Godine 2021. bila sam odgovorna za rad na zalivanju u tri crkve. Dve vođe grupa za zalivanje u jednoj crkvi, Li Can i Džang Sjuen, radile su sa mnom. U to vreme sam osećala da je Li Can sposobna i opterećena u svojoj dužnosti. Ona bi mi ukazala i pomogla da blagovremeno ispravim sva odstupanja u svojoj dužnosti. Uz njen nadzor i podsećanja, neki poslovi nisu bili odloženi. Džang Sjuan je takođe bila opterećena i sa srcem punim ljubavi mi je pomagala kada sam bila u lošem stanju. Bila sam veoma srećna što radim sa njima, smatrajući da su njihove radne sposobnosti, njihov kov i odnos prema dužnostima prilično dobri. Pošto su njih dve preuzele odgovornost, nisam morala mnogo da brinem o radu na zalivanju ove crkve i mogla sam da se usredsredim na rad druge dve crkve. Kasnije sam, iz njihovih pisama, videla da su njihovi rezultati rada bili bolji od rezultata drugih crkava. Dodatno sam potvrdila njihove radne sposobnosti, tako da sam se retko uključivala u njihov rad.

Jednom je moj starešina poslao pismo u kojem me je zamolio da praktično učestvujem u radu na zalivanju i da odmah prilagodim neadekvatne članove koje otkrijem, kako bih izbegla kašnjenja u radu. Pošto sam primila pismo, brzo sam otišla u druge dve crkve da vidim kako napreduje posao. Pronašla sam vođu grupe za zalivanje koji nije mogao da obavlja stvarni posao i brzo sam izvršila prilagođavanja. Baš kada sam nameravala da posetim crkvu za koju je Li Can bila zadužena, pomislila sam, „Bilo da se radi o njihovim radnim sposobnostima, osećaju bremena ili kovu, ona i Džang Sjuan su dobre u svakom pogledu. Sa njih dve tamo, sigurno neće biti problema sa radom.” Zbog toga nisam proverila njihov rad. Sledećom prilikom sam okupila vođe grupa za zalivanje iz nekoliko crkava jer sam želela da se detaljno upoznam sa odstupanjima u njihovom radu, kako bih otkrila probleme i blagovremeno ih rešila. Međutim, u to vreme sam se uglavnom raspitivala o radu drugih vođa grupa, pitajući ih kako obično održavaju okupljanja za nove vernike i koje Božje reči koriste za razgovore u zajedništvu i rešavanje pitanja novih vernika, i tako dalje. Kroz detaljno ispitivanje, otkrila sam neke probleme i besedila o njima, a oni su ih rešili na licu mesta. Kada su u pitanju Li Can i Džang Sjuen, smatrala sam da su njihov osećaj bremena i radne sposobnosti u obavljanju njihovih dužnosti u redu, pa se nisam detaljno raspitivala o njihovom radu. Kasnije me je moj starešina zamolio da obezbedim relativno dobrog zalivača, pa sam preporučila Li Can. Međutim, nakon što je ispitao situaciju, starešina je ustanovio da rezultati Li Can u zalivanju nisu bili dobri i pitao me je kako sam mogla da obezbedim osobu poput nje. Pomislila sam: „Da li je moguće da su zahtevi starešine previsoki? Prema mom shvatanju Li Can, čak i ako ne može da bude unapređena, ona je i dalje više nego sposobna da zaliva nove vernike u crkvi.” Kasnije mi je starešina rekao: „Li Can i Džang Sjuen su lenje, nepouzdane i tragaju za udobnošću kada obavljaju svoje dužnosti. Već smo razgovarali o ovome sa njima; hajde da vidimo kako će se ponašati u budućnosti.” Čuvši ovo, ne samo da to nisam shvatila ozbiljno, već sam i pomislila: „Ko nema trenutaka kada razmišlja o svom telu? Sve dok dobro obavljaju svoj trenutni posao, zar to nije dovoljno dobro?” Posle toga, i dalje nisam pratila niti nadgledala njihov rad.

