Jednog dana u septembru 2009. godine dve sestre i ja smo otišli da propovedamo jevanđelje jednom verskom starešini. Međutim, starešina je to odbio i pozvao preko deset članova svoje crkve, koji su nas pretukli i odveli u lokalnu policijsku stanicu. Tada sam bio prilično uplašen i zabrinut da će nas policija mučiti. Znao sam da KPK iznad svega mrzi Boga i suprotstavlja Mu se i da može bez posledica da ubija vernike koje uhvati. Mnogo braće i sestara je nakon hapšenja bilo mučeno, a neki su čak bili prebijani na smrt ili obogaljeni. Bio sam zabrinut da zbog svog malog rasta neću moći da izdržim mučenje policajaca, pa sam se pretvarao da sam nem. Kada su me pitali odakle sam, ko je moj crkveni starešina i ko me je poslao tamo da propovedam jevanđelje, nisam izustio ni reč. Onda su me naterali da čučim, ali nakon što sam čučao neko vreme, moje noge nisu više mogle da izdrže, pa sam pao na tlo. Dva policajca su me nasumično šutirala i gazila, i naredila mi da ustanem i nastavim da čučim. Nakon što sam čučao još neko vreme, noge su počele da mi trnu i da me bole i celo telo mi je bilo obliveno znojem. Jedan policajac je podrugljivo rekao: „Kako ti se čini? Prilično dobro, je l’ da? Ne progovoriš li, teraćemo te još da čučiš.” Drugi policajac je grubo uzviknuo: „Ti si tvrdoglav, zar ne? Pretpostavljam da ćemo ovo morati da uradimo na teži način. Znam da mogu na silu otvoriti ta tvoja usta!” Pošto je to rekao, zabio mi je pivske flaše iza kolena i rekao: „Ako ove flaše padnu, prebićemo te.” Nakon nekog vremena, nisam više mogao da čučim i pivske flaše su uz zveket pale na pod. Šutnuli su me na pod i počeli nemilosredno da me šutiraju i gaze. Noge, leđa, ramena i struk su me nepodnošljivo boleli, i sklupčao sam se u loptu, shrvan bolom u srcu. S obzirom na to da Kineski ustav nedvosmisleno garantuje versku slobodu, mi imamo zakonsko pravo da verujemo u Boga i propovedamo jevanđelje, ali nas KPK ipak neprekidno progoni i muči. Zaista su zli! Upravo tada sam se prisetio kako su zlostavljali učenike Gospoda Isusa: Stefana su živog kamenovali na smrt jer je podržavao put Gospodnji, a Petra su uhapsili jer je propovedao jevanđelje i svedočio o Bogu i na kraju su ga razapeli naglavačke. Razmišljao sam o tome kako je Bog rekao: „Blaženi su prognani zbog pravednosti, jer je njihovo Carstvo nebesko” (Matej 5:10). Te priče su bile veoma ohrabrujuće za mene – sveci svih epoha su doživljavali neizmeran progon zbog propovedanja Gospodnjeg jevanđelja i čak su umirali mučeničkom smrću za Boga. Davali su veliko i izvanredno svedočanstvo, a ja sam postao slab i bio u agoniji nakon što sam pretrpeo tek neznatan progon i mučenje. Ono kroz šta sam ja prošao nije bilo ni približno onome što su sveci prethodnih epoha doživljavali. Postojala je vrednost i smisao u tome što sam bio progonjen i mučen zbog propovedanja Božjeg jevanđelja carstva. Nakon što sam to shvatio, nisam više osećao bol i obnovio sam svoju veru. Tiho sam se molio Bogu, zatražio da mi da volju da podnesem patnju, da ne popustim pred Sotonom i da ostanem postojan u svom svedočanstvu kako bih veličao Boga.

