženju koje je uredio Bog i da se iskreno odnosim prema dužnosti, obavljajući je svom snagom i srcem. Bila je to moja dužnost i ono što treba da radim. Kasnije, mada bi ponekad rad koji bih dovršio i dalje imao grešaka, i mada sam se osećao loše kad bi ostali isticali brojne probleme, nisam više reagovao negativno. Što sam se više suočavao s greškama i neuspesima, to su me oni više gonili da se vratim Bogu na vreme da spoznam svoju iskvarenost, analizirajući i promišljajući o svojim odstupanjima i nedostacima. Ovo mi je takođe osnažilo i pamćenje određenih načela što mi je koristilo i pri obavljanju dužnosti i pri život-ulasku. Uz pomoć tog razumevanja, poboljšao mi se način razmišljanja i nije me više bilo briga kako me ostali vide. Što se tiče profesije, analizirao sam svoja odstupanja i probleme, tražio pomoć od braće i sestara kad nešto ne bih razumeo i tražio bitna načela i ulazio u njih. Takođe sam učio i iz dobrih primera ostalih. Što se tiče mog stanja, slobodno vreme sam koristio da promišljam i razmatram, poznajući sebe na osnovu Božjih reči koje se tiču moje otkrivene iskvarenosti. Nakon što sam to neko vreme primenjivao, zavoleo sam svoju trenutnu dužnost i njeni rezultati su se poboljšali u odnosu na pre. Prisećajući se ovog procesa, shvatio sam iskrene Božje namere. Obavljanje dužnosti u ovom okruženju donelo mi je mnogo toga. Baš sam kroz te neuspehe i otkrovenja jasno video šta mi nedostaje, kao i svoj istinski rast, naučio da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima i da više tragam za načelima u svojim dužnostima. Štaviše, zbog toga što sam se nesprestano kalio u ovom okruženju sazreo sam u svojoj ljudskosti, postao manje impulsivan i slab, sposobniji da se ispravno bavim svojim nedostacima i da počnem da učim da tragam za Božjim namerama i istina-načelima. Sve je to za mene bilo vežbanje i savršenstvo.

Iskusivši to prilagođavanje dužnosti, shvatio sam da bez obzira na to koju dužnost obavljamo, da li nam ona održava reputaciju i da li nam se drugi dive, te stvari nisu važne. Ono što je važno je da li možemo da se pokorimo Bogu i imamo svedočenja o primeni istine. U prošlosti, kad bih video da drugi postaju negativni i neposlušni nakon što im je prilagođena dužnost, gledao sam ih s visine i mislio da sam bolji od njih. Kad se sad suočim sa činjenicama, vidim da mi je priroda bila previše nadmena i da nisam bio pokorniji Bogu od ostalih. Pomoću situacija koje je uredio Bog, zadobio sam nešto znanja o sebi i prošao kroz promene. Istinski sam i iz sveg srca zahvalan Bogu na spasenju!