Godine 2019. izabrana sam za crkvenog starešinu, i zaklela sam se da ću dobro izvršavati svoju dužnost. Na svom novom položaju, u početku sam svaki dan bila zauzeta okupljanjima, rešavanjem poteškoća i problema svoje braće i sestara u njihovim dužnostima i praćenjem napretka našeg rada. Sve to me je veoma ispunjavalo. Posle nekog vremena, morala sam da se pozabavim nekim opštim poslovima, tako da se obim mog posla znatno povećao. Svaki dan sam radila do kasno i osećala sam se kao da jedva sve postižem. U sebi sam pomislila: „Zadužena sam za celokupan posao, pa moram da brinem o mnogim stvarima, a to je mnogo je napornije. Svaki dan mi je mozak napet napet kao struna. Nije tako lako kao kad imaš samo jednu određenu dužnost.” Kasnije sam otišla na okupljanje grupe koju je nadgledala sestra Džao Đing. Pomislila sam: „U prošlosti, kad sam sarađivala sa Džao Đing, bila je veoma odgovorna u svojim dužnostima i aktivno je tragala za istinom da bi rešila sve poteškoće sa kojima se suočavala. Ona nadzire rad ove grupe, tako da ne moram previše da brinem.” Nakon toga sam retko išla na okupljanja sa njihovom grupom. Jedne večeri, neka braća i sestre su napisali pismo kako bi ukazali da rad grupe Džao Đing ima nekih odstupanja i problema i zamolili su me da brzo rešim probleme. Nameravala sam da unapred tražim Božje reči i da tragam za rešenjem, ali s obzirom na to da ti problemi nisu mogli da se reše u kratkom roku, pomislila sam: „Tako je kasno i baš sam umorna. Ne mogu sad to da radim. Uostalom, već sam napisala pismo Džao Đing o tim odstupanjima i problemima. Ona je odgovorna osoba, tako da sam sigurna da će preuzeti inicijativu da razgovara u zajedništvu i da ih reši, pa neću morati da se zamaram time. Inače, kada bih sve sama radila, kako bih ikada uspela nešto da uradim? Samo ću razgovarati o tome sa grupom na okupljanju.” Kasnije, kada sam ispitala taj problem, videla sam da je Džao Đing već razgovarala sa grupom o tome i svi su mogli da predlože puteve primene koji se odnose na probleme, što me je još više uverilo da nemam razloga za brigu dok Džao Đing vodi tu grupu. Nakon toga se više nisam raspitivala o radu te grupe.

Posle izvesnog vremena, otišla sam na još jedno okupljanje sa grupom Džao Đing. Videla sam da ona u svojoj besedi previše okoliša o sopstvenom stanju, kao i da dugo govori, a da ništa jasno ne kaže. U sebi sam pomislila: „Je li ona u lošem stanju? Zašto govori nepovezano?” Ali, onda sam pomislila: „Možda je samo nervozna jer sam ja tu. Biće ona dobro kad se malo sredi. Imam još neke stvari da uradim, pa bi možda trebalo da odem i pustim je da nastavi sa okupljanjem.” I tako sam otišla, a da nisam razgovarala sa njom. Kasnije sam saznala da je rad grupe neefikasan. Pomislila sam: „Da li postoji neki problem u grupi?” Ali, onda sam ponovo razmislila: „Upravo su razgovarali o problemima i odstupanjima u svojoj dužnosti. Sigurna sam da se svi samo vraćaju u formu, tako da je normalno da njihov rad trenutno bude manje plodan.” Imajući to na umu, nisam više o tome razmišljala. Kasnije mi je sestra Vang Sinžui prijavila da je Džao Đing opsednuta statusom, da ne ume skladno da sarađuje s drugima i da nije pogodna za vođu grupe. Pomislila sam: „Džao