Kada je policija uvidela da i dalje nisam voljan da pričam, zabranili su mi da spavam. Dva policajca su me na smenu nadgledala i čim bi videli da sklopim oči, šutnuli bi me. Oko jedan ujutru, druga dva policajca, koja su upravo preuzela svoju smenu, odvela su me u glavni hodnik policijske stanice i naterala me da sednem na tlo. Jedan od policajaca je zlobno povikao: „Čujem da si zaista tvrdoglav i da nećes da nam kažeš ništa o svojoj veri u Boga. Pretpostavljam da ću morati malo da te naučim pameti kako bih te naterao da progovoriš!” Rekavši to, nemilosrdno me je šutnuo na pod i snažno mi pritisnuo glavu stopalom. Bilo je veoma bolno kada mi je zario nogu u glavu i imao sam osećaj da će mi zdrobiti glavu u paramparčad. Drugi policajac mi je stopalom pritisnuo grudi i ja sam odmah osetio da ostajem bez daha i nepodnošljivo me je bolelo. Nakon toga mi je snažno nagazio butine i listove. Bio sam u potpunoj agoniji i razmišljao: „Iako na ovom svetu nisam osoba od velike važnosti i visokog statusa, nikada ranije nisam osetio poniženje jer me neko gazi.” Neprekidno sam se molio Bogu i tražio od Njega da mi da snage kako bih mogao da izdržim ovu patnju i budem postojan u svom svedočenju. Nakon molitve sam se prisetio kako je Gospod Isus bio raspet: nosio je krunu od trnja, rimski vojnici su ga ponižavali i rugali mu se, bičevali Ga sve dok Njegovo telo nije u celosti postalo mreža rana i na kraju su Ga zverski prikovali za krst. Razmišljao sam o Božjim rečima koje glase: „Na putu za Jerusalim, Isus je bio u mukama, kao da Mu je nož bio zariven u srce, pa ipak nije imao ni najmanju nameru da povuče Svoju reč; uvek je tu bila moćna sila koja Ga je gurala napred do mesta na kojem će biti razapet. Na kraju je prikovan na krst i postao je oličenje grešnoga tela, tako dovršivši delo iskupljenja čovečanstva. Oslobodio se okova smrti i Ada. Pred Njim su smrtnost, pakao i Ad izgubili svoju moć i On ih je porazio. On je živeo trideset i tri godine tokom kojih je uvek davao sve od Sebe da udovolji Božjim namerama u skladu sa tadašnjim Božjim delom, nikada se ne obazirući na ono što On sam dobija ili gubi, i uvek sa namerama Boga Oca na umu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako služiti u skladu sa Božjim namerama”). Razmišljao sam o tome kako je Gospod Isus Stvoritelj i Car Vaseljene, ali uprkos tome što ima tako veličanstven i častan status, bio je voljan da podnese takvu patnju i poniženje da bi iskupio čovečanstvo. Prema tome, šta je bilo malo patnje i poniženja za poganog i iskvarenog čoveka poput mene koji nema veću vrednost od običnog mrava? Bio je blagoslov to što imam priliku da podnosim ovu patnju i svedočim za Boga, pa bi trebalo da budem srećan. Shvativši to, osetio sam novu motivaciju i imao volju da podnesem patnju. Nakon toga su prešli na drugi vid mučenja. Policajac je zapalio cigaretu i gurnuo mi je u nos a zatim mi je stavio čašu za piće na glavu, i rekao: „Ako cigareta ili čaša padnu na pod, nadrljao si.” Kada je cigareta dogorela skoro do mog nosa, izdahnuo sam kroz nozdrve kako bih je izbacio. Čim je policajac video da je cigareta pala na pod, šutnuo me je i nagazio, a onda zgabio četiri-pet šaka neljuštenog pirinča, stavio mi ih na vrat i podigao mi kragnu kako bi neoljušteni pirinač upao unutra. Odmah sam osetio peckav svrab po celom telu, koji je bilo teško podneti. Oko pet sati ujutru su stigla dva zvaničnika. Kada su ih obavestili da nisam odao nikakve informacije, jedan od njih je izvukao kaiš iz svoje torbe i krajem kaiša sa kopčom počeo nemilosrdno da me šiba po nadlanicama, cevanicama i kolenima. Šibanje mi je zadalo žestok bol. Pošto ni nakon više od dvadeset udaraca bičem nisam hteo da pričam, odustali su i otišli.

