Izabrana sam za crkvenog starešinu 2019. i zaklela sam se sebi da ću dobro obavljati svoju dužnost. Nakon toga, svakog dana sam bila zauzeta sastancima, razrešavanjem poteškoća svoje braće i sestara u njihovim dužnostima i praćenjem napretka rada i osećala sam se veoma ispunjeno. Nakon izvesnog vremena, zbog nekih administrativnih zadataka, moj obim posla se povećao, svakog dana sam radila do kasno i bilo mi je malo previše posla. Mislila sam: „Brinuti o svom poslu je teško i zamorno. Mozak mi je svaki dan napet. Ovo je teže nego imati jedan određen posao.” Kasnije sam otišla na sastanak grupe, gde je bila prisutna sestra Džao Đing. Pomislila sam: „Ja sam u prošlosti bila saradnica Džao Đing, bila je odgovorna u svojim dužnostima i aktivno je tragala za istinom da bi razrešila poteškoće sa kojim se susretala. Ona nadzire rad ove grupe, tako da ne moram previše da brinem.” Nakon toga sam se retko susretala sa njihovom grupom. Jedne večeri, neka braća i sestre su napisali pismo da ukažu da rad grupe Džao Đing ima određene probleme i nedostatke i zamolili su me da brzo rešim problem. Planirala sam da unapred tražim Božje reči i da tragam za rešenjem, ali sam imala mnogo problema sa kojima sam se nosila, da nisam mogla da završim s tim jedno duže vreme. Pomislila sam: „Tako je kasno i baš sam umorna. Ne mogu sada to da uradim. Osim toga, već sam napisala pismo Džao Đing u vezi sa njenim problemima i nedostacima, a ona je odgovorna, pa će preuzeti inicijativu da razgovara u zajedništvu i da ih razreši i ja neću morati da obavim taj posao. Kada bih sve radila sama, kako bih ikada završila? Samo ću razgovarati sa njom o tome na sastanku.” Kasnije, kada sam ispitala taj problem, Džao Đing je već razgovarala sa grupom o tome i svi su bili u stanju da predlože puteve primene koji se odnose na probleme, zbog čega sam mislila da nemam razloga za brigu dok Džao Đing vodi tu grupu. Nakon toga, u suštini se nisam raspitivala za rad te grupe.

Nakon izvesnog vremena, otišla sam na sastanak sa grupom Džao Đing, gde sam videla da ona okoliša u svojoj besedi, kao i da govori dugo, bez da išta jasno kaže. Pomislila sam: „Da li je ona u lošem stanju? Zašto govori nepovezano?” Ali, onda sam pomislila: „Možda je samo nervozna jer sam ja ovde. Možda joj samo treba malo vremena da se prilagodi. Trenutno moram da se posvetim drugim stvarima.” I tako sam otišla, a da nisam razgovarala sa njom. Kasnije sam saznala da je rad grupe nedelotvoran. Pomislila sam: „Da li postoji neki problem u grupi?” Ali, onda sam ponovo razmislila: „Upravo su razgovarali o problemima i nedostacima u dužnosti, delovalo je da su svi spremni da preokrenu situaciju i normalno je da rezultati trenutno nisu odlični.” Kada sam to shvatila, nisam više razmišljala o tome. Kasnije mi je sestra Vang Sinžuej rekla da je Džao Đing opsednuta statusom, da ne može da sarađuje sa drugima i da nije podobna da bude vođe grupe. Pomislila sam: „Džao Đing je pomalo previše fokusirana na status, ali je odgovorna. Ako ne može da sarađuje sa drugima, to mora da je zato što je bila u lošem stanju i što je kontroliše njena iskvarena narav. Samo joj je potrebno malo vremena da se prilagodi.” Kada mi je to palo na pamet, rekla sam Sinžuej: „Džao Đing je odgovorna u svojoj dužnosti i još uvek je sposoban vođe grupe. Ako razotkrije iskvarenost, možemo pokušati da joj pomognemo i razotkriti je na osnovu njenih problema. Danas sam zauzeta, pa nemam vremena, ali razgovaraću sa njom kasnije.” Kada