Jedno jutro u aprilu 2009, oko 9 sati ujutro, sestru Ding Ning i mene su jurila osmorica muškaraca od momenta kada smo istupile na ulicu posle jednog okupljanja. Ne rekavši ni reč, odmah su nam povukli ruke iza leđa i zaplenili naše tašne i preko 40.000 juana iz crkvene kase. Uhvaćena sam potpuno nespremna i pre nego što sam imala vremena da regujem, već sam bila sprovedena u njihovo vozilo. Nedugo zatim, čula sam neku ženu da govori: „Osumnjičeni su pod našim nadzorom.” Tek tada sam shvatila da nas je policija privela. Razbesnela sam se što su ukrali tako veliku sumu novca iz naše crkvene kase i pomislila: „Ovi policajci su nas naprosto samovoljno uhapsili i uzeli naš novac usred bela dana – gde je tu vladavina zakona?” Bila sam pomalo uplašena i srce mi je bubnjalo, pa sam se neprekidno molila Bogu. Tražila sam od Njega da zaštiti moje srce kako Ga ne bih, bez obzira na to kako me policajci mučili i ispitivali, izdala poput Jude i kako bih bila postojana u svom svedočenju za Njega. Nakon molitve, osetila sam da me obuzima mir.

Policajci su nas odveli na udaljeno mesto i razdvojili nas radi ispitivanja. Prostorija za ispitivanje je bila mračna i zloslutna, a policajci u njoj su se činili okrutnim i zastrašujućim. Jedan od policajaca je započeo ispitivanje rečima: „Jesi li ti crkveni starešina? U kakvoj si vezi sa Ding Ning? Kako ste se vas dve upoznale? Da li ti je ona nadređeni starešina?” Odgovorila sam: „Ja nisam starešina i ne znam ko je ta Ding Ning o kojoj pričate.” To ga je razbeselo, pa me je ošamario i dva puta šutnuo pre nego što je povikao: „Izgleda da ću ovo morati da uradim na teži način kako bi priznala.” Nakon što je to rekao, počeo je da me udara po licu. Nisam mogla da ispratim koliko me je puta udario – krv mi je tekla iz usana, lice mi je bilo otečeno i deformisano i mučili su me strašni bolovi. Ali ni tada nije popustio i nastavio je da me udara pesnicama po glavi, stvarajući mi bolno otečenu čvorugu na čelu. Pomislila sam u sebi: „Oni su tako nemilosrdni u svom batinjanju. Šta ću da radim ako dobijem potres mozga od tog brutalnog prebijanja? Šta ako me budu tukli do te mere da dobijem ozbiljno oštećenje mozga? Kako ću i dalje verovati u Boga?” Što sam više o tome razmišljala, to sam se više plašila. Tiho sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da mi zaštiti srce. Nakon molitve, prisetila sam se ovog odlomka Božjih reči: „Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 11. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). Bog je Stvoritelj i On vlada nad svim. Moj život je bio u Njegovim rukama i Sotona nije imao pravo da odluči da li ću biti obogaljena ili prebijana do te mere da mi se mozak ošteti. Bila sam voljna da stavim svoj život u Božje ruke. Shvativši to, malo sam se smirila i pomislila: „Ovi đavoli bolje da odustanu od razmišljanja da će iz mene izvući i najmanju informaciju. Nikada im neću popustiti!”

