82. Patnja zbog laganja
U oktobru 2019. godine, prihvatio sam delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Na okupljanjima sam video da braća i sestre umeju da govore o svojim iskustvima i shvatanjima. Bili su u stanju da otvoreno govore o svojoj iskvarenosti i svim nedostacima bez ikakve bojazni i bio sam mnogo ljubomoran. Želeo sam da i ja budem iskrena osoba i da se jednostavno otvorim kao i oni, ali kad bi došlo do toga, prosto nisam mogao da govorim iskreno. Jednom su me braća i sestre pitali: „Mlad si. Da li još uvek studiraš?“ Istina je da već duže vreme nisam bio student i kuvao sam i čistio po restoranima, ali sam se plašio da će me drugi gledati sa omalovažavanjem kad to saznaju, pa sam im rekao da još uvek studiram. Nisam mnogo razmišljao o tome nakon što sam to izjavio i prosto sam nastavio dalje. Jednog dana sam video odlomak Božjih reči u jednom videu sa svedočenjem koji me je naveo da razmislim o sebi. „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni. Bog je u suštini veran, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi su postupci bezgrešni i neosporni, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu. Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tri opomene“). Pročitavši Božje reči shvatio sam da Bog voli iskrene ljude, da iskreni ljudi mogu jednostavno da se otvore pred Bogom, da su nedvosmisleni po pitanju onog što rade i govore i da ne pokušavaju da prevare ni Boga ni druge. Ali kad sam ja u pitanju, kad bi me drugi pitali: „Da li još uvek studiraš“, nisam bio u stanju da kažem istinu iz straha da će me gledati sa omalovažavanjem, a kamoli da budem iskrena osoba pred Bogom. Uopšte nisam bio iskren. Zato sam želeo da budem čist pred drugima, ali sam se plašio da će me ismevati, a u isto vreme, to što nisam ustajao da govorim stvaralo mi je veliku nelagodu. Zato sam se molio Bogu kako bih Ga zamolio da mi pomogne da praktično postupam tako što ću govoriti istinu i biti iskrena osoba. Na jednom od kasnijih okupljanja, progovorio sam otvoreno o svojoj iskvarenosti i razotkrio svoje laži i obmane. Ne samo da me drugi nisu gledali sa omalovažavanjem, već su mi slali poruke govoreći mi da mi je svedočenje bilo dobro. To mi je pružilo više samopouzdanja da budem iskrena osoba. Iako sam tom prilikom postupio praktično i bio iskrena osoba i govorio istinu, i dalje nisam bio svestan svoje sotonske naravi i kad se došlo do stvari koje se tiču moje reputacije i interesa, i dalje nisam mogao da se oduprem da ne otkrijem svoju lažljivu narav kako bih prikrio sebe.
Kasnije sam izabran za propovednika i bio sam odgovoran za rad tri crkve. Tokom jednog okupljanja sa saradnicima, jedan od starešina je želeo da zna pojedinosti o tome kako se novopridošli zalivaju u svakoj od crkava i zašto se nekim novopridošlima ne pruža odgovarajuća podrška. Postajao sam pomalo usplahiren jer sam znao samo kako stvari stoje u jednoj od crkava, ali ne i u druge dve. Šta je trebalo da kažem? Kad bih rekao istinu, šta bi svi mislili o meni? Da li bi se zapitali jesam li u stanju da budem propovednik, ako bih uopšte i znao da odgovorim na to pitanje? Ili bi rekli da nisam obavljao posao pravilno i da nisam sposoban za tu dužnost? Bila bi velika sramota ako bih bio premešten ili otpušten. Poželeo sam da mogu da pobegnem, ali ako bih ranije otišao, svi bi shvatili da se plašim da će oni saznati da nisam dobro obavljao posao. Zato nisam imao drugog izbora nego da ostanem i slušam kad su drugi propovednici govorili o radu za koji su bili odgovorni. Bio sam kao mačka na usijanom limenom krovu i nisam znao šta da radim. Kad me je starešina prozvao po imenu, unervozio sam se i pretvarajući se da ga nisam čuo, upitao: „Šta ste rekli?“ Starešina je odgovorio: „Upravo smo govorili o zalivanju novopridošlih. Možeš li nam reći o svojim novopridošlima?