je Sinžuej čula šta sam rekla, više ništa nije rekla. Kasnije, čim su me drugi zadaci preokupirali, zaboravila sam da razgovaram sa Džao Đing. Jedne večeri sam se iznenada setila: „Ne znam kakvo je stanje Džao Đing. Da li bi trebalo da je posetim?” Ali, onda sam pomislila: „Ona ima dobar kov i kada je u prošlosti njeno stanje bilo loše, mogla je brzo da traga za istinom i da sama to reši. I ovog puta bi trebalo da je u stanju da se prilagodi. Ona živi daleko odavde, pa ako odem čak tamo, bez obzira na napor, ako nije kod kuće, zar moj put neće biti uzaludan? Zaboravi, uradiću to sledećeg meseca.” Bila sam potpuno šokirana kada sam pregledala njihov rad na kraju meseca. Bilo je mnogo problema i nedostataka u radu Džao Đing, a njen rad je bio sve manje delotvoran. Sva braća i sestre koje je nadzirala su bili u negativnom stanju, a njihov rad je bio ozbiljno narušen. Tek tada sam shvatila da su stvari ozbiljne. Brzo sam otišla kod Džao Đing kako bih razgovarala sa njom i ukazala joj na njene probleme, ali ona je odbila da to prihvati, davala je izgovore i svađala se, kao i pokazala da uopšte ne poznaje sebe. Nakon što sam sa svojim saradnicima razgovarala o njoj, odlučilli smo da Džao Đing više ne može da bude vođa grupe i na kraju smo je otpustili. Nakon toga, moja braća i sestre su prijavili da je Džao Đing ljubomorna, da zanemaruje svoje dužnosti i da se uključuje u rasprave, što je dovelo do toga da jedna sestra oseća da je ona ograničava, postala je depresivna i želi da napusti svoju dužnost. Sinžuej je prijavila ovu situaciju, ali ju je Đing potisnula i odbacila. Druge sestre su se takođe osećale kao da ih ona sputava i njihove dužnosti su pretprele štetu, što je dovelo do toga da je rad ometan nekoliko meseci. Nakon što je Džao Đing smenjena, ne samo da se nije pokajala, već se svetila drugima. Nakon što je razotkrivena, uopšte nije razumela svoja zla dela niti se pokajala zbog njih. Nešto kasnije, pošto nisam uspela da obavim stvaran posao, pošto sam zapostavila svoju dužnost i nisam smenila Džao Đing na vreme i što sam ozbiljno naštetila radu crkve, i ja sam bila smenjena. U tom periodu sam se osećala bedno. Tek tada sam počela da razmišljam zašto se Džao Đing uključivala u ljubomorne rasprave toliko dugo i ozbiljno prekidala rad crkve, ali bila sam slepa i nisam to prepoznala. Bila sam tek površno svesna da ne obavljam stvaran posao i da ne mogu da rasuđujem o drugima, ali nisam bila fokusirana na to da razumem i detaljno analiziram sopstvenu iskvarenu narav.

Na jednom sastanku, videla sam kako Božje reči otkrivaju da lažne starešine ne obavljaju stvaran posao pre nego što sam konačno zadobila izvesno razumevanje. Božje reči kažu: „Lažne starešine nikada ne pitaju kakva je situacija u obavljanju posla kod raznih nadzornika timova niti je dalje prate. Oni takođe ne pitaju, ne prate niti shvataju život-ulazak nadzornika raznih timova i osoblja odgovornog za različite važne poslove, kao ni njihove stavove u pogledu crkvenog posla i dužnosti, ali i u pogledu vere u Boga, istine i Samog Boga. Oni ne znaju da li su ti pojedinci doživeli bilo kakav preobražaj ili rast niti poznaju različite probleme koji bi mogli postojati u njihovom radu; pre svega, oni ne znaju kakav uticaj greške i odstupanja do kojih dolazi u različitim fazama posla mogu imati na crkveni posao i život-ulazak Božjeg izabranog naroda niti da li su te greške i odstupanja ikada otklonjeni. Oni nemaju pojma o svemu tome. Ako ništa ne znaju o tim