Posle nekog vremena, starešina je poslao pismo u kome kaže da ima mnogo problema sa radom na zalivanju u crkvi za koju je zadužena Li Can i zamolio me je da ih rešim što pre. Kada sam videla pismo, pomislila sam: „Li Can veruje u Boga već mnogo godina i služila je kao starešina. Znam njenu radnu sposobnost i kov. Može li situacija zaista biti tako loša? Da li je starešina pogrešio? Ali, pošto je starešina tako rekao, mora da je postojao neki razlog. Moram praktično da sagledam situaciju.” Tek kroz upoznavanje sa situacijom, shvatila sam da ni Li Can ni Džang Sjuen ne obavljaju stvarni posao. U crkvi nisu negovale talentovane pojedince koje je trebalo negovati, a ono što su novi vernici jeli i pili na okupljanjima nisu bile najosnovnije istine o poznavanju Božjeg dela. Bilo je i nekih novih vernika koji su postali negativni nakon što su slušali glasine KPK-a, a Li Can i Džang Sjuen su neočekivano postavile neodgovornu osobu da ih podrži. Problemi novih vernika nisu bili rešeni, a Li Can i Džang Sjuen nisu našle načina da razgovaraju sa novim vernicima i da im dodatno pomognu. Neki novi vernici su se umalo povukli. Na kraju su novi vernici preokrenuli svoja stanja samo zahvaljujući tome što su sami čitali Božje reči. Iako je bilo mnogo odstupanja i praznina u radu na zalivanju, Li Can i Džang Sjuen nisu razmišljale o sebi, već su čak pokušale da okrive druge. Saznavši za ove stvari, bila sam šokirana: „Kako su stvari ispale ovakve? Na osnovu mog shvatanja njih, one su ranije nosile breme u obavljanju svojih dužnosti. Kako su stvari sada ovako ispale?” Ali činjenice su iznešene pred mojim očima; morala sam to da prihvatim. Istovremeno, osećala sam se veoma krivom. Da sam ranije nadgledala i pregledala njihov rad, ne bi došlo do tolikih problema u radu na zalivanju. Imala sam neizbežnu odgovornost za ovo.

Kasnije sam videla odlomak iz Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sȃm sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno drže skupove, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao šefovi koji se ne mešaju. Ako neko prijavi neki problem sa nadzornikom, lažni starešina će reći: ’To je samo sitan problem, u redu je. Možete sami da ga rešite. Nemojte mene da pitate.’ Kada čovek koji je prijavio problem kaže: ’Taj nadzornik je lenji proždrljivac. Fokusira se samo na hranu i na zabavu, i pravi je besposličar. U obavljanju svoje dužnosti, ne želi da trpi ni najmanju teškoću, uvek zabušava i smišlja lažne izgovore da izbegne svoj posao i da zanemari svoje odgovornosti. On je nepodoban za funkciju nadzornika.’ Lažni starešina će odgovoriti: ’Bio je odličan kada je izabran za nadzornika. Nije istina to što govoriš, a čak i da jeste, to je tek privremeno ispoljavanje.’ Lažni starešina neće pokušati da sazna nešto više o situaciji tog nadzornika, već će, na osnovu svojih prethodnih utisaka o njemu, doneti sud i presudu o tom pitanju. Ma ko da prijavi probleme sa tim nadzornikom, lažni starešina će tog čoveka ignorisati. Nadzornik ne radi stvaran posao, a crkveni rad je praktično u zastoju, ali lažnog starešinu je baš briga, kao da ga se to uopšte ne tiče. Dovoljno je mučno to što se on pravi da ništa ne vidi kada neko prijavi probleme sa nadzornikom. A šta je najodvratnije od svega? Kada mu ljudi prijave stvarno ozbiljne probleme sa nadzornikom, on neće pokušati da ih reši, nego će čak iznaći i sve moguće izgovore: ’Znam ja tog nadzornika, on istinski veruje u Boga, nikada ne bi pravio probleme. Čak i da ima neki mali problem, Bog bi ga zaštitio i doveo u red. Ako i napravi neku grešku, to je između njega i Boga – ne treba mi da se brinemo o tome.’ Tako lažne starešine rade u skladu sa vlastitim predstavama i uobraziljom. Prave se da razumeju istinu i da imaju vere, ali samo prave haos od crkvenog rada – čak i ako je crkveni rad u potpunom zastoju, oni će se i dalje pretvarati da to ne znaju. Zar se lažne starešine ne ponašaju isuviše nalik običnim ćatama? Oni nisu u stanju da sami obave stvaran posao, a nisu ni pedantni kada se radi o poslu vođa timova i nadzornika – ne prate ga i ne raspituju se o njemu. Njihova slika o ljudima zasniva se samo na sopstvenim utiscima i uobraziljama. Kada vide da neko izvesno vreme dobro radi, oni misle da će ta osoba ostati dobra zauvek i da se neće promeniti; oni ne veruju nikome ko kaže da postoji problem s tom osobom i ignorišu kada ih neko upozori na nju. Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. (…) lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog je tačno razotkrivao moje stanje; Bila sam tako neodgovorna prema svojoj dužnosti. Ranije sam radila sa Li Can i Džang Sjuen i pošto su imale neke radne sposobnosti, i postigle neke rezultate u obavljanju svojih dužnosti, lako sam im poverovala. Nakon što sam im u potpunosti predala posao, nisam ih ni nadgledala ni pitala za posao. Kada me je starešina zamolio da proverim da li vođe grupa za zalivanje obavljaju stvarni posao, ja nisam proverila njihov rad jer sam imala poverenja u njih. Čak i kada sam se sastala sa njima, nisam se detaljnije raspitivala o njihovom radu. Kasnije, kada je starešina rekao da one žude za udobnošću u svojim dužnostima i ne obavljaju stvarni posao, osetila sam mali otpor u svom srcu, misleći da one nisu takve, i da ih starešina ne poznaje dobro. Čak sam u svom srcu stala u njihovu odbranu. Razmišljajući o tome, ja sam sa njima komunicirala tek nekoliko meseci. Na prvi pogled mi se činilo da imaju neke radne sposobnosti i osećaj tereta u obavljanju svojih dužnosti, ali uopšte nisam razumela njihovu ljudskost i priroda-suštinu. Verovala sam u njih na osnovu privremenih utisaka i dobrih osećanja, a zatim sam se osećala opušteno predajući im posao bez nadzora. Bog je razotkrio da je Sotona duboko iskvario ljude, tako da nisu razrešene sve njihove iskvarene naravi, svi oni mogu biti površni, neodgovorni i mogu krenuti svojim putem pre nego što budu usavršeni. Nisam posmatrala stvari na osnovu Božjih reči, već sam se oslanjala na svoje predstave i zamisli, i u svom umu sam učvrstila njihovu dobru stranu na osnovu njihovih privremenih dobrih rezultata. Čak i kada je starešina ukazao na njihove probleme, nisam bila ubeđena, smatrajući da su zahtevi starešina prema njima bili previsoki. Živeći po Sotoninoj naravi, previše sam verovala u sebe i držala sam se sopstvenog gledišta u sagledavanju stvari, misleći da je neosporno ono što sam videla kao dobro, ne prihvatajući ništa što bi drugi objasnili, što je na kraju dovelo do odlaganja posla. Zaista sam bila previše nadmena i umišljena!

Kasnije sam videla još jedan odlomak Božjih reči: „Mada u današnje vreme ima mnogo ljudi koji obavljaju dužnost, a samo nekolicina njih stremi ka istini. Veoma malo ljudi stremi ka istini i ulazi u stvarnost dok obavljaju svoju dužnost; za većinu ljudi i dalje ne postoje načela u načinu na koji obavljaju stvari, oni i dalje nisu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu; oni samo tvrde da vole istinu, da su voljni da streme ka istini i da su voljni da teže istini, ali još uvek nije poznato koliko će trajati njihova odlučnost. Ljudi koji ne streme ka istini skloni su tome da u svakom trenutku i na svakom mestu otkriju svoje iskvarene naravi. Lišeni su svakog osećaja odgovornosti prema svojoj dužnosti, često su površni, postupaju kako oni žele i čak su nesposobni da prihvate orezivanje. Čim postanu negativni i slabi, skloni su napuštanju svoje dužnosti – ovo se često dešava, ništa se ne dešava češće; ovo je način na koji se ponašaju svi koji ne streme ka istini. Prema tome, kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno pasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogopokorno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, s ljubavlju im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih bolje pratiti i pružiti im više pomoći i uputstava; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog. Nadgledati, posmatrati i pokušati razumeti ljude – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja, i da bi se sprečilo da rade neki uzaludan posao. Cilj ovakvog postupanja jeste da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Iz Božjih reči sam shvatila da iako smo obavljali svoje dužnosti u crkvi i bili voljni da ih dobro izvršavamo, to je bila samo dobra namera. Pošto smo svi imali iskvarene naravi, nismo mogli da se potpuno pokorimo Bogu i nedostajala su nam načela u našim postupcima. To je dovelo do odstupanja u našem radu i često smo bili površni i neodgovorni. Stoga je bilo neophodno da starešine i delatnici nadgledaju rad kako bi se problemi blagovremeno otkrili i otklonili. Li Can i Džang Sjuen su takođe bile iskvareni ljudi. Iako su ranije imale osećaj bremena u obavljanju svojih dužnosti, to nije značilo da će uvek biti takve. Pored toga, njihov dobar kov i dobre radne sposobnosti nisu značili da su stekle istina-načela u rešavanju stvari i da su bile potpuno pouzdane. To je zahtevalo nadzor i praćenje njihovog rada. Ja nisam mogla da prozrem iskvarenu suštinu ljudi i posmatrala sam ljude i stvari na osnovu sopstvenih predstava i zamisli, olako verujući u njih i predajući im rad bez nadzora. Bila sam zaista glupava. Da nisam slepo verovala u njih i da sam redovno nadgledala i proveravala njihov rad na osnovu zahteva Božje kuće, ispunjavajući sopstvene obaveze rad na zalivanju ne bi bio toliko neefikasan u toku nekoliko meseci. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam krivila sebe.