Drugog dana popodne su me poslali u okružni pritvor. Policajac u pritvoru je rekao zatvorenicima: „Ovaj je vernik koji je uhvaćen kako propoveda i neće ništa da nam kaže. Za njega se dobro, dobro pobrinite!” Zatvorenici su me okružili i preteći me posmatrali. Svi su bili goli do pojasa, a neki su čak imali tetovaže, što me je malo uplašilo. Već su me mučili policajci u policijskoj stanici i telo mi je bilo prekriveno povredama. Sada sam bio suočen sa čitavom bandom zlih zatvorenika opasnog izgleda – ako nastave da me muče, da li će moje telo biti u stanju da izdrži zlostavljanje? Ako ne budem mogao da podnesem mučenje pa izdam Boga kao Juda, a onda budem proklet i kažnjen, neće li moja vera u Boga biti totalni neuspeh? Bilo bi bolje da razbijem glavu o zid i okončam svoj život nego da izdam Boga. Upravo tada sam se prisetio odlomka Božjih reči: „Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su veće njegove kušnje. (…) Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da su oni koji požele da umru kada se suoče sa nekom velikom patnjom i teškoćom kukavice, predmet ismevanja Sotone i da ne mogu da udovolje Božjoj nameri. Pre nego što su me uhapsili, glasnije od svih sam govorio o ljubavi prema Bogu, udovoljavanju Bogu i svedočenju o Njemu. Ali kada su me mučili i kada sam počeo da patim, postao sam negativan i slab i želeo sam kroz smrt da pobegnem od svega toga – gde mi je bio rast? Shvativši to, osetio sam se neverovatno posramljenim i krivim. Tiho sam se molio Bogu: „O, Bože, bez obzira na to kako me budu mučili, uvek ću se oslanjati na Tebe i ostaću postojan u svom svedočenju.”

Po naređenju policije, glavni zatvorenik je zahtevao da sazna moje ime i adresu. Zlobno je zarežao: „Ti si vernik i politički zatvorenik te su tvoji zločini čak ozbiljniji od zločina ubice. Ako ne progovoriš, samo sačekaj i videćeš šta ću ti uraditi!” Ali ja ipak nisam izustio ni reč. Videvši da nemam nameru da pričam, ustao je i uvrnuo mi ruke dok su mi dvojica drugih zatvorenika pritiskala članke. Zatim su se još četvorica-petorica zatvorenika smenjivala i udarala me u listove i butine. Svaki udarac je bio nepodnošljivo bolan i osećao sam da neću moći još dugo da izdržim. Mislio sam u sebi: „Da li će me ovi zatvorenici mučiti do smrti?” Neprestano sam dozivao Boga da me zaštiti i da mi snage da izdržim povređivanje ovih demona. Nakon molitve sam razmišljao o tome kako je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). Uistinu, ovi demoni su bili zaista opasni, ali mogli su samo da povređuju i muče moje telo, nisi mogli da ubiju moju dušu. Štaviše, smrt tela nije prava smrt. Biti progođen i ubijen od strane KPK zbog svedočenja o Bogu značilo je biti pogonjen zbog pravednosti, a Bog odobrava takva dela. Prisetio sam se himne: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”, „Želim da vidim dan Božje slave”). Dok sam razmišljao o tekstu himne, u meni je rasla volja da izdržim svu patnju i budem postojan u svom svedočenju o Bogu. Nakon njihovog prebijanja, noge su mi bile prekrivene crnim i zelenim modricama i strašno natečene. Najmanji dodir je pojačavao bol. Zbog ozbiljnih povreda koje su pretrpeli mišići mojih nogu, nisam mogao da čučim, pa sam morao da sedim na ivici čučavca kada sam išao u toalet. Njihova brutalna prebijanja su postala redovna pojava. Jedan zatvorenik koji je trenirao boks me je koristio kao vreću za udaranje kako bi vežbao svoje udarce pesnicama i dlanovima, a često me je udarao i rukama po vratu. Svaki put kada bi zamahnuo i udario me po vratu, zavrtelo bi mi se u glavi. Tu je bio i jedan zatvorenik naročito opasnog izgleda koji me je prikovao za krevet, silovito me zgabio za vrat obema rukama i umalo me na smrt udavio kada je uvideo da ne želim da odam nikakve informacije o svojoj veri u Boga bez obzira na to kako su me mučili. U nekoliko prilika bi glavni zatvorenik i njegove sluge obmotali fosfor na glavici šibice u loptice od vate, a onda bi mi te loptice ugurali između prstiju na rukama i nogama i zapalili ih. To bi mi opeklo prste na rukama i nogama i nanelo užasne bolove. Glavni zatvorenik bi onda namerno stao na moje opečene prste na nogama sve dok krv ne bi počela da curi iz rana. Svaki put kada su me zatvorenici mučili i povređivali, dozivao sam Boga i molio Mu se, tražeći od Njega snagu. Samo zahvaljujući Božjem vođstvu sam bio u stanju da izdržim mučenje demona koje se ponavljalo.