detaljnim uslovima, oni postaju pasivni svaki put kad se jave problemi. Međutim, lažne starešine se uopšte ne brinu zbog tih detaljnih pitanja dok obavljaju svoj posao. Oni veruju da se njihov posao završava nakon što rasporede razne nadzornike timova i dodele zadatke – to se računa kao dobro obavljen posao i njih se ne tiče ako se pojave neki drugi problemi. Pošto lažne starešine ne nadgledaju, ne usmeravaju i ne prate rad nazdornika raznih timova i ne ispunjavaju svoje obaveze na tom polju, crkveni posao se pretvara u haos. Tako to izgleda kad starešine i delatnici zapuste svoje dužnosti” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). „Da li vi mislite da su lažne starešine glupe? Oni su glupi i budalasti. Zbog čega su glupi? Oni nonšalantno nekome poklanjaju svoje poverenje i veruju da je taj neko pouzdan pošto je izabran, pošto se zakleo, doneo odluku i molio se roneći suze i da s njim neće biti nikakvih problema kada kasnije bude preuzeo odgovornost za posao. Lažne starešine nimalo ne razumeju ljudsku prirodu; ne poznaju stvarno stanje iskvarenog čovečanstva. Oni kažu: ’Kako neko može da se promeni na gore ako je izabran kao nadzornik? Kako bi neko ko deluje tako ozbiljno i pouzdano mogao da zanemari svoj posao? On to ne bi učinio, zar ne? On ima svoj integritet.’ Pošto lažne starešine suviše veruju sopstvenim uobraziljama i osećanjima, na kraju više nisu u stanju da blagovremeno reše brojne probleme koji se javljaju u radu crkve i da odmah smene i premeste određenog nadzornika. Oni su stvarno lažne starešine. A u čemu je tu problem? Da li pristup lažnih starešina prema svom poslu ima bilo kakve veze s površnošću? S jedne strane, oni vide kako velika crvena aždaja fanatično hapsi Božji izabrani narod, pa radi svoje sigurnosti nasumično srede da neko bude odgovoran za posao, verujući da će to rešiti problem i da više ne moraju time da se bave. Šta oni misle u svom srcu? ’Ovo je tako neprijateljsko okruženje, trebalo bi da se krijem neko vreme.’ To predstavlja žudnju za telesnim zadovoljstvima, zar ne? S druge strane, lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li su oni nekakvi stručnjaci? Da li imaju rendgenski pogled? Da li imaju tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog je razotkrio da lažne starešine žude za udobnošću i da su neodgovorni u svojim dužnostima. Kada se odaberu odgovorna lica, oni su spremni da veruju tim ljudima na osnovu ideja i predstava. Oni ne prate rad, ne nadziru ga i ne žele da plate cenu da bi proverili rad. Klone se nevolja kad god mogu. Rezultat je ozbiljna šteta naneta crkvenom radu. Videvši kako Bog otkriva različita ispoljavanja lažnih starešina koji ne rade stvaran posao, osećala sam se kao da me Bog razotkriva licem u lice. Bilo mi je veoma neugodno i osećala sam krivicu. Kao starešina, bila sam veoma neodgovorna. Da bih sačuvala sebe od brige i telesne patnje, izvodila sam trikove i nisam pratila rad. Jedino sam se oslanjala na trenutni utisak o Džao Đing i mislila sam da je ona odgovorna u svojoj dužnosti i da je sposoban vođa grupe, pa sam odabrala pristup nemešanja, nisam nadzirala njen rad. Kada sam videla da postoje problemi u njenom radu i kada sam morala da patim i platim cenu kako bi ih rešila, nisam obavljala stvaran posao, koristila sam činjenicu da su svi opipavali situaciju kao izgovor za sebe. Kada su drugi prijavili da ona ima probleme i da nije prikladna za vođu grupe, i dalje sam pretpostavljala da je to samo privremena iskvarenost