Đing je malo previše fokusirana na status, ali ima osećaj tereta prema svojoj dužnosti. Ako ne može da skladno sarađuje s drugima, to mora da je zato što je trenutno u lošem stanju i što je kontrolišu njene iskvarene naravi. Samo joj je potrebno malo vremena da se sredi.” Razmišljajući tako, rekla sam Sinžui: „Džao Đing je odgovorna u svojoj dužnosti i još uvek je dorasla zadatku vođe grupe. Ako otkrije iskvarenost, možemo pokušati da joj više pomognemo, da je razotkrijemo i da detaljno analiziramo njene probleme. Danas sam zauzeta, pa nemam vremena, ali razgovaraću sa njom kasnije.” Kada je Sinžui čula moj odgovor, nije više ništa rekla. Kasnije, kada su me drugi zadaci preokupirali, zaboravila sam da razgovaram sa Džao Đing. Jedne večeri sam se iznenada setila: „O, ne, zaboravila sam na stanje Džao Đing. Da li bi trebalo da odem i proverim njeno stanje?” Ali sam onda pomislila: „Ona ima dobar kov i kada je u prošlosti njeno stanje bilo loše, umela je da traga za istinom i da brzo sama to reši. I ovog puta bi trebalo da bude u stanju da se sredi. Osim toga, ona živi tako daleko. Ako odem čak tamo, što je zamorno, a ona ne bude kod kuće, zar ne bih uzalud putovala? Ipak neću, pobrinuću se za to krajem meseca.” Kada sam krajem meseca otišla da proverim njihov rad, bila sam u potpunom šoku. Bilo je jako puno problema i odstupanja u radu Džao Đing, a njeni rezultati rada su pali na najniži nivo. Sva braća i sestre koje je nadzirala su bili u negativnom stanju i njihov rad je bio teško pogođen. Tek tada sam shvatila koliko su stvari zapravo ozbiljne. Brzo sam otišla kod Džao Đing da razgovaram sa njom i da joj ukažem na njene probleme, ali ona je odbila da to prihvati, raspravljala se, pokušavala da se pravda i pokazala da uopšte ne poznaje sebe. Nakon što sam o njoj porazgovarala sa svojom saradnicom, odlučile smo da Džao Đing više nije podobna da bude vođa grupe i na kraju smo je smenili. Nakon toga, braća i sestre su takođe prijavili da je Džao Đing bila veoma ljubomorna, da je zanemarivala svoje dužnosti i da se upuštala u rasprave. Zbog toga se jedna sestra osećala kao da je ona ograničava, postala je sputana i htela je da napusti svoju dužnost. Vang Sinžui je prijavila situaciju sa Džao Đing, ali ju je Džao Đing potisnula i isključila. Druge sestre su se takođe osećale kao da ih Džao Đing sputava, što je uticalo na njihove dužnosti i kočilo rad nekoliko meseci. Nakon što je Džao Đing smenjena, ne samo da se nije pokajala, već se čak svetila ostalima. To što je razotkrivena, uopšte je nije navelo da razume svoja zla dela niti da se pokaje zbog njih. Zbog toga što nisam izvršavala stvaran posao, što sam zapostavila svoju dužnost i nisam smenila Džao Đing na vreme, nanoseći ozbiljne gubitke radu crkve, ja sam kasnije takođe smenjena. Bila sam apsolutno očajna. Tek sam se tada zapitala zašto sam bila previše slepa da prepoznam hroničnu ljubomoru i svađe Džao Đing, kao i njeno ozbiljno prekidanje i ometanje rada crkve. U to vreme, imala sam tek površno znanje o tome da ne izvršavam stvaran posao i da nisam fokusirana na raspoznavanje ostalih, ali se nikad nisam ozbiljno usredsredila na to da razumem ili da detaljno analiziram sopstvene iskvarene naravi.