Još više sam razmišljala o tome: Zašto sam toliko verovala Li Can i Džang Sjuen da nisam nadgledala niti proveravala njihove dužnosti? Čak i kad me je starešina podsetio, nisam to uzela k srcu. Koja iskvarena narav me je kontrolisala iza ovoga? U svom razmišljanju, videla sam odlomak Božjih reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Razmišljajući o Božjim rečima, pronašla sam uzrok svog neuspeha: on je uglavnom dolazio iz moje nadmene naravi i prevelikog oslanjanja na sebe. Verovala sam da su one bile ozbiljne i odgovorne u obavljanju svojih dužnosti, da su imale osećaj bremena i da neće biti površne. Dakle, u potpunosti sam verovala u sebe. uvek razmišljajući „po mom mišljenju”, „verujem”, „osećam” i mislila sam da je moja procena ljudi bila tačna i da ne može biti pogrešna. Nakon što sam im predala posao, nisam se ni trudila da ih nadgledam niti da se raspitujem o njima. Čak i kada je starešina eksplicitno ukazao na njihove probleme, ja to nisam shvatila ozbiljno, misleći da samo otkrivaju neku iskvarenost, ništa posebno. Moj neuspeh je bio posledica mog preteranog samopouzdanja. Koristila sam svoja gledišta kao standarde za merenje ljudi. Šta god da su drugi rekli, ja to ne bih prihvatila. Verovala sam da je moja procena ljudi tačna, dobro sam ih poznavala i bila sam kvalifikovana da ih procenim. Nisam se slagala i odbacila sam bilo kakva gledišta koja su drugi zastupali a koja su bila drugačija od mojih. Nikada nisam razmišljala o tome da li su moje misli i gledišta možda pogrešni, pristrasni ili da li mogu naškoditi radu. Bio sam zaista nadmena i nerazumna! Oslanjajući se na svoju nadmenu narav u obavljanju svoje dužnosti, nisam ozbiljno shvatala sugestije drugih, a još manje sam tragala za istina-načelima. Bila sam zaista nadmena i ravnodušna prema drugima, bez mesta za Boga u mom srcu. Smatrala sam da su ljudi kojima sam verovala i stvari za koje sam se odlučila svakako ispravni na osnovu mojih sopstvenih predstava i zamisli, tvrdoglavo se držeći sopstvenih gledišta i zanemarujući svoje dužnosti, što je dovelo do značajnih gubitaka u radu. Da li sam, na ovaj način, uopšte obavljala svoju dužnost? Protivila sam se Bogu, činila zlo. Shvativši težinu prirode i posledica, brzo sam došla pred Boga da se pomolim i pokajem.