Nakon toga, policajci su me odveli u hotel i nastavili da me ispituju. Jedna policajka me je piskavim glasom propitivala: „Kako se zoveš? Kod koliko porodica domaćina si odsela? Koga poznaješ? Gde tvoja crkva drži svoj novac?” Kada ne bih odgovorila, jurnula bi na mene, dva puta me ošamarila i naterala me da izujem svoje cipele pre nego što bi počela da me gazi po prstima svojim kožnim cipelama. Užasan bol bi odmah prošao kroz celo moje telo i nisam mogla a da ne urlam u agoniji. Gazila bi po mojim nožnim prstima koji su krvarili, govoreći: „Ako ne možeš da podneseš bol, samo nam reci ono što želimo da čujemo!” Bol je bio zaista nepodnošljiv, pa sam zavapila Bogu: „Oh Bože! Ako ne dobiju ono šte žele, neće me pustiti na miru. Strepim da neću moći da podnesem njihovu torturu. Molim Te, vodi me.” Nakon molitve, iznenada sam se setila da je Bog moj štit i zapitala se čega imam da se plašim ako me Bog vodi. Bez obzira na to kako me policija mučila, ne bih izdala Boga niti prodala informaciju o crkvi. Videvši da i dalje ne progovaram, drugi policajac mi je lisicama vezao ruke iza leđa i na silu mi povukao šake nagore dok me je ispitivao. Odmah sam osetila bol u ruci kao da se iščašila i nadlanice su ubrzo počele jako da mi otiču. Drugi policajac mi je pretio: „Ako ne počneš da govoriš, skinućemo te golu, okačiti ti znak oko vrata i onda te staviti na krov policijskih kola i paradirati sa tobom po gradu. Videćemo da li će ti ostati išta od dostojanstva nakon toga!” Kada sam to čula, veoma sam se zabrinula i pomislila sam: „Ovi đavoli su zaista zli i čini se da ne postoji ništa što neće uraditi. Ako me zaista skinu golu i sa mnom paradiraju po gradu, kako ću moći da se pojavim u javnosti i nastavim sa životom nakon toga?” Baš kada sam se osećala najslabijom i najuznemirenijom, setila sam se himne Božjih reči pod nazivom „Bog podnosi ogromne patnje radi ljudskog spasenja”. Ona kaže sledeće: „Ovoga puta Bog se ovaplotio da obavi delo koje još uvek nije dovršio, da sudi ovom dobu i privede ga kraju, da ljude spasi iz mora patnje, da temeljno osvoji ljudski rod i promeni ljudske život-naravi. Mnoge je besane noći Bog proveo da bi ljude oslobodio patnje i mračnih sila, crnih poput noći, i da bi se obavilo delo ljudskog roda. Spustio se sa najvišeg na najniže mesto da živi u ovom ljudskom paklu i da Svoje dane provodi sa ljudima. Bog se nikada nije požalio na bednost među ljudima, niti je od njih ikada previše tražio; naprotiv, dok je obavljao Svoje delo, Bog je pretrpeo najveće poniženje. Kako bi ceo ljudski rod mogao uskoro da uživa u počinku, Bog je, dolaskom na zemlju, podneo poniženje i istrpeo nepravdu, te je lično ušao u tigrovu jazbinu kako bi ljudski rod spasio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, bila sam duboko dirnuta. Bog je svet – da bi spasio ljudski rod, koji je Sotona jako iskvario, dvaput se ovaplotio. Prvi put je došao da otkupi ljudski rod i bio je razapet i trpeo nepodnošljivo mučenje. U poslednjim danima, u Kini se opet ovaplotio i podneo progonstvo i hajku od strane KPK, kao i osudu, klevetanje i odbacivanje od strane religioznog sveta i to sve s ciljem da ljudski rod u potpunosti spasi od njegove grešnosti. Bog je sve to krotko podneo i nastavlja da izražava istine i vrši delo da bi nas spasio – Njegova ljubav prema nama je zaista tako velika. Imala sam dovoljno sreće da prihvatim Božje delo u poslednjim danima i uživam u opskrbi Božjih reči, pa sam znala da treba da se odužim za Božju ljubav. Pošto sam ovo shvatila, znala sam da i bol i poniženje imaju smisla i da vrede – to je značilo podnositi progonstvo u ime pravednosti. Ćutke sam se pomolila Bogu: „Oh, Bože! Ma kako me policajci ponižavali, biću postojana u svom svedočenju kako bih Ti udovoljila!” Nakon molitve se nisam više toliko plašila. Posle toga, bez obzira na to koliko su mi policajci pretili, nisam rekla ni reč, pa nisu imali drugog izbora nego da odu.