Na jednom okupljanju, stekla sam izvesno razumevanje o sebi tek nakon što sam pročitala Božje reči koje otkrivaju ponašanje lažnih starešina koji ne izvršavaju stvaran posao. Božje reči kažu: „Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu crkvenog posla i dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; pre svega, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja do kojih dolazi u različitim fazama posla mogu imati na crkveni posao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nazdornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze na tom polju, što rezultira time da se crkveni posao pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje odgovornosti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). „Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste relevantnog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. A u čemu je tu problem? Da li pristup lažnih starešina prema svom poslu ima bilo kakve veze s površnošću? S jedne strane, oni vide kako velika crvena aždaja fanatično hapsi Božji izabrani narod, pa radi svoje sigurnosti nasumično srede da neko bude odgovoran za posao, verujući da će to rešiti problem i da više ne moraju time da se bave. Šta oni misle u svom srcu? ’Ovo je tako neprijateljsko okruženje, trebalo bi da se krijem neko vreme.’ To predstavlja žudnju za telesnim zadovoljstvima, zar ne? S druge strane, lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li si ti nekakav stručnjak? Da li imaš rendgenski pogled? Da li imaš tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”).

Bog razotkriva da su lažne starešine lenje, da žude za udobnošću i da su u potpunosti neodgovorne u svojim dužnostima. Jednom kada nekog postave da vodi posao, lažne starešine su spremne da im odmah veruju na osnovu svojih zamisli i predstava. Oni ne prate i ne nadziru rad, niti žele da plate cenu da bi ga proverili. Koriste prečice gde god mogu, što dovodi do ozbiljnih gubitaka u radu crkve. Videvši kako Bog razotkriva razna ponašanja lažnih starešina koji ne rade stvaran posao, osećala sam se kao da me Bog razotkriva licem u lice. Bilo mi je veoma neugodno i osećala sam krivicu. Kao starešina, bila sam veoma neodgovorna prema svojoj dužnosti. Da bih sačuvala sebe od brige i telesne patnje, izvlačila sam se i nisam pratila rad. Oslonila sam se na svoj prvobitni utisak o Džao Đing, misleći kako je odgovorna u svojoj dužnosti i pogodna za vođu grupe, pa sam počela da primenjujem pristup nemešanja i nisam proveravala njen rad. Kada sam videla da ne postiže rezultate u svom radu i da ću morati da patim i da platim cenu kako bih rešila taj problem, nisam obavila stvaran posao, već sam pronalazila izgovore da udovoljim sebi, tako što sam govorila da se svi još prilagođavaju i da će se uskoro vratiti na pravi kolosek. Kada su drugi prijavili da Džao Đing ima probleme i da nije pogodna za vođu grupe, i dalje sam, na osnovu svojih predstava i zamisli, mislila da je to samo privremeno otkrivanje iskvarenosti i da to neće uticati na njenu dužnost. Iznova sam odlagala rešavanje problema Džao Đing, sve dok na kraju rad grupe nije bio paralisan, i dok život-ulazak moje braće i sestara nije pretrpeo ozbiljne gubitke. Bila sam tako tvrdoglava, glupa i neodgovorna. Bila sam lažni starešina koji je žudeo za udobnošću i nije izvršavao stvaran posao. U stvari, starešine i delatnici koje je crkva izabrala, uključujući i mene, nisu usavršeni; imamo mnogo iskvarenih naravi i u svakom trenutku možemo izazvati ometanja i prekide u svojim dužnostima. Čak i ako se naizgled dobro ponašamo, to ne znači da smo podobni da budemo upotrebljeni. Ne razumemo istinu i gledamo samo na nečiju pojavu i ne možemo da prozremo njegovu suštinu, tako da moramo često da pratimo i nadgledamo rad da bismo bili odgovorni prema poslu. Nisam razumela istinu i nisam umela da prozrem ljude, ali sam imala slepo samopouzdanje, čime sam nanela velike gubitke radu crkve, a za sobom ostavila prestupe i nečistoće. Čim sam to shvatila, osetila sam duboko kajanje. Da nisam bila tako samopravedna, tako lenja i tako pohlepna za udobnošću kada me je Sinžui podsetila za Džao Đing, već da sam zapravo istražila, otkrila i rešila problem na vreme i smenila Džao Đing, ne bih izazvala takvo kašnjenje u radu crkve. Ne samo da nisam doprinela radu crkve u svojoj dužnosti, već sam se ponašala kao Sotonin sluga i štitila lažne starešine i delatnike. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više bila uznemirena i jadna. Razmišljala sam o tome kako kada ovaploćeni Bog deluje, On praktično pati i plaća cenu. Kao odgovor na svu našu iskvarenost i nedostatke, Bog neumorno deli istinu, podržava nas i pomaže nam, uz sve Njegove mukotrpane napore da nas u potpunosti spase iz Sotonine vlasti. Ali ja sam stvoreno biće koje nije razumelo istinu, koje je bilo slepo i nije moglo da jasno vidi stvari, i nisam želela da zaista patim niti da platim cenu u svojim dužnostima, nisam htela da rešavam probleme na vreme kada sam ih otkrila i prouzrokovala sam velike gubitke u radu. Vršenje moje dužnosti na taj način je nešto čega se Bog gnuša i odbacuje! Kada sam to shvatila, tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, nisam bila u pravu. Želim da razmislim o sebi i da se pokajem pred Tobom.”