“ Osećao sam kao da će mi srce pući u grudima. Nisam imao izbora nego da prvo govorim o crkvi o kojoj sam bio upućen, ali nisam želeo da govorim o ostale dve. Međutim, plašio sam se da će svi shvatiti da nisam pratio rad, pa sam stisnuo zube i slagao: „Mnogi novopridošli u drugoj crkvi ne dobijaju odgovarajuću podršku, a zbog pandemije ne možemo da dođemo do njih. Nisam siguran za situaciju u trećoj crkvi jer sam pratio rad ove dve druge crkve sve vreme.“ Osećao sam strašnu nelagodu nakon što sam to rekao i bio prestravljen da će svi prozreti moju laž, što bi bilo još veće poniženje. Bio sam kao na iglama tokom celog okupljanja i samo sam odahnuo s olakšanjem kad se završilo. Na moje iznenađenje, starešina me je tada pozvao i upitao me: „Kad je reč o tim novopridošlim koji ne dobijaju odgovarajuću podršku zbog pandemije, jesi li pitao one zadužene za zalivanje da ih pozovu telefonom i vide kako su?“ Pitanje starešine me je zapanjilo. Nisam znao pojedinosti o ovoj situaciji. Kad bih rekao istinu, zar starešina ne bi shvatio da sam prethodno lagao? Nisam mogao da kažem da ne znam. Zato sam prosto nastavio da lažem: „Pričao sam sa njima o tome, ali se neki novopridošli ne javljaju na telefon.“ Tada me je starešina upitao: „Koji novopridošli?“ U sebi sam pomislio: „Da li me starešina i dalje ispituje zato što je otkrio da sam lagao?“ Požurio sam da odgovorim: „Mislim da su to neki od onih koji su tek prihvatili Božje delo.“ Kad je uvideo da ne umem jasno da objasnim, starešina je rekao: „Kad budeš saznao, obavesti me.“ Kad sam završio razgovor, imao sam strašan osećaj krivice. Ponovo sam slagao i obmanuo druge. Dakle, morao sam da koristim čitav niz laži da bih pokrio prvu laž. Kakva je to muka kad koristiš laži da bi pokrio druge laži. Prisećajući se okupljanja, setio sam se da je jedan propovednik rekao da od tri crkve za koje je odgovoran, nije proučio rad jedne od njih. On je bio u stanju da kaže istinu. Zašto onda ja nisam mogao da izustim nijednu iskrenu reč? Laži, obmane i pretvaranje nisu mogli da sakriju istinu. Bog sve ispituje i pre ili kasnije bih bio razotkriven i istina bi izašla na videlo. Zato sam se pomolio Bogu: „Bože, na današnjem okupljanju, kad me je starešina ispitivao o radu, nisam rekao istinu, već sam slagao. Plašio sam se da će me svi gledati sa omalovažavanjem ako saznaju da nisam dobro obavljao posao. Bože, molim Te da me vodiš da spoznam sebe i odbacim svoju iskvarenu narav.“
Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „U svakodnevnom životu, ljudi često pričaju besmislice, lažu i izgovaraju reči u kojima se ogleda njihova neukost, glupost i njihov odbrambeni stav. Većinu toga oni izgovaraju isključivo zarad svoje taštine i gordosti, kako bi zadovoljili vlastiti ego. Izgovarajući takve neistine, oni zapravo otkrivaju vlastite iskvarene naravi. Kad bi se oslobodio svih tih elemenata iskvarenosti, srce bi ti se pročistilo, a ti bi postepeno bivao sve čistiji i pošteniji. U stvarnosti, svi ljudi odlično znaju zbog čega lažu. Bilo radi lične koristi i gordosti, ili zarad taštine i statusa, oni pokušavaju da se nadmeću s drugima i da se pokažu drugačijima nego što zapravo jesu. Njihove laži, međutim, kad-tad bivaju razotkrivene i obznanjene, te oni naposletku gube svoj obraz, kao i svoje dostojanstvo i karakter. A sve je to posledica preteranog laganja. Previše je narastao broj tvojih laži. Svaka reč koju izgovoriš je razvodnjena i neiskrena, i nijedna se ne može smatrati istinitom ni poštenom. Iako ne smatraš da si zbog laganja izgubio obraz, duboko u duši osećaš stid. Savest te grize, imaš veoma loše mišljenje o sebi i pitaš se: ’Zašto živim ovako bednim životom? Je li zaista toliko teško govoriti istinu? Da li baš moram da pribegavam lažima zarad vlastite gordosti? Zašto me vlastiti život toliko iscrpljuje?’ Ti, zapravo, ne moraš da živiš iscrpljujućim životom. Kad bi uvežbao da budeš poštena osoba, mogao bi opušteno, slobodno i nesputano da živiš. Ti si, međutim, odlučio da laganjem podržavaš vlastitu gordost i taštinu. Shodno tome, tvoj je život samo jedno dosadno i bedno bivstvovanje, koje si sam proizveo. Govoreći laži, čovek možda može steći nekakav osećaj gordosti, ali šta taj osećaj gordosti zapravo predstavlja? To je samo jedna prazna i potpuno bezvredna ljuštura. Lagati znači rasprodavati vlastiti karakter i dostojanstvo. Time se čovek lišava svog dostojanstva i karaktera, a to se Bogu nimalo ne dopada i On se toga gnuša. Vredi li onda lagati? Ne vredi. Da li je laganje ispravan put? Ne, nije. Ljudi koji često lažu žive u skladu sa svojim sotonskim naravima i pod vlašću Sotone. Oni ne žive u svetlosti, niti u prisustvu Božjem. Neprestano smišljaš kako da nešto slažeš, da bi nakon toga morao da smisliš kako da tu svoju laž zataškaš. A ukoliko svoju laž ne uspeš dovoljno dobro da prikriješ i ona bude razotkrivena, moraš opet da razbijaš glavu kako bi ispeglao sve protivrečnosti i svoju laž učinio verodostojnom. Nije li zamorno živeti tako? Iscrpljujuće. Vredi li takav život? Ne, takav život ničemu ne vredi. Kakvog smisla ima razbijati glavu radi laganja, pa onda još i radi zataškavanja laži, a sve to zarad vlastite gordosti, taštine i statusa? Kad se naposletku budeš preispitao, pomislićeš: ’Koja je poenta svega ovog? Previše je iscrpljujuće lagati i onda te laži zataškavati. Nema svrhe da se i dalje ovako ponašam; biće mi mnogo lakše da naprosto postanem pošten čovek.’ Čezneš za time da postaneš pošten, ali ujedno na možeš da se odrekneš vlastite gordosti, taštine i ličnih interesa. Stoga ti jedino preostaje da sve to pokušaš lažima da sačuvaš. (…) U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). Božje reči su otkrile moje stanje. Starešina se raspitivao za situaciju u vezi sa zalivanjem u svakoj od crkava, što je sasvim prosta stvar i bilo bi u redu da sam samo rekao istinu, ali je za mene to bilo najteže. Ispunila me je bojazan. Plašio sam se da će me starešina i ostali propovednici, nakon što saznaju istinu, gledati sa omalovažavanjem, da će reći da nisam svoj posao obavljao dobro i da nisam bio u stanju da se uhvatim u koštac sa ovom sitnicom. A ako bi me otpustili, to bi mi bilo poniženje. Da bih zaštitio svoju reputaciju, status i dobar utisak kod drugih, lagao sam da sam imao uvid u rad dve crkve, kad sam jasna saznanja imao samo o jednoj. Čak sam išao i u detalje u vezi sa drugom crkvom, govoreći da novopridošli u toj crkvi nisu imali podršku zbog pandemije. Nije li to bila bezočna laž? Kad me je starešina pitao da li sam pitao osobe zadužene za zalivanje da pozovu te novopridošle, plašio sam se da će starešina otkriti da sam upravo slagao, pa sam smislio i novu laž da bih pokrio prvu i izmislio sam izgovor da mu zamažem oči. Da bih zaštitio svoje ime i status, koristio sam jednu laž da bih pokrio drugu. Bio sam zaista lažljiv! Pomislio sam na dijalog između Boga i Sotone koji je zabeležen u Bibliji. Bog je pitao Sotonu odakle je, na šta je Sotona odgovorio: „Prolazio sam i obilazio zemlju uzduž i popreko“ (Knjiga o Jovu 1:7). Sotona je tako prepreden. On nije direktno odgovorio na Božje pitanje, već je govorio okolo naokolo. Nemoguće je reći odakle Sotona potiče. Usta su mu ispunjena samo lažima. On nikad ne govori iskreno i govori samo dvosmisleno i neodređeno. Sa mojim lažima i obmanama, zar nisam bio isti kao đavo Sotona? Iako sam odgovorio starešini na pitanje u vezi sa radom, sve su to bile laži i obmane. Čuvši moj odgovor, starešini i dalje nije bilo jasno tačno stanje rada na zalivanju za koji sam bio odgovoran i nije mogao da presudi da li sam pravilno pratio taj rad. Zapravo, ovakve moje laži i obmane samo su čuvale moju reputaciju i status privremeno, ali ono što sam zaista gubio je moj karakter, dostojanstvo i poverenje drugih. Ako bih nastavio ovako, pre ili kasnije, svi bi videli da nisam iskrena osoba i da sam nepouzdan. Niko mi ne bi verovao. Štaviše, Bog ne bi imao poverenja u mene. Zar ne bih tada bio potpuno lišen karaktera i dostojanstva? Zar to ne bi bilo glupo s moje strane?
Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskom načinu razmišljanja, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonski način razmišljanja kao osnovu svog postojanja, života i osnovu za svoje ponašanje. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskom načinu razmišljanja; postaješ sve veštiji u laganju i sve više varaš. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskog načina razmišljanja i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire prevarante. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a prevaranti će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš put traganja za istinom i ne primenjuješ u tom pravcu, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatio sam da Bog ne voli lažljive ljude i da ih ne spasava. Jer oni pripadaju Sotoni. Lažljivi ljudi koriste izdaju i prevaru u svemu što rade i govore bez iskrenosti, sve da bi zaštitili svoju reputaciju, status i interese. Namere koje ti ljudi imaju i metode koje koriste su gnusne i gade se Bogu. Iako sam verovao u Boga, nisam stekao nikakve istine i još uvek sam živeo po sotonskim filozofijama kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore“. Ove sotonske filozofije su mi se već urezale u srce, navodile me na stranputicu, kvarile me i prisiljavale da idem putem stremljenja ka reputaciji i statusu. Mislio sam da ljudi treba da žive za sebe, da se istaknu u masi i da steknu renome i profit i da samo tada takvu osobu neće gledati sa omalovažavanjem. Mislio sam da ako bi neko govorio samo istinu i nikad ne bi lagao, tada bi taj neko bio budala i ne bi ništa vredeo. Zbog toga sam uvek varao i pleo mrežu laži zarad sopstvenih interesa, postajući tako sve lažljiviji, lažniji i sve manje bih imao normalno ljudsko obličje. Reputaciju i status sam smatrao važnijima od istine i bio sam spreman da lažem i idem protiv istine da bih zaštitio svoju reputaciju i status. Sotona je lažljivac, a kad ja lažem i varam ovako, zar nisam i ja isti? U ovom zlom svetu, biti iskrena i poštena osoba, prosto se ne uklapa. Ali je u Božjoj kući potpuno obrnuto. U Božjoj kući, pravednost i istina suvereno vladaju i što neko više vara, veća je verovatnoća da će pasti, a na kraju, svi lažljivi ljudi budu razotkriveni i eliminisani od strane Boga. Bog kaže: „Ako žele da budu spaseni, ljudi za početak moraju biti iskreni“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Šest pokazatelja životnog rasta“). „Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu (…)“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). Bog je svet, a prljavim ljudima nije dozvoljen ulazak u carstvo nebesko. Kad sam to shvatio, osetio sam da je Bog svet i da pravedna narav ne toleriše uvrede i istinski sam se pokajao što sam lagao braću i sestre. Iskreno sam mrzeo sam sebe i nisam želeo da ikada više lažem i obmanjujem. Želeo sam da primenjujem istinu, da budem iskrena osoba i da sa svima govorim iskreno. Želeo sam da povučem sve laži iz usta i obmanu iz srca i da postanem vredan Božjeg odobravanja i ulaska u carstvo nebesko.
Tokom jedne od posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Primena poštenja na delu obuhvata mnoge aspekte. Drugim rečima, merilo iskrenosti ne može se zadovoljiti samo kroz jedan aspekt; morate u mnogim aspektima biti u skladu s merilom da biste bili pošteni. Neki ljudi uporno smatraju da samo treba da istraju u tome da ne lažu i da će na taj način postati pošteni. Da li je takvo gledište ispravno? Da li se poštenje sastoji samo u tome da ne lažete? Ne – ono se takođe odnosi na nekoliko drugih aspekata. Kao prvo, bez obzira na to s čime se suočavaš – bilo da je to nešto čemu si lično svedočio ili nešto što ti je neko drugi rekao, bilo da je reč o tvom odnosu sa ljudima ili o rešavanju nekog problema, bilo da se radi o dužnosti koju treba da obaviš ili o nečemu što ti je Bog dao u zadatak – svemu tome moraš uvek da prilaziš poštenog srca. Kako bi u praksi čovek trebalo da stvarima pristupa s poštenim srcem? Govorite ono što mislite i govorite pošteno; nemojte se služiti praznim, pompeznim i milozvučnim rečima, nemojte laskati drugima i licemerno ih lagati, već im kažite ono što vam leži na srcu. Tako se ponaša neko ko je pošten. Iskreno izražavanje miiislii i gledišta koje nosite u srcu – to je ono što bi poštena osoba trebalo da radi. Ako nikada ne govorite ono što mislite, ako puštate da vam se reči gnoje u srcu i ako je ono što govorite uvek u suprotnosti s onim što mislite, vi onda ne postupate kao poštena osoba“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje“). Božje reči su mi ukazale na put primene. Bilo da je reč o interakciji sa drugima ili obavljanju dužnosti, moram da budem iskrena osoba u svom pristupu. Pošto nisam pratio rad u svim crkvama, trebalo je da budem iskren po tom pitanju. Ne bi trebalo da razmišljam o tome da li će mi reputacija biti ugrožena. Iskreno postupanje je od ključne važnosti.