Nekoliko dana kasnije, kada su policajci zaključili da neće moći da izvuku bilo kakvu informaciju iz mene, poslali su me u pritvorsku jedinicu. Čim sam stigla, neka policajka me je namerno ponižavala naređujući mi da skinem svu svoju odeću i okrećem se ukrug, kao i da čučnem sa rukama iza glave i skačem kao žaba. Četrdeset i dva dana kasnije, izmislili su optužbu da sam „koristila kult kako bih potkopala primenjivanje zakona” i osuđena sam na godinu i po dana prevaspitavanja kroz rad. Mislila sam da će biti neverovatno teško duže od godinu dana biti bez čitanja Božjih reči, okupljanja, zajedništva i vršenja dužnosti. Ćutke sam se pomolila Bogu: „Oh, Bože! Ne znam koja mučenja mi predstoje i da li ću biti u stanju da ih podnesem. Molim Te usmeravaj me kako bih razumela Tvoju nameru, pa da mogu ostati postojana u ovom okruženju.” Nakon molitve, setila sam se ovog odlomka Božjih reči: „Ne gubi hrabrost, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije mnogo lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih dešavanja, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se ozbiljnost kušnje razlikovati od osobe do osobe. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često stane pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Šašava deco! Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da gorčina jedan od Mojih blagoslova. Oni koji učestvuju u Mojoj gorčini sigurno će učestvovati i u Mojoj slasti. To je Moje obećanje i Moj blagoslov vama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi pomogle da shvatim da će mi ovo okruženje pomoći da usavršim svoju veru i ojačam svoju volju da podnesem patnju. Samo prolazeći kroz patnju ću biti u stanju da se više molim i oslanjam na Boga i priđem Mu bliže. Uprkos činjenici da neću moći da čitam Božje reči niti da se okupljam i razgovaram sa braćom i sestrama narednih godinu i po, Bog će i dalje biti sa mnom i zato sam morala da se oslonim na Njega i budem postojana u svom svedočenju kako bih ponizila Sotonu. Nakon što sam shvatila Božju nameru, imala sam osećaj da su mi se vera i snaga obnovile. Tokom svog boravka u radnom logoru, često sam se molila Bogu i razmišljala o Njegovim rečima. Zahvaljujući vođstvu Božjih reči, bila sam u stanju da prebrodim duge dane svog zatočeništva.

Nakon što sam oslobođena, ponovo sam počela da obavljam svoju dužnost, ali sam u oktobru 2013. ponovo uhapšena. Tog dana, negde oko četiri sata posle podne, baš sam se vraćala nakon što sam širila jevanđelje i izašla sam iz autobusa kada me je pojurila grupa od troje ljudi i zadržala me. Jedan od njih je rekao: „Prošlo je nekoliko godina; da li me ipak prepoznaješ? Što ne bi pošla u kratku vožnju sa nama?” Odmah sam se uspaničila, misleći: „Sad sam gotova. Sad kad me uhapsila, policija me sigurno neće lako pustiti.” Naterali su me da uđem u njihovo vozilo i seli sa obe moje strane držeći mi ruke tako da nisam mogla da se pomerim. Nakon toga sam poslata u centar za ispiranje mozga i stalno sam imala dva „pratioca” sa sobom. Na tom mestu, u periodu od 7:30 ujutro do 7 sati uveče, bila sam primorana da gledam video-snimke bogohuljenja i diskreditovanja crkve kako bih izdala Boga, kao i video-snimke koji su veličali KPK. Pratioci su me nadgledali 24 sata dnevno i nije mi bilo dozvoljeno da se molim, pa ni da zatvorim vrata kada idem u toalet. Dugi sati ispiranja mozga i konstantnog nadzora su me gušili – svakog dana sam bila uznemirena, nervozna i prestrašena da ću, ako ne budem pažljiva, nasesti na Sotonine intrige. Samo sam se neprestano molila Bogu i preklinjala Ga da zaštiti moje srce.