Pročitala sam još nekoliko odlomaka u kojima Bog razotkriva lažne starešine: „Rad crkve postaje otežan prosto zato što lažne starešine ozbiljno zapostavljaju svoje dužnosti, ne rade stvarni posao, ne prate i ne nadgledaju rad i nisu u stanju da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi razrešili probleme. Naravno, to se takođe dešava zato što te lažne starešine uživaju u pogodnostima svog statusa, uopšte ne teže istini, i nisu voljni da prate, nadgledaju ili usmeravaju rad na širenju jevanđelja – što za rezultat ima to da posao sporo napreduje, a mnoga odstupanja, apsurdi i nesmotrene greške koje je uzrokovao čovek, ne bivaju blagovremeno ispravljene ili razrešene, što opet ozbiljno utiče na efikasnost širenja jevanđelja. Tek kada Višnji otkrije te probleme i kaže starešinama i delatnicima da moraju da ih reše, ti problemi budu ispravljeni. Poput slepaca, ove lažne starešine nisu u stanju da otkriju bilo kakve probleme i uopšte ne postoje načela po kojima rade stvari, a povrh svega, nisu sposobni da shvate sopstvene greške – svoje pogreške priznaju tek kada su orezani od strane Višnjeg. Prema tome, ko može preuzeti odgovornost za gubitke koje su prouzrokovale ove lažne starešine? Čak i kad budu sklonjeni sa svojih položaja, kako se mogu nadoknaditi gubici koje su prouzrokovali? Stoga, kada se otkrije da postoje lažne starešine koje nisu sposobne da obavljaju stvarni posao, treba ih odmah razrešiti. U nekim crkvama, rad na jevanđelju napreduje izuzetno sporo, a to je jednostavno zbog toga što lažne starešine ne rade stvarni posao, kao i zbog previše situacija u kojima zanemaruju posao i prave greške” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „U svim tim različitim poslovnim stavkama koje obavljaju lažne starešine, zapravo se nalaze brojni problemi, odstupanja i nedostaci koje bi trebalo da razreše, isprave i otklone. Međutim, pošto lažne starešine nemaju osećaj za odgovornost, već samo uživaju u pogodnostima svog statusa bez da obavljaju stvaran posao, oni na kraju od posla naprave haos. U nekim crkvama, ljudi nisu ujedinjeni u mislima – svako sumnja, čuva se i podriva druge, sve vreme se plašeći da ih kuća Božja ne eliminiše. Suočeni sa takvim situacijama, lažne starešine ne preduzimaju ništa da ih razreše i ne uspevaju da obave nikakav stvaran i konkretan posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Gledano spolja, lažne starešine ne čine namerno mnoštvo zlih dela, ne rade stvari na svoj način niti stvaraju sopstveno carstvo kao što to čine antihristi. Ali lažne starešine nisu u stanju da odmah reše razne probleme koji se javljaju u crkvenom poslu i kada se pojave problemi s nadzornicima različitih timova i kada ti nadzornici nisu u stanju da iznesu svoj posao, lažne starešine ne mogu odmah da ih preraspodele na druge dužnosti ili da ih smene, čime crkvenom poslu nanose ozbiljne gubitke. Sve je to posledica zapuštanja dužnosti kod lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog razotkriva nemar lažnih starešina, kako oni zapravo ne prate, niti proveravaju rad, kako ne nadziru i ne proveravaju ljude koji su zaduženi za posao, i kako, usled toga, mnogi problemi ne mogu da se reše, uzrokujući ozbiljne gubitke u radu crkve. Razmišljajući o svojim postupcima, shvatila sam da sam zbog žudnje za udobnošću zanemarila svoju dužnost, bila neodgovorna i verovala Džao Đing na osnovu sopstvenih predstava i zamisli, te nisam nadgledala niti pratila njen rad. Kada su drugi prijavili njene probleme, nisam se obazirala, nisam razrešila probleme niti sam je smenila na vreme, što joj je omogućilo da dugoročno ispoljava ljubomoru i upušta se u rasprave, da ometa i