na osnovu svojih predstava i mašte i da to neće uticati na njenu dužnost. Iznova sam odlagala razrešenje problema sa Džao Đing, dok rad grupe na kraju nije potpuno stao, a život-ulazak moje braće i sestara bio ozbiljno oštećen. Bila sam tako glupava i neodgovorna. Bila sam lažna starešina koja je žudela za udobnošću i koja nije obavljala stvaran posao. Činjenica je da starešine i delatnici koje je crkva izabrala, uključujući i mene, nisu bili usavršeni, da imamo mnogo iskvarenih naravi i da možemo da izazovemo prekide i ometanja u svojim dužnostima u bilo kom trenutku. Čak i ako deluje da se donekle dobro ponašamo, to ne znači da smo kvalifikovani. Ne razumemo istinu, tako da možemo samo da vidimo spoljašnost ljudi, ne možemo da jasno vidimo ljudske suštine, pa je potrebno da često proveravamo i nadziremo rad drugih kako bismo bili odgovorni. Nisam razumela istinu, ali sam slepo verovala, čime sam nanela veliku štetu radu crkve i počinila prestup u prisustvu Boga. Kada sam to shvatila, duboko sam se pokajala. Da nisam bila tako samopravedna, tako lenja ili tako pohlepna za udobnošću kada me je Sinžuej podsetila, već da sam istražila, otkrila i rešila problem na vreme i otpustila Džao Đing, ne bih izazvala takvo kašnjenje u radu crkve. Ne samo da nisam doprinela radu crkve u svojoj dužnosti, već sam se ponašala kao Sotonin saučesnik i služila kao štit lažnim starešinama i delatnicima. Što sam više razmišljala, to sam se bednije osećala. Pomislila sam na to kako kada je ovaploćeni Bog delao, On je išao u svaku crkvu. Iskreno je patio i platio cenu. Kao odgovor na svu našu iskvarenost i nedostatke, Bog je neumorno besedio o istini, podržavao nas i pomagao nam, a sav Njegov naporan rad imao je za cilj da nas potpuno spase od Sotonine vlasti. Ali ja sam bila stvoreno biće koje nije razumelo istinu, nije moglo da jasno vidi stvari, ali nisam želela da patim niti da platim cenu u svojim dužnostima, nisam razrešila probleme na vreme kada sam ih otkrila i nanela sam veliku štetu našem radu. Obavljanje moje dužnosti na taj način je nešto prema čemu je Bog osećao gnušanje i mržnju! Kada sam to shvatila, tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, nisam bila u pravu. Želim da razmislim o sebi i pokajem Ti se. Molim Te, imaj milosti prema meni.”

Tada sam pročitala dva odlomka u kojima Bog otkriva lažne starešine: „Rad crkve postaje otežan prosto zato što lažne starešine ozbiljno zapostavljaju svoje dužnosti, ne rade stvarni posao, ne prate i ne nadgledaju rad i nisu u stanju da razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi razrešili probleme. Naravno, to se takođe dešava zato što te lažne starešine uživaju u pogodnostima svog statusa i uopšte ne teže istini, niti su voljni da prate, nadgledaju ili usmeravaju rad na širenju jevanđelja – što za rezultat ima to da posao sporo napreduje, a mnoga odstupanja, apsurdi i nesmotrene greške koje je uzrokovao čovek, ne bivaju blagovremeno ispravljene ili razrešene, što opet ozbiljno utiče na efikasnost širenja jevanđelja. Tek kada Višnji otkrije te probleme i kaže starešinama i delatnicima da moraju da ih reše, ti problemi budu ispravljeni. Poput slepaca, ove lažne starešine nisu u stanju da otkriju bilo kakve probleme i uopšte ne postoje načela po kojima rade stvari, a povrh svega, nisu sposobni da shvate sopstvene greške – svoje pogreške priznaju tek kada su orezani od strane Višnjeg. Prema tome, ko može preuzeti odgovornost za štetu koju su prouzrokovale ove lažne