Jednog dana mi je Čen, koji je nadzirao ispiranje mozga, doneo primerak knjige „Reč se pojavljuje u telu” i rekao: „Ovo je knjiga tvoje crkve – da li i dalje misliš da je to Božja reč? Očito ju je napisala neka beznačajna osoba.” Uzela sam knjigu Božjih reči i pomislila: „Svaka od Božjih reči predstavlja istinu; vi đavoli ne verujete u Boga, pa kako biste ikako mogli razumeti Njegove reči?” Otvorila sam knjigu i ugledala sledeći odlomak: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera ljudi, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (8)”). Čitajući ove reči, osetila sam da me Bog ohrabruje i teši. Božje delo u poslednjim danima je delo reči. On uređuje sve vrste okolnosti kako bi omogućio ljudima da iskuse Njegove reči, dopuštajući da te reči postanu deo ljudi, da postanu njihov život. Tako Bog spasava i usavršava ljudski rod. Pomislila sam kako su mi Božje reči dale veru i snagu da nadvladam đavolje zlostavljanje tokom torture i mučenja prilikom mog prvog hapšenja. Sada, tokom ovog hapšenja, kada sam se osećala namučenom, punom bola i sputanom zbog neprestanog nadzora i ispiranja mozga jeresima ili lažima, Bog je uredio da mi policajac pokaže primerak Njegovih reči, što me je ispunilo verom i snagom. Uprkos opasnim iskušenjima koja su me zadesila u paklu zatvora, zaista se nisam osećala samom, znajući da me Bog stalno štiti i koristi Svoje reči da bi me usmeravao. Nakon toga, bez obzira na to kako su policajci pokušavali da mi isperu mozak Sotoninim jeresima i lažima, svesno bih smirivala svoje misli pred Bogom i molila Mu se i oslanjala se na Njega kako ne bih nasela na Sotonine intrige. Jedan policajac mi je pokazao sliku neke sestre i pitao da li je prepoznajem. Kada nisam odgovorila, pokušavao je da me zastraši i prevari govoreći: „Drugi su te već prodali. Rekli su nam da si starešina, a eto ti i dalje pokušavaš da ih zaštitiš. Oni su već sve priznali i poslati su kućama. Ti si naprosto glupa što ne progovaraš i služićeš ovde dugu, dugu zatvorsku kaznu! Što pre počneš da pričaš, to te pre možemo poslati kući.” Bila sam šokirana kada sam to čula i razmišljala sam: „Neko me je prodao? Onda policajci mora da znaju sve o meni! Ako ne počnem da pričam, zaista bih mogla da dobijem dugogodišnju kaznu. Možda bih mogla da im ispričam samo neke nebitne pojedinosti, pa da, ako stvarno moram da idem u zatvor, bar dobijem kraću kaznu i ne moram toliko da patim.” Ali onda sam pomislila: „Ako im ispričam pojedinosti, zar neću izdati Boga i prodati svoju braću i sestre? Ne može tako; ne mogu ništa da im kažem!” Baš tada sam se setila Božjih reči koje kažu: „U budućnosti ću svakome uzvratiti odmazdom shodno onome što je učinio. Rekao sam sve što se moglo reći, jer to je upravo posao koji obavljam” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni”). Božje reči su mi pomogle da razumem kako se On odnosi prema ljudima spram onoga kako su se ponašali. Ako bih prodala svoju braću i sestre, ponašala bih se kao sramni Juda i Bog bi me prokleo i kaznio. Ako su me drugi prodali, to je njihovo zlodelo, ali ja nisam mogla da izdam Boga niti da prodam drugu braću i sestre. Prisetila sam se kako je neka sestra bila uhapšena, kako je podvrgnuta brutalnoj torturi i kako joj je data kazna od 9 godina zatvora, ali ona Sotoni nikada nije popustila i nastavila je da obavlja svoju dužnost kada je oslobođena. Iako je iskusila određenu patnju, ostala je postojana u svom svedočenju i zadobila je odobravanje od Boga. Tu je i Petar koji je u Doba blagodati bio razapet naopačke nakon što je uhapšen i što je svedočio o svojoj ljubavi za Boga. Prisećajući se ovih priča, bila sam veoma ohrabrena i srce mi je bilo ispunjeno verom i snagom. Donela sam prećutnu odluku: bez obzira na to koliko morala da ostanem u zatvoru, nikada neću izdati Boga niti prodati svoju braću i sestre!