prekida grupu, i da nema nikakvu pozitivnu ulogu u svojoj dužnosti. Zbog toga je rad grupe mesecima bio neefikasan i ozbiljno kasnio s napretkom. Kada su joj braća i sestre davali savete, ona ih je potiskivala i isključivala, i činila da se dugo vremena osećaju kao da su pod pritiskom, što je dovelo do toga da se grupa oseća sputano i da bude nepažljiva u svojim dužnostima. A ipak, ja ništa o tome nisam znala, čak sam uvek mislila da joj dobro ide. Kao starešina, ne samo da nisam ispunila svoju odgovornost, već nisam bila u stanju da blagovremeno prepoznam i rešim brojne probleme u radu crkve koji su mi bili pred nosom. To je nanelo veliku štetu radu crkve i život-ulasku moje braće i sestara. Ozbiljno sam zanemarila svoje dužnosti! Iako nisam, poput antihrista, namerno činila zlo kako bih ometala i prekidala rad crkve, moje zanemarivanje dužnosti je svejedno nanelo ozbiljnu štetu radu crkve. Mrzela sam sebe što sam bila slepa, bezumna i neodgovorna do te mere da sam počinila prestup u Božjem prisustvu. Imala sam jak osećaj tuge i krivice i smatrala sam da sam dužna Bogu, kao i svojoj braći i sestrama.

Kasnije sam razmišljala o sebi. Zašto sam stalno vodila računa o svom telu i bila nepouzdana i neodgovorna u svojoj dužnosti? Kasnije sam videla jedan odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike pomoći. Božje reči kažu: „Šta je Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljala sam o Božjim rečima i konačno shvatila da sam lenja, neodgovorna u svojoj dužnosti i da mi nedostaju savest i razum, uglavnom zbog toga što je sotonsko pravilo postojanja „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” bilo toliko duboko ukorenjeno u meni da je postalo moja priroda. Uvek sam živela u skladu sa tim, uzimajući u obzir samo interese svog tela u svemu, i postajala sam sve sebičnija i ogavnija. Kada bi me bilo šta zabrinulo ili zahtevalo da više patim i da platim veću cenu, pribegavala sam lukavstvu i laganju kako bih to izbegla, čineći sve što sam mogla da što manje patim. Kada sam videla da preuzimanje celokupnog posla zahteva više brige i patnje, želela sam da umesto toga radim jedan određeni posao. Kada mi se obim posla povećao, želela sam da manje brinem i da platim manju cenu, što je dovelo do mog pristupa nemešanja u rad Džao Đing. Kasnije, kada sam videla da je u lošem stanju, bila sam lenja i nisam želela da to razrešim. Iako me je Sinžui podsećala da Džao Đing nije dorasla za upotrebu, koristila sam svoju zauzetost poslom kao izgovor za to što odlažem da istražim i potvrdim problem Džao Đing, sve dok on nije postao toliko ozbiljan da su morali da je smene. Crkva me je izabrala za starešinu i dala mi je priliku da praktično delujem u nadi da ću preuzeti odgovornost i nositi teret svoje dužnosti. A šta sam ja uradila? Umesto da razmišljam o tome kako da dobro izvršavam svoju dužnost, ja sam samo žudela za udobnošću, radeći sve što mi je omogućavalo da što manje brinem i patim. Godinama sam verovala u Boga i uživala u zalivanju i opskrbljivanju tolikom količinom Božje reči, ali kada bi se nešto tražilo od mene, brinula sam samo za svoju udobnost, a ne kako da dobro izvršavam stvaran posao. Bila sam sebična i ogavna i Bog me se gadio! Mrzela sam svoj nedostatak ljudskosti i razuma i to što nisam uspela da udovoljim Božjoj dobroj nameri. Molila sam se Bogu: „Bože, brinula sam za svoje telo i nisam radila stvaran posao, čime sam nanela velike gubitke radu crkve, želim da se pokajem pred Tobom. Ubuduće, šta god da bude moja dužnost, ne želim više da brinem o svom telu niti da žudim za udobnošću. Želim da budem odgovorna i da dobro izvršavam svoju dužnost na razuman način.”