Na sledećem okupljanju sa saradnicima želeo sam da preuzmem inicijativu i otkrijem svoju iskvarenost, ali sam se plašio šta će svi misliti o meni. Shvatio sam da ponovo želim da sačuvam svoju reputaciju i status, pa sam se u tišini pomolio Bogu, moleći Ga da me vodi, da mi da snage i hrabrosti da otkrijem svoju iskvarenost. Setio sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitao: „Ako ne primenjuješ u skladu s Božjim rečima, i nikada ne preispituješ svoje tajne i svoje izazove i nikada se ne otvaraš drugima u zajedništvu, niti deliš, niti analiziraš, niti iznosiš na videlo svoju iskvarenost i fatalne mane pred njima, onda ne možeš biti spasen“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Najosnovnija praksa pomoću koje čovek može da postane pošten“). Shvatio sam da ako ne bih bio iskrena osoba, ako bih nastavio da prikrivam svoju iskvarenost i nedostatke, ako ne bih otvoreno govorio, otkrivao se i detaljno analizirao sebe, onda nikad ne bih odbacio svoju iskvarenu narav i nikad ne bih bio spasen. Izgovorio sam još jednu molitvu Bogu: „Bože! Molim Te da mi daš snage da mogu da se otvorim i budem iskrena osoba.“ Nakon molitve, preuzeo sam inicijativu da se otvoreno obratim drugima: „Lagao sam na prošlom okupljanju kad me je starešina pitao u vezi sa zalivanjem novopridošlih. Istina je da sam znao samo za jednu od crkava, ali ne i za druge dve. Plašio sam se da ćete me, ako kažem istinu, gledati sa omalovažavanjem i zato sam lagao i rekao da znam šta se dešava u drugim dvema crkvama. Sve sam vas obmanuo.“ Nakon što sam to rekao, drugi me nisu niti osudili niti su me gledali sa omalovažavanjem. Nasuprot tome, rekli su da je dobro što sam bio u stanju da se otvorim i budem iskrena osoba. Kad sam tako postupio, osetio sam se smirenije i spokojnije. Da sam nastavio da se prikrivam, ne bih to shvatio i ne bih ništa dobio.
Nedugo zatim, viši starešina me je pitao: „Da li sada imaš saznanja o stanju crkvenih starešina?“ Bio sam malo nesiguran po ovom pitanju jer sam znao samo za stanje starešine jedne crkve, ali ne i za stanje starešina u druge dve. U sebi sam pomislio: „Ako kažem istinu, hoće li starešina reći da nisam obavio dobro svoj posao?“ I zato sam poželeo da kažem da imam saznanja. A onda sam shvatio da sam ponovo poželeo da slažem, pa sam se pomolio Bogu i rekao istinu: „Poznato mi je samo stanje starešine jedne crkve, ali ne i stanje starešina u druge dve.“ Starešina me zbog toga nije kritikovao, već mi je dao neke predloge. Rekao je da treba da ih zovem redovnije i pitam za stanje crkvenih starešina i da pomognem da brzo reše svoje teškoće. Takođe mi je ukazao i na neke puteve koje bi trebalo da sledim. Shvatio sam da što više govorim istinu, što sam iskrenija osoba i usuđujem se da otkrijem svoju iskvarenost i nedostatke, to sam više u prilici da mi braća i sestre pomognu i da od toga imam koristi. Ranije sam lagao i obmanjivao kako bih sačuvao svoju reputaciju i status, ali sam nakon svake izrečene laži osećao teret u grudima i grižu savesti i, što je najvažnije, gubio sam karakter i dostojanstvo. Kroz ovo iskustvo sam shvatio da iskrenu osobu vole i Bog i čovek. Što ste iskreniji, to će vaši odnosi sa drugima biti skladniji, a vi ćete biti smireniji i spokojniji. Ne samo da vas drugi neće gledati sa omalovažavanjem, već će vam braća i sestre pomoći. Biti iskrena osoba je zaista sjajno.