Nakon toga su nastavili da me ispituju: „Sa kim si u kontaktu? Ko ti je nadređeni starešina? Gde žive?” Kada im ne bih odgovorila, naterali bi me da stojim okrenuta ka zidu i u smenama od po dva sata, sa po dva policajca u svakoj, vodili računa da ne zaspim tokom 24 sata. Ako bi videli da klimam glavom, vikali bi: „Nemoj da se usudiš da zatvoriš oči ili da se moliš svom Bogu!” Nakon što bih stajala čitav dan, noge bi mi bile tako otekle da bi se zategle i izgubile boju i više nisam mogla da stanem u svoje cipele, pa sam morala da hodam bosonoga. I leđa bi me tako bolela da bih pomislila da sam nešto slomila. Mučili su me na ovaj način čitavih sedam dana i sedam noći. I telo i um su mi bili potpuno iscrpljeni i telo mi je došlo do tačke pucanja, pa sam, tiho se moleći, prizvala Boga, tražeći od Njega da mi da vere i snage da prebrodim divljaštvo ovih đavola. Nakon molitve, setila sam se Božjih reči koje kažu: „U ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Božje reči su me ispunile verom. Ma koliko me policija maltretirala, nije mogla da kontroliše moje srce. Sve dok sam još bila u životu i dok sam disala, bila sam postojana u svom svedočenju kako bih ponizila Sotonu. Kasnije je jedan od policajaca doneo neku izjavu bogohulnog sadržaja i tražio od mene da je potpišem. Kada je nisam potpisala, više puta su me ošamarili i zlobno zapištali: „Ti si samo parče mesa na dasci za sečenje i možemo da te seckamo kako nam se prohte. Svaki dan kada se ne potpišeš i ne kažeš nam ono što želimo da znamo je još jedan dan kada ćemo ti to priuštiti. Mi ovde na raspolaganju imamo osamnaest različitih oblika torture kako bi ti mogla ’opušteno da uživaš’ Mogli bismo da te ubijemo i niko to nikada ne bi saznao!” Nakon što su to rekli, počeli su da me šutaju i udaraju. Tukli su me preko 10 minuta – bila sam ošamućena, lice mi je oteklo, u glavi mi je tutnjalo, u ušima mi je glasno zujalo i krv mi je lila iz usta. Lice me je toliko bolelo da sam imala osećaj da mi je neko bacio so na živu ranu. Brinula sam se da ću, ako nastave da me tako tuku, neizbežno umreti. Upravo tada sam se prisetila jednog odlomka Božjih reči: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Moj život i moja smrt su bili u Božjim rukama i bez Njegovog odobrenja, Sotona nije mogao da mi oduzme život. Sve i da budem mučena do smrti, to bi bilo s Božjim odobrenjem. Bila sam spremna da se pokorim Božjim orkestracijama i bila bih postojana u svom svedočenju da Mu udovoljim čak i ako bi to značilo smrt.

Nakon toga su me nemilosrdno zastrašivali i prisiljavali da potpišem izjavu koja je bila bogohulna. Kada je ne bih potpisala, naterali bi me da čučim dok me oni tuku metalnom šipkom po nogama i rukama. Drugom prilikom, jedan policajac me je tako jako udarao po leđima da sam imala osećaj da je nešto napuklo i nehotice sam urlala. Potom je zapalio cigaretu i duvao mi dim u oči terajući me da oči držim otvorene. Oči su me bolno pekle i iz očiju i nosa su počele da mi teku suze i bale. Nisam mogla da prestanem da kašljem od dima i pokušala sam da okrenem glavu u stranu, ali me je policajac zgrabio za kosu kako je ne bih pomerala i nastavio da mi duva dim. Dok se manijački smejao, rekao je: „Kako ti se to sviđa? Ako to ne možeš da podneseš, samo se potpiši i kaži nam šta znaš. Ako ne budeš govorila, gotova si. Sutra ću kupiti drugo pakovanje cigareta i ponovo duvati dim u tebe.” Dok ta cigareta nije izgorela, odeća mi je bila potpuno natopljena znojem. Policajac me je onda naterao da ponovo zauzmem čučeći položaj, ali sam bila potpuno iscrpljena, celo telo mi je podrhtavalo i bila sam tako slaba da sam imala osećaj da ću se svaki čas srušiti. Nastavili su da me muče na ovaj način još dva sata. Kasnije su mi duvali dim u lice od još dve cigarete – bila sam u apsolutnoj agoniji, osećala sam strašnu