Jednog dana krajem novembra sam prošao četvrto ponovno suđenje od strane tužilaštva, ali sam i dalje odbijao da govorim. Jedan policajac je rekao glavnom zatvoreniku: „Neće ništa da nam kaže i tužilaštvo gubi strpljenje. Moraš izvući nešto iz njega po svaku cenu.” Nakon toga, glavni zatvorenik je naredio četvorici-petorici drugih zatvorenika da me skinu golog, zatim je zapalio plastičnu činiju i pustio da mi vrela otopljena plastika kaplje po koži. Od svake kapi sam se previjao u bolovima – bilo je toliko bolno da nisam mogao da podnesem. Žestoko sam se borio protiv njih, ali su me držali, tako da nisam mogao da mrdnem. U svom srcu sam neprestano dozivao Boga, govoreći: „O, Bože, ne mogu više da izdržim. Molim Te, zaštiti me. Daj mi snagu i volju da podnesem ovu patnju kako ne bih popustio pred Sotonom i kako bih mogao da budem postojan u svom svedočenju za Tebe do smrti.” Opet sam pomislio na to kako su rimski vojnici Gospoda Isusa živog prikovali za krst, na to kako je Njegova krv polako kapala dok nije presušila. Uprkos Svojoj veličini i čestitosti, Bog, koji je u raju, se ovaplotio i podneo neizdrživu patnju na Zemlji kako bi spasio čovečanstvo. Bog je bio nevin i nije zaslužio takvu patnju, ali On je sve to mirno podneo da bi spasio čoveka. S obzirom na to da sam bio samo iskvaren čovek, podneti ovo malo patnje uopšte nije bio problem. U Kini, gde se na Boga gleda kao na neprijatelja, teško je izbeći patnju zbog zlostavljanja ukoliko neko želi da sledi Boga i stekne istinu i život. Ali vredno je i smisleno patiti, jer to činimo da bismo zadobili istinu i bili spašeni. Ovo svirepo mučenje mi je omogućilo da jasno vidim opaku suštinu KPK-a koja mrzi istinu i prezire Boga. Oni se suprotstavljaju Bogu, okrutno muče ljude i nisu ništa drugo do zli duhovi i demoni. Shvativši sve to, još više sam zamrzeo veliku crvenu aždaju – što su me više progonili, to sam se više oslanjao na Boga da budem postojan u svom svedočenju i da ih ponizim! Borio sam se uprkos bolu i nekako uspeo da prođem kroz ovo iskušenje. Te noći, dok su zatvorenici spavali, pregledao sam svoje povrede: butine i listovi su mi bili izuzetno modri. Grudi su mi bile opečene, a koža na njima je bila krvava i unakažena. Celo telo mi je bilo pokriveno opekotinama. Razmišljao sam u sebi: „Već su me doveli u ovo stanje. Da li ću biti u stanju da izdržim ako me sutra opet ovako budu mučili?” Zadrhtao sam pri pomisli na to kakva me neizdrživa bol čeka i imao sam osećaj da će mi glava pući. Imao sam osećaj da je situacija već prešla granicu onoga što moje telo može da podnese i bio sam na ivici kolapsa. Brzo sam se pomolio Bogu: „O, Bože, srce mi je ispunjeno strahom i mislim da više ne mogu da izdržim ovo. Molim Te, daj mi snage da ostanem postojan.” Nakon molive, prisetio sam se Božjih reči koje glase: „Vera je kao most od jednog debla: oni koji se grozničavo bore za život teško će ga preći, ali oni koji su spremni da se žrtvuju mogu da pređu na drugu stranu, sigurnog koraka i bez straha. Ako čovek gaji bojažljive i plašljive misli, to je zato što ga je Sotona prevario, u strahu da ćemo preći most vere da bismo ušli u Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pokazale put napred – samo oslanjanjem na veru i stavljanjem svog života na kocku sam mogao proći kroz ovo sigurno i bez brige. Nisam