starešine? Čak i kad budu sklonjeni sa svojih položaja, kako se može nadoknaditi šteta koju su prouzrokovali? Stoga, kada se otkrije da postoje lažne starešine koje nisu sposobne da obavljaju stvarni posao, treba ih odmah razrešiti. U nekim crkvama, rad na jevanđelju napreduje izuzetno sporo, a to je jednostavno zbog toga što lažne starešine ne rade stvarni posao, kao i zbog previše situacija u kojima zanemaruju posao i prave greške” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „U svim tim različitim vrstama posla koje obavljaju, lažne starešine u stvari nailaze na mnoge probleme, odstupanja i nedostatke koje bi trebalo da razreše, isprave i otklone. Međutim, pošto lažne starešine nemaju osećaj za odgovornost, već samo uživaju u pogodnostima svog statusa bez da obavljaju stvaran posao, oni na kraju od posla naprave haos. U nekim crkvama, ljudi nisu ujedinjeni u mislima – svako sumnja, čuva se i podriva druge, sve vreme se plašeći da ih kuća Božja ne eliminiše. Suočeni sa takvim situacijama, lažne starešine ne preduzimaju ništa da ih razreše i ne uspevaju da obave nikakav stvaran i konkretan posao” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Gledano spolja, lažne starešine ne čine namerno mnoštvo zlih dela, ne rade stvari na svoj način niti stvaraju sopstveno carstvo kao što to čine antihristi. Ali lažne starešine nisu u stanju da odmah reše razne probleme koji se javljaju u crkvenom poslu i kada se pojave problemi s nadzornicima različitih timova i kada ti nadzornici nisu u stanju da iznesu svoj posao, lažne starešine ne mogu odmah da ih smene i premeste, čime crkvenom poslu nanose ozbiljne gubitke. Sve je to posledica zapuštanja dužnosti kod lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Bog otkriva nemar lažnih starešina, kako oni ne prate niti proveravaju rad, kako ne nadziru i ne istražuju odgovorna lica, i kako, kao rezultat toga, mnogi problemi na poslu ne mogu biti rešeni, a radu Božje kuće se nanosi ozbiljna šteta. Razmišljala sam o svojim postupcima. Žudela sam za udobnošću, zapostavljala svoju dužnost i bila sam neodgovorna. Verovala sam Džao Đing na osnovu sopstvenih predstava i nisam nadzirala niti pratila njen rad. Kada su drugi prijavili njene probleme, nisam se obazirala, nisam razrešila probleme niti sam je otpustila na vreme, što joj je omogućilo da vodi dugotrajne ljubomorne rasprave, prekida i ometa grupu i da nema nikakvu pozitivnu ulogu, što je dovelo do toga da je rad grupe mesecima bio nedelotvoran i da je napredak ozbiljno usporen. Kada su joj braća i sestre davali savete, potiskivala ih je, isključivala i vršila pritisak na njih tokom dužeg perioda, što je dovelo do toga da se grupa oseća sputano i nemotivisano u svojim dužnostima, a ja ništa o tome nisam znala i mislila sam da joj dobro ide. Božja kuća je uredila da budem starešina, a ja ne samo da nisam preuzela odgovornost, već kada je bilo toliko problema sa radom crkve, bila sam slepa, nisam mogla da ih vidim niti rešim na vreme, što je dovelo do toga da duboko naštetim radu crkve i život-ulasku svoje braće i sestara. Ozbiljno sam zanemarivala svoje dužnosti! Iako nisam namerno počinila zlo poput antihrista kako bih ometala rad Božje kuće, moje zanemarivanje dužnosti je takođe nanelo ozbiljnu štetu radu crkve. Mrzela sam sebe što sam bila tako neuka, slepa i neodgovorna, što sam počinila prestup u prisustvu Boga. Imala sam jak osećaj tuge i krivice i mislila sam da sam dužna Bogu, kao i svojoj braći i sestrama.