težinu u svojim grudima i stomaku i prsti su mi se ukrutili i zgrčili. Zgrabili su mi šaku i pokušali da me nateraju da potpišem taj dokument, ali sam se ja tiho molila Bogu i nisam im dozvoljavala da mi pomere ruku ni milimetar. Na kraju nisam potpisala taj bogohulni dokument, ali policajci još nisu završili sa mnom – kako bi me naterali da potpišem, jedan od policajaca me je zgrabio za kosu i udario mi glavom o zid, stvarajući mi veliku, oteklu čvorugu na glavi. Nakon toga me je snažno udarao u lice, šutao me u noge i stomak zbog čega sam ostala ošamućena i celo telo mi je utrnulo. Kada se taj policajac umorio prebijajući me, dograbio je neku električnu palicu i počeo da pušta struju po mom licu, grudima i drugim delovima tela. Osećala sam se kao da me ubadaju iglama po celom telu. Neprestano sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me ispuni verom i snagom da ostanem postojana. Kako me je doticao strujom, taj policajac je zlobno pretio: „Mučiću te dok ne dobiješ unutrašnje povrede. Kada odeš odavde, bićeš izrešetana bolešću i umiraćeš laganom smrću.” Što su ovi policajci više govorili, to sam ih ja više mrzela. Pomislila sam na Božje reči koje kažu: „Kako može taj đavo, podivljao od besa, da dozvoli Bogu da ima kontrolu nad njegovim carskim dvorom na zemlji? Kako on da se svojevoljno pokloni Njegovoj nadmoćnoj sili? Njegovo grozno lice otkriveno je u pravom svetlu, tako da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače, i zaista je teško govoriti o tome. Zar to nije njegova suština? Iako ima ružnu dušu, on i dalje smatra da je neverovatno lep. Ta banda saučesnika u zločinu! Oni se spuštaju u carstvo smrtnika da se prepuste zadovoljstvima i da izazivaju metež, toliko komešajući stvari da svet postaje prevrtljivo i nestalno mesto, a čovekovo srce ispunjeno panikom i nelagodom i oni su se toliko poigravali sa čovekom da je njegova pojava postala pojava izuzetno ružne neljudske poljske zveri, iz koje je iščileo i poslednji trag prvobitnog svetog čoveka. Štaviše, oni čak žele da preuzmu suverenu vlast na zemlji. Oni toliko ometaju Božje delo da ono jedva može da i drže čoveka izolovanog podjednako čvrsto kao zidovi od bakra i čelika. Pošto su počinili toliko teških grehova i izazvali toliko nesreća, da li i dalje očekuju nešto drugo osim grdnje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (7)”). KPK je đavo koji mrzi Boga i opire Mu se. Što su me više mučili, to sam jasnije mogla da vidim koliko su zaista ružni i odvratni. Mrzela sam ih celim svojim bićem, bunila se protiv njih i bila još motivisanija da sledim Boga i udovoljim Mu. Nakon toga, policajac je ponovo pokušao da me zastraši govoreći: „Sve i da ne progovoriš, ipak ćeš biti osuđena i poslata u zatvor na duže od deset godina!” Razbesnela sam se i pomislila: „Ako moram da idem u zatvor, neka bude tako. Bez obzira na koliko godina budem osuđena, nikada neću popustiti vama đavolima!” Na kraju nisu uspeli da doznaju nijednu informaciju od mene, pa su u julu 2014. udarili na mene izmišljenom optužbom da sam „koristila kult kako bih potkopala primenjivanje zakona” i osudili me na četiri godine zatvora.

Prisetila sam se toga kada sam dva puta bila hapšena i zatvarana; KPK se koristila različitim metodama pokušavajući da me navede da izdam Boga, uključujući divljačko prebijanje, zastrašivanje, ispiranje mozga i ponižavanje. Da tokom svakog od tih iskušenja Božja zaštita, vera i snaga nisu kroz Božje reči bile usađene u meni, davno bih bila mučena do smrti od strane policajaca. Kroz ova iskušenja sam iz prve ruke iskusila Božju ljubav i bila svedok toga kakav autoritet i snagu imaju Božje reči. Božje reči su te koje su me vodile kroz ove nevolje. Bez obzira na to kako me KPK progonila, nastaviću da sledim Boga i obavljam svoju dužnost da bih se odužila za Božju ljubav.