li baš nasedao na Sotoninu zaveru živeći u kukavičluku i strahu? Pomolio sam se Bogu, ne želeći više da živim u strahu niti da me Sotona pravi budalom. Bio sam spreman da se potpuno predam u Njegove ruke, da budem postojan u svom svedočenju i da ponizim Sotonu čak i ako to znači da ću biti pretučen na smrt. Osetio sam olakšanje i imao sam veru da se suočim sa bilo čime što me sledeće zadesi na mom putu. Upravo tada sam se setio himne koja se zvala „Uzdizanje usred tame i ugnjetavanja”：„Zbog surovog progona od strane velike crvene aždaje, prozreo sam Sotonino lice. Kroz brojna iskušenja i nevolje, video sam Božju mudrost i svemoć. Pošto sam shvatio istinu i stekao veru, kako bih mogao da budem zadovoljan time što ne sledim Boga? Iz dubine duše mrzim Sotonu, a još više mrzim veliku crvenu aždaju. Živeti tamo gde vlada kralj demona isto je što i živeti u zatvoru. Sotona mi dahće za vrat i nema bezbednog mesta na kojem bih boravio. Apsolutno je ispravno verovati u Boga i obožavati Ga. Pošto sam odlučio da volim Boga, biću odan do kraja. Sotona, kralj demona, krajnje je okrutan, istinski besraman i ogavan. Jasno vidim Sotonin demonski lik i moje srce voli Hrista još više. Nikada neću produžavati sramotno postojanje klanjajući se Sotoni i izdati Boga. Podneću sve nevolje i bol i prebroditi najmračniju noć. Da bih utešio Božje srce, daću pobedonosno svedočanstvo” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Ova himna me je duboko dirnula, i što sam je više pevao, bio sam se sve ohrabreniji. Tek nakon što me je KPK zverski zlostavljala, jasno sam uvideo njihovu okrutnu, demonsku suštinu koja se opire Bogu. Kao Božji vernici, mi idemo pravim putem života, propovedamo jevanđelje, svedočimo o Bogu i omogućavamo drugima da prime Božje spasenje. To je pravično delo, a KPK ipak mahnito hapsi i progoni vernike, muči one koje uhvati dok ne budu na ivici smrti kako bi ih naterala da izdaju Boga i kako bi ostvarila cilj KPK-a da zauvek ima vlast i kontrolu nad ljudima. KPK je ništa drugo do banda demona koji mrze Boga i istinu! Onda kada sam uvideo koliko je KPK istinski odvratna i zla, zamrzeo sam je svim srcem, odbacio je i odlučio da joj se nikad ne pokorim!

Već sledećeg dana, kada je glavni zatvorenik video koliko mi je meso na grudima postalo unakaženo od svih opekotina, malo se zabrinuo i rekao ostalim zatvorenicima: „Ne možemo više da ga mučimo. Ako ga ubijemo, svaliće krivicu na nas i produžiće nam kazne.” Kada sam to čuo, pomislio sam da je Bog otvorio izlaz za mene i tiho sam Mu zahvalio. Na kraju, policija nije mogla da pronađe nikakve dokaze da podigne optužnicu protiv mene, ali su ipak insistirali da me optuže za „narušavanje društvenog poretka”, zbog čega sam bio osđen na 75 dana zatvora.

Podneo sam užanu patnju i progon od strane KPK-a, ali su me Božje reči prosvetile i vodile na svakom koraku puta, ispunjavale me verom i snagom i osigurale da mogu da ostanem postojan tokom ovih iskušenja. Bez Božje zaštite i vođstva Njegovih reči, u svakom trenutku su me mogli mučiti do smrti. U isto vreme, uvideo sam kako Bog upravlja i vlada suveren nad svime. Bez obzira na to koliko je Sotona okrutan i nesputan, to je samo poraženi Božji protivnik. Baš kao što reči Svemogućeg Boga kažu: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sâm Bog, jedinstveni I”).