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji imaju srce u stanju su da budu obzirni prema Božjem srcu; oni bez srca samo su prazne ljušture, budale, ne znaju da budu obzirni prema Božjem srcu. Mentalitet im je ovakav: ’Baš me briga koliko je Bogu ovo hitno, uradiću to kako mi se prohte – kako bilo, nisam besposlen ni lenj.’ Ovakav stav, ovakva negativnost, potpuni nedostatak inicijative – takav nije neko ko je obziran prema Božjem srcu, niti taj shvata kako da bude obziran prema Božjem srcu. U tom slučaju, da li on poseduje istinsku veru? Sasvim sigurno ne. Noje je bio obziran prema Božjem srcu, imao je istinsku veru i zato je mogao da izvrši Božji nalog. Stoga, nije dovoljno samo prihvatiti Božji nalog i biti spreman da uložiš neki napor. Moraš da budeš i obziran prema Božjim namerama, da daš sve od sebe i budeš odan – a to zahteva da imaš savest i razum; to je ono što ljudi treba da imaju, i što je imao Noje. Šta vi kažete, u to vreme, koliko godina bi bilo potrebno da se izgradi tako velika barka da je Noje odugovlačio, da nije osećao da je hitno, da nije bio nespokojan ni efikasan? Da li bi barka mogla biti završena za 100 godina? (Ne bi.) Bilo bi potrebno da nekoliko generacija neprekidno gradi barku. S jedne strane, izgradnja čvrstog objekta poput barke bi trajala godinama; pored toga, dugo bi trajalo i prikupljanje svih živih stvorenja i briga o njima. Da li je bilo lako prikupiti ova stvorenja? (Nije.) Nije bilo. I tako, nakon što je čuo Božje zapovesti i shvatio da je Božja namera hitna, Noje je osetio da to neće biti ni lako ni jednostavno. Shvatio je da mora da ispuni zadatak u skladu sa Božjim željama i da izvrši nalog koju mu je Bog poverio, kako bi Bog bio zadovoljan i smiren, kako bi sledeći korak Božjeg dela glatko protekao. Takvo je bilo Nojevo srce. A kakvo je to srce bilo? To je bilo srce koje je imalo obzira prema Božjim namerama” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)”). „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da u potpunosti shvati i dokuči kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine ili slušati izveštaje drugih ljudi. Naprotiv, moraju svojim očima da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da shvate koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi usavršavati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao. Starešine i delatnici treba da imaju put i načela prema kojima usavršavaju i obučavaju ljude dobrog kova. Pored toga, treba da umeju da dokuče i razumeju različite vrste problema i poteškoća koje postoje u radu crkve i treba da znaju kako da ih razreše. Takođe, treba da imaju sopstvene ideje i predloge o tome kako posao treba da napreduje ili da vide njegov uspeh u budućnosti. Biće mnogo lakše obaviti posao ako su u stanju da i u pola noći, bez ikakvih sumnji i nedoumica, jasno govore o takvim stvarima. Radeći na takav način, starešina ispunjava svoje dužnosti, zar ne? Oni moraju da budu dobro upoznati sa tim kako da razreše gore pomenute probleme u radu i često moraju da promišljaju o tim stvarima. Kada naiđu na poteškoće, tragajući za istinom, oni treba da