Kasnije sam videla odlomak Božjih reči koji mi je dao put za primenu. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to šta radiš, moraš da naučiš kako da tražiš istinu i kako da joj se pokoravaš; bez obzira na to ko te savetuje, pa čak i ako je malo dete u pitanju, ako se savet slaže sa istina-načelima, moraš da ga prihvatiš i da mu se pokoriš. Ma kakve probleme neka osoba da ima, ako njene reči i saveti potpuno odgovaraju istina-načelima, onda treba da ih prihvatiš i pokoriš im se. Ukoliko postupaš na taj način, to će dovesti do dobrih rezultata koji su u skladu sa Božjim namerama. Ključ je u tome da obratiš pažnju na svoje motive, kao i na načela i metode po kojima nešto rešavaš. Ako tvoja načela i metode po kojima rešavaš stvari proizilaze iz ljudske volje, iz ljudskih misli i predstava, ili iz sotonskih filozofija, onda su ta načela i metode nepraktični i sigurno neće biti delotvorni. To je zato što izvor tvojih načela i metoda nije ispravan i nije u skladu sa istina-načelima. Ako su tvoja gledišta zasnovana na istina-načelima i ti se baviš stvarima u skladu sa istina-načelima, onda ćeš se nesumnjivo baviti njima na ispravan način. Čak i ako neki ljudi ne prihvataju način po kom se baviš stvarima u datom trenutku, ili imaju svoje predstave o tome, ili se tome opiru, nakon nekog vremena, taj način će biti potvrđen. Ono što je u skladu sa istina-načelima donosi sve pozitivnije rezultate, dok ono što nije u skladu sa istina-načelima dovodi do sve negativnijih posledica, čak i ako se uklapa sa ljudskim predstavama u datom trenutku. Svi ljudi će dobiti potvrdu o tome” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put razrešenja iskvarene naravi”). Božje reči su me navele da shvatim da kada naiđemo na neke situacije, prvo moramo da poričemo sebe, tragamo za istinom i gledamo na stvari na osnovu Božjih reči. Trebalo bi da ispitamo da li su naša gledišta i stanovišta u skladu sa Božjim namerama i da li postoje Božje reči i istina-načela kao njihova osnova. Moramo da imamo srce koje traga kada primamo podsetnike i predloge od braće i sestara, a ne da se držimo sopstvenih gledišta. S njima treba postupati u skladu sa načelima. Takav stav znači traganje, pokoravanje i razumnost pred Bogom. Razmišljajući o svom prethodnom pristupu, nisam videla stvari zasnovane na istina-načelima, već sam se držala sopstvenih gledišta, misleći da znam bolje od drugih. Kada su braća i sestre davali predloge, nisam imala srce koje traga i preterano sam verovala u sebe. To je bio glavni razlog mog neuspeha. Da bih nastavila dalje, morala sam najpre da naučim da poričem sebe i da više slušam predloge braće i sestara.

Kasnije sam videla još jedan odlomak Božjih reči koji kaže: „Sudeći po doslovnom značenju, nadzor podrazumeva proveru: treba da se proveri koje su crkve sprovele radne aranžmane, a koje nisu, kako sprovođenje napreduje, koje starešine i delatnici obavljaju stvaran posao, a koje ne, i da li neke starešine ili delatnici samo raspodeljuju radne aranžmane i ne učestvuju u konkretnim zadacima. Nadzor je konkretan zadatak. Pored nadzora sprovođenja radnih aranžmana – jesu li sprovedeni, brzina sprovođenja, kvalitet sprovođenja i postignuti rezultati – starešine i delatnici višeg nivoa moraju da provere da li se starešine i delatnici strogo pridržavaju radnih aranžmana. Neke starešine i delatnici na površini kažu da su spremni da slede radne aranžmane, ali kada se suoče sa određenim okruženjem, plaše se da će biti uhapšeni i samo brinu o tome gde će da se sakriju, pošto su u glavi odavno potisnuli radne aranžmane; problemi braće i sestara ostaju nerešeni i oni ne znaju šta radni aranžmani određuju ili koja su načela primene. To pokazuje da radni aranžmani uopšte nisu sprovedeni. Ostale starešine i delatnici imaju mišljenja, predstave i otpor prema nekim zahtevima koji se nalaze u radnim aranžmanima. Kada dođe vreme da ih sprovedu, oni odstupaju od pravog značenja radnih aranžmana, rade stvari prema sopstvenom nahođenju, otaljavaju posao i letimično prelaze preko stvari samo da bi ih skinuli s dnevnog reda, ili idu svojim putem i rade kako im je volja. Sve takve situacije zahtevaju nadzor viših starešina i delatnika. Svrha nadzora je da se