Kasnije sam razmišljala o sebi. Zašto sam stalno uzimala u obzir svoje telo i uključivala se u varanje i obmanu u svojoj dužnosti? Kasnije sam videla jedan odlomak Božjih reči koji mi je bio od velike pomoći. Božje reči kažu: „Šta je Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Razmišljala sam o Božjim rečima i konačno shvatila da sam bila lenja, neodgovorna u svojoj dužnosti i da mi je nedostajala savest zbog sotonskog pravila „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, koje je bilo tako duboko ukorenjeno u meni, da je postalo moja priroda. Uvek sam živela u skladu sa tim, u obzir sam samo uzimala interese svog tela u svemu i postajala sam sve sebičnija i ogavnija. Kada bi me bilo šta zabrinulo ili zahtevalo da patim i platim cenu, pribegavala sam lukavstvu i laganju kako bih to izbegla i radila sam šta god bi mi omogućilo da što manje patim. Kada sam videla da preuzimanje celokupnog posla zahteva više brige i patnje, želela sam da radim na samo jednoj stvari. Kada mi je obim posla porastao, želela sam da manje brinem i platim manju cenu, primenila sam pristup nemešanja u rad Džao Đing i ignorisala sam ga. Kasnije, kada sam videla da je ona u lošem stanju, nisam želela da to razrešim. Iako me je Sinžuej podsetila da je Džao Đing nedorasla zadatku, to što sam bila zauzeta poslom sam koristila kao izgovor da odložim istraživanje dok problem Džao Đing nije postao ozbiljan i dok ona nije morala da bude otpuštena. Crkva me je negovala kao crkvenog starešinu i dala mi je priliku da praktično postupam u nadi da ću preuzeti odgovornost i podržavati rad crkve. Ali, šta sam ja uradila? Umesto da pokušam da obavljam svoju dužnost dobro, ja sam samo žudela za udobnošću i radila šta god mi je omogućavalo da manje brinem i patim. Godinama sam verovala u Boga i uživala zalivanje tolikim Božjim rečima, ali kada bi se nešto desilo, brinula sam za svoju udobnost, a ne kako da dobro obavim posao. Bila sam sebična i ogavna i Bog me se gadio! Mrzela sam svoj nedostatak ljudskosti i razuma i što sam izdala Božje dobre namere. Molila sam se Bogu: „Bože, brinula sam za svoje telo, a ignorisala sam stvaran posao, što je značajno naštetilo radu crkve, ali Ti si mi ipak dao priliku da se pokajem, dozvolivši mi da razmislim o sebi i spoznam sebe. Želim da Ti se pokajem. Bez obzira na svoju dužnost, više neću želeti da se prepustim svom telu i da žudim za udobnošću. Želim da budem odgovorna i da obavljam svoju dužnost racionalno.”

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudi koji imaju srce u stanju su da budu obzirni prema Božjem srcu; oni bez srca samo su prazne ljušture, budale, ne znaju da budu obzirni prema Božjem srcu. Mentalitet im je ovakav: ’Baš me briga koliko je Bogu ovo hitno, uradiću to kako mi se prohte – kako bilo, nisam besposlen ni lenj.’ Ovakav stav, ovakva negativnost, potpuni nedostatak inicijative – takav nije neko ko je obziran prema Božjem srcu, niti taj shvata kako da bude obziran prema Božjem srcu. U tom slučaju, da li on poseduje istinsku veru? Sasvim sigurno ne. Noje je bio obziran prema Božjem srcu, imao je istinsku veru i zato je mogao da izvrši Božji nalog. Stoga, nije dovoljno samo prihvatiti Božji nalog i biti spreman da uložiš neki napor. Moraš da budeš i obziran prema Božjim namerama, da daš sve od sebe i budeš odan – a to zahteva da imaš savest i razum; to je ono što ljudi treba da imaju, i što je imao Noje. Šta vi kažete, u to vreme, koliko godina bi bilo potrebno da se izgradi tako velika barka da je Noje odugovlačio, da nije osećao da je hitno, da nije bio nespokojan ni efikasan? Da li bi barka mogla biti završena za 100 godina? (Ne bi.) Bilo bi potrebno da nekoliko generacija neprekidno gradi barku. S jedne strane, izgradnja čvrstog objekta poput barke bi trajala godinama; pored toga, dugo bi trajalo i prikupljanje svih živih stvorenja i briga o njima. Da li je bilo lako prikupiti ova stvorenja? (Nije.) Nije bilo. I tako, nakon što je čuo Božje zapovesti i shvatio da je Božja namera hitna, Noje je osetio da to neće biti ni lako ni jednostavno. Shvatio je da mora da ispuni zadatak u skladu sa Božjim željama i da izvrši nalog koju mu je Bog poverio, kako bi Bog bio zadovoljan i smiren, kako bi sledeći korak Božjeg dela glatko protekao. Takvo je bilo Nojevo srce. A kakvo je to srce bilo? To je bilo srce koje