razgovaraju u zajedništvu i sa svima prodiskutuju o tim stvarima kako bi rešili probleme. Ako obavljaju konkretan posao, stojeći s obe noge čvrsto na zemlji, neće biti poteškoća koje ne mogu da se razreše” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su mi pokazale put kako da dobro izvršavam svoju dužnost, a to je da budem obzirna prema Božjim namerama, da vodim računa o Božjim brigama, da ispunim odgovornosti koje bi trebalo da ispunim i da ne dozvolim da rad crkve trpi. Baš kao Noje, koji je iskreno bio obziran prema Božjoj nameri. Kada mu je Bog rekao da sagradi barku, on nije razmišljao o tome šta on lično dobija ili gubi, već samo o tome kako da brzo sagradi barku u skladu sa Božjim zahtevima. Iako ne mogu da se poredim sa Nojem, želela sam da ga oponašam, da naučim da budem obzirna prema Božjoj nameri i da dam sve od sebe kako bih ispunila Božje zahteve. Takođe sam shvatila, da bi starešine i delatnici dobro izvršavali stvaran posao, moramo da budemo u toku sa poslom i kada vidimo prepreke ili prekide i ometanja u radu, moramo da razgovaramo o njima i da ih rešimo na vreme kako bismo obezbedili da posao normalno napreduje.

Nešto kasnije, moj starešina me je zadužio za rad na jevanđelju i zalivanju u nekoliko crkava. Pomislila sam: „Ne smem da dopustim da bude kao prošli put. Ne mogu samo da brinem o udobnosti tela i da ne preuzmem odgovornost za svoju dužnost. Moram da ostanem stabilna i da uložim sve svoje napore u svoju dužnost.” Nakon toga, fokusirala sam se na to da se svaki dan opremim istinom vizija. Ako je bilo potencijalnih primalaca jevanđelja, aktivno sam svedočila o Božjem delu poslednjih dana pred njima, i tražila sam i opremala se Božjim rečima u skladu sa njihovim verskim predstavama. Jednog dana, dok sam išla da proverim rad crkve Čeng Nan, pomislila sam: „Starešine i jevanđeoski đakoni u ovoj crkvi već dugo veruju u Boga. Imaju dobar kov, sposobni su i odgovorni u svojim dužnostima. Oni dobro rade svoj posao, pa ne moram da ga pratim, što može da me poštedi truda.” Kada mi je to palo na pamet, shvatila sam da sam ponovo bila prepredena kako bih našla razloge da ne nadzirem niti da pratim posao. Sada kad sam zadužena za ovih nekoliko crkava, sprovođenje i nadzor crkvenog rada bili su moja odgovornost i dužnost. Više nisam mogla da tražim izgovore kako bih vodila računa o svom telu i odložila svoju dužnost. S tim na umu, pažljivo sam proverila rad te crkve. Otkrila sam da nekoliko pridošlica ne dolazi redovno na okupljanja i da zalivači ne rade svoj posao dobro. Sutradan sam brzo okupila zalivače kako bismo razgovarali o istini i razrešili njihove probleme. Posle nekog vremena, čula sam da su one pridošlice ponovo počele redovno da dolaze na okupljanja, zbog čega sam se osećala mirno i sigurno.

Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da izvršavanje dužnosti zahteva da zaista platimo cenu, štaviše, da pratimo i nadgledamo rad. To je jedini način da se na vreme otkriju i razreše problemi i da se dužnost izvršava dobro. To što sam danas doživela tu spoznaju i promenu je rezultat postignut zahvaljujući Božjoj reči. Hvala Svemogućem Bogu!