bolje sprovedu konkretni zadaci koji se zahtevaju u radnim aranžmanima bez odstupanja i u skladu s načelima. Tokom sprovođenja nadzora, starešine i delatnici višeg nivoa moraju veoma da se posvete utvrđivanju da li neko ne obavlja stvaran posao ili je neodgovoran i spor u sprovođenju radnih aranžmana; da li neko pokazuje otpor prema radnim aranžmanima i ne želi da ih sprovede ili ih sprovodi selektivno, ili naprosto uopšte ne sledi radne aranžmane i umesto toga samo sprovodi sopstvene planove; da li neko zadržava radne aranžmane i prenosi ih samo u skladu sa svojim idejama, ne dozvoljavajući Božjem izabranom narodu da sazna pravo značenje i konkretne zahteve iz radnih aranžmana – samo nadziranjem i proverom tih pitanja starešine višeg nivoa mogu da znaju šta se zaista dešava. Ako starešine višeg nivoa ne sprovode nadzor i proveru, da li ti problemi mogu da se identifikuju? (Ne mogu.) Ne mogu. Stoga, starešine i delatnici ne samo da moraju da prenesu radne aranžmane i pruže smernice na svakom nivou, već i da nadgledaju rad na svakom nivou prilikom sprovođenja radnih aranžmana. Regionalne starešine moraju da nadgledaju rad okružnih starešina, okružne starešine moraju da nadgledaju rad crkvenih starešina, a crkvene starešine moraju da nadgledaju rad svake grupe. Nadzor se mora vršiti na svakom nivou. Koja je svrha nadzora? Svrha je da se olakša tačno sprovođenje sadržaja radnih aranžmana u skladu s njihovim konkretnim zahtevima. Zato je zadatak nadzora veoma važan” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Iz Božjih reči, videla sam da, za adekvatno obavljanje dužnosti, starešine i delatnici moraju praktično da nadgledaju i prate svaki predmet rada, udubljuju se u detalje, poznaju i shvataju napredak posla. Oni treba da obavljaju posao u skladu sa Božjim zahtevima i radnim aranžmanima. Bilo koje kršenje načela koje se pronađe u radu bi trebalo odmah rešiti kroz razgovor u zajedništvu. Nadarene ljude sa potencijalom treba negovati na vreme, kada se otkriju. Ovo zahteva praktični pregled, ispitivanje, nadzor i praćenje, što pokazuje da neko ima odgovoran stav prema svojim dužnostima. U prošlosti sam se oslanjala na svoje lične zamisli, olako sam predavala posao onima kojima sam bila naklonjena bez nadzora ili praćenja, i nisam razumela stvarno stanje u njihovom radu. Takav pristup je zaista bio neodgovoran, a ja nisam ispunjavala svoje dužnosti. Ubuduće ću morati da praktično delujem u skladu sa Božjim rečima i da praktično nadgledam i pratim posao za koji sam odgovorna.

Nakon što je Li Can smenjena, posetila sam crkvu za koju je ona bila odgovorna i upoznala sam neke nove vernike koje smo mogli da negujemo. Održala sam okupljanja sa njima kako bih praktično razumela njihova stanja i poteškoće, i ponudila sam razgovor za rešavanje tih pitanja. Takođe sam razgovarala sa zalivačima kako bih rešila poteškoće u njihovom radu, ispravljajući odstupanja u njihovim pristupima. Naterala sam ih da se usredsrede na to da besede istinu o razumevanju Božjeg dela, kako bi novi vernici što pre mogli da postave čvrste temelje na istinitom putu. Kasnije sam shvatila da problemi sa zalivanjem novih članova u ovoj crkvi mogu postojati i u drugim crkvama. Zato sam brzo napisala pisma vođama grupa za zalivanje u drugim crkvama. Nakon pisanja pisama, i dalje sam se osećala nelagodno jer pismena komunikacija nije tako efikasna kao razgovor licem u lice. Zbog toga sam pisala starešinama, u nadi da oni mogu lično da nadgledaju i prate ovaj rad. Na kraju su starešine odgovorile da su ova pitanja takođe postojala na različitim nivoima i u njihovim crkvama, i da će oni nadzirati i pratiti rad u skladu s tim. Tada sam zaista shvatila neophodnost Božjih zahteva da starešine i delatnici praktično nadgledaju i prate rad.

Kroz ovo iskustvo, stekla sam izvesno razumevanje o sopstvenoj nadmenoj naravi i takođe sam shvatila koliko je važno „posmatrati ljude i stvari, ponašati se i delovati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum” kao što Bog kaže. Od sada pa nadalje, ne smem da se ponašam na osnovu svojih zamisli. Kada se suočavam sa stvarima, prvo moram da tragam za istinom i da tretiram ljude, događaje i stvari oko sebe u skladu sa Božjim rečima.