je imalo obzira prema Božjim namerama” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Treći ekskurs: Kako su Noje i Avrȃm poslušali Božje reči i pokorili Mu se (2. deo)”). „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da budu u potpunosti upoznati sa time kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine niti na izveštaje drugih ljudi; umesto toga, moraju lično da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da saznaju koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi usavršavati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao. Starešine i delatnici treba da imaju put i načela prema kojima usavršavaju i obučavaju ljude dobrog kova. Pored toga, treba da umeju da dokuče i razumeju različite vrste problema i poteškoća koje postoje u radu crkve i treba da znaju kako da ih razreše. Takođe, treba da imaju sopstvene ideje i predloge o tome kako posao treba da napreduje ili da vide njegov uspeh u budućnosti. Biće mnogo lakše obaviti posao ako su u stanju da i u pola noći, bez ikakvih sumnji i nedoumica, jasno govore o takvim stvarima. Radeći na takav način, starešina ispunjava svoje dužnosti, zar ne? Oni moraju da budu dobro upoznati sa tim kako da razreše gore pomenute probleme u radu i često moraju da promišljaju o tim stvarima. Kada naiđu na poteškoće, tragajući za istinom, oni treba da razgovaraju u zajedništvu i sa svima prodiskutuju o tim stvarima kako bi rešili probleme. Ako obavljaju konkretan posao, stojeći s obe noge čvrsto na zemlji, neće biti poteškoća koje ne mogu da se razreše” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su mi pokazale put kako da obavljam svoju dužnost, a to je da vodim računa o Božjoj nameri, da brinem o Božjim željama, da obavljam svoje dužnosti dobro i da ne štetim interesima crkve. Kao Noje, koji je iskreno vodio računa o Božjoj nameri. Kada mu je Bog rekao da sagradi barku, on nije vodio računa o tome šta on lično dobija ili gubi, već je samo mislio kako da brzo sagradi barku u skladu sa Božjim zahtevima. Iako ne mogu da se poredim sa Nojem, želela sam da budem poput njega, da naučim da u obzir uzmem Božju nameru i da dam sve od sebe kako bih ispunila Božje zahteve. Takođe sam razumela da, kako bi starešine obavile stvaran posao, moramo da budemo u toku sa poslom i kada nađemo prepreke ili prekide u radu, moramo da razgovaramo o njima i da ih rešimo na vreme kako bismo obezbedili da posao normalno napreduje.

Nešto kasnije, moj starešina me je zadužio za rad na jevanđelju i zalivanju u nekoliko crkava i pomislila sam: „Ne smem da dopustim da bude kao prošli put. Ne mogu da samo brinem o udobnosti tela i da ne preuzmem odgovornost za svoju dužnost. Moram da ostanem racionalna i uložim sve svoje napore u svoju dužnost.” Nakon toga, fokusirala sam se na to da se opremim istinom vizija. Ako je bilo potencijalnih primalaca jevanđelja, aktivno sam svedočila o Božjem delu poslednjih dana pred njima. U večernjim satima sam tražila i opremala sebe Božjim rečima u skladu sa njihovim verskim predstavama. Jednog dana, dok sam išla da proverim rad jedne crkve, pomislila sam: „Starešine i jevanđeoski đakoni u ovoj crkvi već dugo veruju u Boga. Imaju dobar kov, sposobni su i odgovorni. Mogu dobro da obavljaju svoj posao, pa ne moram da ga pratim, što može da me poštedi truda.” Kada mi je to palo na pamet, shvatila sam da ponovo koristim trikove i obmanu kako bih našla razloge da ne nadzirem ili pratim. U tom trenutku sam bila zadužena za tu crkvu, tako da su sprovođenje i nadzor crkvenog rada bili moja odgovornost i dužnost. Više nisam mogla da izmišljam izgovore kako bih vodila računa o svom telu i odložila svoju dužnost. S tim na umu, pažljivo sam proverila rad te crkve. Otkrila sam probleme u sastancima sa pridošlicama i da oni zaduženi za zalivanje ne rade dobro svoj posao. Sutradan sam imala sastanak sa tim osobljem kako bismo razgovarali o istini i razrešili njihove probleme. Ubrzo zatim sam čula da su sastanci sa pridošlicama ponovo normalni, zbog čega sam se osećala veoma sigurno i bezbedno. Videla sam da bi starešine i delatnici zapravo trebalo da plate cenu, da prate rad i da ga nadziru. To je jedini način da se otkriju i razreše problemi na vreme i da se dužnost obavlja dobro. To što ja danas imam ovo razumevanje i što sam se promenila je Božje spasenje. Hvala Svemogućem Bogu!